BARSKA KORNJAČA (Emys orbicularis L.) U DONJOJ PANONIJI ...

BARSKA KORNJAČA (Emys orbicularis L.) U DONJOJ PANONIJI; PROŠLOST, SADAŠNJOST, BUDUĆNOST.

Džukić, G.*, Kalezić, M.*, Mesaroš, G.**

*Institut za biološka istraživanja „Siniša Stanković“, Beograd** Protego, Udruženje za zaštitu i razvoj okruženja i graditeljskog nasleđa, Subotica

Kornjače su drevne životinje koje u svom oklopu evoluiraju preko 200 miliona godina. Zajedno sa gušterima, amfi sbenidama, zmijama, krokodilima i tautarom čine kičmenjačku klasu gmizavaca – Reptilia. Čak i među njima kornjače se izdvajaju kao jedina živuća skupina koju, sem konzervativnog oklopa, karakteriše i primitivna lobanja. One su svakako najprimitivniji red gmizavaca, očigledno blizak predačkoj lozi ovih oblika. Mogu se sresti na svim kontinentima izuzev Antarktika. Takođe, nastanjuju morske prostore, prvenstveno tropske vode Atlantika, Pacifi ka i Indijskog okeana, mada pojedine svojim rasprostranjenjem dosežu daleko prema polovima. Procenjuje se da ih ima oko 240 vrsta.

Barska kornjača – Emys orbicularis, koja je predmet razmatranja na ovom skupu, pripada grupi kornjača koja uvlači glavu u oklop vertikalnim savijanjem vrata u obliku latinskog slova S (podred Cryptodira). Pripadnici ove grupe smatraju se evolutivno naprednijom i glavnom granom među kornjačama. Po imenu roda Emys, najveća i međusobno najrazličitija grupa semiakvatičnih močvarnih/barskih kornjača nosi ime porodica Emydidae. Predstavnici porodice danas su zastupljeni na svim kontinentima, sem u Australiji i na Antarktiku.

Živimo u vreme velikog preispitivanja taksonomske pripadnosti gotovo svih živih organizama, što ne mimoilazi ni kornjače, tako da se neprestano menja sistematska pripadnost brojnih oblika na svim nivoima taksonomske hijerarhije. To je razlog što smo se u ovom izlaganju ograničili isključivo na rod Emys, odnosno vrstu Emys orbicularis.

Slika 1. Areal barske kornjače u Evropi

Saopšteno na savetovanju: Stanje i perspektive populacije barske kornjače u Vojvodini. Palić-Hajdukovo, 10. septembar 2008.

Stanje i perspektive populacija barske kornjače u Vojvodini

- 2 -

Barska kornjača (E. orbicularis) jedina je savremena vrsta kornjače Starog Sveta jedinstvenog roda Emys unutar podporodice Emydinae. Uz to, jedini je zastupnik ove podporodice u Evropi, a takođe i jedina vrsta među svim kornjačama koja naseljava najveći deo Evrope, posebno severno od Alpa (Sl. 1).

Veruje se da je u ranijim geološkim periodima areal vrste bio daleko širi, o čemu svedoče postglacijalna pribežišta u Švedskoj, Danskoj, Holandiji i Engleskoj (Ernst i Barbour 1989, Gümbel 1975, Mlynarski 1971 npr.). Doduše, postoje mišljenja da se ne radi o reliktnim populacijama već o introdukovanim izolatima (Arnold 2002, Fritz i dr. 1998).

Preci današnje barske kornjače prodrli su pre 15 do 29 miliona godina iz Severne Amerike u Evroaziju, ali i u miocenu ili gornjem oligocenu. To podrazumeva da se prodor odigrao preko Beringovog mosta. Savremeni oblik je već u Villfranca periodu (kraj pliocena/početak pleistocena, cca. 3,4-1,87 miliona godina) (Sl. 2) bio široko rasprostranjen u Evropi (Fritz 2001).

Slika 2. Podela pliocena u Tetisu po Stevanoviću

Uvek se mora imati u vidu da je najveći deo Panonije, pa i Peripanonskih oblasti tokom dobrog dela miocena bio deo epikontinentalnog mora Paratetisa. Samim tim teško se može govoriti o slatkovodnim kornjačama na ovim prostorima pre oticanja zapadnog izolata Paratetisa, šire poznatog kao Panonsko more (Popov i dr. 2004) (Sl. 3, Sl. 4, Sl. 5).

Kao što je gore istaknuto, prve evropske slatkovodne kornjače Emydidae sensu stricto pojavljuju se u većem broju na prelasku pliocena u kvartar. Smatra se da su imigranti iz Azije. Dosta upotrebljive građe za Panoniju nalazimo kod Mlynarskog i Mészárosa (1963), Mlynarskog (1962, 1966), Khosatzkyja i Mlinarskog (1966) i Fritza (1995). Po njima, slatkovodne kornjače bile su prethodno u neogenu na prostorima Panonije zastupljene obema podporodicama: Batagurinae i Emydinae. Prve su bile daleko bogatije rodovima od drugih (Chinemys, Clemmydopsis, Geoemyda, Mauremys). Batagurine su sklonije semiakvatičnom i terestričnom životu od emidina, a još je značajno da svi preživeli rodovi ove podfamilije pripadaju fauni


- 3 -

jugoistočne Azije, što je i navelo autore da im poreklo vežu za ovaj deo planete. Emydinae su, zapravo, kornjače Novog Sveta, sa samo jednim izuzetkom – našom barskom kornjačom Emys orbicularis. U vreme koje prikazujemo, u Panoniji su živele i kornjače izumrlog roda Ptychogaster, koji je u ranijoj klasifi kaciji pripadao posebnoj porodici Ptychogastridae, a u novijoj literaturi (Gaffney 1975, 1979) svrstan je u slatkovodne kornjače Emydidae. Međutim, od bogate faune kornjača tog doba, u Panoniji se do našeg vremena održao samo

Slika 3. Paratetis u srednjem miocenu.

Slika 4. Paratetis u poznom miocenu.

Slika 5. Paratetis u poznom pliocenu.

rod Emys sa jednom vrstom (orbicularis). Među izumrlim oblicima je i Mauremys serbica iz miocena ili miopliocena Popovca kod Paraćina (Jovanović 1995).

Ovaj referat ne razmatra paleontologiju niti fi logeniju vrste Emys orbicularis u Donjoj Panoniji, već se bavi odnosom čoveka i barske kornjače i posledicama te, uglavnom, jednosmerne relacije na ovom prostoru. Ovaj

odnos traje milenijumima i nije ga lako podeliti na vremenski konzistentne etape, posebno što su periodi koje povezuje zajednička nit sve kraći, a zbivanja u njima sve dinamičnija. Zapravo, vremenski reperi prošlosti i sadašnjosti, pa i početak budućnosti, sasvim su subjektivni i, kao takvi, samo su orijentiri za praćenje sudbine barske kornjače u Donjoj Panoniji kroz vreme. Oni nemaju nikakvo utemeljenje u istorijskim zbivanjima, niti se uklapaju u klasičnu geološku niti istorijsku podelu.


- 4 -

PROŠLOSTSve je započelo u praistoriji, a koliko davno, sudimo na osnovu arheološke literature i građe (Blažić 1986, 1987, 1992, 2000; Bökönyi 1978; Medović s.a., 2001). Verujemo da je to bilo u paleolitu, ali oskudnost tragova života ljudi iz tog vremena u Vojvodini ne dopušta nam neko bliže određenje, posebno što je u hronološkim tablicama trajanje tog razdoblja procenjeno na više od sto hiljada godina (Sl. 6).

Pošto ovako dugo trajanje zalazi u ledeno doba zahvatajući gornji pleistocen, uključujući deo poslednjeg interstadijala i poslednjeg stadijala Würma, očigledno da je areal barske kornjače na prostorima Donje Panonije zbog nestabilnosti klime u to vreme pretrpeo veća kolebanja nalik pulsiranju. Tačno je da se ovo područje nalazilo van ledene kalote, koja je pri maksimalnom oleđenju dopirala do blizu severnog ruba Panonske nizije (Stevanović i dr. 1992, Rabrenović i dr. 2003), ali klima bliska klimi tundre ni tada ni sada ne pruža uslove za opstanak E.orbicularis.

Početak holocena pre približno 10.000 godina, koji po kulturnoj i hronološkoj tabeli praistorije Vojvodine predstavlja kraj starijeg kamenog doba, a po geološkoj početak holocena, zapravo njegovog prvog hladnog intervala – preboreala, ne verujemo da je pogodovao nekom većem prodoru vrste u Donju Panoniju. Naredni interval – boreal (9.000-7.500 godina) takođe spada u hladni interval i za njega u pogledu distribucije barske kornjače važi isto što i za prethodni interval. Od intervala atlantika, koji se okončao pre 5.000 godina započeo je proces otopljavanja, koji manje-više traje i danas.Kao što je napomenuto, brojniji tragovi ljudi Donje Panonije sežu u daleku prošlost, u istoriji čovečanstva označenu kao mlađi paleolit (Jovanović 2003), koji po relativnoj geološkoj hronologiji pripada poslednjem stadijumu ledenog doba poznatom kao virm (Würm). Ovom stadijumu pripada poslednji maksimum širenja Skandinavskog ledenog štita između 20.000 i 17.000 godina pre n.e. Vojvodina spada u kopnene oblasti koje tada nisu bile pod ledom, ali je bila pod njegovim snažnim uticajem. Kao periglacijalna oblast, Vojvodina se odlikovala hladnom klimom i karakterističnim procesima koji su dejstvom mraza doveli do nastanka svojstvenih oblika reljefa i deformacija u sedimentima, odnosno do postojanja stalno smrznutog tla – “permafrosta”. Takođe, bilo je ispoljeno jako dejstvo vetra i vode, naročito vode koja je

Slika 6. Praistorijska hronologija na tlu Vojvodine.


- 5 -

nastajala otapanjem glečera. U uslovima hladne i suve klime, na prostorima koje je prekrivala stepska vegetacija, taložio se materijal eolskog porekla, od koga je nastala karakteristična stena – les (Stevanović et al.1992). Dok je vetar stvarao lesne zaravni i peščare, reke su u uslovima sukcesivnih klimatskih promena formirale rečne terase. Ove geomorfološke tvorevine od suštinskog su značaja kako za istoriju ljudi u Donjoj Panoniji, tako i za prošlost i sadašnjost njenog živog sveta. Što se kornjača tiče, navejavanje lesa i peska i stvaranje peščara i lesnih terasa jedna je od retkih ali veoma značajnih pogodnosti za opstanak stvorenih u tom razdoblju, posebno za razmnožavanje kornjača, čiji su se efekti održali do današnjih dana.

Nažalost, koliko god je malo poznato o čovekovoj prošlosti tokom pleistocena, još je manje poznato o živom svetu tog vremena. Postoje uopštene sheme o klimatskim promenama, kontemporarnoj vegetaciji i fl ori i odgovarajućem životinjskom svetu, uglavnom sisarima, uz tek nekoliko konkretnih studija sa ovog terena.

Postglacijalna istorija herpetofaune u Srbiji započeta pre 10.000 godina (po Stevanoviću et al. 1992) takođe je u spekulativnim sferama, oslonjena, uglavnom, na istoriju kontemporarne vegetacije (Adams 2002). Dokazano je da je na našim prostorima prethodno vladala oštra aridnost, koja je na pojedinim delovima jugoistočne Evrope favorizovala “pustinjske” biljke iz porodice Chenopodiaceae, koje su bile daleko češće od “polu-pustinjskih” predstavnika roda Artemisia. Donja Panonija, koja je do postglacijala najvećim delom bila pod suvom stepom, našla se odjednom na putu brze masovne migracije listopadnih i mešovitih šuma iz refugijalnih područja ka severu (Hewitt 1996, 1999) . S obzirom da su planinski delovi Karpata oslobođeni ledenog pokrova, ove prostore zaposedale su borealne šume. Prema Gigovu i Bogdanoviću (1960, 1962) i Marković-Marjanovićevoj i Gigovu (1971) na jugoistoku Panonije razvoj šumske vegetacije tokom postglacijala odlikovao se smenom brezove šume borovom, tokom preboreala, a potom, od borealne periode pa kroz čitavi holocen, počinje razvoj i dominacija mešovitih hrastovih šuma. Vegetacija ovih prostora odlikovala se i procentualno visokom zastupljenošću zeljastih biljaka u odnosu na druga područja. Očigledno je da su se singenetske promene odrazile i na herpetofaunu. Ipak, blizina prostranih, sada vlažnih stepa na istoku i fragmenata u samoj Panoniji, uslovljenih u dobroj meri podlogom, održala je na njenom krajnjem jugoistoku zavidan broj stepskih elemenata među vodozemcima i gmizavcima. Veliku prepreku u rekonstrukciji nedavne prošlosti herpetofaune predstavlja potpuno odsustvo subfosilnih podataka. O njoj se zna samo toliko, da je u vidu talasa dolazilo do favorizovanja termofi lnijih i kserofi lnijih, odnosno frigorifi lnijih i mezofi lnijih vrsta, u skladu sa oscilacijama klime. Vrste su saglasno povoljnosti uslova širile svoje areale, ili, u obrnutom slučaju sužavale, do refugijuma u ekstremnim slučajevima. Ipak, veruje se da obim pleistocenskih migracija nije dostignut. Da nije fragmenata životinja u brojnim praistorijskim i kasnijim naseljima u Podunavlju, ne bi bilo moguće navesti ni jednog konkretnog predstavnika faune vodozemaca i gmizavaca iz tog vremena (Bökönyi 1978, Blažić 1986, 1987, 2000, s.a.). U svim slučajevima navodi se barska kornjača (Emys orbicularis).

Opšta karakteristika herpetofaune kvartara u Panoniji je postojanje jasne razlike između one iz donjeg pleistocena i one iz gornjeg pleistocena i holocena, pogotovo u pogledu prisustva mediteranskih vrsta, koje idući ka današnjici postepeno iščezavaju. Takođe, u kvartarno vreme


- 6 -

migracije faune vodozemaca i gmizavaca su redukovane u poređenju sa neogenom, a kada se dese, odvijaju se u pravcu sever-jug i obrnuto, nasuprot neogenim čiji je glavni pravac bio istok-zapad. Prateći klimatske fl uktuacije i promene okoline i areali ovih organizama u hladnim fazama sužavali su se u pravcu juga, ili širili na sever u toplim periodima. Za razumevanje recentne herpetofaune Donje Panonije važno je blisko rastojanje do moćnih pleistocenih refugijalnih centara - Banatskih planina i Đerdapa (Matvejev 1975, 1976, Mišić 1981, 1982, Cogalniceanu & Venczel 1992, Banarescu 1992, Banarescu & Tatole 1996).

Nešto kasnije (pre oko 5.000 godina) počinje primitivna obrada zemljišta, bez većeg uticaja na odlike predela, da bi već za narednih hiljadu godina taj uticaj bio očigledan. Pošto se direktna povezanost agrikulturnih aktivnosti i faune vodozemaca i gmizavaca održala u kontinuitetu do današnjih dana, moguće je kroz ovo dugo vremensko trajanje pratiti kako pozitivan uticaj čoveka na distribuciju nekih vrsta, tako i neuporedivo brojnije negativne uplive na druge predstavnike herpetofaune.

Početak otopljavanja, koji se poklopio i sa prvim trajnim prisustvom ljudi na tlu Vojvodine, podizanjem prvih privremenih naselja i bavljenjem zemljoradnjom i stočarstvom, u praistorijskoj

Slika 7. Arheološka karta najznačajnijih praistorijskih nalazišta Vojvodine.


- 7 -

hronologiji odgovara mlađem kamenom dobu. U civilizacijskom smislu zemljoradnji pripada najznačajnije mesto. Za temu ovog referata značajne su dve stvari - za to vreme izuzetno veliki broj naselja (preko 100) i lociranje naselja na obalama reka, jezera i bara (Sl. 7).

Svejedno da li se radi o kulturama Starčevo, Kereš, Vinča, Potisje ili Lenđel, u otpadnim jamama naselja nalaze se ostaci brojnih vrsta domaćih i divljih životinja, kako kičmenjaka tako i beskičmenjaka. Nema istraženog naselja na gornjoj karti u kome nisu nađeni brojni ostaci barske kornjače. Međutim, kao što su reke bile prepune ribe, a okolina brojnom divljači, tako su i beskrajne močvare u okruženju bile prepune kornjača. Tadašnji čovek nije mogao gotovo nikako da bitnije utiče na veličinu populacija Emys orbicularis u Panoniji. Bilo je premalo ljudi, a “previše” kornjača.

Ako prihvatimo činjenicu da čovek tokom praistorije, ipak, nije bio u stanju da bitnije utiče na svoju prirodnu okolinu, to se ne može proširiti i na docniji period ljudskog bitisanja u Donjoj Panoniji. Kasnoantički svet imao je snažan interes i sposobnosti za korišćenje prirodnih resursa i, u tom cilju, mogućnost suprotstavljanja prirodi. Podizanje utvrđenih naselja, verskih i kultnih objekata, odbrambenih šančeva, puteva, irigacionih sistema, akvadukata, mostova, regulisanje plovidbe i dr. ostavilo je tragove u prirodi i predelu, od kojih su neki i danas vidljivi.

Srednji vek ovog dela Panonije, ako izuzmemo razaranja, nije nadmašio stari ni u kom pogledu. Zapravo, nedostaje nam bolja sopstvena istorijska građa da bi o njemu realnije sudili. Mađarski, austrijski i austrougarski izvori nisu najtemeljitije pretreseni iz srpskog ugla gledanja na to doba, već su najčešće ignorisani, zbog čega sa naše strane nije ni mogao biti učinjen pomak u osvetljavanju “mračnog srednjeg veka”.

Posle pada Donje Panonije pod Turke polovinom XVI veka, koji su, navodno, nemilosrdno razarali zatečenu organizaciju društva i način života, u literaturi je najviše pažnje poklonjeno ratnim zbivanjima i događajima vezanim za njih, što je do krajnosti osiromašilo građu relevantnu za opis predela i živog sveta u to vreme (Marsigli 1726, Milleker 1914, 1915, Popović 1939, 1940) (Sl. 8). Turski dokumenti koji se odnose na ovo doba (Čelebi 1979), opet, samo su šturi, indirektni izvori.

Rimski i kratki vizantijski period gospodarenja ovim predelima i njihovog procvata zamenila je duga epoha razaranja, uz kratkotrajna

Slika 8. Faksimil naslovne strane čuvenog Marsiglijevog dela Danubius Pannonico Mysicus iz 1726. godine.


- 8 -

zatišja, koja su pretežno korišćena za obnovu starih ili, ređe, za izgradnju novih utvrđenja. Nedostatak odgovarajućeg građevinskog materijala nadomeštavan je najčešće razaranjem ostataka rimskih građevina. U tome nije bilo većih razlika između Huna, Avara, Bugara, Ugara, Srba, Austrijanaca i drugih. U razaranju je uzelo učešća i lokalno stanovništvo zarad sopstvenih potreba. Kraj turskih vremena (1717. god.) sva utvrđenja dočekala su uglavnom

Slika 9. Karta Temišvarskog Banata iz 1776. godine


- 9 -

u razvalinama, a rimske građevine tek u tragovima. Dunavom su još uvek gospodarili Turci. Do kraja XVIII veka, posle nekoliko upada Turaka, Dunav postaje pogranična reka između Otomanske imperije i Austrije. Moć Turaka srazmerno brzo slabi, kao i opasnost od njihovih novih prodora. Celo granično područje posle viševekovnih ratnih stradanja i epidemija, koje su ih pratile, skoro potpuno je zapustelo. Ono malo stanovništva koje je preostalo, uglavnom Srba, bilo je pretežno bez nepokretne imovine, spremno za bežaniju u svakom trenutku (Popović 1940). Austrija, svesna svoje konačne pobede, počinje potpunu reorganizaciju celokupnog prostora. Ona je bila toliko sveobuhvatna da je prožela sve pore društvenog i privrednog života. Počele su velike kolonizacije stanovništva, urbanizacija naselja, razvoj školstva, izgradnja puteva, začetak industrije, regulacija voda, pošumljavanje peščara, podizanje vinograda, razvoj svilarstva i sve drugo što podupire ekonomski razvitak perspektivnog područja, a istovremeno doprinosi učvršćenju centralne vlasti. Nagodbom iz 1867. godine, ovdašnje stanovništvo vraća se centralističkom državnom aparatu Mađarske i utapa se u civilnu društvenu organizaciju Ugarske.

O tome kako je ovaj predeo u to vreme izgledao postoje brojna pisana i kartografska svedočanstva. Oslonićemo se na ona sa najviše građe, Marsiglija (1700, 1726) i Griselinija (1776, 1780) (Sl. 9). Opšte je mišljenje da je Banat bio najmočvarniji deo Vojvodine. Kako su najplodniji delovi Banata bili izloženi poplavama, počeli su ozbiljni radovi na odbrani, jer prethodni nisu bili od većeg uspeha. Radovi su počeli nešto kasnije nego u drugim delovima južne Panonije, delom zbog bezbednosnih razloga, a delom zbog stepena ugroženosti.

Banat je XVIII pa i XIX vek dočekao slabo naseljen, nezdrav i skoro bez ikakve privrede i komunikacija. Neki smatraju da je to bio najžalosniji deo Monarhije, u kome je zbog užasnih zdravstvenih prilika i elementarnih nepogoda od poplava umrlo više stanovništva nego u svim ratovima koji su ovde vođeni. Tek u drugoj polovini devetnaestog veka, nakon nezapamćene poplave (1859), počinje uspešna melioracija Banata.

Ovi stalni i dugotrajni sistematski radovi širom Donje Panonije postali su temelj privrede, poljoprivredne kulture i bogatstva Vojvodine. Svuda su prvo izgrađeni nasipi, potom kanalska mreža i hidrotehnički objekti za pasivno odvodnjavanje i sekundarni nasipi, a tek na kraju podignute su crpne stanice za aktivno odvođenje unutrašnjih voda. Na taj način obuzdane su vojvođanske reke i zaustavljeni procesi njihovog spontanog pomeranja, račvanja i stvaranja meandara, a čovek na sebe preuzeo odgovornost za buduću sudbinu reka. Ujedno, stvoreni su neuporedivo bolji preduslovi za osiguravanje, održavanje i poboljšanje plovidbe na njima.

Predeo je izmenjen skoro u potpunosti. Čovek je bez kompromisa prilagođavao prirodu svojim potrebama. Ostavio je nešto šuma u polojima (forlandu) i veoma malo unutrašnjih šuma (überland). Kao posledica iskopa za podizanje nasipa, u polojima su duž svih regulisanih tokova nastala karakteristična udubljenja ispunjena vodom – kubici. Ime su dobili po radnicima koji su plaćani po iskopanom materijalu merenom u kubnim metrima, čuvenim kubikašima. Međutim, sem kubika, plavno područje forlanda, u zavisnosti od širine, i dalje je odlikovala ispresecanost manjim i većim udolinama, barama, starim rukavcima i manjim i većim gredama. Poloji su uprkos svemu bili najbliži iskonskom izgledu Donje Panonije. Ade su, takođe, tome bitno doprinosile, jer intervencija na njima gotovo da nije ni bilo.


- 10 -

Drugi poduhvat po obimu i značaju, koji se odvijao paralelno sa osvajanjem i zaštitom priobalja, bio je pošumljavanje peščara. Da li su one u drevnoj prošlosti i u kolikoj meri bile šumsko područje ostalo je do današnjih dana u sferi nagađanja. Šumarski stručnjaci ne sumnjaju da je ovo zemljište apsolutno šumsko i da jedino šuma može trajno da opstane na pesku. Tumačeći na svoj način stare skromne izvore, uvereni su da je lokalno stanovništvo počelo intenzivno da uništava šumski pokrivač posle povlačenja Turaka. Početkom XIX veka preduzeti su ozbiljni koraci na vezivanju živog peska. Vezivanje peska odvijalo se kroz procese pošumljavanja i zatravnjivanja. Mnogo više pažnje poklonjeno je pošumljavanju, tako da se faze obuzdavanja živog peska, po pravilu, prikazuju kroz pošumljene površine.

Panonska Srbija je područje najdrastičnijih promena prirodnih staništa. Do pre nešto više od sto godina Vojvodina, kao ravnica kroz koju protiču moćne reke neznatnog pada, bila je izlo-žena čestim i dugim poplavama, koje su presudno uticale na izgled ove pokrajine. Pošto bi se voda povukla u korito, ostajao bi čitav niz manjih i većih močvara, bara, preliva, ritova obraslih trskom, sitom i šašom. Do istih posledica dovodile su povremene obilne padavine, a daleko češće podzemne vode. Računa se da je u to vreme vodom bilo ugroženo od 660.000 do milion i po hektara zemljišta. Naročito je Banat bio močvaran. Dunav, Tisa, Tamiš, Begej i druge reke bile se prepuštene same sebi, te je Banat, naročito kada bi se izlile pomenute vode, odavao sliku širokog mrtvog mora (Mojsisovics 1897, Popović 1940). Slično su izgledali Baranja, Srem i centralni deo Bačke. S obzirom da je život u ovim krajevima nakon povlačenja reka u korita bio nepodnošljiv, Austrougarska je pristupila regulaciji glavnih reka i isušivanju prostranih močvar-nih područja (Vujević 1939, Bukurov1948, 1953, 1954a, 1954b, 1961, 1975). Prokopavanje naj-većih kanala (Veliki bački kanal=Kanal Kralja Petra, Mali kanal=Kanal Kralja Aleksandra, stari kanal Begeja, kanal Brzave, Vršački kanal) započeto je još krajem 18. veka (1793.godine).

Od 1918. godine ponovo se u Panoniji događaju drastične istorijske promene, koje ne prate bitnije izmene u prirodi u odnosu na prethodno stanje niti dovode do značajnijih posledica po živi svet ovih predela.Nova država - Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca oslonila se na dotadašnju praksu i sa relativnim uspehom nastojala da održi postojeće hidrotehničke objekte i okonča poslove započete u Austriji, odnosno Austrougarskoj.

Za problematiku zaštite vodozemaca i gmizavaca vezanih za močvarna i vodena staništa od značaja je pretpostavka o mehanizmu kojim je amortizovan prvi veliki ekološki udar od kraja 17. do kraja 19. veka, vezan za isušivanje Vojvodine. Po istorijskoj građi, veći delovi Vojvo-dine bili su tada tako slabo naseljeni da su ostavljali utisak pustinje - “deserta”, pa su tako i obeležavani na tadašnjim kartama (Popović 1940). Naseljenost je odgovarala današnjoj nase-ljenosti delova Sahare, Grenlanda ili, u najboljem slučaju, Irana (Popović l.c.). Da bi se ojačala ekonomska i odbrambena snaga zemlje, Austrougarska je tokom 18. veka počela intenzivno kolonizovanje Vojvodine. Kolonizaciju je pratilo napuštanje nomadskog života starosedelač-kog življa, uglavnom srpskog, i organizovanje stalnih seoskih i gradskih naselja. Nagla urbani-zacija iziskivala je upotrebu ogromnih količina građevinskog materijala. Najveći deo stanov-ništva bio je upućen na priručni materijal, prvenstveno naboj, tuglu, ćerpič i pletar. Tako su uz svaku kuću nicale jame, jamure, odnosno rupe, a uz naselja ciglane, crepane i drugi slični


- 11 -

kopovi zemlje (Bukurov 1975, Ćurčić 2004, Ćurčić i Đuričić 1994). Ovi kopovi ubrzo su se ispunili što podzemnom što atmosferskom vodom i poprimili karakteristike prirodnih eko-sistema - malih voda. Kako su ove antropogene tvorevine bile nedostupne ribama, a pružale optimalne uslove za opstanak mrmoljaka, ovi su ih naselili u gustim populacijama. I žabe su se preorijentisale na nove reproduktivne centre, što je barskoj kornjači omogućilo da donekle amortizuje stresnu situaciju. Obe antropogene akcije, regulisanje reka i isušivanje s jedne, a urbanizacija sa druge strane, tekle su kroz decenije paralelno, tako da je proces preorijentacije herptila na nove vode bio uspešan.

Razvojem društva i porastom ekonomske snage pojedinaca, priručni materijal se sve više poti-skuje i biva zamenjen mnogo kvalitetnijim, industrijski proizvedenim građevinskim materija-lom. Ovim se na najmanju meru svodi potreba za individualni iskop i sopstvenu proizvodnju cigle i crepa, a napušteni kopovi spontano zara-staju, ili, što je gotovo pravilo, bivaju zatrpani otpadom. Propašću manjih industrijskih obje-kata za proizvodnju građevinskog materijala u novije vreme, uz eskalaciju drugih negativnih činilaca. zaokružuje se proces brzog potiskiva-nja i iščezavanja herptila vezanih za vodena i močvarna staništa u panonskoj i peripanonskoj Srbiji.

Najveći deo prošlosti predstavljao je „zlatno doba“ Emys orbicularis u Panoniji, da bi se isto okončalo dramatičnim pogoršanjem uslova opstanka vrste i početkom njene borbe za preživljavanje. Zapravo, u trenutku kada se o prirodi i živom svetu Panonije počinju da pojavljuju ozbiljniji prilozi, čak monografskog karaktera (Marsigli 1700, 1726; Griselini 1776, 1780; Steindachner 1863; Mojsisovics 1897) (Sl. 10, Sl. 11), započinju i veliki hidrotehnički zahvati

na regulisanju reka, koji će dugoročno gledano predstavljati razaranje prirodnih staništa na najširim prostorima. Premda se nešto kasnije pojavilo važno delo «Fauna Regni Hungariae. Reptilia et Amphibia» (1918), prethodnoj grupi autora treba dodati i Mehelyja, koji je pojedinima od njih bio savremenik i za to vreme davao izuzetne herpetološke priloge, a i samu monografi ju okončao je 1895. godine. Pošto se ova antropogena aktivnost danas smatra glavnim uzročnikom opadanja populacija i

Slika 10. Najstariji crtež barske kornjače u Vojvodini (Marsigli 1726)

Slika 11. Prvi prikaz razmnožavanja barske kornjače u Vojvodini (Marsigli 1726)


- 12 -

iščezavanja vrsta, ni mi ne možemo drugačije da se odnosimo prema njoj, već da je doživimo kao početak sumraka autohtone prirode.

Da je to zaista i bio početak opadanja veličine populacija animalnih stanovnika močvarnih i vodenih staništa svedoče rezultati Siniše Stankovića (1937) u nevelikoj studiji «Opadanje ribljeg bogatstva u našim velikim rekama», koji se indirektno odnose i na kornjače. Otvoreno je optužio izvođenje hidrotehničkih zahvata kojima su plavne zone odvojene od matice reka. Samim tim prestalo je periodično plavljenje priobalja i nestali su optimalni uslovi za mrest riba, a neuporedivo kraćim vremenom trajanja poplavljenosti depresija i njihovim svođenjem na beznačajne ostatke svekoliki živi svet podelio je sudbinu riba.

Ne može se govoriti o drugim negativnim antropogenim faktorima u to vreme, ali postoje prvi zabeleženi podaci o jednom, koji će u sadašnjosti dostići neslućene razmere i biti, uz razaranje staništa, glavni uzročnik ugrožavanja opstanka kornjača na ovim prostorima (Taube 1777, 1778).

Taube (1777) piše: «Osim toga, vlada u ovim zemljama veliko izobilje u kornjačama, rakovima i drugim ljuskarima. Kornjača ima od dve vrste: jedne ostaju uvek na suvu i borave u planini među stenama, gde se bez muke hvataju i u velikim količinama žive šalju u Beč. Velike su kao tanjir i ukusno su, zdravo i hranljivo jelo. Druga vrsta živi u rekama i močvarnim krajevima, pa ju je otud teško hvatati; ali je veća od suvih kornjača».

Ne raspolažemo pouzdanim podacima da li je nakon praistorije i rimskog perioda koja druga etnička grupa u Donjoj Panoniji koristila barske kornjače u ishrani. Za sada držimo da to nije bio slučaj, jer je odnos prema ovoj vrsti u srpskoj zajednici bio krajnje blagonaklon.

Bitna činjenica za procenu faktora koji mogu uticati na veličinu populacija kornjača na prostorima Donje Panonije vezana je za odnos našeg naroda prema kornjačama kao prehrambenom resursu. Kornjače nikada nisu masovnije korišćene u ishrani srpskog stanovništva, što nije slučaj u susednim državama. U Bugarskoj je, na primer, korišćenje kornjača do I svetskog rata bilo samo lokalno, da bi se ubrzo raširilo po celoj zemlji i postalo značajan direktni faktor redukcije brojnosti kornjača (Beškov, 1981, 1987, 1993). Kod nas, čak i u gladnim godinama koje su kroz ceo Srednji vek, uz zaraze, bile najveći neprijatelj naroda i kada se jelo “meso pasje i človečesko i konjsko i mnoge nečisti”, kornjače nisu lovljene. Istovetno se događalo i u poznijim gladnim godinama. Indirektnu potvrdu nalazimo u delima Taubea (1777, srpski prevod 1954-1958) i Bouea (1840, nemački prevod 1889), koji ukazuju na odbojan stav Pravoslavne crkve i pravoslavnog stanovništva prema ishrani određenim divljim životinjama, posebno hladnokrvnim. Grigorije Lazić (1836) je u jednom od prvih srpskih prirodopisa “Naravna istorija” za kornjače napisao “Kornjača e zdravo elo, a osobito e čorba od njih dobra za one, koi se suve bolesti boe.” I Vuk Marinković (1851) kornjače smatra “mirnim i nevinim, čoveku korisnim svojim mesom, odveć ukusnim, jajima i oklopom”, dalje u knjizi ponovo ističe da su im jaja “dobra za jelo” i da se od njihovog mesa “kuvaju krepeće čorbe”. Pelagić u svom IV izdanju “Narodnog učitelja” (1893) pod naslovom “Kornjača kao zdrava, lekovita i misaona hrana” doslovce piše: “Čorba i meso od kornjače vrlo je zdrava hrana. Kad je ko malaksao telom i umom, kad ima sušicu, jektiku i kašalj, nek se neko vreme hrani tom hranom, pa će


- 13 -

se pozdravo oporaviti od pomenutih bolesti, a tako i drugih bolesti, koje dolaze kao posledica sušice, zaboravnosti i malaksalosti itd.

Kornjača zakolje se i krv uhvati pa daje protiv velikog kašlja. Upotrebljujući tako nekoliko jutra, kašalj prestane. U selima užičkog okruga, ovaj je lek vrlo priznat.Protivu lupanja srca odlično je i sigurno sredstvo piti krv toplu od kornjače, čim se zakolje. Krv je slatka kao mleko. Popi svu krv od nekoliko kornjača, u toku od četir pet dana ozdravićeš. Ovo je nekoliko puta oprobano. Ona je i inače zdrava za druge bolesti.Kad bi ljudi bili toliko svesni, da znaju iz kakvih se korisnih, za zdravlje i uma i tela, sastojaka sastoji kornjača i puž, oni bi se voljno koristili ne samo sa onim kornjačama, koliko ih od prirode ima, nego bi se još najmarljivijim načinom brinuli, kako da ih veštačkim načinom umnožimo i uživamo, kao što uživano domaću živinu i marvu. Budalaština je misliti da je kornjača “pogana”. Šta može biti pogano u ovoj životinji, koja živi od raznih trava po šumama, planinama, livadama i vodama?” Slično se pisalo i po drugim udžbenicima i priručnicima XIX i XX veka (Dusl, 1870; Pecić, 1891; Tomić, 1907; Davidović, 1922, Bogdanović, 1937). Tomić (l.c) je, poput Pelagića, pokušao da kornjačama poboljša “ugled” u narodu, afi rmativno pišući o njihovom značaju za čoveka. Ipak, morao je da istakne da “Kod nas Srba ne jedu meso od kornjače i zato je ni u šta ne cenimo, ali je kod drugih naroda cene i jedu.” Ništa nije vredelo, predrasude o kornjačama održale su se neizmenjene i gotovo u potpunosti do današnjih dana.Sumnju u ispravnost ovoga izaziva poglavlje “Jevropska kornjača” u knjizi ”Uputstvo k predavanju poznavanja prirode” Simeuna Konjevića (1880). Citat “Kornjača se nalazi kod nas (u srednjoj i južnoj Jevropi, a naročito u Ugarskoj) svuda po močarima i barama. Po suvu se ona odveć sporo kreće a po vodi dobro pliva; može jako da omatori. Drže je ovde-onde po baštama. Zbog ukusnog joj mesa iznose je često na pijacu i prodaju”. Takođe, “Kornjača je vrlo korisna životinja dajući nam zdravo i pitajuće meso, od koga se pravi slavna polevka (čorba), a tako isto i vrlo kusna jaja, se od česti jedu a od česti se od njih pravi dobro ulje, koje se u domazluku upotrebljava. Od leđnih štitova prave se razne izrade, kao: češljevi, burmutice, puceta i ostale korisne stvari”. Jedan noviji izvor (Schneeweiss 1997) u kome se pominje izlovljavanje barskih kornjača u Nemačkoj početkom XIX veka i njihov izvoz katoličkom stanovništvu u centralnoj Evropi (Schlesien, Böhmen) otvara mogućnost da je ova verska konfesija i u Panoniji u ishrani konzumirala i kornjače.Značajan udeo u nastanku opštenarodnog stava prema kornjačama imaju i kasno-antička književna dela specifi čne hrišćansko prirodoslovne sadržine (Lazić, 1989) i srpska srednjovekovna i savremena tradicionalna medicina (Pelagić, 1906; Katić, 1958, 1971; Jevtović, 1983; Kotarčić, 1989).Srbi su iz antičkih vremena preuzeli i “Fisiolog” (Prirodoslov), kao delo prevodne srpske srednjovekovne književnosti u kome se u 35. poglavlju govori “O žabi vodenoj i kopnenoj”. Po “Fisiologu”, postoje dve vrste žaba – kopnene i vodene. “Jer kopnena trpi dnevnu žegu i pripeku sunčanu, i ako naiđe oštra zima, ili padne kiša, ili naiđe poplava na njih, one uginu pošto ne mogu trpeti hladnoću vode”. Premda tekstovi “Fisiologa” imaju pre svega veroučiteljnu namenu, on kao prirodoslovni spis govori o nivou prirodnonaučnih shvatanja srednjovekovnog čoveka (Lazić, 1989).


- 14 -

U srpskim srednjovekovnim medicinskim kodeksima, trebnicima, vračebnicima, psaltirima i drugim spisima (Hilandarski medicinski kodeks, Dečanski vračebnik, Zbornik popa Dragolja, Hodoški zbornik i dr.) dosta je recepata, molitvi, gatanja i magijskih radnji i formula vezanih za lekovitost kornjača. Čuven je lek protiv malarije koji se kao mast spravljao od istucanog oklopa i loja kornjače. Ostaci te kanonske verske medicine i srpske verske medicine, a pogotovo apokrifne verske medicine održale su se u našem narodu do danas. Dugačak je spisak bolesti koje se navodno mogu lečiti kornjačama. Čak postoji izreka: «Koliko kornjača ima pečata toliko bolesti leči». Upotrebljava se kao lek protiv velikog kašlja, lupanja srca, polnih bolesti, krasta, opšte slabosti i plašljivosti. I u Pelagićevim delima (l.c.) na više mesta preporučuje se lek spravljen od kornjača.

Očigledno da je bilo puno razloga za izlovljavanje kornjača i u to vreme, ali nam zbog oskudnosti odgovarajućih austrougarskih izvora nije poznato kog obima.

Zna se da je u preistoriji, bar po Garašaninu (1968), kornjača imala ulogu totema i bila vezana za kult majke pretka. Nema sumnje da je imala specifi čan značaj za jednu kuću ili celo naselje s određenim kultnim značenjem, koje još nije najadekvatnije protumačeno i objašnjeno (Medović s.a.).Kornjače su relativno dobro poznate i duboko ukorenjene u biću naroda na prostorima Srbije. Za njih naš narod ima bezbroj imena, sa odlikama govora lokalnih sredina, a ni njihovo mesto u verovanjima i predanjima našeg naroda nije zanemarljivo (Hirtz, 1928; Đorđević, 1958; Milošević, 1982). Međutim, Đorđević (l.c.) primećuje da bi se, sudeći po izuzetno velikom broju imena za kornjaču, moglo misliti da se o njoj u narodu vrlo mnogo zna i pripoveda. “To međutim nije slučaj. U našem narodu ima samo nekoliko, ali opštih i vrlo raširenih verovanja”.U verovanjima i narodnim pričama Srba o kornjači njoj se pripisuju lekovite moći, moć donošenja sreće, moć potpune zaštite od nesreće, bolesti i uroka – kao amajlije i još sijaset drugih pozitivnih verovanja. Što je najvažnije, kornjača se u našem narodu ne ubija tek tako. Ne samo što je grehota ubiti je, već je grešno i izvrtanje kornjače na leđa. Predanje u srpskom narodu o postanku kornjače od pogače nije samo naše, slično postoji i u drugih evropskih naroda - Francuza, Nemaca, Rusa i Rumuna (Đorđević, 1958; Milošević, 1982).

Ovoj studiji nedostaju verovanja Mađara i drugih etničkih zajednica Donje Panonije, pa očekujemo da će neko na ovom skupu ili neko sasvim drugi biti podstaknut da građu o barskoj kornjači dopuni verovanjima iz svoje etničke sredine.

SADAŠNJOST

Iako smo u sažetku malo neskromno zapisali: „Mada daleko od praistorije, za nas se prošlost E. orbicularis okončava prvih godina posle II svetskog rata, odnosno u vremenu kada počinju naša neposredna iskustva sa ovom vrstom na pomenutom tlu“, ima mnogo važnijih zbivanja koja su odredila početak novog perioda u odnosima čoveka i barske kornjače u Donjoj Panoniji. Tu prvenstveno mislimo na posleratnu pojavu kapitalnog dela Alfreda Brema u izdanju „Narodne knjige“ (Beograd 1953, 1956) (Sl. 12, Sl. 13).


- 15 -

Ova izdanja, u kome je Bremova poglavlja o vodozemcima i gmizavcima ondašnje Jugoslavije dopisao naš čuveni prirodoslovac i akademik Milutin Radovanović, predstavljala su prekretnicu u interesu za prirodu čitavih generacija, pa i decenijama iza toga, sve dok elektronski mediji nisu potisnuli pisanu reč u drugi plan. U isto vreme (1951) pojavila se i knjiga „Vodozemci i gmizavci naše zemlje“ od istog autora (Sl. 14), koja je tada bila jedna od prvih pregleda faune u Evropi, tako da reperi pojedinih perioda na ovim prostorima mogu biti i neki mnogo humaniji događaji od ratova. Još nešto, u to vreme započele su aktivnosti povezane sa „Prvim petogodišnjim planom“, koje će obeležiti više narednih decenija, s neizbrisivim tragovima u prirodi Vojvodine.

Posle Drugog svetskog rata, zbog nastojanja potpunog raskida sa prošlošću, napuštena su dotadašnja plodotvorna iskustva što je, u prvo vreme, dovelo do zastoja u razvoju panonskog kraja u svakom pogledu. Neke akcije, poput obezbeđenja ogrevnog drveta za gradove, dovele su do neviđene devastacije galerijskih i unutrašnjih šuma. Ništa pametnije nije bilo ni nastojanje da se plavne šume uz reke pretvore u park-šume, kao ni usmeravanje seče na “prezrele sastojine” koje slabo prirašćuju. Među ostalim, posečena su i najimpozantnija stabla hrastova, topola, brestova i jasena, u više slučajeva sa gnezdima retkih orlova i drugih retkih ptica. Na kraju, preovladalo je mišljenje da je zbog izuzetno povoljnih saobraćajnih prilika eksploatacija drveta perspektivna

Slike 12. i 13.

Faksimili prvog i drugog posleratnog izdanja Bremove knjige „Život životinja“

Slika 14. Faksimil knjige Milutina Radovanovića „Vodozemci i gmizavci naše zemlje“


- 16 -

privredna grana, pogotovo što je potražnja za svim “sortimentima” velika, obuhvatajući čak i korovsko šiblje bagremca (Amorpha fruticosa). Zbog velikog prirasta drvne mase, počela je frontalna zamena autohtonog drveća američkim i evroameričkim topolama, koje po tadašnjim kriterijumima, uz ostalo, “imaju lepše oblike od domaćih vrsta”. Bilo je još puno ovakvih “bisera” (uništenje drvoreda belih dudova i njihova zamena američkim topolama, voćkama i egzotima, gajenje pirinča, pamuka, artičoke i dr.), ali sa manjim negativnim efektima na prirodu. Proces nekontrolisane seče šuma nastavljen je zauzimanjem zemljišta za poljoprivrednu proizvodnju, ukrupnjavanjem poseda komasacijom, uništavanjem međa, isušivanjem bara, močvara i ritova izgradnjom sistema za odvodnjavanje i drugim. Sem što je šumo-stepa zamenjena “kulturnom stepom”, prirodne poplavne šume zamenjene su veštačkim, monotonim šumama evroameričkih topola, jednodobnog uzrasta. Ne nazire se kraj ovdašnjoj devastaciji prirode.

Usledili su novi momenti koji su presudno uticali na današnji izgled Podunavlja. Za nekoliko decenija obavljeni su veliki hidrotehnički zahvati u priobalju vezani za izgradnju hidroenergetskog i plovidbenog sistema Đerdap (1964-1971) i okončana izgradnja mamutskog sistema Dunav-Tisa-Dunav (1947-1977), koji je po uticaju na sredinu do sada bez premca. Po mnogo čemu verovalo se da je hidrosistem “Dunav-Tisa-Dunav””jedinstveni u svetu”, pa je shodno tome i nazvan “krvotok ravnice”. Od argumenata “grandioznosti”, isticanih pri odlučivanju o izgradnji, izdvajamo: odvodnjavanje suvišnih voda, snabdevanje naselja i industrije vodom, prihvatanje otpadnih voda, razvoj ribarstva i značajan doprinos promeni klime (Stanojević 1979). Posle tri decenije priprema i izgradnje (1947. - 1977. godina), računa se da je završena osnovna kanalska mreža hidrosistema. Izgrađen je Veliki kanal DTD, od Bezdana na Dunavu, preko Bečeja na Tisi i Zrenjanina, do Banatske Palanke na Dunavu, dug oko 248 km, kao i oko 700 km sekundarnih kanala i oko 10.000 km pomoćnih kanala (Marković 1980). Time je počelo isušivanje 1,2 miliona hektara močvarnog zemljišta. Radove na osnovnoj kanalskoj mreži pratila je izgradnja brojnih ustava, prevodnica, crpnih stanica, mostova i velike brane na Tisi kod Bečeja. Sve je bilo lepo zamišljeno, ali, po našem mišljenju, u praksi nisu opravdane nade koje su polagane u hidrosistem. Od osnovnih očekivanja nije ostvareno povećanje prinosa niti povećanje broja žetvi, pošto nije prevaziđen problem suša, kojih je u poslednjih sto godina bilo više od 50, s obzirom da se od planiranih 500.000 navodnjava samo 41.000 hektara. Ništa manji promašaj nije ni procena obima plovidbe kanalom. On ni u jednom trenutku nije bio konkurentan, a kamo li alternativa dunavskom plovnom putu, uprkos tome što skraćuje plovidbu za blizu 200 km. Ubrzo se pokazalo da kanal DTD nije rešenje ni za snabdevanje naselja pitkom vodom, zbog ogromne količine od 30 miliona kubnih metara otpadnih voda koje otiču kanalom. Time je propala mogućnost značajnijeg uzgoja ribe u samom kanalu, a izvestan pomak postignut je jedino u izgradnji ribnjaka, mada još ni blizu očekivanog.

Ako je Dunav zauzdan krajem XIX veka, ukroćen je u drugoj polovini XX veka. Pojedini autori (Tomić 1981) zastupaju suprotnu tezu, da je opasnost od Dunava povećana nakon izgradnje hidroelektrane Đerdap, jer je režim Dunava bitno izmenjen do uzvodno od ušća Tise. Povećanje nivoa vode u dolini Dunava bitno utiče na povećanje podzemnih voda, zagađuje mnogobrojne kanale koji su danas manje efi kasni jer se malo učinilo na modernizaciji i proširenju crpnih sistema. Posebna opasnost preti od ekstremnih vodostaja od kojih ne postoji odgovarajuća


- 17 -

odbrana. Kombinovano sa nezakonitim i nedopustivim ponašanjem elektroprivreda Jugoslavije i Rumunije koje, zarad maksimalnog iskorišćenja kinetičkog potencijala reke, povremeno održavaju mnogo viši nivo Dunava od propisanog, dovodeći u kritičnu situaciju celo Podunavlje.

Iako početak aktivnosti izložen u ovom delu teksta pripada prethodnom periodu, glavnina hidrotehničkih zahvata odigrala se u vremenu koje smo označili kao sadašnjost, zbog čega je jedinstveno obrađen.

U izlaganju o počecima prokopavanja kanala i regulisanja rečnih tokova nismo naveli dve stvari: prvu, da je regulacija Tise započeta 1823. godine, a Dunava 1894. i drugu, da je poslednja deonica nasipa na Dunavu završena 1909. godine, mada je pravi završetak regulacije naše najveće reke okončan na prostorima Pančevačkog rita tek za vreme Kraljevine Jugoslavije. Od 1929. do 1935. godine podignut je nasip Pančevo - Surduk - Čenta - Pančevo u dužini od 90 km.

Nakon II svetskog rata, posebno tokom, ali i posle izgradnje HE “Đerdap I” (1969.-1972.) izvršena je rekonstrukcija većine nasipa uz Dunav, a novi odbrambeni nasip Pančevačkog rita dovršen je 1984. godine (Sl. 14, Sl. 15) . Paralelno sa izgradnjom nasipa prokopavana je kanalska mreža, koja je od prvobitnih 155 km, u Pančevačkom ritu narasla na 1.200 kilometara.

S obzirom da je od početka (1922. god.) sagledan značaj stvaranja plodnog zemljišta u zaleđu Beograda, kao baze za snabdevanje beogradskog tržišta ratarskim, povrtarskim i stočnim proizvodima, prirodno je kasnije potenciranje koncepcije razvoja sopstvene industrijske prerade poljoprivrednih proizvoda. Na oko 42.000 hektara razvio se najveći poljoprivredno-industrijski kombinat na nekadašnjem južnoslovenskom prostoru. Intenziviranjem proizvodnje i izgradnjom objekata, za koje nije predviđeno prečišćavanje otpadnih voda, uz slabo funkcionisanje kolektora, došlo je do drastičnog zagađenja voda Pančevačkog rita. Zbog toga su danas u ritu najčešće skoro mrtve vode, sa malim ili nikakvim prisustvom organskog sveta. Ređe su vode u kojima je živi svet nešto zastupljeniji, ali u kojima često dolazi do pomora, naročito pri niskim vodama, pa s pravom za Pančevački rit važi konstatacija da u njemu gotovo i nema čistih, pa čak ni delimično čistih voda (Cakić 1986).

Slika 15. Izgradnja nasipa u Pančevačkom ritu

Slika 16. Nasipanje močvarnih predela u Pančevačkom ritu


- 18 -

Revitalizacija Palićkog jezera jedan je od kasnijih sličnih poduhvata. Mnogo nade i očekivanja! Odgovor na pitanje da li su očekivanja ostvarena i da li su hidrotehnički zahvati bili celishodni ili promašeni daće vreme. Mišljenja smo da je lokalna zajednica najmerodavnija da to proceni i da već ima odgovor.

Neophodno je da se vratimo na organsko i hemijsko zagađenje kanalske mreže u Vojvodini, kao ograničavajućem faktoru u rasprostranjenju barske kornjače i ostalih stanovnika vodenih i močvarnih ekosistema, s obzirom da smo upozorili samo na zagađenje osnovnog kanala DTD i ukazali na njegov ograničen značaj u vodosnabdevanju i uzgoju riba. Sa gledišta zaštite barske kornjače i vodozemaca, mnogo je pogubnije zagađenje pojedinih delova od više desetina hiljada kilometara duge sekundarne i, pogotovo, tercijarne kanalske mreže. Ako osnovni kanal, u kome voda struji, nije u stanju da primi teret otpadnih voda, mogućnost da to učine kanali višeg stepena grananja i manjeg protoka vode je isključena. To uzrokuje pretvaranje mnogih zamočvarenih terena u taložnike organskog mulja, a kanala u mrtve kloake. Beživotnost i nepodnošljiv zadah sve su češća obeležja panonskih i peripanonskih predela Srbije. Ako se ovome doda činjenica, da pomenuti regioni predstavljaju osnovu intenzivnog ratarstva i stočarstva, koju prati primena efi kasnih agrotehničkih i agrohemijskih metoda i sredstava, ne čudi što vode kulturne stepe i kada na prvi pogled ne odaju utisak zagađene i beživotne sredine, one to jesu.

Već je naglašeno da su u periodu sadašnjosti nastavljeni svi negativni antropogeni uplivi na populacije E. orbicularis registrovani u prethodnom periodu. Čak i oni za koje se verovalo da ne mogu biti više nikada dostignuti, poput razaranja prirodnih staništa na širokim prostorima, nadmašeni su. Uz ovaj glavni uzrok opadanja veličine populacija i nestanka taksona, kao novi, usled izrazitog razvoja putne mreže, pridružena je fragmentacija staništa sa sličnim efektom na prirodne populacije. Gotovo da nema ni jednog negativnog faktora čije dejstvo nije došlo do izražaja na prostorima Donje Panonije. Ipak, mislimo da je barsku kornjaču mimoišlo masovno sakupljanje radi trgovine - pretežno izvoza, koje je gotovo uništilo populacije kopnenih kornjača na prostorima bivše Jugoslavije. Doduše, u literaturi se pominje da je pre stavljanja Jezera pod zaštitu ovaj vid aktivnosti bio upražnjavan na Ludaškom jezeru (Bukurov 1955; Dugonjić, 1956). Nismo raspolagali odgovarajućom građom da bismo mogli bilo šta pouzdanije reći o obimu ove aktivnosti.

Ovde je mesto da se kaže par reči i o povezanosti veličine populacija barske kornjače u Donjoj Panoniji se jednim vidom ljudske delatnosti koji je gotovo zamro. Sve do šezdesetih godina u Vojvodini je bilo veoma razvijeno sečenje i sakupljanje trske. Trska je tada bila nezamenljiva sirovina u građevinarstvu, pa su se širom pokrajine izgradile “trskare” u kojima je trska upredana žicom. Za nov, savremeniji način izgradnje tavanica trska više nije bila potrebna, pa su se gotovo sve trskare ugasile, a time i redovno sečenje ove biljke po barskim i močvarnim terenima. Na taj način višestruko je ubrzana sukcesija biljnih zajednica i evoluiranje ovih staništa ka kopnenim. Takođe, dok je trajao ovaj proces kornjače su prvo izgubile mesta na kojima bi se sunčale, što je jedan od neophodnih činilaca za njihov opstanak, a potom i samo stanište.

Ne možemo zaobići još jedan faktor koji je sve aktuelniji u Vojvodini, a vezan je za intenzivnu izgradnju saobraćajnica najvišeg standarda i brzina. I do sada, pri postojećem kvalitetu


- 19 -

magistralnih i lokalnih puteva i postojećoj gustini putne mreže, redovno se dešavaju incidenti u kojima kornjače stradaju. To se naročito dešava kada putevi odvajaju vodene ekosisteme od mesta na kojima kornjače polažu jaja. Istraživanja u SAD su pokazala da je verovatnoća mortaliteta kornjača uzrokovana gaženjem na putevima u oblastima sa intenzivnim saobraćajem nešto viša od 5% tokom godine (Gibbs i Shriver, 2002). Procena je da je svaka populacija akvatičnih kornjača, na čijem se arealu nalazi više od 1 km puteva po kvadratnom kilometru i sa saobraćajem većim od 100 vozila na dan, koja se kreću u jednom smeru, potencijalno ugrožena rizikom od dodatnog mortaliteta zbog gaženja (Gibbs i Shriver, 2002). Znamo da postoji ekološka studija koja prethodi izgradnji “čuvenog” autoputa Horgoš – Požega, ali prema predloženim merama očigledno je da postoje slabosti koje izvođač radova uz pomoć kompetentnih eksperata može da izigra.

Istina da “nesreća nikada ne dolazi sama” potvrdila se i u slučaju Emys orbicularis. U Evropu je iz USA radi prodaje u trgovinama kućnim ljubimcima tokom poslednjih dvadeset godina importovan ogroman broj crvenouhe kornjače (Trachemys scripta elegans). Našu zemlju nije mimoišao uvoz ove kornjače. Računica da 90% kupljenih kornjača ugine tokom prve godine, ne pokazuje šta se zbiva sa onih 10%. Najčešće su bile bez imalo razmišljanja puštane u prirodna staništa. Ovaj strani uljez postepeno je počeo da se javlja, u prvo vreme pojedinačno samo oko većih gradskih aglomeracija u kojima je razvijena “pet” trgovina, a kasnije i mnogo dalje, sve dokle stanovnici gradova imaju kuće za odmor ili uz put pri daljim putovanjima (Džukić i Kalezić 2004). S obzirom da se radi o stranoj invazivnoj vrsti koja se pokazala kompetitivno dominantnijom u odnosu na našu barsku kornjaču, a još više kada je utvrđeno da se uspešno razmnožava (iz jaja se razvijaju jedinke oba pola), samo je pitanje vremena kada će iz prirodnih staništa istisnuti Emys orbicularis (Cadi i Joly 2003, 2004; Cadi i dr. 2004; Bringsoe 2006). Kako na Savetovanju “Stanje i perspektive populacija barske kornjače u Vojvodini” ima izlaganja koja se dotiču ove problematike, verujemo da će se iskristalisati mere koje treba odmah preduzeti da se ova pošast ograniči.

Kao što to obično biva, pojedinim stvarima posvećuje se najveća pažnja u trenucima kada nestaju i kada je uglavnom kasno. U grupu zakasnelih reakcija treba ubrojati intenzivna istraživanja taksonomije i fi logeografi je Emys orbicularis. Pre petnaestak godina veći broj autora počeo je intenzivnije da radi na pomenutoj problematici. Ipak, izdvojilo se ime doktora Uwe Fritza (1989, 1992, 1995a, 1995b, 1996, 1998, 1999, 2003, 2004, 2005a, 2005b, 2007. i dr.), sada direktora velikog Muzeja za zoologiju i Državne prirodnjačke kolekcije u Drezdenu. Zašto to ističemo, prvo što su njegova istraživanja napravila malu revoluciju u taksonomiji i fi logeografi ji vrste i naišla na opšte prihvatanje, a drugo jer je u analizu materijala iz celokupnog areala vrste uključio i materijal sa ovih prostora, pa i iz Donje Panonije. Dugo se postavljalo pitanje monotipskog karaktera barske kornjače kao vrste s obzirom da naseljava, i u evroazijskim razmerama, ogroman prostor i da su konstatovane morfološke razlike između pojedinih grupa populacija. Koristeći sveukupnu naučnu aparaturu koja je sada aktuelna u pomenutim istraživanjima, Uwe Fritz uspostavio je nove taksonomske relacije unutar vrste, utvrdio diferencijalne karaktere i odgonetnuo istoriju nastanka datih taksona tokom geološke vremenske skale. Treba istaći da je većina rezultata iziskivala timski rad, kome je bio naklonjen


- 20 -

sve vreme. Kao jedan od rezultata ovakvog rada je i otkriće kriptičke vrste barske kornjače u Kalabriji (južna Italija) - Emys trinacris. Sve je više pritisaka da se južnobalkanska podvrsta Emys orbicularis hellenica uzdigne na nivo vrste (Sl. 17).

Pošto cilj ove studije nije razmatranje pomenutih problema, navešćemo samo da na prostoru Panonije prebiva uslovno “nominotipska podvrsta” E. o. orbicularis, jedinstvena za centralnu Francusku, Dunavski basen, jugoistočni deo Balkanskog poluostrva, severoistočnu Nemačku i zapadnu Poljsku (Sl. 18).

Takođe, nije nam bila namera da se podrobnije pozabavimo međunarodnim aspektima zaštite ove vrste, pa ni domaćim. Izabrali smo samo onaj deo domaće zakonske regulative koji je na svoj način paradoksalan i svedoči o potpunom izostanku komuniciranja između pojedinih zakonskih akata, koje može ići do mere uzajamnog isključivanja. Kako živimo u veoma dinamičnom vremenu koje ne može pratiti stabilnost zakonske regulative na duži rok, veoma je teško snaći se u propisima koji se neprestano i asinhrono menjaju i/ili dopunjuju. Moguće je da smo, dok smo radili na ovoj studiji, propustili neku od pomenutih izmena, što podrazumeva ponovni uvid u svekoliku materiju kojom se u Srbiji reguliše zaštita kornjača, ali i onu koja se odnosi na propise iz oblasti ribarskog zakonodavstva i zakona o kvalitetu životnih namirnica i o uslovima za njihovu proizvodnju i promet.

Zakonskim aktima i propisima kojima se reguliše osnovna zaštita kornjača u Srbiji, uključujući Emys orbicularis, nema se šta ozbiljnije prigovoriti. Veći je problem u sprovođenju predloženih zabrana, ograničenja i mera u praksi. Naravno da službena lica na svim nivoima organizovane zaštite malo toga mogu da realizuju bez pomoći lokalnih zajednica. Vojvođani su odvajkada imali veoma razvijenu ljubav prema prirodi i odgovornost za njeno očuvanje. Nemamo tačne podatke, ali verujemo da na ovom prostoru deluje procentualno najveći broj nevladinih organizacija kojima je zaštita i očuvanje prirode osnovni cilj. Zato smo mišljenja da bi dobro sročen i operativno izvodljiv akcioni plan očuvanja barske kornjače našao plodno tlo u ovoj sredini.

Barske kornjače pojavljuju se posle Drugog svetskog rata i u propisima iz ribarskog zakonodavstva. Već prvim Zakonom od 1. marta 1949. godine (Sl. glasnik NR Srbije br.12/49) privredni momenat izbio je u prvi plan i celokupna regulativa podređena je ovom cilju. Po

Slika 17. Južnobalkanska barska kornjača (Emys orbicularis hellenica)

Slika 18. Nominotipska podvrsta barske kornjače (E. o. orbicularis)


- 21 -

svojoj strukturi i sadržaju, pa i odnosu prema barskim kornjačama, mnogo je podsećao na Zakon iz 1937. godine. Kornjače nisu poimenično navedene u prvom članu Zakona, a kasnije se pojavljuju kao štetne životinje. Slično se ponovilo u Zakonu o ribarstvu od 21. avgusta 1965. godine, a tek u Zakonu od 22. aprila 1967. godine po prvi put navodi se da se odredbe Zakona odnose i na kornjače. Lov i korišćenje kornjača regulišu se šestim članom Zakona o ribarstvu od 6. marta 1976. godine. U kasnijim verzijama Zakona o ribarstvu, Izmenama, Dopunama, Naredbama i drugim podzakonskim aktima (6. mart 1976, Službeni glasnik SRS br. 8/76; 24. decembar 1988, Službeni glasnik SRS br. 48/88; 30. maj 1994, Službeni glasnik SRS br. 35/94; 30. decembar 1994, Službeni glasnik SRS br. 76/94; 19. april 1995, Službeni glasnik SRS br. 12/95; 10. jul 1995, Službeni glasnik SRS br. 25/95), na primer, kornjače se mogu samo naslutiti u okviru pojedinih zakonskih članova kojima se regulišu mere za uništavanje životinja štetnih za ribe, riblju mlađ i ikru. Da je višegodišnje regulisanje sakupljanja i prometa kornjačama Zakonom o ribarstvu bilo pogrešno, potvrđuje i “Inicijativa” Pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode Vojvodine i DTD “Ribarstva” iz 1991. godine.

Kornjače se pojavljuju i u zakonu o kvalitetu životnih namirnica i o uslovima za njihovu proizvodnju i promet, kao i onim o veterinarskoj kontroli životnih namirnica životinjskog porekla. Ima smisla pratiti ovu regulativu tek od objedinjavanja pomenutih propisa u jedinstven Pravilnik o kvalitetu riba, rakova, školjkaša, morskih ježeva, žaba, kornjača, puževa i njihovih prerađevina (15. jul 1964, Službeni list SFRJ br. 29). Po članu 61 ovog pravilnika “Za ljudsku ishranu mogu se stavljati u promet samo sledeće kornjače: grčka čančara (Testudo graeca), evropska kornjača iz ribnjaka , bara i močvara (Emys orbicularis, Emys europe Gray) i morska kornjača. Već na prvi pogled uočljivo je tako slabo poznavanje kornjača da se na osnovu njega nije smelo ni pomišljati o stavljanju kornjača u promet, niti dalje razvijati uslove za njihovu proizvodnju i promet. Kasnije izmene i dopune pomenutog pravilnika, pa i novi Pravilnik iz 1979. godine (Službeni list SFRJ br. 65) ne menjaju ništa u pogledu “vrsta” koje se mogu stavljati u promet za ljudsku hranu. Štaviše, nepostojanje elementarnog znanja o kornjačama još je upadljivije. U članu 40. doslovce piše: “Za ljudsku hranu mogu se stavljati u promet samo grčka čančara Testudo graeca), evropska kornjača (Emys Europea Gray) iz ribnjaka, bara i močvara i morska kornjača (Emys orbicularis)”! Niti se radi o samo jednoj vrsti kopnenih kornjača, već o dve: Testudo graeca i T. hermanni, niti o dve vrste kornjača roda Emys, već samo o sinonimima jedne iste vrste, s tim što je latinski naziv jednog sinonima vrste nelegitimno naveden (Emys Europea), uz katastrofalnu grešku da se radi o morskoj kornjači, kada je nominotipski takson (Emys orbicularis) u pitanju.

Već u preambulama ovih propisa pada u oči da je pri njihovom donošenju tražena saglasnost najrazličitijih institucija, ali nikada kompetentnih ili onih zaduženih za zaštitu prirode. Tako se i moglo desiti da, kao i između svetskih ratova, postoje zakoni iz različitih oblasti koji se tiču kornjača, a da međusobno ne korespondiraju. Loša strana ove pojave jeste potpuno nepoznavanje elementarnih činjenica o kornjačama koje se proteže kroz decenije. Kao primer nek posluži Univerzitetski udžbenik “Higijena mesa riba, rakova i školjki” (Baltić i Teodorović, 1997), u kome se nekritički prenosi poglavlje IV. Žabe, kornjače i puževi Pravilnika iz 1979. godine.


- 22 -

BUDUĆNOST

Granicu sadašnjosti, tj. njen kraj vezujemo za vreme održavanja ovog savetovanja – 10. septembar 2008. godine, a sve posle njega pripadaće budućnosti.

Sudeći po prethodnom tristogodišnjem iskustvu nemamo mnogo razloga za optimizam. Što god da se dešavalo u društvu i prirodi nije pogodovalo održanju populacija E. orbicularis u Donjoj Panoniji. Živi svet morao je “u hodu” da se prilagođava opisanim brzim promenama sredine u kojoj bitiše, nekada sa uspehom, a neuporedivo češće bez ikakvih izgleda da uspe. Ustuknuo je ka pribežištima, gde životari, beznadežno čekajući da mu se ukaže prilika za dostojanstven povratak. Tačno je da su slični trendovi zabeleženi i na drugim prostorima Evrope, ali to je slaba uteha.

Budućnost barske kornjače u Vojvodini potpuno je nepredvidiva. Najverovatnije da će doći do kritičnog opadanja veličine njenih populacija i pomeranja glavnine areala ka severnijim predelima Evrope, bez nade da će barska kornjača ikada više biti obična, svima poznata vrsta, takoreći osobeni znak prirode Donje Panonije.

LITERATURA

Adams, J. (2002): Europe during the last 150.000 years. – http://www.esd.ornl.gov/projects/

qen/nercEUROPE.html

Arnold, N.E. (2002): A fi eld guide to the reptiles and amphibians of Britain and Europe. – Collins, London.

Banarescu, P. (1992): Zoogeography of Fresh Waters. Vol. II. Distribution and dispersal of freshwater animals in Northern America and Eurasia. – Aula Verlag, Wiesbaden 517-1092.

Banarescu, P. & Tatole, V. (1996): Problems of the zoogeography of Romania. – Revue Roumanie de Biologie, Biologie animale 41 (2): 171-185.

Beshkov, V.A. (1993). On the distribution, relative abundance and protection of tortoises in Bulgaria. - Chelonian Conservation and Biology, 1: 53-62.

Beshkov, V.A. (1997). Record-sized tortoises, Testudo graeca ibera and Testudo hermanni boettgeri, from Bulgaria. - Chelonian Conservation and Biology, 2: 593-596.

Beškov, V. (1981): Zaštita na suhozemnite kostenurki v Blageoevgradski okrog. – BAN, Okrožen naroden sovet, 1-10, Blagoevgrad.

Beškov, V. (1987): Zaštita na suhozemnite kostenurki v Bolgraija – Rezultati i predstojušti zadači. – BAN, Sovremennni postiženija na bolgarskata zoologija S., 249-251., Sofi ja.

Blažić, S. (1986): Domaće i divlje životinje Gomolave. – 42-44., u: Dalmacija, M. (odg.ured.) ”Gomolava” - Katalog, Vojvođanski muzej, Novi Sad, 108 str.

Blažić, S. (1987): Fauna praistorijskih lokaliteta u Vojvodini. – Priroda Vojvodine, 12/14: 36-42.

Blažić, S. (1992): Fauna Donje Branjevine. Preliminarni rezultati. – Arheologija i prirodne nauke, SANU (Beograd), Naučni skupovi, knjiga 64 (21): 65-67.


- 23 -

Blažić, S. (2000): Ostaci životinja sa nalazišta od IV do X veka u Banatu i Bačkoj. Preliminarni izveštaj.– u: Arheologija i primenjene nauke, Glasnik SAD 15/16 (1999/2000): 333-342.

Bogdanović, V. (1937): Poznavanje prirode. Nauka o životinjama. – Geca Kon, Beograd.

Bökönyi, S. (1978): The Vertebrate fauna of Vlasac. – 35-65., u: Garašanin, M. (ured.) “Vlasac – Mezolitsko naselje u Đerdapu”, Tom II (Geologija – biologija – antropologija), SANU, Posebna izdanja 512, Odelj.istor.nauka 5, Beograd, 426 str.

Boué, A. (1840): La Turquie d’Europe. – Paris.

Bringsoe, H. (2006): NOBANIS – Invasive Alien Species Fact Sheet -Trachemys scripta. – From: Online Database of the North European and Baltic Network on Invasive Alien Species – NOBANIS www.nobanis.org, Date of access x/x/200x

Bukurov, B. (1948): Dolina Tise u Jugoslaviji. - Posebna izd. Srpskog geogr. društva, 25: 1-54.

Bukurov, B. (1953): Geomorfološke crte južne Bačke. - Zbornik radova Geografskog inst. SAN, 4: 1-70.

Bukurov, B. (1954a): Jezera i bare u Bačkoj. - Zbornik Matice srpske, Ser. Prir. nauka, 5: 51-60.

Bukurov, B. (1954b): Geomorfološke prilike banatskog Podunavlja. - Zbornik radova Geografskog inst. SAN, 8: 55-92.

Bukurov, B. (1955): Opis puta po Vojvodini učesnika IV kongresa geografa FNRJ. – Zbornik Matice srpske, Serija Prirodnih nauka, 9: 143-150.

Bukurov, B. (1961): Geomorfološke prilike severnog Banata. - Glasnik Srpskog geografskog društva, 41 (1): 15-23.

Bukurov, B. (1975): Fizičko-geografski problemi Bačke. - SANU, Posebna izdanja 481, Odelj. prir.-mat. nauka 43, Beograd.

Cadi, A. i Joly, P. (2003): Competition for basking places between the endangered European pond turtle (Emys orbicularis galloitalica) and the introduced red-eared slider (Trachemys scripta elegans). – Can.J.Zool., 81: 1392-1398.

Cadi, A. i Joly, P. (2004): Impact of the introduction of the red-eared slider (Trachemys scripta elegans) on survival rates of the European pond turtle (Emys orbicularis). – Biodiversity and Conservation, 13: 2511-2518.

Cadi, A., Delmas, V., Prevot-Julliard, A-C., Joly, P., Pieau, C. i Girondot, M. (2004): Aquatic Conservation: Marine and freshwater ecosystems, 14: 237-246.

Cakić, P. (1986): Prilog poznavanju ekto i endoparazita riba voda i kanala Pančevačkog rita. - Specijalistički rad, Univerzitet u Beogradu, Centar za multidisciplinarne nauke, Beograd.

Cogalniceanu, D. & Venczel, M. (1992): The evolution of the genus Triturus (Amphibia, Urodela). Zoogeographical and behavioural data. – Rev.Roum.Biol., Biol.Anim., 37 (1): 57-65.


- 24 -

Čelebi, E. (1979): Putopis. Odlomci o jugoslovenskim zemljama. – Veselin Masleša, Sarajevo.

Ćurčić, S. (2004): Naselja Banata. Geografske karakteristike. – Matica srpska, Novi Sad.

Ćirčić, S. i Djuričić, J. (1994): Reljef kao faktor položaja i formiranja morfoloških karakteristika vojvođanskih naselja. – Zbornik Matice srpske za društvene nauke, 97: .

Davidović, Lj. (1922): Zoologija. – Knjižarnica Rajkovića i Ćukovića, Beograd.

Dugonjić, V. (1956): Ludoško jezero. – Glasnik Srpskog geografskog društva, 36 (1): 35-43.

Dusl, J. (1870): Zoologija. – Državna štamparija, Beograd.

Džukić, G. i Kalezić, M. (2004): The Biodiversity of Amphibians and Reptiles in the Balkan Peninsula. – u: Griffi ths, H.I., Kryštufek, B. i Reed, J.M. „Balkan Biodiversity“, 167-192., Kluwer Academic Publishers, Dordrecht.

Đorđević, T. R. (1958): Priroda u verovanju i predanju našega naroda. I & II. – SAN, Srpski etnografski zbornik 71/72, Život i običaji narodni 32/33, Beograd.

Garašanin, D. (1968): Religija i kult neolitskog čoveka na centralnom Balkanu. – Neolit centralnog Balkana: 241-263.

Ernst, C.H. i Barbour, R.W. (1989): Turtles of the World. – Smithsonian Institution Press, Washington and London.

Farkas, B., Fritz, U., Jendretzke, N. i Schneewiss, N. (1998): Morphological differences between pond turtles (Emys orbicularis) from the Hungarian Lowlands, eastern Poland, and northeastern Germany. - Proceedings of the EMYS Symposium Dresden 96.-Mertensiella, 10:89-94.

Fritz, U. (1989): Zur innerartlichen Variabilität von Emys orbicularis (Linnaeus, 1758). 1. Eine neue Unterart der Europäischen Sumpschildkröte aus Kleiasien Emys orbicularis luteofusca subsp. nov. – Salamandra, 25 (3/4): 143-168.

Fritz, U. (1992): Zur innerartlichen Variabilität von Emys orbicularis (Linnaeus, 1758). 2. Variabilität in Osteuropa und Redefi nition von Emys orbicularis orbicularis (Linnaeus, 1758) und E.o.hellenica (Valenciennes, 1832). – Zoologische Abhandlungen, Staatliches Museum für Tierkunde Dresden, 47 (5): 37-78.

Fritz, U. (1995a): Kritische Übersicht der Fossilgeschichte der Sumpfshildkröten- Gattung Emys A.Dumeril, 1806 (Reptilia: Testudines: Emydidae). - Zoologische Abhandlungen, Staatliches Museum für Tierkunde Dresden, 48 (14): 243-264.

Fritz, U. (1995b): Morphologische Variabilität in den Intergradationszonen von Emys orbicularis orbicularis und E.o.hellenica. – Salamandra, 31 (3): 157-180.

Fritz, U. (1996): Zur innerartlichen Variabilität von Emys orbicularis (Linnaeus, 1758). 5b. Intraspezifi sche Hierarchie und Zoogeographie (Reptilia: Testudines: Emydidae). – Zoologische Abhandlungen, Staat.Mus.Tierk.Dresden, 49 (3): 31-71.

Fritz, U. (2001): Emys Dumeril, 1806 – Echte Sumpfschildkröten. – u: Fritz U. (hrsg.) „Handbuch der Reptilien und Amphibien Europas“ Bd. 3./A. Schildkröten I: 338-342., Aula-Verl., Wiebelsheim.


- 25 -

Fritz, U., Pieh, A., Lenk, P., Mayol, J., Sättele, B. i Wink, M. (1998): Is Emys orbicularis introduced on Majorca? – Proceedings of the EMYS Symposium Dresden 96.-Mertensiella, 10: 123-133.

Fritz, U., D. Guicking, H. Kami, M. Auer, D. Ayaz, A. G. Bakiev, A. Celani, A. Cordero Rivera, G. Džukić, S. Fahd, P. Havaš, U. Joger, V. F. Khabibullin, L. F. Mazanaeva, P. Široký, S. Tripepi, M. Wink (2007). Mitochondrial phylogeography of European pond turtles (Emys orbicularis, Emys trinacris) – an update. Amphibia-Reptilia, 28:418-426.

Gaffney, E. (1975): A phylogeny and classifi cation of the higher categories of turtles. – Bulletin Am.Mus.Nat.History (New York), 155 (5): 387-436.

Gaffney, E. (1979): Comparative cranial morphology of recent and fossil turtles. - Bulletin Am.Mus.Nat.History (New York), 164 (2): 65-376.

Gibbs, J.P. i Shriver, W.G. (2002): Estimating the effects of road mortality on Turtle populations. – Conservation Biology, 16 (6): 1647-1652.

Gigov, A. & Djerfi , B. (1960): Prethodno saopštenje o biljnom pokrivaču Craske Bare kod Zrenjanina i njegovoj istoriji. – Zaštita prirode (Beograd), 18/19: 64-71.

Gigov, A. & Bogdanović, M. (1962): Geneza tresava okoline Deliblatske peščare. – Arhiv bioloških nauka (Beograd), 14 (1/2): 7-31.

Gümbel, D. (1975): Ein Reliktvorkommen der europäischen Sumpfschildkröte ŠEmys orbicularis (L.)] im Schlitzerland. – Beiträge zur Naturkunde in Osthessen, 9/10: 129-138.

Hewitt, G.M. (1996): Some genetic consequences of ice ages, and their role in divergence and speciation. – Biological Journal of the Linnean Society, 58: 247-276.

Hewitt, G.M. (1999): Post-glacial re-colonization of European biota. - Biological Journal of the Linnean Society, 68: 87-112.

Hirtz, M. (1928): Rječnik narodnih zoologičkih naziva. Knjiga prva. Dvoživci (Amphibia) i gmazovi (Reptilia). – JAZU, Zagreb.

Jevtović, M. (prir.)(1983): Pelagićev narodni učitelj. - Zapis, Beograd.

Jovanović, M. (1995b): Mauremys serbica – nova vrsta slatkovodne kornjače iz tercijara Popovca kod Paraćina (Srbija). - Zapisnici Srpskog geološkog društva za 1990. i 1991. godin: 39-43.

Katić, R. (1958): Medicina kod Srba u Srednjem veku. – SAN, Posebna izdanja 310, Odeljenje medicinskih nauka 12, Beograd.

Katić, R. (1971): O poznavanju prirodnih nauka kod Srba u srednjem veku. - Savremena biologija (Beograd), 9: 6-7.

Khosatzky, L. & Mlynarski, M. (1966): Fossil Tortoises of the Genus Geomyda Gray, 1834 (s.lat.) of Europe. - Acta Zoologica Cracoviensia, 11 (13): 397-421. i 5 tab.

Konjević, S. (1880): Uputstvo k predavanju poznavanja prirode. Knjiga I. Prirodopis i prirodoslovlje. – Knjižara Braća Jovanović, Pančevo.

Kotarčić, Lj. (1989): Srednjovekovni medicinski spisi (izbor). – u: “Fisiolog & Srednjove-


- 26 -

kovni medicinski spisi (izbor)”, Stara srpska književnost, Prosveta & Srpska književna zadruga, Beograd, knj. 24: 55-71.

Lazić, G. (1836): Prosta naravna istorija, ili opisanije najvažniji naravni telesa. – Pismeni Kraljevsk. Sveučilišta Peštanskoga, Budim.

Lazić, M. (1989): Fisiolog u vizantijskoj i srpskoj srednjovekovnoj književnosti. – u: “Fisiolog & Srednjovekovni medicinski spisi (izbor)”, Stara srpska književnost, Prosveta & Srpska književna zadruga, Beograd, knj. 24: 9-31.

Lenk, P., Fritz, U., Joger, U. i Winks, M. (1999): Mitohondrial phylogeography of the European pond turtle, Emys orbicularis (Linnaeus, 1758). – Molecular Ecology (1999), 8: 1911-1922.

Marinković, V. (1851): Estestvena povjestnica. – Praviteljstvenoi Knjigopečatnji Kn. Srbskoga, Beograd.

Marković, J . (1980): Regionalna geografi ja SFR Jugoslavije. - Građevinska knjiga, Beograd.

Marković-Marjanović, J. i Gigov, A. (1971): Geološki sastav i istorija vegetacije tresetišta Kereš na Subotičkoj peščari. – Glasnik Prirodnjačkog muzeja, Serija A, 26: 129-150.

Marsigli, A.F. (1700): Danubialis Operis Prodromus. – Nürnberg.

Marsigli, A. F. (1726): Danubius Pannonico-Mysicus. – P. Grosse R. Chr. Alberts, P. de Hondt., Haga, Herm. Uytwerf & Franç. Changuion, Amstelodamus.

Matvejev, S. (1975): Geografske i biogeografske zakonitosti u rasprostranjenju reliktnih životinjskih zajednica. – Ekologija (Beograd), 10 (2): 199-207.

Matvejev, S. (1976): Zoogeografske osobenosti Srbije. – Prvi simpozijum o fauni Srbije “Fauna Srbije stanjr i perspektive”, Beograd 4-6.oktobar 1976, Plenarni referati: 55-60.

Medović, P. (s.a.): Terakota u obliku kornjače iz Sremskih Karlovaca. – Zbornik Narodnog muzeja, XIV/1 arheologija: 221-225. + III Tab.

Medović, P. (2001): Praistorija na tlu Vojvodine. Od Panonskog mora do dolaska Rimljana. – Prometej/Vojnoizdavački zavod, Novi Sad

Mehély, L. (1918): Fauna Regni Hungariae. – Soc.Sc.Nat. Hungarica, 1-12, Budapest.

Milleker, B. (1914): Délmagyarország középkori földrajza. (Srednjevekovna geografi ja Južne Ugarske) - Történelmi és régészeti értesitö (Temesvár), 30: 113-272.

Milleker, B. (1915): Délmagyarország középkori földrajza. (Srednjevekovna geografi ja Južne Ugarske) – A Délmagyarországi történelmi és régészeti muzeum-társulat, Temesvár, Csanádegyház-megyei könyvnyomda.

Milošević, B. (ured.)(1982): Narodne priče o životinjama. – Dom i škola, Rad, Beorad.

Mišić, V. (1981): Šumska vegetacija klisura i kanjona istočne Srbije. – Posebna izdanja Inst.biol.istraž.”Siniša Stanković”, Beograd, 328 str.

Mišić, V. (1982): Reliktne polidominantne šumske zajednice Srbije. – Matica srpska, Novi Sad, 178 str.


- 27 -

Mlynarski, M. (1961): A european pond tortoise from Barrow 8 on the TRB cemetry, site 1 at Sarnowo, District of Wloclawek. – Prace i materialy Muzeum archeologicznego i etnografi cznego w Lodzi, Seria Archeologiczna, 18: 125-129.

Mlynarski, M. (1962): Notes on the Amphibian and Reptilian Fauna of the Polisch Pliocene and Early Pleistocene. - Acta Zoologica Cracoviensia, 7 (11): 177-194. + I Tab.

Mlynarski, M. (1966): Die fossilen Schildkröten in den ungarischen Sammlungen. - Acta Zoologica Cracoviensia, 11 (8): 223-288. i 6 tab.

Mlynarski, M. (1969): Remarks on the fossil Chelonians from Măluşteni in Southern Moldavia, Romania. - Acta Zoologica Cracoviensia, 14 (7): 151-162.

Mlynarski, M. & Mészáros, M. (1963): Systematic Posistion of Clemmys strandi (Szalai, 1934)(Testudines, Emydidae), from the Upper Oligocene of Cluj (Rumania). - Acta Zoologica Cracoviensia, 8 (9): 327-334. i 2 tab.

Mojsisovics, A. (1897): Das Thierleben der österreichisch-ungarischen Tiefebenen. – Alfred Hölder, Wien.

Pecić, J. (1891): Zoologija. – Srpska Kraljevska Državna štamparija, Beograd.

Pelagić, V. (1905): Veliki stvarni domaći narodni učitelj. Najnovije šesto izdanje. - Braće Jovanovića, s.l.

Popov, S.V., Rogl, F., Rozanov, A.Y., Steininger, F.F., Shcherba, I.G. i Kovac, M. (eds)(2004): Lithological – Paleogeographic maps of Paratethys. – Cour.Forsch.-Inst. Senckenberg, 250: 1-46.

Popović, D. (1939): Vojvodina u tursko doba. – 145-300., u: Popović, D. (ured.) “Vojvodina. I.”, Istorisko društvo u Novom Sadu, Novi Sad, 572 str.

Popović, D. (1940): Slika Vojvodine u 18 veku. - 86-110., u: Popović, D. (ured.) “Vojvodina. II.”, Istorisko društvo u Novom Sadu, Novi Sad, 416 str.

Rabrenović, D., Knežević, S. & Rundić,Lj. (2003): Istorijska geologija. – Univerzitet u Beogradu, Rudarsko-geološki fakultet, Institut za regionalnu geologiju i paleontologiju, Beograd.

Scneeweiss, N. (1997): Fang, Handel und Aussetzung – historische und aktuelle Aspekte des Rückgangs der Europäischen Sumpschildkröte (Emys orbicularis Linnaeus, 1758) in Brandenburg. – Naturschutz und Landschaftspfl ege in Brandenburg, 3: 76-81.

Schultze, A. i Fritz, U. (2003): Morphological variation in Tyrrhenian Emys orbicularis revisited. – Amphibia-Reptilia, 24: 230-234.

Stanojević, S. (1979): Vojvodina - činjenice i brojke. - Pokrajinski sekretarijat za informacije, Novi Sad.

Steindachner, F. (1863): Verzeichniss der von Herrn Grafen Ferrari und Herrn Custos-Adjuncten Zelebor in Seiebenbürgen, in den östlichen Theilen Slavoniens, in der Nähe der Theis-Mundungen und bei Tuldscha gesammelten Fische und Reptilien. – Verhandlungen k.k. zool.-botan. Gesellschaft in Wien, 13: 1121-1124.


- 28 -

Stevanović, P., Marović, M. & Dimitrijević, V. (1992): Geologija kvartara. – Naučna knjiga, Beograd.

Taube, F.V. (1777-1778): Historische und geographische Beschreibung des Königreiches Slavonien und des Herzogthumes Symien, sowohl nach ihrer natürlichen Beschaffenheit, als auch nach ihreritzigen Verfassung und neuen Einrichtung in kirchlichen, bürgerlichen und militärischen Dingen, aus eigener Beobachtung und im Lande selbst gemachten Wahrnehmungen entworfen. – III Büchern, Wien. [srpski prevod – „Opis Slavonije i Srema“,

I knjiga, Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, 2 (1954): 156-183.;

II knjiga, Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, 3 (1956): 136-159.;

III knjiga, Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, 4/5 (1956/1957): 192-231., Novi Sad]

Tomić, M. (1907): Šmajlovi opisi životinjskih vrsta. – Državna štamparija Kraljevine Srbije, Beograd.

Vujević, P. (1939): Geopolitički i fi zičko-geografski prikaz Vojvodine. – 1-28., u: Popović, D. (ured.) “Vojvodina. I.”, Istorisko društvo u Novom Sadu, Novi Sad.572 str.


- 29 -

BARSKA KORNJAČA (Emys orbicularis L.) U DONJOJ PANONIJI ...

Documents

Transcript of BARSKA KORNJAČA (Emys orbicularis L.) U DONJOJ PANONIJI ...