Театар апсурда

Ментор: Снежана Калинић

Студент: Милица Николић

Бекетова празнина

Београд, 05. 06. 2014.

„Ништа се не догађа, нико не долази, нико не одлази – страшно!“1

Бекетова празнина

Празнина се код Бекета јавља у разним видовима и прожима више нивоа

унутар једне драме. Она не подразумијева само просторну неиспуњеност већ и

одсуство. У питању је најчешће одсуство смисла, односно логичке повезаности

како у дјелањима ликова, у разним ситуацијама, тако и у њиховом говору. Такође,

Бекетов свијет је свијет без метафизике у којем се трага за њом и за смислом

егзистенције, али се она никад не објављује нити се смисао налази. Пошто се никад

не добија одговор већ су људи препуштени себи и неиспуњеном свијету њихова

егзистенција постаје празна. Ликови су у позицији укочености, немогућности да се

напредује и да се живот испуни. Они су сведени на основне потребе и да живе дан

за даном чекајући да ли Годоа, крај патње или једноставно да тај дан прође.

Празнина је присутна и у времену које протиче, али не попуњава празнину која

постаје све већа. Штавише, „ријеч је о „раку времена“ који нас разједа“ (Христић:

1986, 146). Такође, сценски, поред оскудних предмета, Бекет уноси празнину и кроз

поигравање са свјетлошћу. Најчешће је у питању вече или сумрак, а доминира сива

боја. Формално, она је осјетна и на нивоу језика и обликовања самих ликова кроз

употребу празне реторике и унутрашње људске неиспуњености.

Из наведеног, јасно је да је овде појам празнине шире схваћен. Њиме смо

обухватили више феномена из Бекетових драма, а који имају одређене заједничке

тачке. У питању је одсуство, неиспуњеност, ништавило, празнина у њеним разним

видовима. Значајно је и да се она експлицитно спомиње у Крају партије више пута,

што указује да је и сам Бекет био свјестан њеног „присуства“ у својим драмама.

1 Семјуел Бекет: Чекајући Годоа, прев. Александар Саша Петровић (Завод за

уџбенике: Београд, 2011), стр. 52.

2

Празнина је науочљивија просторно, односно сценски, на шта нам указују

уводне дидаскалије. У Чекајући Годоа, драма се одвија на сеоском путу гдје се

налази само једно дрво, а као доба дана наводи се вече. У Крају партије, у којој се

празнина експлицитно изговара неколико пута простор је видно испражњен. Како

Бекет наводи то је „го ентеријер“ при чему се истиче да је свјетлост сиве боје.

Празнина није апсолутна, али је предметност и испуњеност минимална, довољно за

„пуко“ постојање. У Крају партије укратко се описују зидови који имају прозоре,

врата, слику окренуту наопако, а између зидова налазе се двије канте за смеће и

једна фотеља. Дјелимично опустошен предио налазимо и у другој Бекетовој драми,

Срећним данима, као „простор са нагорелом травом“, а на средини је постављена

мања хумка (Бекет: 1981, 181). Значајна је разлика, у односу на остале двије драме,

што је Бекет овај простор обасјао јаком свјетлошћу. Ипак, то је само једна крајност

у односу на одсуство свјетлости. Овдје имамо одсуство сјенки, потпуну изложеност

свјетлости.

Дјелимична празнина наводи нас да се усмјеримо на човјека који такође

својим присуством испуњава простор, а понекад и саме предмете. 2 Сложићемо се

са схватањима Јована Христића који је истакао значај човјека у Бекетовим

драмама. То је човјек који се распада, чији се живот готово завршио, али ипак, то је

конкретан човјек који има своју прошлост. Њихови прошли животи су присутни

кроз наговјештаје или кратка сјећања, а садашњост је испражњена и испуњена

заборавом. Драме и почињу у тренутку „када њихов живот почиње да се празни“

(Христић: 1986, 150). Такав живот представља једну стагнацију, немогућност

напретка и беживотност. Често се чини да су они представници човјечанства,

општости, а у ствари су само огољене, конкретне личности чији је живот сведен на

минимум. Усредсређени су само на основне потребе које их још увијек одржавају

живим.

Бекетови ликови су заробљени на једном мјесту и чекају. Чекање је важна

Бекетова тема коју уочавамо у све три наведене драме. Владимир и Естрагон чекају

Годоа, вјероватно и више дана него што је обухваћено драмом. Они се свако јутро

2 У Крају партије у кантама за смеће налазе се Хамови родитељи. Такође, у истој драми Хам сједи у фотељи током читаве драме. У Срећним данима јунакиња је заробљена у хумци, док се у Игри ликови налазе у урнама.

3

враћају на то мјесто крај сеоског пута да чекају Годоа који се највјероватније неће

појавити. Стичемо утисак да је то сада једина сврха њиховог постојања. Они су

луталице које су некад имале неки друштвени статус и некакав живот (на шта нам

указује њихова одјећа), али су сада остали без ичега, њихово постојање је

испражњено и обесмишљено. Чини се као да су заробљени у свом чекању и у том

простору, а да је и само вријеме стало. Међутим, вријеме протиче, али не доноси

велике промјене. Из дана у дан ситуација се понавља, истина нешто измјењена,

али, суштински, ствари остају исте. Дрво је олистало, Поцо и Срећко се мијењају,

али се статуси ликова не мијењају. Владимир и Естрагон и даље чекају, а своје

чекање настоје да испуне разговором. Често су то испразне и нелогичне реплике, а

понекад су сведене на минимум ријечи или на њихово бесмислено понављање.

ЕСТРАГОН: Па, онда, збогом.

ПОЦО: Збогом.

ВЛАДИМИР: Збогом.

ЕСТРАГОН: Збогом.

Тишина. Нико се не миче.

ВЛАДИМИР: Збогом.

ПОЦО: Збогом.

ЕСТРАГОН: Збогом.

Тишина.

ПОЦО: Хвала.

ВЛАДИМИР: Хвала вама.

ПОЦО: Нема не чему.

ЕСТРАГОН: Има има.

ПОЦО: Нема нема.

ВЛАДИМИР: Има има.

ЕСТРАГОН: Нема нема. (Бекет: 2011, 57-58).

Сврха таквог језика, празне реторике, је вербална игра. Честа понављања

ријечи и радњи доводе до пражњења њиховог смисла као што је фраза „чекајући

4

Годоа“ (Христић: 1986, 154-157). Тако се попуњава вријеме чекања и омогућава

неко трајање, односно постојање. Сличан је случај и са Вини из Срећних дана. Она

живи дан за даном кроз своје причање, при чему често понавља ријечи и радње као

што је читање текста са четкице за зубе или стално подизање и спуштање четкице.

На почетку, она може да се окреће и обавља још неке радње (као што је вађење

ствари из торбе), али би све оне биле бесмислене за њу када не би могла да говори.

У другом дијелу драме њој ће и остати само могућност говора и ограничено поље

виђења.

У Крају партије празнина је свеприсутна. Простор склоништа гдје се

ликови налазе, њихова егзистенција, свијет изван тих зидина, све је то испражњено

од било каквог живота. Ипак, њихова реторика није лишена значења, она је

обиљежена мржњом на коју су се свели односи међу ликовима. Ликови су

непомични и немоћни, а вријеме чекања да свему томе дође крај попуњавају већ

више пута понављаним радњама (Христић: 1986, 157). Једино је Клов покретљив и

омогућава својим дјелањима егзистенцију остала три лика. Међутим, и он је на

неки начин заробљен у пустоши тог свијета од којег жели да се ослободи. И Кловов

живот је сведен на минимум. Значајно је да су јунаци свјесни празнине своје

егзистенције и ријечи као што су празнина, ништа, „ништица“ се често спомињу.

Из осталих драма уочљиво је, такође, то да Бекет своје ликове није креирао као

марионете без свијести. Они су већим дијелом свјесни своје позиције и празнине,

али нису у стању да то промијене. Кроз сјећања на прошлост или алудирање на њу

јасно је да су они некад имали испуњенији живот и да испразна позиција у којој су

се нашли представља мучење за њих. Ми их срећемо у тренутку када се у њиховом

животу све одиграло, а сада се налазе на крају животног пута и ништа ново не

може да се догоди (Христић: 1986, 149).

ХАМ: Једног дана бићеш слеп, као ја. Седећеш тамо као трунка у празнини, у

мраку, заувек, као ја. ... Свуда око тебе биће бесконачна празнина, празнина коју не

би могли да испуне ни сви васкрсли мртваци свих времена, а ти ћеш у њој бити као

зрнце песка у пустари. (Бекет: 1981, 141).

5

Хамова изјава указује на неколико аспеката празнине како у овој драми, али

и у осталим наведеним. Већ смо споменули да се Бекет често поиграва са

одсуством свјетлости и да вријеме својих драма смијешта у доба вечери или

сумрака. Наравно, долази до смјене дана, али свјетлост дана само потврђује

празнину свијета око њих. Такође, кроз сљепило Бекет уноси таму која је присутна

из перспективе самих ликова. И ако постоји нешто око њих они то не могу да виде.

У Чекајући Годоа, у другом чину, Поцо се појављује слијеп, а Срећко је нијем. Они

губе два основна чула која им омогућавају да бар донекле попуне своју

егзистенцију. Такође, Хам је слијеп и непокретан, као и његови родитељи, током

читаве драме. Свијет за њега постоји само кроз Кловове погледе кроз прозор и

његове изјаве о ситуацији изван зидина. Међутим, ни спољашњи свијет није ништа

богатији него њихов. Он је још само једна пустош, у њему се „ништа не покреће.

Све је... Лешинарник.“ (Бекет: 1981, 138). Вријеме је стално као и „обично“, а

„свјетлост је потонула“. Свијет је лишен свих предметности и појава које постојање

чине смисленим и испуњенијим, али и унутра, у склоништу, нема ничега од онога

што Хам тражи од Клова да му донесе. Чак је и кутијица за лијекове, која би могла

олакшати Хамове болове, празна, а пас који му пружа неку утјеху је само

беживотна играчка. Штавише, сам човјек је испражњен и његова егзистенција је

самим тим бесмислена. Такав човјеков статус, његово распадање, непокретност,

ограниченост и сведено постојање као да се пројектују на свијет око њега.

Одсуство човјека у пуном смислу чини свијет празним. Према томе, није ни чудо

што су Бекетови ликови усамљени. Појављују се најчешће у пару, али њихови

међуодноси су сведени на једноставно потребу за другим, осјећањем мржње или

однос господара и слуге. У оним случајевима када имамо и трагове љубави, као

што је између Нег и Нели, Вини и Вили, они су спречени да тај однос употпуне

било каквим контактом осим ограничене комуникације. Међутим, и у таквим

односима они имају потребу за другим нити могу да се растану. Однос између

Владимира и Естрагона могао би да буде један вид пријатељства. Из њихових

разговора и начина како зову један другог осјетна је блискост и повезаност. Ипак, и

такво пријатељство лишено је пуноће и сведено на потребу да имамо некога уз

6

себе. Они ће покушавати да се растану, да напусте један другог, али то неће

учинити.

ЕСТРАГОН: Ето видиш, теби је горе кад сам ја поред тебе. А и ја се осећам боље

кад сам сам.

ВЛАДИМИР (жацнут): Па зашто си онда допузао натраг?

ЕСТРАГОН: Не знам. (Бекет, 2011, 70).

Усамљеност ликова, као и потреба за другим истакнута је и у Срећним

данима. Наиме, готово читава драма је Винин монолог. Понекад ће Вили

проговорити и повремено се појавити на сцени. Када Вили проговори или јој

одговори на питање Вини је видно веселија, али онда када се не појављује или

упорно ћути долази до изражаја њена усамљеност. Осим њих двоје, на сцени се не

појављују други ликови. Вини ће се у једном тренутку сјећати неких личности из

прошлости, као и једног пара који је туда пролазио. Међутим, то је „посљедња

људска врста која је – залутала овамо“ (Бекет: 1981, 201). Ми не знамо гдје се они

налазе, али чињеница да је Вини заробљена у хумци, пустош предјела око њих и

понављање радњи из дана у дан подсјећа нас на онострани живот или бар

постепени прелазак ликова из живота у смрт. Једино кретање је Вилијево, али и

његов покушај на крају да дође до Вини, која је већ до главе заробљена у хумци,

остаје неуспјешан. Поред укочености, немогућности да се нешто промијени, Вини

је на крају ограничено и поље виђења. Једино је моћ говора оно што је одржава и

чињеница да је Вили ту негдје. Када нестану ријечи и неког другог са ким би се оне

подијелиле гаси се егзистенција која је већ сведена на минимум.

ВИНИ: То је оно што ме чини кадром да настављам, то јест, да и даље причам.

(Пауза.) Међутим, кад би ти умро – (Осмех.) – да кажем у старом стилу – (Осмех се

изгуби.) – или отишао или мене оставио, шта бих ја онда радила, шта бих ја онда

могла да радим, целог боговетног дана... Морала бих, просто да буљим у празно,

стиснутих усана. (Бекет: 1981, 189).

7

У протоку времена које јунаци покушавају нечим да попуне, заборав је још

једна инстанца која брише сваки осјећај да се нешто дешава. Како се дани смјењују

радње се понављају, а за саме јунаке пролазак времена не доноси ништа ново. Оно

што се дан прије дешавало често бива заборављено или се промјена која се десила

враћа у првобитно стање. Тако се Естрагон не сјећа Поца и Срећка, као ни да су већ

били на том мјесту. Са друге стране, у Срећним данима указује се на сталну

обновљеност ствари из дана у дан. Кишобран који је изгорио други дан је у

потпуности нов, а Винина сјећања на претходне дане су непотпуна. Значајно је да у

том протоку времена ипак нешто остаје. Забиљежена је прошлост, оно што су они

некад били прије живота, и стагнација у којој су се нашли. Такође, иако тога

ликови нису увијек свјесни, вријеме доноси неке промјене и радња није у

потпуности лишена фабуле. Фабула јесте сведена на минумум, али у одређеној

мјери постоји и као таква она је пројекција свијета Бекетових јунака. Међутим,

проблем је што су то само површинске промјене, суштински њихова позиција и

празнина изван и у њима и даље остаје. Ни кад дрво олиста, када се Поцо и Срећко

врате другачији, када Клов напокон одлучи и оставља Хама, Негова смрт, Винино

дубље тоњење у хумку, Вилијево кретање ка Вини, све те промјене у односу на

претходно стања не доносе напредак, они само чине празнину још већом.

У каснијим Бекетовим драмама празнина је још више заоштрена. У Игри

ликови су лишени спољашњих особина, а међусобна комуникација им је

онемогућена. Заробљени су у урнама из којих им само главе вире и не могу им се

одредити „ни године ни изрази“, а гласови су им монотони. Једино када свјетлост

падне на једно од њих они говоре, али нису свјесни присуства других ликова поред

себе. У драми Не ја ствари су још више радикалније постављене. Присутна су само

Уста која изговарају дужи монолог. Она се обраћају Аудитору који има облик

људске силуете, али без икаквих других видних одлика. Нема више ни човјека који

би својим присуством испуњавао празнину.

8

У својим познијим драмама чини се као да Бекет експериментише крајњу

границу празнине у којој је ипак могуће неко постојање. Међутим, у ранијим

драмама, када она није толико заоштрена, свијет Бекетових ликова се чини

комплекснијим и отворен за бројна тумачења. То је свијет у коме и празнина има

своје нијансе. Бекет нас наводи да се запитамо за сваку појаву и ствар да ли је њена

празнина апсолутна. Чак и одсуство метафизике, која се не објављује ликовима, а

који упорно траже неки виши смисао, може бити предмет разних тумачења и

питања да ли је она апсолутна одсутна. Из овог можемо рећи да је празнина важан

аспекат који нам омогућава да што боље разумијемо позицију у којој су се нашли

Бекетови ликови и пут ка разумијевању поруке коју нам тако креирана људска

егзистенција пружа.

9

Литература:

Бекет, Семјуел: Чекајући Годоа, прев. Александар Саша Петровић (Завод за

уџбенике: Београд, 2011).

Бекет, Семјуел: Изабране драме, прев. Александар Саша Петровић, ур. Јован

Христић (Нолит: Београд, 1981), стр. 121- 232.

Христић, Јован: „Бекетово позорје људског живота“, у Студије о драми (Народна

књига: Београд, 1986), стр. 131- 161.

10