2

Arundati Roj

Bog malihstvari

The God of Small Things( Bukerova nagrada 1997.g. )

3

ZAHVALJUJEM

Pradipu Krišenu, mom najstrožem kritičaru, mom najboljem prijatelju, mojoj ljubavi. Beznjega ova knjiga ne bi bila ova knjiga.

Piji i Mitvi, zato što su moji.Arandani, Arđunu, Beti, Candu, Karlu, Golaku, Indi, Džoani, Nahidu, Filipu, Sandži, Vini

i Viveki, jer su ostali uz mene tokom godina koje su mi bile potrebne da napišem ovu knjigu.Pankadžu Mišri, koji ju je poneo kao barjak na svoje putovanjeu svet.Aloku Raiju i Somiti Miteru, čitaocima kakve pisci sanjaju.Dejvidu Gudvinu, letećem agentu, vodiču i prijatelju. Zbog spontane odluke da doputuje

u Indiju. Zbog snage kojom je proputio talase.Nili, Sušmi i Krišnanu, koji su bodrili moj duh i moje telo.I, na kraju, beskrajno, Baki i Deki. Na njihovoj ljubavi i podršci.Hvala.

4

Za Mari Roj, koja me je podigla,koja me je naučila da kažem "izvinite"pre no što je prekinem na javnom mestu,koja me je volela dovoljno da me pusti da odem.

Za LKC koji je, kao i ja, preživeo.

Nikada više jedna priča neće biti ispričana kao da je jedina.Džon Berger

RAJSKA TURŠIJA & SLATKO

Maj u Ajemenemu je užaren, setan mesec. Dani su dugi i vlažni. Reka se povlači, a crnevrane čuče na sjajnim plodovima manga sred nepomičnih krošnji prašnozelene boje. Zrucrvene banane. Prskaju plodovi hlebnog drveta. Razuzdane muve-zunzare zaludno zuje letećikroz vazduh koji miriše na voće, pijano se zaleću u čista prozorska stakla i umiru smetene,okupane suncem.

Noći su vedre, otežale od tromosti i mrzovoljnog iščekivanja.No, početkom juna diže se severoistočni monsun i donosi tri meseca vetra i vode, tek

pokatkad prekidana kratkim sunčanim periodima u kojima ushićena deca grabe oštre,iskričave zrake sunca i igraju se njima. Priroda se ogrće raskalašno zelenom. Graniceiščezavaju, dok ograde od tapioke puštaju koren i bujaju. Zidovi od cigle postaju mahovinazeleni. Otrovnozelene lozice gmižu uz električne stubove. Divlje povijuše krune trusne obale iprosipaju se po poplavljenim drumovima. Čamci saobraćaju bazarima. A u baricama naizlokanim putevima izranjaju malene ribe.

Kiša je padala i kada se Rahel vratila u Ajemenem. Ustalasana srebrna užad šibala surastresitu zemlju, uzoravajući je poput mitraljeskih rafala. Stara kuća na brdu nosila je svojstrmi krov kao šešir natučen na uši. Zidovi prošarani mahovinom postali su meki i blagopotklobučeni od vlage koja se širila iz tla. U divljoj, bujnoj bašti čuli su se šapat i vrevamajušnih života. Zmija kokošarka češala se o svetlucavi kamen u šiblju. Žute žabe mukačekružile su kaljavim ribnjakom u potrazi za partnerima, pune nade. Pokisli mungos sevnuo jepreko staze zastrte lišćem.

Sama kuća delovala je napušteno. Vrata i prozori bili su zaključani. Trem prazan. Beznameštaja. Ali pred njim je još uvek stajao neboplavi plimut hromiranih krila, a u kući je jošuvek živela Kočama Beba.

Kočama Beba beše Rahelina baba tetka, mlada sestra njenog dede. Pravo ime bilo joj jeNavomi, Navomi Ajp, ali su je svi zvali Beba. Prozvali su je Kočama kada je navršiladovoljno godina da bude tetka. Rahel, međutim, nije došla nju da vidi. Ni rođaka ni baba tetkanisu se zavaravale takvim mislima. Rahel je došla da vidi svog brata, Estu. Bili su dvojajčaniblizanci. "Dizigotski", rekao je doktor. Rođeni iz odvojenih, ali istovremeno oplođenihjajašaca. Esta - Estapen - beše osamnaest minuta stariji.

Nikada nisu previše ličili jedno na drugo, Esta i Rahel, čak ni kad su bili deca tanušnihruku, ravnih prsa, puni glista i s frizurom kao Elvis Prišli. Rođaci koji su im se usiljenoosmehivali i sveštenici sirijske pravoslavne crkve koji su često obilazili kuću u Ajemenemuprikupljajući priloge nisu postavljali uobičajena pitanja "Ko je ko?" i "Koje je koje?".

Zabuna beše skrivena u dubljim, tajnovitijim predelima.U onim ranim, bespolnim godinama u kojima se sećanja tek rađaju, kada je život pun

Početaka, bez ijednog Kraja, i kada je sve Večito, Estapen i Rahel mišljahu da su zajedno Ja, aodvojeno, pojedinačno, Mi. Kao da su predstavljali retku vrstu sijamskih blizanaca, fizičkiodvojenih, ali duhovno združenih.

5

I sada, nakon svih ovih godina, Rahel pamti kako se kikotala probudivši se u mraku posleEstinog smešnog sna.

Ona čuva i druge uspomene na koje nema pravo.Pamti, na primer (premda ne beše prisutna), šta je Cika Oranžada-Limunada uradio Esti u

bioskopu Abilaš. Pamti ukus sendviča s paradajzom - Estinih sendviča, koje je Esta jeo - upoštanskom vozu za Madras.

A to su samo male stvari.

Sada, pak, o Esti i Rahel misli kao o Njima. Njih dvoje, razdvojeni, više nisu što Onibehu, niti što su verovali da mogu biti.

Ikad.Njihovi životi sada imaju veličinu i oblik. Esta ima svoj, a Rahel svoj.Ivice, Granice, Rubovi i Mede iskrsli su na njihovim odvojenim horizontima poput hordi

trolova, niskih stvorova s dugim senkama, koji hode Maglovitim Krajem. Nežni polumesecipojavili su im se ispod očiju i sada imaju onoliko godina koliko je imala Amu kada je umrla.Trideset ijednu.

Ni stari.Ni mladi.U životnom, samrtnom dobu.Zamalo nisu rođeni u autobusu, Esta i Rahel. Kola kojima je Baba, njihov otac,vozio

Amu, njihovu majku, na porođaj u bolnicu u Salongu pokvarila su se na krivudavom putu kojije vodio kroz plantaže čaja u Asamu. Izašli su iz kola i zaustavili međugradski autobus.Zahvaljujući neobjašnjivom razumevanju koje veoma siromašni imaju za nešto imućnije, ilisamo zbog toga što su videli koliko golema beše Amu, putnici koji su sedeli oslobodiše mestoza par; Estin i Rahelin otac je celim putem morao da pridržava majčin stomak (s njimaunutra), kako bi ublažio drmusanje. To se dešavalo pre razvoda i majčinog povratka u Keralu.

Esta je smatrao da bi do kraja života imali pravo na besplatnu vožnju, samo da su rođeni uautobusu. Ostalo je nejasno otkud mu ta ideja i kako je znao takve stvari, ali su blizanci u sebigodinama prebacivali roditeljima što su ih lišili doživotno besplatne vožnje autobusom.

Takode su verovali da bi im, kada bi poginuli na pešačkom prelazu, Država platilasahranu. Behu sasvim sigurni da pešački prelazi za to i služe. Za besplatne sahrane. Naravno,u Ajemenemu nisu postojali pešački prelazi na kojima bi čovek mogao biti pregažen, nije ihbilo čak ni u najbližem gradu, Kotajamu, ali su ih iz automobila videli u Kočinu, koji bešeudaljen dva sata vožnje.

Država nikada nije platila pogreb Sofi Mol, jer ona nije poginula na pešačkom prelazu.Sahranjena je u Ajemenemu, kraj stare, sveže okrečene crkve. Bila je Estina i Rahelina sestra,kći njihovog ujaka Čaka. Došla im je u goste iz Engleske. Esta i Rahel imali su sedam godinakada je umrla. Sofi Mol je imala skoro devet. Dobila je poseban, dečji kovčeg.

Postavljen satenom.S ulaštenom mesinganom bravicom.Ležala je u žutim zvoncarama, kose vezane mašnom, uz svoju omiljenu englesku tašnicu.

Od predugog boravka u vodi lice joj beše bledo i namreškano kao palac nadničara. Ožalošćenistajahu okupljeni oko kovčega, dok se nedrima žute crkve širila jeka žalobne pesme.Sveštenici kovrdžavih brada mahali su kadionicama, ne osmehujući se bebama kao prilikomredovnih nedeljnih službi.

Dugačke sveće na oltaru behu povijene. Kratke ne.Stara gospođa koja je izigravala dalju rođaku (koju niko nije poznavao), a koja se često

pojavljivala uz pokojnike na sahranama (pogrebna zavisnica? pritajena nekrofilka?), natopilaje gužvicu vate kolonjskom vodom i pobožnim, kuražnim pokretom prešla preko čela SofiMol. Sofi Mol je zamirisala na kolonjsku vodu i drvo mrtvačkog sanduka.

Kočama Margaret, majka Sofi Mol, nije dopuštala Čaku, biološkom ocu Sofi Mol, da jeprigrli i uteši.

6

Članovi porodice zbili su se jedni uz druge. Kočama Margaret, Čako, Kočama Beba injena snaja, Mamači - Estina i Rahelina baka (i baka Sofi Mol). Mamači beše skoro slepa.Uvek kada je izlazila iz kuće stavljala je crne naočare. Sada su iza njih kapale suze, koje su jojpodrhtavale na bradi kao kišne kapi na ivici krova. U sveže opranom belom sariju izgledala jekrhko i bolesno. Čako beše njen jedini sin. Vlastita tuga ju je bolela. Njegova ju je razarala.

Premda su Amu, Esta i Rahel imali dozvolu da prisustvuju pogrebu, morali su da stoje postrani, dalje od ostalih članova porodice. Niko ih nije ni pogledao.

U crkvi beše toplo. Beli listovi ljiljana počeli su da se uvrću i otpadaju. U cvetu nakovčegu ležala je mrtva pčela. Amine ruke su podrhtavale, i knjiga psalma u njima. Koža jojbeše hladna. Esta je stajao kraj nje, jedva budan, dok su mu se bolne oči iskrile poput stakla, aobraz goreo uz golu kožu majčine uzdrhtale ruke i knjigu psalma u njoj.

S druge strane stajala je Rahel, sasvim budna, mahnito oprezna, lomna od iscrpljenostinakon bitke s Pravim Životom.

Zapazila je da je i Sofi Mol budna. Pokazala je Raheli Dve Stvari.Prva Stvar beše sveže obojena kupola žute crkve, koju Rahel nikada nije zagledala

iznutra. Bila je obojena u plavo, kao nebo, a po njoj su plovili oblaci i zujali mali avioni,ostavljajući za sobom bele tragove koji su se ukrštali među oblacima. Istina je (valjanapomenuti) da bi Rahel ove stvari lakše primetila iz kovčega, gledajući uvis, nego stojećimedu klupama, priklještena kukovima ožalošćenih i knjigama psalma.

Rahel zamisli nekog ko se odvažio da se uspne na toliku visinu noseći kofe s bojom (belaza oblake, plava za nebo, srebrna za avione), četke i razredivač. Videla ga je gore, nekogsličnog Veluti, golih, svetlucavih udova, kako sedi na klimavoj dasci okačenoj o skelu i slikasrebrne avione na modrom crkvenom nebu.

Pitala se šta bi se dogodilo da su se užad pokidala. Zamisli ga kako se obrušava, poputtamne zvezde, s neba koje je sam stvorio. Kako slomljen leži na vrelom podu crkve, dok mrkakrv ističe iz njegove lobanje kao tajna.

Do tada su Estapen i Rahel već naučili da svet poznaje i druge načine da slomi čoveka.Već su upoznali miris. Otužno sladak. Kao miris suvih ruža na povetarcu.

Druga Stvar koju je Sofi Mol pokazala Raheli beše mali slepi miš. Za vreme pogrebneslužbe Rahel je posmatrala kako se mali, crni slepi miš uspinje uz Kočama Bebin skupocenipogrebni sari, neosetno se kačeći za njega savijenim kandžicama. Kada je stigao do bluze, dotužne valjuške nad njenim pupkom, Kočama Beba ciknu i udari vazduh knjigom psalma.Pesmu prekinuše pitanja ("Štajeto? Štasedesilo?"), komešanje i lepetanje sarijima.

Prstima okićenim zlatom tužni sveštenici otresoše prašinu s kovrdžavih brada, kao da su unjima skriveni pauci nenadano spleli svoje mreže.

Mali slepi miš uzlete do neba, pretvorivši se u avion koji za sobom ne ostavlja trag.Samo Rahel spazi kako Sofi Mol krišom pravi zvezdu u kovčegu.Žalobno pevanje se nastavi. Dvaput otpevaše istu, tužnu strofu. A nedra žute crkve

ponovo se ispuniše glasovima.Kada su na malom groblju pored crkve spustili kovčeg u zemlju, Rahel je znala da Sofi

Mol još nije mrtva. Čula je (umesto Sofi Mol) meke zvuke crvenog blata i potmule zvukenarandžastog humusa koji je zaprljao sjajnu površinu kovčega. Kroz uglačano drvo kovčega injegovu satensku postavu čula je tupe udarce.

I tužne glasove sveštenika, prigušene blatom i drvetom.

U ruke Tvoje predajemo, milostivi bože,dušu ovogpočivšeg deteta,a telo njeno predajemo zemlji.Zemlja zemlji, pepeo pepelu, prah prahu.

Dole u zemlji, Sofi Mol je vrištala i zubima cepala saten. Ali kroz zemlju i kamen ne čujuse krici.

Sofi Mol je umrla jer nije mogla da diše.Ubio ju je sopstveni pogreb. Prahprahuprahuprahu. Na njenoj nadgrobnoj ploči pisalo je:

7

Zrak sunca, darovan nam tek na tren.Amu im kasnije objasni da Na Tren znači Na Veoma Kratko Vreme.

Nakon pogreba, Amu je ponovo odvela blizance u kotajamsku policijsku stanicu. Mestoim već beše poznato. Tu su proveli veći deo prethodnog dana. Znajući šta ih čeka, čvrstozačepiše noseve malo pre no što je do njih dopro rezak, težak miris mokraće, koji je prožimaozidove i nameštaj.

Amu je zahtevala da vidi inspektora. Uveli su je u njegovu kancelariju, i ona mu reče daje načinjena užasna greška i da želi da podnese izjavu. Zatražila je da vidi Velutu.

Brkovi inspektora Tomasa Metjua poigravali su kao u prijateljski raspoloženogmaharadže, maskote Er Indije, ali mu oči behu lukave i lakome.

"Ne misliš li da je malo prekasno za to?", upita on. Govorio je grubim kotajamskimdijalektom malajalama. Dok je govorio, zurio je u njene grudi. Rekao je da policija zna svešto bi trebalo da zna i da kotajamska policija neće uzimati izjavu od vešje i od njenenezakonite dece. Amu reče da će to tek videti. Inspektor Tomas Metju obiđe svoj sto nosećipalicu u ruci i priđe Amu.

"Da sam na tvom mestu", reče, "bez reči bih otišao kući." Zatim je potapka palicom pogrudima. Blago. Tap, tap. Kao da odabira mango iz korpe. Pokazuje koje plodove da muspakuju i isporuče. Inspektor Tomas Metju je, izgleda, znao koga može da odabere, a koga ne.Policajci imaju taj instinkt.

Na crveno-plavoj tabli iza njega pisalo je:

P oštenjeO dlučnostL ojalnostInteligencijaC elishodnostIskustvoJ unaštvoA žurnost

Amu je plakala dok su napuštali policijsku stanicu, pa je Esta i Rahel ne upitaše šta značivešja. Ni šta znači nezakonit. Prvi put su je videli da plače. Nije jecala. Lice joj beše kao odkamena, dok su joj se u očima skupljale suze i klizile niz nepomične obraze. Blizanci seosetiše bolesnim od straha. Njene suze su učinile stvarnim sve što je do tada izgledalonestvarno. Vratili su se u Ajemenem autobusom. Kondukter, žgoljav muškarac u odeći kakiboje, približavao im se držeći se za rukohvate. Koščate kukove oslonio je na naslon sedištaispred njih i kliknuo prema Amu bušilicom za karte. Klik je značilo kuda? Rahel je mogla daoseti miris svežnja autobuskih karata i gorkometalni miris gvozdenih rukohvata nakondukterovim rukama.

"Mrtav je", prošaputa Amu. "Ja sam ga ubila.""Ajemenem", reče Esta hitro, da kondukter ne bi izgubio živce.Izvadi novac iz njenog novčanika. Kondukter mu pruži karte. Esta ih brižljivo savi i

metnu u džep. A zatim mršavim rukama zagrli svoju nepomičnu, uplakanu majku.

Dve nedelje kasnije Esta je bio Vraćen. Amu beše primorana da ga vrati njegovom ocu,koji je napustio svoju usamljenu plantažu čaja u Asamu i preselio se u Kalkutu, gde sezaposlio u fabrici indigo-papira. Ponovo se oženio i prestao da pije (više-manje). Čašici sevraćao tek pokatkad.

Esta i Rahel se od tada nisu videli.

A sada, dvadeset tri godine kasnije, njihov otac je vratio Vraćenog Estu. Poslao ga je natrag

8

u Ajemenem s koferom i pismom. Kofer beše pun nove, moderne odeće. Kočama Beba jepokazala Raheli pismo. Bilo je napisano kosim, ženskastim rukopisom, kao rukom iskušenice,ali potpis beše očev. Zapravo, ime beše očevo. Rahel nije znala kakav je njegov potpis. Upismu je pisalo da je on, njihov otac, napustio posao s indigo-papirom i odlučio da emigrira uAustraliju, gde ga čeka posao šefa obezbeđenja u fabrici za proizvodnju keramike, ali gde nemože da povede Estu. Svima u Ajemenemu je poželeo sve najbolje, obećavši da će potražitiEstu ako se ikad vrati u Indiju, što je, dodao je, malo verovatno.

Kočama Beba rekla je Raheli da, ako želi, može da zadrži pismo. Rahel ga je vratila ukoverat. Omekšala hartija savijala se kao krpa.

Zaboravila je koliko vlažan može da bude monsunski vazduh u Ajemenemu. Nabrekliormari su škripali. Zabravljeni prozori širom su se otvarali sami od sebe. Knjige su postajalemeke i namreškane medu koricama. S večeri su se neobični insekti pojavljivali kao ideje,spaljujući se na Kočama Bebinim mutnim sijalicama od četrdeset vati. Ujutru su njihovikrckavi, sprženi ostaci pokrivali podove i prozorske daske i ostajali da šire težak zadah, svedok ih Koču Marija ne bi pokupila metlom u svoj plastični dubrovnik.

Nije se izmenila, junska Kiša.Nebo se otvaralo, a kapi vode šibale su zemlju vraćajući u život usahli stari bunar, ogrćući

zelenom mahovinom svinjac bez svinja i bombardujući nepomične barice boje čaja, kao štouspomene bombarduju nepomične misli boje čaja. Trava je izgledala zadovoljno ivlažnozeleno. Razdragane ljubičaste gliste praznovale su u mulju. Koprivama su jezdili talasi.Drveće se klanjalo.

Malo dalje, na vetru i kiši, uz obalu reke, sred iznenadne, gromovite dnevne tmine, šetaoje Esta. Na sebi je imao majicu boje zgažene jagode, natopljenu kišom. Znao je da je Rahelstigla.

Esta je oduvek bio tiho dete, tako da niko nije znao da kaže kada je tačno (makar kojegodine, ako ne kog dana i meseca) prestao da govori. To jest, kada je potpuno prestao dagovori. Ne može se, zapravo, znati tačno kad. Utišavao se postepeno, a potom zamukao.Neprimetno utihnuo. Kao da više nije imao o čemu da razgovara, niti šta da kaže. A ipak,Estino ćutanje nikad nije bilo neprijatno. Nikad napadno. Nikad bučno. U njemu se nisu krileoptužbe ni prebacivanja. Beše to kao hibernacija, zimski san, psihološki ekvivalent onome štočine ribe dvodihalice da bi preživele sušnu sezonu; jedino što se, u Estinom slučaju, činilo dabi sušna sezona mogla potrajati zauvek.

Vremenom je naučio kako da se stopi s okruženjem - s policama za knjige, vrtovima,zavesama, dovracima, ulicama, kako da izgleda neživ, gotovo nevidljiv nenaviknutom oku.Došljaci bi ga obično primetili tek kasnije, čak i ako su s njim bili u istoj prostoriji. Još dužebi im trebalo da primete da ne govori. Neki nisu primetili nikad.

Esta je u svetu zauzimao veoma malo mesta.

Kada je Esta, posle pogreba Sofi Mol, bio Vraćen, njihov otac ga je upisao u školu zadečake u Kalkuti. Nije bio odličan đak, ali nije ni zaostajao, niti pokazivao posebno slaberezultate iz nekog predmeta. Prosečan učenik i zadovoljavajući uspeh behu uobičajene opaskekoje su njegovi nastavnici upisivali u dnevnik. Ne učestvuje u grupnim aktivnostima, bešeopaska koja se često ponavljala. Mada nikada nije razjašnjeno šta su, zapravo, podrazumevalipod "grupnim aktivnostima".

Esta je završio školu s osrednjim uspehom i odbio da ide na fakultet. Umesto toga, počeoje da se bavi kućnim poslovima, izazivajući, u početku, nelagodnost kod oca i maćehe. Kao daje, na svoj način, nastojao da zaradi za stan i hranu. Čistio je, prao i peglao. Naučio je da kuvai da kupuje povrće. Prodavci, koji su sedeli u bazarima iza piramida nauljenog, uglačanogpovrća, počeše da ga prepoznaju i da hitaju da ga usluže, uprkos negodovanju ostalihmušterija. Davali su mu zarđale kutije od filmskih rolni u koje je ređao odabrano povrće.Nikada se nije cenjkao. Nikada ga nisu prevarili. Pošto bi povrće bilo izvagano i plaćeno,stavljali su ga u njegovu crvenu plastičnu korpu (luk na dno, patlidžan i paradajz odozgo),

9

redovno mu poklanjajući grančicu korijandera i šaku ljutih papričica. Noseći punu korpu, Estase peo u krcati tramvaj. Plutajući kao mehurić tišine u moru buke.

Kada bi mu tokom obeda nešto zatrebalo, ustajao je i služio se sam.Jednom kada je stigla, tišina je ostala i obuzela Estu. Posegnula je za njim, prigrlivši ga

močvarnim rukama. Ljuljuškala ga je u prastarom ritmu kojim bubnja srce fetusa. Svojimnečujnim, ljigavim pipcima gmizala mu je unutar lobanje, usisavajući doline i bregovenjegovog sećanja, razmeštajući stare rečenice, brišući ih kada bi mu se našle navrh jezika. Snjegovih misli svukla je reči koje bi ih mogle izraziti, ostavivši ih sljuštene i gole. Neizrecive.Neme. Nepostojeće za posmatrača sa strane. Polagano, u godinama koje su sledile, Esta sepovlačio iz sveta. Navikao se na nespokojnog oktopoda koji je u njemu živeo, ubrizgavajućimastiljave opijate u njegovu prošlost. Razlog njegove ćutnje postupno postade sasvimskriven, sahranjen duboko pod naborima utešne svesti o sopstvenom postojanju.

Kada se Kubčand, njegov voljeni, slepi, olinjali, neobuzdani sedamnaestogodišnjimešanac, odlučio na dugu i bolnu smrt, Esta ostade uz njega sve vreme, kao da mu od togazavisi vlastiti život. S najboljim namerama, ali s veoma nepouzdanom bešikom, Kubčand sepred kraj života dovlačio do vratanaca napravljenih u dnu vrata, koja su vodila u baštu izakuće, provlačio glavu i mokrio, nesigurnim, svetložutim mlazom, unutra. Prazne bešike i čistesavesti, pogledao bi Estu mutnozelenim očima, koje su na njegovoj osedeloj glavi izgledalekao neprozirna jezerca, i otkrivudao do vlažnog jastučeta, ostavljajući za sobom otiske mokrihšapa. Dok je Kubčand, umirući, ležao na svom jastučetu, na njegovim glatkim, ružičastimjajima Esta je mogao da vidi odraz prozora. I kroz njega nebo. I, jedanput, pticu koja jeproletela nebom. Sama činjenica daje nešto tako nežno, tako nepodnošljivo krhko uspelo dapreživi, da mu beše dopušteno da postoji, predstavljala je čudo za Estu, natopljenog mirisomsuvih ruža i okrvavljenog sećanjem na slomljenog čoveka. Ptica u letu ogledala se u jajimastarog psa. I učinila da se Esta glasno nasmeje.

Pošto je Kubčand uginuo, Esta poče da hoda. Hodao je satima, bez prekida. U početku jeobilazio samo svoj kraj, da bi kasnije odlazio sve dalje i dalje.

Ljudi su svikli da ga viđaju po drumovima. Lepo odevenog muškarca nečujnog hoda.Lice mu je postalo preplanulo i grubo. Izborano. Izbrazdano suncem. Izgledao je mudriji nošto beše. Poput ribara u gradu. S tajnama mora u nedrima.

Sad kada se vratio, Vraćeni Esta počeo je da hoda po Ajemenemu.Pokatkad je hodao obalama reke koja je zaudarala na izmet i pesticide pristigle sa

zajmovima Svetske banke. Gotovo sva riba je uginula. Onoj koja je preživela trulile su škrge iizbijali čirevi.

Pokatkad je hodao putem. Pored novih, sveže umešenih, glaziranih kuća koje suzalivskim novcem podigle medicinske sestre, zidari, električari i bankovni službenici nakongodina krvavog, mukotrpnog rada u tuđini. Pored kivnih starijih kuća pozelenelih od zavisti,zgurenih nad privatnim garažama, među privatnim kaučukovim drvećem. Svaka od njihpredstavljala je posrnuli feud sa vlastitom epopejom.

Hodao je pored seoske škole, koju je njegov pradeda podigao za decu Nedodirljivih.Pored žute crkve Sofi Mol. Pored omladinskog kung-fu kluba Ajemenema. Pored

medicinske škole "Nežni pupoljci" (za Dodirljive). Pored prodavnice u kojoj su se za kuponeprodavali banane, pirinač i šećer. Banane su se klatile pod krovom u žutim grozdovima. Stavanice su visili konopci za koje štipaljkama behu zakačeni isečci iz jeftinih pornografskihčasopisa, puni fotografija izmišljenih seksualnih manijaka iz južne Indije. Isečci su lenjotreperili na toplom povetarcu, mameći poštene mušterije da se zablenu u bujne nage ženepotopljene u lokve lažne krvi.

Pokatkad je Esta hodao putem pored "Srećne štampe" - stare štamparije druga Pilaja, ukojoj se nekad nalazilo sedište Komunističke partije Ajemenema. Tu su održavani ponoćnipartijski sastanci i štampani i deljeni pamfleti s vatrenim stihovima marksističkih pesama.Zastava koja se vijorila na krovu klonula je i ofucala se. Crvena boja iskrvarila je iz nje.

Sam drug Pilaj je svakog jutra izlazio u dvorište, ogrnut sivom jaknom. Ispod mekog,belog mundua ocrtavala su mu se jaja. Mazao se mlakim, pobiberenim kokosovim uljem i

10

mesio stare, oklembešene mišiće koji su mu se otezali s kostiju kao žvakaća guma. Sada ježiveo sam. Njegova žena Kalajani umrla je od raka jajnika, a sin Lenjin se preselio u Delhi,gde je opsluživao strane ambasade.

Ako bi, u času Estinog prolaska, drug Pilaj stajao ispred kuće mažući se uljem, ne bipropustio priliku da ga glasno pozdravi.

"Esta Mon!", uzviknuo bi, glasom nekad zvonkim i prodornim, sada nesigurnim i lomnimpoput šećerne trske s koje se sljuštila kora. "Dobro jutro! Tvoja uobičajena promenada?"

Esta bi prošao, ni neučtivo, ni učtivo. Tek, bez reči.Drug Pilaj se pljeskao rukama po ćelom telu, zbog bolje cirkulacije. Nije mogao da oceni

da li ga, nakon toliko godina, Esta prepoznaje ili ne. To ga nije preterano zanimalo. Premdanjegova uloga u celoj priči nikako ne beše mala, drug Pilaj se nije osećao ni najmanjeodgovornim za minule događaje. Celu stvar smatrao je Neizbežnom posledicom Neophodnepolitike. Ako hoćeš da napraviš kajganu, moraš razbiti nekoliko jaja. Drug Pilaj je,prevashodno, bio čovek politike. Profesionalni kajganoljubac. Gmizao je svetom kaokameleon. Nikad ne otkrivajući pravo lice, nikad ne odajući da ga ne otkriva. Ispuzavao je izruševina bez ijedne ogrebotine.

U Ajemenemu beše prvi koji je čuo za Rahelin povratak. Vest ga nije toliko zbunila,koliko je probudila njegovu znatiželju. Esta je za druga Pilaja bio potpuni stranac. Njegovprogon iz Ajemenema bio je iznenadan i nečujan, a zbio se veoma, veoma davno. Ali Rahelbeše dobro poznata drugu Pilaju. Pratio je njeno odrastanje. Pitao se šta ju je nagnalo da sevrati. Nakon svih ovih godina.

U Estinoj glavi bilo je tiho, sve dok nije stigla Rahel. Ona je sa sobom donela zvukvozova koji prolaze, smenu svetlosti i senke na putniku kraj prozora. Svet koji godinama bešepod ključem pokuljao je napolje i Esta sebe više nije mogao da čuje od buke. Vozovi.Automobili. Muzika. Berzanski trgovci. Brana je pukla, a kovitlac podivljalih voda nahrupioje gutajući sve pred sobom. Komete, violine, parade, samoća, oblaci, brade, predrasude, liste,zastave, zemljotresi, očajanje - sve je iščezlo u halapljivom vrtlogu.

Esta je koračao obalom ne osećajući kišu koja ga je kvasila, ni iznenadni drhtaj promrzlogšteneta koje ga je odabralo za gospodara i tapkalo uz njega. Prošao je pokraj stabla manga istigao do nasipa koji se uzdizao kraj reke. Čučnuo je, obgrlio kolena i stao da se klati na kiši.Blato pod njegovim cipelama ispuštalo je neprijatne, coktave zvuke. Promrzlo štene se streslo- i posmatralo.

Jedine osobe koje je Vraćeni Esta zatekao u kući po povratku u Ajemenem bile suKočama Beba i Koču Marija, naprasita patuljasta kuvarica, srca kiselog kao sirce. Njihovabaka Mamači je umrla. Čako je živeo u Kanadi, gde je, bez uspeha, trgovao antikvitetima.

A što se tiče Rahel...Nakon što je Amu umrla (posle njene poslednje posete Ajemenemu, kada je stigla

naduvena od kortizona, dok joj je iz nedara dopirala jeka slična povicima udaljenog muškogglasa), Rahel poče da luta. Od škole do škole. Raspuste je provodila u Ajemenemu,neprimetna za Čaka i Mamači (omekšale od patnje, mlitave od bola poput para pijanaca useoskoj birtiji), ne primećujući Kočama Bebu. Što se tiče podizanja Rahel, Čako i Mamači supokušali, ali bezuspešno. Obezbedili su staranje (hranu, odeću, školarinu), ali ne i brigu.

Izgubljena Sofi Mol nečujno se kretala po kući u Ajemenemu, kao tihi stvor u soknicama.Skrivala se u knjigama i u hrani. U Mamačinoj futroli za violinu. U krastama i ranama naČakovim cevanicama, koje je neprestano čačkao. Pod njegovim tromim, ženskim nogama.

Zanimljivo kako ponekad sećanje na smrt traje mnogo duže od sećanja na ugašeni život.Dok je, tokom godina, bledelo sećanje na Sofi Mol (tragačicu za malim mudrostima: Kudastare ptice odlaze da umru? Zašto one koje su umrle ne padaju s neba kao kamenice?;glasnicu grubih istina: Vas dvoje ste tamnokošci, a ja sam pola jednog ; gurua gadosti: Videlasam čoveka kome je u saobraćajnoj nesreći ispalo oko i ostalo da se klati na žilici kao jo-jo),izgubljena Sofi Mol postajala je sve robusnija i življa. Kao voćka koja zri. U svim godišnjim

11

dobima. Stalna kao državna služba. Sprovodeći Rahel od detinjstva (od škole do škole) dodevojaštva.

Rahel je prvi put stavljena na crnu listu kad joj je bilo jedanaest godina, u Nazarenskomsamostanu, pošto je uhvaćena kako pred upraviteljičinom baštenskom kapijom ukrašavakravlju balegu cvetićima. Sutradan je na zboru morala da uzme Oksfordski rečnik i naglaspročita značenje reči izopačenost. Osobina ili stanje u kome je subjekt izopačen ili iskvaren,čitala je Rahel, dok su iza nje sedele zbijene monahinje stisnutih usana, a ispred nje sekikotalo more devojčica. Izopačenost: moralna perverzija; unutrašnja iskvarenost ljudskeprirode, proizašla iz praroditeljskog greha; 'I odabrani i neodabrani dolaze na ovaj svetizopačeni i daleki od Boga, te sami ne mogu činiti ništa do greha.' J.H. Blant.

Šest meseci kasnije isterana je odatle, nakon više puta ponovljenih žalbi starijih učenica.Bila je optužena (s pravom) da se sakriva iza vrata i namerno sudara sa starijim devojčicama.Nakon što ju je direktorka ispitala o ovom slučaju (najpre ulagujući joj se, potom mlateći ješibom, a onda izgladnjujući je), Rahel priznade da je to činila iz želje da utvrdi da li grudibole ili ne. U toj hrišćanskoj ustanovi nije pominjano postojanje grudi. Smatralo se da iste nebi ni trebalo da postoje, a ukoliko ne postoje - kako mogu da bole?

Ovo beše prvo od tri izbacivanja. Razlog za drugo bilo je pušenje. Razlog za trećespaljivanje upraviteljičine veštačke punđe, koju je Rahel ukrala (kako je sama, pod prisilom,priznala).

U svakoj školi koju je pohađala nastavnici su imali iste primedbe:a) bila je izuzetno učtivo dete ib) nije imala društvo.To je smatrano učtivom, usamljeničkom vrstom iskvarenosti. Jednako opasnom, ako ne i

opasnijom od obične iskvarenosti, složili su se svi, sladeći se svojim učiteljskimneodobravanjem, vagajući ga na jeziku, lickajući ga kao bombonu.

Kao da, šaputali su jedni drugima, ne zna kako da bude devojčica.

Ne behu daleko od istine.Čudno, ali kao da se iz nebrige izrodilo nehotično oslobađanje duha.Rahel je odrasla bez uputstava. Bez ikoga ko bi ugovorio njenu udaju, bez ikoga ko bi joj

dao miraz, pa tako i bez obaveznog muža koji bi se belasao na horizontu.Ako nije pravila buku, mogla je da se otisne u vlastita istraživanja - na primer, o grudima

i da li one bole. Ili o veštačkim punđama i da li one gore. O životu i kako bi ga valjalo živeti.Kada je završila srednju školu, primljena je na Arhitektonski fakultet u Delhiju, ustanovu

osrednjeg kvaliteta. Ovo ne beše ishod ozbiljnog, čak ni površnog zanimanja za arhitekturu.Tek, desilo se da se našla na prijemnom, polagala i položila. Više no znanjem, profesori behuzadivljeni veličinom njenih (ogromnih) crteža mrtve prirode, rađenih ugljem. Nehajne,odvažne linije pogrešno su protumačene kao umetničko samopouzdanje, mada ona koja ih jenacrtala, zapravo, ne beše umetnička duša.

Na fakultetu je provela osam godina, ne završivši petogodišnje studije i ostavši bezdiplome. Školarina beše mala, te joj nije bilo teško da zaradi za život. Prebivala je u hostelu,jela u dotiranoj studentskoj menzi, retko odlazila na predavanja i umesto toga radila kaotehnički crtač u sumornoj arhitektonskoj firmi koja je kao jeftinu radnu snagu koristilastudente, uzimala njihove projekte i krivila ih kada bi nešto pošlo naopako. Ostale koji sustudirali s njom, posebno mladiće, odbijala je njena hirovitost i gotovo divlji nedostatakambicije. Ostavljali su je na miru. Nisu je pozivali u svoje lepe kuće, na svoje bučne zabave.Čak su je i profesori pomalo izbegavali, kloneći se njenih bizarnih, nepraktičnih građevinskihplanova iscrtanih na jeftinom sivom papiru, kao i njene ravnodušnosti prema njihovimvatrenim kritikama.

Povremeno je pisala Čaku i Mamači, ali se nije vraćala u Ajemenem. Čak ni kada jeMamači umrla. Čak ni kada se Čako iselio u Kanadu.

Na Arhitektonskom fakultetu upoznala je Larija Mekaslina, koji je u Delhiju sakupljaomaterijal za doktorsku tezu pod naslovom Kreativjia energija u vernakularnoj arhitekturi.Prvi put je primetio Rahel u fakultetskoj biblioteci, a zatim, nekoliko dana kasnije, na tržnici

12

Han. Bila je u farmerkama i beloj majici. Komad pačvork-prekrivača beše joj zakopčan okovrata. Vijorio se za njom kao plašt. Bujnu kosu vezala je u rep da bi izgledala ravna, a netalašasta. Majušni dijamant svetlucao joj je u nozdrvi. Imala je besmisleno lepe ključne kosti ižustar hod.

Evo džez melodije, pomisli Lari Mekaslin prateći je do knjižare, u kojoj ni jedno od njihnije gledalo knjige.

Rahel je skliznula u brak kao putnik koji na aerodromu sklizne na slobodno sedište. Sosećanjem da je Sela. Sa Larijem je otputovala u Boston.

Kada je Lari držao svoju ženu u naručju (njen obraz uz njegovo srce), mogao je da je vidiodozgo.

Da gleda crno gnezdo njene kose. Kada bi stavio prst blizu ugla njenih usana, osetio biblago pulsiranje. Voleo je tu tačku. Nejasno, nesigurno poskakivanje pod njenom kožom.Dotakao bi je slušajući očima, poput oca koji oseća pokrete svog nerođenog deteta u majčinojutrobi.

Držao ju je kao poklon. Koji mu je darovan iz ljubavi. Nešto mirno i sićušno.Nepodnošljivo dragoceno.

Ali kada su vodili ljubav, vređale su ga njene oči. Vladale su se kao da pripadaju nekomdrugom. Nekom ko posmatra. Gleda kroz prozor put mora. Put čamca na reci. Kao dapripadaju prolazniku u magli, lica zaklonjenog šeširom.

Bio je ogorčen jer nije znao šta taj pogled znači. Pogled ukočen između ravnodušnosti iočajanja.

Nije znao da se negde, na primer, u zemlji iz koje Rahel dolazi, različite vrste očajanjabore za preimućstvo. I da lično očajanje nikada ne može biti dovoljno očajno. Da se neštodešava kada lični nemir, skrenuvši s puta, kroči u hram golemog, silovitog, uskovitlanog,olujnog, besmislenog, suludog, nezamislivog, javnog nemira jednog naroda. Da Veliki Bogzavija kao vreli vetar, zahtevajući da mu se odaju počasti. A Mali Bog (ušuškan i uzdržan,ličan i ograničen) odlazi oprljen, smejući se omamljeno vlastitoj nepromišljenosti.

Naviknut na stalne potvrde vlastite beznačajnosti, Mali Bog je postao prilagodljiv iistinski ravnodušan. Ništa nije imalo veliki značaj. Malo šta je značilo. I što je manje značilo,manje je značilo. Nikada ne beše dovoljno bitno.

Jer, desile su se Gore Stvari. U zemlji iz koje je došla Rahel, večito ukopanoj izmeđuužasa rata i strahote mira, Gore Stvari dešavale su se bez prestanka.

I tako se Mali Bog nasmeja šupljim smehom i veselo odskakuta dalje. Kao bogati dečak ukratkim pantalonicama. Zviždukao je šutirajući kamenčiće. Izvor njegovog krhkog ushićenjabeše relativno neznatna veličina njegove nesreće. Uzverao se u oči ljudi, pretvorivši se u izrazsrdžbe.

Ono što je Lari Mekaslin video u Rahelinim očima ne beše očajanje, već vrsta prisilnogoptimizma. Praznina na mestu Estinih reči. Od njega se nije moglo očekivati da razume da jepraznina kod bliznakinje isto što i tišina kod blizanca. Da to dvoje ide zajedno. Kao kašika ukašiku. Kao tela dugogodišnjih ljubavnika.

Rahel je, nakon razvoda, nekoliko meseci radila u indijskom restoranu u Njujorku, azatim nekoliko godina kao noćna službenica na benzinskoj pumpi blizu Vašingtona, izaneprobojnog stakla pred kojim su povremeno povraćali pijanci i gde su joj podvodačipredlagali unosnije poslove. Dva puta je videla kako ljude ubijaju kroz prozor automobila. Ijedanput čoveka izbačenog iz automobila s nožem u leđima.

A zatim joj je Kočama Beba pisala da se Vraćeni Esta vratio. Rahel je dala otkaz i sazadovoljstvom napustila Ameriku. Da bi se vratila u Ajemenem. Esti na kiši.

Kočama Beba je sedela za kuhinjskim stolom u staroj kući na bregu, nastojeći da zgulidebelu, penastu gorčinu s postarijeg krastavca. Na sebi je imala iznošenu kariranu pamučnuhaljinu s puf-rukavima, pokrivenu žutim flekama od dumbira. Ispod stola su se klatila njenamajušna, negovana stopala, kao u malog deteta na visokoj stolici. Behu natečena od viškavode, sličnija jastučićima u obliku stopala. Kada bi, u prošlosti, posetilac pohodio kuću uAjemenemu, Kočama Beba se trudila da skrene pažnju na njegova velika stopala. Tražila bi

13

da proba njegove papuče i govorila: "Pogledaj koliko su mi velike!" Zatim bi šetala po kućizadižući sari, kako bi svi mogli da se dive njenim malim stopalima.

Gulila je krastavac, jedva prikrivajući likovanje. Beše ushićena činjenicom da Esta nije niprogovorio s Rahel. Da ju je pogledao i prošao kraj nje. Izašao na kišu. Kao što je činio i sasvima ostalima.

Imala je osamdeset tri godine. Oči iza debelih stakala behu joj razlivene kao puter."Lepo sam ti kazala, zar nisam?", rekla je Raheli. "Šta si očekivala? Poseban tretman?

Kažem ti, izgubio je razum. Više ne prepoznaje ljude. Šta si ti mislila?"Rahel ne reče ništa.Mogla je da oseti ritam Estinog ljuljuškanja, kišu na njegovoj koži. Mogla je da čuje

promukli, uskovitlani svet u njegovoj glavi.Kočama Beba pogleda Rahel s osećanjem nespokojstva. Već je zažalila što joj je pisala o

Estinom povratku. Ali, šta je drugo mogla da učini? Da ga vuče na grbači do kraja života?Ona nije bila odgovorna za njega.

Ili, možda, jeste?Tišina je sedela između devojke i baba tetke kao treća osoba. Kao stranac. Natečen.

Zarazan. Kočama Beba reši da pred spavanje zaključa vrata svoje sobe. Pokušala je dazapodene razgovor.

"Kako ti se sviđa moja frizura?"Dotakla je novu frizuru rukom kojom je čistila krastavac. Na kosi ostade nepomična kap

gorke pene.Rahel nije mogla da smisli odgovor. Posmatrala je Kočama Bebu kako guli krastavac.

Žuti listići kore ostavljali su fleke na njenim grudima. Kao gavran crna, ofarbana kosapokrivala joj je glavu poput vune razmotane s klupka. Na čelu joj je ostao sivkasti trag farbe,kao da se u senci skrivalo još kose. Rahel primeti da je počela da se šminka. Karmin. Senka zaoči. Malo rumenila. Kako je kuća bila mračna, jer je ona verovala samo u sijalice od četrdesetvati, usta od karmina uvek joj behu malo po strani od pravih usta.

Oslabila je u licu i ramenima, te više ne beše okrugla, već konusna žena. Ali dok jesedela, širokih kukova sakrivenih pod stolom, izgledala je gotovo krhko. Mutno trpezarijskosvetio izglačalo je bore na njenom licu, koje je sada - na čudan, ugasli način - izgledalomlađe. Nosila je mnogo nakita. Nakita Raheline pokojne bake. Sav njen nakit. Svetlucavoprstenje. Dijamantske minđuše. Zlatne narukvice i prelepo urađen debeo zlatan lanac, koji jepovremeno dodirivala kako bi se uverila da je tu i da je njen. Kao mlada nevesta, u nevericipred vlastitom srećom.

Živi život unazad, pomisli Rahel.Beše ovo neobično pronicljiv zaključak. Kočama Beba jeste živela život unazad. Kao

mlada devojka odrekla se materijalnog sveta koji je sada, kao starica, primala natrag unaručje. Držala ga je u zagrljaju, a zagrljaj joj beše uzvraćen.

Kada joj je bilo osamnaest godina, Kočama Beba se zaljubila u oca Maligana, mladogirskog redovnika koji je godinu dana boravio u Kerali kao emisar semeništa u Madrasu.Proučavao je indijske rukopise, kako bi kasnije mogao da ih osudi na inteligentan način.

Svakog četvrtka ujutru otac Maligan je dolazio u posetu velečasnom I. Džonu Ajpu,Kočama Bebinom ocu, svešteniku crkve Mar Toma. U hrišćanskoj zajednici velečasni Ajp bioje naširoko poznat kao čovek koga je blagosiljao lično patrijarh Antiohije, glava Sirijskehrišćanske crkve. Ovaj događaj postao je deo folklora Ajemenema.

Godine 1876, kada Kočama Bebinom ocu beše sedam godina, njegov otac ga povede davidi patrijarha koji se nalazio u poseti sirijskim hrišćanima Kerale. Našli su se u prvom reduljudi kojima se patrijarh obraćao sa zapadnog trema kuće Kaleni u Kočinu. Sapnuvši neštosinu na uvo, otac ugrabi priliku i odlučno gurnu dečaka napred. Klecavih kolena i obamro odstraha, budući velečasni je prišao i svojim užasnutim usnama poljubio prsten na srednjempatrijarhovom prstu, ostavljajući na njemu trag pljuvačke. Patrijarh je obrisao prsten o rukav iblagosiljao dečaka. Dugo nakon što je odrastao i postao sveštenik, velečasni Ajp ostao je poz-

14

nat kao Punjan Kandžu - Blagosloveni Mališa; ljudi su pristizali čamcima čak iz Alepeja iErnakulama, dovodeći decu da ih on blagoslovi.

Uprkos priličnoj razlici u godinama između oca Maligana i velečasnog Ajpa, kao ipripadništvu različitim crkvenim redovima (kojima nezadovoljstvo beše jedina dodirna tačka),obojica su uživala u ovom druženju, te je otac Maligan često pozivan da ostane na ručku. Odnjih dvojice, samo jedan beše svestan čulnog uzbuđenja koje je, kao plima, raslo u tanušnojdevojci koja se motala oko stola dugo nakon što bi trpeza bila ispražnjena.

U početku je Kočama Beba nastojala da zavede oca Maligana nedeljnim predstavamaglumljenog milosrđa. Četvrtkom ujutru, u vreme nailaska oca Maligana, Kočama Beba bi krajbunara dograbila neko siroto seljače i stala na silu da mu trlja ispupčena rebra hrapavimcrvenim sapunom.

"Dobro jutro, oče!", uzvikivala je Kočama Beba čim bi ga ugledala, s osmehom koji bešeu potpunom protivrečju sa siledžijskim stiskom kojim je držala dečju ruku, sklisku odsapunice.

"Dobro jutro tebi, Bebo!", rekao bi otac Maligan zaustavljajući se i sklapajući kišobran."Nešto sam želela da vas pitam, oče", govorila je Kočama Beba. ,,U dvadeset trećem

pevanju desetog poglavlja Prve poslanice Korinćanima piše: ,Sve mi je slobodno, ali mi nijesve na korist; sve mi je slobodno, ali mi nije sve na dobro.' Oče, kako je moguće da su njemudozvoljene sve stvari? Mislim, mogu da shvatim da su mu dozvoljene neke stvari, ali..."

Otac Maligan beše više no polaskan osećanjima koja je pobudio u zgodnoj, mladojdevojci koja stajaše pred njim uzdrhtalih usana spremnih na poljupce i usplamtelih očiju crnihkao ugalj. Jer i on beše mlad i možda ne sasvim nesvestan da su ozbiljna objašnjenja kojimaje razgonio njene lažne biblijske sumnje u dubokom neskladu s uzbudljivim obećanjem kojejoj je davao usplamtelim, smaragdnim očima.

Svakog četvrtka, nepokolebani nemilosrdnim podnevnim suncem, stajali su kraj bunara.Mlada devojka i neustrašivi jezuit, oboje trepereći od nehrišćanske strasti. Koristeći Biblijukao izgovor da budu zajedno.

Usred njihovog razgovora, nesrećno sapunjavo dete prisiljeno na kupanje uspelo bi da seistrgne. Tada se otac Maligan vraćao u stvarnost, govoreći: ,,Opa-la! Uhvatimo ga pre no štozaradi prehladu!"

Zatim bi ponovo otvorio kišobran i udaljio se, u odeždi boje čokolade i udobnimsandalama, kao kamila koja hita na ugovoreni sastanak. Na uzici je vukao ranjeno srce mladeKočama Bebe, srce koje poskakivaše za njim, spotičući se o lišće i kamenčiće. Izubijano igotovo slomljeno.

Minu cela godina četvrtaka. I dođe vreme da se otac Maligan vrati u Madras. Kakomilosrđe nije dovelo do opipljivih rezultata, očajna mlada Kočama Beba sve svoje nade uložiu veru.

Pokazujući upornu svojeglavost (koja se, u ono vreme, kod mladih devojaka smatralalošom koliko i neki fizički nedostatak - zečja usna, na primer, ili ćopavost), Kočama Beba seogluši o želje svog oca i postade rimokatolkinja. Nakon što je od Vatikana dobila blagoslov,zaredila se i stupila u samostan u Madrasu. Gajila je nadu da će joj tako biti pruženamogućnost da provodi vreme s ocem Maliganom. Zamišljala je kako vode teološke rasprave ugrobno tihim sobama, zamračenim teškim somotskim zastorima. To beše sve što je želela. Svečemu je smela da se nada. Da mu bude blizu. Dovoljno blizu da oseti miris njegove brade.Vidi grubo tkanje njegove mantije. Voli ga očima.

Veoma brzo uvidela je uzaludnost ovakvog poduhvata. Shvatila je da su starije sestre predsveštenike i biskupe iznosile biblijske sumnje dubokoumnije no što će njene ikada biti, i da ćeproći godine pre no što se nade u blizini oca Maligana. U samostanu postade nespokojna inesrećna. Na glavi joj izbi alergijski osip od vela koji je nosila. Uvide da govori engleski boljeod svih ostalih i to je učini usamljenijom no ikad.

Nakon godinu dana Kočama Bebinog boravka u samostanu, njen otac poče da primazbunjujuća pisma. Najdraži tata, dobro sam i srećno u službi Naše Gospe. A li čini se da jeKohinor nesrećna i da pati za kućom. Najdraži tata, danas je Kohinor povraćala posle ručka iima temperaturu. Najdraži tata, izgleda da samostanska hrana ne prija Kohinor, mada se

15

meni dopada. Najdraži tata, Kohinor je uzrujana, jer joj se čini da je njena porodica nerazume i ne mari za nju...

U ono vreme, Kohinor beše naziv najvećeg dijamanta na svetu; velečasni Ajp nije znao niza koga drugog s tim imenom. Pitao se kako se devojka muslimanskog imena našla ukatoličkom samostanu.

Kočama Bebina majka beše ta koja je, naposletku, shvatila da je Kohinor, u stvari, samaKočama Beba. Setila se da je, nekada davno, pokazala Kočama Bebi testament svog oca(Kočama Bebinog dede), u kome on za svoje unuke kaže: Jmam sedam dragulja, od kojih jejedan moj Kohinor." U nastavku je svakom unučetu zaveštao malo novca i nakita, neotkrivajući koje od njih je smatrao svojim Kohinorom. Kočama Bebina majka shvati da jeKočama Beba, iz nepoznatog razloga, verovala da je mislio na nju i odlučila, tokom godinaprovedenih u samostanu, da oživi Kohinor i tako prenese porodici svoja osećanja, znajući dasva pošta prolazi kroz igumanijine ruke.

Velečasni Ajp je otišao u Madras i izveo kćer iz samostana. Radovala se odlasku, ali jeuporno odbijala da se preobrati, te je ostatak života provela kao rimokatolkinja. Velečasni Ajpshvati da je njegova kći na lošem glasu i da je mala mogućnost da će uspeti da se uda, tezaključi da bi za nju bilo dobro da nastavi školovanje, kad već ne može da nade muža.Omogućio joj je da ode u Ameriku i pohađa kurs na fakultetu u Ročesteru. Dve godinekasnije, Kočama Beba se vratila iz Ročestera s diplomom iz ornamentalne hortikulture,zaljubljenija no ikad u oca Maligana. Malo šta ostade od one vitke, zgodne devojke. KočamaBeba je u Ročesteru postala veoma debela. Golema, zapravo. Čak je i stidljivi mali krojač uČangam Bridžu tražio da mu bluzu plati po ceni muške košulje.

Da ne bi bludela u mislima, otac joj poveri brigu nad baštom kuće u Ajemenemu, kojapod njenim rukama postade bujan, ogorčen vrt. Pohodili su ga brojni posetioci, koji pristizahučak i iz Kotajama.

Bašta je ležala na strmini; beše kružnog oblika i obrubljena vijugavim puteljkom. KočamaBeba ju je pretvorila u raskošan lavirint patuljastih živica, kamenja i statua. Njen omiljenicvet beše anturijum. Anthurium andraeanum. Imala je čitavu zbirku: "rubrum", "medenimesec" i mnoštvo japanskih vrsta. Boje njihovih sočnih listova kretale su se od melirano crnedo krvavocrvene i žarkonarandžaste. Njihovi upadljivi, sočni, mesnati šiljci behu večito žuti.Usred Kočama Bebine bašte, okružen cvetovima kane i floksa, nalazio se mermerni andelakkoji je, u beskrajnom srebrnom luku, piškio u plitak bazenčić. U bazenčiću je cvetao jedanjedini plavi lotos, a u svakom uglu plutao je po gipsani patuljak, rumenih obraza i sa šiljatomcrvenom kapom na glavi.

Kočama Beba je provodila popodneva u svojoj bašti. U sariju i gumenim čizmama, sasvetlonarandžastim baštenskim rukavicama na rukama, vešto je baratala ogromnim makazamaza kresanje živice. Kao ukrotiteljka lavova, pripitomljavala je izuvijane puzavice i negovalanakostrešene kaktuse. Obrezivala je krošnje bonsaija i tetošila retke orhideje. Klimi jeobjavila rat. Pokušala je da odgaji alpsko cveće i kinesku guavu.

S večeri je mazala stopala kremom i uklanjala zanoktice na nožnim prstima.Ornamentalna bašta napuštena je nakon više od pola veka pomne, neumoljive pažnje

kojom beše obasipana. Prepuštena samoj sebi, počela je da raste divlja i razuzdana, sličnacirkusu u kome su životinje zaboravile svoje tačke. Korov, koji su ljudi nazivali"komunistička pača" (pošto je u Kerali bujao kao komunizam), ugušio je egzotično bilje.Jedino puzavice produžiše da rastu, kao nokti na nogama leša. Provlačile su se kroz nozdrveružičastih gipsanih patuljaka i cvetale u njihovim šupljim glavama, dajući im poluiznenađenizraz, kao da će svakog časa kinuti.

Razlog za ovo iznenadno, olako odbacivanje beše nova ljubav. Na krov Kočama Bebinekuće u Ajemenemu postavljena je satelitska antena. Zahvaljujući satelitskoj televiziji,predsedavala je Svetom iz svoje dnevne sobe. Nije teško razumeti neverovatno uzbuđenjekoje se rodilo u Kočama Bebi. Ono nije raslo postepeno, već je buknulo preko noći. Plavuše,ratovi, glad, fudbal, seks, muzika, državni udari - sve je stiglo istim vozom. Istovremenoraspakovano. Odselo u istom hotelu. Sada je čitavim ratovima, izgladnelim narodima,slikovitim pokoljima i Bilu Klintonu moglo biti naloženo da se, poput sluga, pojave u

16

Ajemenemu, gde donedavno najglasniji zvuk beše pisak autobuske sirene. Dok je njenaornamentalna bašta venula i umirala, Kočama Beba je gledala utakmice En-Bi-Ej lige, turnirekriketa i teniski turnir Grend slem. Preko nedelje je pratila serije Odvažni i lepi i SantaBarbara, u kojima su mršave plavuše nakarminisanih usana i frizura krutih od laka za kosuzavodile androide i branile svoje seksualne imperije. Kočama Beba je obožavala njihovesvetlucave haljine i lajave, dovitljive odgovore. Danju se prisećala nepovezanih scena,kikoćući se sama u sobi.

Koču Marija, kuvarica, i dalje je nosila teške zlatne minduše, koje su joj nepovratnoizobličile uši. Uživala je u seriji Rvačka manija, u kojoj su se brutalno premlaćivali HalkHogan i Gospodin Savršeni, utegnuti u helanke sa šljokicama, vratova širih od glava. SmehKoču Marije krio je okrutnost koja se katkad oseti u smehu male dece.

Po vasceli dan sedele su u dnevnoj sobi, Kočama Beba na stolici s dugačkim naslonimaza ruke ili na ležaljci (zavisno od stanja u kome joj behu stopala), Koču Marija na podu krajnje (menjajući kanale čim bi joj se za to ukazala prilika), zatočene sred bučne televizijsketišine. Jedna snežnobelih vlasi, druga kose ofarbane u crno kao ugalj. Učestvovale su u svimtakmičenjima, koristile sva reklamna sniženja i u dva navrata postale dobitnice nagrada -majice kratkih rukava i malog termosa, koji je Kočama Beba držala pod ključem u svom ormaru.

Kočama Beba je volela kuću u Ajemenemu i ljubomorno čuvala nameštaj koji jenasledila, nadživevši sve ostale. Ormare, plastične stolice, krevete iz Delhija, bečki toaletnistočić s ispucalim kvačicama od slonovače, violinu i stalak koji su pripadali Mamači.Trpezarijski sto od palisandera koji je napravio Veluta.

Plašila se gladi iz emisija Bi-Bi-Sija i televizijskih ratova na koje je naletala menjajućikanale. Njen stari strah od revolucije i pošasti marksizma-lenjinizma raspiren je novimtelevizijskim brigama zbog rastućeg broja očajnika i beskućnika. Etničko čišćenje, glad igenocid smatrala je direktnom pretnjom za svoj nameštaj.

Vrata je držala zaključana a prozore zabravljene, osim kada bi ih koristila. Prozori sukorišćeni u posebne svrhe. Za ulazak Malo Svežeg Vazduha. Za Plaćanje Mlekadžiji. ZaIzbacivanje Ose (koju bi Koču Marija progonila peškirom po kući).

Pod ključem je držala čak i bedan, oljušteni frižider u kome je čuvala nedeljnu zalihuputer-kifli koje joj je Koču Marija donosila iz Najboljepekare u Kotajamu, kao i dve bocepirinčane vode koju je pila umesto obične. U jednoj od pregrada čuvala je preostale tanjire izMamačinog servisa, oslikane žalosnim vrbama.

U pregradi za sir i puter držala je dvanaest bočica insulina koje joj je donela Rahel.Sumnjala je da ovih dana čak i nedužni i krupnooki mogu biti kradljivci posuda, ljubiteljiputer-kifli ili gramzivi dijabetičari koji kruže Ajemenemom u potrazi za uvoznim insulinom.

Nije verovala ni blizancima. Smatrala je da su Spremni na Sve. Na sve, bez izuzetka.Mogli bi da ukradu poklon koji su mi doneli, pomisli i strese se, shvativši koliko joj malotreba da ponovo počne da ih posmatra kao jedno. Nakon svih ovih godina. Žurno se ispravi,odlučna da ne dopusti da joj se prošlost zavuče pod kožu. Ona. Ona bi mogla da ukradepoklon koji mi je donela.

Pogleda Rahel, koja je stajala kraj trpezarijskog stola, i zapazi njenu sablasnu tajnovitost imoć da ostane veoma mirna i veoma tiha, veštinu kojom je, čini se, ovladao i Esta. KočamaBebu je pomalo plašila Rahelina ćutljivost.

"Pa?", reče. Glas joj beše piskutav i drhtav. "Kakvi su ti planovi? Koliko dugo ćeš ostati?Šta si odlučila?"

Rahel pokuša da odgovori. Reči joj behu nazub-ljene poput parčića isečenog lima. Otišlaje do prozora i otvorila ga. Da pusti Malo Čistog Vazduha.

"Zatvori kad završiš", reče Kočama Beba i zatvori svoje lice kao fioku.

S prozora se više nije videla reka. Videla se sve dok Mamači nije zatvorila zadnji tremprvim kliznim vratima u Ajemenemu. Portreti velečasnog I. Džona Ajpa i Alejuti Amači(Estinih i Rahelinih pradede i prababe) preneti su na prednji trem kuće.

17

Tu su visili i sada. Blagosloveni Mališa, njegova žena, a između njih preparirana glavabizona.

Samouverenim osmehom pretka velečasni Ajp smešio se prema putu, umesto prema reci.Alejuti Amači delovala je neodlučnije. Kao da hoće da se osvrne, a ne može. Verovatno

joj ne beše lako da napusti reku. Njene oči bile su okrenute na istu stranu kao i oči njenogmuža, ali joj se srce osvrtalo. Teške kunuku minđuše od potamnelog zlata (dokazvelikodušnosti Blagoslovenog Mališe) isteglile su joj usne rese i visile dotičući ramena. Krozrupe na resama videli su se se topla reka i senovite krošnje svijene ka vodi. I ribari učamcima. I ribe.

Kao što morskom školjkom večito plovi sena mora, tako je i kućom u Ajemenemu, izkoje se više nije videla reka, ostala da plovi njena sena.

Sena brzaka, talasanja i užurbanih riba.

Nalakćena na trpezarijski prozor, kose zamršene vetrom, Rahel je gledala kako kišadobuje po zarđalom limenom krovu stare fabrike njene bake.

"Rajska turšija & slatko".Ležala je između kuće i reke. Turšija, džemovi, kašice, kari u prahu, ananas u konzervi,

nekada se sve se to proizvodilo u ovoj fabrici. I džem od banana, ilegalno, nakon što ga jeOrganizacija za kontrolu prehrambenih proizvoda zabranila, jer se nije uklapao u postojećespecifikacije i nije mogao biti zaveden ni kao džem, ni kao želatin. Previše redak za želatin,previše gust za džem. Nejasne, neodredive gustine, rekli su.

Makar po njihovim knjigama.Gledajući unazad, Raheli se učini da je pitanje svrstavanja u njenoj porodici zadiralo

mnogo dublje od pitanja gde spadaju džem i želatin.Možda Amu, Esta i ona behu najveći prestupnici. Ali, ne behu jedini. Tu su bili i ostali.

Svi su oni prekršili pravila. Svi su stupili na zabranjeno tie. Svi su se poigrali zakonima kojiodređuju koga bi trebalo voleti. I kako. I koliko. Sa zakonima koji bake čine bakama, ujakeujacima, majke majkama, rođake rođakama, džem džemom, a želatin želatinom.

Postojalo je vreme u kome ujaci postadoše očevi, majke ljubavnice, a rođake umreše iodoše pod zemlju.

Postojalo je vreme u kome nezamislivo postade zamislivo. U kome se nemoguće uistinudesilo.

Čak i pre no što je sahranjena Sofi Mol, policija je pronašla Velutu.Na rukama su mu ostali tragovi lisica. Hladnih lisica gorkometalnog mirisa. Kao čelični

autobuski rukohvati i njihov miris na kondukterovim rukama.Kada je sve bilo gotovo, Kočama Beba reče: "Kako seješ, tako ćeši žnjeti." Kao da ona

nije imala ništa sa Setvom i Žetvom. Na svojim majušnim stopalima vratila se kukičanju.Njeni mali nožni prsti nisu doticali tle. Ideja da Esta bude Vraćen beše njena.

Bol i gorčina zbog kćerkine smrti bili su sapeti u Kočama Margareti kao razjarena opruga.Bez reči je udarala Estu čim bi ugrabila priliku, u danima preostalim do njenog povratka uEnglesku.

Rahel je gledala kako Amu pakuje Estin mali kofer."Možda su u pravu", prošaputala je Amu. "Možda je dečaku zaista potreban Baba."Rahel je videla da su joj oči crvene i zgasle.

Tražili su pismeni savet od Stručnjaka za blizance iz Hajderabada. Odgovorio im je darazdvajanje monozigotskih blizanaca nije preporučljivo, dok se dvojajčani blizanci nerazlikuju od obične braće i sestara, te se kod njih može očekivati uobičajena tuga koju osećajudeca iz razorenih domova, ali ništa više od toga. Ništa neuobičajeno.

I tako Esta beše Vraćen vozom, s limenim koferom i bež šimikama spakovanim u putnu torbukaki boje. Prvom klasom, poštanskim za Madras, odakle će ga očev prijatelj odvesti do Kalkute.

18

Poneo je kovčežić za užinu i u njemu sendvič s paradajzom. Poneo je čuturicu snacrtanim orlom. I strahotne slike u glavi.

Kišu. Uzburkanu, mastiljavu vodu. I miris. Otužno sladak. Kao miris suvih ruža napovetarcu.

Ali gore od svega što je poneo u sebi beše sećanje na mladića s očima starca. Sećanje nanatečeno lice i smrvljen, izvrnut osmeh. Na rastuće jezero bistre tečnosti u kojoj se ogledalagola sijalica. Na otvoreno, zakrvavljeno oko koje je lutalo zaustavivši se na njemu. Na Esti. Ašta je učinio Esta? Pogledao je u to ljubljeno lice i rekao : Da.

Da, to je bio on.Reč koje se Estin oktopod nije mogao dočepati: Da. Beše nemoćan. Reč je ostala

smeštena duboko u prevojima i brazdama njegove utrobe, kao komadie manga međukutnjacima. Koji se ne da iščačkati.

S praktične tačke gledišta, verovatno bi se moglo ustvrditi da je sve počelo kada je SofiMol stigla u Ajemenem. Možda je istina da se život može promeniti u jednom danu. Danekoliko sati može uticati na konačan ishod više života. A kada se to desi, neophodno je tihnekoliko sati, sličnih ostacima na zgarištu spaljene kuće - ugljenisanom satu, nagorelojfotografiji, oprljenom nameštaju - izbaviti iz ruševina i pažljivo ispitati. Sačuvati ih. Utvrditinjihov značaj.

Sitna zbivanja, svakodnevne stvari smrskane i iznova sastavljene. Prožete novimznačenjem. Pretvorene, nenadano, u izbeljeni kostur priče.

Ipak, reći da je sve počelo kada je Sofi Mol stigla u Ajemenem znači posmatrati stvarisamo iz jednog ugla.

Jednako bi se moglo ustvrditi da je sve počelo pre mnogo hiljada godina. Daleko prepojave marksista. Pre no što Britanci zauzeše Malibar, pre holandskog protektorata, predolaska Vaska de Game, pre Zamorinog osvajanja Kalikata. Pre no što trojica sirijskihbiskupa behu pronađeni kako plutaju morem u svojim ljubičastim odorama, stradali odportugalske ruke, s morskim zmijama svijenim na grudima i s ostrigama upletenim uzamršene brade. Moglo bi se ustvrditi da je sve počelo daleko pre no što je hrišćanstvodoplovilo brodom i počelo da sipi nad Keralom, kao čaj iz čajne kesice.

Da je sve, zapravo, počelo u danima kada su ustanovljeni Zakoni ljubavi. Zakoni kojipropisuju koga bi trebalo voleti. I kako.

I koliko.

IPAK, iz praktičnih razloga, u beznadno praktičnom svetu...

PAPAČIJEV NOĆNI LEPTIR

... beše neboplavi dan decembra šezdeset devete (hiljadu devetstota ostaje nema).Vreme kada se u životu jedne porodice može desiti događaj koji će njen skriveni moral

prenuti na odmorištu i poslati ga na površinu, kao mehurić, da tamo ostane da pluta.Nakratko. Ničim zaklonjen. Svima na vidiku.

Neboplavi plimut osunčanih krila prolazio je kraj polja mladog pirinča i starogkaučukovog drveća, jureći ka Kočinu. Dalje na istoku, na zemlju sličnog krajolika (džungle,reke, pirinčana polja, komunisti) bačeno je dovoljno bombi da se cela zemlja pokrije sdecimetar i po čelika. Ali ovde je vladao mir, a porodica u plimutu putovala je bez straha icrnih slutnji.

19

Plimut je nekada pripadao Papačiju, Rahelinom i Estinom dedi. Kada je on umro, pripaoje Mamači, njihovoj baki. Rahel i Esta su putovali u Kočin da po treći put vide film Mojepesme, moji snovi. Znali su sve pesme napamet.

Nakon toga će svi zajedno odsesti u hotelu "Morska kraljica", koji miriše na starovremskukuhinju. Rezervisali su sobe. Rano sutradan trebalo je da odu na aerodrom u Kočinu idočekaju Čakovu bivšu ženu, njihovu englesku tetku Margaret, kao i njihovu rođaku SofiMol. Stizale su iz Londona da provedu božične praznike u Ajemenemu. Ranije te godinedrugi muž Kočame Margaret, Džo, poginuo je u saobraćajnoj nesreći. Kada je Čako čuo zanesreću, pozvao ih je u Ajemenem. Rekao je da ne može ni da ih zamisli kako provodeusamljen, sumoran Božić u Engleskoj. U kući punoj uspomena.

Amu je tvrdila da Čako nikada nije prestao da voli Kočamu Margaret. Mamači se nijeslagala. Više joj se dopadalo da veruje kako je nikad nije ni voleo.

Rahel i Esta nikada nisu videli Sofi Mol. O njoj su, doduše, čuli mnogo toga tokomprotekle nedelje. Od Kočama Bebe, od Koču Marije, čak i od Mamači. Ni one je nisu videle,ali su se vladale kao da je odavno poznaju. Beše to Šta će misliti Sofi Mol? nedelja. Celenedelje Kočama Beba je neumorno prisluškivala blizance, a kad god bi ih uhvatila da govorena malajalamu, propisala bi im malu novčanu kaznu i za toliko im smanjila džeparac.Primorala ih je da napišu, svako po sto puta, rečenicu Uvek ću govoriti engleski. Nazvala je tokaznenom merom. Kada su završili, sve je podvukla crvenom olovkom, da ispisane rečenicene bi iskoristili kada budu ponovo kažnjeni.

Naterala ih je da uvežbaju pesmu koju će na engleskom pevati u kolima, na povratku.Morali su da se izražavaju pravilno, kao i da strogo paze na izgovor. Iz-gov-vor.

Rad-dujmo se Bogu Uv-vekKažem opet, Rad-dujmo seRadujmo seRadujmo seKažem opet, Rad-dujmo se!

Estino pravo ime beše Estapen Jako. Rahelino Rahel. Trenutno nisu imali prezime, jer seAmu dvoumila da li da se vrati na svoje devojačko, premda je tvrdila da žene, ostavljene dabiraju između prezimena oca i prezimena muža, nemaju bogzna kakav izbor.

Esta je nosio bež šimike i šišao se po ugledu na Elvisa Prislija. Frizura sa SvečanomLoknom za izlaske. Omiljena Elvisova pesma bila mu je "Žur". "Some like to rock, some liketo roll", pevušio je kada bi ostao sam, koristeći reket za badmington umesto gitare i izvijajućigornju usnu kao Elvis. "But moonin' an' a-groonin' gonna satisfy mah soul, let's have apardy..."

Esta je imao bademaste, snene oči. Stalni prednji zubi nikli su mu nedavno. Rahelinistalni zubi iščekivali su u njenim desnima kao reči u olovci. Zbunjujuća beše činjenica daosamnaest minuta starosne razlike može biti razlog za toliku razliku u brzini rasta prednjihzuba.

Veći deo Raheline kose kočoperio se na vrhu njene glave kao palmica, zahvaljujućiLjubavi-u-Toki-ju, gumici s perlicama koja nije imala veze ni s ljubavlju, ni s Tokijom.Ljubav-u-Tokiju je u Kerali odolevala zubu vremena i mogla se naći u svakoj uglednijojprodavnici za dame.

Na Rahelinom dečjem ručnom satu kazaljke behu nacrtane. Deset do dva. Jedna od njenihželja beše da ima sat na kome bi mogla da menja vreme po vlastitom nahođenju (čemu je, ponjenom mišljenju, Vreme prvenstveno i služilo). Kroz crvena stakla njenih žutih plastičnihnaočara za sunce svet je izgledao crven. Amu je rekla da kvare oči i savetovala joj da ih nosišto je ređe moguće.

Amu je spakovala Rahelinu Aerodromsku Haljinu u svoj kofer. I uz nju gaćiceodgovarajućeg dezena.

Čako je vozio. Bio je četiri godine stariji od Amu. Rahel i Esta nisu mogli da ga zovuČačen, jer bi ih on tada zvao Četan i Čeduti. Kad bi ga zvali Amaven, zvao ih je Apoi i Amai.

20

Kad bi ga zvali Ujak, zvao ih je Ujnice, što bi ih postidelo na Javnom Mestu. Zato su ga zvaliČako.

Čakova soba beše natrpana knjigama od poda do plafona. Sve ih je pročitao i često citiraočitave pasuse, bez određenog razloga. To jest, bez razloga koji bi iko sem njega mogao darazume. Na primer, kada su tog dana odlazili i s kapije izvikivali pozdrave Mamači koja jestajala na tremu, Čako je iznebuha rekao: Getsbi je na kraju konca ispao kako treba; samoono što se nakupilo oko Getsbija, ono smrdljivo smeće što je preplavilo javu njegovih snova,ono je bilo privremeno osujetilo moje zanimanje za jalove tuge i sipljive zanose ljudi.

Svi su bili toliko oguglali da nisu ni pokušali da se podgurkuju i razmenjuju začuđenepoglede. Čako je studirao na Oksfordu, te njemu behu dopušteni ispadi i osobenosti koji sudrugima bili zabranjeni.

Tvrdio je da piše Porodičnu Biografiju, za čije će neobjavljivanje porodica morati da muplati. Amu je rekla da u porodici postoji samo jedan član zreo da bude ucenjen zbog svogživotopisa, a to je Čako.

Naravno, tako beše onomad. Pre Užasa.U plimutu je Amu sedela napred, pored Čaka. Tada je imala dvadeset sedam godina, a u

jezgru svoje utrobe nosila je leđno saznanje da, za nju, život beše proživljen. Imala je jednupriliku. Propustila ju je. Udala se za pogrešnog čoveka.

Amu je završila školovanje iste godine kada se njen otac penzionisao i vratio iz Delhija uAjemenem. Papači je uporno tvrdio da fakultetsko obrazovanje devojaka predstavljanepotreban trošak, te Amu nije imala drugog izbora do da napusti Delhi i preseli se s njima. UAjemenemu ne beše mnogo stvari kojima bi se mlada devojka mogla baviti, te joj nepreostade ništa drugo do da iščekuje bračne ponude i pomaže majci u kućnim poslovima.Kako njen otac nije imao novca za pristojan miraz, ponude nisu pristizale. Prodoše dvegodine. Dođe i prođe njen osamnaesti rođendan. Neobeležen, verovatno i neprimećen odstrane njenih roditelja. Amu poče da očajava. Po vasceli dan sanjarila je kako će uteći izAjemenema i istrgnuti se iz kandži naprasitog oca i ogorčene, napaćene majke. Skovala jenekoliko bednih, malih planova, a jedan, naposletku, urodi plodom. Papači joj dozvoli daprovede leto kod dalje rođake koja je živela u Kalkuti.

I tamo, na tuđem venčanju, Amu upozna svog budućeg muža.Bio je na odmoru. Inače je radio u Asamu kao pomoćnik nadzornika na plantaži čaja.

Poticao je iz porodice nekad bogatih zemljoposednika, koji su izbegli iz istočnog Bengala uKalkutu.

Beše onizak, ali lepo građen muškarac. Prijatnog izgleda. Nosio je staromodne naočarekoje su mu davale ozbiljan izgled i bile u potpunom neskladu s njegovim opuštenim šarmom idečačkim, razoružavajućim smislom za humor. Imao je dvadeset pet godina, a već šest godinaradio je na plantažama čaja. Nije završio fakultet, što je objašnjavalo njegov detinjasti humor.Zaprosio je Amu pet dana nakon njihovog prvog susreta. Amu se nije pretvarala da jezaljubljena. Jednostavno je izvagala dobre i loše strane i prihvatila ponudu. Verovala je da jebilo ko, bilo šta bolje od povratka u Ajemenem. Pisala je roditeljima i obavestila ih o svojojodluci. Nisu joj odgovorili.

U Kalkuti je priređena velika svadba. Sećajući se kasnije toga dana, Amu je shvatila da sepomalo grozničav sjaj u mladoženjinim očima nije javio zbog ljubavi, čak ni zbog uzbuđenjapred čulnim blaženstvom koje ga je čekalo, već zbog osam čaša viskija. Čistog. Popijenognaiskap.

Njen svekar beše predsedavajući Zelezničkog odbora, nosilac Plave rukavice Kembridža isekretar Bengalskog društva za amaterski boks. Poklonio je mladom paru unikatni fijatprljavoružičaste boje, koji je nakon venčanja odvezao on sam, sa svim poklonjenim nakitom ivećinom njihovih poklona. Umro je pre rođenja blizanaca, na operacionom stolu, dok su muodstranjivali žučnu kesu. Njegovoj kremaciji prisustvovali su svi bengalski bokseri.Ožalošćeni skup upalih lica i smrskanih noseva.

Kada su se Amu i njen muž preselili u Asam, lepa, mlada i obesna Amu postade zvezdaPlantažerskog kluba. Sa sarijima je nosila bluze bez leđa, a o ramenu tašnicu od srebrnkastoglamea. Pušila je duge cigarete iz srebrne tabakere. Savladala je veštinu pravljenja savršenih

21

kolutova od duvanskog dima. Ispostavilo se da njen muž nije tek ljubitelj dobre kapljice, većalkoholičar teškog kalibra, pijanački zloćudan i pun tragičnog šarma. Neke stvari vezane zanjega Amu nikada nije uspela da shvati. Dugo pošto ga je napustila, pitala se zašto jebezumno lagao i kada za to nije bilo nikakve potrebe. Poglavito kada za to nije bilo nikakvepotrebe. Prijateljima bi pričao kako je lud za dimljenim lososom, iako je Amu znala da ga nepodnosi. Ili bi se vratio iz kluba i rekao Amu da je gledao film Vidimo se u Sent Luisu, iako jeona znala da se davao Bronzani kauboj. Kada bi mu predočila njegove laži, nije se ni pravdao,ni izvinjavao. Jednostavno bi se nacerio, dovodeći Amu do besa za kakav nije znala da jesposobna.

Amu beše u osmom mesecu trudnoće kada je izbio rat s Kinom, u oktobru 1962. godine.Žene i deca plantažera evakuisani su iz Asama. Amu, u poodmakloj trudnoći, nije mogla daputuje, te ostade na imanju. U novembru, nakon sablasne vožnje izrovanim putem doSalonga, dok su posvuda kružile glasine o kineskoj okupaciji i neizbežnom porazu Indije,rođeni su Esta i Rahel. Uz svetlost sveća. U bolnici zamračenih prozora. Pojavili su se bezvelike buke, jedno osamnaest minuta posle drugog. Dvoje malih, umesto jednog velikog.Poput blizanaca foke, skliskih od majčinih sokova. Izboranih od upinjanja da se rode.

Pre no što utonu u san, Amu proveri da li im je sve na mestu. Izbroja četiri oka, četiri uva,dvoja usta, dva nosa, dvadeset prstiju na rukama i dvadeset savršenih prstiju na nogama.

Nije primetila jednu jedinu, sijamsku dušu. Bila je srećna što ih ima. Njihov otac, izvaljenna tvrdoj klupi u bolničkom holu, beše pijan.

Usamljenički život na plantaži čaja samo je pojačao njegovu žeđ za pićem kojega je, uvreme kada su blizanci napunili dve godine, oteralo u alkoholičarsku obamrlost. Provodio ječitave dane u krevetu, ne odlazeći na posao. Konačno ga gospodin Holik, njegov engleski šef,pozva da "proćaskaju u četiri oka".

Amu je sedela na tremu njihove kuće, s nespokojstvom iščekujući muževljev povratak.Sigurna da jedini razlog za ovaj poziv beše namera gospodina Holika da ga otpusti. Bila jeiznenađena videvši ga kako se vraća klonula duha, ali ne slomljen. Rekao joj je da mu jegospodin Holik predložio nešto o čemu bi morao da se posavetuje s njom. Govorio je sustručavanjem, izbegavajući njen pogled, ali se brzo okuraži. Gledajući praktičnu stranu,rekao je, od tog predloga bi oboje mogli imati koristi, i to na duže staze. Svi, zapravo, ako seuzme u obzir i školovanje dece.

Gospodin Holik beše iskren sa svojim mladim pomoćnikom. Obavestio ga je o žalbamaradnika, kao i ostalih članova uprave.

"Bojim se da nemam drugog izbora", rekao je, "osim da te zamolim da daš ostavku."Dopustio je tišini da učini svoje. Dopustio je bedniku koji je sedeo preko puta da počne da

se trese. Da rida. A zatim Holik progovori ponovo."Zapravo, moglo bi postojati još jedno rešenje... možda bismo mogli nešto da učinimo.

Misli pozitivno, to je moj moto. Ceni ono što imaš." Holik napravi pauzu da bi naručio kafu."Znaš, ti si veoma srećan čovek - divna porodica, lepa dečica, onako zgodna žena..." Zapalioje cigaru, pustivši da mu šibica dogori do prstiju. "Vraški zgodna žena..."

Ridanje utihnu.Zbunjene smeđe oči zagledaše se u oči jezovite, zakrvavljeno zelene. Pijuckajući kafu,

gospodin Holik predloži da Baba otputuje na neko vreme. Da se odmori. Možda usanatorijum, na lečenje. Da ostane koliko god je potrebno, sve dok se ne oporavi. A za tovreme, predlagao je gospodin Holik, Amu bi boravila u njegovom bungalovu, gde bi on"vodio računa" o njoj.

Naokolo se već smucalo nekoliko odrpanih beloputih mališana, koje je gospodin Holikpodario odabranicama svog srca zaposlenim na njegovim plantažama čaja. Ovo beše njegovprvi prodor u krugove uprave.

Amu je posmatrala kako se usta njenog muža pokreću dok iz njih izlaze reči. Nije seoglasila. Njeno ćutanje mu u početku beše neprijatno, da bi ga potom razbesnelo. Bacio seiznenada na nju, ščepao je za kosu i udario, onesvestivši se odmah zatim od napora. Amu uzenajtežu knjigu koju je mogla da pronađe - Atlas sveta - i poče da ga udara iz sve snage. Poglavi. Po nogama. Po leđima i ramenima. Osvestio se, smeten zbog modrica. Ponizno se

22

izvinio zbog nasilja i odmah nastavio da je proganja s molbama za pomoć. Ovo bešeuobičajen sled događaja. Pijanačko nasilje praćeno postpijanačkim proganjanjem. Amu je bilazgađena apotekarskim mirisom ustajalog alkohola koji mu je izbijao iz kože, kao i sasušenim,skorelim izbljuvcima koji su mu svakoga jutra ostajali slepljeni oko usta, kao pita. Kada sunjegovi nasilnički ispadi počeli da pogađaju i decu, i kada je izbio rat s Pakistanom, Amunapusti muža i vrati se, bez dobrodošlice, svojim roditeljima u Ajemenem. Svemu od čega jeutekla pre samo nekoliko godina. Ali, sada je imala dvoje male dece. I ni jedan san.

Papači ne beše voljan da poveruje u njenu priču - ne zato što je imao dobro mišljenje onjenom mužu, već jednostavno zato što nijeverovao da bi se jedan Englez, bilo koji Englez,mogao polakomiti na tuđu ženu.

Amu jevolela svoju decu (naravno), ali ju je srdila njihova krupnooka ranjivost ispremnost da zavole one koji ih, u stvari, nisu voleli. Ponekad je dobijala želju da ih povredi -tek pouke i zaštite radi.

Kao da su prozor kroz koji je iščezao njihov otac ostavili otvoren, spremni da sdobrodošlicom dočekaju svakog putnika namernika.

Amu su blizanci podsećali na par malih, zbunjenih žaba zaokupljenih jedna drugom, kojeskakuću s rukom u ruci niz drum pun užurbanih vozila. Potpuno nesvesni onoga što kamionimogu učiniti žabama. Amu ih je budno motrila. Budnost ju je raspinjala, činila je naprasitom inapetom. Malo joj je trebalo da se naljuti na decu, ali još manje da se naljuti u njihovo ime.

Znala je da više neće biti prilika. Za nju je sada postojao samo Ajemenem. Prednji trem izadnji trem. Topla reka i fabrika turšije.

I neprestani, glasni, plačljivi mjauk lokalnog neodobravanja u pozadini.Tokom prvih nekoliko meseci nakon povratka u roditeljski dom Amu je naučila da

prepoznaje i prezire ružno lice samilosti. Matore rođake, kojima su izbijale brade, putovale supo celu noć do Ajemenema kako bi joj se našle u tuzi posle razvoda. Stiskale su joj koleno,naslađujući se njenom nesrećom. Borila se sa željom da ih opauči. Da im uvrne bradavice.Ključem za matice. Kao Čaplin u Modernim vremenima.

Amu kao da nije poznavala ženu koja ju je gledala s njenih venčanih slika. Tu glupavu,napirlitanu nevestu. U svilenom sariju boje sunca, protkanom zlatom. Po prsten na svakomprstu. Bele tačkice paste od sandalovine nad njenim iščupanim obrvama. Dok je gledala sebena ovim slikama, sećanje joj je izvijalo meke usne u škrt, gorak osmejak - ne sećanje na samovenčanje, već na činjenicu da je dopustila da bude ovako brižljivo okićena, a zatimsprovedena pravo na gubilište. To joj se činilo tako besmislenim. Tako jalovim.

Kao glačanje palisanderovog drveta.Otišla je kod seoskog zlatara, koji je istopio njenu tešku burmu i od nje napravio tanku

narukvicu sa zmijskim glavama. Amu ju je namenila Raheli.Amu je znala da venčanja nije moguće izbeći. Ali je do kraja života zagovarala mala

venčanja, u svakodnevnoj odeći. Mislila je da venčanja na taj način gube nešto od svojedemonske prirode.

Ponekad, kada bi na radiju čula pesmu koju voli, nešto u Amu stalo bi da vrtloži. Tečnibol razlivao se pod njenom kožom i ona je istupala iz sveta poput čarobnice, hrleći ka nekomlepšem, srećnijem mestu. Tih dana se u njoj naslućivalo nešto nemirno i nepripitomljeno. Kaoda se privremeno odricala ćudoređa majke i raspuštenice. Čak joj se i hod menjao, prestajaoda bude siguran, majčinski. Postajao pomalo divalj. U kosu je uplitala cveće i skrivalačudesne tajne u očima. Ni s kim nije govorila. Provodila je sate sedeći na obali reke i slušajućimali plastični tranzistor u obliku mandarine. Pušila je i kupala se u ponoć.

Šta je kroz Amu protkalo ovu Pogibeljnu Nit? Ogrnulo je plaštom nepredvidljivosti.Možda struje koje se sudarahu u njoj? Nespojivi Spoj. Beskrajna nežnost majčinstva ibezumna jarost pilota samoubice. Šta god da beše, raslo je u njoj i navelo je da noću voličoveka koga njena deca voleše danju. Da noću zaplovi čamcem kojim njena deca plovišedanju. Čamcem na kome je sedeo Esta, a koji je otkrila Rahel.

U danima kada su se s radija čule njene pesme svi bi je se pomalo klonili, sluteći da onatad obitava u plahovitim senkama između dva sveta, izvan njihovog domašaja. Ova žena, kojusu već prokleli, nije imala mnogo toga da izgubi. Mogla je da postane opasna. I tako su ljudi,

23

u danima kada su se s radija čule njene pesme, zaobilazili Amu u širokom luku, saglasni da jenajbolje Ostaviti je na Miru.

Drugim danima osmeh je na njene obraze spuštao radosne jamice.Imala je nežno lice, kao izvajano, crne obrve izvijene poput krila uzletelog galeba, mali,

pravilan nos i sjajnu kožu boje orahovine. Tog neboplavog decembarskog dana promaja ukolima raščupala joj je bujnu, kovrdžavu kosu. Nosila je sari i bluzu bez rukava. Ramena sujoj blistala kao premazana lakom visokog sjaja. Ponekad beše najlepša žena koju su Esta iRahel ikada videli. A ponekad ne.

Na zadnjem sedištu plimuta, između Este i Rahel, sedela je Kočama Beba. Bivša časnasestra, silom prilika baba tetka. Kočama Beba nije volela blizance, onako kako nesrećniciponekad ne vole nesrećnike slične sebi. Smatrala ih je ukletim skitnicama bez oca. Što je jošgore, behu Indijci-polutani, s kojima neće stupiti u brak nijedan sirijski hrišćanin koji drži dosebe. Želela je da shvate kako, kao i ona, žive na tuđoj grbači u kući u Ajemenemu, kojapripada njihovoj baki po majci i u kojoj nemaju pravo da borave. Kočama Beba je zameralaAmu što se opire sudbini koju je ona, Kočama Beba, tako smerno prihvatila. Sudbini bedneŽene-bez-muškarca. Tužna Kočama-Beba-bez-oca-Maligana. Tokom prohujalih godinauspela je da ubedi sebe kako je ljubav između nje i oca Maligana ostala neostvarena samozbog njenog suzdržavanja i njene odlučnosti da učini pravu stvar.

Svim srcem je prihvatila uobičajeno stanovište da udatoj kćeri nije mesto u roditeljskomdomu. Što se tiče razvedene kćeri, njoj, po Kočama Bebi, mesto ne beše nigde. Što se tičerazvedene kćeri koja se udala iz ljubavi, tu već nisu postojale reči koje bi mogle izrazitiKočama Bebino zgražanje. A tek razvedena kći koja je stupila u mešoviti brak, pa još izljubavi - u ovom slučaju je Kočama Beba odlučila da ostane uzdrhtalo nema.

Blizanci behu premladi da bi ovo razumeli. Kočama Beba im je zamerala trenutkerazdraganog veselja kada bi uhvaćeni vilin konjic uspeo da nožicama podigne kamenčiće snjihovih dlanova, ili kada bi dobili dozvolu da kupaju prasiće, ili kada bi pronašli jaje, joštoplo od koke. Ali više od svega im je zamerala utehu koju su pronalazili jedno u drugom. Odnjih je očekivala makar simboličnu nesreću. U najmanju ruku.

Kočama Margaret će na povratku s aerodroma sedeti pored Čaka, pošto je ona njegovabivša žena.

Sofi Mol će sedeti između njih. Amu će se premestiti pozadi.Poneće dva termosa vode. Prokuvana voda za Kočamu Margaret i Sofi Mol, voda iz

česme za sve ostale.Prtljag će biti u prtljažniku.Rahel je smatrala da je prtljažnik veoma lepa reč. Daleko lepša, u svakom slučaju, od reči

dežmekast. Dežmekast je grozna reč. Kao ime za kepeca. Dežmekasti Koši Umen - ljubazni,bogobojažljivi kepec-malograđanin, niskih kolena i s razdeljkom sa strane.

Na krovu plimuta nalazila se četvorostrana reklama napravljena od šperploče i oivičenalimom. Na sve četiri strane bilo je napisano kitnjastim rukopisom: Rajska turšija & slatko.Ispod natpisa behu nacrtane tegle džema od mešanog voća i ljute limete u turšiji, snalepnicama na kojima je pisalo istim kitnjastim rukopisom: Rajska turšija & slatko. Pokrajtegli nalazio se spisak svih rajskih proizvoda, kao i igrač katakalija, zelenog lica i uustalasanoj suknji. Kovitlac njegove ustalasane suknje bio je u obliku slova S, duž kojeg jepisalo: Vladari Kraljevstva ukusa (natpis koji je predstavljao netraženi doprinos druga Pilaja).Ovo beše bukvalan prevod izraza Ruči Rokatinde radžavu, što je zvučalo nešto manje blesavood Vladari Kraljevstva ukusa. Međutim, niko nije imao srca da zamoli druga Pilaja da čitavposao obavi iz početka. I tako, na nesreću, natpis Vladari Kraljevstva ukusa ostadenezaobilazan na nalepnicama firme "Rajska turšija & slatko".

Amu je govorila da igrač katakalija, koga je na nalepnici predstavljala dimljena haringa,nema veze ni sa čim. Čako je tvrdio da crtež dodaje proizvodima Lokalni Začin i da će sepokazati korisnim kada izađu na Prekomorsko Tržište.

24

Amu je govorila da ih reklama čini smešnim. Kao putujući cirkus. S krilima.

Mamači je počela da pravi turšiju za prodaju nakon što je Papači napustio državnu službuu Delhiju i vratio se u Ajemenem. Biblijsko društvo Kotajama organizovalo je vašar, aMamači beše zamoljena da napravi svoj čuveni džem od banane i zreli mango u turšiji. Sve jebrzo rasprodato i Mamači je uskoro imala mnoštvo narudžbi, tako da je jedva stizala na sve daodgovori. Uzbuđena vlastitim uspehom, odluči da istraje u spravljanju turšije i džema, te jeubrzo tokom cele godine imala pune ruke posla. Što se tiče Papačija, on se s mukomprivikavao na sramnu ulogu penzionera. Sedamnaest godina stariji od Mamači, s užasom jeshvatio da je on starac, dok je njegova supruga u punoj snazi.

Premda je Mamači imala problema s rožnjačama i bila gotovo slepa, Papačiju nije padalona pamet da joj pomogne u spravljanju turšije, jer to nije smatrao poslom koji dolikuje bivšemvisokom državnom funkcioneru. Oduvek beše ljubomoran, te se iz dubine duše gnušao pažnjekoja je sada poklanjana njegovoj ženi. Vukao se naokolo u svojim savršeno skrojenimodelima, mrzovoljno kružio oko gomilica crvenog čilija i sveže samlevenog žutog đumbira iposmatrao kako Mamači nadgleda kupovinu, vaganje, soljenje i sušenje limeta i zrelogmanga. Svake noći ju je tukao bakarnom vazom. Batine nisu predstavljale novost. Novostbeše učestalost s kojom su se ponavljale. Jedne noći Papači je slomio gudalo Mamačinevioline i bacio ga u reku.

A onda je iz Oksforda došao Čako da provede s njima letnji raspust. Stasao je u kršnogmladića koji, u ono vreme, beše ojačao veslajući za fakultetski tim. Nedelju dana po dolaskuvideo je Papačija kako bije Mamači u radnoj sobi. Čako je ušetao u sobu, ščepao Papačija zaruku u kojoj je držao vazu i zavrnuo mu je iza leđa.

"Ne želim da se ovo ikad ponovi", rekao je svom ocu. "Ikad."Ostatak dana Papači je proveo sedeći na tremu i tupo zureći u ornamentalnu baštu, ne

primećujući tanjire hrane koje mu je prinosila Koču Marija. Kasno te večeri otišao je u radnusobu i uzeo svoju omiljenu stolicu za ljuljanje od mahagonija. Izneo ju je pred kuću i polomiona paramparčad metalnom šipkom. Iza njega, na mesečini, ostade hrpa ulaštenog iverja iiscepkanih parčića drveta. Više nikada nije pipnuo Mamači. Niti je s njom progovorio reč dokraja života. Kada bi mu nešto trebalo, koristio je Koču Mariju ili Kočama Bebu kaoposrednice.

Kada bi uveče očekivali posetioce, sedao je na trem i prišivao dugmad koja nisu otpala snjegovih košulja, ne bi li svima pokazao kako ga Mamači zapostavlja. Uspeo je, u određenojmeri, da izazove dalju koroziju stava Ajemenema o zaposlenim ženama.

Od starog Engleza u Munari kupio je neboplavi plimut. Često su ga viđali kako svojimprostranim vozilom krstari uskim ulicama Ajemenema, odeven u elegantna vunena odela ukojima se obilno znojio. Ni Mamači, niti ijednom drugom članu porodice, nije dopuštao da gavozi, čak ni da sedne u njega. Plimut beše Papačijeva osveta.

Papači je nekada bio Entomolog Njenog veličanstva u institutu u Pusi. Po proglašenjunezavisnosti i odlasku Britanaca, preimenovan je u Zamenika direktora. U godini kada jepenzionisan unapređenje i naimenovan za Direktora.

Njegov najveći životni neuspeh beše činjenica da noćni leptir koga je on otkrio nije dobioime po njemu.

Upao mu je u piće jedne večeri, dok se odmarao na tremu posle dugog dana provedenogna terenu. Čim ga je izvadio, zapazio je neuobičajeno guste leđne dlačice. Osmotrio ga jeizbliza. Podigao ga je, s rastućim uzbuđenjem, premerio i sledećeg jutra ostavio nekoliko satina suncu, kako bi ispario alkohol. Zatim je uhvatio prvi voz za Delhi. Hitajući kataksonomistima i, nadao se, slavi. Nakon šest meseci nepodnošljive neizvesnosti Papačiju jerečeno, na njegovo neizmerno razočaranje, da je njegov noćni leptir konačno identifikovankao pomalo neobična podvrsta poznate vrste koja je pripadala tropskoj porodici Limantrida.

Pravi udarac pretrpeo je dvanaest godina kasnije. Zahvaljujući korenitoj reorganizacijitaksonometrije, lepidopteristi su došli do zaključka da Papačijev noćni leptir zaista predstavljaposebnu vrstu, ranije nepoznatu nauci. Do tada se Papači, naravno, već odselio u Ajemenem.Za njega beše prekasno da položi pravo na ovo otkriće. Njegov noćni leptir dobio je ime po

25

zameniku direktora Odeljenja za entomologiju, mlađem službeniku koga Papači nikada nijevoleo.

U godinama koje su sledile, uprkos činjenici da je Papači bio čovek zle volje i pre no štoga je otkrio, taj leptir beše smatran odgovornim za njegova mračna raspoloženja i iznenadnenapade besa. Njegov opaki duh - siv, dlakav, s neuobičajeno gustim leđnim dlačicama -pohodio je svaku kuću u kojoj je živeo, proganjajući njega, njegovu decu i decu njegove dece.

Papači je sve do svoje smrti, čak i sred žarke vreline Ajemenema, svakodnevno oblačiobrižljivo ispeglano trodelno odelo i nosio zlatan džepni sat. Na njegovom toaletnom stočiću,odmah pored kolonjske vode i srebrne četke za kosu, nalazila se fotografija mladića zalizanekose, snimljena u fotografskom studiju u Beču, gde je Papači pohađao šestomesečni kurs, kojimu je omogućio da se prijavi na radno mesto Entomologa Njenog veličanstva. Tokom tihnekoliko meseci provedenih u Beču, Mamači je počela da uzima časove violine. Časovi sunaglo prekinuti kada je njen učitelj, Launski-Tifental, načinio grešku rekavši Papačiju danjegova supruga ima izvanredan talenat koji bi je, po njegovom mišljenju, mogao odvesti dokoncertnih dvorana.

Mamači je u porodični album sa slikama zalepila isečak iz Indian ekspresa sobaveštenjem o Papa-pačijevoj smrti:

Cenjeni entomolog Šri Benaan Džon Ajp, sin pokojnog oca I. Džona Ajpa iz Ajemenema(šire poznatog kao Punjan Kandžu), doživeo je srčani udar i preminuo prošle noći u bolnici uKotajamu. Oko 1.05h osetio je bol u grudima, te je smesta prevezen u bolnicu, gde jepreminuo u 2.45h. Šri Ajp je proteklih šest meseci bio lošeg zdravlja. Iza njega ostaju suprugaSošama i njihovo dvoje dece.

Mamači je plakala na Papačijevoj sahrani, dok su joj kontaktna sočiva šetala po očima.Amu reče blizancima da Mamači plače više zato što je navikla na njega nego zato što ga jevolela. Navikla je na njegovo muvanje po fabrici. Navikla je da bude pretučena s vremena navreme. Amu reče da su ljudi robovi navika i da je čudo na šta sve mogu da se naviknu.Dovoljno je samo osvrnuti se oko sebe, kazala je Amu, i shvatiti da premlaćivanje bakarnomvazom spada medu manje neugodne navike.

Mamači je nakon pogreba zamolila Rahel da joj pomogne da ude u trag kontaktnimsočivima i izvadi ih iz očiju malom narandžastom pipetom, koja je imala zasebnu futrolicu.Rahel je upitala Mamači da li bi, posle njene smrti, ona mogla da nasledi pipetu. Amu ju jeizvela iz sobe i opalila joj šamar.

"Nikada više da te nisam čula kako ljudima pominješ umiranje u njihovom prisustvu!",izgrdila ju je.

Esta je rekao Raheli da zaslužuje kaznu, jer se ponela bezosećajno.Papačijeva bečka fotografija stavljena je u novi ram i okačena u dnevnoj sobi. Bio je

fotogeničan, doteran i brižljivo negovan, s povelikom glavom za sitnog muškarca. Imao jejedva primetanpodvaljak, vidljiv kad bi gledao dole ili klimao glavom. Na fotografiji sepostarao da glavu drži dovoljno visoko da se podvaljak ne primeti, ali i dovoljno nisko da neizgleda oholo. Njegove svetlosmeđe oči behu ljubazne, ali i zlokobne, kao daje nastojao dabude uljudan prema fotografu dok, istovremeno, kuje plan da mu ubije ženu. Nasred gornjeusne imao je malo mesnato zadebljanje, te se činilo da su mu usta razmaženo napućena - kaou dece koja dugo sisaju palac. Na bradi je imao izduženu jamicu, koja kao da se tu našla da biukazala na pritajenu, sumanutu nasilnost. Suzdržanu okrutnost. Nosio je jahaće pantalone,mada u životu nije uzjahao konja. Na njegovim jahaćim čizmama ogledala su se svetla fo-tografskog studija. Bič s drškom od slonovače ležao je brižljivo položen na njegovom krilu.

Nepomična budnost fotografije širila je ledeni dah po toploj sobi u kojoj je visila.

Papači je za sobom ostavio sanduk pun skupih odela i limenu kutijicu za čokoladnebombone, u kojoj je ostao jedan naprstak i mnoštvo zlatne dugmadi za manžetne. Čako jedugmad razdelio taksistima u Kotajamu. Od njih su napravljeni prstenje i privesci za mirazeneudatih kćeri.

26

Blizanci su se raspitivali čemu služi naprstak, a Amu im je odgovorila: "Da ga stavite naprst kad ušivate dugmad." Behu oduševljeni ovom kriškom logike u jeziku koji im je do tadaizgledao nelogičan. Na + prst = naprstak. Ovo je, po njima, išlo rame uz rame smatematičkom logikom. Na-prstak im je pružao silno (malo preterano) zadovoljstvo i ulio imduboku naklonost prema engleskom jeziku.

Amu je Papačija smatrala nepopravljivim britanskim či-či poučeni, što je značilo"dupelizac". Čako je rekao da je takve ljude ispravnije nazvati anglofilima. Naterao je Rahel iEstu da u džepnom enciklopedijskom rečniku potraže reč anglofil. Pisalo je: Osoba veomanaklonjena engleskom jeziku. Zatim Esta i Rahel potražiše reč naklonjen.

Pisalo je:(1) imati smisla za određenu delatnost(2) posedovati određeno stanje uma(3) poviti glavu (leđa), nakloniti seČako im je rekao da je, u Papačijevom slučaju, pravo značenje ono pod (2): posedovati

određeno stanje uma. Papači je posedovao stanje uma koje ga je učinilo Englezom.Čako je rekao blizancima da su, koliko god mu bilo teško da to prizna, svi oni anglofili.

Porodica anglofila. Usmereni u pogrešnom pravcu, zatočeni izvan vlastite istorije, nemoćnida se vrate istim putem jer su im tragovi zameteni. Objasnio im je daje istorija kao stara kućau noći. Jarko osvetljena. Ispunjena šapatom predaka.

"Da bismo razumeli istoriju", govorio je Čako, "moramo ući i oslušnuti šta preci govore.Pogledati knjige i slike na zidovima. Onjušiti mirise."

Esta i Rahel nisu sumnjali da je Čako, zapravo, mislio na kuću s one strane reke, usrednapuštenog imanja na koje nikada nisu kročili. Na Kari Saipuovu kuću. Kuću Crnog Sahiba.Engleza koji se "odomaćio". Koji je govorio malajalam i nosio mundu. Kure Ajemenema.Ajemenem njegovo privatno Srce Tame. Ubio se pucnjem u glavu pre nekoliko godina, kadasu roditelji njegovog mladog ljubavnika odveli dečaka i poslali ga u školu. Imanje je nakonsamoubistva postalo predmet dugotrajnog parničenja Kari Saipuovog kuvara i sekretarice.Kuća je godinama stajala prazna. Malo je bilo onih koji su je videli. Ali su blizanci mogli daje zamisle.

Kuća Istorije.Hladnih kamenih podova, ogaravljenih zidova, uskovitlanih senki u obliku brodova.

Mesnati, prozirni gušteri živeli su iza starih slika. Uvošteni trošni preci, orožalih noktiju nanogama i daha koji zaudara na plesnive mape, prepričavali su glasine siktavim, šuškavimšapatom.

"Ali mi ne možemo unutra", objašnjavao je Čako, "jer su vrata pred nama zamandaljena.Kada provirimo kroz prozore, ne vidimo ništa sem senki. Kada se napregnemo i oslušnemo,ne čujemo ništa sem šapata. A šapat ne možemo razumeti, jer su nam misli zaglušene ratom.Ratom koji vodismo i izgubismo. Najgnusnijom vrstom rata. Rata koji otima snove i sanja ihiz početka. Rata koji je učinio da obožavamo naše osvajače i da preziremo sami sebe."

"Da se ženimo našim osvajačima, pre bi se moglo reći", dodala je Amu podsmešljivo,misleći na Kočamu Margaret. Čako se pravio da je ne čuje. Rekao je blizancima da potražereč prezirati. Pisalo je: Gledati s visine; izrugivati se, omalovažavati.

Čako je tvrdio da, kada je reč o ratu o kome je govorio, Ratu Snova, prezirati znači sveove stvari.

"Mi smo Ratni Zarobljenici", rekao je Čako. "Naši su snovi krivotvoreni. Mi nepripadamo nigde. Možda nam nikada neće biti dopušteno da se iskrcamo. Naše tuge nikadaneće biti dovoljno tužne. Naše radosti nikad dovoljno radosne. Naši snovi nikad dovoljnoveliki. Naši životi nikad dovoljno važni. Da bi nešto značili."

A zatim je, da bi Esti i Rahel usadio pravi osećaj za istoriju, ispričao priču o Ženi izzemlje. Rekao im je da zamisle zemlju koja je stara četiri hiljade šest stotina miliona godinakao četrdesetšestogodišnju ženu poput, na primer, učiteljice Alejame, koja ih je učilamalajalamu. Beše potrebno da prođe čitav život Žene iz zemlje kako bi zemlja postala ono štojeste. Kako bi se razdvojili okeani. Kako bi se izdigle planine. Žena iz zemlje imala jejedanaest godina kada su se pojavili prvi jednoćelijski organizmi. Četrdeset godina kada su se

27

pojavile prve životinje - crvi i meduze. Pre samo osam meseci, kada joj beše četrdeset pet,dinosaurusi su tutnjali svetom.

"Čitava ljudska civilizacija kakvu mi znamo", rekao je Čako blizancima, "počela je uživotu Žene iz zemlje pre samo dva sata. Toliko nam je potrebno da stignemo iz Ajemenemau Kočin."

Sama pomisao da čitava savremena istorija - svetski ratovi, Rat Snova, čovek na Mesecu,nauka, književnost, filozofija, potraga za znanjem - nije ništa drugo do treptaj oka Žene izzemlje. Sama ova pomisao, rekao je Čako, izaziva strahopoštovanje i budi svest o vlastitojmalenkosti. (Malenkost je zgodna reč, pomisli Rahel. Njegova bezbrižna malenkost.)

"Sve što mi jesmo, dragi moji, i sve što ćemo ikada biti, staje u treptaj njenog oka",svečano je izjavio Čako, ležeći na krevetu i zureći u plafon.

U ovakvom raspoloženju, Čako je uvek koristio svoj glas za Javno Čitanje. Njegova sobaodzvanjala je kao crkva. Nije mario sluša li ga ko ili ne. A ako su ga slušali, nije mariorazumeju li ga ili ne. Amu je ovo nazivala Oksfordskim Raspoloženjem.

U svetlu onoga što se kasnije desilo, treptaj beše sasvim pogrešna reč za ono što sezbivalo u oku Žene iz zemlje. Treptaj beše razbarušena, razdragana reč.

Mada je Žena iz zemlje ostavila na blizance jak utisak, Kuća Istorije, koja im se nalazilapri ruci, beše ta koja ih je zaista očaravala. Često su mislili o njoj. O kući s one strane reke.

Koja je vrebala iz Srca Tame.Kuća u koju nisu mogli da kroče, puna šapata koje nisu mogli da razumeju.Tada nisu znali da uskoro hoće kročiti unutra. Da će preći reku i naći se tamo gde ne bi

smeli da budu, s čovekom koga ne bi smeli da vole. Da će im na zadnjem tremu kuće, prednjihovim iskolačenim očima, istorija otkriti svoje pravo lice.

Dok su deca njihovog uzrasta učila druge stvari, Esta i Rahel su naučili kako istorijapostavlja uslove i naplaćuje dugove od onih koji su prekršili njene zakone. Čuli su njensablasni topot. Omirisali njen miris, ne zaboravivši ga nikad.

Miris istorije.Miris suvih ruža na povetarcu.Ostaće da vreba iz običnih stvari. Iz vešalica za kapute, paradajza, katrana na putevima, iz

nekih boja, tanjira u restoranima, odsustva reči. Iz praznine u očima.Odrašće u borbi da žive s onim što se desilo. Pokušaće da ubede sebe kako je, gledano s

tačke geološkog vremena, reč o beznačajnom događaju. O treptaju oka Žene iz zemlje. Da suse desile i Gore Stvari. Da se Gore Stvari dešavaju neprestano. Ali im ta pomisao nije pružalautehu.

Čako je rekao da odlazak na projekciju filma Moje pesme, moji snovi jeste dodatnanastava iz anglofilije.

Amu je rekla: "Ma daj, molim te, svi živi idu da gledaju film Moje pesme, moji snovi. Toje Svetski Hit."

"Bez obzira na to, draga moja", rekao je Čako svojim glasom za Javno Čitanje. "Bez.Obzira."

Mamači je često tvrdila da Čako verovatno spada medu najmudrije ljude Indije. "Kokaže?", pitala je Amu. "Na osnovu čega?" Mamači je volela da prepričava priču (Čakovupriču) o jednom odoksfordskih dekana koji je izjavio da je Čako briljantan i kao stvoren zapremijera.

Na ovo je Amu redovno govorila: "Ha! Ha! Ha!", kao junaci iz stripova.Govorila je:(a) Onaj ko se prošeta po Oksfordu ne vraća se obavezno pametniji.(b) Pamet nije vrlina nephodna za dobrog premijera.(c) Ako neko nije u stanju uspešno da rukovodi fabrikom turšije, kako onda može uspešno

da rukovodi ćelom zemljom?I, što je najvažnije:

28

(d) Sve indijske majke opsednute su svojim sinovima, te su stoga loše sudije kada su upitanju njihove mogućnosti.

Čako je govorio:(a) Po Oksfordu se ne šeta. Na Oksfordu se studira.I:Nakon studija na Oksfordu, spuštaš se na zemlju."Misliš, padaš?", govorila je Amu. "To sigurno činiš. Kao tvoji čuveni avioni."Amu je tvrdila da je žalosna, ali sasvim predvidljiva sudbina Čakovih aviona pravi odraz

njegovih mogućnosti.

Jedanput mesečno (osim za vreme monsuna) Čaku je poštom stizao paket. U njemu seuvek nalazio model aviona za sklapanje. Čaku je obično trebalo osam do deset dana da sastaviavion i namesti majušni rezervoar za gorivo i propeler s elektromotorom. Po završetku bi zvaoEstu i Rahel i odvodio ih na pirinčana polja Natajama, gde su mu pomagali da ga pusti u let.Nijedan nije leteo duže od jednog minuta. Mesec za mesecom, Čakovi brižljivo sklapaniavioni survavali su se u bljuzgava pirinčana polja, u koja su zatim istrčavali Esta i Rahel,poput dva retrivera, nastojeći da spasu ostatke.

Rep, rezervoar, krilo.Ranjenu mašinu.Čakova soba beše puna ostataka slomljenih drvenih aviona. I svakog meseca stizao je

novi model. Čako nikada nije posumnjao da je greška u modelima.

Čako je tek nakon Papačijeve smrti napustio posao nastavnika na Hrišćanskom koledžu uMadrasu i vratio se u Ajemenem sa svojim oksfordskim veslom i snovima barona turšije.Otpremninu i skromnu ušteđevinu uložio je u kupovinu mašine za zatvaranje tegli. Njegovoveslo (s imenima njegovih timskih drugara, ispisanim zlatnim mastilom) visilo je nafabričkom zidu, okačeno na gvozdene alke.

Sve do Čakovog dolaska fabrika beše malo, ali uspešno preduzeće. Mamači ju je vodilakao veliku kuhinju. Čako ju je registrovao kao partnerstvo, obavestivši Mamači da je onamirujući partner. Uložio je u opremu (mašine za konzerviranje, kazane, sprave za kuvanje) ipovećao broj radnika. Finansijsko pokliznuće usledilo je gotovo istog trena, ali beše zataškanoštedrim bankovnim zajmovima, do kojih je Čako došao založivši porodična pirinčana poljaoko kuće u Ajemenemu. Kad god bi razgovarao s inspektorima za namirnice ili sanitarniminženjerima, Čako je govorio: moja fabrika, moji ananasi, moja turšija, iako je Amu radila ufabrici isto koliko i on. Zakon beše na njegovoj strani, jer Amu, kao kći, nije imala pravo naimanje.

Čako je rekao Raheli i Esti da Amu nema Zakonski Status."Zahvaljujući našem bajnom muškom šovinističkom društvu", rekla je Amu.Čako je rekao: "Što je tvoje i moje je, što je moje, moje je."Imao je iznenađujuće piskutav smeh za čoveka njegove visine i debljine. Kada se smejao,

sve na njemu se treslo, dok je on ostajao nepomičan.Do Čakovog dolaska u Ajemenem, Mamačina fabrika nije imala ime. Svi su za njenu

turšiju i slatko govorili - Sošin zreli mango, ili Sošin džem od banane. Soša beše Mamačinoime. Sošama.

Čako je fabrici nadenuo ime "Rajska turšija & slatko" i naručio od druga Pilajadizajniranje i štampanje nalepnica. Najpre je želeo da je nazove "Zevsova turšija & slatko",ali je na ovu ideju stavljen veto, nakon što je postignuta saglasnost da je ime Zevs nepoznato ida nema lokalni značaj, za razliku od Raja. (Na predlog druga Pilaja, "Turšija Parašuram",stavljenje veto zbog suprotnog razloga - previše lokalan značaj.)

Reklama na krovu plimuta takođe beše Čakova ideja.

Sada je klepetala na putu za Kočin, kao da će svakog časa pasti.

29

U blizini Vajkoma morali su da se zaustave i kupe konopac, da bi je čvršće privezali zakrov. Tako izgubiše dvadeset minuta. Rahel poče da strepi da će zakasniti u bioskop.

A onda, kada su se našli nadomak predgrađa Kočina, spusti se crveno-bela rampa predprelazom preko železničke pruge. Rahel je znala da se ovo desilo baš zato što se nadala daneće.

Tada još nije umela da obuzdava svoje Nade.Esta reče da je to Loš Znak.Znači, propustiće početak filma. Kada Džuli Endrjus, koja je najpre samo tačkica na brdu,

postaje veća i veća, sve dok ne ispuni celo platno, a salom se ne razlije njen glas, poput hladnevode, mirisan kao pepermint.

Na crvenoj tabli crveno-bele rampe belim slovima je pisalo STOP."POTS", rekla je Rahel.Na žutom reklamnom plakatu pisalo je crvenim slovima: BUDI INDIJAC, KUPUJ

INDIJSKU ROBU."UBOR UKSJIDNI JUPUK, CAJIDNI IDUB", rekao je Esta.Blizanci, za svoj uzrast, behu izvanredni čitači, koji su pročešljali "Staru kucu Toma",

"Dženet i Džona" i "Ronaldove čitalačke vežbanke". Amu im je pred spavanje čitala "Knjiguo džungli".

Sa zmajem Čilom noć se vraća domu svom,gde oslobađa je Mang, slepi miš -

Pod svetlom noćne lampe zlatile su im se dlačice na naježenim rukama. Dok je Amučitala, glas joj beše čas preteći, kao Šir Kanov, čas molećiv, kao Tabakijev.

"Ovo hoćeš, a ovo nećeš! Kakvo je to blebetanje? Ako ubih bika, treba li da trpam njuškui u tvoju pseću jazbinu, tražeći ono što mi pripada? Govorim ti ja, Šir Kan!"

,,A odgovaram ti ja, Rakša /Demoni!", uzviknuli bi blizanci piskutavim glasićima. Gotovouglas.

"Ljudsko mladunče je moje, Lungri - moje i za mene. Ubijeno biti neće. Živeće i juriće sČoporom i loviće s Čoporom; i naposletku, počuj, ti lovče na sićušne, goluždrave mladunce, tižderaču žaba i ubico riba, on loviće tebe!"

Preuzevši odgovornost za njihovo opšte obrazovanje, Kočama Beba im je čitala skraćenuverziju "Bure", koju su priredili Čarls i Meri Lemb.

"Ja sisah gde i pčela svet", govorili su Esta i Rahel igrajući se. "U jagorčevine ležemcvet."

Zato Esta i Rahel behu duboko uvređeni kada im je gospođica Miten, australijskamisionarka koja je došla u Ajemenem da poseti svoju prijateljicu, Kočama Bebu, donela napoklon dečju knjigu "Veverica Suzi". Najpre su je čitali kako treba. Gospođica Miten, koja jepripadala sekti Hrišćanskih preobraćenika, reče im da je Malo Razočarana, jer su joj pročitalicelu knjigu naglas, unazad.

"Enivolotsup ecirevev izuS.acireveV izuS es aliduborp gondej gonćelorp artuj."Objasnili su gospođici Miten da se malajalam i madam Adam čitaju isto i unapred i

unazad. Ne beše oduševljena, a ispostavilo se da ne zna ni šta je malajalam. Rekli su joj da jeto jezik kojim govore svi u Kerali. Ona im reče da je stekla utisak da se taj jezik zove keralski.Esta, koji je aktivno omrzao gospođicu Miten, reče joj da je to, po njemu, Izuzetno GlupUtisak.

Gospođica Miten se požalila Kočama Bebi na Estino nevaspitanje, kao i na čitanjeunazad. Poverila je Kočama Bebi da je u njihovim očima videla Satanu. unataS u njihovimamičo.

30

Morali su da napišu Ubuduće neću čitati unazad. Ubuduće neću čitati unazad. Sto puta.Unapred.

Nekoliko meseci kasnije, gospođicu Miten je u Hobartu pregazio mlekadžijin kombi,tačno preko puta terena za kriket. Blizanci su smatrali da ima skrivene pravde u tome što sekombi kretao unazad.

Još automobila i autobusa zaustavilo se s obe strane rampe. Kola hitne pomoći, na kojimaje pisalo Bolnica svetog srca, bila su puna svatova. Mlada je zurila kroz zadnji prozor, licadelimično zaklonjenog velikim crvenim krstom s koga se ljuštila boja.

Svi autobusi imali su ženska imena. Lusikuti, Molikuti, Bina Mol. Mol na malajalamuznači mala devojčica, a mon mali dečak. Autobus Bina Mol beše nakrcan hodočasnicima kojisu u Tirupatiju obrijali glave. Pred Rahel se ukaza niz ćelavih glava koje su štrcale iznadtragova povraćanja, ravnomerno raspoređene iza autobuskih stakala. Povraćanje je u njojbudilo nemalu radoznalost. Ona nikada nije povratila. Ni jedan jedini put. Esta jeste. Koža bimu postala vrela i sjajna, oči bespomoćne i čarobno lepe, a Amu ga je tada volela više noobično. Čako je rekao da su Esta i Rahel nepristojno zdravi. Kao i Sofi Mol. Rekao je da je tozato što nisu plod rođačkih brakova, za razliku od većine sirijskih hrišćana. I Parsa.

Mamači je tvrdila da su njena unučad žrtve nečeg mnogo goreg od rođačkih brakova.Mislila je na razvedene roditelje. Kao da ljudi nemaju drugog izbora: Rođački brakovi iliRazvod.

Rahel ne beše sigurna čija je žrtva, ali je povremeno vežbala pravljenje tužnih grimasa iuzdisala pred ogledalom.

"Činim nešto daleko, daleko bolje od svega što učinih do sad", govorila je tužnim glasom.Beše to Rahel, koja beše Sidni Karton, koji beše Čarls Darnej na vrhu stepenica, u iščekivanjuda bude giljotiniran, u strip-verziji "Priče o dva grada" iz edicije "Ilustrovani klasici".

Pitala se zbog čega hodočasnici obrijanih glava tako jednobrazno povraćaju i da li to činezajedno, u jednom dobro uvežbanom mlazu (uz muziku, možda, ili u ritmu religijskogpojanja), ili pojedinačno, jedan za drugim.

Odmah pošto je spuštena rampa, vazduhom se zaori nestrpljivo brundanje besposlenihmotora. Ali kada krivonogi muškarac zadužen za prelaz izađe iz svoje kabine i bezvoljno seodgega do rasklimatane čajdžinice, dajući time do znanja da će čekanje potrajati, vozačipogasiše motore i razmileše se da protegnu noge.

Nesvesnim klimanjem glave, ispunjene dosadom i snom, Božanstvo Zelezničkog Prelazasazvalo je prosjake uvijene u zavoje, kao i prodavce svežeg kokosa, paripuvade na listovimabanane i hladnih napitaka koka-kole, fante, ružinog mleka.

Gubavac uvijen u krvave zavoje zatraži im milostinju kroz prozor automobila."Biće da je tajna u merkurohromu", reče Amu, misleći na preterano crvenu krv na

njegovim zavojima."Čestitam!", reče Čako. "Zboriš kao istinska buržujka."Amu se nasmeši i rukova se s njim, kao da joj je zaista dodeljeno Priznanje za zasluge

Prepoštene Istinske Buržujke. Ovakve trenutke blizanci su ljubomorno čuvali, nižući ih kaodragocene perlice na (sasvim proređenu) ogrlicu.

Rahel i Esta priljubili su noseve uz prozore plimuta, čežnjivo gledajući slatkiše koje sudruga deca jela napolju. Amu reče: "Ne", oštro i bespogovorno.

Čako pripali cigaretu. Duboko udahnu dim, a zatim ukloni mrvu duvana koja mu je ostalana jeziku.

Raheli ne beše lako da vidi Estu, jer se Kočama Beba uzdizala među njima kao planina.Amu im je naredila da sede razdvojeni, kako se ne bi svađali. Kada su se svađali, Esta jeRahel zvao Izbeglička Žgoljava Bubica, a Rahel Estu Elvis Pelvis, dopunjavajući to vrckavomi smešnom plesnom tačkom koja je Estu dovodila do ludila. Kada bi svađa prerasla u tuču,tuča bi potrajala, jer im snage behu izjednačene. Sve što bi im se našlo na putu - stone lampe,pepeljare, vrčevi s vodom - završavalo je porazbijano ili nepovratno oštećeno.

Kočama Beba se držala rukama za prednje sedište. Dok su se kola kretala, njene debelemišice podrhtavale su kao mokro rublje na vetru. Sada su visile poput mesnatih zavesa, zaklanjajući

31

Estu od Rahel.Na Estinoj strani puta nalazila se čajdžinica u kojoj su se prodavali čaj, bajati keks s

glukozom i limun-soda. Keks je stajao u posudama od mutnog stakla, punim muva, a limun-soda u debelim flašama poklopljenim plavim mermernim čepovima, koji su napitak održavalipenušavim. Na crvenoj kutiji za led pisalo je utučenim slovima: Sve je bolje s koka-kolom.

Murlidaran, luđak s prelaza, posadio se na kameni putokaz u turskom sedu, održavajućisavršenu ravnotežu. Jaja i penis klatili su mu se pokazujući natpis:

KOČIN, 23.

Murlidaran beše potpuno go, ako se izuzme velika plastična kesa koju mu je neko natakaona glavu poput providne kuvarske kape, a kroz koju se video okoliš - zamućen, u oblikukuvarske kape, ali prepoznatljiv. I da je hteo, nije mogao da skine kapu, jer nije imao ruke.Bez njih je ostao u Singapuru, 1942. godine, nedelju dana pošto je pobegao od kuće da bi sepridružio borbenim redovima Indijske narodne armije. Nakon proglašenja nezavisnostiprijavio se za zvanje ratnog invalida prvog reda, te mu je dodeljena doživotna propusnica zaprvu klasu indijske železnice. Nju je izgubio zajedno s razumom, te više nije mogao da živipo vozovima i staničnim restoranima. Murlidaran nije imao ni dom, niti vrata koja bizaključao, no njegovi stari ključevi behu mu brižljivo svezani oko struka. U svetlucavomsvežnju. Um mu je bio pun škrinja krcatih skrivenim dragocenostima.

Budilnik. Crveni automobil sa sirenom. Crvena šolja u kupatilu. Žena s dijamantom.Aktovka s važnim papirima. Povratak s posla kući. Rečenica Žao mi je, pukovniče Sabapati,ali bojim se da sam rekao šta sam imao. Krckavi banana čips za decu.

Gledao je kako vozovi dolaze i odlaze. Brojao je svoje ključeve.Gledao je kako se vlade uspinju i padaju. Brojao je svoje ključeve.Gledao je zamagljena lica dece iza automobilskih prozora, s puslicama umesto nosića.Beskućnici, bespomoćni, bolesni, mali i izgubljeni, svi su promicali kraj njegovog

prozora. A on je i dalje brojao svoje ključeve.Nikada ne beše siguran koju će škrinju morati da otvori, ni kad. Sedeo je na usijanom

putokazu, ulepljene kose i očiju poput prozora, srećan što povremeno može da skrene pogled.Što ima ključeve koje može da broji i prebrojava.

Brojevi pomažu.Omamljenost je poželjna.Murlidaran je pokretao usne brojeći i oglašavao se jasno izgovorenim recima.Oner.Runder.Muner.Esta zapazi da je kosa na njegovoj glavi kovrdžava i seda, dlačice njegovih bezrukih

pazuha milovanih vetrom retke i crne, a dlake u njegovom krilu oštre i crne. Jedan čovek s trivrste dlaka. Esta se pitao kako je to moguće. Pokušao je da odluči koga da pita.

U Rahel je Čekanje raslo sve dok nije osetila da će se rasprsnuti. Pogledala je na sat.Deset do dva. Zamislila je kako se Džuli Endrjus i Kristofer Plainer ljube postrance, da im senosevi ne bi sudarali. Pitala se da li se ljudi uvek ljube postrance. Pokušala je da odluči kogada pita.

A zatim se iz daljine začu žamor, koji je zaustavljena vozila ogrnuo kao plašt. Vozači kojisu protezali noge vratiše se u kola i zalupiše vrata. Nestadoše prodavci i prosjaci. Za nekolikominuta na putu ne ostade niko. Osim Murlidarana. Zadnjice nasađene na usijani putokaz.Neuznemiren, tek blago radoznao.

Slutilo je na nered i pometnju. Čule su se policijske pištaljke.Na repu zaustavljenih vozila pojavi se kolona ljudi koji su nosili crvene zastave i dizali

sve veću buku.

32

"Podignite prozore", rekao je Čako. "I ostanite pribrani. Oni nas neće povrediti.""Zašto im se ne priključiš, druže?", reče Amu Čaku. "Ja ću da vozim."Čako nije odgovorio. Mišić na njegovoj vilici zaigra pod slojem sala. Bacio je cigaretu i

podigao prozor.Čako beše samozvani marksista. Pozivao je lepe žene zaposlene u fabrici u svoju

kancelariju i s njima bestidno flertovao, tvrdeći da želi da ih poduči pravima radnika isindikalnim zakonima. Zvao ih je "drugarice" i uporno zahtevao da ga zovu "druže", što jenjih zasmejavalo. Uprkos njihovom skanjivanju i Mamačinoj neverici, primoravao ih je dasede s njim za istim stolom i piju čaj.

Jedanput je čak poveo čitavu grupu žena u Alepej, na predavanja koja je organizovaoSindikat. Otišle su autobusom, a vratile se brodom. Stigle su srećne, sa staklenimnarukvicama i cvećem u kosi.

Amu je govorila da su sve to baljezganje. Razmaženi kraljević koji u igri izvikuje: Druže!Druže! Oksfordsko oličenje drevnog zemljoposedničkog mentaliteta - gazda koji silompridobija žene, zavisne od njega.

Učesnici marša su se približavali. Amu podiže svoj prozor. Esta svoj. Rahel svoj. (Snaporom, jer je crno dugme otpalo s kvake.)

Iznenada je neboplavi plimut izgledao besmisleno glomazan na uskom, izrovanom putu.Kao gojazna dama koja pokušava da se provuče kroz uzan hodnik. Kao Kočama Beba u crkvi,na putu ka hlebu i vinu.

"Spustite pogled!", reče Kočama Beba, dok se čelo kolone približavalo kolima."Izbegavajte njihove oči. To ih izaziva."

Na njenom vratu pulsirala je žila.Za nekoliko minuta put beše preplavljen hiljadama ljudi koji su marširali. Automobili su

ličili na ostrva u ljudskoj reci. Vazduh postade crven od zastava koje su tonule i isplivavale,zajedno s ljudima koji su se provlačili ispod rampe, razlivajući se po pruzi u crvenom talasu.

Zvuk hiljada glasova otvorio se nad zamrznutim vozilima kao Kišobran Buke.

Inkilab Zindabad!Tozhilali Ekta Zindabad!

"Živela revolucija!", vikali su. "Proleteri svih zemalja, ujedinite se!"Čak ni Čako nije umeo da objasni zašto je Komunistička partija imala više uspeha u

Kerali nego igde drugde u Indiji, osim možda u Bengalu.U opticaju je bilo nekoliko teorija. Jedna je ovu pojavu vezivala za veliki broj hrišćana u

državi. Dvadeset procenata stanovništva Kerale činili su sirijski hrišćani; oni su sebe smatralipotomcima jedne stotine bramana koje je sveti apostol Toma preveo u hrišćanstvo putujući naIstok, nakon Uskrsnuća. Ovom donekle pojednostavljenom teorijom dalje se tvrdilo da, sastrukturalnog stanovišta, marksizam predstavlja tek zamenu za hrišćanstvo. Bog je zamenjenMarksom, Satana buržoazijom, raj besklasnim društvom, crkva partijom, dok su vrsta i ciljputovanja ostali slični. Trka s preponama, na čijem cilju čeka nagrada. Za hinduizam je,dakako, bilo veoma teško da tu nađe svoje mesto.

Nedostatak ove teorije beše činjenica da je ogromna većina sirijskih hrišćana u Keralipripadala klasi bogatih zemljoposednika (i posednika fabrika turšije), za koje je komunizampredstavljao sudbinu strasniju od smrti. Oni su oduvek glasali za Kongresnu partiju.

Druga teorija je ovu pojavu vezivala za prilično visok procenat pismenosti u državi.Možda. Osim što je procenat pismenosti, u velikoj meri, bio visok zahvaljujućikomunističkom pokretu.

Tajna beše u tome što se komunizam ušunjao u Keralu iznutra. Kao reformistički pokretkoji nikada nije glasno preispitivao tradicionalne vrednosti ove izrazito tradicionalnezajednice, oštro podeljene na kaste. Marksisti su delovali unutar lokalnih podela, nikad ih nedovodeći u pitanje i nikad ih ne podržavajući. Ponudili su koktel revoluciju. Opojnu mešavinuistočnjačkog marksizma i ortodoksnog hinduizma, sa žestokom kapljicom demokratije.

Iako Čako nije imao partijsku knjižicu, od mladosti je bio uz komuniste, ostajući njihov

33

odani pristalica i u dobru i u zlu.Studirao je na Univerzitetu u Delhiju kada je, 1957. godine, Komunistička partija u

euforičnom zaletu osvojila izbore za državnu skupštinu i prihvatila Nehruov poziv da formiravladu. Drug Nambudiripad, kitnjasti bramanski prvosveštenik marksizma u Kerali i Čakovheroj, postao je ministar prve demokratski izabrane komunističke vlade na svetu. Komunistisu se nenadano našli u neobičnom - po kritičarima apsurdnom - položaju: valjalo je,istovremeno, vladati narodom i podsticati ga na revoluciju. Drug Nambudiripad je razviovlastitu teoriju o ovome. S opsesivnom predanošću pubertetlije i bespogovornimodobravanjem vatrenog obožavaoca, Čako je čitao njegovu raspravu pod naslovom "Mirnomtranzicijom do komunizma". Tu je do tančina objašnjeno kako će vlada druga Nambudiripadapodstaći agrarne reforme, onemogućiti policiju, potkopati sudstvo i "obuzdati delovanjereakcionarne antinarodne Kongresne partije centra".

Na nesreću, pre isteka godine, mirni period Mirne tranzicije beše okončan.Entomolog Njenog veličanstva se svakog jutra za doručkom podsmevao svom svadljivom

sinu-marksisti, čitajući mu novosti o štrajkovima, surovom postupanju policije i neredima kojisu potresali Keralu.

"Pa, Karl Markse", rugao se Papači čim bi Čako prišao stolu, "šta ćemo sa svim ovimprokletim studentima? Glupave siledžije se sada bune protiv narodne vlade. Hoćemo li ihzbrisati s lica zemlje? Studenti svakako više nisu Narod."

Političke nesuglasice, rasplamsane od strane Kongresne partije i Crkve, dovele su tokomnaredne dve godine do bezvlašća. U vreme kada je Čako diplomirao i otišao u Oksford,Kerala se nalazila na ivici građanskog rata. Nehru je raspustio komunističku vladu i raspisaonove izbore. Kongresna partija ponovo je zadobila vlast.

Tek 1967. godine, gotovo punih deset godina nakon što je prvi put stupila na vlast, partijadruga Nambudiripada bila je ponovo izabrana. Ovog puta kao članica koalicije dve odvojenepartije - Komunističke partije Indije i Komunističke partije Indije (marksista). KPI i KPI(m).

Papači je tada već bio mrtav. Čako razveden. "Rajska turšija" sedam godina stara.Kerala je posrtala pod teretom gladi i zakasnelog monsuna. Ljudi su umirali. Glad beše

visoko na listi vladinih prioriteta.Tokom drugog mandata, drug Nambudiripad je trezvenije pristupio sprovođenju Mirne

tranzicije. Ovim je na sebe navukao gnev Komunističke partije Kine. Osudili su ga za"parlamentarni kretenizam", optuživši ga da "olakšava život narodu, čime otupljuje NarodnuSvest i odvraća narod od Revolucije."

Peking je prebacio svoje pokroviteljstvo na najmilitantnije krilo KPI(m) - naksalite - kojisu izveli oružanu pobunu u bengalskom selu Naksalbariju. Obučili su seljake za borbu,zaplenili zemlju, proterali zemljoposednike i osnovali narodni sud za Klasne Neprijatelje.Naksalitski pokret se proširio zemljom, unoseći užas u svako buržujsko srce.

Perjanicom uzbuđenja i strepnje okitili su već zaplašenu Keralu. Na severu su počelasmaknuća. Tog maja je u novinama objavljena mutna fotografija zemljoposednika iz Palgata,koga su vezali za uličnu lampu i odsekli mu glavu. Glava je ostala da leži sa strane, malo daljeod tela, u mrkoj barici koja je mogla biti i voda i krv. Bilo je teško proceniti na crno-belojfotografiji. Na sivom svetlu tik pred zoru.

Njegove iznenađene oči behu otvorene.Drug Nambudiripad (Odbegli Pas, Sovjetski Provokator) isterao je sve naksalite iz svoje

partije, nastavivši da koristi bes u parlamentarne svrhe.Marš, koji je tog neboplavog decembra zapljusnuo neboplavi plimut, beše deo ovog

procesa. Organizovao ga je Marksistički radnički sindikat Travankora i Kočina. UTrivandrumu su njihovi drugovi odmarširali do Sekretarijata i predali spisak narodnih zahtevadrugu Nambudiripadu lično. Orkestar je postavljao zahteve svom dirigentu. Zahtevali su daradnicima koji su na pirinčanim poljima radili jedanaest i po sati dnevno - od sedam ujutro dopola sedam uveče - bude dopuštena jednosatna pauza za ručak. Da se dnevnice za ženepovećaju od jedne rupije i dvadeset pet pjastera na tri rupije, a dnevnice za muškarce od dverupije i pedeset pjastera na četiri rupije i pedeset pjastera. Takođe su zahtevali da se

34

Nedodirljivi više ne zovu imenima svojih kasti. Tražili su da ih više ne zovu Aču parajan iliKelan paravan ili Kutanpulajan, već Aču ili Kelan ili Kutan.

Kraljevi đumbira, grofovi kafe i baroni gume, stari školski drugari, stizali su sa svojihudaljenih imanja i pijuckali hladno pivo u Mornaričkom klubu. Dizali su čaše. "Ruža je ružaje... ruža", govorili su i prigušeno se smejuljili, prikrivajući rastuću paniku.

Toga dana u maršu su učestvovali partijski aktivisti, studenti i radnici. Dodirljivi iNedodirljivi. Na plećima su nosili bombu prastarog besa s novim fitiljem. Ovaj bes sadržao ježestinu koja beše naksalitska i nova.

Rahel je kroz prozor automobila videla da najglasnije izgovaraju reč Zindabad. Dok su jeizgovarali, na vratovima su im iskakale žile. Ruke koje su držale zastave behu čvornovate igrube.

U plimutu je bilo tiho i sparno.Kočama Bebin strah ležao je uvijen na podu plimuta kao vlažna, ljigava cigareta. A to

beše tek početak. Početak straha koji je vremenom rastao i proždirao je. Terao je da noćuzamandaljuje prozore i vrata. Dao joj dve kose i dvoja usta. Njen strah beše prastar ipradavan. Strah da će biti razvlašćena.

Pokušala je da broji zelene perle svoje brojanice, bezuspešno nastojeći da se usredsredi.Dlan nečije ruke udario je u prozor automobila.Nečija stisnuta pesnica lupila je u usijanu nebo-plavu haubu. Hauba se otvorila. Plimut je

ličio na uglastu plavu životinju koja zahteva da joj daju hranu.Zemičku.Bananu.Spusti se još jedna pesnica. Hauba se zatvori. Čako spusti prozor i povika za čovekom

koji je to uradio."Hvala, keto!", uzviknu. "Valarej hvala!""Ne budi tako pun zahvalnosti, druže", reče Amu. "To je bilo slučajno. Nije nameravao da

pomogne. Kako je mogao znati da u ovom starom automobilu kuca pravo marksističko srce?""Amu", rekao je Čako mirnim i namerno nehajnim glasom, "postoji li ikakva mogućnost

da svoj isprani cinizam makar načas zadržiš za sebe?"Tišina ispuni kola kao natopljeni sunđer. Reč "isprani" sekla je vazduh kao nož meko

tkivo. Sunce nastavi da sija uz drhtavi uzdah. Tako je s porodicama. I one, kao zlonamernilekari, tačno znaju gde boli.

Baš u tom času Rahel ugleda Velutu. Sina Velje Papena, Velutu. Njenog ljubljenogprijatelja Velutu. Velutu koji je marširao noseći crvenu zastavu. U beloj košulji i u munduu.Na njegovom vratu nabrekle žile. Nikada ga nije videla u košulji.

Rahel za tren oka spusti prozor."Veluta! Veluta!", viknu za njim.Načas se ukočio, osluškujući sa zastavom u ruci. Čuo je poznat glas na neočekivanom

mestu. Rahel je stajala na sedištu i virila kroz prozor plimuta kao klimavi, razmahani rogbiljojeda koji ima oblik automobila. Ljubav-u-Tokiju u kosi i žute naočare crvenih stakala naočima.

"Veluta! Ividaj! Veluta!" I na njenom vratu iskočiše žile.Ljutitih očiju, Amu se hitro okrenu i pljesnu Raheline listove, jedino što je od Rahel

ostalo u kolima. Listovi i pocrnela stopala u "batinim" sandalicama."Smiri se!", rekla je Amu.Kočama Beba povuče Rahel i ona, iznenađena, slete na sedište. Pomisli da je došlo do

nesporazuma."Videla sam Velutu!", objasnila je smešeći se. "Nosio je zastavu!"Zastavi se divila više od svega. Zastava beše stvar dostojna njenog prijatelja."Ti si blesava, praznoglava mala devojčica!", rekla je Amu.Njen nenadani, žestoki bes prikova Rahel za sedište. Rahel beše zbunjena. Zašto se Amu

35

toliko ljuti? Zbog čega?"Ali, to jeste bio on!", reče."Umukni!", zapovedi joj Amu.Rahel vide kako joj nad usnama i na čelu izbijaju graške znoja, a oči postaju hladne kao

klikeri. Kao Papačijeve oči na fotografiji iz bečkog studija. (Kako je samo Papačijev noćnileptir kolao krvotokom njegove dece!)

Kočama Beba podiže Rahelin prozor.

Godinama kasnije, jednog svežeg jesenjeg jutra u Njujorku, u nedeljnom vozu koji jesaobraćao između stanica Grand central i Kroton Harmon, Rahel se iznenada seti Amu iizraza njenog lica. Beše to deo koji se nije uklapao u slagalicu. Kao znak pitanja koji je lutaostranicama knjige, ne skrasivši se ni jednom na kraju rečenice.

Pogled njenih očiju, mramorno hladan. Svetlucanje znoja nad njenim usnama. I jezanenadane, bolne tišine.

Šta je sve to značilo?Nedeljni voz beše gotovo prazan. Žena ispucalih obraza, koja je sedela preko puta Rahel,

iskašljavala je šlajm umotavajući ga zatim u parčiće novina koje su joj ležale u krilu.Zamotuljke je ređala na sedištu pored sebe, u preglednom nizu, kao da postavlja tezgu sašlajmom. Sve vreme ćaskala je sama sa sobom prijatnim, blagim glasom.

Sećanje beše poput te žene u vozu. Pomračena uma dok kopa po mračnim pregradama iizvlači nepredvidive stvari - pogled u prolazu, osećanje, miris dima, brisač vetrobrana,majčine mramorne oči; razumno dok prostranstva tame prekriva velom i ostavlja ihneupamćena.

Ludilo njene saputnice tešilo je Rahel. Približavalo je izbezumljenoj materici Njujorka.Udaljavalo od drugih, užasnijih stvari koje su je proganjale. Od gorkometalnog mirisa, mirisaautobuskih rukohvata, mirisa ruku konduktera koji se za njih drži. Od mladića s očima starca.

Pored voza se ljeskala reka Hadson. Drveće je uronilo u crvenosmede boje jeseni. Bilo jeprohladno.

"U vazduhu se oseća bradavica", reče Raheli Lari Mekaslin i nežno položi dlan nanaježenu bradavicu, koja je negodovala ispod njene pamučne majice. Pitao se zašto se nijenasmešila.

Ona se pitala zašto, misleći o domu, uvek najpre vidi mrku boju drveta nauljenih čamaca icrna jezgra plamenih jezičaka koji trepere u mesinganim lampama.

To jeste bio Veluta.Rahel beše sigurna. Videla ga je. Video je on nju. Poznala bi ga na svakom mestu, u

svako doba. A da nije bio u košulji, poznala bi ga i s leđa. Poznavala je njegova leđa. Nanjima ju je nosio. Nebrojeno puta. Na njima se nalazio maleni, mrki mladež u obliku šiljatogsuvog lista. Govorio je da je to njegov srećni list, zbog koga monsuni stižu na vreme. Mrki listna crnim leđima. Jesenji listak u noći.

Srećni list koji nije doneo dovoljno sreće.

Veluta nije trebalo da postane stolar.Zvali su ga Veluta - što na malajalamu znači beo - zato što beše tako crn. Njegov otac,

Velja Papen, bio je paravan. Ljubitelj dobre kapljice. Imao je stakleno oko. Dok je čekićemoblikovao granitnu ploču, jedan opiljak se odlomio i zario mu se u levo oko.

Kad je bio mali, Veluta je s ocem dolazio na zadnji ulaz kuće u Ajemenemu i donosiokokosove orahe koje su brali s drveća kraj svoje kolibe. Papači nije dopuštao paravanima damu kroče u kuću. Nisu im dopuštali ni drugi. Beše im zabranjeno da taknu stvari koje sudoticali Dodirljivi. Kasta hindusa i kasta hrišćana. Mamači je pripovedala Esti i Rahel ovremenima kada se od paravana očekivalo da hodaju unatraške i metlom čiste otiske svojihstopala, kako se bramani ili sirijski hrišćani ne bi unizili ako bi slučajno stupili na njihov trag.

36

U Mamačino vreme paravani, kao i ostali Nedodirljivi, nisu smeli da hodaju javnim putevima,da pokrivaju gornji deo tela niti da nose kišobran. Kada su govorili, morali su da sakriju ustarukom, kako njihov zagađeni dah ne bi stigao do onih koji su im se obraćali.

Kada su Britanci stigli u Malabar, nekolicina pelaja, pulaja i paravana (među kojima bešei Velutin deda, Kelan) preobratiše se u hrišćane i pristupiše anglikanskoj crkvi, ne bi li utekliod prokletstva Nedodirljivih. Kao dodatni podsticaj, dobili su malo hrane i novca. Behupoznati kao Pirinčani hrišćani. Nije im dugo trebalo da shvate da su pali s konja na magarca.Bili su primorani da podignu zasebne crkve, sa zasebnim službama i zasebnim sveštenicima.Dobili su i vlastitog, zasebnog parijskog biskupa, što se smatralo izuzetnom uslugom. Nakonproglašenja nezavisnosti otkriše da su lišeni svih prava na olakšice - obezbeđene poslove,bankovne zajmove s nižim kamatama - jer zvanično, na papiru, behu hrišćani i stoga vankasti. Kao da su sada morali da brišu tragove svojih stopala bez metle. Ili, još gore, kao da imviše i ne beše dopušteno da ostavljaju tragove.

Prva koja je zapazila izvanrednu veštinu Velutinih ruku bila je Mamači, tada na odmoruod Delhija i od Entomologa Njenog veličanstva. Veluta je imao jedanaest godina, tri manje odAmu. Bio je kao mali čudotvorac. Od osušenog palminog lišća umeo je da napravi složeneigračke - sićušne vetrenjače, zvečke, kutijice za nakit; od stabljika tapioke pravio je savršenebrodiće, a od indijskih oraščića majušne figurine. Donosio ih je Amu, držeći ih na otvorenomdlanu (kako su ga naučili) da ga ona ne bi takla uzimajući ih. Premda beše mlađi od nje, zvaoju je Amukuti - mala Amu. Mamači je ubedila Velju Papena da ga pošalje u školu zaNedodirljive koju je osnovao njen svekar, Punjan Kundžu.

Kada je Veluta napunio četrnaest godina, u Kotajam je stigao Johan Klajn, stolar izstolarskog ceha u Bavarskoj. Naredne tri godine proveo je u Hrišćanskom misionarskomdruštvu, vodeći stolarsku radionicu s lokalnim drvodeljama. Veluta je svakog popodnevaposle škole hvatao autobus za Kotajam, gde je radio s Klajnom do smiraja dana. Do svoješesnaeste godine Veluta je završio školu i ispekao stolarski zanat. Posedovao je vlastitistolarski alat i prepoznatljiv, nemački osećaj za oblikovanje. Za Mamači je od palisanderanapravio bauhaus trpezarijski sto s dvanaest stolica, kao i bavarsku stolicu-ležaljku odsvetlijeg drveta. Za Kočama Bebine božične predstave napravio je od žice hrpu anđeoskihkrila, koja su se deci stavljala na leđa kao ranci, a od kartona je načinio oblake između kojihse pomaljao arhanđel Gavrilo. Napravio je i jasle na rasklapanje, u kojima se rodio Isus. Kadasu iz neobjašnjivog razloga uvenule lisne arkade nad Kočama Bebinim baštenskim andelkom,doktor Veluta je i to doveo u red.

Osim u stolariju, Veluta se razumeo i u mašine. Mamači je često govorila (s nedokučivomlogikom Dodirljivih) da bi mogao postati inženjer, samo da nije paravan. Popravljao je radioaparate, satove, pumpe za vodu. U kući je obavljao sve vodoinstalaterske i električarske poslove.

Kada je Mamači odlučila da zatvori zadnji trem, Veluta beše taj koji je skicirao i napravioklizna vrata, za kojima je kasnije ludeo ceo Ajemenem.

Veluta je o fabričkim mašinama znao više od bilo koga drugog.Kada je Čako napustio posao u Madrasu i vratio se u Ajemenem s mašinom za zatvaranje

tegli, Veluta ju je sastavio i pustio u pogon. Veluta je održavao novu mašinu za konzerviranjei automatski sekač ananasa. Veluta je podmazivao pumpu za vodu i mali dizel generator.Veluta je napravio podmetače za sečenje, obrubljene aluminijumskom trakom i jednostavneza čišćenje, kao i kazane za prokuvavanje voća.

Velutin otac Velja Papen bio je, pak, starovremski paravan. Proživeo je dane hodanjaunatraške, a njegova zahvalnost Mamači i njenoj porodici na svemu što su učinili za njegabeše široka i duboka kao reka koja plavi obale. Kada je doživeo nesreću s okom, Mamači muje nabavila i platila stakleno oko. Još nije otplatio taj dug. Mada je znao da nikada neće biti umogućnosti da ga otplati i da to od njega niko ne očekuje, osećao je da oko ne pripada njemu.Zahvalnost mu je ozarila lice i povila kičmu.

Velja Papen se plašio za svog mlađeg sina. Nije umeo da objasni šta ga plaši. Ništarečeno. Ništa učinjeno. Beše nevažno šta je Veluta govorio, već kako je govorio. Nevažno štaje činio, već kako je činio.

Možda se odgovor krio u nedostatku oklevanja. U nedopustivom samopouzdanju. U načinu

37

na koji se kretao. Načinu na koji je držao glavu. Načinu na koji je, nenametljivo, nudio savetekoji mu nisu traženi. Ili načinu na koji je, neprimetno, prelazio preko tuđih saveta, neostavljajući utisak da ih ne sluša.

Dok ovo behu sasvim prihvatljive, možda čak i poželjne osobine kod Dodirljivih, VeljaPapen je smatrao da kod paravana one mogu biti (i biće, kao što je i trebalo da budu)protumačene kao drskost.

Velja Papen je pokušao da upozori Velutu. A kako nije umeo da objasni šta mu smeta,Veluta je pogrešno shvatio njegovu smušenu brigu. Učinilo mu se da mu otac zamera nakratkom školovanju i na urođenim sposobnostima. Dobre namere Velje Papena ubrzo sesvedoše na stalno zvocanje i spočitavanje, što je stvorilo neprijatnu zategnutost između oca isina. Na veliko čuđenje njegove majke, Veluta poče da izbegava kuću. Radio je do kasnouveče. Pecao je ribu i pekao je na vatri. Spavao je pod vedrim nebom, na obali reke.

Jednog dana Veluta iščeze. Četiri godine niko nije znao gde je. Govorkalo se da radi nagradilištu u Trivandrumu, za Nadleštvo socijalne pomoći i smeštaja. Nešto kasnije počela jeda kola neizbežna glasina da je postao naksalit. Da je dopao zatvora. Neko je tvrdio da ga jevideo u Kilonu.

Kada je njegova mati Čela umrla od tuberkuloze, beše nemoguće pronaći ga. Zatim jeKutapen, njegov stariji brat, pao s kokosovog drveta i povredio kičmu. Ostao je nepokretan inesposoban za rad. Veluta je za nesreću čuo tek godinu dana kasnije.

Vratio se u Ajemenem pre pet meseci. Nikada nije pričao gde je bio, ni šta je radio.Mamači ga je ponovo zaposlila kao fabričkog stolara, poverivši mu i održavanje mašina.

Ovo je izazvalo veliko negodovanje Dodirljivih radnika u fabrici, koji su smatrali da paravanine bi trebalo da budu stolari. I da zabludele paravane izvesno ne bi trebalo primati na stari posao.

Kako je želela da zadovolji ostale, a znala je da ga niko drugi ne bi zaposlio kao stolara,Mamači je Velutu plaćala manje no što bi plaćala Dodirljivog stolara, ali više no što bi plaćalaparavana. Mamači ga nije ohrabrivala da ulazi u kuću (osim kada bi joj zatrebala pomoć ilineka opravka). Smatrala je da bi trebalo da zahvalan što mu je dozvoljeno da dolazi u fabrikui dotiče stvari koje dotiču Dodirljivi. Govorila je da je ovo veliki korak za jednog paravana.

Kada se vratio u Ajemenem, nakon višegodišnjeg odsustvovanja od kuće, Veluta jeposedovao istu onu hitrinu. Istu sigurnost. I Velja Papen se plašio za njega više no ikad. Aliovog puta je ćutao. Nije prozborio ni reč.

Sve dok ga nije obuzeo Užas. Sve dok nije video kako se mali čamac iz noći u noć spuštaniz reku. Sve dok nije video kako se vraća u zoru. Sve dok nije shvatio staje njegovNedodirljivi sin dodirnuo. Više no dodirnuo.

Obljubio.Voleo.Kada ga je obuzeo Užas, Velja Papen je otišao kod Mamači. Dužničkim okom zurio je

pravo pred sebe. Svojim okom je plakao. Jedan obraz blistao mu je od suza. Drugi je ostaosuv. Vrteo je glavom levo-desno, levo-desno, sve dok mu Mamači ne zapovedi da prestane.Drhtao je kao bolesnik od malarije. Mamači mu je zapovedila da prestane, ali nije mogao, jerse strahu ne da zapovedati. Čak ni paravanovom.

Velja Papen je ispričao Mamači šta je video. Preklinjao je Boga da mu oprosti zbognjegovog čudovišnog nakota. Ponudio se da ubije sina vlastitim rukama. Da uništi ono što je stvorio.

Kočama Beba je, čuvši buku iz susedne sobe, došla da utvrdi o čemu je reč. Pred sobomugleda Patnju i Muku, i potajno, u dubini duše, zaklikta od veselja.

Rekla je (između ostalog): "Kako je podnela miris? Zar nisi primetila da imaju posebanmiris, ti paravani?"

I stresla se teatralno, kao dete koje na silu kljukaju spanaćem. Irsko-jezuitski miris volelaje više od posebnog paravanskog mirisa.

Daleko više. Daleko više.

Veluta, Velja Papen i Kutapen živeli su u po-tleušici blizu kuće. Do potleušice je Esti iRaheli trebalo tri minuta trkom kroz kokosovo drveće. Veluta je napustio Ajemenem u vremekada su oni pristigli s Amu; tada behu isuviše mali da bi ga upamtili. Ali su tokom meseci

38

proteklih od njegovog povratka postali najbolji prijatelji. Beše im zabranjeno da posećujunjegov dom, što su oni, svejedno, činili. Satima bi čučali uz njega, kao zgureni upitnici sredjezeraca piljevine, pitajući se kako to da uvek zna šta ga iščekuje u drvetu. Uživali su daposmatraju kako drvo u Velutinim rukama postaje meko i savitljivo poput plastelina. Učio ihje kako da koriste šmirglu. U dobrim danima njegova kuća je mirisala na svezu piljevinu isunce. Ili na riblji paprikaš s karijem i crnom tamarindom. Po Esti, beše to najbolji ribljipaprikaš na ćelom svetu.

Veluta je napravio Rahelin štap za pecanje, koji joj je donosio sreću, i naučio Estu i Rahelda pecaju.

Njega je videla kroz svoje crvene naočare za sunce tog neboplavog decembarskog dana.Marširao je preko železničkog prelaza blizu Kočina s crvenom zastavom u rukama.

Čelični zvižduk policijskih pištaljki izbušio je Kišobran Buke. Kroz iskrzane rupe nakišobranu Rahel je mogla da vidi parčiće rumenog neba. A rumenim nebom krstarili suusijanocrveni zmajevi u potrazi za pacovima. U njihovim žutim poluotvorenim očima videose put i povorka crvenih zastava. I bela košulja na crnim leđima s mladežom.

U maršu.Strah, znoj i talk sjedinili su se u bledoljubičastu pastu koja se zadržala u ogrlicama od

sala na Kočama Bebinom vratu. U uglovima usta skorila joj se beličasta pljuvačka. Uobrazilaje da u koloni vidi naksalita po imenu Radžan, čija je fotografija izašla u novinama i za kogase pričalo da se iz Palgata uputio na jug. Uobrazila je da on gleda pravo u nju.

Čovek s crvenom zastavom i licem kao čvor otvorio je nezaključana Rahelina vrata. Ljudioko njega se zaustaviše i počeše da zure.

"Da li ti je vruće, malena?", ljubazno je upita čovek-čvor na malajalamu. A zatim,neljubazno: "Zašto ne tražiš da ti tatica kupi rashladni uređaj?" Prsnuo je u smeh, razveseljensvojom vrcavom duhovitošću. Rahel mu se nasmeši, srećna što je pomislio da joj je Čakootac. Kao da su prava porodica.

"Ne odgovaraj!", izusti Kočama Beba prozuklim šapatom. "Gledaj dole! Samo gledajdole!"

Čovek sa zastavom usmeri pažnju na nju. Gledala je u pod automobila. Poput stidljive,preplašene neveste koju su udali za neznanca.

"Zdravo, seko!", polako reče na engleskom. "Kako se zoveš, molim te?"Kako Kočama Beba nije odgovorila, okrenuo se svojoj sabraći."Ona nema ime.""Možda se zove Modalali Marijakuti", dobaci neko, kikoćući se. Modalali na malajalamu

znači gazda."A, B, V, G, D", lupi neko drugi.Okupilo se još studenata. Glave im behu pokrivene maramicama ili peškirićima koji su ih

štitili od sunca. Ličili su na statiste odlutale sa snimanja malajalamske verzije "PoslednjegSindbadovog putovanja"-

Čovek-čvor je Kočama Bebi darovao svoju crvenu zastavu. "Izvoli", reče. "Drži je."Kočama Beba je uze ne gledajući ga. "A sada maši", naredi joj.

Morala je da maše. Nije imala izbora. Zastava je mirisala na dućan i novo platno.Uštirkana i prašnjava. Pokušala je da njome maše kao da ne maše.

"Sada kaži, Inkilab Zindabad !""Inkilab Zindabad", prošaputa Kočama Beba."Dobra curica."Gomilom se zaori smeh. Čuo se oštar zvižduk pištaljke."Onda, u redu", rekao je čovek Kočama Bebi na engleskom, kao da su s uspehom

zaključili poslovni sporazum. "Zbogom."Zalupio je neboplava vrata. Kočama Bebino salo se zamreška. Ljudi zgrušani oko

automobila se raziđoše i nastaviše da marširaju.Kočama Beba je smotala zastavu i stavila je iza sedišta. Brojanicu je gurnula natrag u

bluzu, gde ju je čuvala sa svojim dinjama. Usplahireno je pokušavala da sačuva ono malopreostalog dostojanstva.

39

Pošto je kraj njih prošao rep kolone, Čako reče da sada mogu da otvore prozore."Da li si sigurna da je to bio on?", Čako upita Rahel."Ko?", trgnu se Rahel, iznenada na oprezu."Da li si sigurna da si videla Velutu?""Mmmm....", promumla Rahel, pokušavajući da dobije na vremenu i odgonetne Estine

pomamne misaone signale."Rekao sam, da li si sigurna da je čovek koga si videla bio Veluta?", upita je Čako po

treći put."Mmmm... nda...nn...nnskoro", rekla je Rahel."Skoro si sigurna?", pitao je Čako."Ne... skoro da je bio Veluta", rekla je Rahel. "Izgledao je skoro kao on...""Znači, nisi sigurna?""Skoro da nisam." Rahel pogledom potraži odobravanje od Este."Mora da je bio on", rekla je Kočama Beba. "To je od njega napravio Trivandrum. Svi se

vraćaju odande ubeđeni da su veliki politikanti."Niko ne ostade posebno zadivljen njenom dubokoumnošću."Trebalo bi da pripazimo na njega", rekla je Kočama Beba."Ako počne da petlja sa

sindikatom u fabrici... Primetila sam neke znake... nedolično ponašanje, nezahvalnost... Preneki dan sam ga zamolila da mi pomogne s mojom posteljicom za oblutke, a on..."

"Video sam Velutu kod kuće pre nego što smo krenuli", veselo reče Esta. "Znači da tonije mogao biti on."

"Za njegovo lično dobro", rekla je mračno Kočama Beba, "nadam se da nije. I, Estapen,drugi put me ne prekidaj."

Beše ljuta jer je niko nije upitao šta je posteljica za oblutke.

U danima koji su sledili Kočama Beba je svu svoju jarost zbog javnog poniženja usmerilana Velutu. Zaoštrila ju je kao olovku. U glavi ga je poistovetila s maršem. On beše čovek kojiju je primorao da maše zastavom Marksističke partije, i čovek koji ju je nazvao ModalaliMarijakuti, i svaki čovek koji joj se smejao.

Počela je da ga mrzi.

Po načinu na koji je Amu držala glavu Rahel vide da je još uvek ljuta. Pogleda na sat.Deset do dva.

Od voza još uvek ni traga ni glasa. Spustila je glavu na prozor. Osećala je kako joj se sivahrskavica filcanog prozorskog rama utiskuje u kožu. Skinula je naočare za sunce da bipažljivije osmotrila pregaženu žabu na putu. Beše toliko mrtva i toliko pregažena da je višeličila na mrlju u obliku žabe, nego na žabu. Rahel se zapita da li je i od gospođice Mitenostala samo mrlja u obliku gospođice Miten, nakon što ju je pregazio mlekadžijin kombi.

Velja Papen je uveravao blizance, sa sigurnošću istinskog vernika, da na svetu ne postojini jedna jedina crna mačka. Samo crne rupe u Vasioni u obliku crne mačke.

Na putu beše mnogo mrlja.Mrlje u Vasioni u obliku pregažene gospođice Miten.Mrlje u Vasioni u obliku pregažene žabe.Pregažene vrane koje su pokušale da pojedu mrlje u Vasioni u obliku pregaženih žaba.Perje. Plodovi manga. Pljuvačka.Celim putem do Kočina.Kroz prozor plimuta sunce je bleštalo pravo u Rahel. Ona zatvori oči i zablešta ka njemu.

Sunce beše vrelo i jarko, čak i ispod spuštenih kapaka. Nebo je bilo narandžasto, a stablakokosa slična morskim anemonama uzbibanih pipaka, ispunjenim nadom da će ščepati ipoždrati neki nedužni oblak. Nebom je lebdela prozirna tufnasta zmija rašljastog jezika. Iprozirni rimski vojnik na tufnastom konju. Rahel se čudila zašto rimski vojnici u stripovima

40

trpe silne muke da bi se uvukli u oklope i šlemove, a zatim ostaju golih nogu. To joj se činilosasvim besmislenim. Po pitanju izgubljenog vremena i po pitanju drugih stvari.

Amu im je ispričala priču o Juliju Cezaru i o tome kako ga je u Senatu nožem usmrtionjegov najbolji prijatelj, Brut. Kako se Cezar stropoštao na pod, izboden noževima, i rekao:"Et tu?Brute? Tad padni, Cezare!"

"Naravoučenije je", rekla je Amu, "da nikom ne možete verovati. Ni majci, ni ocu, nibratu, ni mužu, ni najboljem drugu. Nikom."

Sa decom se, rekla je (kada su je pitali), ništa ne zna unapred. Rekla je da je sasvimmoguće da, na primer, Esta izraste u Mušku Šovinističku Svinju.

Noću se Esta uspravljao u krevetu, ogrnut čaršavom, govorio: "Et tu?Brute? Tad padni,Cezare!", i padao ne savijajući kolena, kao izboden leš. Koču Marija, koja je spavala nadušeku na podu, govorila je da će ga tužiti Mamači.

"Reci majci da te vodi u kuću tvog oca", govorila je. "Tamo možeš da lomiš krevete domile volje. Ovo nisu tvoji kreveti. Ovo nije tvoja kuća."

Esta se dizao iz mrtvih, stajao na krevet, govorio: ,,Et tu? Koču Marija? Tad padni,Esta!", i padao ponovo.

Koču Marija beše ubeđena da je 'Et tu' neki prostakluk na engleskom, te je vrebalazgodnu priliku da se požali Mamači.

Oko usta žene u kolima do njih ostale su mrvice keksa. Njen muž pripali cigaretu. Izduvakroz nozdrve dve dimne kljove, na trenutak ličeći na divljeg vepra. Gospođa Vepar DečjimGlasićem upita Rahel kako se zove.

Rahel se napravi da je ne primećuje i nesmotreno izduva balončić od pljuvačke.Amu je mrzela da ih vidi kako prave balončiće od pljuvačke. Govorila je da je to podseća

na Babu. Njihovog oca. Govorila je da je on imao običaj da pravi balončiće od pljuvačke i datrese nogom. Amu je tvrdila da se tako vladaju činovnici, a ne aristokrate.

Aristokrate su ljudi koji ne prave balončiće od pljuvačke i ne tresu nogom. I ne ćurliču.Premda Baba ne beše činovnik, Amu je govorila da se često ponašao kao da jeste.Kada su bili sami, Esta i Rahel su se ponekad pretvarali da su činovnici. Pravili su

balončiće od pljuvačke, tresli nogom i ćurlikali kao ćurke. Oca su se sećali iz međuratnihgodina. Jedanput im je dozvolio da povuku po dim iz njegove cigarete, smesta se razljutivšijer su je sisali i ubalavili filter.

"Ovo nije glupava igračka!" rekao je, istinski besan.Pamtili su njegov bes. I njen. Pamtili su bacakanje s kraja na kraj sobe, od Amu do Babe,

od Babe do Amu. Kao bilijarske kugle. Pamtili su Amu koja odguruje Estu: "Evo ti, zadržibar jedno. Ne mogu da brinem o oboma." Kasnije, kada se Esta raspitivao kod Amu o ovomdogađaju, ona ga je prigrlila, rekavši mu da ne sme da umišlja stvari.

Na jedinoj njegovoj fotografiji koju su videli (koju im je Amu dopustila da vide) bio je ubeloj košulji i s naočarima. Izgledao je kao zgodni, gorljivi igrač kriketa. Jednom rukompridržavao je Estu na svojim ramenima. Esta se osmehivao, s bradom na očevoj glavi.Drugom rukom privio je Rahel na grudi. Rahel beše nadurena i zlovoljna; njene nožice klatilesu se u vazduhu. Neko im je na obrazima docrtao ružičaste tufne.

Amu je rekla da ih je nosio samo zbog fotografisanja, a da i tad beše toliko pijan da seplašila da će ih ispustiti. Amu je rekla da je stajala sa strane, pripravna da ih uhvati. Esta iRahel su, svejedno, smatrali da je to lepa fotografija, ako se izuzmu obrazi.

"Hoćeš li prestati!", uzviknu Amu tako glasno da se Murlidaran, koji je skočio s putokazai stao da zuri u plimut, smesta povukao, dok su mu patrljci uznemireno poigravali.

"Šta?", upita je Rahel, iako je odmah znala. Balončići od pljuvačke. "Izvini, Amu.""Izvinjenje ne diže mrtvog iz groba", reče Esta."Ma, daj", umeša se Čako, "ne možeš joj zapovedati šta da čini s vlastitom pljuvačkom!""Gledaj svoja posla!", odbrusi mu Amu."To budi loše uspomene", Esta mudro objasni Čaku.Rahel je stavila naočare za sunce. Svet se oboji ljutitim bojama."Skini te glupave naočare!", reče Amu.Rahel skinu glupave naočare.

41

"Ponašaš se prema njima kao fašista", rekao je Čako. "Čak i deca imaju neka prava, zaboga miloga!"

"Ne izgovaraj ime božije zaludu", rekla je Kočama Beba."Ne izgovaram", rekao je Čako. "Izgovaram ga s debelim razlogom.""Prekini da izigravaš Velikog Spasitelja dece!", reče Amu. "U suštini te nije briga za njih.

Ni za mene.""A zar bi trebalo da jeste?", upita Čako. "Zar sam ja odgovoran za njih?" Rekao je da su

Amu, Esta i Rahel kamenje o njegovom vratu.Raheli se butine ovlažiše od znoja. Navlake od skaja počeše da se klizaju pod njenom

kožom. Ona i Esta su znali šta je kamen o vratu. Kada su ljudi umirali u filmu "Pobuna nabrodu Baunti", umotavali su ih u bele čaršave i bacali u more s kamenom vezanim oko vrata,da leševi ne bi isplivali. Esta ne beše siguran kako su odlučili koliko kamenica da ponesu nasvoje putešestvije.

Spusti glavu na kolena.I pokvari Svečanu Loknu.

Udaljeni topot voza gmizao je uz put zamrljan žabama. S obe strane pruge lišće jamapoče da se povija u znak jednodušne dobrodošlice. Dadada-dada.

U Bini Mol hodočasnici obrijanih glava počeše novo pojanje."Kažem vam ja", rekla je Kočama Beba bogobojažljivo, "ovi hindusi nemaju nikakav

osećaj za privatnost.""Imaju rogove i krljušt po koži", rekao je Čako zajedljivo. " A čuo sam i da im se bebe

legu iz jajeta."Rahel je na čelu imala dva mala ispupčenja i Esta je tvrdio da će joj odatle izrasti rogovi.

Makar jedan, jer beše poluhinduskinja. Nije se na vreme setila da ga upita za njegove rogove.Jer, šta god beše Ona, bio je i On.

Voz othukta pod stubom gustog, crnog dima. Na vratima trideset dva vagona stajali sumladići sa šlem-frizurama, na putu ka Rubu Sveta gde će videti šta se dešava onima kojipadnu. Oni koji se previše nagnu pašće sami. U uzburkanu tamu, kose zamršene vetrom.

Voz je projurio za tren oka; beše teško shvatiti da su svi čekali tako dugo na tako malo.Lišće jama nastavi da se povija dugo nakon što je voz prošao, kao da je u potpunom saglasju snjim. Kao da ne gaji nikakvu sumnju.

Paučinasti prekrivač od ugljene prašine spusti se u lelujavom talasu, kao prljaviblagoslov, nežno gušeći vozila na putu.

Čako upali motor. Kočama Beba pokuša da se razveseli. Poče da peva.

Neki tužni zveketčuje se iz sobekao mala zvonca što ruku su podrukučuje se iz holai sa stepeništata smešna mala pticašto govori nam -

Pogleda u Estu i Rahel, očekujući da kažu ku-ku.Ćutali su.U kolima je pirkala promaja. Kraj prozora su proletali telefonski stubovi i zeleno drveće.

Nepomične ptice klizile su na pokretnim žicama, kao prtljag ostavljen na aerodromu.Golemi bledi mesec visio je na dnevnom nebu i išao za njima. Veliki kao trbuh pivopije.

42

VELIKI ČOVEK LALTAN, MALI ČOVEK MOMBATI

Prljavština je zaposela kuću u Ajemenemu kao srednjovekovna vojska koja, korak pokorak, napreduje kroz neprijateljski zamak. Zapušila je svaku pukotinu i zamutila prozorskastakla.

U čajnicima su zujale muve. U vazama su ležale mrtve bube.Pod beše lepljiv. Nekad beli zidovi poprimili su sivu boju. Mesingane kvake na vratima

behu zamašćene i bez sjaja. Sijalice je pokrio debeli sloj prašine. Blistale su samo divovskebubašvabe, koje su milile naokolo kao napirlitane statistkinje iza filmskih kulisa.

Kočama Beba je ovo odavno prestala da primećuje. Koču Marija, koja je primećivala sve,prestala je da mari.

Pod trulim navlakama Kočama Bebine stolice skupljale su se ljuske od kikirikija.Gospodarica i sluškinja, ponete demokratijom koju je uvela televizija, grabile su kikiriki iziste činije, ne skrećući pogled s ekrana. Koču Marija je ubacivala kikiriki u usta. KočamaBeba ga je uljudno polagala u usnu duplju.

U emisiji "Najbolje od Donahjua" gledaoci u studiju gledali su kratki film u kome crniulični zabavljač u metrou peva "Negde iza duge". Pevao je od srca, kao da zaista veruje u rečipesme. Kočama Beba je pevala s njim, prateći ga tanušnim, uzdrhtalim glasom, prigušenimmrvicama kikirikija. Smešila se prisećajući se teksta. Koču Marija ju je gledala kao da jeizgubila razum i grabila više kikirikija no što joj je pripadalo. Zabavljač je zabacivao glavusvaki put kada bi naišao na visok ton (gde iz negde), a njegovo ružičasto nepce prelivalo sepreko televizijskog ekrana. Beše odrpan kao rok zvezda, ali su njegova krezava usta inezdravo bleda koža rečito govorili o nemaštini i očaju. Morao je da prekine s pesmom svakiput kada bi naišao voz, što beše često.

Zatim se u studiju popališe svetla i Donahju predstavi čoveka koji, na njegov mig, nastavitamo gde je i stao (zbog voza), ostvarujući na taj način dirljivu pobedu Pesme nadPodzemnom Železnicom.

Ovog puta zabavljača je usred pesme prekinuo Fil Donahju, zagrlivši ga i rekavši: "Hvalati. Najlepše hvala."

Biti prekinut nastupom Fila Donahjua ne beše, dakako, isto što i biti prekinut tutnjavomvoza. Beše to zadovoljstvo. Čast.

Gledaoci u studiju su pljeskali, dirnuti.Zabavljač je stajao, ozaren, sred najgledanijeg televizijskog sata; nemaština se povukla

iza zavese, makar na tren. Oduvek sam sanjao da pevam u Donahjuovoj emisiji, rekao je, neshvatajući da mu je sada i taj san oduzet.

Postoje veliki i mali snovi. "Veliki čovek Laltan sahib, Mali čovek Mombati", govorio jeo snovima stari nosač, koji je na železničkoj stanici dočekivao Estin razred iz godine ugodinu, bez izuzetka, od ekskurzije do ekskurzije.

Veliki čovek Svetionik. Mali čovek Lojanica.Veliki čovek Reflektor, zaboravio je da doda. I Mali čovek Metro Stanica.Nastavnici su se cenjkali dok je on s mukom hodao vukući dečje kofere, krivih nogu, još

više iskrivljenih pod teretom, praćen okrutnim školarcima koji su podražavali njegov hod.Zvali su ga Muda-u-Zagradi.

Najmanji čovek proširenih vena propustio je da pomene, dok je gegajući se odlazio spolovinom novca koji je tražio, s desetinom novca koji je zasluživao.

Napolju je kiša prestala da pada. Oblaci na sivom nebu su se zgrušali, pretvorivši se ugrudvice slične punjenju jeftinog dušeka.

Estapen se pojavi na kuhinjskim vratima, mokar i mudriji no što uistinu beše. Iza njega suse presijavale duge vlati trave. Kučence je stajalo na stepeništu. Na zarđalom oluku prelivalesu se kišne kapi, slične perlicama na računaljki.

Kočama Beba odvoji pogled od televizora.

43

"Evo ga", obavesti Rahel, ne trudeći se da govori tiho. "Gledaj sad. Neće prozboriti ni reč.Otići će pravo u svoju sobu. Gledaj samo!"

Kučence pokuša da iskoristi priliku i odglumi zajednički ulazak. Koču Marija snažnoudari rukama u pod, viknuvši: " Čibel Čibe! Poda pati!"

Mudro kučence se okanu ćorava posla. Kao da već beše upoznato s ovakvim sledomdogađaja.

"Gledaj!", reče Kočama Beba. Izgledala je uzbuđeno. "Otići će pravo u svoju sobu iopraće svoju odeću. Preterano je čist... Neće prozboriti ni reč!"

Ličila je na vaspitačicu koja izviđačima pokazuje životinju u travi. Ponosna što može dapredvidi svaki njen pokret. Što je u potpunosti upoznata s njenim navikama i sklonostima.

Estine kovrdže behu slepljene poput prevrnutih latica cveta kroz koje su blistali srpovibele kože. Voda mu se u potočićima slivala niz lice i ramena. Otišao je u svoju sobu.

Oreol zluradosti zacakli se oko Kočama Bebine glave. "Vidiš?", rekla je.Koču Marija iskoristi priliku i promeni kanal, da bi bacila pogled na emisiju "Telo iz

snova".Rahel je sledila Estu do njegove sobe. Koja pripadaše Amu. Nekad.

Soba je čuvala svoje tajne. Nije odavala ništa. Nije bilo izgužvanih čaršava, ni nemarnobačene cipele, ni vlažnog peškira prebačenog preko naslona stolice. Ni knjige pročitane dopola. Kao bolnička soba iz koje je bolničarka upravo izašla. Pod beše čist, zidovi beli. Ormarizatvoreni. Cipele uredno složene. Korpa za otpatke prazna.

Nepokolebljiva čistoća sobe bila je jedina potvrda postojanja Estine volje. Polučujnanatuknica da i on, možda, poseduje neki Životni Nacrt. Tek šapat nespremnosti da preživljavana otpacima koje mu udeljuju drugi. Kraj prozora je stajala daska za peglanje, a na njoj pegla ihrpa ispresavijane zgužvane odeće, koja je čekala da bude ispeglana.

Tišina se klatila u vazduhu kao tajni gubitak.Sablasni duhovi nikad zaboravljenih igračaka visili su u grozdovima s ventilatora na

tavanici. Katapult. Kvantasov koala (poklon gospođice Miten), s očima od dugmića koji samošto nisu otpali. Guska na naduvavanje (koju je policajac progoreo cigaretom). Dve hemijskeolovke s crtežima nemih ulica i londonskim autobusima koji plutaju gore-dole.

Esta odvrnu slavinu i voda poče da dobuje po plastičnoj kofi. Svukao se u kupatiluobasjanom svetlošću. Iskoračio je iz natopljenih farmerki. Bile su krute. Tamnoplave. Teškeza svlačenje. Skinuo je majicu boje zgažene jagode, ukrstivši nad glavom glatke, vretenaste,mišićave ruke. Nije čuo sestru koja je ušla u sobu.

Rahel je posmatrala kako mu se stomak uvlači a rebra ocrtavaju dok je ljuštio majicu svlažne kože boje meda. Lice, vrat i trougao u obliku slova V na vratu bili su tamniji odostatka njegovog tela. I ruke mu behu dvobojne. Bleđe ispod rukava. Tamno-smeđi muškaracu svetloj odeći boje meda. Čokolada s kapljicom bele kafe. Visokih jagodica i progonjenogpogleda. Ribar u belom kupatilu, s tajnama mora u nedrima.

Da li ju je video? Da lije zaista lud? Da li zna da je ona tu?Jedno pred drugim se nikada nisu stideli svojih tela. Nikada nisu bili dovoljno stari

(zajedno) da bi znali šta je stidljivost.Sada su bili. Dovoljno stari.Stari.U životnom, samrtnom dobu.Kako je smešna reč star, pomisli Rahel i reče u sebi: Star.

Rahel na vratima kupatila. Uskih kukova. ("Reci joj da je čeka carski rez!", doviknuo jepijani ginekolog njenom mužu, dok su čekali kusur na benzinskoj pumpi.) Gušter na njenojispranoj majici. Duga, divlja, kanirana kosa raskošno se presijava, gladeći joj leđaneposlušnim prstima. U nozdrvi joj svetluca dijamant. Ponekad. A ponekad ne. Uska zlatna

44

narukvica sa zmijskim glavama blista na njenoj ruci kao obruč narandžastog svetla. Tanušnezmije se došaptavaju, glava uz glavu. Pretopljena burma njihove majke. Svetle dlačiceublažavaju oštre linije njenih mršavih, koščatih ruku.

Na prvi pogled, činilo se da je slika i prilika njihove majke. Visokih jagodica. Dubokihjamica na obrazima kada se smešila. Ali beše izduženija, čvršća, ravnija, uglastija no što jeAmu ikad bila. Možda manje lepa za one koji kod žena vole obline i mekotu. Jedino njene očibehu, neosporno, lepše. Krupne. Blistave. Da se utopiš u njima, kako je Lari Mekaslin rekao iučinio, na vlastitu štetu.

Rahel je istraživala nagost svog brata tražeći sebe. U obliku njegovih kolena. U risunjegovih stopala. U prevoju njegovih ramena. U uglu pod kojim su se podlaktica i nadlakticasastajale s laktom. U načinu na koji su se njegovi nožni prsti izvijali naviše. U izvajanimudubljenjima nad njegovim čvrstim, prelepim guzovima. Poput dve tvrde šljive. Zadnjicemuškaraca ne odrastaju s njima. I one, kao đačke torbe, smesta bude sećanja na detinjstvo.

Dva belega od vakcine sijala su na njegovoj ruci kao novčići. Njeni behu na butini.Devojčicama su uvek na butini, govorila je Amu.Rahel je posmatrala Estu kao radoznala majka pokislo dete. Kao sestra brata. Žena

muškarca. Bliznakinja blizanca.Sve ove zmajeve pustila je istovremeno.On beše goli neznanac koga je slučajno srela. Kao i onaj koga je znala pre no što je

otpočeo Život. Onaj koji ju je, nekada davno, plivajući, proveo kroz picu njihove lepe majke.Dve stvari, nepodnošljivo oprečne. Nespojivo razdvojene.Kišna kap treperila je na resici Estinog uha. Teška, srebrna na svetlosti, slična perli žive.

Ispružila je ruku. Dotakla je. Obrisala je.Esta je nije pogledao. Povukao se dublje u tišinu. Kao da je njegovo telo imalo moć da

svoja čula (čvornovata, jajolika) uvuče unutra, dalje od površine kože, u neke zabite,nepristupačne uvale.

Tišina je pokupila dugu suknju i počela da mili uz klizavi zid kupatila, kao Žena pauk.Esta ubaci mokre stvari u kofu i stade da ih trlja okrunjenim svetloplavim sapunom.

BIOSKOP ABILAŠ

Bioskop Abilaš bio je reklamiran kao prvi bioskop u Kerali za sedamdesetmilimetarskeprojekcije u sinemaskopu. Da bi svima bilo jasno o čemu je reč, fasada beše napravljena uobliku zakrivljenog sinemaskop platna. Na vrhu je pisalo (betonskim slovima osvetljenimneonom) Bioskop Abilaš, na engleskom i na malajalamu.

Na toaletima je pisalo NJEGOV i NJEN. NJEN za Amu, Rahel i Kočama Bebu. NJEGOVsamo za Estu, jer je Čako otišao u hotel "Morska kraljica" da potvrdi rezervacije.

"Možeš li sam?", upita ga Amu, brižna.Esta klimnu glavom.Rahel je sledila Amu i Kočama Bebu u NJEN, prošavši kroz crvena vrata koja su se sama

zatvarala. Okrenula se na klizavom mermernom podu i mahnula Samom Esti (s češljem i ubež šimikama). Esta je stajao u prljavom mermernom predvorju punom usamljenih ogledalakoja su zurila u njega, sve dok mu crvena vrata ne oduzeše sestru. Zatim se okrenu i otapka uNJEGOV.

Amu je, u NJENOM, savetovala Raheli da ne sedi dok piški. Rekla je da su javni klozetiPrljavi. Kao i novac. Nikad ne znaš ko ga je dirao. Gubavci. Mesari. Automehaničari. (Gnoj.Krv. Mast.)

Kada je jednom bila u mesari s Koču Marijom, Rahel je primetila da je na kusuru od pet

45

rupija ostalo crveno parčence mesa. Koču Marija ga je uklonila palcem. Ostala je crvenamrlja. Strpala je novčanicu u prsluk. Krvavu novčanicu s mirisom mesa.

Rahel beše preniska, pa je Amu i Kočama Beba podigoše uvis, dok su joj se noge klatileprebačene preko njihovih ruku. Njena stopalca u "batinim" sandalama. Spuštenih gaćica,sedela je visoko u vazduhu. U početku se nije desilo ništa i Rahel pogleda u majku i baba-tetku s vragolastim (šta sad?) upitnicima u očima.

"Hajde", reče Amu. "Pšššš...."Pšššš za zvuk piš-piš. Mmmm za Mmmmoje pesme, moje snove.Rahel se zakikota. Amu se zakikota. Kočama Beba se zakikota. Kada je mlaz počeo da

curi, malo promeniše njen položaj u vazduhu. Rahel se nije stidela. Završila je i sačekala da jeAmu obriše.

"Hoćeš li ti, ili ću ja?", upita Kočama Beba Amu."Svejedno", reče Amu. "Samo napred. Ti."Rahel joj pridrža tašnu. Kočama Beba podiže izgužvani sari.Rahel je osmotrila ogromne noge svoje baba tetke. (Mnogo godina kasnije, kada je na

času istorije čula rečenicu Car Babur je imao rošavo lice i stubaste noge, pred očima jojiskrsnu ova slika. Kočama Beba, poput goleme ptice nasađene na javni klozet. Plavih venazgrumuljičanih kao pletivo pod prozirnom kožom listova. Debelih, namreškanih kolena.Pokrivenih dlačicama. Sirotih, majušnih stopala koja su nosila toliki teret.) Kočama Bebasačeka nekoliko trenutaka. Glave isturene napred. Glupavog osmejka. Grudi zaljuljanih tiknad tlom. S dinjama u bluzi. Zadnjice podignute i natrćene. Kada se začuo klokotavi žubor,oslušnula je očima. Žuti potočić slio se kroz planinski klanac.

Raheli se sve ovo svidelo. Svidelo joj se što drži torbu u ruci. Što sve piške jedna preddrugom. Kao prijateljice. Tada nije ni slutila koliko je ovo osećanje dragoceno. Kaoprijateljice. Nikada više neće biti zajedno na takav način. Amu, Kočama Beba i ona.

Kada je Kočama Beba završila, Rahel pogleda na sat. "Dugo ti je trebalo, Kočama Bebo",reče. "Sada je deset do dva."

Šubidubi dubidiTri devojke u kadiPričekaj malko, polako....

Zamišljala je Polako kao osobu. Polako Kurijen. Polako Kuti. Polako Mol. PolakoKočama.

Polako Kuti. Brzi Vergezi. I Kurakozi. Tri brata s peruti.Amu je sve obavila tiho. Po strani klozetske školjke, tako da se ništa nije čulo. Iz očiju joj

je iščezla strogost njenog oca; opet to behu Amine oči. U obrazima su joj se ugnezdile jamicei više nije izgledala ljuta. Ni zbog Velute, ni zbog balončića pljuvačke.

To beše Dobar Znak.U NJEGOVOM je Sam Esta morao da piški u pisoar pun opušaka i naftalinskih kuglica.

Piškiti u lončić značilo je priznati Poraz. A za pisoar beše prenizak. Nedostajala mu je Visina.Potražio je Visinu, pronašavši je u ćošku NJEGOVOG. Tu su stajali prljava metla, zgnječena,poluprazna flaša dopola ispunjena mlečnom tečnošću (fenilom) u kojoj su plutale neke crnestvarčice, gnjecava krpa za pod i dve zarđale konzerve ničega. Možda su nekada sadržaleproizvode "Rajske turšije". Kompot od ananasa. Ili kriške. Kriške ananasa. I tako mu babinekonzerve spasoše čast. Sam Esta postavi konzerve ničega ispred pisoara. Zatim stade na njih,svako stopalo na jednoj konzervi, i poče da piški pažljivo, uz jedva čujni žubor. KaoMuškarac. Opušci, koji već behu vlažni, sada su bili mokri i izuvijani. Teški za paljenje. Kadaje završio, Esta premesti konzerve do umivaonika ispred ogledala. Opra ruke i pokvasi kosu.A zatim, patuljast u odnosu na majčin češalj koji beše prevelik za njega, brižljivo popravisvoju loknu. Najpre šiške zagladi unazad, pa ih gurnu napred napravivši iskošenu loknu.Češalj stavi u džep, side s konzervi i vrati ih kraj flaše, krpe i metle. Pa se pokloni. Čitavojdružini. Flaši, metli, konzervama i gnjecavoj krpi za pod.

"Poklon", reče nasmešivši se; kao mali, mislio je da mora da kaže "Poklon!" da bi se poklonio.

46

Da to ne može da se uradi ako se ne kaže. "Pokloni se, Esta", govorili su mu. On bi sepoklonio i rekao: "Poklon". Oni bi se zgledali i prsnuli u smeh, a on bi se pitao šta im jesmešno.

Sam Esta nejednakih zuba.Napolju je sačekao svoju majku, svoju sestru i svoju baba tetku. Kada su izašle, Amu ga

upita: "Sve u redu, Estapene?"A Esta joj odgovori: "U redu", i oprezno klimnu glavom, da ne bi pokvario loknu.U redu? U redu. Vratio je češalj u njenu tašnu. Amu oseti iznenadni nalet ljubavi prema

svom povučenom, dostojanstvenom sinčiću u bež šimikama, koji je upravo obavio važanzadatak, kao veliki. Provukla je prste pune ljubavi kroz njegovu kosu. Pokvarila mu je loknu.

Čovek s večito pripravnom Džepnom Lampom reče im da požure, jer je film već počeo.Morali su da ustrče uz crveno stepenište zastrto starim crvenim tepihom. Crveno stepenište scrvenim tragovima pljuvačke u crvenom ćošetu. Čovek s Lampom podigao je mundu izgužvao ga levom rukom ispod jaja. Dok se penjao, mišići na njegovim uspinjućim listovimastvrdnuše se u dlakavu đulad. Lampu je držao u desnoj ruci. Hitao je u mislima.

"Odavno je počelo", reče.Znači, propustili su početak. Propustili su podizanje nabrane somotske zavese i lampice u

grozdovima žutih kićanki. Zavesa se dizala lagano, najverovatnije uz pesmu "Šetnja malogslona" iz serije "Hatari". Ili uz "Marš pukovnika Bogija".

Amu je držala Estu za ruku. Kočama Beba je držala Rahel i uspinjala se s mukom.Kočama Beba, koju su njene dinje vukle nadole, nije priznavala samoj sebi da se raduje filmu.Želela je da veruje kako će ga gledati samo zbog dece. U njenoj glavi beše pohranjenpregledan, brižljivo sastavljen spisak Stvari-koje-je-činila-za-ljude i Stvari-koje-lju-di-nisu-činili-za-nju.

Najviše je volela scene s početka filma, s opaticama, i nadala se da ih nije propustila.Amu je objasnila Esti i Rahel da se ljudima uvek najviše dopada ono s čim mogu da sePoistovete. Rahel je mislila da se najviše poistovećuje s Kristoferom Plamerom, koji jeglumeo Kapetana fon Trapa. Čako se nije ni najmanje poistovećivao s njim i zvao ga jeKapetan fon Klap Trap.

Rahel beše kao uzrujani komarac na uzici. U letu. Bez težine. Dva stepenika gore. Dvastepenika dole. Jedan stepenik gore. Njenih pet stepenika za Kočama Bebin jedan.

Popaj sam mornar ja dum dumNa palubi živim sam dum dumČim napustim brodJa padnem na podJer Popaj sam mornar ja dum dum

Gore dva. Dole dva. Gore jedan. Skok, skok."Rahel", reče Amu, "zar još nisi naučila Lekciju?"Rahel je naučila: Igračka - plačka. Dum dum.

Stigli su u kružno predvorje. Prošli su pored tezge s osvežavajućim napicima, na kojoj sučekale oranžade i limunade. Oranžade isuviše narandžaste. Limunade isuviše limunaste.Čokoladice isuviše rastopljene.

Čovek s Lampom otvorio je teška vrata koja su vodila u tamu ispunjenu šumomventilatora i krckanjem kikirikija. Mirisalo je na ljudski dah i ulje za kosu. Na čarobni mirisfilma "Moje pesme, moji snovi", koji je Rahel pamtila i ljubomorno čuvala. Mirisi, kao imuzika, bude uspomene. Udahnula je duboko i pohranila ga za potomstvo.

Esta je držao karte. Mali Čovek. Na palubi živi sam. Dum dum.Čovek s Lampom osvetli ružičaste karte. Red VI, sedišta 17, 18, 19 i 20. Esta, Amu,

Rahel, Kočama Beba. Počeli su da se provlače pored ljutitih gledalaca, koji su pomerali nogeovamoionamo da bi im oslobodili prolaz. Spustili su sedišta. Kočama Beba pridrža Rahelino.Rahel se pope. Bila je isuviše laka, te se sedište diglo i spakovalo je u sendvič. Ostala je da

47

gleda film između svojih kolena. Dva kolena i palmica na glavi. Esta sačuva višedostojanstva, te sede na ivicu sedišta.

Na praznim delovima platna videle su se senke ventilatora.Zbogom Džepnoj Lampi. Zdravo Svetskom Hitu.Kamera se vinu u neboplavo austrijsko nebo (boje automobila); začu se jasan, žaloban

zvuk crkvenih zvona.Daleko dole, na zemlji, u dvorištu opatije, presijavala se kaldrma. Njome su hodale

opatice. Kao sporovozne cigarete. Tihe opatice načičkane oko igumanije koja nikada niječitala njihova pisma. Opkolile su je kao mravi mrvicu hleba. Cigarete oko Kraljice cigarete.Bez dlaka na kolenima. Bez dinja u haljinama. Daha svežeg kao pepermint. Behu primoraneda se požale igumaniji. Pevajući žalbe milozvučnim glasovima. Žaleći se na Džuli Endrjuskoja je još uvek bila u brdima, pevala Na zvuk muzike oživeše brda i opet okasnila na misu.

Na drvo se vere i kolena grebe

muzikalno su tužakale opatice.

Haljina se poderanaoko nje na misi vijena stepeništu ona zviždi

Ljudi u gledalištu počeše da se osvrću.Pssst, šaputali su.Pssst! Pssst! Pssst!

viklere pod velom krije!

U bioskopu se, pored glasa koji je dopirao s platna, čuo još jedan glas. Zvonak i iskren,presecao je tamu ispunjenu šumom ventilatora i krckanjem kikirikija. I u gledalištu je sedelaopatica. Glave su se okretale kao poklopci na flašama. Crnokosa temena postajala su lica sustima i brkovima. Siktava usta s raljama ajkula. Mnogo njih. Kao sličice u albumu.

"Pssst!", siktali su uglas.Esta je pevao. Opatica s loknom. Elvis Pelvis Opatica. Nije mogao da se uzdrži.Otkrivši ga, Gledalište naredi: "Izvedi ga napolje!"Umukni ili Izlazi. Izlazi ili Umukni.Gledalište beše Veliki Čovek. Esta beše Mali Čovek s kartama."Esta, za boga miloga, uMUkni!", besno prošaputa Amu.Esta je uMUkao. Usta i brkovi okrenuše se ka platnu. Ali pesma poče iznova, bez

upozorenja, a Esta nije mogao da se uzdrži."Amu, da li mogu da izađem i da pevam napolju?", upita Esta (pre no što ga je Amu

pljusnula). "Vratiću se kada se završi pesma.""Nemoj samo da očekuješ da te ponovo vodim u bioskop", rekla je Amu. "Osramotio si

sve nas."Ali Esta nije mogao da se uzdrži. Ustao je i krenuo napolje. Pored ljutite Amu. Pored

Rahel koja je pomno zurila između svojih kolena. Pored Kočama Bebe. Pored Gledališta kojeje ponovo moralo da pomera noge. Ovamoionamo. Nad vratima je crvenim slovima pisaloIZLAZ. I Esta izađe. U holu su čekale oranžade. Čekale su limunade. Čekale su rastopljenečokoladice. Čekale su stolice od marinskoplavog skaja. Čekali su posteri Dolazi uskoro!

Sam Esta sede na stolicu od marinskoplavog skaja, usred kružnog predvorja bioskopaAbilaš, i zapeva. Glasom opatice, pitkim kao bistra voda.

Ali kako joj narediti: "Ostani,i svaki moj zahtev ispuni?"

48

Ovo probudi čoveka iza tezge s osvežavajućim pićima koji je, u iščekivanju pauze, zaspaona sastavljenim stolicama. Krmeljivim očima pogledao je Samog Estu u bež šimikama. Injegovu raščupanu loknu. Obrisao je mermerni pult prljavom krpom. I čekao. Čekajući brisao.Brišući čekao. I gledao raspevanog Estu.

Kako držati talas na pesku lak?Kako rešiti zagonetku što zove se Mariiija?

"Hej! Eda čeruka!", rekao je Čika Oranžada-Limunada glasom hrapavim i otežalim odsna. "Šta to izvodiš, boga ti tvoga?"

Kako sačuvati u rucimesečev zrak?

pevao je Esta."Hej!", rekao je Čika Oranžada-Limunada. "Ovo je moje Vreme za Odmor. Ubrzo ću

morati da se probudim i da radim. Zato ovde ne možeš da mi pevaš engleske pesmice.Prestani." Zlatni ručni sat beše skoro sasvim pokriven kovrdžavim dlačicama njegove ruke.Zlatni lančić beše skoro sasvim pokriven dlakama njegovih grudi. Bela sintetička košulja bilamu je raskopčana do naduvene trbušine. Izgledao je kao neprijateljski raspoložen okićenimeda. Iza njega su visila ogledala u kojima su se ogledali kupci hladnih napitaka i grickalica.U koja su gledali dok su popravljali svoje lokne i smeštali guzove na stolice. Ogledala suzurila u Estu.

"Mogao bih da podnesem Pismenu Žalbu protiv tebe", reče Čika Esti. "Kad si me većprobudio i prekinuo moje Vreme za Odmor, dođi i popij nešto. To je najmanje što možeš dami učiniš."

Imao je neobrijano lice jakih čeljusti. Njegovi zubi, kao požutele klavirske dirke, motrilisu malog Elvisa Pelvisa.

"Ne, hvala", rekao je Esta učtivo. "Porodica me očekuje. A i potrošio sam ceo džeparac.""Džemparac?", začudi se Čika Oranžada-Limunada, sa zubima koji su i dalje motrili.

"Prvo engleske pesmice, a sada i Džemparac! Gde ti živiš? Na mesecu?"Esta se spremao da krene."Sačekaj trenutak!" podviknu Čika Oranžada-Limunada. "Samo trenutak!", ponovi, ovog

puta nežnije. "Čini mi se da sam te nešto pitao."Njegovi požuteli zubi bili su magneti. Koji gledaju, smeše se, pevaju, njuškaju, kreću se.

Hipnotišu."Pitao sam te gde živiš", rekao je, pletući svoju gnusnu mrežu."U Ajemenemu", odgovori Esta. "Živim u Ajemenemu. Moja baka je vlasnica 'Rajske

turšije i slatkog'. Ona je mirujući partner.""Ma nije valjda?", reče Čika Oranžada-Limunada. "A uz koga miruje?" Nasmejao se

gadnim smehom koji Esta nije mogao da razume. "Nema veze. I onako ne razumeš. Dođi ipopij nešto", ponovi. "Hladni napitak za džabe. Dođi. Dođi i ispričaj mi sve o tvojoj bakici."

Esta je prišao. Privučen požutelim zubima."Ovamo. Iza pulta", reče Cika Oranžada-Limunada. Glas mu je prešao u šapat. "Moramo

da se sakrijemo, jer se pića ne služe za vreme projekcije. To je Povreda Bioskopskih Pravila."Esta je došao iza pulta po svoj Hladni Napitak za Džabe. Video je tri visoke barske stolice

na kojima je spavao Čika Oranžada-Limunada. Drvo beše uglačano od sedenja."Budi tako ljubazan i pridrži mi ovo", reče Cika Oranžada-Limunada i izvadi penis kroz

svoj meki muslinski doti. "Šta bi popio? Oranžadu? Limunadu?"Esta ga je držao zato što je morao da ga drži."Oranžadu? Limunadu? Limunoranžadu?""Limunadu, molim", odgovori Esta učtivo.Dobio je hladnu flašu i slamku. Flašu je držao u jednoj, a penis u drugoj ruci. Tvrd, vruć,

prošaran venama.Ne kao mesečev zrak.

■

49

Ruka Čika Oranžade-Limunade prekrila je Estinu. Nokat na palcu beše mu dugačak kao užene. Pomerao je Estinu ruku gore-dole. Najpre polako. Zatim brzo.

Limunada beše hladna i slatka. Penis vruć i tvrd.Klavirske dirke su motrile."I tako, tvoja baka ima fabriku?", upita Čika Oranžada-Limunada. "Šta proizvodi?""Razne proizvode", rekao je Esta ne gledajući, sa slamkom u ustima. "Kašice, turšiju,

džem, kari u prahu. Ananas u kriškama.""Dobro", rekao je Čika Oranžada-Limunada. "Izvrsno."Njegova ruka stegnu Estinu. Snažna i znojava. I sve brža.

Brzo, brzo, sve brže,bez predaha, dragi druže,dok brzo još brže nijea najbrže brže bije.

Kroz raskvašenu papirnu slamku (skoro sasvim spljoštenu od pljuvačke i straha) mileo jeslatki limun. Duvajući kroz slamku (dok mu se druga ruka pokretala), Esta je praviobalončiće. Lepljivoslatke balončiće od limuna u limunadi koju nije mogao da pije. U sebi jenabrajao bakine proizvode:

TURŠIJE KAŠICE DŽEMOVIMango Pomorandža BananaLjute papričice Grejpfrut Mešano voćeGorka bundeva Ananas Marmelada od grejpfrutaBeli luk MangoSoljena limeta

Zatim se hrskavičavo, čekinjasto lice zgrči, a Estina ruka postade vlažna i vruća i lepljiva.Na njoj je ostalo belance. Belo belance. Nedokuvano.

Limunada beše hladna i slatka. Penis mek i zgužvan kao prazan novčanik za sitninu.Čovek je obrisao Estinu drugu ruku svojom prljavom krpom.

"A sada ispij svoje piće", reče, srdačno uštinuvši Estu za guzu. Tvrde šljive u tesnimpantalonicama. U malim bež šimikama. "Do dna", dodade. "Pomisli na sve one siromahe kojinemaju šta da jedu, ni šta da piju. Ti si srećan bogati dečko, s džemparcem i s bakinomfabrikom koju ćeš naslediti. Trebalo bi da zahvaljuješ Bogu na bezbrižnom životu. Hajde,ispij svoje piće."

I tako je, iza tezge s osvežavajućim napicima, u kružnom predvorju bioskopa Abilaš, predsalom s prvim platnom za sedamdesetmilimetarske projekcije u sinemaskopu u Kerali,Estapen iskapio besplatnu flašicu penušavog straha s ukusom limuna. Limun previšelimunast, previše hladan. Previše sladak. Pena ga je golicala u nosu. Ubrzo će dobiti još jednuflašicu (penušavog straha za džabe). Ali to još uvek nije znao. Svoju lepljivu Drugu rukudržao je daleko od tela.

Ništa nije smeo da takne.Kada je Esta ispio svoje piće, Čika Oranžada-Limunada reče: "Gotovo? Dobridečko."Uzeo je praznu flašicu, spljoštio slamku i poslao Estu natrag u film "Moje pesme, moji

snovi".Ponovo u tami koja je mirisala na ulje za kosu, Esta podiže Drugu ruku uvis, oprezno, kao

da drži zamišljenu narandžu. Provukao se pored Gledališta (koje je pomeralo nogeovamoionamo), pored Kočama Bebe, pored Rahel (još uvek nagnute unazad), pored Amu (jošuvek ljutite). Esta je seo, i dalje držeći svoju lepljivu narandžu.

A na platnu beše Kapetan fon Trap. Kristofer Plainer. Nadobudan. Tvrda srca. Sprorezom umesto usta. I s policijskom pištaljkom oštrog zvižduka. Kapetan sa sedmoro dece.Dece čiste kao pepermint bombonice. Pravio se da ih ne voli, a voleo ih je. Voleo je i nju

50

(Džuli Endrjus), ona je volela njega, oni su voleli decu, deca su volela njih. Deca su se volelameđusobno. Behu to čista, bela deca, u mekim krevetićima.

Kuća u kojoj su živeli imala je vrtove i jezero i široko stepenište i bela vrata i prozore icvetne zavese.

Čista bela deca, čak i ona velika, plašila su se grmljavine. Da bi ih umirila, Džuli Endrjusih je smeštala u svoj čisti krevet i pevala im čistu pesmu o nekoliko njenih omiljenih stvari.Evo nekoliko njenih omiljenih stvari:

(1) Devojčice u belim haljinicama obrubljenim plavim satenom(2) Divlje guske koje lete noseći mesec na krilima(3) Svetlucavi bakarni čajnici(4) Zvonce na vratima, zvončići na sankama i šnicle s rezancima(5) Itd.

U glavama izvesnih dvojajčanih blizanaca iz gledališta u bioskopu Abilaš javiše sesledeća pitanja koja su zahtevala odgovore:

(a) Da li Kapetan fon Klap-Trap trese nogom?Ne.(b) Da li Kapetan fon Klap-Trap pravi balončiće od pljuvačke? Pravi li ih?Ne, naravno.(c) Da li ćurliče?Ne.O, Kapetane fon Trap, Kapetane fon Trap, da li biste mogli voleti mališu s narandžom u

zagušljivom bioskopu?Maločas je držao u ruci onustvar Čika Oranžade-Limunade, ali da li biste ga, svejedno,

mogli voleti?A njegovu sestru bliznakinju? Naherenu, s palmicom u Ljubavi-u-Tokiju? Da li biste i nju

mogli voleti?I Kapetan fon Trap je imao šta da pita.(a) Da li su to čista bela deca ?Ne. (Ali Sofi Mol jeste.)(b) Da li prave balončiće od pljuvačke?Da. (Ali ih Sofi Mol ne pravi.)(c) Da li tresu nogom?Kao činovnici?Da. (Ali Sofi Mol ne trese.)(d) Da li su, jedno ili oboje, ikada držali onustvar nekom neznancu?N....nda. (Ali Sofi Mol nije.)"Žalim slučaj", reče Kapetan fon Klap-Trap. "Ne dolazi u obzir. Ne mogu ih voleti. Ne

mogu postati njihov Baba. O, ne."Kapetan fon Klap-Trap nije mogao.

Esta spusti glavu na kolena."Šta ti je?", upita ga Amu. "Ako se opet duriš, vodim te pravo kući. Lepo sedi. I gledaj.

Zato smo te doveli."Ispij svoje piće.Gledaj film.Misli na sve siromahe.Srećan mali dečko sa džemparcem. Bez briga.Esta se ispravi i poče da gleda. Utroba mu se dizala. U njemu je klijalo talasastozeleno,

gusto-tečno, morskotravasto, grumuljičavo, plutajuće osećanje, puno do vrha, prazno do dna."Amu?", reče."Šta je SAD?" Brecavo, izlajano, ispljunuto SAD."Kao da bih povraćao", rekao je Esta."Kao da bi, ili bi stvarno?" Glas joj poprimi zabrinutu boju.

51

"Ne znam.""Hajde da probamo", reče Amu. "Biće ti bolje.""U redu", reče Esta. U redu? U redu."Kuda ćete?", želela je da zna Kočama Beba."Esta će probati da povraća", rekla je Amu."Kuda ćete?", upita Rahel"Kao da bih povraćao", rekao je Esta."Je 1' mogu ja da gledam?", upita Rahel."Ne", rekla je Amu.Ponovo pored Gledališta (noge ovamoionamo). Prošli put da bi pevao. Sad da bi

povraćao. Izlaz kroz IZLAZ. Čika Oranžada-Limunada jeo je slatkiše u mermernompredvorju. Ustima punim slatkiša. Pravio je tihe, grgotave zvuke, kao voda koja otiče izumivaonika. Na tezgi je ležao zeleni omotač čokoladice. Ovaj čovek imao je slatkiše zadžabe. Kolonu slatkiša za džabe, u mutnim teglama. Obrisao je mermerni pult prljavomkrpom. Krpu je držao u dlakavoj ruci na kojoj mu beše sat. Kada je ugledao blistavu ženuuglačanih ramena i malog dečaka, licem mu prelete senka. Zatim se nasmeši svojim džepnimklavirskim osmejkom.

"Natrag takobrzo?", upita.Esta samo što se nije ispovraćao. Amu ga je odvukla do toaleta. Na kome je pisalo NJEN.Beše podignut, u klinču između nečistog umivaonika i majčinog tela. Nogu u vazduhu.

Umivaonik je imao gvozdene slavine i bio pokriven tragovima rde i dlakama iz kose sličnimmapi nekog velikog grada u kome je teško snaći se.

Esta se zgrčio ne izbacivši ništa. Samo misli. Koje najpre otplutaše, pa doplutaše natrag.Amu ih nije videla. Lebdele su kao olujni oblaci nad Umivaonik-gradom. A muški i ženskistanovnici Umivaonik-grada nastaviše da gledaju svoja posla. Automobili i autobusiUmivaonik-grada i dalje su jurcali naokolo. Život u umivaoniku se nastavljao.

"Ne?", upita Amu."Ne", odgovori Esta.Ne? Ne."Onda se umij", reče Amu. "Voda uvek pomaže. Umij se, pa ćemo na jednu penušavu

limunadu."Esta je oprao lice i ruke i lice i ruke. Trepavice mu behu vlažne i slepljene.Čika Oranžada-Limunada je savio zeleni omot čokoladice, izravnavši ga nalakiranim

noktom na palcu. Zatim je zgnječio muvu. Blagim pokretom ruke gurnuo ju je s pulta na pod.Ostala je da leži na leđima i maše nejakim nožicama.

"Sladak dečkić", rekao je. "Lepo peva.""Moj sin", rekla je Amu."Zaista?", upita Čika Oranžada-Limunada i zubima pogleda Amu. "Zaista? Izgledate

premladi za decu.""Nije mu dobro", reče Amu. "Mislila sam da bi mu prijalo nešto hladno.""Dakako", reče Čika. "Dakakodakako. Oranža-dalimunada? Limunadaoranžada?"Jeziva, užasavajuća pitanja."Ne, hvala." Esta je pogledao Amu. Talasastozelent kao morska trava, do vrha pun, do

dna prazan."Šta biste vi?", upita Čika Oranžada-Limunada Amu. "Kokakolufantu? Ružino mleko sa

sladoledom?""Ne. Ne bih, hvala", odgovori Amu. Blistava žena dubokih jamica na obrazima."Izvoli", reče Čika i pruži Esti punu šaku slatkiša, kao velikodušna stjuardesa. "Ovo je za

tebe, mali Mon.""Ne, hvala", reče Esta gledajući u Amu."Uzmi, Esta", reče Amu. "Ne budi nevaspitan."Esta uze."Kaži Hvala", reče Amu."Hvala", reče Esta. (Na slatkišima i na belom belancetu.)

52

"Nema na šta", reče Čika Oranžada-Limunada na engleskom. "Pa", dodade, "dečko kažeda ste iz Ajemenema?"

"Da", odgovori Amu."Često idem tamo", rekao je Čika Oranžada-Limunada. "Rodbina moje žene je iz

Ajemenema. Znam gde je vaša fabrika. ,Rajska turšija', zar ne? Rekao mi je. Vaš Mon."Znao je gde da nađe Estu. To je pokušavao da mu kaže. Kao upozorenje.Amu pogleda svog sina u oči slične svetlucavim dugmićima u groznici."Moramo da pođemo", rekla je. "Ne smemo da rizikujemo da dobije temperaturu. Sutra

dolazi njihova rođaka", objasnila je Čiki. I dodala, nemarno: "Iz Londona.""Iz Londona?" Novo uvažavanje zacakli se u Cikinim očima. Prema porodici sa

londonskim vezama."Esta, ti ostani ovde sa Čikom. Ja idem po Kočama Bebu i Rahel", rekla je Amu."Dođi", rekao je Čika. "Dođi i sedi kraj mene na ovu visoku stolicu.""Ne, Amu! Ne, Amu, ne! Ja želim da idem s tobom!"Zatečena neuobičajenom, vrištavom nepopustljivošću svog tihog sina, Amu se izvini Čika

Oranžadi-Limunadi."Obično nije ovakav. Onda pođi sa mnom, Estapene."

Opet poznati miris. Senke ventilatora. Temena. Vratovi. Kragne. Kosa. Punđe. Pletenice.Konjski repovi.

Palmica, u Ljubavi-u-Tokiju. Mala devojčica i bivša opatica.Sedmoro pepermint dece Kapetana fon Trapa izašlo je iz svojih pepermint kupki i stalo u

pepermint red, zalizane kose, pevajući poslušnim pepermint glasićima ženi kojom se Kapetanumalo nije oženio. Plavokosoj baronici koja je sijala kao dijamant.

Na zvuk muzikeoživeše brda

"Moramo da idemo", reče Amu Kočama Bebi i Raheli."Ali, Amu!", rekla je Rahel. "Još se nisu desile Glavne Stvari! Još je nije ni poljubio! Još

nije ni pocepao Hitlerovu zastavu! Još ih nije ni izdao poštar Rolf!""Esti nije dobro", rekla je Amu. "Polazi!""Još nisu stigli ni nacisti!""Hajde!", rekla je Amu. "Diži se!""Još nisu pevali ni Usamljene kozice visoko u brdu!""Esta mora da se oporavi do dolaska Sofi Mol, zar ne?", umeša se Kočama Beba."Ne mora", odgovori Rahel, ali sebi u bradu."Šta si rekla?", upita je Kočama Beba naslućujući smisao, ali ne i šta je, u stvari, rečeno."Ništa", reče Rahel."Čula sam te", rekla je Kočama Beba.

Napolju je Čika ređao svoje tegle od mutnog stakla i brisao prljavom krpom kružnetragove vode koji su ostali na njegovom mermernom pultu. Spremao se za pauzu. Beše to čistČika Oranžada-Limunada. Imao je srce stjuardese zatočeno u medveđem telu.

"Znači, idete", rekao je."Da", odgovori Amu. "Gde možemo da uhvatimo taksi?""Izađite kroz kapiju i pođite uzbrdo. S vaše leve strane", rekao je gledajući Rahel. "Niste

mi kazali da imate i malu Mol." Pružio joj je slatkiš. "Izvoli, curice, ovo je za tebe.""Uzmi moj", brzo reče Esta, ne želeći da Rahel priđe čoveku.Ali Rahel je već pošla. Dok mu je prilazila, nasmešio joj se. Nešto u tom klavirskom

osmehu, u nepomičnom pogledu kojim ju je obujmio, natera Rahel da se povuče. Nikada nijevidela ništa groznije. Osvrnu se da pogleda Estu.

Udaljila se od dlakavog čike hodajući unatraške.

53

Esta joj je strpao u ruku svoje slatkiše. Osetila je njegove grozničavo vrele prste samrtnohladnih jagodica.

"Zdravo, Mon", reče Čika Esti. "Vidimo se u Ajemenemu, jednog dana."Ponovo crveno stepenište. Ovog puta zaostajala je Rahel. Vukla se (ne, ne želim da

idem). Tona cigala na uzici."Fini čovek ovaj prodavač oranžade i limunade", reče Amu."Pih", reče Kočama Beba."Ne izgleda tako, ali je bio iznenađujuće ljubazan prema Esti", reče Amu."Zašto se onda ne udaš za njega?", razdražljivo upita Rahel.Na crvenom stepeništu vreme je stalo. Stade i Esta. I Kočama Beba."Rahel", rekla je Amu.Rahel se skameni. Očajnički se kajala zbog svojih reči. Nije znala odakle su stigle. Nije

znala ni da se nalaze u njoj. Ali bile su izgovorene i beše nemoguće povući ih. Iskrsle su nacrvenom stepeništu, slične državnim činovnicima. Od kojih su neki stajali, a neki sedeli itresli nogom.

"Rahel", reče Amu, "shvataš li šta si upravo učinila?"Uplašene oči i palmica pogledaše Amu."U redu je. Ne boj se", rekla je Amu. "Samo mi odgovori. Shvataš li?""Šta?", upita Rahel svojim najtanušnijim glasićem."Shvataš li šta si upravo učinila?", ponovi Amu.Uplašene oči i palmica ponovo je pogledaše."Znaš li šta se dešava kad povrediš ljude?", upita je Amu. "Kad povrediš ljude, oni počnu

da te vole manje. Eto šta čine nepromišljene reči. Čine da te ljudi vole malo manje."Hladni noćni leptir s neuobičajeno gustim leđnim dlačicama nečujno slete na Rahelino

srce. Na mestima koja su dotakle njegove ledene nožice pojaviše se male čvoruge. Šestčvorugica na njenom nepromišljenom srcu.

Malo manje volela je njena Amu nju.I tako, kroz kapiju, uzbrdo, pa levo. Taksi stanica. Povređena majka, bivša opatica, jedno

vruće i jedno hladno dete. Sa šest čvorugica i s noćnim leptirom.Taksi je mirisao na san. Na staru, izgužvanu odeću. Na vlažne peškire. Na pazuhe. Taksi,

naposletku, beše taksistin dom. U njemu je taksista živeo. Jedino tu mogao je da skladištisvoje mirise. Sedišta behu raščerečena. Razderana. Punjenje od prljavog žutog sunđerapodrhtavalo je na zadnjem sedištu kao jetra bolesna od žutice. Vozač je ličio na malog,nervoznog glodara. Imao je orlovski nos Rimljanina i brčiće Liti Ričarda. Beše tako sitan daje gledao kroz volan. Drugi vozači videli su taksi s putnicima, ali bez ikog za volanom. Vozioje brzo, svađalački, ulećući između drugih kola, gurajući ih iz njihovih traka, ubrzavajući napešačkim prelazima, prolazeći kroz crvena svetla.

"Zašto ne sednete na jastučić, ili na tako nešto?", predloži Kočama Beba svojimprijateljskim glasom. "Tako biste bolje videli."

"Zašto ti ne gledaš svoja posla, seko?", predloži vozač svojim neprijateljskim glasom.Dok su prolazili kraj mastiljavog mora, Esta nasloni glavu na prozor. U ustima je osećao

ukus toplog, slanog povetarca koji mu je gladio kosu. Znao je da bi Amu, kada bi saznala štaje radio s Čika Oranžadom-Limunadom, i njega volela manje. Daleko manje. U stomaku osetiposramljenu, penušavu mučninu. Čeznuo je za rekom. Jer voda uvek pomaže.

Lepljiva neonska noć jurila je pored taksija. Unutra je bilo toplo i tiho. Kočama Beba bešezajapurena i uzbuđena. Zadovoljna što nije krivac za loše raspoloženje. Svaki put kada bi paslutalica istrčao na ulicu, vozač je svesrdno nastojao da ga pregazi.

Noćni leptir na Rahelinom srcu širio je svoja somotska krilca. Jeza joj se uvlačila u kosti.Pred hotelom "Morska kraljica" neboplavi plimut čavrljao je s drugim, manjim

automobilima. Brum brum, brum kabum. Debela dama na zabavi mršavih damica.Razmahanih krila.

"Sobe broj 313 i 327", rekao je recepcionar. "Bez rashladnih uređaja. Dvokrevetne. Lift jeu kvaru."

54

Dečko za sve, koji ih je poveo uz stepenice, nije bio dečko i nije mogao sve. Oči mu behuzamagljene, a na njegovoj otrcanoj smeđoj uniformi nedostajala su dva dugmeta. Morao je danosi smešnu naherenu kapicu pričvršćenu lastišem za njegov oklembešeni podvaljak. Činilose nepotrebno okrutnim primorati starijeg čoveka da nosi takvu naherenu kapicu, nemarno sepoigravati s načinom na koji su godine odabrale da vise pod njegovom bradom.

Još crvenih stepenica. Crveni tepih iz bioskopa sledio ih je kud god pošli. Čarobni crveničilim.

Čako je bio u sobi. Uhvatili su ga u pola zalogaja. Gostio se pečenim piletom, prženimkrompirićima, slatkim kukuruzom, pilećom supom, paratama i sladoledom od vanile sčokoladnim prelivom. Preliv beše u zasebnoj posudici za preliv. Čako je često pričao o svojojambiciji da umre od prejedanja. Mamači je govorila da je to siguran znak potisnutognezadovoljstva. Čako je tvrdio da tome nema ni traga; U pitanju beše Čista Halapljivost.

Čako je bio zatečen njihovim preuranjenim povratkom, mada se pretvarao da mu jesvejedno. Nastavio je da jede.

Prvobitno beše dogovoreno da Esta spava s Čakom, a Rahel s Amu i Kočama Bebom. No,kako se Esta nije osećao dobro i kako je došlo do preraspodele Ljubavi (Amu ju je volelamalo manje), Rahel je morala da ostane s Čakom, a Esta s Amu i Kočama Bebom.

Amu izvadi iz kofera Rahelinu pidžamu i četkicu za zube i spusti ih na krevet."Izvoli", reče. I zatvori bravice na koferu.Klik. I klik."Amu", rekla je Rahel, "mogu li, za kaznu, da ostanem bez večere?"Čeznula je da bude kažnjena. I da je, zatim, Amu voli isto kao pre."Kako hoćeš", odgovorila je Amu. "Ali ti savetujem da jedeš. Ako hoćeš da porasteš.

Možda će Čako podeliti s tobom svoje pile.""Možda da, a možda i ne", rekao je Čako."Ali šta je s mojom kaznom?", upita Rahel. "Još me nisi kaznila.""Neke stvari su same po sebi kazna", rekla je Kočama Beba. Kao da je htela da objasni

formulu koja Raheli beše nejasna.Neke stvari su same po sebi kazna. Slične spavaćim sobama s ugrađenim plakarima. Svi

oni će uskoro naučiti nešto više o kaznama. Da su različitih veličina. Da su neke velike kaoplakari u spavaćim sobama. Da se u njima čitav život može provesti u tumaranju izmeđumračnih nizova polica.

Kočama Bebin poljubac za laku noć ostavio je malo pljuvačke na Rahelinom obrazu.Obrisala ju je ramenom.

"Laku noć, lepo spavaj", rekla je Amu. Okrenuta leđima. I odmah zatim izašla."Laku noć", rekao je Esta, previše bolestan da bi voleo svoju sestru.Sama Rahel gledala ih je kako odmiču hotelskim hodnikom kao nemi, veoma stvarni

duhovi. Dva velika i jedan mali, u bež šimikama. Crveni tepih prigušio je zvuk njihovihkoraka.

Rahel je stajala na vratima sobe, preplavljena tugom.Beše tužna zbog dolaska Sofi Mol. Tužna jer ju je Amu volela malo manje. Tužna zbog

onoga što je Čika Oranžada-Limunada uradio Esti u bioskopu Abilaš, šta god da je to bilo.Vetar je zažario njene suve, bolne oči.Čako joj ponudi jedan batak i nekoliko krompirića."Ne, hvala", reče Rahel, u nadi da će Amu povući svoju kaznu ako se kazni sama."A malo sladoleda s čokoladnim prelivom?", upita je Čako."Ne, hvala", odgovori Rahel."U redu", reče Čako. "Ne znaš šta propuštaš."Dokrajčio je pile, a zatim i sladoled.Rahel je obukla pidžamu."Molim te, nemoj da mi kažeš zašto si kažnjena", reče Čako. "To ne bih mogao da

podnesem." Skupljao je ostatak čokoladnog preliva parčetom parate. Njegov odvratni dezertposle dezerta. "O čemu se radi? Da li si češala ujed komarca dok ti nije pošla krv? Ili taksistinisi rekla hvala?"

55

"Nešto mnogo gore od toga", odgovori Rahel, ne odajući Amu."Nemoj mi reći", kazao je Čako. "Ne želim da znam."Pozvonio je. Umorni dečko za sve ušao je i počeo da skuplja tanjire i kosti. Pokuša da

omiriše šta se jelo, ali su mirisi već utekli, uzveravši se uz istegljene, posivele hotelskezavese.

U kupatilu hotela "Morska kraljica" gladna sestričina i siti ujak zajedno su prali zube.Ona, napuštena mala osuđenica u prugastoj pidžami i s palmicom na glavi. On, u pamučnojpotkošulji i u gaćama. Zategnuta potkošulja pokrivala je njegov okrugli stomak kao drugakoža, mlitava nad pupkom.

Kada je Rahel svoju penušavu, nepomičnu četkicu počela da trlja zubima umesto da zubetrlja četkicom, Čako nije stavio nikakvu primedbu.

On nije bio fašista.Pljuvali su na smenu. Rahel je pomno motrila kako pena paste za zube klizi niz

umivaonik i odatle motri na nju.Koje sve boje i kakva čudna stvorenja mogu iskočiti iz proreza medu njenim zubima!Večeras ništa. Ništa neobično. Samo balončići paste za zube.

Čako ugasi veliko svetio.Kada je legla u krevet, Rahel skinu Ljubav-u-To-kiju i spusti je pored naočara za sunce.

Premda malo klonula, njena palmica nastavi da stoji.Čako je ležao pod noćnom lampom, u bazenu svetla. Debeli muškarac na zamračenoj

pozornici. Dohvati košulju, koja je ležala zgužvana na dnu kreveta, uze novčanik iz džepa ipogleda sliku Sofi Mol koju mu je Kočama Margaret poslala pre dve godine.

Rahel ga je posmatrala, dok je njen hladni noćni leptir ponovo širio krila. Gore, lagano.Pa dole, lagano. Lenji trepet grabljivice.

Čaršavi su bili grubi, ali čisti.Čako zatvori novčanik i ugasi lampu. U mraku je upalio cigaretu, pokušavajući da zamisli

kako sada izgleda njegova kći. Stara devet godina. Poslednji put viđena dok beše crvena iizborana. Još ne pravo ljudsko biće. Tri nedelje po njenom rođenju, uplakana Margaret,njegova žena, njegova jedina ljubav, rekla mu je za Džoa.

Margaret je rekla Čaku da više ne može da živi sa njim. Rekla mu je da joj je potrebanvlastiti prostor. Kao da je Čako koristio njene police za svoju odeću. Što bi učinio, pre ilikasnije.

Zatražila je razvod.Nekoliko poslednjih, mučnih noći pre no što je otišao Čako se izvlačio iz kreveta, uzimao

džepnu lampu i posmatrao svoje usnulo dete. Da bi je zapamtio. Da bi je urezao u pamćenje. Ibio siguran da zamišlja pravo lice, kada je sutra bude prizivao u sećanje. Zapamtio je njenusmeđu paperjastu kosicu. Oblik njenih napućenih usnica koje su se neprestano micale. Prstićena njenim nogama. Bledi mladež. A zatim je, nesvesno, u svojoj bebi počeo da traži Džoa.Beba je stezala njegov kažiprst dok je pod svetlom džepne lampe, slomljena srca i pun zavisti,sprovodio svoju izbezumljenu potragu. Pupak na njenom sitom stomačiću ličio je na kupolicuna brdu. Čako je prislonio uvo i oslušnuo komešanja njene utrobe. Poruke koje su putovale sjedne na drugu stranu. Nove organe koji su se privikavali jedni na druge. Novu vladu koja jeuspostavljala vlast i organizovala podelu rada, odlučujući šta je čiji zadatak.

Mirisala je na mleko i mokraću. Čako se pitao kako to da neko tako majušan i neodređen,na kome se još ne vidi ni na koga liči, može da potpuno osvoji pažnju, ljubav i razumodraslog čoveka.

Kada je otišao, osetio je da je iz njega nešto iščupano. Nešto veliko.Ali sada je Džo mrtav. Poginuo u saobraćajnoj nesreći. Mrtav kao kamen. Rupa u Vasioni

u obliku Džoa.Sofi Mol je na Čakovoj fotografiji imala sedam godina. Beše bela i plava, ružičastih

usana. Ni traga od crta sirijskih hrišćana. Iako je Mamači, škiljeći u fotografiju, tvrdila da imaPapačijev nos.

"Čako", izusti Rahel u mraku, "mogu li da ti postavim jedno pitanje?"

56

"Postavi i dva", rekao je Čako."Čako, da li voliš Sofi Mol Najviše na Svetu?""Ona je moja kći", rekao je Čako.Rahel razmisli o ovome."Čako, da li je obavezno da ljudi MORAJU da vole svoju decu Najviše na Svetu?""Nema pravila", reče Čako, "ali je obično tako.""Čako, na primer", rekla je Rahel, "samo na primer, da li je moguće da Amu voli Sofi

Mol više od mene i Este? Ili da ti voliš mene više nego Sofi Mol, na primer? ""Ljudskoj prirodi ništa nije strano", odgovori Čako svojim glasom za Javno Čitanje. Ovog

puta se obraćao tami, iznenada neosetljiv prema svojoj maloj sestričini s palmicom na glavi."Ljubav. Ludilo. Nada. Beskrajna Sreća."

Od četiri stvari koje ne behu strane ljudskoj prirodi, Beskrajna Sreća zvučala jenajtužnije. Možda zbog načina na koji je Čako izgovorio ove reči. Beskrajna Sreća. Kaoodjek u praznoj crkvi. Kao tužna riba pokrivena škrgama od glave do repa.

Hladni noćni leptir podigao je jednu nožicu.Dim cigarete vijugao je kroz mrak. A debeli muškarac i mala devojčica ležali su budni u tišini.

Nekoliko soba dalje Estu probudi hrkanje njegove baba tetke.Amu je spavala, prelepa pod prugama plavog uličnog svetla. Smešila se snenim osmehom

i sanjala o delfinima i o dubokom, prugastom moru. Osmeh nije odavao da se u nasmešenojosobi krije bomba spremna da eksplodira.

Sam Esta se otetura do kupatila. Povrati bistru, gorku, limunastu, svetlucavu, penušavutečnost. S oporim ukusom prvog susreta Malog Čoveka sa Strahom. Dum dum.

Oseti se malo bolje. Obuo je cipele i izašao iz sobe, dok su se pertle vukle za njim. Prošaoje hodnikom i nemo stao pred Rahelina vrata.

Rahel se pope na stolicu, otključa vrata i pusti ga unutra.Čako se ne zapita kako je znala da je Esta pred vratima. Navikao je na njihovu povremenu

neobičnost.Ležao je na krevetu kao nasukani kit i pitao se da li je Rahel zaista videla Velutu.

Sumnjao je. Stvari su išle Veluti naruku. Bio je paravan s budućnošću. Pitao se da li je Velutačlan Marksističke partije. I da li se u poslednje vreme viđao s drugom Pilajem.

Početkom te godine politička karijera druga Pilaja naglo je dobila krila. Dva lokalnapartijska člana, drug Dž. Katukaran i drug Guhan Menon, bili su izbačeni iz partije podsumnjom da su naksaliti. Za jednog od njih - druga Guhana Menona - govorkalo se da će bitikotajamski kandidat na izborima za Zakonodavnu skupštinu, zakazanim za mart sledećegodine. Iza sebe je ostavio prazno mesto za koje se takmičilo nekoliko partijskih članova,među kojima beše i drug Pilaj.

Drug Pilaj je počeo da prati zbivanja u "Rajskoj turšiji" s pozornošću rezervnog igrača nafudbalskoj utakmici. Smatrao je da bi osnivanje novog sindikata u njegovoj budućoj izbornojjedinici bilo odlična odskočna daska za Zakonodavnu skupštinu, ma kako mali taj sindikat bio.

Sve do tada je Druže! Druže! (kako je govorila Amu) bilo samo bezopasna igra koju suzaposleni u "Rajskoj turšiji" igrali po završetku radnog vremena. Ali svima (osim Čaku) bešejasno da bi se fabrika, već zadužena do grla, našla u velikoj neprilici ako bi ulozi skočili, adirigentska palica bila istrgnuta iz Čakove ruke.

Kako je bilo finansijskih teškoća, radnici behu plaćeni ispod minimuma koji je odredioSavez sindikata. Naravno, o ovome ih je obavestio sam Čako, obećavši da će im povećatiplate čim stvari krenu nabolje. Verovao je da imaju poverenja u njega i da znaju da im želisamo dobro.

No postojao je neko ko je mislio drukčije. Drug Pilaj je s večeri sačekivao radnike i slaoih u svoju štampariju. Piskavim, prodornim glasom pozivao ih je na revoluciju. U govorima jeuspeo da ostvari mudru mešavinu značajnih lokalnih tema i maoističke retorike, koja je jošveličanstvenije zvučala na malajalamu.

"Ljudi celog Sveta", pištao je, "budite hrabri, odvažite se na borbu, oduprite se teškoćamai napredujte talas za talasom! Tako će čitav Svet pripasti Narodu. Svekolika čudovišta biće

57

uništena! Morate zahtevati ono stoje vaše! Godišnju povišicu. Dodatak za topli obrok.Osiguranje protiv nesreća na poslu." Kako je ove govore drug Pilaj uvežbavao za prilike ukojima će se obraćati milionima ljudi, bilo je nečeg čudnog u visini i melodiji glasa kojim suizgovoreni. Taj glas beše pun zelenih pirinčanih polja i crvenih barjaka razvijenih podmodrim nebesima, a orio se malom, pregrejanom prostorijom ispunjenom mirisomštamparske boje. Drug Pilaj se nikada nije otvoreno izjasnio protiv Čaka. Pominjao ga je usvojim govorima lišavajući ga svih ljudskih svojstava i prikazujući ga kao bezličnog izvršiocanekog velikog plana. Kao teoretsku pretpostavku. Piona u monstruoznoj buržoaskoj zaveriprotiv Revolucije. Nikada ga nije nazivao imenom, već je govorio o "Upravi". Kao da je Čakobio mnoštvo ljudi. Ova podvojenost između čoveka i njegovog posla, osim toga što bešetaktički ispravna, održavala je savest druga Pilaja čistom kada su posredi bili njegovi privatniposlovi s Čakom. Ugovor o štampanju nalepnica za "Rajsku turšiju" donosio mu jeneophodne prihode. Objasnio je samom sebi da su Čako-Mušterija i Čako-Uprava dverazličite osobe. Savim odvojene, dakako, od Čaka-Druga.

Jedina prepreka na putu druga Pilaja bio je Veluta. On beše jedini radnik "Rajske turšije"koji je imao partijsku knjižicu. Predstavljao je saveznika koga bi se drug Pilaj rado odrekao.Znao je da Velutino prisustvo vređa sve Dodirljive radnike u fabrici. Iz prastarih razloga.Drug Pilaj je pažljivo obilazio ovaj nabor, iščekujući povoljnu priliku da ga prepegla.

Bio je u stalnoj vezi s radnicima. Sebi je dao zadatak da bude u toku sa svim zbivanjima ufabrici. Podsmevao se radnicima jer su prihvatali male plate, iako na vlasti beše njihovavlastita, Narodna vlada.

Kada je računovođa Punačen, koji joj je svakog jutra čitao novine, obavestio Mamači dase među radnicima šuška o zahtevanju povišice, Mamači se razbesnela. "Kaži im da čitajunovine. U zemlji je glad. Vlada nezaposlenost. Ljudi umiru. Trebalo bi da su srećni što imajuikakav posao."

Kad god bi se u fabrici dešavalo nešto ozbiljno, obaveštavana je Mamači, ne Čako.Možda zato što se Mamači uklapala u uobičajeni poredak stvari. Ona beše Modalali. Igrala jesvoju ulogu. Njeni odgovori, ma koliko oštri, bili su iskreni i predvidljivi. Čako, koji jeizigravao Glavu domaćinstva i govorio: "Moja turšija, moj džem, moj kari", beše tolikozauzet isprobavanjem različitih kostima daje zaboravio tekst svoje uloge.

Mamači je pokušala da upozori Čaka. Saslušao ju je, ali je nije čuo. I tako, uprkos huciranog nezadovoljstva u fabričkim prostorijama, Čako je nastavio da se igra Druže! Druže!,pripremajući se za Revoluciju.

Te noći, ležeći na uskom hotelskom krevetu, Čako odluči da predupredi druga Pilaja iorganizuje svoje radnike u neku vrstu privatnog sindikata. Održaće izbore. Daće im daglasaju. Mogu da se smenjuju na mestu sindikalnih predstavnika. Nasmešio se zamislivšikako sedi za okruglim stolom pregovarajući sa drugaricom Sumati, ili (još bolje) s drugaricomLusikuti, koja je imala lepšu kosu.

Vratio se u mislima na Margaret i Sofi Mol. Okrutna klešta ljubavi stiskala su mu grudisve dok ne ostade bez daha. Ležao je budan, brojeći sate do odlaska na aerodrom.

Njegova sestričina i njegov sestrić spavali su zagrljeni na susednom krevetu. Vruće ihladno dete. On i Ona. Mi i Mi. Ne potpuno nesvesni zle, krilate kobi koja će sleteti pred njih.

Sanjali su reku.Pognuta nad vodom, kokosova stabla su kokosovim očima motrila čamce koji su plovili

pod njima. Uzvodno u zoru. Nizvodno u suton. Čulo se tupo, sumorno udaranje bambusovihštapova o tamno, nauljeno drvo.

Voda beše topla. Sivozelena. Poput nabrane svile.Kojom su plivale ribe.I nebo i drveće.I, noću, slomljeni žuti mesec.

Kada su se umorili, mirisi večere siđoše sa zavesa i iskradoše se kroz prozore "Morske

58

kraljice", zaigravši ples do zore na morskom podijumu koji je, takode, mirisao na večeru.Beše deset do dva.

RAJSKE DVERI

Godinama kasnije, kada se Rahel vratila, reka je pozdravi avetinjskim osmehom bezubelobanje i dizanjem mlitave ruke s bolničke postelje.

Desile su se dve stvari.Reka se smanjila. Rahel je porasla.Na reci je podignuta brana, u zamenu za glasove uticajnih vlasnika pirinčanih plantaža.

Brana je regulisala dotok slane vode iz rukavaca koji su vodili do Indijskog okeana. Sada suse obavljale dve žetve godišnje. Više pirinča, po cenu reke.

Premda je bio juni, sezona kiša, reka beše tek nabujali slivnik, uzana pantljika mutne vodekoja je, onemoćala, lizala muljevite obale, okićena srebrnim šljokicama mrtve ribe. Gušile suje sočne trave, koje su pod vodom mahale čupavim korenjem kao pipcima. Ljiljani bronzanihkrila prelazili su s jedne na drugu obalu. Oprezno, zaveslaj po zaveslaj.

Nekada je reka budila strah. Menjala živote. Sada je ostala uvučenih kandži i usahla duha.Kao otežalo, zeleno travnato uže koje vuče smrdljivi tovar smeća do mora. Najlon keseveselih boja letele su po njenoj lepljivoj, kaljavoj površini poput tropskih letećih cvetova.

Kamene stepenice koje su nekada spuštale kupače do vode, a ribare do ribe, ostale supotpuno otkrivene, nisu vodile nikud, ličile su na besmislen spomenik koji ne slavi ničijuuspomenu. Kroz pukotine je provirivala paprat.

Iz strme, muljevite obale na drugoj strani reke uzdizale su se niske straćare od blata. Decasu se trćila i kakila pravo u gnjecav, meki mulj usahlog rečnog korita. Mladi su govancimaboje senfa prepuštali da se sama otklizaju do svog odredišta. Predveče se voda konačnodizala, prihvatala ponude proteklog dana i valjala se do mora, ostavljajući za sobom talasastetragove guste bele pene. Uzvodno, čiste majke su prale odeću i posude u nerazblaženim fa-bričkim otpadnim vodama. Ljudi su se kupali. Sapunjao se torzo do torza. Kupači sunalikovali bistama na uskom, ustalasanom travnjaku.

Za toplih dana zadah izmeta dizao se s reke i lebdeo nad Ajemenemom kao šešir.Dublje na kopnu, s one strane reke, vlasnici lanca hotela s pet zvezdica kupili su Srce Tame.Kući Istorije (u kojoj su se, nekad davno, došaptavali preci orožalih noktiju i daha koji

zaudara na plesnive mape) nije se više moglo prići s reke. Okrenula je leđa Ajemenemu.Hotelski gosti dovoženi su rukavcima pravo iz Kočina. Stizali su motornim čamcima koji suza sobom ostavljali penušavo slovo V i trag benzina u kome su se prelivale dugine boje.

Pogled iz hotela beše lep, ali su i ovde vode bile otrovne i guste. Naokolo su postavljeninatpisi "Zabranjeno plivanje", ispisani kitnjastim slovima. Podignut je visok zid koji jezaklanjao straćare i sprečavao neželjene posetioce da kroče na Kari

Saipuovo imanje. Prodiranje smrada, međutim, ništa nije moglo da zaustavi. Imali suveliki bazen.

Sveže tanduri krompiriće i palačinke u šatou na jelovniku.Drveće je i dalje bilo zeleno, a nebo plavo, što ne beše zanemarljivo.Zato su resili da zaborave nedostatke i da svoj smrdljivi raj nazovu "Rajske dveri". Dobro

su znali, ovi promućurni Hotelski Ljudi, da je smrad, kao i tuđe siromaštvo, stvar navike.Pitanje discipline, odlučnosti i rashladnih uređaja. Ništa više od toga.

Kari Saipuova kuća bila je renovirana i okrečena. Postala je središnji deo velikoghotelskog kompleksa, ispresecanog veštačkim potocima i mostićima. Maleni čamci poigravalisu na vodi. Veliki kolonijalni bungalov s prostranim tremom i dorskim stubovima beše

59

opkoljen manjim, starijim drvenim kućama - kućama predaka - koje je hotel kupio od starihvlasnika i pretvorio ih u sastavni deo Srca Tame. U kockice istorije namenjene za zabavuturista. Poput snopova pirinča u Josifovom snu, poput gomile nestrpljivih urođenika speticijom za engleskog sudiju, stare kuće su svojim položajem iskazivale dužno poštovanjeKući Istorije. Hotel je nazvan "Nasleđe".

Hotelski Ljudi voleli su da pričaju svojim gostima kako je najstarija drvena kuća, shermetički zatvorenim skladištem u koje staje godišnja zaliha pirinča za vojsku, nekad biladom druga Nambudiripada ("Mao Cedunga Kerale", za neupućene). Nameštaj i kućnipredmeti bili su izloženi za posetioce. Suncobran od trske, kauč od bambusa, drvena kutijicaza miraz. Behu označeni natpisima. Tradicionalni suncobran Kerale, pisalo je. Tradicionalnakutijica za miraz.

I tako Istorija i Književnost stupiše u službu trgovine. Kure i Karl Marks uhvatiše se zaruke, pozdravljajući goste koji su se iskrcavali iz čamaca.

Kuća druga Nambudiripada služila je kao sala za ručavanje, u kojoj su preplanuli turisti ukupaćim gaćama i kostimima pijuckali ukusno kokosovo mleko (posluženo u ljuskamakokosa), dok su bivši komunisti, povijenih leđa (sada zaposleni kao nosači i kelneri unarodnim nošnjama veselih boja), nosili poslužavnike sa pićem i dodvoravali se gostima.

Da bi se ugođaju dodao Lokalni Začin, turisti su s večeri čašćavani okrnjenimpredstavama katakalija ("Teško je držati im pažnju duže vreme", objasnili su igračimaHotelski Ljudi). I tako su prastare priče iskasapljene i osakaćene. Šestosatne sage srezane suna dvadesetominutne epizode.

Predstave su održavane pored bazena. Dok su bubnjari bubnjali i igrači igrali, hotelskigosti jurcali su sa svojom decom po vodi. Dok je Kunti odavala Karni svoje tajne na obalireke, zaljubljeni parovi mazali su se uljem za sunčanje. Dok su očevi igrali prefinjeneseksualne igre sa svojim napupelim kćerima, Putana je dojila Krišnu na otrovnim grudima, aBima rasporio Dušasanu i oprao Draupadinu kosu u njegovoj krvi.

Zadnji trem Kuće Istorije (na kome se sastala policijska potera, na kome je probušenaguska na naduvavanje) beše pretvoren u prozračnu hotelsku kuhinju, u kojoj se nije zbivaloništa strasnije od pripreme kebaba i karamel krema. Užas je ostao u prošlosti. Savladanmirisom hrane. Ućutkan grajom kuvara, veselim zvucima seckanja dumbira i belog luka,čerečenjem nižih vrsta sisara (svinja i koza), komadanjem mesa i čišćenjem ribe.

Ali nešto je ostalo zakopano pod zemljom. Pod travom. Ispod dvadeset tri godine junskihkiša.

Malena, zaboravljena stvar.Dečji plastični sat s nacrtanim kazaljkama.Koje su pokazivale deset do dva.Orkestar dece sledio je Rahel u njenoj šetnji."Zdravo, hipi", vikali su, dvadeset pet godina prekasno. "Kakosezoveš?"Neko je bacio kamen. Njeno detinjstvo dade se u beg, mlatarajući mršavim ručicama.

Rahel nije žurila da se vrati kući. Na povratku izbi na glavni put. Brojne nove kuće i ovdesu nikle i ugnezdile se ispod krošnji. Uskim prilaznim stazicama koje su se odvajale odglavnog puta nisu mogla da prolaze kola, te je Ajemenem ostavljao utisak mirnog seoceta,premda je broj njegovih stanovnika narastao toliko da se, zapravo, ubrajao u manje gradove.Iza krhke fasade zelenila krilo se mnoštvo ljudi koji su se mogli okupiti za tili čas i na smrtpretući vozača autobusa, ili razbiti vetrobran pred vozačem koji se usudio da se nade na putudemonstrantima, ili ukrasti Kočama Bebin uvozni insulin i njene puter-kifle kupljene uNajboljojpekari u Kotajamu.

Drug Pilaj je stajao ispred "Srećne štampe" i razgovarao sa čovekom s druge stranekamene ograde. Ruke druga Pilaja behu prekrštene na grudima i čvrsto stisnute uz telo, kao damu je neko upravo tražio pazuhe na zajam, a on odbio da ih da. Čovek s druge strane ogradepregledao je fotografije izvađene iz najlonske kesice, glumeći zanimanje. Skoro na svimfotografijama nalazio se Lenjin, sin druga Pilaja, koji je živeo u Delhiju i vodio brigu oelektričnim i vodovodnim instalacijama holandske i nemačke ambasade, kao i o krečenju. Da

60

bi ublažio mogući strah mušterija od njegovog političkog opredeljenja, Lenjin je maloizmenio svoje ime. Sada se zvao Levin. P. Levin.

Rahel pokuša da prođe neprimećena. Što, dakako, beše nemoguće."Aijo, Rahel Mol!", doviknu drug Pilaj, prepoznavši je čim ju je ugledao. " Orkunili?

Drug Ujka?"" Uver", reče Rahel.Da li ga se seća? Kako da ne.Ni pitanje ni odgovor ne behu ništa više od učtivog uvoda u razgovor. I ona i on su znali

da postoje stvari koje mogu da se zaborave. Kao i stvari koje se ne zaboravljaju. One sede naprašnim policama poput prepariranih ptica i preteći zure u stranu.

"I tako", reče drug Pilaj, "čini se meni da si sada u Ameriki?""Ne", reče Rahel. "Ovde sam.""Da, da", rekao je nestrpljivo, "ali si inače u Ameriki, čini mi se?"Drug Pilaj spusti ruke s grudi. Njegove bradavice blenule su preko ograde u Rahel kao oči

svetog Bernarda."Da li je prepoznaješ?", upita drug Pilaj čoveka koji je držao fotografije, pokazujući

bradom prema Rahel.Čovek odmahnu glavom."Kći kćeri stare Kočame, vlasnice 'Rajske turšije'", objasni drug Pilaj.Čovek je delovao smeteno. Očito nije bio odatle. I nije voleo turšiju. Drug Pilaj odluči da

se uputi drugom stazom."Punjan Kundžu?", reče. Antiohijski patrijarh pojavi se za trenutak na nebu i mahnu

svelom rukom.Čovek s fotografijama poče da sklapa slagalicu. Poletno zaklima glavom."Sin Punjan Kundžua? Benan Džon Ajp? Koji nekad beše u Delhiju?", nastavi drug Pilaj."Uver, uver, uver", ponavljao je čovek."Ovo je kći njegove kćeri. Sada u Ameriki."Klimač glavom i dalje je klimao, dok je pred njim nicalo Rahelino porodično stablo."Uver, uver, uver. U Ameriki, tamo li je." Ovo ne beše pitanje, već izraz čistog divljenja.Nejasno se prisećao skandala. Zaboravio je detalje, ali je pamtio da posredi behu seks i

smrt. O tome su pisale i novine. Nakon kratkog muka i još jedne serije klimanja glavom,čovek predade drugu Pilaju kesicu s fotografijama.

"Okej, druže, odoh sad."Žurio je na autobus.

"I tako!", reče drug Pilaj široko se osmehnuvši i svu svoju pažnju, kao reflektor, usmerina Rahel. Njegove iznenađujuće ružičaste desni behu nagrada za ceo vek beskompromisnogvegetarijanstva. Bio je muškarac koga je teško zamisliti kao dečaka. Ili bebu. Izgledao je kaoda se rodio sredovečan. Proređene kose.

"Molin muž?", želeo je da zna."Nije došao.""Fotografije?""Nemam.""Ime?""Lari. Lorens.""Uver. Lorens." Drug Pilaj zaklima glavom kao da je saglasan. Kao da bi, da je on birao, i

sam odabrao to ime."Potomstvo?""Nemam.""Još niste spremni, pretpostavljam? Ili si trudna?""Nisam.""Jedno morate. Dečak, devojčica. Svejedno", reče drug Pilaj. "Drugo može, a i ne mora.""Razvedeni smo", rekla je Rahel, u nadi da će ga iznenađenje ućutkati.

61

"Razz-vedeni?" Glas mu pređe u kreketanje. Reč je izgovorio kao da je u pitanju vrstasmrti.

"Zlosrećna okolnost", reče kada se povratio. Iz nepoznatog razloga, okrenuo se njemunesvojstvenom, knjiškom načinu izražavanja. "Zbilja zlosrećna okolnost."

Drugu Pilaju pade na pamet da ova generacija možda ispašta grehe svojih buržujskih,razvratnih predaka.

On je lud. Ona razvedena. Verovatno jalova.Možda to beše prava revolucija. Hrišćanska buržoazija počela je sa samouništenjem.Drug Pilaj utiša glas kao da ih neko prisluškuje, premda behu sami."A Mon", prošaputa, kao u poverenju. "Kako je on?""Dobro", odgovori Rahel. "Dobro je."Dobro. Vitak i boje meda. Pere odeću okrunjenim sapunom."Aijo paavam", prošaputa drug Pilaj, a bradavice mu se uvukoše u lažnoj prepasti. "Jadan

momak."Rahel se pitala šta dobija tako iscrpnim raspitivanjem i potpunim previđanjem njenih

odgovora. Beše očito da od nje ne očekuje istinu, ali zašto se makar ne pretvara da je sluša?"Lenjin je u Delhiju", konačno izjavi drug Pilaj, nemoćan da sakrije ponos. "Radi za

strane ambasade. Vidiš?"Pružio je Raheli najlonsku kesicu. U njoj su bile fotografije Lenjina i njegove porodice.

Njegove žene, njegovog deteta, njegove nove vespe. Na jednoj fotografiji Lenjin se rukovao sveoma otmeno odevenim, veoma ružičastim gospodinom.

"Prvi sekretar nemačke ambasade", reče drug Pilaj.Na fotografijama su Lenjin i njegova žena delovali veselo. Kao da im se u dnevnoj sobi

nalazi novi frižider. Kao da su uplatili prvu ratu za veći stan.Rahel se priseti dana kada je Lenjin za nju i Estu prestao da bude tek nabor više na sariju

njegove majke i postao dečak od krvi i mesa. Ona i Esta su tada imali po pet godina, a Lenjintri ili četiri. Sreli su se na klinici dr Vergezea Vergezea, vodećeg kotajamskog lekara koji jepregledao decu i ispipavao majke. Rahel beše s Amu i Estom (koji je zahtevao da im sepridruži). Lenjin beše sa svojom majkom, Kalajani. I Rahel i Lenjin imali su isti problem -strano telo gurnuto u nos. Danas to izgleda kao neverovatna slučajnost, ali onda nisu takomislili. Neobično je kako je politika vrebala čak i iz stvari koje su deca birala da gurnu u nos.Ona, unuka Entomologa Njenog veličanstva, on, sin čoveka iz naroda, aktiviste Marksističkepartije. U njenom nosu staklena perlica, u njegovom zeleno zrno graška. Čekaonica bešepuna.

Doktor je radio iza zavese, odakle je dopirao žamor zloslutnih glasova, povremenoprekidan dečjim urlicima. Čuo se zveket stakla i metala, šapat i šum kipuće vode. Jedan dečakse igrao daščicom na kojoj je, s jedne strane, pisalo Doktor je UNUTRA, a s druge Doktor jeIZAŠAO. Okretao ju je na jednu, pa na drugu stranu. Beba u groznici štucala je na majčinimgrudima. Tromi ventilator ljuštio je gust, uplašen vazduh, koji se u beskrajnim spiralnimtrakama spuštao s tavanice kao ljuska divovskog krompira.

Niko nije čitao časopise.Iza zavese od retkih perlica koja je zaklanjala ulicu dopirao je neumoran topot

obezglavljenih stopala u papučama. U bučnom, bezbrižnom svetu Onih-koji-nemaju-ništa-gurnuto-u-nos.

Amu i Kalajani razmenile su decu. Nosevi su gurnuti naviše, a glave zabačene i okrenuteprema svetlu, ne bi li druga majka videla ono što je prva propustila. Kako ovo bešebezuspešno, Lenjin (obučen u boje taksija - žuta košulja, crni rastegljivi šorts) se ponovonašao u sintetičkom krilu svoje majke i zgrabio žvake. Sedeo je na cvetovima sarija i iz teneosvojive pozicije ravnodušno posmatrao svet oko sebe. Kažiprst leve ruke gurnuo jeduboko u slobodnu nozdrvu, dišući glasno na usta. Imao je uredan razdeljak. Kosa mu bešezaglađena uljem za kosu. Žvake je mogao da drži dok ga doktor ne primi, a da žvaće teknakon pregleda. U njegovom svetu sve je bilo kako treba. Možda beše isuviše mali da bisabrao Atmosferu u čekaonici i Urlike iza zavese i, kao rezultat, dobio Zdrav Strah od dr V.Vergezea.

62

Čekinjasti pacov je nekoliko puta užurbano prešao put od ordinacije do ormara učekaonici i natrag.

Medicinska sestra je izašla iz ordinacije, a potom opet nestala iza dronjave zavese. Nosilaje nepoznata oružja: majušnu epruvetu, pravougaono parče stakla na kome beše razmrljanakrv, flašicu punu mokraće koja se presijavala na svetlu i poslužavnik od nerđajućeg čelika nakome su ležale prokuvane igle. Dlake ispod prozirnih belih najlonki na njenim nogamaizgledale su kao izuvrtane žičice. Pete njenih razgaženih sandala bile su izlizane s unutrašnjestrane, tako da su joj se stopala u hodu naginjala jedno ka drugom. Uštirkana kapica bešepričvršćena za njenu zamašćenu kosu sjajnim crnim šnalama, sličnim ukrućenim zmijicama.

Činilo se da na naočarima ima filter protiv pacova. Kao da nije primećivala čekinjastuživotinju, čak ni kada je projurila tik ispred njenih nogu. Prozivala je dubokim, muškimglasom: "A. Ninan... S. Kusumalata... B.V. Rošini... N. Ambadi." Pravila se da ne primećujeusplahireni, spiralni vazduh.

Estine oči behu velike kao tanjiri. Pogled mu beše prikovan za natpis Doktor jeUNUTRA/Doktor je IZAŠAO.

Rahel preplavi panika."Amu, hajde da pokušamo još jedanput."Amu stavi jednu ruku iza Raheline glave. Palcem druge ruke, uvijenim u maramicu,

zapuši joj slobodnu nozdrvu. Sve oči u čekaonici behu uprte u Rahel. Bio je to nastup njenogživota. Esta napravi izraz lica kao da će izduvati nos. Čelo mu se izbrazda. Duboko je udisaovazduh.

Rahel skupi svu svoju snagu. Molim te, bože, molim te da ispadne. Iz petnih žila i dubinesrca dunu u majčinu maramicu.

Ispala je u reci slina i olakšanja. Malena rozikasta perla na svetlucavom postolju od sluzi.Ponosna kao biser u školjci. Deca se okupiše, diveći joj se. Dečak koji se igrao natpisomprezrivo izjavi, praveći se važan: "Ja to mogu u svako doba."

"Samo probaj, pa ćeš popiti šamarčinu", rekla je njegova majka."Gospođica Rahel!", uzviknu sestra i pogleda po čekaonici."Ispala je!", reče joj Amu. "Perlica je ispala."Sestra nije imala pojma o čemu Amu govori."U redu je. Odlazimo", reče Amu. "Perlica je ispala.""Sledeći", rekla je sestra, zatvorivši oči iza protivpacovskih filtera. ("Ima nas raznih", reče

u sebi.) "S.VS. Kurup!"Dečak koji se pravio važan poče da zapomaže dok ga je majka gurala prema ordinaciji.Rahel i Esta trijumfalno napustiše ordinaciju. Mali Lenjin je ostao, čekajući da mu dr

Vergeze Vergeze gurne hladne čelične sprave u nos, da bi zatim gurao druge, mekše sprave unjegovu majku.

Takav beše Lenjin, tada.Sada je imao kuću i vespu. Ženu i potomka.

Rahel je vratila drugu Pilaju kesicu s fotografijama i pokušala da ode."Samo momenat", reče drug Pilaj. Bio je kao egzibicionista u žbunju. Koji mami

prolaznike svojim bradavicama i prisiljava ih da gledaju slike njegovog sina. Preturao je pokesici (po slikanom vodiču kroz Lenjinov život) i izvukao poslednju fotografiju."Orkunundo?"

Beše to stara, crno-bela fotografija. Čako ju je snimio "rolefleks" aparatom koji mu je zaBožić poklonila Kočama Margaret. Na slici behu svi četvoro. Lenjin, Esta, Sofi Mol i ona,snimljeni na zadnjem tremu kuće u Ajemenemu. Iznad njih su se ljuljali Kočama Bebinibožični ukrasi. Lenjin, Rahel i Esta su izgledali kao preplašene životinjice predautomobilskim farovima. Stisnutih kolena, sledenih osmeha, ruku čvrsto priljubljenih uz telo,grudi ispršenih prema fotografu. Kao da bi okretanje profila bilo greh.

Jedino je Sofi Mol, poletna stanovnica Velikog Sveta, pripremila lice za fotografiju kojuje snimio njen biološki otac. Izvrnula je očne kapke, tako da su joj oči ličile na mesnatepeteljke prošarane kapilarima (sive na crno-beloj fotografiji). Od žute limunove kore

63

napravila je lažne zube, kroz koje je isplazila jezik na čijem se vrhu nalazio Mamačinnaprstak. (Otela ga je odmah pošto je stigla, zarekavši se da će tokom čitavog raspusta pitiisključivo iz naprstka.) U obe ispružene ruke držala je po sveću. Jednu nogavicu zvoncarazavrnula je iznad belog, koščatog kolena na kome je nacrtala lice. Malo pre no što jefotografija snimljena, strpljivo je objašnjavala Esti i Rahel (odbacujući sve dokaze da nije upravu - fotografije, uspomene) da su njih dvoje, vrlo verovatno, kopilad; uz ovo je sledilo iobjašnjenje reći "kopile", kao i prilično neodređeno objašnjenje seksa: "Evo šta oni rade...."

Sve ovo dešavalo se samo nekoliko dana pre njene smrti.Sofi Mol.Malena ispičutura iz naprstka.

Stanovnica kovčega na točkovima.Stigla je letom Bombaj - Kočin. Sa šeširom, u zvoncarama, Voljena od Početka.

KENGURI NA AERODROMU KOČIN

Na aerodromu Kočin Raheline tufnaste gaćice još uvek behu čiste i nove. Probe su bileisprobane. Došao je Dan Predstave. Vrhunac nedelje Šta će misliti Sofi Mol?

Amu, koja je te noći sanjala delfine i duboko plavetnilo, ujutru pomože Raheli da u hotelu"Morska kraljica" obuče penastu Aerodromsku Haljinu. Amu ju je odabrala u jednom odsvojih zbunjujućih napada neukusa. Podsećala je na oblak grube žute čipke posute sitnimšljokicama, s mašnama na ramenima. Nabrana suknja, zbog krute postave, beše stalnoraširena. Rahel se bojala da se haljina ne slaže s njenim naočarima za sunce.

Amu joj pridrža nove gaćice, koje su se slagale s haljinom. Rahel spusti ruke na njenaramena, stupi u svoje nove gaćice (leva noga, desna noga) i poljubi Amu u jamice naobrazima (levi obraz, desni obraz). Lastiš tiho pucnu skupljajući se oko njenog stomačića.

"Hvala, Amu", rekla je Rahel."Hvala?", upita je Amu."Na novoj haljini i gaćicama", odgovori Rahel.Amu se nasmeši. "Nema na čemu, dušice" reče, ali tužno.Nema na čemu, dušice.Noćni leptir na Rahelinom srcu podiže svoju dlakavu nožicu. A zatim je spusti. Njegova

nožica beše hladna. Malo manje volela je njena mama nju.Soba "Morske kraljice" mirisala je na jaja i filter kafu.Na putu do kola Esta je nosio hermetički zatvorenu čuturicu s vodom iz česme. Rahel je

nosila hermetički zatvorenu čuturicu s prokuvanom vodom. Na hermetički zatvorenimčuturicama behu nacrtani orlovi raširenih krila, s globusom u kandžama. Blizanci su verovalida ovi orlovi danju čuvaju svet, a noću lete na čuturicama. Leteli su tiho kao sove, nosećimesec na krilima.

Esta beše u crvenoj košulji dugih rukava, špicaste kragne, i u crnim, uskim pantalonama.Njegova lokna izgledala je poletno i iznenađeno. Kao dobro umućeno belance.

Esta je rekao - ne bez razloga, mora se priznati - da Rahel izgleda glupo u svojojAerodromskoj Haljinici. Rahel ga je udarila, a on joj je vratio.

Do aerodroma ne progovoriše ni reč.

Čako, koji je obično nosio mundu, sada je obukao smešno, tesno odelo i blistavi osmeh.Amu mu popravi nakrivo vezanu kravatu. Doručkovala je i izgledala zadovoljno.

Rekla je: "Gde nestade naš Čovek iz Narodnih masa?"Rekla je ovo smešeći se, s jamicama na obrazima, jer Čako beše tako razdragan. Tako

silno srećan.

64

Čako je nije udario.Ona mu nije vratila.U cvećari "Morske kraljice" Čako je kupio dve crvene ruže i držao ih nežno.U debeloj ruci.S mnogo ljubavi.

Aerodromska prodavnica, vlasništvo Društva za unapređenje turizma Kerale, beše krcatamaharadžama Er Indije (malim, srednjim i velikim), slonovima od sandalovine (malim,srednjim i velikim) i papirnim maskama igrača katakalija (malim, srednjim i velikim).Vazduh beše zagušen teškim mirisom sandalovine i oznojenih pazuha (malih, srednjih ivelikih).

U čekaonici za dolaske stajala su četiri betonska kengura u prirodnoj veličini, s betonskimdžepovima na kojima je pisalo: KORISTI ME. Umesto betonskih mladunaca u džepovima suim ležali opušci, izgorela palidrvca, zatvarači za flaše, ljuske kikirikija, zgužvane papirne čašei bubašvabe.

Crvene mrlje od pljuvačke (pljuvača koji su žvakali betelove orahe) behu rasute potrbusima kengura kao sveže rane.

Aerodromski kenguri imali su crvene osmehe.I ružičaste uši.Činilo se da bi, kada bi ih neko pritisnuo izgovorili "ma-ma", praznim glasovima na

baterije.

Kada se na plavom nebu linije Bombaj - Kočin pojavio avion Sofi Mol, ljudi stadoše dase guraju ka gvozdenoj ogradi u želji da što bolje vide.

Aerodromska čekaonica pretvori se u košnicu ljubavi i nestrpljenja. Letom Bombaj -Kočin stizali su povratnici iz inostranstva.

Njihove porodice došle su da ih dočekaju. Iz cele Kerale. Prešavši prostranstvaautobusom. Iz Ranija, Kumilija, Vizindžama, Uzhavura. Neki od njih čak su i noćili naaerodromu, ponevši hranu sa sobom. I čips od tapioke i čaka velajčatu za povratak.

Svi behu na okupu - gluve amume, džangrizavi, artritični apupani, čeznutljive supruge,proračunati ujaci, deca s prolivom. Verenice koje su čekale ponovnu procenu. Učiteljičin mužkoji je čekao saudijsku vizu. Sestre učiteljičinog muža koje su čekale svoje miraze.Električareva trudna žena.

"Sve sami prašinari", reče natmurena Kočama Beba, skrećući pogled s majke koja je,nevoljna da ustupi Dobro Mesto pored ograde, usmerila pišu svog nezainteresovanog sinčićau praznu flašicu, dok se on smešio i mahao ljudima oko sebe.

"Psssst...", siktala je njegova mati. Najpre naredbodavno, zatim besno. Ali njen sinčić jemislio da je papa. Smešio se i mahao i smešio se i mahao. S pišom u flašici.

"Ne zaboravite da ste Ambasadori Indije", reče Kočama Beba Raheli i Esti. "Njihov PrviUtisak o našoj zemlji zavisi od vas."

Dvojajčani blizanci - ambasadori. Njegova ekselencija E(lvis) Pelvis i Njena ekselencijaŽ(goljava) Bubica.

U krutoj čipkanoj haljinici i s palmicom na glavi, Rahel je izgledala kao aerodromskaDobra Vila s očajnim ukusom za odevanje. Beše prikovana u mestu tuđim oznojenimkukovima (što će se uskoro ponoviti, na pogrebu u žutoj crkvi) i sumornim nestrpljenjem. Nasrcu joj je ležao dedin noćni leptir. Skrenu pogled s kreštave čelične ptice koja je doletalaneboplavim nebom noseći njenu sestru od ujaka i vide sledeće: crvenousti kenguri rubinskihosmeha šetali su, nogu pred nogu, po aerodromu.

Peta, prstiPeta, prsti

Dugih, ravnih stopala.

65

S aerodromskim đubretom namesto beba.Najmanji od njih isteglio je vrat kao što čine muškarci koji u engleskim filmovima

razvezuju kravate po završetku posla. Srednji je preturao po džepu u potrazi za neispušenomcigaretom. Grickao je opušak prednjim zubima, kao glodar. Veliki je klatio znak na kome jepisalo Društvo za unapređenje turizma u Kerali želi Vam dobrodošlicu, s igračem katakalija uuglu. Na drugom znaku, koji kengur nije klatio, pisalo je: ilšodorboD an uksjidni ulaboaničaz.

Ambasadorka Rahel poče da se probija kroz gomilu, hitajući ka svom bratu i kolegiambasadoru.

Esta, vidi! Vidi, Esta, vidi!Ambasador Esta nije skrenuo pogled. Nije želeo da pogleda. Posmatrao je avion koji je,

poskakujući, sletao na pistu. S čuturicom punom vode iz česme prebačenom preko ramena isa srcem punim do vrha, praznim do dna: Čika Oranžada-Limunada znao je gde da ga nađe. Ufabrici u Ajemenemu. Na obalama Minačala.

Amu je gledala svojom tašnicom.Čako svojim ružama.Kočama Beba mladežom koji joj je štrčao na vratu.

Ljudi s linije Bombaj - Kočin počeše da izlaze. Iz rashlađenog u pregrejani vazduh.Izgužvani putnici peglali su put do čekaonice.

Stigli su. Povratnici iz inostranstva, u lanenim odelima i s naočarima za sunce duginihboja. Noseći u svojim aristokratskim koferima dokaze o svršetku pukog siromaštva. Betonskekrovove za svoje kuće, bidea za kupatila svojih roditelja, kanalizacione sisteme i septičkejame, maksi suknje i visoke potpetice, puf-rukave i karmine, sokovnike i bliceve za svojefotoaparate. Ključeve za brojanje i brave za zaključavanje. Gladni min-vevičate i kape, kojegodinama nisu okusili. S ljubavlju i skrivenim stidom što porodice koje dođoše da ih dočekajuizgledaju tako... tako... nezgrapno. Gledaj kako su obučeni! Nemoguće da za doček naaerodromu nemaju ništa lepše da obuku! Zašto Malajaliji imaju tako očajne zube?

A tek aerodrom! Više liči na lokalnu autobusku stanicu! Krov aerodromske zgrade ne vidise od ptičjih govana! A tek ispljuvani kenguri!

O, da! Ode Indija do đavola!Kada se duga autobuska putovanja i noć na aerodromu sretnu s ljubavlju i skrivenim

stidom, stvaraju se uske pukotine koje će se širiti i produbljivati; dok lupiš dlanom o dlan,Povratnici iz Inostranstva stajaće zarobljeni ispred Kuće Istorije, a njihovi snovi bićeodsanjani iz početka.

I tada, tamo, među lanenim odelima i uglačanim koferima, pojavi se Sofi Mol.Malena ispičutura iz naprstka.Stanovnica kovčega na točkovima.Hitala je pistom, s mirisom Londona u kosi. Nogavice žutih zvoncara vrtele su se oko

njenih gležnjeva. Duga kosa vijorila joj se ispod slamnatog šešira. Majka ju je držala za jednuruku. Drugom je mahala kao vojnik (leva, leva, levadesnaleva).

JednomDevojčica bilaVisoka iVitka iMilaNjena kosaNjena kosaBeše ko žuta svil-la (leva leva desna)JednomDevojčica bila –

Kočama Margaret joj reče Prestanistim.

66

Prestalastim je.

Amu upita: "Vidiš li je, Rahel?"Osvrnula se oko sebe i ugledala svoju kćer u novim gaćicama kako sklapa poznanstvo s

betonskim torbarima. Otišla je do nje i ščepala je za ruku, prekorno. Čako reče da ne može dastavi Rahel na svoja ramena, jer već nešto nosi.

Dve ruže crvene.U debeloj ruci.S mnogo ljubavi.

Kada je Sofi Mol ušla u čekaonicu, Rahel, preplavljena uzbuđenjem i netrpeljivošću,uštinu Estu iz sve snage. Noktima. Esta je ščepa, napravivši joj indijansku vatru. Uvrnuvši jojkožu na dve različite strane, obema rukama. Koža na njenoj ruci postade modra i bolna.Liznula ju je i osetila ukus soli. Hladna pljuvačka joj je prijala. Amu ne primeti ništa.

S ove strane čelične ograde, koja je delila Dočekivače i Dočekane, Pozdravljače iPozdravljene, Čako se, blistajući, naklonio svojoj novoj kćeri i svojoj staroj ženi, kao da ćesvaki čas iskočiti iz odela i iskošene kravate.

Esta reče u sebi: "Poklon.""Zdravo, dame", rekao je Čako svojim glasom za Javno Čitanje (glasom kojim je prošle

noći rekao: Ljubav. Ludilo. Nada. Beskrajna sreća.). "Kako ste putovale?"Vazduh beše težak od Misli i Stvari koje bi trebalo reći. Ali u ovakvim trenucima kažu se

samo Male Stvari. Velike Stvari ostaju unutra, neizrečene."Kaži Zdravo i Kako ste", reče Kočama Margaret Sofi Mol."Zdravo i Kako ste", reče Sofi Mol kroz ogradu, ne obraćajući se nikom posebno."Jedna za tebe i jedna za tebe", reče Čako i pruži im ruže."I Hvala?", reče Kočama Margaret Sofi Mol."I Hvala?", ponovi Sofi Mol, podražavajući upitni ton svoje majke.Kočama Margaret je blago protrese zbog neučtivosti."Nema na čemu", rekao je Čako. "Dozvolite mi da vas predstavim." Zatim je rekao, više

zbog slučajnih posmatrača i onih koji su prisluškivali, jer Kočamu Margaret nije trebalopredstavljati: "Moja žena, Margaret."

Kočama Margaret se nasmeši i mahnu ružom prema Čaku. Bivša žena, Čako! Ove rečiizgovorila je usnama, bez glasa.

Bilo je očito da je Čako srećan i ponosan što ima bivšu ženu kao Margaret. Belu. Ucvetnoj haljini, ispod koje se kriju noge. Sa smeđim pegicama na leđima. I s pegicama narukama.

Ali vazduh oko nje beše tužan. Iza osmeha u njenim očima čučao je Jad, svež i jarkoplav.Zbog tragične automobilske nesreće. Zbog rupe u Vasioni u obliku Džoa.

"Zdravo svima", rekla je. "Oscćam se kao da vas poznajem godinama.""Moja kći, Sofi", rekao je Čako, nasmejavši se isprekidano i nervozno, u strahu da će

Kočama Margaret reći: "Bivša kći." Ali nije. Beše to smeh koji su svi razumeli. Ne kao smehČika Oranžade-Limunade koji Esta nije razumeo.

"Zdr'vo", rekla je Sofi Mol.Bila je viša od Este. I krupnija. Oči joj behu plavosivoplave. Njena bleda koža imala je

boju peska na plaži. Njena kosa, pokrivena šeširom, beše divne, raskošne crvenkastosmeđeboje. I da (o, da!), u njenom nosiću krio se Papačijev nos. Nos Entomologa Njenogveličanstva. Nos ljubitelja noćnih leptira. U ruci je nosila svoju tašnicu, koju je obožavala.

"Amu, moja sestra", reče Čako.Amu reče odraslo "Zdravo" Kočami Margaret i dečje "Zdlavo" Sofi Mol. Rahel ih je

motrila kao soko, nastojeći da utvrdi koliko Amu voli Sofi Mol, ali bezuspešno.Poput letnje kiše, nad čekaonicom iznenada zarominja smeh. Adur Basi, najpoznatiji i

najvoljeniji komičar malajalamskog glumišta, upravo je stigao letom Bombaj - Kočin.Natovaren mnogobrojnim paketićima i pozdravljen opštim, neskrivenim obožavanjem, osetio

67

se obaveznim da nešto odglumi. Počeo je da ispušta paketiće ponavljajući: "Ende Deivomaj! Isadhananga!"

Esta se nasmeja razdragano i glasno."Amu, gledaj! Adur Basi ispušta svoje stvari!", kliktao je. "Čak ne može ni da nosi svoje

stvari!""To radi namerno", rekla je Kočama Beba, izgovarajući reči s novim, čudnim britanskim

akcentom. "Samo se pravi da ga ne primećuješ.""On je filmski glumac", objasnila je Kočami Margaret i Sofi Mol. "Pokušava da skrene

pažnju na sebe", dodala je, odlučno odbivši da joj pažnja bude privučena.Ali Kočama Beba ne beše u pravu. Adur Basi nije pokušavao da privuče pažnju. On je

samo pokušavao da zasluži pažnju koju je već privukao."Moja tetka, Beba", rekao je Čako.Sofi Mol beše zbunjena. Gledala je Kočama Bebu razrogačenih, zacakljenih očiju. Znala

je za bebe teliće, bebe kučiće i bebe mečiće (uskoro će Raheli pokazati i bebu slepog miša).Ali za bebe tetke još nije čula.

Kočama Beba reče: "Zdravo, Margaret" i "Zdravo, Sofi Mol". Reče da je Sofi Molsvojom lepotom podseća na šumsku vilu Arijel.

"Da li znaš ko je Arijel?", upita Kočama Beba Sofi Mol. "Arijel iz ,Bure'?"Sofi Mol reče da ne zna."'Ja sisah gde i pčela svet'?", pomože joj Kočama Beba.Sofi Mol reče da ne zna."'U jagorčevine ležem cvet'?"Sofi Mol reče da ne zna."Šekspirova 'Bura'?", beše uporna Kočama Beba.Svrha svega ovoga bila je, dakako, da se predstavi u najboljem svetlu pred Kočamom

Margaret. Da se ogradi od klase Prašinara."Pravi se važna", prošaputa ambasador E. Pelvis ambasadorki Ž. Bubici na uvo.

Ambasadorki Rahel se smeh ote iz grla kao plavozeleni balončić (boje mušice hlebnogdrveta), a potom prsnu na toplom aerodromskom vazduhu. Puffff.

Kočama Beba ga ču i shvati da je njegov tvorac Esta." A sada, počasne gošće", rekao je Čako, govoreći i dalje glasom za Javno Čitanje,

"dozvolite da vam predstavim mog sestrića, Estapena.""Elvisa Prislija", reče Kočama Beba osvetnički. "Bojim se da mi ovde malo kaskamo za

vremenom." Svi pogledaše u Estu i nasmejaše se.Ljutito osećanje podiže se iz peta bež šimika ambasadora Este, zaustavivši mu se u srcu."Kako si, Estapene?", upita Kočama Margaret."Dobrohvala", natmureno odgovori Esta."Esta", rekla je Amu blago, "kada ti neko kaže Kako si?, treba da odgovoriš Dobro, kako

ste vi? Ne Dobro, hvala. Hajde, reci Kako ste VI?"Ambasador Esta pogleda u Amu."Hajde", rekla je Amu Esti. "Kako ste VI?"Esta ju je tvrdoglavo gledao snenim očima.Amu ga upita na malajalamu: "Da li si čuo šta sam ti rekla?"Ambasador Esta oseti kako ga motre plavosivoplave oči i nos Entomologa Njenog

veličanstva. U sebi nije pronalazio rečenicu 'Kako ste VI?'."Estapene!", rekla je Amu. U njoj se podiže ljutito osećanje, zaustavivši joj se u srcu.

Osećanje daleko ljuće no što je prilika zavređivala. Oseti se poniženom zbog javne pobune uoblasti za koju ona beše nadležna. Želela je uspešan nastup. Nagradu za svoju decu, utakmičenju za najbolje indo-britansko vladanje.

Čako joj reče na malajalamu: "Molim te. Kasnije. Ne sada."Njene ljutite oči okrenuše se ka Esti, rekavši: U redu. Kasnije.I Kasnije postade užasna, preteća reč koja za sobom ostavlja čvoruge.Kas. Ni. Je.Kao potmula jeka zvona u bunaru obraslom mahovinom. Drhtava i pokrivena dlačicama. Kao

68

nožica noćnog leptira.Predstava je propala. Kao turšija u doba monsuna."A ovo je moja sestričina", reče Čako. "Gde je Rahel?" Osvrtao se oko sebe, tražeći je

pogledom. Ambasadorka Rahel, nemoćna da se nosi s ovim nepredviđenim zbivanjima usvom životu, umotala se kao kobasica u prljavu aerodromsku zavesu, odbijajući da se odmota.Kobasica u "batinim" sandalama.

"Pravite se da je ne primećujete", rekla je Amu. "Samo pokušava da privuče pažnju."Ni Amu ne beše u pravu. Rahel je samo nastojala da izbegne pažnju koju je zasluživala."Zdravo, Rahel", reče Kočama Margaret prljavoj aerodromskoj zavesi."Kako ste VI?", promrmlja prljava aerodromska zavesa."Zar nećeš da izađeš i pozdraviš se s nama?", upita Kočama Margaret glasom ljubazne

učiteljice. (Kao gospođica Miten, pre no što je ugledala Satanu u njihovim očima.)Ambasadorka Rahel nije mogla da izađe jer nije mogla da izađe. Nije mogla jer nije

mogla. Jer je Sve krenulo naopako. A uskoro je i nju i Estu čekalo Kas Ni Je. Puno ledenihnoćnih leptira pokrivenih dlačicama. I potmule jeke zvona. I mahovine.

Prljava aerodromska zavesa predstavljala je utehu, skrovište i zaklon."Samo se pravite da je ne primećujete", reče Amu, škrto se osmehnuvši.Rahelina glava beše puna plavookog kamenja.Amu ju je sada volela još manje. A Čako nimalo."Stiže prtljag", veselo reče Čako. Srećan što može da utekne. "Hajde, Sofijice, hodi da

pokupimo tvoje torbe."Sofijice.Esta ih je gledao kako se udaljavaju dok im ljudi oslobađaju put, zaplašeni Čakovim

odelom, iskrivljenom kravatom i odlučnim držanjem. Čako se, zbog velikog stomaka, držaokao da neprestano korača uzbrdo, boreći se da savlada klizave, strme životne staze i bogaze.Hodao je s jedne strane ograde, a Kočama Margaret i Sofi Mol s druge.

Sofijica.Čovek s kapom i epoletama, koji je sedeo ispred prostorije u kojoj se preuzima prtljag,

pustio ih je da uđu. I na njega su dubok utisak ostavili Čakovo odelo i iskrivljena kravata.Kada je ograda među njima nestala, Čako poljubi Kočamu Margaret i podiže Sofi Mol u

zagrljaj."Poslednji put kada sam te ovako držao popiškila si mi se na košulju", rekao je Čako

smejući se. Grlio ju je, grlio i grlio. Ljubio je njene plavosivoplave oči, njen nos entomologa,njenu crvenosmeđu kosu pokrivenu šeširom.

Sofi Mol reče Čaku: "Mmmm... izvinite? Da 1' biste sada mogli da me spustite? Mmmm...nisam baš navikla da me nose."

I Čako je spusti.Ambasador Esta primeti (svojim tvrdoglavim očima) da je Čakovo odelo iznenada postalo

komotnije, manje svečano.Dok je Čako uzimao prtljag, Kas Ni Je proviri iza prljave zavese i pretvori se u Sada.Esta vide kako se Kočama Bebin mladež oblizuje i otkucava damare slasnog iščekivanja.

Ta-dam, ta-dam. Menjao je boju kao kameleon. Tadam-zelena, tadam-plavocrna, tadam-senfžuta.

Blizance uz čajI tu je kraj.

"U redu", reče Amu. "Sada je dosta. Oboje ovamo. Izlazi odatle, Rahel!"Iza zavese, Rahel zatvori oči i zamisli zelenu reku, nečujne ribe i paučinasta krila

vilinskih konjica, prozirna na suncu. Pomisli na štap za pecanje koji joj je donosio sreću i kojije za nju napravio Veluta.

Bio je od žutog bambusa koji je tonuo svaki put kada bi zagrizla neka glupava riba.Pomisli na Velutu i požele da je s njim.

Esta je odmota. Pod budnim okom betonskih kengura.

69

Amu ih pogleda. Nije se čulo ništa, osim damaranja Kočama Bebinog mladeža."Pa," reče Amu.Ovo beše pitanje. Pa?Na koje ne beše odgovora.Ambasador Esta spusti pogled i vide da njegove cipele (iz kojih su se uspinjala ljutita

osećanja) jesu šimike bež boje. Ambasadorka Rahel spusti pogled i shvati da njeni prsti u"batinim" sandalicama pokušavaju da se razdvoje. Grčili su se kao da bi se rado premestili nanečija tuđa stopala. Nije mogla da ih spreči. Ubrzo će ostati bez nožnih prstiju, a stopala će jojosvanuti umotana u zavoje, kao u gubavaca na železničkim prelazima.

"Ako ikad", rekla je Amu, "kažem, ako IKAD, ikad ponovo pokažete neposlušnost najavnom mestu, postaraću se da vas pošalju nekuda gde će vas naučiti da se i te kako dobrovladate. Da li je to jasno?"

Kada je Amu bila zaista ljuta, govorila je I te kako. I te kako, reči nalik dubokimzdencima u kojima plutaju mrtvi ljudi.

"Da li je. To. Jasno?", ponovi Amu.Pogledale su je uplašene oči i palmica.Pogledale su je snene oči i iznenađena lokna.Dve glave klimnule su tri puta.Da. Jeste. Jasno.No Kočama Beba beše nezadovoljna splašnjavanjem napetosti u sceni koja je mnogo

obećavala. Zabacila je glavu."Kamo sreće!", reče.Kamo sreće.Amu se okrenu prema njoj, kao d a j e pita."Nema svrhe", rekla je Kočama Beba. "Prepredeni su. Neotesani. Lažljivi. Rastu kao

divljaci. Ne možeš da se nosiš s njima."Amu se okrenu Esti i Rahel i pogleda ih zamagljenim draguljima svojih očiju."Svi tvrde da deci treba Baba. Ja kažem da im ne treba. Ne mojoj deci. A znate li zašto?"Dve glave klimnuše potvrdno."Zašto? Recite mi," reče Amu.Ne baš istovremeno, ali skoro uglas, Estapen i Rahel rekoše: "Zato što si ti naša Amu i

naš Baba i voliš nas za dvoje.""I više nego za dvoje", reče Amu. "Zato upamtite šta sam vam rekla. Ljudska osećanja su

dragocena. I kada me ne slušate na javnom mestu, svi stiču pogrešan utisak.""Bili ste amabasadori i po!", rekla je Kočama Beba.Ambasador E. Pelvis i ambasadorka Ž. Bubica pognuše glave."I još nešto, Rahel," rekla je Amu. "Mislim da je krajnje vreme da naučiš razliku između

reči čist i reči prljav. Posebno u ovoj zemlji."Ambasadorka Rahel je i dalje gledala dole."Tvoja haljina je - bila je - ČISTA," rekla je Amu. "Ta zavesa je PRLJAVA. Ti kenguri su

PRLJAVI. Tvoje ruke su PRLJAVE."Rahel se uplaši jer je Amu veoma glasno izgovarala reči ČIST i PRLJAV. Kao da se

obraća gluvoj osobi."A sada želim da odete tamo i pozdravite se kako dolikuje", rekla je Amu. "Slažete li se, ili ne?"Dve glave potvrdno klimnuše dva puta.

Ambasador Esta i ambasadorka Rahel išli su u susret Sofi Mol."Šta misliš, gde šalju ljude da nauče da se I te kako dobro vladaju?", Esta šapatom upita Rahel."U Vladu", šapatom mu odgovori Rahel. Ona je znala."Kako ste vi?", reče Esta Sofi Mol, dovoljno glasno da ga čuje Amu."Dobra sam ti ja, za pjaster il' dva," šapatom mu odgovori Sofi Mol. Ovo je naučila u

školi, od drugarice iz Pakistana.Esta pogleda ka Amu.Njen pogled mu reče: Nema veze, važno je da si ti učinio Pravu Stvar.

70

Dok su prelazili preko parkinga, topao vazduh im se uvukao u odeću. Njihove čiste gaćicepostale su vlažne od znoja. Deca su zaostajala, krivudajući između parkiranih automobila itaksija.

"Da li vas Vaša udara?", upita Sofi Mol.Rahel i Esta, nesigurni kuda vodi takvo pitanje, ne odgovoriše ništa."Moja da", reče Sofi Mol podstičući ih. "Moja me čak i šamara.""Naša ne", reče odani Esta."Srećkovići", reče Sofi Mol.Srećan bogati dečko sa džemparcem. I s bakinom fabrikom koju će naslediti. Bez briga.Sindikat treće klase aerodromskih radnika organizovao je jednodnevni štrajk glađu, kao

štrajk upozorenja. Prodoše pored štrajkača, ljudi koji su posmatrali štrajkače i ljudi koji suposmatrali ljude koji su posmatrali štrajkače. Mali znak na velikom banjan drvetuobaveštavao je: Za venerične bolesti i slične pritužbe javite se dr. O.K. Džoju.

"Koga voliš Najviše na Svetu?", upitala je Rahel Sofi Mol."Džoa," reče Sofi Mol bez oklevanja. "Mog tatu. On je poginuo pre dva meseca. Došle

smo ovamo da se Oporavimo od Šoka.""Ali tvoj tata je Čako", reče Esta."On je samo moj pravi tata," reče Sofi Mol. "Džo je moj tata. Nikad me ne tuče. Skoro

nikad.""Kako može da te tuče kad je mrtav?," pitao je razumni Esta."Gde je vaš tata?" želela je da zna Sofi Mol."On....", Rahel pogledom zamoli Estu za pomoć."... nije ovde," reče Esta."Hoćeš li da ti kažem kakav je moj spisak?" upita Rahel Sofi Mol.Rahelin "spisak" beše odraz njenog napora da u haosu stvori neki red. Neprestano ga je

menjala, večito razapeta između ljubavi i dužnosti. Iz njega se nikako nije mogla naslutitiprava mera njenih osećanja.

"Najpre Amu i Čako," rekla je Rahel. "Zatim Mamači."Naša baka," objasnio je Esta."Pre tvog brata?" upita Sofi Mol."Mi se ne računamo," reče Rahel. "Osim toga, on će se možda promeniti. Tako kaže Amu.""Kako to misliš? Promeniti se i postati šta?" upita Sofi Mol."Muška šovinistička svinja," odgovori Rahel."Sumnjam," reče Esta."Posle Mamači dolazi Veluta, a posle njega...""Ko je Veluta?" želela je da zna Sofi Mol."Čovek koga volimo," rekla je Rahel. "A posle Velute si ti," dodala je."Ja? Zašto mene voliš?", upita je Sofi Mol."Zato što smo najbližirod. Pa moram," odgovori Rahel smerno."Ali ti me čak i ne poznaješ," rekla je Sofi Mol. "Osim toga, ja ne volim tebe.""Zavolećeš me kada me bolje upoznaš," samouvereno reče Rahel."Sumnjam," rekao je Esta."Zašto ne?" upita Sofi Mol."Zato," odgovorio je Esta. "Osim toga, ona će najverovatnije postati patuljak."Kao da ljubav prema patuljku ne dolazi u obzir."Neću.""Hoćeš.""Neću.""Hoćeš.""Neću.""Hoćeš. Mi smo blizanci," objasnio je Esta Sofi Mol, "a vidi koliko je ona niža od mene."Rahel spremno udahnu vazduh, isprsi se i stade leda uz leđa s Estom, nasred aerodromskog

parkinga, kako bi pokazala Sofi Mol koliko je niža od njega."Možda ćeš biti kepec", rekla je Sofi Mol. "Oni su viši od patuljaka, a niži od... Ljudskih Bića."

71

U tišini se osećala sumnja u valjanost ovakvog ishoda.Senovita silueta u obliku crvenoustog kengura domahnu Raheli betonskom šapom.

Betonski poljupci pravili su piruete u vazduhu, poput majušnih helikoptera."Da li znate da vrckate?" želela je da zna Sofi Mol."Ne. Mi u Indiji ne vrckamo," rekao je ambasador Esta."Mi u Engleskoj vrckamo," rekla je Sofi Mol. "Sve manekenke to rade. Na televiziji.

Gledajte, lako je."I tako su njih troje, sa Sofi Mol na čelu, vrckali kroz aerodromski parking njišući se kao

manekeni na pisti, dok su im oko kukova poigravale čuturice i tašnica. Znojavi patuljciponosita hoda.

Sledile su ih senke. Srebrni avioni na crkvenom nebu. Kao noćni leptiri pod mlazom svetla.

Neboplavi krilati plimut nasmešio se Sofi Mol. Osmehom ajkule hromiranih peraja.Autoosmehom "Rajske turšije".Kada je ugledala tablu na kojoj behu nacrtane tegle s turšijom i ispisan spisak proizvoda

"Rajske turšije", Kočama Margaret reče: "O, bože! Čini mi se kao da sam u reklami!" Često jegovorila O, bože!

O, bože! O božeobože!"Nisam znala da proizvodite i ananas u kriškama," rekla je. "Sofi voli ananas, zar ne, Sof?""Ponekad," rekla je Sof. "A ponekad ne."Kočama Margaret ude u reklamu sa svojim smeđim pegicama na leđima, sa svojim

pegicama na rukama i u svojoj cvetnoj haljini pod kojom su se krile noge.Sofi Mol je sedela napred, između Čaka i Kočame Margaret; iza naslona ostade da viri

samo njen slamnati šeširić. Tu je sedela jer beše njihova kći.Rahel i Esta sedeli su pozadi.Prtljag je ležao u prtljažniku.Prtljažnik je lepa reč. Zdepast je grozna reč.Blizu Etumanora prodoše kraj mrtvog slona. Kada se električni stub srušio na put, ubila

ga je struja. Inženjer iz Etumanora nadgledao je uklanjanje lešine. Akcija je izvođena sizuzetnom pažnjom, jer će Vladi poslužiti kao uzor za sva buduća uklanjanja lešina s puteva.Ovo je shvaćeno ozbiljno. U blizini su stajala vatrogasna kola, oko kojih se muvalo nekolikosmetenih vatrogasaca. Opštinski predstavnik je nosio fasciklu i glasno vikao. Kraj puta sustajala kolica sa sladoledom. Promućurni prodavač kikirikija prodavao je kikiriki u paketićimau koje nije moglo da stane više od osam do devet zrna.

Sofi Mol je rekla: "Gledaj, mrtav slon!"Čako se zaustavi i upita da to slučajno nije Koču Tomban (Mala Kljova), slon hrama u

Ajemenemu, koji je jedanput mesečno dolazio do njihove kuće po kokosov orah. Rekoše mu da nije.Nastavili su put s olakšanjem, jer je iza njih ostao da leži neznanac, a ne slon-poznanik."Fala bogu," rekao je Esta."Hvala bogu, Esta," ispravi ga Kočama Beba.Putem je Sofi Mol brzo naučila da nanjuši kamion koji prevozi smrdljivu, neprerađenu

gumu i da zapuši nos, držeći ga zapušenog dugo nakon što kamion prođe.Kočama Beba predloži da zapevaju.Esta i Rahel su morali da pevaju na engleskom, poslušnim glasovima. Nehajno. Kao da ih

nisu terali da vežbaju cele protekle nedelje. Ambasador E. Pelvis i ambasadorka Ž. Bubica.

Rad-dujte se Bogu Uv-vekI ponavljam, Rad-dujte se.

Njihov izgovor beše besprekoran.Plimut je jurio kroz zelenu podnevnu žegu, noseći reklamu za turšiju na krovu i neboplavo nebo

na krilima.Na samom ulazu u Ajemenem naleteli su na leptira zelenog kao kupus (ili je, možda, on

naleteo na njih).

72

VEŽBANKE DOBRIH ĐAKA

Leptiri u staklenim kutijama okačenim na zidove Papačijeve radne sobe pretvorili su se ugomilice prašine duginih boja. Iza njih ostadoše samo iglice kojima nekada behu probodeni.Okrutno. Soba je imala užegli miris budi i nemara. Na drvenom klinu visio je stari, neonskozelenihulahop, sličan odbačenom oreolu kakvog divovskog sveca. Kolona sjajnih crnih mravaprelazila je preko prozorske daske. Zadnjice im behu malo podignute, kao u zaigranih malihhoristkinja iz Bazbi Berklijevog mjuzikla. Okupanih suncem, preplanulih i lepih.

Rahel (na hoklici na stolu) kopala je po ormaru za knjige zastakljenom prljavim,zamućenim staklima. Otisci njenih bosih stopala jasno su se ocrtavali na prašnjavom podu.Vodili su od vrata do stola (prevučenog do ormara s knjigama), pa do hoklice (prenete dostola i podignute na njega). Nešto je tražila. Njen život je sada imao veličinu i oblik. Ispodočiju su joj ležali polumeseci. Na horizontu su je čekale horde trolova.

Na najvišoj polici vitrine stajao je Papačijev komplet knjiga "Insekti u Indiji"; kožnipovez odvojio se od korica, izuvijan kao talasasti azbest. Srebrne ribe prokopavale su tunelekroz stranice, proizvoljno rijući od vrste do vrste i pretvarajući pregledno iznete podatke užutu čipku.

Rahel je preturala iza knjiga, a zatim počela da vadi skrivene stvari.Dve školjke, jednu glatku, drugu bodljikavu.Plastičnu kutijicu za kontaktna sočiva. Narandžastu pipetu.Srebrno raspeće na niski perlica. Kočama Bebinu brojanicu.Okrenu je prema svetlu. Svaka halapljiva perlica grabila je svoj delić sunca.Na pravougaonik svetla u radnoj sobi pade senka. Rahel se okrenu prema vratima, držeći

nisku svetla u ruci."Zamisli! Još je ovde. Ukrala sam je. Pošto si ti Vraćen."Reč joj s lakoćom skliznu s jezika. Vraćen. Kao da blizanci tome i služe. Da budu

pozajmljeni i vraćeni. Kao knjige iz biblioteke.Esta nije podizao pogled. Glava mu beše puna vozova. Stajao je na vratima i zaklanjao

svetio. Rupa u Vasioni u obliku Este.Rahelini zbunjeni prsti napipaše iza knjiga još nešto. Još jedna svraka imala je sličnu

ideju. Izvadi spljošteni paketić zalepljen selotejpom i obrisa rukavom prašinu. U paketiću senalazio papir na kome je pisalo Estapen i Rahel, Aminim rukopisom.

Unutra behu četiri iskrzane sveske. Na njima je pisalo Vežbanke dobrih đaka, s rubrikamaIme, Škola, Razred, Predmet. Na dve sveske nalazilo se Rahelino, a na dve Estino ime.

Na unutrašnjoj strani korica jedne od svezaka nešto beše napisano dečjim rukopisom.Svako slovo bilo je ispisano s mukom, a nejednaki razmaci između reči odavali su borbu sneposlušnom, svojeglavom olovkom. No osećanje koje je izbijalo iz rečenice beše kristalnojasno: Mrzim gospođicu Miten i mislim da su joj kaćice POCEPANE.

Esta je s korica sveske pljuvačkom izbrisao svoje prezime, skinuvši pri tom i pola papira.Preko brljotine je napisao olovkom: Ne-poznat. Estapen Ne-poznat. (Njegovo prezimeprivremeno beše neizvesno, jer se Amu dvoumila između prezimena svog muža i prezimenasvog oca.) U rubrici Razred pisalo je: 6 godina. U rubrici Predmet pisalo je: Pisanje priča.

Rahel je sela na hoklicu na stolu i prekrstila noge."Estapen Ne-poznat", reče. Otvorila je svesku i počela da čita naglas.

"Kada se Odisej vratio kući njegov sin je došao i rekao oče mislio sam da se nećeš vratitimnogi prinčevi su dolazili i svaki je želeo da se oženi sa Pen Lopom, ali je Pen Lopa rekla dačovek koji može da odapne strelu kroz dvanaes prstenova može da se oženi samnom. i nikonije uspeo, i odisej je došao u dvorac obučen kao prosjak i pitao da li mogu da probam, svimuškarci su mu se smejali i rekli ako mi nemožemo da to uradimo ni ti nemožeš. odisejev sinih je prekinuo i rekao pustite ga da proba i on je uzeo luk i odapeo strelu kroz svih dvanaesprstenova."

73

Ispod ovoga nalazile su se ispravke iz prethodne lekcije.Naučiti Ograda Most Naginjati se PazitiNaučiti Ograda Most Naginjati se PazitiNaučiti Ograda MostNaučiti Ograda Most

U Rahelinom glasu osećao se nežni podsmeh. "Bezbednost pre svega", rekla je. Amu jecelu stranicu podvukla talasastom crvenom linijom i dopisala: Margina? I pisanim slovimaubuduće, molim!

"Kada hodamo ulicom u gradu," pisao je oprezni Esta, "moramo uvek da hodamo popločniku. Ako hodamo po pločniku tu nema saobraćaja da bi se desile nesreće, ali u glavnojulici ima tolikopuno opasnog saobraćaja da lako mogu da te pregaze i da te onesveste ili daostaneš bogalj. Ako slomiš glavu ili kičmu nećeš imati sreće, policajac može da radi usaobraćaju tako da ne bude previše invalida. Kada silazimo iz autobusa moramo pre toga dapitamo konduktera inače ćemo biti povređeni i doktori će imati pune ruke posla. Posaovozača je vrlo fatalan. Njegova porodica treba da je vrlo ublašena jer vozač lako može daostane mrtav."

"Morbidno dete", reče Rahel Esti. Kada je okrenula stranicu, nešto je ščepa za grlo, iščupajoj glas, protrese ga i vrati natrag bez nežnog podsmeha. Naslov Estine sledeće priče bešeMala Amu.

" U subotu smo otišli u knjižaru u Kotajamu da kupimo Amu poklon pošto je njenrođendan 17. novembara. Kupli smo joj dnevnik. Sakrili smo ga u ormara i onda je pala noć.Onda smo mi rekli da li želiš da vidiš tvoj poklon a ona je rekla da ja želim da ga vidim,napisali smo na papiru Za malu Amu s ljubavlju od Este i Rahel i dali smo dnevnik Amu i onaje rekla kakav divan poklon baš kakav sam želila i onda smo malo popričali o dnevniku i ondasmo je poljubili i otišli na spavanje.

Pričali smo i zaspali smo. Sanjali smo mali san.Malo posle sam ustao i bio sam jako žedan i otišao sam u Aminu sobu i rekao sam joj da

sam žedan. Amu mije dala vode i ja sam krenuo u moj krevet a Amu me je pozvala i rekla dođida spavaš samnom. Legao sam iza njenih leđa i pričao s Amu i zaspao. Malo posle sam ustaoi opet smo pričali i posle smo imali ponoćnu gozbu, jeli smo pomorandžu i kaju i bananu,posle je došla Rahel i pojeli smo još dve banane i poljubili smo Amu zato što je bio njenrođendan i posle smo pevali srećan rođendan. Ujutru smo od Amu dobili na poklon novuodeću Rahel je bila maharani a ja sam bio Mali Nehru.

Amu je ispravila greške i napisala ispod sastava: Kada razgovaram s nekim, možeš da meprekineš jedino ako je veoma hitno. Kada to činiš, molim te reci "Izvinite". Bićeš strogokažnjen ako ne slediš ova uputstva. Molim te, dovrši ispravku svojih grešaka.

Mala Amu.Koja nikada nije dovršila ispravku svojih grešaka.Koja je morala da se spakuje i ode. Zato što nije imala Zakonski Status. Zato što joj je

Čako rekao da je već dovoljno toga uništila.Koja se vratila u Ajemenem s astmom i s jekom u grudima sličnom povicima udaljenog

muškog glasa.Esta je nikada nije video takvu.Divlju. Bolesnu. Tužnu.Poslednji put kada je Amu došla u Ajemenem, Rahel upravo beše izbačena iz

Nazarenskog samostana (zbog ukrašavanja balege i naletanja na starije devojčice). Amu jeizgubila i poslednji u nizu poslova - posao recepcionarke u jeftinom hotelu - jer je, zbogbolesti, prečesto izostajala s posla. Rekli su joj da se hotelu to ne isplati. Trebala im jezdravija recepcionarka.

74

Tu poslednju posetu Amu je provela s Rahel u njenoj sobi. Za ostatak bedne plate kupilaje svojoj kćeri male poklone umotane u smeđi papir po kome behu izlepljena šarena papirnasrca. Paketić cigaret-žvaka, malu pernicu s likom Fantoma i strip Pol Bunjan, iz serije"Ilustrovani klasici". Ovo behu pokloni za sedmogodišnje dete; Rahel je imala skoro jedanaestgodina. Kao da je Amu verovala da će vreme stati ako odbije da prizna njegovu prolaznost iprimora ga, snagom vlastite volje, da miruje u životu njenih blizanaca. Kao da snaga voljebeše dovoljna da zaustavi detinjstvo njene dece do trenutka kada će ona moći da im sepridruži. Kao da će tada moći da nastave tamo gde su stali. Od njihove sedme godine. Amu jerekla Raheli da je i Esti kupila strip, ali da će ga zadržati dok ne bude našla novi posao izaradila dovoljno para da može da iznajmi sobu u kojoj će njih troje zajedno boraviti. Tada ćeotići u Kalkutu, pokupiti Estu i dati mu njegov strip. Taj dan nije daleko, rekla je Amu.Mogao bi doći sutra. Ubrzo stanarina neće predstavljati problem. Rekla je da se prijavila zaposao u UN i da će svi živeti u Hagu, gde će na njih paziti holandska aja. Ili bi, rekla je Amu,mogli ostati u Indiji, gde bi ona ispunila svoju davnašnju želju i otvorila školu. Izbor izmeđukarijere u Školstvu i posla u UN nije lak, rekla je, ali valja imati na umu da već to što imaizbor jeste ogromna privilegija.

No za sada, rekla je, dok ne donese tu odluku, sačuvaće Estine poklone za kasnije.Celog tog jutra Amu je govorila bez prestanka. Postavljala je Raheli pitanja na koja nije

čekala odgovor. Kada bi Rahel pokušala da progovori, prekidala ju je novom pričom ilipitanjem. Kao da je Amu užasavala pomisao da bi njena kći mogla reći nešto odraslo i takorastopiti Zamrznuto Vreme. Strah ju je terao da brblja. Brbljanjem je razgonila Strah.

Beše naduvena od kortizona, lica okruglog kao mesec, ni nalik tanušnoj majci koju jeRahel pamtila. Koža zategnuta preko njenih naduvenih obraza ličila je na sjajno tkivo ožiljkaod vakcine. Kada se smešila, jamice na obrazima kao da su je bolele. Kovrdžava kosa izgubilaje sjaj i visila oko njenog lica kao stara zavesa. Svoj dah nosila je u staklenom inhalatoru kojije vadila iz ofucane tašnice. U tamnim isparenjima "brovona". Svaki njen dah beše bitka sčeličnom pesnicom koja je pokušavala da joj istisne vazduh iz pluća. Rahel je posmatralamajku kako diše. Sa svakim udisajem udubljenja oko njene ključne kosti postajala su dublja,ispunjena senkama.

Amu je iskašljala malo šlajma u maramicu i pokazala ga Raheli."Uvek moraš da proveriš," rekla je hrapavim glasom, kao da je šlajm rezultat aritmetičkog

zadatka koji valja još jednom proveriti pre no što se preda. "Kada je beo, znači da nije zreo.Kada je žut i miriše na trulež, znači da je sazreo i da možeš da ga iskašlješ. Šlajm je kao voće.Zreo ili zelen. Treba da umeš da proceniš razliku."

Za vreme ručka podrignula je kao kamiondžija i rekla dubokim, neprirodnim glasom:"Izvinite." Rahel je primetila da njena majka na obrvama ima nove, tamne dlačice, sličnepipcima insekta. Amu je čistila ribu od kostiju, nasmešivši se kada je za stolom zavladao muk.Rekla je da se oseća kao putokaz po kome seru ptice. Oči su joj imale čudan, grozničav sjaj.

Mamači ju je pitala da li pije i predložila joj da što ređe posećuje Rahel.Amu je ustala od stola i otišla bez reči. Bez pozdrava. "Idi da je ispratiš," rekao je Čako Raheli.Rahel se napravila da ga ne čuje. Nastavila je da jede ribu. Pomislila je na šlajm i skoro

povratila. U tom trenutku mrzela je svoju majku. Mrzela ju je.Više je nikada nije videla.Amu je umrla u memljivoj sobi pansiona "Barat" u Alepeju, gde je otišla da potraži posao

sekretarice. Umrla je sama. U društvu bučnog ventilatora koji se okretao na plafonu, bez Esteda joj greje leđa i priča sa njom. Imala je trideset jednu godinu. Ni stara, ni mlada. Uživotnom, samrtnom dobu.

Usred noći trgao ju je san koji se često ponavljao - san o policajcu koji joj se približava siscerenim makazama, nameravajući da joj odseče kosu. U Kotajamu su to činili prostitutkamakoje bi uhvatili na ulici, da bi svako znao šta su. Vešje. Da bi policajac-početnik odmah znaona koga da se okomi. Amu ih je viđala na pijaci, te žene praznih očiju i silom obrijanih glava,u zemlji u kojoj duga, nauljena kosa beše samo za moralno podobne.

Te noći Amu je sedela na nepoznatom krevetu, u nepoznatoj sobi, u nepoznatom gradu.Nije znala gde se nalazi, nije prepoznavala ništa oko sebe. Osim svog straha. Muškarac u njoj

75

počeo je da doziva iz daljine. Ovog puta stisak čelične pesnice nije popustio. Senke sudolepršale kao slepi miševi i ugnezdile se pod njenom ključnom kosti.

U zoru ju je pronašao čistač. Isključio je ventilator.Pod njenim okom, naduvenim kao mehur, nalazio se plavi podliv. Kao da je oko pokušalo

da dobije bitku koju su pluća izgubila. Malo pre ponoći, muškarac koji je živeo negde dubokou njenim grudima prestao je da doziva. Četa mrava je, u tišini, iznela iz sobe mrtvububašvabu, pokazujući kako valja iznositi leševe.

Crkva je odbila da sahrani Amu. Iz više razloga. Čako je iznajmio kombi da bi prevezaotelo do krematorijuma. Umotao ju je u prljav čaršav i položio je na nosila. Raheli je ličila narimskog senatora. Et tu, Amu!, pomislila je i nasmešila se, setivši se Este.

Osećala se čudno dok su se vozili osunčanim, bučnim ulicama, s mrtvim rimskimsenatorom na podu kombija. Plavo nebo beše još plavlje. Kroz prozor je gledala kako ljudislični papirnim lutkama nastavljaju sa svojim papirnim životima. Pravi život odvijao se ukombiju. U kome se nalazila prava smrt. Kombi je poskakivao po izrovanom drumu, a Aminotelo se micalo tamo-amo, skliznuvši na kraju sa nosila. Njena glava udari u čeličnu kvaku napodu. Nije se prenula. Nije se razbudila. U Rahelinoj glavi vladala je strašna buka, te je Čakocelog dana vikao da bi ga čula.

Krematorijum je imao isti memljiv, ruševan izgled kao i železnička stanica, ali bešeprazan. Bez vozova, bez gužve. U njemu su kremirani jedino prosjaci, beskućnici i zatvoreniciskončali u policijskom pritvoru. Ljudi koji su umrli nemajući nikog da im greje leda i priča sanjima. Kada je došao red na Amu, Čako čvrsto uhvati Rahelinu ruku. Rahel nije želela da jedrže. Ruka joj beše skliska od znoja i ona uspe da je izvuče. Niko iz njene porodice nije bioprisutan.

Razjapiše se čelične vratnice peći. Prigušeno brujanje večite vatre pretvori se u plameniurlik. Jara se baci ka njima kao izgladnela zver. Ponudiše joj Rahelinu Amu. Njenu kosu,njenu kožu, njen osmeh. Njen glas. Način na koji je, dok ih je smeštala u krevet, koristilaKiplingove reči da im kaže koliko ih voli: Od iste krvi mi smo, vi i ja. Njen poljubac predspavanje. Način na koji je jednom rukom držala njihova lica da se ne bi pomerali (od čega biim obrazi ostajali spljošteni, a usta kao u riba), a drugom rukom češljala njihovu kosu. Načinna koji je pridržavala gaćice dok je Rahel stupala u njih. Leva noga, desna noga. Sve ovo zverproždra i zasiti se.

Ona je bila njihova Amu i njihov Baba i volela ih je za dvoje.Vratnice peći zatvoriše se uz zveket. Nije bilo suza.Radnik u krematorijumu trknuo je na šoljicu čaja i zadržao se dvadesetak minuta. Toliko

su Čako i Rahel čekali na ružičastu priznanicu s kojom su mogli da podignu Amine ostatke.Njen pepeo. Srž njenih kostiju. Zube njenog osmeha. Cela je stala u glinenu urnu. Priznanicabr. Q 498673.

Rahel je pitala Čaka kako u krematorijumu znaju koji pepeo pripada kome. Čako je rekaoda mora da imaju neki sistem.

Da je Esta bio s njima, zadržao bi potvrdu. On beše Računopolagač. Prirodni starateljautobuskih karata, potvrda iz banke, računa i odsečaka iz čekovnih knjižica. Mali Čovek. Napalubi živi sam. Dum dum.

Ali Esta ne beše s njima. Odlučili su da je tako najbolje. Umesto toga su mu pisali.Mamači je rekla da bi i Rahel trebalo da mu piše. Da mu piše šta? Dragi Esta, kako si? Jasam dobro. Amu je juče umrla.

Rahel mu nikada nije pisala. Postoje stvari koje ne mogu da se rade - na primer, da se pišupisma delu sebe. Svojim stopalima ili kosi. Ili srcu.

Rahel prašnjavih stopala (ni stara, ni mlada) podiže pogled s Vežbanke dobrog đaka i videda je Estapen Ne-poznati otišao.

Sišla je (s hoklice, sa stola) i izašla na trem.Videla je kako Estina leđa nestaju iza kapije.

76

Beše kasno prepodne. Opet se spremala kiša. Zelenilo se ljeskalo na čudesnom, jarkomsvetlu tren pred pljusak.

U daljini petao zakukurika glasom koji se prelamao na dva dela. Kao don odlepljen sastare cipele.

Rahel je stajala s iskrzanim vežbankama u ruci. Na prednjem tremu stare kuće, ispodglave sitnookog bizona, gde je pre mnogo godina, na dan dolaska Sofi Mol, odigranapredstava Dobro došla kući, naša Sofi Mol!

Život može da se promeni u jednom jedinom danu.

DOBRO DOŠLA KUĆI, NAŠA SOFI MOL

Kuća u Ajemenemu beše velika i stara. Držala se nekako po strani, kao da nema veze sljudima koji u njoj žive. Poput starca zamagljenih očiju koji posmatra decu koja se igraju, teknaslućujući njihovo ushićenje i zdušnu predanost životu.

Strmi krov pokriven crepom vremenom je potamneo od kiše i obrastao mahovinom.Trouglasti drveni ramovi na zabatima behu brižljivo izrezbareni. Svetlost koja se iskosaprobijala kroz njih ostavljala je na tlu tajnovite senke. Vuka. Cveće. Iguanu. Kako je suncemenjalo položaj na nebu, tako su i one menjale oblik. Umirući tačno na vreme, u smiraj dana.

Vrata su, umesto dva, imala četiri kapka od tikovine. U stara vremena gospođe su mogleda se nalakte na donje kapke i da se pogađaju s putujućim trgovcima, ne pokazujući se ispodstruka. S teorijskog stanovišta, mogle su da kupuju tepihe ili narukvice gologuze, alipokrivenih grudi. S teorijskog stanovišta.

Od baštenske staze do glavnog trema vodilo je devet stepenika. Ovaj uzdignuti položajdavao je tremu dostojanstven izgled pozornice, te je sve što se na njemu odigravalo delovalokao predstava od posebnog značaja. Trem je gledao na Kočama Bebinu ornamentalnu baštu,kroz koju se krivudava pošljunčana staza spuštala do podnožja brežuljka na kome je stajala kuća.

Trem je pružao duboku hladovinu; na njemu beše sveže čak i u podne, kada je suncežarilo punom snagom.

Kada je pravljen crveni betonski pod, u njega su sipana belanca iz devet stotina jaja. Da bibio sjajniji.

Ispod preparirane glave sitnookog bizona i portreta svekrve i svekra sedela je Mamači.Sedela je na niskoj stolici od trske, za stočićem od trske na kome se nalazila zelena staklenavaza s ljubičastim orhidejama.

Popodne beše nepomično i bez zvuka. Vazduh pun iščekivanja.Mamači je pod bradom držala ulaštenu violinu. Njene zatamnjene naočare bile su crne i

mačkastog oblika, ukrašene kamenčićima od štrasa. Sari joj beše uštirkan i mirisan, beo,protkan zlatom. Zlatne minđuše blistale su u njenim ušima poput majušnih lustera. Rubinskoprstenje bilo je preveliko za njene prste. Svetla, nežna koža beše joj namreškana kao kajmakna mleku koje se hladi, posuta crvenkastim mladežima. Bila je prelepa. Stara, neobična,kraljevskog držanja.

Šlepa Udovica-majka, s violinom.Dok beše mlađa, Mamači je, predviđajući budućnost, brižljivo sakupljala svu svoju opalu

kosu u vezenu tašnicu koju je držala na noćnom stočiću. Kada je sakupila dovoljno kose,napravila je malu punđu, stavila je u mrežicu i zaključala s nakitom. Pre nekoliko godina,kada joj se kosa istanjila i osedela, počela je da kači tu gavran-crnu punđicu na svoju sitnu,osedelu glavu. Ovo je, po njoj, bilo sasvim na mestu, jer sva kosa beše njena. Noću je skidalapunđicu i dopuštala svojim unucima da joj upletu preostalu kosu u tanku, nauljenu pletenicu,sličnu mišjem repicu. Jedno joj je plelo pletenicu, dok je drugo brojalo bezbrojne mladeže.Radili su na smenu.

77

Mamačina retka kosa krila je nabubrele ožiljke u obliku srpa. Ožiljke od starih udaraca, izstarog braka. Ožiljke od bakarne vaze.

Svirala je Lentement - stav iz Prve svite Hendlove "Muzike na vodi". Iza stakalamačkastih naočara sklopila je svoje neupotrebljive oči. No, mogla je da vidi kako se muzikaoprašta od violine i plovi popodnevom kao dim.

Unutrašnjost njene glave ličila je na zamračenu sobu iza čijih zastora blešti dnevno svetlo.Dok je svirala, misli joj odlutaše u vreme kada se prvi put iskušala u pravljenju turšije.

Bila je tako lepa! U čvrsto zatvorenim teglicama spuštenim pokraj njenog uzglavlja, tako damože da ih takne čim se probudi. Te noći legla je rano i probudila se malo posle ponoći.Potražila je rukom tegle i umočila prste u ulje. Stajale su u uljanim baricama. Ulje bešeposvuda. Oko zatvarača, pod Biblijom, na noćnom stočiću. Plodovi manga u turšiji upili suulje i narasli, a ulje je počelo da curi iz tegli.

Mamači je potražila odgovor u knjizi koju joj je doneo Čako, "Turšija u vašem domu", aliga nije pronašla. Zatim je izdiktirala pismo Anama Candijevom šuraku, koji beše upravnikfabrike "Padma turšija" u Bombaju. Predložio joj je da poveća količinu konzervansa, kao ikoličinu soli. To je pomoglo, ali nije u potpunosti resilo problem. Čak i sada, nakon tolikihgodina, tegle "Rajske turšije" puštale su ulje. Neprimetno, ali uporno. Etikete su nakon dugihputovanja postajale masne i prozirne. A turšija odonda ostade blago presoljena.

Mamači se upita da li će ikad ovladati umećem prezervacije i da li bi Sofi Mol volelamalo ledenog, ljubičastog soka od grožđa.

Zatim pomisli na Kočamu Margaret i blage, ustalasane note Hendlove muzike postadošereske i jarosne.

Mamači nikada nije upoznala Kočamu Margaret, ali ju je, svejedno, prezirala. U sebi ju jezvala prodavčeva kći. Tako beše udešen Mamačin svet. Svadbena slavlja u Kotajamuprovodila je šapućući na uvo svog pratioca ili pratilje: "Nevestin deda po majci bio je tesarkod moga oca. Kunjukuti Ipen? Sestra njegove bake bila je babica u Trivandrumu. Porodicamoga muža nekada je posedovala celo ovo brdo."

Mamači bi, dakako, prezirala Kočamu Margaret i da je bila naslednica engleskog trona.Nije joj smetalo samo njeno radničko poreklo. Mrzela je Kočamu Margaret jer beše Čakovažena. Mrzela ju je jer ga je napustila. A mrzela bi je još više da je ostala s njim.

Onog dana kada je Čako sprečio Papačija da je premlati (a Papači usmrtio svoju stolicuumesto nje), Mamači je spakovala svoj supružnički prtljag i poverila ga Čaku na staranje. Odtog dana sva njena ženska osećanja behu okrenuta njemu. Postao je njen Čovek. Njena JedinaLjubav.

Beše svesna njegovih razbludnih veza sa ženama iz fabrike, ali je to saznanje više nijebolelo. Kada je Kočama Beba poželela da popričaju o takvom Čakovom ponašanju, Mamačise skamenila i stisnula usne.

"On ima Muške Potrebe, i šta se tu može", procedila je.Čudno, ali Kočama Beba prihvati ovo obrazloženje, te zagonetna, tajno uzbudljiva pojava

Muških Potreba dobi prećutno odobrenje u kući u Ajemenemu. Ni Mamači ni Kočama Bebanisu primećivale nikakav raskorak između Čakovog marksističkog uma i feudalističkoglibida. Brinuli su ih jedino naksaliti, poznati po tome što su primoravali muškarce iz DobrihPorodica da se ožene sluškinjama koje bi s njima ostale u drugom stanju. Naravno, ni sanjalenisu da će projektil koji će sravniti sa zemljom ugled njihove porodice stići iz sasvimneočekivanog pravca.

Mamači je naložila da se u istočnom krilu otvori poseban ulaz za Čakovu sobu, tako daobjekti njegovih Potreba ne moraju da bazaju kroz celu kuću. U tajnosti im je, da bi bilezadovoljne, davala novac. Uzimale su ga jer su morale. Imale su malu decu i stare roditelje. Ilimuževe koji bi svoje plate spiskali po kafanama. Mamači je odgovarao ovakav sporazum, jersu tako, po njenom mišljenju, stvari postavljane na svoje mesto. Seks se delio od ljubavi, aPotrebe od Osećanja.

S Kočamom Margaret, međutim, stvari su stajale drugačije. Kako nije imala načina dasazna istinu (mada je jedanput pokušala da nagovori Koču Mariju da potraži fleke načaršavima), Mamači je živela u nadi da Kočama Margaret ne namerava da obnovi svoju

78

seksualnu vezu sa Čakom. Za sve vreme njenog boravka u Ajemenemu Mamači se borila sasvojim osećanjima tako što je gurala novac u haljine koje je Kočama Margaret ostavljala ukorpi za prljav veš. Kočama Margaret nikada nije vratila novac zato što ga nikada nije ninašla. Njene džepove praznio je sluga Anjan. To beše njegov uobičajeni posao. Mamači je toznala, ali joj je odgovaralo da Kočama Margaretino ćutanje tumači kao prećutno prihvatanjenovčane nadoknade za usluge kojima ona, kako je Mamači zamišljala, obasipa njenog sina.

Mamači je, tako, imala zadovoljstvo da Kočamu Margaret smatra novom kurvom. SlugaAnjan beše presrećan zbog svakodnevnog bakšiša. A Kočama Margaret je, naravno, provodiladane u blaženom neznanju.

Neugledna ptica kukal graknula je sa svog trona na bunaru, udarajući bakarnocrvenimkrilima.

Gavran je nosio ukradeni sapun koji mu se penio oko kljuna.Koču Marija je stajala na vrhovima prstiju u mračnoj, zadimljenoj kuhinji i stavljala

glazuru na veliku dvospratnu tortu na kojoj je pisalo DOBRO DOŠLA KUĆI, NAŠA SOFIMOL. Premda je većina sirijskih hrišćanki već tada počela da oblači sari, Koču Marija je idalje nosila snežnobelu čatu kratkih rukava sa V izrezom i beli mundu koji je na njenimleđima pravio uštirkanu platnenu lepezu. Ova lepeza beše više-manje sakrivena nabranomkeceljom na plavo-bele kockice, krajnje nepodesnom za rad. Mamači je odlučno zahtevala daje Koču Marija ne skida u radno vreme.

Koču Marija je imala kratke, mišićave podlaktice, prste kao kobasice i širok, mesnat nosspljoštenih nozdrva. Nabori kože spajali su joj nos s obrazima, odvajajući ga od ostatka lica,tako da je ličio na njušku. Glava joj beše prevelika u odnosu na telo. Izgledala je kao fetus izbiološke laboratorije, koji je vremenom porastao, raskrupnjao se i utekao iz tegle sformaldehidom.

Čuvala je znojave novčanice u grudnjaku koji je čvrsto zakopčavala, nastojeći da spljoštisvoje nehrišćanske grudi. Nosila je teške, zlatne kunuku minduše. Usne rese behu jojrazvučene; vrtele su se oko njenog vrata poput obruča, dok su se minđuše na njima okretalekao ringišpil. Jedanput joj se pocepala resica na desnom uhu; zašio ju je dr Vergeze Vergeze.Koču Marija nije mogla da prestane da nosi svoje kunuku minđuše. Kako bi inače ljudi znalida je ona, uprkos poslu kuvarice (i bednoj plati od sedamdeset pet rupija mesečno), sirijskahrišćanka, Mar Tomita? Ni pelajka, ni pulajka, ni paravanka. Već Dodirljiva hrišćanka višekaste (u koju je hrišćanstvo sipilo kao čaj iz čajne kesice). Daleko bolje beše zašiti usnuresicu.

Koču Marija još nije došla u dodir sa televizijskom zavisnicom koja se krila u njoj.Zavisnicom od Halk Hogana. Još nije videla televizijski aparat. Da joj je neko rekao datelevizija postoji, ne bi mu poverovala. Smatrala bi to uvredom za svoju inteligenciju. KočuMarija je s oprezom prihvatala priče drugih ljudi o spoljašnjem svetu. Najčešće je verovala dase namerno podsmevaju njenom neobrazovanju i (negdašnjoj) lakovernosti. Odlučna da seizbori sa svojom prirodom, Koču Marija prestade da veruje u gotovo sve što joj se kaže. Kadajoj je pre nekoliko meseci, u julu, Rahel rekla da je Amerikanac Nil Armstrong hodao poMesecu, zajedljivo se nasmejala i kazala da je malajalamski akrobata, po imenu O. Mutačen,još davno pravio zvezde na Suncu. S olovkama gurnutim u nos. Beše spremna da poveruje daAmerikanci postoje, mada nikada ni jednog nije videla. Beše spremna da poveruje i da bineko mogao imati tako besmisleno ime kao što je Nil Armstrong. Ali hodanje po Mesecu?Nikako. Nije poverovala ni kada je videla mutne fotografije objavljene u časopisu "MalajalaManorama", koji nije znala da pročita.

Beše ubeđena da je Esta, rečima Et tu, Koču Marija!, vređa na engleskom. Verovala je dato, otprilike, znači Koču Marija, ti ružni, crni kepecu! Strpljivo je iščekivala trenutak kada ćejoj se ukazati prilika da se požali na njega.

Završila je s glaziranjem torte. Zatim je zabacila glavu i iscedila ostatak glazure u usta.Beskrajna spirala čokoladne paste za zube spustila se na ružičasti jezik Koču Marije. Kada juje Mamači pozvala s trema ("Koču Marija! Čujem auto!") usta joj behu puna krema, te nije

79

mogla da se odazove. Pošto ga je progutala, pređe jezikom preko zuba i coknu nekoliko putausnama, kao da je upravo pojela nešto gorko.

Na neboplavi zvuk automobila (koji je prolazio pored autobuske stanice, pored škole,pored žute crkve, izrovanim crvenim drumom kroz drvored kaučukovog drveća) začu sežamor u mračnim, čađavim fabričkim prostorijama "Rajske turšije".

"Čako Saarvanu," poče da kruži šapat. Noževi su odloženi. Prepolovljeno povrćespušteno na čelične tacne. Gorke tikve napuštene, ananasi ostavljeni neiseckani. Skinuti sugumeni štitnici za prste, nalik debelim kondomima veselih boja. Ruke su oprane i obrisane okobaltplave kecelje. Neposlušni čuperci kose vraćeni su pod bele kape. Mundui zavrnuti ispodkecelja ponovo su spušteni. Vrata nepodmazanih šarki bučno se zatvoriše sama od sebe.

Na jednoj strani staze, u hladu drveta kodampuli pored starog bunara, postrojila se vojskau plavim keceljama i čekala sred zelene podnevne jare.

U plavim keceljama, s belim kapama, poput ostrva blistavih, plavo-belih zastava.Aču, Džose, Jako, Anjan, Elajan, Kutan, Vidžajan, Vava, Džoj, Sumati, Amal, Anama,

Kanakama, Lata, Sušila, Vidžajama, Džolikuti, Molikuti, Lusikuti, Bina Mol (devojke simenima autobusa). U njima je bučala rana huka nezadovoljstva, skrivena pod debelim slojemodanosti.

Neboplavi plimut ušao je kroz kapiju i zaustavio se na pošljunčanoj stazi, mrveći maleškoljke i razbacujući crvene i žute kamenčiće. Deca se iskobeljaše iz automobila.

Opuštena palmica.Ispeglana lokna.Zgužvane žute zvoncare i obožavana tašnica.Umorni od puta i skoro usnuli.Za njima izađoše odrasli, natečenih stopala. Otežali od sedenja."Jeste li stigli?" upita Mamači, okrećući mačkaste naočare u pravcu novih zvukova -

zvukova otvaranja automobilskih vrata i izlazaka na stazu. Spustila je violinu."Mamači!" rekla je Rahel svojoj prelepoj baki. "Esta je povraćao! Usred filma! I..."Amu nežno dotače svoju kćer. Po ramenu. A dodir je značio: "Pssst..." Rahel pogleda oko

sebe i shvati da učestvuje u Predstavi. Ali da ima sporednu ulogu.Beše deo pejzaža. Cvet, možda. Ili drvo. Lice u gomili. Bezimena prolaznica.Raheli niko nije rekao Zdravo. Čak ni Plava Vojska sred zelene jare."Gde je ona?" upita Mamači, okrenuta prema autu. "Gde je moja Sofi Mol? Dođi ovamo,

da te pogledam."Melodija Iščekivanja, koja je lebdela nad njenom glavom kao svetlucavi suncobran nad

slonom iz hrama, klonu i nečujno se rasu po tlu, poput prašine.Čako, u svom odelu Gde je nestao Čovek iz Narodnih masa i s nakrivo vezanom

kravatom, pobednički povede Kočamu Margaret i Sofi Mol uz devet stepenika, kao da su dvanetom osvojena teniska trofeja.

Opet su izgovorene samo Male Stvari. Velike Stvari ostadoše neizrečene. "Zdravo,Mamači," reče Kočama Margaret ljubaznim glasom učiteljice (koja je katkad lupala šamare)."Hvala vam što ste nas primili. Trebalo nam je utočište."

Mamači oseti miris jeftinog parfema pomešan s mirisom znoja. (Ona sama imala jebočicu "diora" u torbici od meke zelene kože, zaključanoj u sefu.)

Kočama Margaret uhvati Mamačinu ruku. Prsti behu meki, rubinsko prstenje tvrdo."Zdravo, Margaret," rekla je Mamači (ni neljubazno, ni ljubazno), ne skidajući naočare.

"Dobro došla u Ajemenem. Žao mi je što ne mogu da te vidim. Kao što znaš, skoro samslepa." Govorila je odmereno i polako.

"O, ne mari," reče Kočama Margaret. "Ionako ne ličim ni na šta." Nasmejala se, nesigurnada li je to pravi odgovor.

"Nije istina," rekao je Čako. Okrenu se prema Mamači, ozaren ponosnim osmehom kojinjegova majka nije mogla da vidi. "Izgleda lepše no ikad."

"Bilo mi je veoma žao kada sam čula za ... Džoa," reče Mamači. Zvučala je kao da joj jesamo malo žao. Nikako kao da joj je veoma žao.

80

Zavlada kratka Žao-nam-je-zbog-Džoa tišina."Gde je moja Sofi Mol?", upita Mamači. "Dođi ovamo, da te baka vidi."Sofi Mol beše sprovedena do Mamači. Mamači podiže svoje crne naočare. One

pogledaše, kao iskošene mačje oči, ka buđavoj glavi bizona. Buđavi bizon reče: Ne. Ne dolaziu obzir. Na buđavobizonskom.

I posle transplatacije rožnjače, Mamači je mogla da razlikuje samo svetlost i senku. Kadaje neko stajao u dovratku, znala je da neko stoji u dovratku. Ali ne i ko. Mogla je da vidi štapiše na čeku, priznanici ili novčanici samo ako bi ih prinela tako blizu da može da ih dotaknetrepavicama. Držala bi ih u nepomičnoj ruci i okom prelazila po slovima. Kotrljajući se odreči do reči.

Bezimena Prolaznica (u njenoj vilinskoj odeždi) vide kako Mamači privlači Sofi Molbliže sebi, da bi je videla. Da bi je pročitala kao ček. I zatim unovčila. Mamači vide (svojimboljim okom) crvenosmeđu kosu (nnn... skoro plavu), pegave obraze (nnn... skoro ružičaste) iplavosivoplave oči.

"Papačijev nos," reče Mamači. "Kaži mi, da li si ti lepa devojčica?""Da," odgovori Sofi Mol."Visoka?""Visoka za moje godine," odgovori Sofi Mol."Vrlo visoka," reče Kočama Beba. "Mnogo viša od Este.""Starija je," reče Amu."Svejedno..." reče Kočama Beba.

Malo dalje odatle Veluta je išao prečicom kroz kaučukovo drveće. Go do pasa. Električnikabl beše mu svijen oko jednog ramena. Plavo-crni mundu podvrnuo je iznad kolena. Nanjegovim leđima ležao je srećni listić, opao s drveta rođenja. Listić zbog koga je monsunstizao na vreme. Jesenji, noćni listak.

Rahel ga ugleda pre no što se pomolio iza drveća i stupio na stazu, iskrade se iz Predstavei otrča mu u susret.

Amu ju je videla.Gledala ih je kako, van pozornice, izvode njihov uobičajeni Zvanični Pozdrav. Veluta se

naklonio onako kako su ga naučili, šireći mundu kao suknju, poput engleske sluškinjice.Rahel se poklonila i rekla: "Poklon!" Zatim upletoše male prste i rukovaše se, držeći seozbiljno kao učesnici bankarskog skupa.

Dok se pegavo sunčevo svetio probijalo kroz zagasitozelene krošnje, Amu je gledala kakoVeluta s lakoćom podiže njenu kćer. Kao da je dete na naduvavanje, ispunjeno vazduhom.Bacio ju je uvis i uhvatio je u naručje. Na Rahelinom licu Amu prepozna ushićenje ptičeta.

Videla je kako se mišići na Velutinom stomaku ocrtavaju kao kockice na tabli čokolade.Začudi se promenama koje su se zbile na njegovom telu. Viž-ljasto telo dečaka postalo je telomuškarca. Vretenasto i čvrsto. Telo plivača. Telo plivača-stolara. S visokim sjajem.

Imao je istaknute jagodice i beo, nenadan osmeh.Ovaj osmeh podseti Amu na malog dečaka Velutu. Koji je Velji Papenu pomagao da

izbroji kokosove orahe. Koji joj je figurice, za nju napravljene, pružao na dlanu. Tako damože da ih uzme, a da ga ne dotakne. Čamce, kutijice, male vetrenjače. Koji ju je zvaoAmukuti. Mala Amu. Iako beše mnogo manje mala od njega. Gledala ga je misleći kakomuškarac kakav je postao ima malo sličnosti s dečakom kakav je bio. Jedini deo prtljaga kojije poneo sa sobom iz detinjstva u zrelost beše njegov osmeh.

Iznenada se Amu ponada da ga Rahel jeste videla u koloni. Ponada se da je on bio taj kojije podigao zastavu i stisnuo ljutitu pest. Ponada se da se pod brižljivo satkanim plastomnjegove vedrine krije živ, dišući bes zbog samozadovoljnog, uparloženog sveta protiv koga jebesnela i sama.

Ponada se da to jeste bio on.Beše zatečena prirodnošću s kojom ga je njena kći grlila. Zatečena ovim pozadinskim

svetom svoje devojčice, iz koga je bila potpuno isključena. Opipljivim svetom smešaka ismeha u kome za nju, njenu majku, ne beše mesta. Amu, kao kroz maglu, shvati da su joj misli

81

protkane tanušnim, purpurnim nitima zavisti. Nije želela da sazna kome, zapravo, zavidi.Muškarcu ili vlastitom detetu. Ili njihovom svetu isprepletanih prstiju i nenadanih osmeha.

Muškarac koji je stajao u hladu kaučukovog drveća držeći u naručju njenu kćer, dok sumu po telu igrali dukati sunčeve svetlosti, podiže pogled i ugleda Amine oči. U jednomjedinom, munjevitom trenu, vekovi padoše na kolena. Istorija je uhvaćena nespremna, uraskoraku. Naga kao zmija koja je skinula svlak. Iščezoše belezi i ožiljci, rane iz starih ratovai dana u kojima se hodalo unatraške. Iza sebe ostaviše gotovo opipljivo svetio, vidljivo kaovoda u reci i sunce na nebu, vrelo kao jara letnjeg dana, oštro kao zub ribe na mamcu. Tolikoočito da ga niko nije primetio.

U tom kratkom trenu Veluta podiže pogled i vide stvari koje ranije nije primećivao. Stvarikoje su stajale van domašaja, zaklonjene crnim amovima istorije.

Jednostavne stvari.Vide, na primer, da je Rahelina mati žena.Da joj osmeh na obraze spušta jamice, koje tu ostaju dugo nakon što oči prestanu da se

smeju. Da su joj smeđe mišice glatke i čvrste i besprekorno lepe. Da joj se ramena sjaje, dokjoj pogled bludi.

Vide da više ne mora da joj daje poklone na dlanu izbegavajući njen dodir. Brodiće ikutijice. Majušne vetrenjače. Vide, takođe, da on nije jedini koji daruje. Da i ona ima nešto damu da.

Ovo saznanje skliznu u njega bez zadrške, poput oštrice noža. Istovremeno hladno ivruće. U jednom jedinom trenu.

Amu je videla da je on video. Skrenula je pogled. Skrenuo je pogled. Zlotvori istorijevratiše se po njih. Da ih umotaju u staru kožu prošaranu ožiljcima i odvedu tamo gde zaistapripadaju. Tamo gde zakoni Ljubavi propisuju koga treba voleti. I kako. I koliko.

Amu se pope na trem i vrati u Predstavu.Drhteći.

Veluta pogleda ambasadorku Ž. Bubicu i spusti je na zemlju. Drhteći."Vidi ti nju," rekao je, gledajući njenu smešnu čipkanu odeždu. "Udaješ se?"Rahel se baci na njega i stade da ga golica. Giligiligiligili giligili!"Videla sam te juče," reče."Gde?", upita Veluta, tobože iznenađenim glasom."Lažove!", reče Rahel. "Lažove i varalico! Videla sam te. Bio si komunista i imao si

košulju i zastavu. I pravio si se da me ne vidiš.""Aijo kaštam!", uzviknu Veluta. "Zar bih ja učinio tako nešto? Ti mi reci, zar bi Veluta

ikad učinio tako nešto? To mora da je bio moj Davnoizgubljeni Bratblizanac.""Koji Davnoizgubljeni Bratblizanac?""Tupavi Urumban ... Onaj koji živi u Kočiju.""Koji Urumban?" Ugleda iskricu u njegovom oku. "Lažove! Ti nemaš brata blizanca! To

nije bio Urumban! Bio si ti!"Veluta se nasmeja. Smeh mu beše sladak i iskren."Nisam. Ja sam ležao bolestan u krevetu.""Evo, smeškaš se!" reče Rahel. "To znači da si bio ti. Smešak znači: 'To sam bio ja'.""Da, na engleskom", reče Veluta. "Moja učiteljica je uvek govorila da na malajalamu

smešak znači: 'To nisam bio ja'."Raheli beše potreban trenutak da shvati šalu. A onda se ponovo baci na njega. Giligili

giligili giligili!Smejući se, Veluta pogledom potraži Sofi Mol."Gde je naša Sofi Mol? Daj da je vidimo. Da li si se setila da i nju povedeš, ili si je

zaboravila?""Ne gledaj tamo!", reče Rahel usplahireno.Stade na betonsku ogradicu koja je delila kauču-kovo drveće od druma i dlanovima pokri

Velutine oči.

82

"Zašto?", upita Veluta."Zato," odgovori Rahel. "Ne želim da je vidiš.""A gde je Esta Mon?", upita Veluta, dok mu je ambasadorka (prerušena u Zgoljavu

Bubicu pre-rušenu u aerodromsku Dobru Vilu) visila na leđima obujmivši ga nogama okostruka i pokrivši mu oči lepljivim prstima. "Ni njega nisam video."

"O, njega smo prodali u Kočinu", bezbrižno ga obavesti Rahel. "Za džak pirinča. I džepnulampu."

Na Velutinim leđima ostadoše utisnuti cvetići s njene čipkane haljine. Čipkani cvetići isrećni list pupeli su na crnim leđima.

Ali kada je Rahel pogledom potražila Estu na Pozornici, nije ga našla.

Na Pozornicu je stupila niska Koču Marija s visokom tortom."Stigla je torta," reče malo preglasno, zbog Mamači.Koču Marija se uvek obraćala Mamači malo preglasno, jer je smatrala da loš vid

neizbežno pogađa i druga čula."Kando, Koču Marija?", reče Mamači. "Vidiš li našu Sofi Mol?""Kandu, Kočama", još glasnije odgovori Koču Marija. "Vidim je."Osmehnula se od uva do uva. Bila je iste visine kao i Sofi. Niža no što bi sirijska

hrišćanka trebalo da bude, uprkos njenim svesrdnim naporima."Svetloputa je, kao i njena majka", reče Koču Marija."Ima Papačijev nos", beše uporna Mamači."U to nisam sigurna, ali je veoma lepa!", uzviknu Koču Marija. "Sundarikuti. Pravi mali

anđelak."

Mali anđeli bili su boje peska i nosili su zvoncare.Mali đavoli bili su boje blata, nosili su odežde aerodromskih Dobrih Vila i na čelu su

imali čvorugice koje bi se mogle pretvoriti u rogove. Imali su palmicu i gumicu Ljubav-u-Tokiju. Imali su naviku da čitaju unazad.

A onaj ko bi im se pažljivo zagledao u oči, mogao bi da ugleda Satanu.Koču Marija uze Sofine ruke, prinese ih licu i duboko udahnu iz Sofinih dlanova."Šta to radi?", želela je da zna Sofi, čije nežne londonske ručice behu stisnute u žuljevitim

ajemenemskim šakama. "Ko je ona i zašto mi miriše ruke?""Ona je kuvarica," rekao je Čako. "I na taj način te ljubi.""Ljubi?" Sofi Mol je bila sumnjičava, ali zainteresovana."Kako je to divno!", reče Kočama Margaret. "Kao da je njuška! Da li i muškarci i žene to

rade jedni drugima?"Nije želela da pitanje tako zazvuči. Pocrvenela je. Rupa u Vasioni u obliku posramljene

učiteljice."O, da! Sve vreme!", rekla je Amu, podrugljivije i glasnije no što je nameravala. "Tako se

kod nas prave bebe."Čako je nije udario.Ona mu nije vratila.Ali se u vazduhu punom iščekivanja oseti Bes."Mislim da mojoj ženi duguješ izvinjenje," rekao je Čako zaštitničkim, pokroviteljskim

tonom (u nadi da Kočama Margaret neće dodati: 'Bivšoj ženi, Čako!' i domahnuti mu ružom)."O, ne", rekla je Kočama Margaret. "Ja sam kriva! Nisam htela to da kažem... Samo sam

mislila... Mislim, neobično je da...""Tvoje pitanje je bilo sasvim na mestu", rekao je Čako. "Mislim da ti Amu duguje

izvinjenje.""Zar moramo da se ponašamo kao neko prokleto, netom otkriveno zaostalo pleme?",

upitala je Amu."O, bože!", reče Kočama Margaret.Dok je na Pozornici vladao ljutiti muk (pod budnim okom Plave Vojske koja je i dalje stajala

83

sred zelene jare), Amu je otišla do plimuta, izvadila kofer, zalupila vrata i otišla u svoju sobu,dok su joj ramena blistala. Ostavljajući ostale da se pitaju otkud njoj takvo pobunjeničkodržanje.

I uistinu, odgovor na ovo pitanje ne beše lako naći.Jer Amu nije imala takvo obrazovanje, nije pročitala takve knjige niti se družila s takvim

ljudima koji bi je mogli navesti da misli na način na koji je mislila.Ona, jednostavno, beše takva zverka.

Još kao dete prestala je da veruje u priče koje su joj čitali o Mami medi i Tati medi. Unjenoj priči, Tata meda je mlatio Mamu medu bakarnom vazom, a Mama meda je topodnosila trpeljivo i bez reči.

Amu je, odrastajući, posmatrala svog oca kako tka jezivu mrežu. U prisustvu gostiju bešeprijatan i uglađen; ako behu belci, kriomice im se ulizivao. Poklanjao je novac sirotištima ibolnicama za leprozne bolesnike. U javnosti je marljivo gradio sliku o sebi, predstavljajući sekao obrazovan, velikodušan i moralan čovek. No iza zatvorenih vrata pretvarao se učudovišnog, sumnjičavog napasnika, obdarenog zloćudnom pronicljivošću. Njegova žena ideca behu tučeni, ponižavani i, uz to, primorani da trpe zavist prijatelja i rođaka na takodivnom suprugu i ocu.

U Delhiju je Amu probdela mnoge hladne zimske noći skrivena iza živice (da je ne bivideli ljudi iz Dobrih Porodica), jer bi se Papači vratio s posla u lošem raspoloženju, pretukaonju i Mamači i isterao ih napolje.

Amu je imala devet godina. Jedne takve noći, krijući se s majkom u živici, posmatrala jesiluetu svog gizdavo odevenog oca koji je jurcao od sobe do sobe. Žena i kći nisu utažilenjegovu žed za nasiljem (u to vreme Čako beše u školi), te je kidao zavese, prevrtao nameštaji lomio lampe. Jedan sat nakon što su se pogasila svetla mala Amu je, ne obazirući se naMamačine usplahirene molbe, ušla u kuću kroz ventilacioni otvor, odlučna da izbavi svojenove gumene čizme koje je volela više od svega na svetu. Spakovala ih je u papirnu kesu ivratila se u dnevnu sobu, kada se svetla upališe.

Papači je sve vreme sedeo u stolici od mahagonija, nemo se ljuljuškajući u mraku. Kadaje uhvatio Amu, nije prozborio ni reči. Izbičevao ju je svojim bičem sa drškom od slonovače(onim koji je držao u krilu na fotografiji iz Beča). Amu nije plakala. Kada je završio, poslaoju je da mu donese reckave makaze iz Mamačine kutije s koncima. Zatim je EntomologNjenog veličanstva, na oči svoje kćeri, isekao njene nove gumene čizme na parčiće. Crnaguma je u trakama padala na pod. Makaze su proizvodile kikotave zvuke. Amu nije obraćalapažnju na bledo, usplahireno lice svoje majke koje se ukazalo na prozoru. Beše potrebno desetminuta da se dokrajče njene obožavane gumene čizme. Kada je na pod pala iposlednjagumena traka, otac ju je pogledao hladnim, bezizražajnim očima i nastavio da se ljulja i ljuljai ljulja. Opkoljen morem izuvrtanih gumenih zmija.

Amu je, odrastajući, naučila da živi uz ovu ledenu, proračunatu okrutnost. Razvila jeistančan osećaj za pravdu i tvrdoglavu, neustrašivu crtu koja se javlja u Nekom Malom kogaje čitavog života kinjio Neko Veliki. Nije se trudila da izbegne sukobe i svađe. Čak bi semoglo reći da ih je sama tražila i, možda, uživala u njima.

"Da lije otišla?", upita Mamači tišinu oko sebe."Otišla je", glasno odgovori Koču Marija."Da li u Indiji srne da se kaže 'prokleti'?", pitala je Sofi Mol."Ko je rekao 'prokleti'?", upita Čako."Ona", reče Sofi Mol. "Tetka Amu. Rekla je: 'Neko prokleto zaostalo pleme'.""Iseci tortu i daj svakom po parče", zapovedila je Mamači."Kod nas u Engleskoj ne sme", reče Sofi Mol Čaku."Ne sme šta?", pitao je Čako."Ne sme da se kaže p-r-o-k-l-e-t-i", odgovori Sofi Mol.Mamači se slepo zagleda u blistavo popodne. "Da li su svi tu?", upita.

84

"Uver, Kočama", oglasi se Plava Vojska iz zelene jare. "Svi smo tu."

Malo dalje od Pozornice, Rahel je rekla Veluti: "Mi nismo ovde, zar ne? Čak i neučestvujemo."

"Potpuno ste u Pravu", rekao je Veluta. "Čak i ne učestvujemo. Ali ja bih voleo da znamgde je naš Estapapičačen Kutapen Peter Mon?"

I oni među kaučukovim drvećem zaigraše ushićeni, zadihani ples Patuljka koji od slameispreda zlato.

O, Estapapičačen Kutapen Peter Mon,da nam je samo znatišto netragom nesta on?

Odmah zatim pređoše na ples Narodnog Junoše.

Mi jurimo ovuda, mi jurimo onuda,a oni ga Francuzi sad ganjaju posvuda.U raju da lije? U paklu je li on?Gde li se dede taj vraškivarljivi Esta Mon ?

Koču Marija je prvo parče dala Mamači, sačekavši na znak odobravanja."Svakom po jedno parče", potvrdila je Mamači Koču Mariji, nežno prelazeći prstima

okićenim rubinskim prstenjem preko svog parčeta i proveravajući da li je dovoljno malo.Koču Marija je predano istesterisala ostatak torte, praveći nered oko sebe i dišući na usta

kao da čereči pečeno jagnje. Parčad je poredala na veliki srebrni poslužavnik. Mamači zasvirana violini pesmu Dobro došla kući, naša Sofi Mol. Situ, čokoladnu pesmu. Lepljivoslatku,rastopljenosmeđu. Punu čokoladnih talasića na čokoladnoj pučini.

Usred pesme, Čakov glas nadjača čokoladne note. "Mama!", rekao je (glasom za JavnoČitanje). "Mama! Dovoljno je! Dosta violine!"

Mamači prestade da svira i pogleda pravo u Čaka, držeći gudalo u vazduhu."Dovoljno? Misliš li da je dovoljno, Čako?""Više nego dovoljno", rekao je Čako."Što je dovoljno, dovoljno je", promrmlja Mamači sebi u bradu. "To bi bilo sve." Kao da

joj je tek tada palo na pamet da može da prekine.Vratila je violinu u crnu futrolu u obliku violine. Zatvarala se kao kofer. A s njom se

zatvarala i muzika.Klik. I klik.Mamači ponovo stavi crne naočare. I navuče zastore pred vrelim danom.

Amu izroni iz kuće i pozva Rahel."Rahel! Moraš malo da odspavaš! Dođi kada pojedeš tortu!"Rahelino srce potonu. Popodnevna Dremkaka. To je oduvek mrzela.Amu se vrati u kuću.Veluta spusti Rahel na zemlju. Ostala je da stoji na stazi, iza kulisa Pozornice. Na

horizontu je vrebala Popodnevna Dremkaka, glomazna i ružna."Molila bih te da prestaneš da budeš tako prisna s tim čovekom", reče Kočama Beba

Raheli."Prisna?", reče Mamači. "Ko je to, Čako? Ko je previše prisan?""Rahel", odgovori Kočama Beba."Prisna s kome?""S kim", Čako ispravi majku."U redu, previše prisna s kim ?", upita Mamači.

85

"S tvojim ljubljenim Velutom, s kim drugim?", odgovori Kočama Beba, a zatim se obratiČaku: "Pitaj ga gde je bio juče. Raskrinkajmo ga jednom za svagda!"

"Ne sada", reče Čako."Šta znači 'previše prisno'?", upita Sofi Mol Kočamu Margaret, koja joj ne odgovori."Veluta? Da li je Veluta tu? Da li si tu?", upita Mamači Popodne."Uver, Kočama." Izašao je iza kaučukovog drveća i stupio u Predstavu."Da li si otkrio u čemu je problem?", upita ga Mamači."Ventil je bio neispravan", odgovori Veluta. "Promenio sam ga. Sada sve radi.""Onda uključi bojler", reče Mamači. "Prazan je.""Taj će nam čovek doći glave", reče Kočama Beba. Ne zato što je bila vidovita i

predvidela budućnost u iznenadnom, proročkom blesku. Tek da bi mu natovarila nevolju navrat. Na nju niko ne obrati pažnju.

"Setićete se mojih reči", rekla je s gorčinom.

"Vidiš li je?", upita Koču Marija Rahel, prinoseći joj poslužavnik s tortom. "Kada poraste,biće naša Kočama, daće nam veće plate i kupiće nam najlonske sarije za Onam." Koču Marijaje skupljala sarije, mada ih nikada nije oblačila, niti je nameravala da ih obuče.

"Pa šta?", reče Rahel. "Do tada ću ja već živeti u Africi.""U Africi?", reče Koču Marija podsmešljivo. "Afrika je puna ružnih crnih ljudi i

komaraca.""Ti si ružna", reče Rahel, dodavši (na engleskom), "glupi patuljku!""Šta si rekla?", upita je Koču Marija pretećim glasom. "Nemoj da mi kažeš. Znam. Čula

sam. Kazaću te Mamači. Videćeš ti svog boga!"Rahel se uputi ka starom bunaru oko koga se obično muvalo mnoštvo mrava zgodnih za

ubijanje. Crvenih mrava koji su ispuštali oštar, prduckav smrad kada bi ih zgnječila. Sledila juje Koču Marija, noseći poslužavnik s tortom.

Rahel joj reče da ne želi ni zalogaj njene glupe torte."Kušumbi", reče Koču Marija. "Ljubomorni ljudi odlaze pravo u pakao.""Ko je ljubomoran?""Ne znam. Ti mi kaži", reče Koču Marija, u nabranoj kecelji i sa srcem kiselim kao sirće.Rahel je stavila naočare za sunce i pogledala prema Pozornici. Sve beše obojeno ljutitim

bojama.Sofi Mol, koja je stajala između Kočame Margaret i Čaka, izgledala je kao da zaslužuje

šamar. Rahel pronađe kolonu sočnih mrava. Upravo su krenuli u crkvu. Od glave do pete ucrvenom. Morala je da ih poubija pre no što stignu na svoje odredište. Da ih izgnječi iizgnjavi. Smrdljivim mravima nije mesto u crkvi.

Dok ih je napuštao život, iz mrava su se čuli tihi, krckavi zvuči. Kao kad đavolak grickatost ili krčka keks.

Mravlja crkva će ostati prazna, a Mravlji pop će čekati u svojoj smešnoj Mravljojpopovskoj odeždi, klateći srebrnu kadionicu. I niko neće doći.

Kada bude proveo dovoljno Mravljeg vremena čekajući, na čelu će mu se skupiti Mravljeveđe i on će tužno odmahnuti glavom. Pogledaće u svetlucave Mravlje vitraže na prozorima,a kad prestane da ih gleda, zaključaće crkvu džinovskim ključem i pogasiće svetla. Zatim ćeotići kući, gde će ga čekati njegova žena s kojom će (ako nije mrtva), otići na PopodnevnuDremkaku.

Sofi Mol, sa šeširom, u zvoncarama i Voljena od Početka, sišla je s Pozornice i pošla davidi šta Rahel radi kraj bunara. Pozornica pođe za njom. Koračajući kad bi ona koračala istajući kad bi ona stala. Sledili su je topli osmesi. Koču Marija ukloni poslužavnik s tortom saSofinog puta i stade da je gleda, smešeći se, kako čuči u mulju kraj bunara (u nekad žutim,sada vlažnoblatnim zvoncarama).

86

Sofi Mol osmotri smrdljivi pokolj hladnim okom profesionalke. Kamen beše prekrivenzdrobljenim crvenim leševima. Na nekima su se još mrdale nemoćne nožice.

Koču Marija je gledala preko poslužavnika punog mrvica.Topli Osmesi su se toplo smeškali i posmatrali.Igru dve devojčice.Slatke.Jedne boje peska.Druge smeđe.Jedne Voljene.Druge Voljene Malo Manje."Hajde da jednog ostavimo u životu, pa da može da bude usamljen", predloži Sofi Mol.Rahel ne obrati pažnju na ovaj predlog. Pobi sve odreda. A zatim uteče. U čipkanoj

aerodromskoj haljini, u novim gaćicama (ne više čistim) i sa starim naočarima za sunce.Iščeznu u zelenoj jari.

Topli Osmesi okrenuše se ka Sofi Mol kao reflektori, misleći, možda, da se slatke rođakeigraju žmurke, što slatke rođake obično čine.

GOSPOĐA PILAJ, GOSPOĐA IPEN, GOSPOĐA RADŽAGOPALAN

Zelenilo-za-jedan-dan rominjalo je s drveća. Mrki listovi palmi ličili su na mlitavečešljeve u kosi monsunskog neba. Narandžasto sunce skliznulo je kroz njihove savijene,grabežljive zupce.

Eskadrila slepih miševa vinu se u mrak.U napuštenoj ornamentalnoj bašti, pod budnim okom prevrnutih patuljaka i zaboravljenog

anđelka, Rahel je čučala kraj mrtvog jezerca i posmatrala žapce kako skaču s jednog na drugikaljavi kamen. Divne Ružne Žapce.

Ljigave. Bradavičave. Kreketave.U njima su zatočeni čeznutljivi, nepoljubljeni prinčevi. Hrana su za zmije koje kidišu iz

visoke junske trave. Najpre šum, zatim skok. I nema više žapca koji skakuće s jednog na drugikaljavi kamen. Nema više princa koji iščekuje poljubac.

Od njenog dolaska, ovo beše prva noć bez kiše.Da sam u Vašingtonu, pomisli Rahel, negde u ovo vreme išla bih na posao. Autobusom.

Pored semafora. Kroz izduvne gasove. Sedela bih iza neprobojnog stakla na kome dah ljudiostavlja magličaste tragove. Slušala bih zveket novčića koje spuštaju na metalni tanjirić.Osećala bih miris novca na prstima. Gledala bih pijanicu treznih očiju, koji stiže svake večeritačno u deset i dovikuje mi:"Hej, ti! Crna kučko! Popuši mi kurac!"

Imala je sedamsto dolara. I zlatnu narukvicu s dve zmijske glave. Ali Kočama Beba ju jeveć pitala koliko dugo namerava da ostane. I šta misli da uradi s Estom.

Nije imala plan.Ni jedan.Nije imala Zakonski Status.Osvrnula se, pogledala ka pretećoj rupi u Vasioni u obliku kuće sa zabatom i zamislila

kako bi izgledao život u srebrnom tanjiru koji je Kočama Beba postavila na krov. Činio joj sedovoljno velikim za život. Svakako beše veći od domova mnogih ljudi. Veći, na primer, odskučenih Koču Marijinih odaja.

Kada bi ona i Esta spavali u njemu, sklupčani kao fetusi u plitkoj čeličnoj materici, šta biučinili Halk Hogan i Bern Bern Bigalo? Kada bi tanjir bio zauzet, kuda bi se oni deli? Da li biskliznuli niz dimnjak, pravo na televizor i u život Kočama Bebe? Da li bi, uz uzvik Ta-daaah!

87

sleteli na stari šporet, odeveni u trikoe sa šljokicama? Da li bi se Mršavi Ljudi - izbeglice iizgladneli - provukli kroz pukotine na vratima? Da li bi se Genocid sjurio niz pločice?

Nebo je nabubrilo od televizijskih programa. Bilo bi ih moguće videti kroz specijalnenaočare; između slepih miševa i ptica koje se gnezde, nebesima su se kovitlali ratovi, plavuše,gladi, fudbal, reklame za prehrambene proizvode, državni udari, frizure lepljive od laka zakosu i moderni grudnjaci. Sletali su na Ajemenem kao padobranci, praveći figure u vazduhu.Točkove. Vodenice. Cvetove koji se otvaraju i venu.

Ta-daaah!Rahel se vrati posmatranju žabaca.Debelih. Žutih. Od jednog do drugog kaljavog kamena. Nežno dodirnu jednog žapca.

Kapci mu se podigoše. Izgledao je besmisleno samopouzdan.Žmirkava membrana. Seti se da su ona i Esta proveli ceo jedan dan izgovarajući ove reči.

Ona, Esta i Sofi Mol.

Membranabranaranaanana

Tog dana su svo troje obukli sarije (stare, pocepane napola), u koje ih je umotao Esta. NaSofinom sariju napravio je falte. Na svom i Rahelinom sredio je palu. Čela su uvezali crvenimbandanama. Oči su namazali Aminim kajalom, koji su, potom, pokušali da speru razmazujućiga još više, te su na kraju ličili na tri rakuna koji izigravaju tri dame hinduskinje. Ovo sedešavalo nedelju dana po dolasku Sofi Mol. Nedelju dana pre njene smrti. Pod budnim okomblizanaca vladala se besprekorno i time izneverila sva njihova očekivanja.

Kao prvo,obavestila je Čaka da ga voli manje nego Džoa, mada Čako beše njen Pravi Otac (te je

tako ostao na raspolaganju izvesnim dvojajčanim blizancima, koji su ga želeli kao zamenu zasvog oca, čak i ako on ne beše raspoložen da prihvati tu ulogu).

Kao drugo,odbila je Mamačinu ponudu da zauzme Estino i Rahelino mesto večernje pletilje njenog

mišjeg repića i brojiteljke mladeža.Kao treće, i najvažnije,mudro procenivši preovladujuće raspoloženje, ne samo da je odbacila, već je odbacila

otvoreno i izuzetno grubo sva Kočama Bebina nastojanja da joj se približi i pridobije je zasebe.

Kao da ovo ne beše dovoljno, pokazala je da je obično ljudsko biće. Vrativši se jednogdana s tajnog putovanja do reke (na koje nisu poveli Sofi Mol), blizanci je zatekoše u bašti,uplakanu. Smestila se na sam vrh Kočama Bebinog biljnog venca i rekla: "Malo samusamljena." Sutradan je Esta i Rahel povedoše u posetu Veluti.

Posetili su ga odeveni u sarije, šljapćući kroz crveno blato i visoku travu. Predstavili su sekao gospođa Pilaj, gospođa Ipen i gospođa Radžagopalan. I Veluta se predstavio i upoznao ihsa svojim paralizovanim bratom Kutapenom (iako je ovaj spavao). Pozdravio ih je izuzetnoučtivo. Svima se obraćao sa Kočama i poslužio ih svežim kokosovim mlekom. Ćaskao je snjima o vremenu. O reci. O tome da se, po njegovom mišljenju, kokosovo drveće smanjuje izgodine u godinu. Kao i gospođe u Ajemenemu. Predstavio ih je i svojoj naprasitoj kokoški.Pokazao im je svoj stolarski alat i svakome napravio po drvenu kašičicu.

Tek sada, nakon svih ovih godina, odrasla Rahel je sa zakašnjenjem shvatila lepotunjegovih postupaka. On, odrastao muškarac, zabavljao je tri rakuna, ophodeći se prema njimakao prema pravim damama. Instinktivno se uklopio u zaverenički svet njihove mašte, vodećiračuna da ga ne razbije u paramparčad neobazrivošću svojstvenom odraslim ljudima. Ilinekim razneženim pokretom.

88

Tako je lako skrhati priču. Prekinuti lanac misli. Uništiti delić sna, pažen i čuvan kao daje od porcelana.

Ostaviti ga na miru, putovati s njim kao što je činio Veluta, beše daleko teže.

Tri dana pre Užasa dopustio im je da mu nalakiraju nokte crvenim lakom koji je Amuprestala da koristi. Nokti mu behu nalakirani i kada ga je Istorija posetila na zadnjem tremu.Stolar drečavocrvenih noktiju. Hajka Dodirljivih policajaca gledala ga je smejući se.

"Šta je ovo?" pitao je jedan od njih."AC-DC?"Drugi je podigao nogu. Na đonu njegove čizme sklupčala se stonoga. Raskošne

bakarnosmeđe boje. S milion nogu.

I poslednja bretela svetlosti skliznu s ramena baštenskog anđelka. Mrak proguta baštu.Svaku njenu stopu. Kao piton. U kući se popališe svetla.

Rahel je mogla da vidi Estu kako sedi na svom brižljivo nameštenom krevetu. Krozprozor s rešetkama zurio je u tamu. Nije mogao da je vidi kako sedi u mraku i gleda ka svetlu.

Esta i Rahel. Glumci zatočeni u nerazumljivom komadu, lišenom zapleta i priče. Posrtalisu pod teretom svojih uloga, noseći u sebi tuđu tugu. Bolujući tuđi bol.

Nemoćni da promene radnju. Da kupe flašicu jeftinog sredstva za isterivanje demona odnekog stručnjaka okićenog titulama, koji bi ih poseo i rekao im, na jedan od mnogih načina:"Vi niste Grešnici. Ispaštali ste greške drugih. Bili ste samo deca. Bili ste nemoćni. Vi stežrtve, ne prestupnici."

Da su mogli da načine taj korak, bilo bi im lakše. Da su, makar privremeno, mogli da seskriju ispod tragične kapuljače žrtvi. Mogli bi da prepoznaju lice neprijatelja i prizovu gnevzbog svega što im je učinjeno. Mogli bi da zahtevaju obeštećenje. I da jednog dana, možda,rasteraju uspomene koje su ih proganjale.

Ali bes im ne beše dostupan. Lice one Druge Stvari, koju su držali u svojim lepljivimDrugim Rukama kao nevidljivu narandžu, ostade nevidljivo. Nije bilo mesta na koje bi jespustili. Nije bila njihova, nisu je mogli dati. Morali su da je nose, pažljivo i zanavek.

I Estapen i Rahel su znali da toga dana, osim njih, beše još nekoliko prestupnika. I samojedna žrtva. Imala je krvavocrvene nokte i smeđi listić na leđima, listić zbog koga su monsunistizali na vreme.

U Vasioni je iza sebe ostavio rupu kroz koju je tama pokuljala kao tečni katran. Sledila gaje njihova majka, otišavši bez pozdrava. Ostavivši ih da se okreću u mraku, bez sidrišta, bezčvrstog tla pod nogama.

Mesec izađe satima kasnije, primoravši pitona da povrati ono što je progutao. Pitonispljunu crnu baštu i Rahel u njoj.

Vetar je promenio pravac i doneo zvuk bubnjeva. Obećanje priče. Nekada davno, govorilisu, živela je

Rahel podiže glavu i oslušnu.U mirnim noćima zvuk čande čuo se i kilometar daleko od hrama u Ajemenemu.

Najavljivao je predstave katakalija.Rahel ustade. Privučena sećanjem na strme krovove i bele zidove, na bakarne lampe i

mrko, nauljeno drvo. Krenula je, u nadi da će videti slona koga nije ubila struja na autoputuKotajam-Kočin. Svratila je do kuhinje i uzela kokos..

Na izlasku primeti da su vrata fabrike spala sa šarki i da stoje prislonjena uz dovratak.Pomerila ih je i ušla. Vazduh beše tako vlažan da su njime mogle zaplivati ribe.

Tlo beše klizavo od blata koje je naneo monsun. Majušni, uznemireni slepi miš leteo jemeđu krovnim gredama.

Obrisi niskih betonskih bačvi davali su fabrici izgled zatvorenog groblja za cilindričnepokojnike.

Zemaljski ostaci "Rajske turšije & slatkog".

89

Tu je nekad davno, na dan dolaska Sofi Mol, ambasador E. Pelvis mešao skerletnocrvenidžem i smislio Dve Misli. Tu je crvena tajna u obliku manga spuštena u turšiju, zapečaćena iodložena na sigurno.

Istina je.Život može da se promeni u jednom jedinom danu.

REKA U ČAMCU

Dok se na tremu odigravala predstava Dobro došla kući, naša Sofi Moli dok je KočuMarija delila tortu Plavoj Vojsci u zelenoj jari, ambasador E. Pelvis / N. Junoša (s loknom) ubež šimikama gurnuo je vrata memljivih fabričkih prostorija koje su mirisale na turšiju.Provukao se između divovskih betonskih bačvi za pravljenje turšije, tražeći mesto zaRazmišljanje. Odozgo ga je posmatrala Usa, sova koja je živela na ogaravljenoj gredi blizusvetlarnika i povremeno davala vlastiti doprinos ukusu pojedinih proizvoda "Rajske turšije".

Prošao jepored žutih limeta u rasolu, koje je povremeno valjalo promešati da se ne bi pojavila

ostrvca crnih gljiva, slična napirlitanim pečurkama u bistroj supi,pored zelenih plodova manga, raspolućenih, nadevenih đumbirom i čilijem i uvezanih

tankim kanapom (o kojima, privremeno, nije trebalo brinuti),pored staklenih balona sa sirćetom,pored polica s pektinom i konzervansima,pored poslužavnika s gorkom bundevom, noževima i štitnicima za prste,pored džakova punih belog i crnog luka,pored hrpica svežeg belog bibera u zrnu,pored gomile kora od banana bačenih na pod (i sačuvanih za svinje),pored ormarića s nalepnicama za tegle,pored lepka,pored četkice za lepak,pored gvozdenog korita punog sapunjave vode u kojoj su plutale prazne flaše,pored ledenog soka od limunai pored ledenog soka od grožđa.I natrag.Unutra beše mračno, osvetljeno jedino svetlošću prosejanom kroz gazu na vratima i

prašnjavim sunčevim zrakom koji je dopirao iz svetlarnika (neupotrebljiv za Usu). Mirissirćeta i asufetida peckao mu je nozdrve. Esta se navikao na ovaj miris, voleo ga je. Izmeđuzida i crnog kazana, u kome se natenane hladila sveže skuvana smesa za (ilegalni) džem odbanane, Esta je pronašao mesto za Razmišljanje.

Džem beše još uvek vruć. Na njegovoj lepljivoj, skerletnocrvenoj površini lagano jevenula debela ružičasta pena. Majušni mehurići od banana utapali su se u džemu, a ne bešenikog da ih izbavi.

Čika Oranžada-Limunada mogao bi ući svakog trena. Uhvatiti voz za Kotajam i osvanutiu susedstvu. Amu bi mu ponudila šolju čaja. Ili, možda, ledeni sok od ananasa. S puno leda.Žut, u čaši.

Esta je mešao gusti, mirisni džem dugom gvozdenom mešalicom.Umiruća pena ostavljala je za sobom umiruće, penaste oblike.Vranu skrhanog krila.Zgrčenu kokošiju kandžu.Sovu (ne Usu) zaglibljenu u gadnom džemu.U tužnom viru.

90

A ne beše nikog da je izbavi.

Dok je mešao gusti džem, Esta pomisli Dve Misli, a Dve Misli koje pomisli behu:(a) Bilo šta može da se desi bilo kome i(b) najbolje je biti u pripravnosti.Pomislivši ove misli, Sam Esta se oseti srećnim zbog svoje pronicljivosti.Dok je grimiznoljubičasti džem kružio po kazanu, Esta se preobrazi u Čarobnjaka koji

meša, sa spljoštenom loknom i neravnim zubima.A zatim u jednu od veštica iz "Magbeta".Gori, vatro, ključajte, banane!

Amu je dozvolila Esti da prepiše Mamačin recept za džem od banane u njenu novu sveskuza recepte, koja je imala crne korice povezane belom spiralom.

U potpunosti svestan ukazane mu časti, Esta je upotrebio oba svoja najbolja rukopisa.Džem od banane (napisano njegovim starim najboljim rukopisom)

Propasirati zrelu bananu. Preliti vodom i kuvati na veoma jakoj vatri, sve dok voće neomekša.

Iscediti sok kroz gazu od muslina.Izmeriti odgovarajuću količinu šećera, sipati u sok i mešati bez prestanka.Kuvati dok sok ne ispari dopola i ne postane skerletnocrven.Pripremiti želatin (pektin) na sledeći način:odnos 1:5tj. 4 kašičice Pektina: 20 kašičica šećera.

Esta je oduvek smatrao da je Pektin jedan od trojice braće s čekićima, koji su se zvaliPektin, Hektin i Abednego. Zamišljao ih je kako grade drveni brod u smiraj dana, dok kišasipi. Kao Nojevi sinovi. U mislima ih je jasno video. Kako se utrkuju s vremenom. Dok zvukudaraca čekićem tupo odjekuje pod teškim, olujnim nebom. A blizu njih, u džungli, obasjanejezivim olujnim svetlom, životinje stoje u parovima.

Ženskomuško.Ženskomuško.Ženskomuško.Ženskomuško.Blizancima pristup zabranjen.

Ostatak recepta Esta je prepisao svojim novim najboljim rukopisom - uglastim, šiljatimslovima povijenim unazad, kao da se dvoume da li da formiraju reči, koje se, potom, dvoumeda li da formiraju rečenice.

Dodati Pektin u koncentrat soka. Kuvati nekoliko (5) minuta, na jakoj vatri.Dodati šećer. Kuvati dok masa ne postane ujednačena.Pustiti da se lagano prohladi.Nadam se da ćete uživati u ovom receptu.

Izuzimajući nekoliko grešaka u pisanju, poslednji red - Nadam se da ćete uživati u ovomreceptu - predstavljao je jedinu Estinu dopunu izvornog teksta.

Dok je Esta mešao, a džem od banane postajao sve gušći i hladniji, Misao broj tri pristiglaje, nezvana, iz njegovih bež šimika.

Misao broj tri je glasila:(c) čamac.Čamac kojim bi odveslali niz reku. Do Akare. Na Drugu Stranu. Čamac u koji bi stale zalihe.

91

Šibice. Odeća. Šerpe i lonci. Potrepštine s kojima se ne može plivati.Esta se naježi. Mešanje džema postade veslanje u čamcu. Ukrug-ukrug postade napred-

nazad. Preko lepljive, skerletnocrvene reke. Pesma veslača odjeknu fabrikom. " Taj taj takataj taj tom!"

Enda da korangača, čandi Ura tenjadu!(Hej, gos'n Majmune, crveno ti na guzici!)Panđil turan pojapol nerakamutiri nerangi njan.(Brisah je do krvi kad usrah se na ulici.)

Kroz donekle skaradan sled pitanja i odgovora u pesmi veslača probi se Rahelin glas:"Esta! Esta! Esta!"Esta ne odgovori. Došaptavao je gustom džemu refren pesme.

TijomTitomTarakaTitomTim

Fabrička vrata zaškripaše i kroz njih proviri aerodromska Dobra Vila s čvorugicama (izkojih će izrasti rožići) i s crvenim plastičnim naočarima za sunce uokvirenim žutim ramom.Sunce je ostalo iza njenih leđa. Fabrika beše obojena ljutitim bojama. Soljene limete behucrvene. Zreli mango beše crven. Ormarić s nalepnicama beše crven. Prašnjavi zrak sunca(neupotrebljiv za Usu) beše crven.

Vrata se zatvoriše.Rahel je stajala u praznoj fabrici, s palmicom i gumicom Ljubav-u-Tokiju na glavi. Čula

je glasić opatice koji je pevao pesmu veslača. Zvonki sopran koji se vio nad sirćetnimisparenjima i bačvama s turšijom.

Okrenula se Esti, koji beše nadnesen nad skerletnocrvenom smesom u crnom kazanu."Šta 'oćeš?", upita je Esta, ne podižući pogled."Ništa", reče Rahel."Zašto si onda došla?"Rahel ne odgovori. Zavlada kratkotrajan neprijateljski muk."Zašto veslaš kroz džem?", upita Rahel."Indija je Slobodna Zemlja", odgovori Esta.Ovome se ništa nije imalo prigovoriti.Indija beše Slobodna Zemlja.Mogao si da proizvodiš so. I da veslaš kroz džem, ako ti se prohte.Čika Oranžada-Limunada mogao je svaki čas da uđe kroz fabrička vrata.Ako mu se prohte.A Amu bi mu ponudila hladan sok od ananasa. Pun leda.

Rahel sede na rub betonske bačve i poče da navlači gumene štitnike za prste. Penastičipkani porub njene haljine zapluta turšijom od manga. Tri zunzare odvažno nasrnuše na vratapokrivena gazom, u nadi da će ući. Sova Usa stade da osmatra tišinu koja je među blizancimaležala poput modrice i mirisala na turšiju.

Rahelini prsti behu Žuto Zeleno Plavo Crveno Žuti.Esta je mešao džem.Rahel ustade, spremna da krene na Popodnevnu Dremkaku."Kuda si pošla?""Nekuda."Rahel skinu svoje nove prste, u korist starih koji behu boje prstiju. Ni žuti, ni zeleni, ni

plavi, ni crveni. Ni žuti.

92

"Odlazim", reče Esta. Ne podižući pogled. "U Kuću Istorije."Rahel stade i okrenu se prema njemu. Žućkasto-smeđi noćni leptir, s neuobičajeno gustim

leđnim dlačicama, raširi grabljiva krila nad njenim srcem.Lagano gore.Lagano dole."Zašto?", upita Rahel."Zato što bilo šta može da se desi bilo kome", odgovori Esta. "Najbolje je biti u

pripravnosti."Ovome se ništa nije imalo prigovoriti.Više niko nije odlazio u kuću Kari Sajpua. Velja Papen je tvrdio da on beše poslednji

ljudski stvor koji ga je video. Tvrdio je da je kuća ukleta. Blizancima je ispričao priču o svomsusretu s duhom Kari Sajpua. Odigrao se, po njegovim recima, pre dve godine. Prešao je rekuu potrazi za stablom indijskog oraščeta. Nameravao je da svojoj ženi Ćeli, koja je umirala odtuberkuloze, spremi sos od indijskog oraščeta i svežeg belog luka. Iznenada je osetio mirisduvanskog dima, prepoznavši smesta koje su cigare u pitanju (nekad ih je pušio i Papači).Velja Papen se munjevito okrenuo i hitnuo svoj srp u pravcu iz koga je dolazio miris.Prikovao je duha za stablo kaučukovog drveta gde je, po rečima Velje Papena, ostao do danadanašnjeg. Proboden srpom, lijući bistru krv boje ćilibara i preklinjući za cigare.

Velja Papen nikada nije pronašao drvo indijskog oraščeta. Morao je da kupi i novi srp.No, zadovoljstvo mu je pružalo saznanje da je, zahvaljujući njegovoj prisebnosti i munjevitimrefleksima (koje nije umanjilo dužničko oko), okončano krvožedno putešestvije duha-pedofila.

Osim ako, jednom, neko ne podlegne iskušenju, pokloni mu cigaru i tako ga oslobodi.Ali Velja Papen, koji je znao mnogo toga, nije znao da je Kari Sajpuova kuća Kuća

Istorije, zamandaljenih vrata i širom otvorenih prozora. Da se u njoj preci orožalih noktiju nanogama i daha koji zaudara na plesnive mape došaptavaju s gušterima na zidu. Da Istorija nazadnjem tremu sklapa pogodbe i raščišćava dugove. Kažnjava svoje izazivače. I da će, na dankada Istorija odluči da poravna račune, Esta sačuvati priznanicu za dugove koje će platitiVeluta.

Velja Papen nije ni slutio da je Kari Sajpu taj koji lovi snove i sanja ih iz početka. Taj kojiih čupa iz misli prolaznika, kao što deca čupkaju ribizle iz kolača. I da snovi za kojima ječeznuo ponajviše, snovi koje je žudeo da sanja, behu krhke sanje dvojajčanih blizanaca.

Siroti stari Velja Papen! Da je samo znao da će ga Istorija odabrati za svog glasnika i daće njegove suze pokrenuti točak Užasa, ne bi se šepurio po ajemenemskom bazaru kao tekispiljeni petlić. Ne bi se hvalisao kako je preplivao reku sa srpom u ustima (koji beše takogorak da još uvek oseća ukus metala na jeziku), kako ga je spustio samo načas, da bi spraopesak sa svog dužničkog oka (reka katkad beše puna peska, posebno u kišnim mesecima),kako je, dok je klečao, osetio miris duvanskog dima i kako je ščepao srp, munjevito seokrenuo i jednom za svagda prikovao duha za drvo. Jednim jedinim veštim, brzometnimpotezom.

U času kada je shvatio gde je njegovo mesto u planovima Istorije, beše prekrasno da sevrati istim putem. Sam je izbrisao svoje tragove. Puzeći unatraške, s metlom u ruci.

Tišina se ponovo sruči na blizance, stežući ih u obruč. No, ovog puta u pitanju bešedrugačija tišina. Tišina drevne reke. Tišina sveta ribara i voštanih sirena.

"Ali komunisti ne veruju u duhove", reče Esta, kao da nastavlja razgovor u kome se tražirešenje za problem pojave duhova. Njihovi razgovori izbijali su na površinu i poniraliponovo, poput planinskih brzaka. Ponekad čujni za druge. Ponekad ne.

"Da li ćemo i mi postati komunisti?", upitala je Rahel."Možda ćemo morati."Esta Praktični.Udaljeni glasovi oko izmrvljene torte i koraci Plave Vojske koja se približavala nateraše

drugove da zapečate tajnu.Spustili su je u rasol, zatvorili i odložili. Crvena tajna u obliku manga ostade u tegli. Pod

93

sovinim nadzorom.Napravljen je Crveni Dnevni Red i postignuta saglasnost o sledećem:drugarica Rahel će otići na Popodnevnu Drerakaku i ležati budna sve dok Amu ne zaspi,drug Esta će pronaći zastavu (kojom je Kočama Beba bila primorana da maše) i sačekati

Rahel pored reke, gde će zatim:(b) stupiti u pripravnost da budu pripravni.

Napuštena vilinska dečja haljinica (ukiseljenog poruba) stajala je, ukrućena, usred Aminezamračene spavaće sobe.

Napolju Vazduh beše Budan, Svetao i Vruć. Budna Rahel je ležala kraj Amu, samo usvojim aerodromskim gaćicama. Beli prekrivač beše izvezen plavim cvetićima koji su seutisnuli u Amin obraz. Do Rahel su dopirali zvuči vezenog plavog popodneva.

Ventilator nad njenom glavom. Sunce iza zavesa.Žuta osa koja je nasrtala na prozorsko staklo uz preteču buku: bzzzz....Gušter koji je treptao, pun neverice.Pilići koji su paradirali dvorištem.Sunce koje je sušilo tek oprane stvari. Hrskalo bele čaršave. Gužvalo uštirkane sarije.

Snežnobele i protkane zlatom.Crveni mravi na žutom kamenju.Krava koja se žalila na vrućinu. Muuu... U daljini.I miris prepredenog engleskog duha, prikovanog za kaučukovo drvo, koji je učtivo molio

za cigaru."Mmmm... oprostite. Da li slučajno imate, ovaj..... jednu cigaru?"Glasom ljubazne učiteljice.O, bože.Esta je čeka. Kraj reke. Ispod stabla manga koje je velečasni I. Džon Ajp zasadio nakon

posete Mandalaju.Na čemu Esta sedi?Na onome na čemu uvek sede ispod stabla manga. Na nečemu oronulom i starom.

Obraslom mahovinom i lišajima, zatočenom u paprati. Na nečemu na šta zemlja polaže pravo.Ne na panju. Ne na steni...

Ne dovršivši misao, Rahel skoči na noge i dade se u trk.Kroz kuhinju, kraj usnule Koču Marije, naborane i slične nosorogu u kecelji s

karnerićima. Pored fabrike.Bosonoga, posrćući kroz zelenu jaru, praćena žutom osom.Drug Esta beše tamo. Ispod drveta manga. S crvenom zastavom kraj sebe, pobodenom u

zemlju. Pokretna Republika. Blizanačka Revolucija s Loknom.A na čemu je sedeo?Na nečemu obraslom mahovinom, zatočenom u paprati.Pokucaj i čućeš šupalj zvuk.Tišina je ponirala i uzletala, zaplitala i rasplitala osmicu za osmicom.Biserni vilini konjici plovili su vazduhom kao glasovi dece po sunčanom danu.Prsti boje prstiju čupali su paprat, uklanjali kamenje, raščišćavali put. Znojava stopala

tražila su oslonac. I jedan i dva i

Život može da se promeni u jednom danu.

To jeste bio čamac. Malena drvena barka.Čamac na kome je Esta sedeo, a Rahel ga pronašla.Čamac kojim će Amu prelaziti reku. Da noću voli čoveka koga njena deca voleše danju.Čamac toliko star, da je pustio korenje. Skoro.Siva, drevna čamac-biljka, s čamac-cvećkicama i čamac-voćkicama. Ispod nje se krilo

parče zemlje u obliku čamca, prekriveno svelim travkama među kojima su jurili i žurilistanovnici čamac-sveta.

94

Mračnog i suvog i svežeg. I slepog.Beli termiti hitali su na posao.Bele ptice odmarale su se na putu do kuće.Bele bube krile su se od svetla.Beli skakavci držali su violine od belog drveta.I svirali setnu belu muziku.Nad belom osom. Mrtvom.Nad snežnobelom zmijskom košuljicom, sačuvanom u tami, izmrvljenom na suncu.Hoće li poslužiti ova mala barka? Nije li, možda, prestara? Premrtva? Predaleko od

Akare?Dvojajčani blizanci bacili su pogled preko reke.Preko reke Minačal.Sivozelene.U kojoj je plivala riba. I nebo i drveće. I slomljeni žuti mesec, noću.Kad Papači beše dečak, oluja je srušila u reku staro drvo tamarinde. Tu je i ostalo. Glatko

stablo bez kore, pocrnelo od bujica zelene vode. Plovno drvo što ne plovi.Prva trećina reke beše im prijatelj. Zatim je nastupala Prava Dubina. Poznavali su trinaest

klizavih stepenika potopljenih u ljigavo blato. Poznavali su trave koje su u poslepodnevimadoplovljavale iz rukavaca Komarakoma. Poznavali su male ribe. Pljosnatu, luckastu palati,srebrnog parala, lukavog, bradatog kulija, retkog karimina.

Ovde ih je Čako naučio da plivaju i prskaju, ne dotičući dno, oko njegovog velikogstomaka. Ovde su sami otkrili uživanje podvodnog ispuštanja gasova.

Ovde su naučili da pecaju. Da stavljaju na udicu ljubičaste, zgrčene crviće i zabacujupecaljke koje im je Veluta napravio od tanušnih stabljika žutog bambusa.

Ovde su izučavali Tišinu (kao deca iz Sveta ribara) i naučili veseli jezik vilinih konjica.Ovde su naučili da Čekaju. Da Posmatraju. Da misle ne izgovarajući misli. Da se pokrenu

munjevitom brzinom u času kada se savitljiva stabljika bambusa svije ka vodi.Dobro su poznavali prvu trećinu reke. Manje dobro preostale dve trećine.U drugoj trećini nastupala je Prava Dubina. Struja beše brza i jaka (uzvodna u vreme

oseke, nizvodna u vreme plime koja je doticala iz rukavaca).Treća trećina beše plitka. Voda mutna i mrka. Puna trave, hitrih jegulja i tromog blata

koje klizi niz prste kao pasta za zube.Blizanci su plivali kao ribe. Nekoliko puta su, pod Čakovim nadzorom, preplivali reku i

vraćali se dahćući, očiju razrokih od napora, donoseći s Druge Strane kamenčić, grančicu ililist, kao dokaz svog podviga. Ali sredina ove reke, vredne dubokog poštovanja, ne beše mestona kome bi se deca Zadržavala, Izležavala i Preslišavala. Esta i Rahel pridavali su drugoj itrećoj trećini Minačala značaj koji zaslužuju. Ipak, preplivati reku nije predstavljalo problem.No prelazak čamcem s jedne na drugu stranu (kako bi stupili u pripravnost da budu pripravni)jeste.

Pogledali su preko reke očima starog čamca. S mesta na kome su sedeli ne beše mogućevideti Kuću Istorije. Ležala je u tami iza močvare, u srcu napuštene plantaže kaučuka nadkojom se vijorila pesma zrikavaca.

Esta i Rahel podigoše mali čamac i odnesoše ga do vode. Čamac je izgledao smeteno, kaomrka riba tek izronila iz dubina. Žedna sunčeve svetlosti. Čamac je tražio malo čišćenja ipranja, ništa više.

Dva radosna srca vinuše se put neboplavog neba kao šareni zmajevi. Ali tada, uz tihizeleni šapat, reka (i ribe u njoj, i nebo i drveće u njoj) stade da klokoće i puni čamac.

Čamac je lagano tonuo, zaustavivši se na šestom stepeniku.A srca dvojajčanih blizanaca potonuše, zaustavivši se na stepeniku iznad šestog.Ribe iz dubokih voda pokrile su krljuštima usta, krišom se smejući ovom prizoru.Beli pauk ostade da pluta na površini, potonuvši nakon kraće borbe. Bela kesica s

jajašcima prerano je pukla i stotine beba pauka (previše laganih da bi potonuli, previše malihda bi plivali) rasuše se po glatkoj površini zelene vode, a zatim zaploviše ka moru. KaMadagaskaru, gde će osnovati društvo Malajali pauka-plivača.

95

Malo zatim, kao da su se unapred dogovorili (a nisu), blizanci počeše da peru čamac ureci. Paučina, blato, mahovina i paprat otploviše niz vodu. Kad je bio očišćen, obrnuše ganaopačke i podigoše iznad glava. Kao golemi šešir koji se cedi. Esta uze crvenu zastavu.

Mala povorka (zastava, osa i čamac na nogama) hitala je poznatim putem kroz šiblje.Izbegla je busenje kopriva i zaobišla rovove i mravinjake. Prošla je pored jarka iz koga jenekad vađeno tresetno zemljište, a na čijem dnu je sada ležalo nepomično jezero utonulo unarandžasto blato. Gusta, lepljiva voda beše prekrivena slojem zelene pene, sličnim varljivozelenom travnjaku u kome su se legli komarči i krile debele, nepristupačne ribe.

Staza, koja se protezala naporedo s rekom, vodila je do male travnate zaravni uokvirenegustim drvećem kokosa, indijskog oraščeta, manga i bilimbija. Na rubu zaravni, začeljemprema reci, nalazila se niska potleušica od narandžaste zemlje, oblepljena blatom i pokrivenaslamnatim krovom. Činilo se kao da osluškuje podzemne tajne izgovorene šapatom. Njeniniski zidovi behu iste boje kao i tlo pod njima, te se činilo da je u zemlju zasađeno seme izkoga su nikla zemljana rebra koja, zatim, izrastoše u zidove kuće. Tri neugledna drvetabanane rasla su u malenom dvorištu ograđenom lišćem banane.

Čamac koji hoda približio se potleušici. Na zidu pored vrata visila je neupaljena gasnalampa. Površina zida iza nje beše nagorela, čađavocrna. Vrata su bila odškrinuta. Unutra bešemračno. Na vratima se pojavi crna kokoška. Zatim se vrati unutra, potpuno ravnodušna premaposetiocima pod čamcem.

Veluta nije bio kod kuće. Ni Velja Papen. Ali neko jeste.Muški glas orio se iz mraka. Lebdeo je nad dvorištem i zvučao usamljeno.Glas je uzvikivao jedno te isto, bez prestanka; svakim novim uzvikom prelazio je u viši,

uznemire niji registar. Preklinjući prezrelu guavu da ne padne s drveta i ne uprlja dvorište.

Pa pera-pera-pera-peraka(gđice guga-gug-gug-guava,)Ende parambil turalej(Ne seri u dvorištu mom,)Cetende parambil turiko(već u dvorištu brata mog,)Pa pera-pera-pera-peraka.(gđice guga-gug-gug-guava.)Pevač beše Kutapen, Velutin stariji brat. Bio je oduzet od struka naniže. Dan za danom,

mesec za mesecom, Kutapen je ležao na leđima, dok su njegovi otac i brat radili van kuće, igledao svoju mladost kako tumara naokolo, ne zaustavljajući se ni da ga pozdravi. Ležao je povasceli dan osluškujući muk gustih krošnji. Društvo mu je pravila samo nabusita crnakokoška. Nedostajala mu je njegova mati, Čela, koja je izdahnula u uglu u kome je sada ležaoon. Umirala je bolno, kašljući i izbacujući šlajm. Kutapen je još uvek pamtio da su joj stopalaumrla mnogo pre nje. Da je koža na njima postala siva i beživotna. Da je sa strahom gledaosmrt koja se odatle prikradala njenom srcu. Kutapen je budno motrio svoja stopala, osećajućirastući užas. Povremeno ih je, pun nade, bockao štapom koji je držao kraj sebe da bi seodbranio od zmija. Stopala nije osećao. Samo ga je pogled na njih uveravao da su još uvekdeo njegovog tela i da, zaista, jesu njegova.

Po Čelinoj smrti premestio se u njen ugao, ugao koji je, kako je verovao Kutapen, Smrtodabrala za obavljanje svojih samrtničkih poslova. Ugao za kuvanje, ugao za odeću, ugao zadušeke, ugao za umiranje.

Pitao se koliko će proći do njegove. Pitao se šta su ljudi, u čijim se kućama nalazilo višeod četiri ugla, činili s ostalim uglovima. Da li su mogli da odaberu ugao u kome će umreti?

Pretpostavljao je, ne bez osnova, da će u njegovoj porodici on biti prvi koji će poćimajčinim stopama. Saznaće da nije u pravu, ubrzo. Prebrzo.

Pokatkad je Kutapen (iz navike, zato što mu je nedostajala) kašljao kao nekad njegovamati, dok mu se gornji deo tela koprcao poput ulovljene ribe. Donji deo tela ležao je kao da jeod olova, kao da pripada nekom drugom. Nekom umrlom, čiji zatočeni duh ne uspeva da seoslobodi.

96

Za razliku od Velute, Kutapen beše dobar, primeran paravan. Nije znao ni da čita ni dapiše. Ležao je na tvrdoj postelji, dok su slamčice i pesak padali s tavanice i lepili mu se zaznojavo telo. Ponekad bi s njima padali mravi i bubice. Katkad su se narandžasti zidovihvatali za ruke nadnoseći se nad njim, pregledajući ga poput zlonamernih lekara - natenane,pomno - istiskujući mu vazduh iz grudi, mameći mu vrisak s usana. Katkad su se svojevoljnopovlačili i soba je postajala nemoguće prostrana, čineći da se oseća užasavajuće, avetinjskiništavnim, mameći mu krik iz grla.

Ludilo mu stajaše pri ruci, poput uslužnog kelnera u skupom restoranu (spremnog da mupripali cigaretu i dolije piće). Kutapen je zavideo luđacima koji su mogli da hodaju. Nije gajionikakve sumnje kad je reč o pristanku na poštenu pogodbu: njegov um za par zdravih nogu.

Blizanci s treskom spustiše čamac na zemlju. Dočeka ih iznenadna tišina.Kutapen nije očekivao posetioce.Esta i Rahel gurnuše vrata. Iako behu mali, morali su da se sagnu da bi ušli. Osa ostade da

čeka na lampi."Mi smo."Soba beše mračna i čista. Mirisala je na dim i ribu s karijem. Vrelina je prianjala uz

predmete poput blage vrućice. Tlo pod Rahelinim bosim stopalima beše sveže. Dušeci nakojima su spavali Veluta i Velja Papen behu smotani i prislonjeni uza zid. Odeća je visilapreko užeta. Na niskoj drvenoj kuhinjskoj polici stajali su zemljani sudovi, kašike odkokosove ljuske i tri oljuštena emajlirana tanjira s tamnoplavim rubom. Odrasli muškaracmogao bi da stoji uspravno u sredini potleušice, ali ne i sa strane. Druga vratašca vodila su uzadnje dvorište. U njemu je raslo još nekoliko stabala banana, kroz čije lišće se ljeskala reka.U dvorištu se nalazila i stolarska radionica.

Ne beše ključeva, ni ormara koji bi se zaključavali.Crna kokoška izašla je kroz zadnja vrata i rasejano tumarala po dvorištu pokrivenom

svetlim kovr-džama piljevine. Po njenom ponašanju moglo se zaključiti da je na dijeti i daobeduje isključivo gvožđuriju - igle i kopče, eksere i šrafove.

"Aijo, Mon! Mol! Šta li sad mislite? Da je Kutapen pomahnitao!", uzviknu postiđeni,bestelesni glas.

Blizancima je trebalo malo vremena da se priviknu na tamu. Potom se tama raziđe, aKutapen izroni na postelji, blistajući u polumraku kao dobri duh. Beonjače njegovih očijubehu tamnožute. Njegove pete (omekšale od ležanja) izvirivale su ispod pokrivaca. Još uveksu imale bledonarandžastu boju, od godina bosonogih šetnji po blatu. Na njegovimgležnjevima videli su se sivi tragovi žuljeva, nastalih od konopaca koje su paravani vezivalioko stopala pre no što bi se popeli uz kokosovo stablo.

Na zidu iza njega visio je kalendar sa crtežom dobroćudnog Isusa tanušne, mišje kosice.Isus je imao karmin i rumenilo, a kroz odoru mu se iskrilo vatreno, okićeno srce. Donjačetvrtina kalendara (na kojoj su se nalazili datumi) beše nabrana kao suknjica. Isus u miniću.Dvanaest podsuknji za dvanaest meseci. Nijedan ne beše otcepljen.

U kolibi se nalazilo još stvari iz kuće u Ajemenemu. Neke im behu poklonjene, neke suizbavljene iz kante za đubre. Bogataške stvari u sirotinjskom domu. Pokvareni sat. Bakarnakorpa za otpatke (na cvetiće). Papačijeve stare jahaće čizme (smeđe, pokrivene zelenombudi), u kojima su još stajali drveni ulošci. Limenke za keks, s raskošnim crtežima engleskihdvoraca i dama ukovrdžanih kosa u svečanim haljinama.

Pokraj Isusa visio je mali poster koga se, zbog tragova vlage, odrekla Kočama Beba. Nanjemu je plavokosa devojčica pisala pismo, dok su joj suze klizile niz obraze. Pišem da tikažem da mi Nedostaješ, pisalo je ispod nje. Devojčica je izgledala kao netom ošišana; njenekovrdže ostale su rasute po zadnjem dvorištu Velutine kuće.

Providna plastična cevčica virila je ispod ispranog Kutapenovog pokrivača i vodila doflaše sa žutom tečnošću, u kojoj se presijavao snop svetla. Svetio je ušlo kroz otvorena vrata iugušilo pitanje koje Rahel zažele da postavi. Natočila je vode iz glinenog vrča i prinela jeKutapenu. Znala je gde se šta nalazi. Kutapen podiže glavu i poče da pije. Malo vode slilo muse niz bradu.

97

Blizanci čučnuše kao iskusni, odrasli tračeri na ajemenemskoj pijaci.Neko vreme provedoše u tišini. Kutapen izmučen, blizanci obuzeti mislima o čamcu."Da li je stigla Mol gospodara Čaka ?" upita Kutapen."Mora biti da jeste", kratko odgovori Rahel."Gde je?""Ko zna? Mora da je tu negde. Otkud mi znamo?""Da li ćete je dovesti da je vidim?""Ne možemo", reče Rahel."Zašto?""Mora da ostane u kući. Veoma je osetljiva. Ako se uprlja, umreće.""Razumem.""Nije nam dopušteno da je dovedemo ovamo... ionako nema bogzna šta da se vidi",

uveravala je Rahel Kutapena. "Ima kosu, noge, zube - znaš već - kao i svi... malo je visoka,doduše." Beše to jedini ustupak na koji je bila spremna.

"Ma, je li to sve?", reče Kutapen, vrlo brzo shvatajući šta je posredi. "Ima li onda razlogada je vidim?"

"Nema razloga", reče Rahel."Kutapa, ako je barka bušna, da li je strašno teško popraviti je?", upita Esta."Ne bi trebalo", odgovori Kutapen. "Zavisi. Zašto, čija barka je bušna?""Naša - ova koju smo našli. 'Oćeš da je vidiš?"Izašli su i doneli stari čamac oduzetom mladiću na uvid. Držali su ga nad njim kao

nadstrešnicu. Po Kutapenu je kapljala voda."Najpre moramo da vidimo gde propušta vodu", reče on. "Zatim moramo da začepimo

rupe.""Zatim šmirglanje", dodade Esta. "Zatim ribanje.""Zatim vesla", reče Rahel."Zatim vesla", složi se Esta."Zatim put pod noge", reče Rahel."Kuda?", upita Kutapen."Tu i tamo", nehajno odgovori Esta."Morate biti oprezni", reče Kutapen. "Ova naša reka nije uvek onakva kakva se pravi da

jeste.""A kakva se pravi da jeste?", upita Rahel."O ... pravi se da je mala, bogobojažljiva amuma, tiha i čista ... idi apam za doručak,

kanđi i min za ručak. Kao, gleda svoja posla. I ne zvera ni levo ni desno.""A u stvari je ...?""U stvari je divljakuša ... Slušam je noću, dok jurca po mesečini, vazda u žurbi. Budite

oprezni.""A šta, u stvari, jede?""Šta, u stvari, jede? O... paprikaš... i..." Tragao je za nekim engleskim jelom koje bi

podmukla reka rado progutala."Kriške ananasa", predloži Rahel."Tako je! Kriške ananasa i paprikaš. I pije. Viski.""I brendi.""I brendi. Tako je.""A zvera i levo i desno.""Tako je.""I gleda tuđa posla ..."Mali čamac je stajao na neravnom tlu. Da se ne bi klatio, Estapen pod njega podmetnu

nekoliko komada drveta koje je pronašao u Velutinoj radionici. Raheli dade varjačunapravljenu od drvene drške provučene kroz rupicu na uglačanoj polovini ljuske kokosovogoraha.

Blizanci uđoše u barku i zaveslaše kroz beskrajne, uzburkane vode.Uz taj taj taka taj tom. Pod budnim okom okićenog Isusa.

98

On je hodao po vodi. Možda. A da li bi mogao da pliva na kopnu?U novim gaćicama i s naočarima za sunce? S palmicom i gumicom Ljubav-u-Tokiju? U

šimikama i s loknom? Da li bi On imao toliko mašte?

Veluta se vratio da obiđe Kutapena. Iz daljine začu razuzdanu pesmu. Dečji glasićioduševljeno su uzvikivali nepristojne reči:

Hej, gos'n Majmunecrveno ti na GUZICI!Brisah je do krvikad USRAH se na ulici!

Privremeno, tek na nekoliko srećnih trenutaka, Čika Oranžada-Limunada ugasio je svojžuti osmeh i povukao se. Strah je potonuo na dno dubokih voda. Usnivši kao pas spreman dase svakog časa prene i dovuče tminu.

Veluta se osmehnu ugledavši crvenu zastavu koja je nikla poput drveta pred njegovimvratima. Morao je da se pogne da bi ušao u kolibu. Eskim u tropima. Kad ugleda decu, unjemu se nešto zgrči. Nije znao zašto. Viđao ih je svakog dana. Voleo ih je i ne znajući. Alistvari su se iznenada promenile. Sada. Nakon što je Istorija tako strašno poskliznula. Ranije seu njemu nije grčilo ništa.

Njena deca, došapnu mu mahniti glas.Njene oči, njena usta. Njeni zubi.Njena meka, blistava koža.Besno odagna ovu misao. Koja ustuknu i sede kraj njegove lobanje. Kao kuče."Ha!", rekao je malim posetiocima. "Ko su, ako smem da upitam, ovi Ribari?""Estapapičačen Kutapen Peter Mon. Gos'n i Gđa Dragomije." Rahel ispruži varjaču

namenjenu za rukovanje.Veluta se rukovao s njenom varjačom. Potom i s Estinom."A kuda su, ako smem da upitam, krenuli ovim čamcem?""U Afriku!", uzviknu Rahel."Prestani da vičeš", reče Esta.Veluta je obišao čamac. Rekoše mu gde su ga našli."Nije ničiji", reče Rahel. Malo nesigurna, jer joj je upravo palo na pamet da bi mogao biti

nečiji. "Da li da ga prijavimo policiji?""Ne budi glupa", reče Esta.Veluta kucnu u drvo, a zatim ga zagreba noktom."Dobro drvo", rekao je."Tone", reče Esta. "Propušta vodu.""Možeš li da nam ga popraviš, Velutapapičačen Peter Mon?", upita ga Rahel."Razmisliću", reče Veluta. "Ne želim da se igrate glupih igara po reci.""Nećemo. Obećavamo. Uzimaćemo ga samo kada si ti s nama.""Najpre moramo da vidimo gde propušta vodu reče Veluta."Zatim moramo da začepimo rupe!", uzviknuše blizanci, kao da recituju drugi stih dobro

poznate pesmice."Koliko ti vremena treba?", pitao je Esta."Jedan dan", reče Veluta."Jedan dan! Mislio sam da ćeš reći jedan mesec!"Lud od sreće, Esta skoči na Velutu, obgrli ga nogama oko pasa i poče da ga ljubi.Šmirgl-papir je podeljen na dva jednaka dela. Blizanci se baciše na posao s neverovatnom

usredsredenošću koja je isključivala sve ostalo.Prašina s čamca razlete se po sobi i rasu im se po kosi i obrvama. Nad Kutapenom kao

oblak, nad Isusom kao dar. Veluta je morao da im istrgne šmirglu iz ruku."Ne ovde", rekao je odlučno. "Napolju."Podigao je čamac i izneo ga napolje. Blizanci su ga sledili, očiju prikovanih za čamac, poput

99

pregladnelih kučića koji čekaju hranu.Veluta je spustio čamac. Čamac na kome je Esta sedeo, a Rahel ga našla. Pokazao im je

kako da slede drvena vlakna. Kako da šmirglaju. Zatim se vrati u kolibu. Za njim pođe i crnakokoška, rešena da bude tamo gde čamac nije.

Veluta umoči istanjeni pamučni peškirić u zemljani sud s vodom. Iscedio je vodu(divljački, kao da guši neželjenu misao) i dodao peškirić Kutapenu, koji obrisa pesak s lica i vrata.

"Da li su išta pomenuli?", pitao je Kutapen. "Da li su rekli da su te videli u maršu?""Ne", reče Veluta. "Još ne. Ali hoće. Znaju.""Sigurno?"Veluta slegnu ramenima i uze peškirić. Da ga opere. I ispere. I iscedi. I prosuši. Kao da je

reč o njegovom neposlušnom mozgu.Pokušao je da je mrzi.Ona je jedna od njih, govorio je sebi. Samo još jedna od njih.Nije mogao.Kada se smeši, ima jamice na obrazima. Pogled joj večito bludi.Ludilo se ušunjalo kroz pukotinu u Istoriji. Beše dovoljan samo tren.

Nakon punog sata šmirglanja, Rahel se priseti Popodnevne Dremkake. Skoči na noge idade se u trk. Posrćući kroz zelenu popodnevnu jaru. Sledili su je brat i žuta osa.

Nadala se, molila da se Amu nije probudila i videla da je nema.

BOG MALIH STVARI

Tog popodneva Amu je zaplovila uzvodno kroz san u kome ju je, pod svetlom uljanelampe, jednoruki čovek držao čvrsto uz sebe. Nije imao drugu ruku, kojom bi odagnaotreperave seni.

Seni koje nije video niko sem njega.Pod kožom njegovog stomaka mišići su se ocrtavali kao kockice čokolade.Držao ju je čvrsto uz sebe, pod svetlom uljane lampe. Sijao je raskošnim sjajem.Nije mogao da radi dve stvari istovremeno.Ako ju je grlio, ne mogaše da je ljubi. Ako ju je ljubio, ne mogaše da je gleda. Ako ju je

gledao, ne mogaše da je oseti.Mogla je da ga dotakne vrhovima prstiju, nežno, mogla je da oseti kako mu se koža ježi.

Mogla je prstima da odluta put njegovog stomaka. Bezbrižno, preko ulaštenih kockicačokolade. Ostavljajući za sobom naježene šare, poput linija krede na tabli, poput brazdipovetarca na pirinčanom polju i tragova aviona na modrom crkvenom nebu. Mogla je. Alinije, jer su u tmini podno uljane lampe, u senkama, na metalnim stolicama na rasklapanjepoređanim ukrug, sedeli ljudi s mačkastim naočarima za sunce ukrašenim štrasom i gledaliput njih. Svi su pod bradama imali ulaštene violine, svi su držali gudala pod istim uglom. Svisu prekrstili noge, levu preko desne. Svi su tresli levom nogom.

Neki od njih držali su novine. Neki nisu. Neki od njih pravili su balončiće od pljuvačke.Neki nisu. Ali je odsjaj uljane lampe treperio u svim naočarima.

Iza kruga stolica na rasklapanje pružalo se školje puno razbacanih, izlomljenih flaša odplavog stakla. Nemi talasi donosili su nove plave flaše za lomljenje, a stare odvlačili kapučini. Čulo se škripavo trenje stakla o staklo. Na debelom moru, na steni, pod snopomljubičastog svetla, ležala je stolica za ljuljanje od mahagonija. Smrskana.

More beše crno, pena zelena kao ispljuvak.Riba se hranila izlomljenim staklom.Noć je oslonila laktove navodu. Odraz zvezda padalica svetlucao je u oštrim krhotinama.

100

Noćni leptiri iskrili su na nebu. Nije bilo meseca.Mogao je da pliva jednom rukom. A ona obema.Koža mu beše slana. Njena takođe.Nije ostavljao tragove u pesku, talase na vodi, odraz u ogledalu.Mogla je da ga dotakne prstima, ali nije.Stajali su jedno do drugog.Nepomični.Koža uz kožu.Penasti povetarac u boji podigao joj je kosu i prebacio je kao zatalasanu maramu preko

njegovog bezrukog ramena, koje se završavalo naglo, poput litice.

Mršava crvena krava, kojoj je karlična kost štrcala ispod kože, uđe u more i otpliva nepokvasivši rogove. Ne osvrćući se.

Amu je letela kroz san na teškim, drhtavim krilima, a zatim sletela umirivši se tik podnjegovom kožom.

Na njenom obrazu ostadoše utisnute ruže s pokrivača izvezenog plavim koncem.Nasluti lica svoje dece nadneta nad njenim snom kao dva tamna, zabrinuta meseca, u

iščekivanju da ih pusti unutra."Je 1' misliš da umire?", čula je kako Rahel šapatom pita Estu."To je popodnevna mora", rekao je Esta Precizni. "Mnogo sanja."

Ako ju je dotakao, ne mogaše da joj se obrati, ako ju je voleo, ne mogaše da je napusti,ako je govorio, ne mogaše da sluša, ako se borio, ne mogaše da pobedi.

Ko beše ovaj jednoruki muškarac? Ko je mogao biti? Bog Gubitka? Bog Malih Stvari?Bog Naježene Kože i Nenadanih Osmeha? Ili Bog Gorko-metalnih Mirisa - mirisa čeličnihdržača u autobusu i ruku konduktera koji se drži za njih?

"Da li da je probudimo?", upita Esta.Pantljike kasnog popodnevnog svetla uplovile su kroz zastore i pale na Amin tranzistor u

obliku mandarine, koji je uvek nosila na reku. (U obliku mandarine beše i Stvar koju je Estauneo na film "Moje pesme, moji snovi" u svojoj lepljivoj Drugoj Ruci.) .

Jarki kvadratići sunčevog svetla krasili su Aminu zamršenu kosu. Čekala je pod kožomsvog sna, ne želeći da pusti decu unutra.

"Ona nam je kazala da usnule ljude ne treba buditi naglo", reče Rahel. "Kazala je damogu da dobiju Srčani Udar."

Saglasiše se da je bolje da je nenametljivo uznemire, nego da je naglo probude. I takopočeše da izvlače fioke, nakašljavaju se, glasno šapuću i pevuše. Vukli su noge. I na ormarupronašli vratašca koja škripe.

Amu ih je gledala mirujući pod kožom sna, bolna od ljubavi prema njima.

Jednoruki muškarac utrnuo je lampu i otišao nazubljenim školjem, iščezavši među senimavidljivim samo njemu.

Nije ostavio tragove u pesku.Stolice na rasklapanje su sklopljene. Crno more uglačano. Nemirni talasi ispeglani. Pena

vraćena u bocu. Boca zapušena.Noć odložena do daljnjeg.Amu otvori oči.Proputovala je dug put od naručja jednorukog muškarca do svojih neidentičnih,

dvojajčanih blizanaca."Imala si popodnevnu moru", obavesti je njena kći."To nije bila mora", reče Amu, "već san."

101

"Esta je mislio da umireš.""Izgledala si tako tužno", rekao je Esta."Bila sam srećna", reče Amu, shvativši da jeste."Amu, ako si srećna u snu, da li se to računa?", pitao je Esta."Da li se šta računa?""Sreća. Da li se računa?"Znala je tačno na šta misli, njen sin s raščupanom loknom.Jer, uistinu, računa se samo ono što se računa.Jednostavna, nepokolebljiva detinja mudrost.Ako u snu jedeš ribu, da li se to računa? Da li to znači da si jeo ribu?Veseli muškarac koji za sobom ne ostavlja tragove - da li se on računa?Amu je posegla za tranzistorom i uključila ga. Začu se muzika iz filma "Čemin".Film je govorio o siromašnoj devojci koja beše primorana da se uda za ribara iz susednog

sela, iako je volela drugog. Kada ribar otkri istinu o staroj ljubavi svoje žene, otisnu se namore, premda je znao da se sprema oluja. Beše vetrovito i mračno. Pučinom su se kovitlalivirovi. Čula se olujna muzika, ribara proguta vrtlog i on nestade na dnu mora.

Ljubavnici se saglasiše da izvrše samoubistvo, te ih sutradan pronađoše zagrljene naplaži, gde ih je izbacilo more. I tako, svi umiru. Ribar, njegova žena, njen ljubavnik, čak iajkula koja nije deo priče, ali svejedno umire. Sve ih uzima more.

U tami vezenoj plavim koncem i obrubljenoj svetlom, uz muziku s tranzistora u oblikumandarine, tiho su pevušili Amu, s vezenim ružama na pospanom obrazu, i njeni dvojajčaniblizanci (s obe njene strane). Žene ribara pevale su ovu pesmu mladoj nevesti, uplićući jojkosu i pripremajući je da se uda za čoveka koga nije volela.

Pandoru mukuvan mutinu poji,(Jedared ribar na more isplovi,)Padindžaran katatu mungipoji,(zapadni vetar se diže i barku mu proguta,)

Haljinica aerodromske Dobre Vile stajala je na podu, uštirkana i čipkasta. Napolju su sesušili šuškavi sariji, beli i protkani zlatnim nitima. Majušni kamenčići ugnezdili su im se unaborima. Biće istreseni, a sariji ispresavijani i odneseni na peglanje.

Arajati penu pizhaču poji,(njegova draga na obali s drugim ode,)

Slon koga je ubila struja (ne Koču Tomban) beše kremiran u Etumanoru. Na autoputu jepodignuta džinovska platforma. Opštinski inženjeri, zaduženi za ovaj posao, testerom su muodsekli kljove, podelivši ih između sebe. Nezvanično. Na nejednake delove. Na slona jeprosuto osamdeset konzervi topljenog masla, kako bi se vatra jače razbuktala. Gusti dim jekuljao iscrtavajući složene figure na nebu. Ljudi su u gomili stajali na sigurnoj udaljenosti,pokušavajući da odgonetnu njihovo značenje.

Svuda naokolo rojile su se muve.

Avanej kadalama kondu poji.(a Mati mora usta, te proguta njega.)

Lešinari su se načičkali na obližnjem drveću, nadgledajući nadgledanje oproštaja odmrtvog slona. Nadali su se, ne bezrazložno, da će se dočepati njegove džinovske utrobe.Džinovske žučne kese, možda. Ili oprljene džinovske slezine.

Nisu ostali razočarani. Ali ni sasvim zadovoljni.

Amu zapazi da je oboje dece pokriveno zrncima prašine. Kao dva nejednaka parčetakolača posuta šećerom u prahu. Raheli se među crnim kovrdžama ugnezdila jedna plava. Kovrdža

102

iz Velutinog zadnjeg dvorišta. Amu je izvadi."Već sam vam govorila", rekla je. "Ne želim da odlazite u njegovu kuću. To će nam

svima doneti neprilike."Nije rekla kakve neprilike. Nije znala.Znala je da ga je, nepominjanjem njegovog imena, uvukla u razbarušenu prisnost tog

plavim koncem vezenog popodneva, praćenog pesmom s tranzistora u obliku mandarine.Nasluti da je, nepominjanjem njegovog imena, stvoren pakt između njenog Sna i Sveta. A

ulogu babica koje će ovaj pakt izneti na svetio dana odigrali su, ili bi mogli odigrati, njenidvojajčani blizanci posuti šećerom.

Znala je ko je on - Bog Gubitka, Bog Malih Stvari. Naravno da je znala.Isključila je tranzistor u obliku mandarine. Sred tišine popodneva (ukrašenog čipkama

svetlosti) deca se sklupčaše u okrilju njene toplote. U okrilju njenog mirisa. Svoje glavepokriše njenom kosom. Osetivši, nekako, da je u snu otputovala daleko od njih. Prizvah su jesebi priljubivši dlanove na golu kožu njenog trbuha. Između podsuknje i bluze. Voleli su daposmatraju svoje smeđe nadlanice, koje su imale istu boju kao trbuh njihove majke.

"Esta, pogledaj!", reče Rahel, cupkajući meke dlačice ispod Aminog pupka."Evo, ovde smo te šutnuli!" Estin prst poče da sledi krivudavu srebrnkastu striju."Je 1' u autobusu, Amu?""Na krivudavom putu?""Kada je Baba morao da ti pridržava stomak?""Da li ste morali da kupite karte?""Da li te je bolelo?"A zatim, i dalje nehajnim glasom, Rahel upita: "Je 1' misliš da je, možda, izgubio našu

adresu?"Kratki predah u disanju njihove majke stisnu Estin srednji prst uz Rahelin. Srednjeg prsta

uz srednji prst, na prelepom trbuhu njihove majke, odlučiše da se okanu ovakvih pitanja."Ovde te je šutnuo Esta, a ovde ja", nastavi Rahel. "... ovde Esta, ovde ja."Podeliše među sobom sedam majčinih strija. Rahel spusti usne na njen trbuh i stade da joj

sisa kožu, odmaknuvši se odmah zatim da bi osmotrila blistavi oval pljuvačke ibledocrvenkasti trag svojih zuba na majčinoj koži.

Amu se divila prozračnosti ovog poljupca. Beše to poljubac čist poput stakla.Nezamagljen strašću ili željom - ta dva psa još uvek su čvrsto spavala u deci, čekujući nanjihovo odrastanje. Beše to poljubac koji ne traži poljubac zauzvrat.

Nikako magloviti poljubac težak od pitanja koja traže odgovore. Nikako poljubac veselogjednorukog muškarca u snu.

Amu se zamorila od njihovog posedničkog ponašanja. Želela je svoje telo natrag. Zbacidecu sa sebe kao što keruša rasteruje štence kada joj dosade. Sede i savi kosu u punđu. Zatimiskoči iz kreveta, ode do prozora i razvuče zavese.

Koso popodnevno svetio razli se po sobi, okupavši dvoje dece na krevetu.Blizanci začuše kako se vrata kupatila zaključavaju.Klik.

Amu se ogleda u visokom ogledalu na vratima kupatila. Pred njom izroni avet njenebudućnosti, narugavši joj se. Ukiseljena. S mrenom na očima. S ružama izvezenim na svelom,upalom obrazu. Sparušenih grudi koje se klate kao mokre čarape. Suva kao barut međunogama, pero belih dlačica. Retkih. Oštrih poput presovane paprati.

Kože koja se ljušti i pada oko nje kao sneg.Amu se strese.Od leđnog osećanja, sred vrelog popodneva, da je njen Život Odživljen. Da je njena čaša

puna pepela. Da se i vazduh i nebo i drveće i sunce i kiša i svetio i tmina lagano pretvaraju upesak. Da pesak puni njene nozdrve, njena pluća, njena usta. Da će je progutati. Ostavivši napovršini samo peščani vir, kakav za sobom ostavljaju račići na plaži.

Amu se svuče i stavi pod dojku crvenu četkicu za zube, da proveri hoće li tu i ostati. Nije.Telo joj beše zategnuto i glatko. Pod njenim rukama bradavice se nabraše i stvrdnuše kao

103

tamni oraščići, istežući meku kožu grudi. Paperjaste dlačice vodile su od njenog pupka prekoblage krivine donjeg trbuha do tamnog trougla. Poput strele koja pokazuje put zalutalomputniku. Neiskusnom ljubavniku.

Pustila je kosu, okrenuvši se da vidi dokle je porasla. Rasula se u talasima, kovrdžama ineposlušnim, oštrim čupercima, meka s unutrašnje, oštra sa spoljašnje strane, padajući sve domesta na kome je njen uzani, snažni struk počinjao da se izvija ka kukovima. U kupatilu bešesparno. Perlice znoja okitile su je poput dragog kamenja. Otkidajući se i kotrljajući niz kožu.S izvesnom strogošću osmotri svoju okruglu, široku zadnjicu. Ne veliku samu po sebi. Neveliku per se (kako bi, bez sumnje, rekao Čako od Oksforda). Veliku jedino zato što ostataknjenog tela beše tako krhak. Pripadala je drugom, bujnijem telu. Morala je da prizna da binjena zadnjica kao od šale pridržala dve četkice za zube. Možda čak i četiri. Glasno senasmeja, zamislivši sebe kako ide kroz Ajemenem s vencem raznobojnih četkica za zube sobe strane zadnjice. No brzo utihnu. Ugledavši pramen ludila, utekao iz boce, kako seushićeno vije kupatilom.

Ludilo je brinulo Amu.Mamači je pričala da se provlačilo kroz njihovu porodicu. Napadalo ljude iznebuha,

hvatalo ih na spavanju. Najpre Patil Amaija, koji je u svojoj šezdeset petoj godini počeo da sesvlači i trči go kraj reke, razgovarajući s ribama. Zatim Tampi Cačena, koji je svakog jutračačkao po svom izmetu šivaćom iglom, ne bi li pronašao zlatan zub koji beše progutao premnogo godina. Pa dr Mutačena, koga su s vlastitog venčanja odveli u luđačkoj košulji. Da liće buduće generacije govoriti: "... beše i Amu. Amu Ajp. Udala se za Bengalca. Skrenula suma. Umrla mlada. U nekom jeftinom konačištu."

Čako je tvrdio da je visoka stopa ludila medu sirijskim hrišćanima cena sklapanjarođačkih brakova. Mamači je tvrdila da nije.

Amu sakupi svoju tešku kosu, obmota je oko lica i kroz vlasi pogleda put Starosti i Smrti.Kao srednjovekovni dželat koji posmatra žrtvu kroz proreze na zašiljenoj crnoj kapuljači.Krhki, nagi dželat tamnih bradavica i dubokih jamica na nasmešenim obrazima. Sa sedamstrija ostalih iza dvojajčanih blizanaca koje je rodila ona, pod svetlom sveca, uz vesti oizgubljenom ratu.

Amu nije toliko plašio kraj njenog puta, koliko put sam. Na njemu nije bilo putokaza. Uznjega nisu rasli drvoredi. Njega nisu šarale senke. Njime se nisu vukle magle. Nad njim nisukružile ptice. Ni jedna krivina, zavoj ili zaokret nisu ometali, čak ni na tren, jasan vidik putkraja. Ovo je Amu ispunjavalo dubokim užasom, jer ona ne beše žena koja želi da čuje svojubudućnost. Isuviše je se bojala. Ako bi joj neko ponudio ispunjenje želje, ne bi poželela ništadrugo do da Ne Zna. Da ne zna šta joj donosi novi dan. Da ne zna gde bi mogla biti narednogmeseca, naredne godine. Za deset godina. Da ne zna gde je krivina na njenom putu i šta je izanje čeka. A Amu je znala. Ili je mislila da zna, što je jednako loše (jer ako si u snu jeo ribu,znači da si jeo ribu). A ono što je Amu znala (ili mislila da zna) zaudaralo je na teška,kiselkasta isparenja koja su se dizala iz betonskih bačvi "Rajske turšije". Isparenja kojamladost suše, a budućnost spuštaju u rasol.

Pod kapuljačom vlastite kose Amu se nasloni na svoj odraz u ogledalu i pokuša da plače.Za sobom.Za Bogom Malih Stvari.Za pošećerenim babicama-bliznakinjama iz svog sna.

Tog popodneva - dok je sudbina u kupatilu kovala strahotni plan kako da izmeni putnjihove tajnovite majke, dok ih je u Velutinom zadnjem dvorištu čekao čamac, dok je u žutojcrkvi mali slepi miš iščekivao vlastito rođenje - Esta je stajao naglavce na Rahelinoj zadnjici,u sobi njihove majke.

U sobi s plavim zavesama, na čije su prozore nasrtale žute ose. U sobi čiji će zidoviuskoro saznati razorne tajne.

U sobi u kojoj će Amu biti zaključana. U koju će se Amu zaključati. Čija će vrata razvalitiČako, mahnit od bola, četiri dana nakon pogreba Sofi Mol.

"Odlazi iz moje kuće pre no što te izlomim do poslednje koščice!"

104

Moja kuća, moji ananasi, moja turšija.Rahel će, nakon toga, godinama sanjati isti san: debelog muškarca bez lica koji kleči kraj

mrtve žene. Seče joj kosu. Lomi svaku kost u njenom telu. Čak i one najmanje. Koščiceprstiju. Usne koščice koje se slamaju kao grančice. Krckrc, tiho su pucketale kosti. Dok jepijanista lomio klavirske dirke. Čak i crne. A Rahel ih je (mada će godinama kasnije, ukrematorijumu, osloboditi svoju oznojenu ruku iz Čakovog stiska) volela oboje. I pijanistu iklavir.

I ubicu i leš.Dok vrata budu lagano popuštala, Amu će, da bi zaustavila podrhtavanje svojih ruku,

ušivati Raheline masnice kojima nije trebalo ušivanje."Obećajte mi da ćete uvek voleti jedno drugo", reći će i privući decu bliže sebi."Obećavamo", kazaće Esta i Rahel. Ne nalazeći reči kojima bi joj objasnili da ne postoji

Jedno bez Drugog.Dva kamena-blizanca i njihova majka. Dve neme kamenice. Njihova dela vratiće se da ih

opustoše. Ali to će se desiti Kasnije.Kas Ni Je. Mukli zvon u bunaru obraslom mahovinom. Treperav i paperjast kao nožica

noćnog leptira.Nakratko behu opkoljeni nepovezanim slikama. Kao da je iz života iskliznuo smisao,

ostavivši ga rasparčanog. Razjedinjenog. Videli su svetlucanje Amine igle. Boju masnica.Tkanje pokrivača izvezenog plavim koncem. Vrata koja se lagano slamaju. Izdvojene stvarikojima nedostaje značenje. Kao da je, iznenada, iščezla inteligencija koja dešifruje skriveneživotne obrasce i vezuje odraz za lik, odblesak za svetio, tkanje za tkaninu, iglu za konac,zidove za sobu, ljubav za strah za bes za kajanje.

"Pakuj se i odlazi", reći će Čako, gazeći preko izvaljenih vrata. Nadnoseći se nad njima. Shromiranom kvakom u ruci. Zatečen vlastitom snagom. Vlastitom veličinom. Vlastitom moćida potčini. Vlastitim beskrajnim, razornim bolom.

Boja rasutog iverja biće crvena.Amu će podići pogled s nepotrebnog šivenja, uzdrhtala iznutra, mirna spolja. Kutija sa

šarenim masnicama ostaće u njenom krilu, u sobi u kojoj će izgubiti svoj Zakonski Status.U sobi u kojoj će (nakon što iz Hajderabada stigne odgovor od Stručnjaka za Blizance)

Amu pakovati Estin mali kofer i ranac kaki boje: dvanaest pamučnih prsluka, dvanaestpamučnih bluza kratkih rukava. Esta, evo tvog imena napisanog mastilom. Njegove soknice.Njegove uske pantalone. Njegove košulje špicastih kragni. Njegove bež šimike (iz kojih sustizala ljutita osećanja). Njegove ploče Elvisa Prislija. Njegove tablete kalcijuma i vidalinsirup. Njegovu Besplatnu Žirafu (koju je dobio uz vidalin sirup). Njegov komplet od četiriknjige. Ne, dušice, tamo nema reke, nema gde da se peca. Njegovu Bibliju u beloj kožnojfutroli koja se zatvara rajsferšlusom (za koji beše zakačeno dugme za manžetne od ametista,negdašnje vlasništvo Entomologa Njenog veličanstva). Njegovu šolju. Njegov sapun. NjegovPrevremeni Rođendanski Poklon, koji ne sme da otvori. Četrdeset koverata s papirom zapisanje. Pogledaj, Esta, svuda sam napisala našu adresu. Treba samo da ih zalepiš. Da vidimmožeš li sam. I Esta će uredno presaviti vrh koverte, zalepiti ga duž crtica ispod kojih pišeZalepi ovde i podići pogled ka Amu, s osmehom koji će joj slomiti srce.

Obećaj mi da ćeš pisati. Čak i kada nema ništa novo.Obećavam, reći će Esta. Ne sasvim svestan položaja u kome se nalazi. Oštrica njegovih

zapažanja biće otupljena nenadanim bogatstvom koje mu se našlo u posedu. Beše Njegovo. Snjegovim imenom ispisanim mastilom. Biće spakovano u kofer (na kome je pisalo njegovoime) koji je ležao otvoren na podu spavaće sobe.

Sobe u koju će se, godinama kasnije, Rahel vratiti i posmatrati nemog neznanca kako sekupa. I pere svoju odeću okrunjenim svetloplavim sapunom.

Zategnutih mišića. Boje meda. S tajnama mora u očima. Sa srebrnom kišnom kapi na uhu.Estapapičačen Kutapen Peter Mon.

105

KOČU TOMBAN

Zvuk čende bujao je nad hramom i tišinu sveprisutne noći činio još tišom. Usamljenu,pokislu stazu usamljenijom. Budno drveće budnijim. Kroz drvena vrata visoke bele ograde udvorište hrama stupila je Rahel, bez daha, s kokosovim orahom u ruci.

Bele zidove obrasle mahovinom obasjavala je mesečina. Sve je mirisalo na nedavnu kišu.Žgoljavi sveštenik spavao je na asuri, na uzdignutoj kamenoj verandi. Bakarni tanjir snovčićima beše mu položen kraj uzglavlja, kao crtež iz njegovog stripovanog sna. Po dvorištubehu razbacani odrazi meseca, po jedan u svakoj blatnoj bari. Koču Tomban je okončao svojeceremonijalno kruženje i ležao zavezan za drveni kolac. Pored njega se pušilo brdo izmeta.Spavao je. Njegova dužnost beše obavljena, njegova creva ispražnjena. Jedna kljova odmaralase na tlu, drugom je pokazivao zvezde. Rahel mu nečujno priđe. Njegova koža beše nabranijano nekad. Više nije bio Koču Tomban. Njegove kljove su porasle. Postao je Velja Tomban.Velika Kljova. Spustila je kraj njega kokosov orah. Namreškani nabor se rastvori, otkrivšitečni sjaj slonovog oka. Pa se zatvori. Duge, meke trepavice vratiše ga snu. Kljova ostadeokrenuta zvezdama.

Juni nije sezona katakalija. Postoje hramovi koje trupe ni tada ne zaobilaze, ali hram uAjemenemu ne spada među njih. Danas, međutim, zahvaljujući njegovom geografskompoložaju, stvari su se promenile.

Igrali su u Ajemenemu da bi odagnali poniženje doživljeno u Srcu Tame. Da bi zaboravilisvoje osakaćene nastupe kraj bazena, beg u turizam u begu od gladi.

Na povratku iz Srca Tame zaustavljali su se u hramu i molili bogove za oproštaj.Izvinjavali se što pokvariše njihove priče. Unovčiše njihove likove. Proneveriše njihove živote.

U ovakvim prilikama ljudska publika beše dobrodošla, ali sasvim nevažna.U prostranom, natkrivenom holu, gde se na kolonade kutambalama oslanjalo srce hrama u

kome nekada živeše Plavi Bog s frulom, bubnjari su bubnjali, a plesači plesali. Šarene odorelenjo su se vrtele kroz noć. Rahel sede ukrštenih nogu, oslanjajući se na oblinu belog stuba.Velika bačva kokosovog ulja svetlucala je na treperavom svetlu lampe. Ulje je vraćalo životsvetlu. Svetio je životom punilo lampu.

Beše nevažno što je priča već počela, jer je katakali odavno otkrio da je tajna VelikihPriča u tome što nema tajni. Velike Priče su one koje smo čuli i želimo da ih čujemo ponovo.One u koje ulazimo kad god nam se prohte. U kojima se na svakom mestu osećamo ugodno.Koje nas ne obmanjuju uzbuđenjima i naglim preokretima na kraju. Koje nas ne iznenađujunepredviđenim događajima. Poznate su poput domova u kojima živimo. Poput mirisa koženaših ljubavnika. Kraj nam je poznat, ali slušamo kao da nije. Kao što znamo da ćemo jednogdana umreti, a živimo kao da nećemo. U Velikim Pričama zna se ko živi, ko mre, ko pronalaziljubav, a ko ne. A opet, želimo da saznamo ponovo.

U tome je njihova tajna i njihova čarolija.Za plesača katakalija ove priče su njegova deca i njegovo detinjstvo. U njima je odrastao.

One su kuća u kojoj je odgajan i livada na kojoj se igrao. One su njegovi prozori, njegov putka videlu. Kada priča priču, on se prema njoj vlada kao što bi se vladao prema vlastitomdetetu. Zadirkuje je. Kažnjava je. Baca je uvis kao loptu. Kotrlja je po zemlji i baca jeponovo. Smeje joj se jer je voli. Za tren oka s njom preleće svetove, da bi se potom satimazadržao posmatrajući uveli list. Poigravajući se s majmunovim repom. Bez napora prelazi sratnog pokolja na veselu ženu koja pere kosu u planinskom brzaku. S ushićenja prepredenograkšase koji smišlja novo zlodelo na Malajalija ornog za širenje slasnog trača. Sa senzualnogprizora žene s odojčetom na zavodljivu obmanu Krišninog osmeha.

On otkriva grumen tuge u sreći. Skrivenu ribu srama u moru slave.On kazuje priče o bogovima, ali njegov razboj tka nebožansko, ljudsko srce.Plesač katakalija najlepši je od svih muškaraca. Jer njegovo telo jeste njegova duša.

Njegov jedini instrument. Od njegove treće godine strugali su ga i glačali, obrezivali i krotili,pripremajući ga za zadatak kazivanja priča. Sobom nosi čaroliju, ovaj čovek ispod šarenemaske, uskovitlanih sukanja.

106

No danas je neživotan. Neostvariv. Proglašen neupotrebljivom robom. Njegova deca muse rugaju. Čeznu da budu sve što on nije. Gledao ih je kako odrastaju i postaju činovnici ikondukteri u autobusima. Službenici četvrte kategorije, nezavedeni u službene knjige. Svlastitim sindikatima.

A on, ostavljen da se klati negde između nebesa i zemlje, ne može da učini što i oni. Nemože da se provlači kroz autobuse, prodaje karte i broji kusur. Ne može da dotrči na zvukzvonca. Ni da posrče pod poslužavnikom punim čaja i biskvita.

U očaju se okreće turizmu. Izlazi na tržište. Sunovraćuje se kao soko, loveći jedino štoposeduje. Priče koje kazuje njegovo telo.

I pretvara se u Lokalni Začin.U Srcu Tame rugaju mu se svojom dokonom golotinjom i uvezenim nedostatkom pažnje.

On obuzdava bes i igra za njih. Uzima honorar. Napija se. Ili puši dobru travu iz Kerale. Odkoje se smeje. Zatim se zaustavlja u hramu Ajemenema, zajedno s ostalima.

I igra preklinjući bogove za oproštaj.Bez planova, bez Zakonskog Statusa, Rahel je sedela leđa oslonjenih na stub i gledala

Karnu kako se moli na obalama Ganga. Karnu, setnog sina Surje, Boga Dana. PlemenitogKarnu. Karnu napuštenog sina. Karnu, najsilnijeg među ratnicima.

Te noći Karna je kamenovan. Njegova suknja beše u poderotinama i zakrpama. Nanjegovoj kruni nedostajalo je drago kamenje. Njegova somotska bluza beše istanjena odnošenja. Pete mu behu ispucale. Ogrubele. Gležnjevi izgrebani.

Ali da je imao jato šminkera koji bi mu uvek bili na usluzi, da je imao agenta, ugovor,procenat od zarade - šta bi bio tada? Varalica. Bogati prevarant. Glumac koji igra ulogu. Da libi mogao biti Karna?

Ili bi se osećao isuviše bezbednim u čauri svog bogatstva? Da li bi novac izrastao kaokora između njega i njegove priče? Da li bi bio u stanju da dotakne svoje srce, svoje skrivenetajne, onako kako to čini sada?

Možda ne.Večeras je ovaj čovek opasan. Njegov očaj je potpun. Ova priča je sigurnosna mreža ka

kojoj se obrušava i u koju tone poput briljantnog klovna u propalom cirkusu. Samo ga onaspašava da se u svet ne sunovrati kao odronjeni kamen. Ona je njegova boja i njegovo svetio.Pehar u koji se izliva. Ona mu daje oblik. Ustrojstvo. Kroti ga. Prima ga u sebe. I njegovuLjubav i njegovo Ludilo i njegovu Beskrajnu Sreću. Ironija slučaja je da njegova borba jestesuprotnost glumačkoj borbi. On ne nastoji da se saživi s ulogom, već da od nje utekne. Ali nemože. U njegovom potpunom porazu leži njegova nadmoćna pobeda. On jeste Karna,napušten od sveta. Sam Karna. Neupotrebljiva roba. Princ stasao u nemaštini. Rođen da umrenepravedno, nenaoružan i sam, od ruke vlastitog brata. Veličanstven u nemerljivom beznađu.Moleći se na obalama Ganga. Naduvan, van sebe.

Pojavljuje se Kunti. I ona je muškarac, ali muškarac obao i ženstven, muškarac kome su,od dugogodišnjeg igranja ženskih uloga, izrasle grudi. Njeni pokreti su valoviti, puni mekote.I Kunti je naduvana. Od iste trave. Došla je da Karni ispripoveda priču.

Karna pognu prelepu glavu i posluša je.Kunti zaigra za njega, zakrvavljenih očiju. Ispriča mu priču o devojci koja beše

blagoslovena. Znala je tajnu mantru pomoću koje je mogla da odabere ljubavnika međubogovima. Mlada i nepromišljena, odluči da proveri da li je to moguće. Stade sred pustogpolja, podiže glavu ka nebesima i izgovori mantru. Jedva da reči siđoše s njenih lakoumnihusana, pričala je Kunti, a pred njom je već stajao Surja, Bog Dana. Devojka se podadeblistavom, mladom bogu, omadijana njegovom lepotom. Nakon devet meseci rodi sina. Bebaje rođena okupana svetlom, sa zlatnim minđušama u ušima i sa zlatnom pločom na grudima.Na njoj beše urezan amblem sunca.

Mlada majka duboko je volela svog novorođenog sina, reče Kunti, ali beše neudata, tenije mogla da ga zadrži. Stavila ga je u korpu od trske i pustila niz reku. Pronašao ga jeAdirata, vozač bojnih kočija. I nadenuo mu ime Karna.

Karna podiže pogled prema Kunti. Ko je ona ? Ko je moja mati? Reci mi. Odvedi me donje.

107

Kunti pognu glavu. Ona je ovde, reče. Stoji pred tobom.Karnin ushit i bes zbog otkrića. Njegov ples prepasti i očaja. Gde si bila, pitao je, kada si

mi bila najpotrebnija? Jesi li me ikad držala u naručju? Jesi li me nahranila ? Jesi li metražila ?Jesi li se pitala gde bih mogao biti?

Umesto odgovora, Kunti uze kraljevsko lice u svoje ruke, zeleno lice krvavih očiju, ipoljubi ga među obrve. Karna uzdrhta od radosti. Ratnik se pretvori u dete. Od slasti poljupca.Odasla ga po celom svom telu, od jagodica prstiju na rukama do vršaka prstiju na nogama.Poljubac njegove lepe majke. Znaš li koliko si mi nedostajala? Rahel vide kako poljubac kolanjegovim venama, vidljiv kao jaje koje putuje niz gušu noja. Poljubac-putnik, puta prekinutogistog trena kada Karna, s nevericom, shvati da mu se majka javlja tek da bi izbavila petoricudrugih, voljenijih, Pandavinih sinova, koji stajahu na rubu neizvesnog, epskog rata sa svojihstotinu rođaka. Njih je Kunti nastojala da zaštiti otkrivajući Karni da mu je mati.

Morala je da iznudi obećanje.Pozvala se na Zakone Ljubavi.Oni su tvoja braća. Tvoja krv. Obećaj mi da nećeš ratovati protiv njih. Obećaj mi.Ratnik Karna ovo nije mogao da obeća. Da jeste, pogazio bi drugo obećanje. Sutra će

krenuti u rat, a neprijatelji će mu biti Pandavini sinovi. Oni koji ga javno poniziše kao sinabednog vozača bojnih kočija. Posebno Arduna. U pomoć mu je pritekao Durjodana, jedan odstotinu braće iz porodice Kaurava, darovavši mu malu kraljevinu. Karna mu se, zauzvrat,zarekao na doživotnu vernost.

Ali Plemeniti Karna nije mogao odbiti majčinu molbu. Zato promeni obećanje.Prozborivši dvosmisleno. Napravivši malu izmenu, izrekavši ne sasvim istu zakletvu.

Ovo ti obećavam, Karna je rekao Kunti. Uvek ćeš imati pet sinova. Judištiru nećupovrediti. Bima neće umreti od moje ruke. Blizance, Nakulu i Sahadevu, ni taknuti neću. Ali tiArđunu obećati ne mogu. Ubiću ga, ili će on ubiti mene. Jedan od nas će pasti.

Vazduh se uskomeša. Rahel oseti da je Esta stigao. Nije se osvrnula, ali se njome razletežar. Došao je, pomisli. Ovde je. Sa mnom.

Esta se smesti kraj udaljenog stuba. Ovako presedeše predstavu, razdvojeni dahomkutambalama, sjedinjeni pričom. I sećanjem na jednu drugu majku.

Vazduh postade topliji. Manje vlažan.

Možda veče provedeno u Srcu Tame beše posebno loše. Plesači su plesali kao da ne moguda se zaustave. Kao deca u zagrejanoj kući koja ih štiti od oluje. Odbijajući da izađu i suočese s nevremenom. S vetrom i grmljavinom. S pacovima koji jurcaju po razorenom okolišu, sdolarima u očima. Dok se svet oko njih ruši.

Izronili su iz jedne priče tek da bi uronili u drugu. Iz priče Karna šabadam - Kaminazakletva - u priču Durjodana vadam, o smrti Durjodane i njegovog brata Dušasane.

Beše skoro četiri ujutro kada je Bima sustigao zlog Dušasanu. Čoveka koji je pokušao dajavno razodene Draupadi, ženu jednog od braće iz porodice Pandava, koju članovi porodiceKaurava dobiše na kocki. Nekim čudom ljuta samo na muškarce koji su je dobili, ne i na onekoji je staviše kao ulog, Draupadi se zarekla da neće svezati kosu sve dok je ne opere uDušasaninoj krvi. Bima se zakle da će osvetiti njenu čast.

Bima je Dušasani preprečio put na bojnom polju već pokrivenom leševima. Borili su sepun sat. Razmenjivali uvrede. Nabrajali zla koja nanesoše jedan drugom. Kada svetlo u lampipoče da treperi i trne, objaviše primirje. Bima dosu ulje, Dušasana očisti oprljeni fitilj. Zatimponovo zaratiše. Njihova mahnita bitka prelivala se iz kutambalama kovitlajući se po čitavomhramu. Gonili su jedan drugog po dvorištu, mlatarajući papirnim maljevima. Dvojicamuškaraca u uskomešanim suknjama i istanjenim somotskim bluzama. Preskakali su prekorasutih odblesaka meseca i nagomilane balege. Kružili oko usnulog slona. Dušasana časodvažan, čas uplašen. Bima koji se s njim poigrava. Obojica naduvani.

Nebo beše poput zdele s ružinim pupoljcima. Siva rupa u Vasioni u obliku slona na trense trže, utonuvši odmah zatim ponovo u san. U cik zore neman se promeškolji u Bimi. Bubnjevi

108

zabubnjaše jače; vazduh zamuknu, pun pretnje.Estapen i Rahel su, na svetlu mlade zore, gledali kako Bima ispunjava zakletvu datu

Draupadi. Udarcima je oborio Dušasanu na tle. Maljem je tukao svaki delić njegovognemoćnog tela, sve dok ne uminu i poslednji trzaj. Poput kovača koji udara jogunastu metalnuploču. Pomno ravnajući svako ispupčenje i udubljenje. Nastavio je da ga ubija dugo nakon štobeše mrtav. Zatim mu golim rukama raspori grudi. Iščupa mu utrobu i stade da loče krv pravoiz pehara rasporenog tela. Njegove obeznanjene oči caklile su se od jarosti, mržnje i luđačkogzadovoljenja. Klokotavi mehurići krvi crveneli su mu se među zubima. Kada je utažio žedustade, s krvavom iznutricom ovijenom oko vrata poput šala, i pohita da potraži Draupadi iokupa je u svežoj krvi. Oko njega je i dalje lelujala pomama, neprimirena ubistvom.

Ludilo beše prisutno tog jutra. Pod zdelom s ružinim pupoljcima. Ne gluma. Estapen iRahel su ga prepoznali. I ranije su ga videli na delu. Nekog drugog jutra. Na nekoj drugojpozornici. Drugu vrstu mahnitosti (sa stonogama na đonovima). Divljačka ekstravagancijaovog odgovarala je okrutnoj ogoljenosti onog.

Sedeli su tamo, Tišina i Praznina, zamrznuti dvojajčani fosili, s čvorugicama iz kojih nisunikli rogovi. Razdvojeni dahom kutambalama. Zatočeni u glibu priče, koja i beše i ne bešenjihova. Koja započe nečim sličnim redu i poretku, ritnuvši se, zatim, poput usplahirenogkonja i odjurivši put bezumlja.

Koču Tomban se prenu iz sna i brižljivo prepolovi svoj jutarnji kokos.Plesači katakalija skinuše šminku i odoše kućama da premlate žene. Čak i Kunti, obao i

prsat.

Svuda naokolo budio se grad prerušen u seoce. Starac se prenu i otetura do peći dazagreje pobibereno kokosovo ulje.

Drug Pilaj. Ajemenemski jajolomac i profesionalni kajganoljubac.Čudnom igrom slučaja, baš on je upoznao blizance s katakalijem. Uprkos Kočama

Bebinom protivljenju, vodio ih je, zajedno s Lenjinom, na celonoćne predstave u hram, gde jeostajao s njima do zore objašnjavajući im jezik i pokrete katakalija. Beše im šest godina kadasu s njim odgledali ovu istu priču. On im je predstavio Raudra Bimu - pomahnitalog,krvožednog Bimu u potrazi za smrću i osvetom. "On traga za zveri koja živi u njemu", rekaoje drug Pilaj - njima, uplašenoj deci razrogačenih očiju - kada je inače dobroćudni Bimapočeo da zavija i reži.

Drug Pilaj im nije rekao za kojom zveri. Možda je, u stvari, hteo da kaže da Bima traga začovekom koji živi u njemu, jer zacelo nema te zveri koja bi ovladala bezgraničnom, večitonovom veštinom ljudske mržnje. Nema te zveri koja se može nositi s takvom silinom i moći.

Zdela s ružinim pupoljcima se zamagli i odasla na zemlju sivu kišicu. Esta i Rahelizađoše kroz kapiju u času kada je drug Pilaj ušao, sjajan od uljane kupke. Čelo je namazaokremom od sandalovine. Kapljice kiše stajale su na njegovoj nauljenoj koži kao perle. Nadlanovima je nosio tek uzbrane cvetove jasmina.

"Oho!", reče piskutavim glasom. "Tu ste! Znači, još vas zanima vaša indijska kultura!Dobrodobro. Vrlo dobro."

Blizanci, ni učtivi, ni neučtivi, ne rekoše ništa. Zajedno pođoše kući. On i Ona. Mi i Mi.

PESIMISTA I OPTIMISTA

Čako se premestio u Papačijevu radnu sobu, kako bi Sofi Mol i Kočama Margaret mogleda borave u njegovoj sobi. Soba beše mala, s prozorom okrenutim ka neuglednoj, prilično

109

zapuštenoj plantaži kaučuka koju je velečasni Džon I. Ajp kupio od svog suseda. Jedna vratavodila su u kuću, a druga (koja je Mamači napravila kako bi Čako, na diskretan način, mogaoda zadovoljava svoje "muške potrebe") u bašticu sa strane.

Sofi Mol je spavala na malom pomoćnom ležaju koji beše postavljen pokraj velikogkreveta. Glava joj je bila ispunjena zujanjem ventilatora na plafonu. Plavosivoplave očiiznenada se otvoriše.

Raz Buđene.Raz Dragane.Raz Igrane.San bi otpušten po kratkom postupku.Prvi put od kada je Džo poginuo nije pomislila na njega odmah po buđenju.Pogledala je po sobi. Micale su joj se samo oči. Kao u pauka koji, uhvaćen na

neprijateljskoj teritoriji, kuje plan za spektakularan beg.Na Čakovom stolu stajala je vaza s neobično aranžiranim, već klonulim hibiskusima.

Zidovi behu puni knjiga. Vitrina puna polomljenih aviončića. Skrhanih leptira molećivihočiju. Drvenih žena zloćudnog kralja, koje čame uklete kobnom drvenom kletvom.

Zatočene.Samo jedna od njih, njena mati Margaret, utekla je u Englesku.Soba se vrtela u nepomičnom, hromiranom središtu srebrnkastog ventilatora. Gušter boje

nedopečenog keksa znatiželjno ju je posmatrao. Pomislila je na Džoa. Nešto se u njoj strese.Sklopila je oči.

Nepomično, hromirano središte ventilatora vrtelo joj se u glavi.Džo je umeo da hoda na rukama. A kada je vozio bicikl nizbrdo, znao je da vetrom

napuni košulju.Na krevetu do nje i dalje je spavala Kočama Margaret. Ležala je na leđima, ruku

sklopljenih na trbuhu. Prsti joj behu otečeni, te se činilo da je burma steže. Obrazi su jojskliznuli s obe strane lica. Njene jagodice behu visoke i istaknute, a usta povučena nadole, uneveselom osmejku koji jedva da je otkrivao zube. Počupala je nekad guste obrve, načinivšiod njih trenutno moderne tanušne lukove koji su licu davali pomalo iznenađen izraz čak i usnu. Ostali izrazi njenog lica izranjali su s obrvama koje su, lagano, iznova rasle. Lice joj bešezarumenjeno, čelo sjajno. Pod rumenilom je vrebalo bledilo. Odagnana tuga.

Izgužvan tanki materijal sintetičke teget-bele haljine na cvetiće klonulo joj je pokrivaotelo, uspinjući se preko grudi i ponirući u udubljenje između njenih dugih, snažnih nogu, kaoda i sama haljina, nesviknutna na vrućinu, beše željna sna.

Na noćnom stočiću, u srebrnom ramu, stajala je crno-bela venčana fotografija Čaka iKočame Margaret. Fotografija beše snimljena pred crkvom u Oksfordu. Provejavao je sneg.Prve pahulje rasule su se po ulici i pločniku. Čako je bio obučen kao Nehru. Nosio je beličuridar i crni šervani. Ramena mu behu posuta snegom. Imao je ružu u reveru i maramicusavijenu u trougao u džepu. Obuo je uglačane crne koledž-cipele. Izgledao je kao da se smejesebi i načinu na koji je odeven. Kao da je na maskenbalu.

Kočama Margaret je nosila dugu haljinu od penastog materijala i jeftin ukras u kratkoj,kovrdžavoj kosi. Veo joj beše podignut s lica. Bila je visoka koliko i on. Izgledali su srećni.Vitki i mladi, čkiljili su pred svetlom koje im je išlo u oči. Njene guste, tamne obrve behuskupljene, čineći lepu suprotnost s čipkastom belinom venčanice. Ličila je na namršteni oblaks obrvama. Iza njih je stajala krupna, starija žena debelih članaka, u kaputu zakopčanom dogrla. Majka Kočame Margaret. Pored nje su stajale njene dve unuke u hulahopkama,kariranim suknjama na falte i s istim šiškama. Obe su se smejuljile držeći ruke na ustima.Majka Kočame Margaret gledala je u stranu, van fotografije, kao da bi radije bila negdedrugde.

Otac Kočame Margaret odbio je da prisustvuje venčanju. Nije voleo Indijce, smatrao ih jepodmuklim, nepoštenim svetom. Nije mogao da veruje da mu se kći udaje za jednog od njih.

U desnom uglu fotografije video se muškarac koji je gurao bicikl uz pločnik, osvrnuvši seda bolje pogleda par.

U vreme kada je upoznala Čaka, Kočama Margaret je radila kao kelnerica u oksfordskoj

110

kafeteriji. Njena porodica živela je u Londonu. Otac joj beše vlasnik pekare, dok je majkaradila u salonu za šivenje šešira. Godinu dana ranije Kočama Margaret se iselila izroditeljskog doma, bez nekog posebnog razloga osim mladalačke želje za osamostaljenjem.Nameravala je da se zaposli, zaradi novac za pohađanje pedagoške akademije i zatim potražiposao u nekoj školi. U Oksfordu je delila stan s drugaricom. Takođe kelnericom, u drugojkafeteriji.

Učinivši ovaj korak, Kočama Margaret je shvatila da postupa upravo onako kako su želelinjeni roditelji. Suočena s Pravim Svetom, grčevito se držala starih, dobro upamćenih pravila.Osim sebe same, više nije imala nikog protiv koga bi se bunila. Ako se izuzme činjenica dajepovremeno malo glasnije puštala gramofon, u Oksfordu je nastavila da vodi mali, skučenživot, od kojeg je želela da pobegne.

Sve dok, jednoga jutra, u kafeteriju nije ušao Čako.Beše to leto završne godine njegovih studija. Bio je sam. Njegova izgužvana košulja bila

je nakrivo zakopčana. Pertle mu behu odvezane. Njegova kosa, spreda brižljivo začešljana izalizana, pozadi je podsećala na ukrućen bodljikavi oreol. Ličio je na neuredno, blaženobodljikavo prase. Bio je visok. Uprkos neuglednoj garderobi (neodgovarajućoj kravati,iznošenom kaputu), Kočama Margaret zapazi da je lepo građen. Činilo se da ga okolinazabavlja. Žmirio je kao da pokušava da pročita udaljeni natpis, zaboravivši da stavi naočare.Uši su mu štrčale iz kose kao drške na šolji. Njegova atletska grada i neuredna spoljašnjostnisu išli jedno uz drugo. Jedino su sjajni, radosni obrazi ukazivali da se u njemu krije debeomuškarac.

Nije posedovao ni trunku kolebljivosti ili pokajničke nelagodnosti koji se obično očekujuod neurednih, odsutnih ljudi. Izgledao je raspoloženo, kao da beše sa zamišljenim prijateljemu čijem društvu uživa. Zauzeo je mesto kraj prozora i seo oslonivši lakat na sto, a glavu naruku. Gledao je smešeći se po praznoj kafeteriji, kao da se bavi mišlju da zapodene razgovor snameštajem. S istim prijateljskim osmehom naručio je kafu, mada se činilo da nije ni primetiovisoku kelnericu gustih obrva koja je zapisala njegovu narudžbu.

Žacnula se kada je sipao dve pune kašike šećera u belu kafu.Zatim je naručio jaja na oko i tost. I još kafe i džem od jagoda.Kada se vratila s narudžbom, rekao je, kao da nastavlja ranije započeti razgovor: "Da li si

čula vic o čoveku koji je imao sinove blizance?""Ne", odgovorila je, spuštajući njegov doručak na sto. Iz nekog razloga (zbog urođene

opreznosti ili instinktivne uzdržanosti prema strancima), nije pokazala živo zanimanje za vic oČoveku sa Sinovima Blizancima. Čaku to nije smetalo.

"Jedan čovek je imao sinove blizance", rekao je Kočami Margaret. "Pita i Stjuarta. Pitbeše Optimista, a Stjuart Pesimista."

Povadio je jagode iz džema i poređao ih na rub tanjira. Ostatak džema debelo je namazaona tost s puterom.

"Za trinaesti rođendan otac je poklonio Stjuartu - Pesimisti - skup sat, stolarski alat ibicikl."

Čako je podigao glavu prema Kočami Margaret, proveravajući da li ga sluša."A Pitu, Optimisti, napunio je sobu konjskom balegom."Čako je stavio jaja na oko na tost, zgnječio sjajna, drhtava žumanca i razmazao ih

kašikom po džemu od jagoda."Čim je Stjuart otvorio svoje poklone, počeo je da gunđa. Nije želeo stolarski alat, nije

mu se dopadao sat, a bicikl nije imao odgovarajuće gume."Kočama Margaret je prestala da ga sluša, zaokupljena posmatranjem neobičnog rituala

koji se odvijao na njegovom tanjiru. Tost, premazan džemom i jajima, beše isečen na jednakečetvorouglove. Jagode izvađene iz džema ponovo su sazvane, jedna po jedna, i isečene nasitne komadiće.

"Kada je otac ušao u sobu Pita, Optimiste, nije mogao da ga vidi, ali je začuo zvukužurbanog kopanja i otežanog disanja. Konjska balega letela je na sve strane."

Čako je počeo da se trese od uzdržanog smeha, bližeći se kraju svog vica. Rukama kojesu se smejale spustio je po komadić jagode na svaki svetložuto-crveni četvorougao tosta, tako

111

da je sadržaj tanjira podsećao na neprivlačnu zakusku koju bi neka starica poslužila usredpartije karata.

"'Šta to radiš, za boga miloga?', dreknuo je otac na Pita."So i biber posuti su na četvorougaonike tosta. Čako napravi pauzu pre završnice, smejući

se prema Kočami Margaret, koja se smešila prema njegovom tanjiru."Duboko iz balege začu se glas: 'Slušaj, oče', rekao je Pit, 'čim je ovoliko govana, mora da

se tu negde krije i poni.'"Držeći nož i viljušku u rukama, Čako se zavali u stolicu, usred praznog kafea, i prsnu u

piskav, štucav, zarazan smeh debelog muškarca, dok su mu se suze slivale niz obraze.Kočama Margaret se osmehnu, mada je propustila veći deo vica. Zatim poče da se smejenjegovom smehu. Njihov smeh hranio se samim sobom, uspinjući se ka histeričnom grohotu.Kada je ušao vlasnik kafeterije, ugledao je mušteriju (ne preterano poželjnu) i kelnericu (tekumereno poželjnu) zaključane u spirali gromoglasnog, nezaustavljivog smeha.

U međuvremenu, druga (stalna) mušterija je, neprimećena, čekala da bude uslužena.Vlasnik je uz glasan zveket obrisao već obrisane čaše i bučno spustio posude na šank,

iskazujući svoje nezadovoljstvo Kočamom Margaret. Ona pokuša da se sabere i priminarudžbu. Međutim, oči su joj suzile, s naporom je zaustavljala novi napad smeha, te gladnigospodin koji je naručivao doručak podiže pogled s jelovnika i stisnu tanke usne u nemomnegodovanju.

Krišom je pogledala prema Čaku, koji ju je posmatrao s osmehom. S ludo prijateljskimosmehom.

Završio je s doručkom, platio i otišao.Gazda je prekorio Kočamu Margaret i održao joj predavanje o Kafeterijskoj Etici. Izvinila

mu se. Zaista je žalila zbog svog ponašanja.Iste večeri, posle radnog vremena, s nelagodnošću je razmišljala o ovom događaju.

Obično beše pribrana, nesklona da se upusti u neobuzdano smejanje s potpunim neznancem.To joj se činilo kao preterano blizak, intiman čin. Pitala se šta ju je nateralo na takav smeh.Vic nije, to je znala.

Setila se Čakovog smeha. Osmejak dugo ne napusti njene oči.

Čakove posete kafeteriji su učestale.Uvek je stizao s nevidljivim pratiocem i s prijateljskim smeškom. Kada ga je usluživala

druga kelnerica, očima je tražio Kočamu Margaret i krišom s njom razmenjivao osmehe,prizivajući zajedničku uspomenu na njihov Smeh.

Kočama Margaret je shvatila da se veseli posetama Raščupanog Bodljikavog Praseta. Bezuzbuđenja, ali s rastućom naklonošću. Saznala je da je stipendista iz Indije. I da vesla za klubBaliol.

Do samog dana venčanja nije mogla da veruje da će pristati da se uda za njega.Posle nekoliko meseci zajedničkih izlazaka, Čako poče da je krijumčari u svoje odaje, u

kojima je živeo kao bespomoćni princ u izgnanstvu. Uprkos nadljudskim naporima njegovečistačice, soba mu beše večito prljava. Knjige, prazne vinske flaše, prljavo rublje i opušciležali su razvejani po podu. Bilo je opasno otvarati ormare, jer su se iz njih obrušavali odeća,obuća i knjige, a neke njegove knjige behu dovoljno teške da nanesu ozbiljne povrede.Kočama Margaret se odrekla svog majušnog, preglednog života, prihvativši ovaj barokniurnebes, uz tihi uzdah toplog tela koje uranja u ledenu vodu.

Ispod kože Raščupanog Bodljikavog Praseta otkrila je ojađenog Marksistu u sukobu snemogućim, neizlečivim Romantičarom koji je zaboravljao svece, lomio vinske čaše i izgubioprsten. I vodio ljubav sa strašću koja joj je oduzimala dah. Oduvek je sebe smatrala priličnonezanimljivom devojkom punačkog struka i debelih gležnjeva. Ni posebno ružnom, niposebno lepom. Ali kada beše s Čakom, stare granice su se pomerale. Vidici su se otvarali.

Nikada ranije nije upoznala čoveka koji je govorio o svetu - o onome što svet jeste, što jebio i što bi, po njegovom mišljenju, mogao biti - na način na koji drugi ljudi koje je poznavalagovore o svojim poslovima, prijateljima ili vikendima na plaži.

U Čakovom društvu Kočama Margaret se osećala kao da joj je duša utekla iz skučenog pritvora

112

njene ostrvske domovine u široka, šarolika prostranstva njegove. Kao da čitav svet pripadanjima i leži poput žabe na stolu za disekciju, čekajući da bude proučen.

Za godinu dana, koliko ga je poznavala pre venčanja, otkrila je u sebi malo čarolije inakratko se osetila kao razdragani duh oslobođen iz boce. Beše, možda, premlada da shvati danjena ljubav prema Čaku nije ništa drugo do neodlučno, bojažljivo prihvatanje sebe same.

Za Čaka je Kočama Margaret bila prva devojka u njegovom životu. Ne samo prva žena sakojom je spavao, već i prvi pravi prijatelj. Najviše mu se dopadala njena samodovoljnost.Možda ovo i ne beše tako retka osobina za prosečnu Engleskinju, ali se Čaku činila izuzetnom.

Sviđalo mu se što se Kočama Margaret ne oslanja na njega. Što nije siguran u njenaosećanja. Što do poslednjeg časa ne zna da li će se udati za njega. Voleo je način na koji seuspravljala u postelji, naga, okretala mu duga bela leđa, gledala na sat i govorila trezvenimglasom: "Jao, moram da požurim!" Voleo je način na koji je vozila svoj rasklimatani bicikl naposao. Podsticao je razlike u njihovim mišljenjima i radovao se u sebi njenim povremenimizlivima negodovanja zbog njegove aljkavosti.

Beše joj zahvalan što ne želi da se brine o njemu. Što se ne nudi da čisti za njim. Što neizigrava njegovu majku, koje beše sit. Počeo je da zavisi od Kočame Margaret, jer ona nijezavisila od njega. Obožavao ju je jer ga nije obožavala.

O njegovoj porodici Kočama Margaret je znala veoma malo.Tokom boravka u Oksfordu, Čako je, zapravo, veoma retko mislio na svoju porodicu.

Mnogo toga se dešavalo u njegovom životu, a Ajemenem mu se činio predalekim. Rekapremalom. Riba malobrojnom.

Ništa ga nije podsticalo da ostane u vezi s roditeljima. Njegova stipendija bila je izdašna.Novac mu nije manjkao. Beše silno zaljubljen u svoju ljubav prema Kočami Margaret, te unjegovom srcu ne ostade mesta ni za koga drugog.

Mamači mu je redovno pisala, detaljno opisujući mučne svađe s Papačijem i izlažućibrige za Aminu budućnost. Gotovo nijedno pismo nije pročitao do kraja. Katkad se nije trudioni da ih otvori. Nikada nije odgovorio pismom.

Čak i kada ih je jedanput posetio (i sprečio Papačija da premlati njegovu majku bakarnomvazom, nakon čega je stolica za ljuljanje usmrćena na mesečini), jedva da beše svestanočevog poniženja, majčinog udvostručenog obožavanja i iznenadne sestrine lepote. Došao je iotišao u snu, žudeći za trenutkom kada će ponovo ugledati devojku dugih, belih leđa, koja gaje čekala.

Iste zime kada se vratio s koledža (prošavši loše na ispitima), Čako i Kočama Margaret suse venčali. Bez pristanka njene porodice. Bez znanja njegove.

Doneli su odluku da žive u stanu Kočame Margaret (iseljavajući Drugu Kelnericu, izDruge Kafeterije) dok on ne nađe posao.

Vreme za venčanje nije moglo biti gore.Ruku podruku s pritiscima svakodnevice došla je i oskudica. Stipendija prestade da stiže.

Valjalo je plaćati punu stanarinu.S prestankom veslačkih treninga pristigla je neočekivana, preuranjena, sredovečna

gojaznost. Čako postade Debeli Muškarac, s telom koje je odgovaralo njegovom smehu.Nakon godinu dana bračnog života, čar Čakove studentske aljkavosti izbledela je u očima

Kočame Margaret. Više je nije zabavljala činjenica da ju je, po povratku s posla, stan čekao uistom prljavom haosu. Da mu ni na kraj pameti nije padalo da namesti krevet ili opere odeću isudove. Da se nije izvinjavao zbog nove sofe koju je progoreo cigaretom. Da beše nesposobanda zakopča svu dugmad, veže kravatu i zaveže pertle pre no što pođe u potragu za poslom.Nakon godinu dana bila je spremna da žabu na stolu za disekciju trampi za neke sitne,praktične ustupke - za zaposlenog muža, na primer, i za čistu kuću.

Konačno je Čako pronašao kratkotrajan, loše plaćen posao u Odeljenju za prekomorskutrgovinu pri Indijskom odboru za trgovinu čajem. U nadi da će napredovati u službi, Čako se sKočamom Margaret preselio u London. U još manji i bedniji stan. Roditelji Kočame Margaretodbili su da je vide.

Upravo je otkrila da je u drugom stanju, kada je srela Džoa. On je bio stari školski drug njenog

113

brata. U vreme kada su se upoznali, Kočama Margaret beše lepša no ikad. Trudnoća jepodarila rumenilo njenim obrazima i sjaj njenoj gustoj, tamnoj kosi. Uprkos bračnimproblemima, nosila je u sebi skriveni ushit, opčinjenost vlastitim telom kakva se katkad javljakod trudnih žena.

Džo je bio biolog. Upravo je pripremao treće izdanje Biološkog rečnika za maluizdavačku kuću. Džo je bio sve što Čako nije.

Pouzdan. Zaposlen. Mršav.Kočama Margaret mu se okrenula poput biljke koja se u mračnoj sobi okreće mlazu svetla.

U nemogućnosti da nađe novi posao, Čako je obavestio Mamači o ženidbi i zamolio je damu pošalje novac. Mamači je, očajna, u tajnosti založila svoj nakit i poslala novac Čaku uEnglesku. Ne beše dovoljno. Nikad ne beše dovoljno.

Odmah po rođenju Sofi Mol, Kočama Margaret je shvatila da, za svoje dobro i dobrosvoje kćeri, mora da napusti Čaka. Zamolila ga je za razvod.

Čako se vratio u Indiju, gde je s lakoćom našao posao. Nekoliko godina predavao je naHrišćanskom koledžu u Madrasu, da bi se po Papačijevoj smrti vratio u Ajemenem, donosećisa sobom mašinu za zatvaranje tegli, veslo i slomljeno srce.

Mamači je s radošću dočekala Čakov povratak u svoj život. Hranila ga je, ušivala mudugmad, vodila računa da u njegovoj sobi uvek ima sveže ubranog cveća. Čaku beše potrebnomajčino obožavanje. Štaviše, zahtevao ga je, a opet ju je zbog toga prezirao, kažnjavajući je upotaji. Počeo je da se diči svojom gojaznošću i nebrigom za fizički izgled. Oblačio je jeftine,šarene sintetičke košulje preko belog mundua i obuvao najružnije plastične sandale koje bešemoguće nabaviti. Kada je Mamači imala goste, rođake ili stare prijatelje iz Delhija, Čako sepojavljivao za njenim ukusno nameštenim trpezarijskim stolom - ukrašenim raskošnimbuketima orhideja i najlepšim porcelanskim posuđem - čačkajući staru krastu ili češući velike,potamnele bradavice koje je odnegovao na laktovima.

Omiljena meta mu behu Kočama Bebini gosti, katolički biskupi ili sveštenici koji susvraćali da nešto prezalogaje. Čako je u njihovom prisustvu izuvao sandale i vetrio ogavnignojavi čir na stopalu.

"Bože, smiluj se ovom sirotom gubavcu", govorio je, dok je Kočama Beba očajničkinastojala da skrene njihovu pažnju cupkajući im iz brada mrvice keksa i parčiće banane.

Ali najstrašnija tajna kazna kojom je Čako kažnjavao Mamači, kazna koja ju je najviševređala, beše Čakova priča o Kočami Margaret. O njoj je govorio često i s naročitimponosom. Kao da joj se divio što se razvela od njega.

"Zamenila me je boljim čovekom", govorio je Mamači, a ona bi se zgrčila kao da jeocrneo nju, a ne sebe samog.

Kočama Margaret je pisala redovno, prenoseći Čaku novosti o Sofi Mol. Uveravala ga jeda je Džo divan, brižan otac i da je Sofi Mol veoma vezana za njega, što je Čaka istovremenoi radovalo i rastuživalo.

Kočama Margaret beše srećna sa Džoom. Verovatno srećnija no što bi bila da nije provelanekoliko divljih, nesigurnih godina sa Čakom. O Čaku je mislila s toplinom, ali bez žaljenja.Nije mogla ni da nasluti koliko duboko ga je povredila, jer je i dalje o sebi mislila kao oobičnoj ženi, a o njemu kao o nesvakidašnjem muškarcu. Kako Čako ni onda, a ni kasnije nijepokazao svoju patnju ni slomljeno srce, Kočama Margaret je verovala da njihov brak za njegabeše pogrešan koliko i za nju. Kada mu je rekla za Džoa, otišao je sa žaljenjem, ali mirno. Sasvojim nevidljivim pratiocem i prijateljskim osmehom.

Redovno su se dopisivali, a njihov odnos sazrevao je s godinama koje su prolazile. ZaKočamu Margaret prerastao je u ugodno, odano prijateljstvo. Za Čaka to beše način, jedininačin, da ostane u vezi s majkom svog deteta i jedinom ženom koju je ikada voleo.

Kada je došlo vreme da Sofi Mol krene u prvi razred, Kočama Margaret je završilaučiteljsku školu i dobila posao učiteljice u Klapamu. Za Džoovu nesreću čula je u zbornici.Vest joj je saopštio mladi policajac ozbiljnog lika, držeći šlem u rukama. Izgledao je neobično

114

smešno, kao loš glumac na audiciji za dramsku ulogu. Kočama Margaret se instinktivnoosmehnula čim ga je ugledala.

Zbog Sofi Mol, ako ne i zbog sebe same, Kočama Margaret je dala sve od sebe da seprisebno suoči s tragedijom. Da se pretvara da se prisebno suočava s tragedijom. Na poslu nijeuzela slobodne dane. Starala se da školske obaveze Sofi Mol budu ispunjene - Završi domaći.Pojedi jaje. Ne, ne možemo da ne idemo u školu.

Svoju teskobu skrivala je pod maskom žustre, preduzimljive učiteljice. Rupa u Vasioni uobliku stroge učiteljice (koja katkad lupa šamare).

Ali kada je primila Čakovo pismo u kome ih je pozivao da dođu u Ajemenem, nešto unjoj uzdahnu i sede. Uprkos svemu što se desilo između nje i Čaka, na svetu ne beše osobe skojom bi radije provela Božić. Što je više razmišljala o toj ideji, to joj se činila privlačnijom.Ubedila je sebe da bi putovanje u Ajemenem bilo prava stvar za Sofi Mol.

I tako, svesna da će se njeni prijatelji i kolege začuditi kada čuju da juri prvom mužu čimje drugi preminuo, Kočama Margaret podiže svoju ušteđevinu i kupi dve avionske karte.London - Bombaj - Kočin.

Ova odluka proganjaće je do kraja života.Ponela je u grob sliku malenog tela svoje kćeri ispruženog na kauču gostinske sobe u

Ajemenemu. Već izdaleka beše jasno da je mrtva. Ne bolesna, ne usnula. Zbog načina na kojije ležala. Zbog ugla pod kojim joj udovi behu savijeni. Zbog neprikosnovene nadmoći Smrti.Zbog njenog užasavajućeg mira.

Zelene trave i rečno blato upleli su se u njenu lepu crvenosmeđu kosu. Upali kapci behujoj izranjavljeni od ribljih zuba. (O, da, takve su ribe dubokih voda. Nema šta ne bi okusile.)Na njenom bledoljubičastom somotskom prsluku pisalo je iskošenim, veselim slovima:Raspust! Od predugog boravka u vodi koža joj beše namreškana kao palac nadničara.

Utopljena sirena koja je zaboravila da pliva.Srebrni naprstak stisnut u njenoj maloj šaci, za dobru sreću.Malena ispičutura iz naprstka.Stanovnica kovčega na točkovima.Kočama Margaret nikada nije oprostila sebi što je povela Sofi Mol u Ajemenem. Što ju je

ostavila samu preko vikenda, kada su ona i Čako otišli u Kočin da potvrde rezervacije zapovratak.

BEŠE OKO DEVET UJUTRO kada je do Mamači i Kočama Bebe stigla vest da je napovršinu reke isplivalo telo bele devojčice, tamo gde se Minačal širi i primiče rukavcima.Niko nije znao gde su Esta i Rahel.

Nijedno od troje dece nije se tog jutra pojavilo da popije šolju mleka. Kočama Beba iMamači pomisliše da su, možda, otišli da se okupaju u reci. Ovo ih zabrinu, jer je kiša lilacelog proteklog dana i dobar deo noći. Znale su da reka može da bude opasna. Kočama Bebaposla Koču Mariju da ih potraži, ali se ova vrati sama. U haosu koji je nastao nakon poseteVelje Papena niko nije mogao da se seti kada je poslednji put video decu. U tim trenucima nanjih niko nije ni pomislio. Mogli su biti odsutni cele noći.

Amu još uvek beše zaključana u svojoj sobi. Kočama Beba je imala ključ. Kroz vrataupita Amu da li možda zna gde bi deca mogla biti. Nastojala je da prikrije paniku i pitanju daneobavezan prizvuk. Nešto lupi u vrata. Amu beše van sebe od besa i neverice pred onim štoju je snašlo. Bila je zaključana kao porodična luđakinja u srednjovekovnom domaćinstvu. Tekkasnije, kada se svet obrušio na njih, kada su telo Sofi Mol doneli u Ajemenem i kada ju jeKočama Beba otključala, kroz sito Aminog besa stala je da sipi spoznaja o onome što sedogodilo. Strah i zebnja primoraše je da se sabere. I tek tada se seti reči koje je izgovorila

115

kada su blizanci došli do vrata njene spavaće sobe i pitali je zašto je zaključana. Brzopletoizrečenih, nepromišljenih reči.

"Zbog vas!", ciknula je Amu. "Da nije vas, ne bih bila ovde! Ništa od ovoga se ne bidesilo! Ja ne bih bila ovde! Bila bih slobodna! Trebalo je da vas ostavim u sirotištu čim samvas rodila! Vi ste kamenje oko mog vrata!"

Nije mogla da ih vidi kako čuče kraj vrata. Iznenađena Lokna i Palmica u Ljubavi-u-Tokiju. Smeteni blizanci-ambasadori bogznačega. Njihove ekselencije ambasadori E. Pelvis iŽ. Bubica.

"Odlazite odavde!", rekla je Amu. "Odlazite i ostavite me na miru!"Tako i učiniše.Kada umesto odgovora na pitanje o deci začu tup udarac o vrata, Kočama Beba se udalji.

U njoj je rasla plima užasa dok je povlačila očiglednu, logičnu i sasvim pogrešnu vezu izmeđudogađaja od protekle noći i nestanka dece.

Kiša je počela da pada rano prethodnog popodneva. Vreli dan se nenadano smračio; neboje zapljeskalo i počelo da tutnji. Koču Marija, u bezrazložno lošem raspoloženju, stajala je ukuhinji na niskoj hoklici i divljački čistila veliku ribu, sred smrdljive mećave riblje krljušti.Njene zlatne minduše žestoko su se vrtele. Srebrna krljušt razletela se po kuhinji padajući počajnicima, zidovima, nožićima za povrće, frižideru. Pravila se da ne primećuje Velju Papena,koji je stajao drhteći na kuhinjskim vratima, mokar do gole kože. Njegovo pravo oko bešezakrvavljeno. Činilo se da je pio. Stajao je tako desetak minuta, čekajući da bude primećen.Kada je Koču Marija završila sa čišćenjem ribe i nasrnula na luk, nakašljao se i zamolio davidi Mamači. Koču Marija pokuša da ga otera, ali se nije dao. Svaki put kada bi otvorio ustamiris rakije zapahnuo bi Koču Mariju svom snagom. Nikada ga nije videla u takvom stanju.Gotovo da ga se uplašila. Pretpostavila je šta bi moglo biti posredi i zaključila da je najboljeda pozove Mamači. Zatvorila je kuhinjska vrata, ostavljajući Velju Papena da se pijano klatina pljusku. Mada je bio decembar, pljuštalo je kao da je jun. Ciklonska nepogoda, pisale sunovine narednog dana. Ali tada više niko ne beše u stanju da čita novine.

Možda je kiša dovela Velju Papena do kuhinjskih vrata. U očima praznovernog čovekaova neuobičajena, neumoljiva provala oblaka mogla je ličiti na predskazanje razjarenog Boga.U očima pijanog praznovernog čoveka ličila je na početak kraja sveta. Što je, u neku ruku, ibila.

Mamači je ušla u kuhinju obučena u podsuknju i ružičastu kućnu haljinu, a Velja Papense popeo uz kuhinjske stepenice i ponudio joj svoje veštačko oko. Držao ga je na dlanu.Rekao je da ga ne zaslužuje i da želi da joj ga vrati. Levi kapak klonuo mu je preko prazneočne duplje, u nepomičnom, monstruoznom migu. Kao da je sve što će reći tek deo brižljivosmišljene neslane šale.

"Šta je bilo?" upita Mamači i ispruži ruku, misleći da joj Velja Papen, iz nekog razloga,vraća kilogram pirinča koji mu je dala tog jutra.

"To je njegovo oko", reče Koču Marija glasno, očiju suznih od luka. Ali Mamači je većdotakla stakleno oko. Ustuknuvši pred njegovom klizavom površinom. Sličnom slinavommermeru.

"Da li si pijan?", ljutito uzviknu Mamači put kišnih kapi. "Kako se usuđuješ da mi izađešna oči u takvom stanju?"

Odbauljala je do sudopere i sapunom sprala sluzave sokove paravanovog oka. Kada jezavršila, omirisa svoje ruke. Koču Marija pruži Velji Papenu staru kuhinjsku krpu. Nijeizustila ni reč kada se popeo na najviši stepenik, gotovo ušavši u njenu Dodirljivu kuhinju, i tuse obrisao, zaklonjen od kiše.

Kada se primirio, Velja Papen vrati oko u duplju i poče da govori. Najpre je potankonabrojao usluge koje je Mamačina porodica učinila njegovoj. Generacija za generacijom.Kako je, daleko pre no što je to palo na pamet komunistima, velečasni Džon Ajp njegovomocu Kelanu dao pravo na zemlju, na kojoj i danas žive. Kako je Mamači platila za njegovooko. Kako je pomogla Veluti da se odškoluje i zaposlila ga.

Mada kivna zbog njegovog pijanstva, Mamači nije imala ništa protiv da odsluša epsku sagu

116

o sebi i o hrišćanskoj širokogrudosti svoje porodice. Ništa je nije pripremilo na ono što je usledilo.Velja Papen zajeca. Jedna polovina njegovog lica ronila je suze koje su se skupljale u

pravom oku i sijale na crnom obrazu. Drugim okom je bezizražajno zurio pred sebe. Stariparavan koji pamti dane hodanja unatraške, razapet između Odanosti i Ljubavi.

Zatim ga obuze Užas i strže mu reči s jezika. Rekao je Mamači šta je video. Ispričao joj jeo malom čamcu koji je, iz noći u noć, prelazio reku. I ko je u njemu bio. Ispričao joj je priču omuškarcu i ženi koji stajahu na mesečini. Koža uz kožu.

Odlazili su u kuću Karija Sajpua, rekao je Velja Papen. U njih je ušao demon belogčoveka. Kari Sajpu se tako svetio Velji Papenu za ono što mu je ovaj učinio. Čamac (na komeje Esta sedeo, koji je Rahel pronašla) ostajao je privezan za panj, uz strmu stazicu koja je krozmočvaru vodila do napuštene plantaže kaučuka. Video ga je kako se ljuljuška na vodi.Iščekujući povratak ljubavnika. Satima. Ponekad bi tek izjutra izronili iz guste trave. VeljaPapen ih je video sopstvenim okom. Videli su ih i drugi. Celo selo je znalo. Beše samo pitanjevremena kada će saznati i Mamači. I tako je Velja Papen sam došao da je obavesti. S obziromna to da beše paravan i zaduženi vlasnik veštačkih delova tela, smatrao je to svojom dužnošću.

Ljubavnici. Jedno njegova, drugo njena krv. Njegov sin i njena kći. Učinili sunezamislivo zamislivim, a nemoguće mogućim.

Velja Papen nastavi da govori. Da plače. Da se grči. Da pokreće usne. Mamači nije čulanjegove reči. Zvuk kiše bivao je sve glasniji, sve dok nije eksplodirao u njenoj glavi. Nije čulavlastite urlike.

Slepa starica u ružičastoj kućnoj haljini, sede kose upletene u mišji repić, iznenadazakorači napred i svom snagom gurnu Velju Papena niz stepenice. Velja Papen posrnu,skotrlja se niz stepenice i pade u blato. Beše zatečen. Poslednje što je Nedodirljivi čovekmogao da očekuje beše da bude dodirnut. Posebno u ovakvim okolnostima. On je povazdanostajao zatočen u svojoj nepromočivoj čauri.

Kočama Beba je prolazila pored kuhinje. Videla je kako Mamači pljuje na kiši, FUJ!FUJ! FUJ!, i čula kako Velja Papen, izvaljen u mulju, mokar i uplakan, nudi da ubije svogasina. Da ga rastrgne na komade.

Mamači je vikala: "Pijano pseto! Pijana paravanska lažovčino!"Koču Marija je, nastojeći da je nadviče, prepričala priču Velje Papena. Kočama Beba

smesta shvati kakve izvanredne mogućnosti krije ovakav sled događaja i svojim mislima dadepomazanje. Procvetala je. Beše to božja kazna za grešnu Amu, kao i osveta za poniženje kojeje ona (Kočama Beba) pretrpela zbog Velute i drugih učesnika marša. Zbog toga što su jenazvali Modalali Marjakuti, zbog toga što su je prisilili da maše crvenom zastavom. Istogtrena ona zaplovi punim jedrima. Poput broda vrline na moru greha.

Kočama Beba obgrli Mamači svojom teškom rukom."Mora da govori istinu", reče tiho. "Ona je sposobna za to. Kao i on. Velja Papen ne bi

izrekao takvu laž."Zamoli Koču Mariju da donese čašu vode i stolicu za Mamači. Zatraži od Velje Papena

da ponovi svoju priču, raspitujući se za detalje. Čiji čamac? Koliko često? Koliko dugo?Kada je završila s Velja Papenom, okrenu se prema Mamači: "On mora da ode", reče.

"Večeras. Pre no što odu još dalje. Pre no što nas upropaste."Zatim se strese kao šiparica. I reče: "Kako je mogla da podnese onaj miris? Zar niste

primetile? Imaju poseban miris, ti paravani."Iznošenjem tog zapažanja njenog nosa, izgovaranjem tog naročito pikantnog detalja,

Užasu je skinuta brnjica.Bes koji je Mamači osetila prema jednookom paravanu ispruženom na kiši, pijanom,

ubalavljenom i umazanom blatom, pretvorio se u ledeni prezir prema njenoj kćeri i onome štoje učinila. Zamislila ju je kako se, naga, sjedinjuje u kaljuzi s muškarcem koji ne beše ništa više odprljavog najamnog radnika. Zamislila je detalje: hrapava, crna ruka paravana na beloj dojcinjene kćeri. Njegova usta na njenim. Njegova crna bedra uzdrhtala među njenim raskrečenimbutinama. Zvuk njihovog dahtanja. Njegov poseban paravanski miris. Kao životinje, pomisliMamači i umalo ne povrati. Kao pas s kučkom u teranju. Razumevanje "Muških Potreba"njenog sina potpirilo je razjareni gnev prema njenoj kćeri. Ukaljala je ugled svoje porodice

117

(ugled Blagoslovenog Mališe, koga je blagoslovio antiohijski patrijarh glavom i bradom,ugled Entomologa Njenog veličanstva, ugled oksfordskog stipendiste) i sve ih bacila nakolena. Na generacije koje dolaze zauvek će pokazivati prstom na venčanjima i sahranama.Na krštenjima i rođendanskim proslavama. Podgurkivaće se. Došaptavaće se. Sve je svršeno.

Mamači beše van sebe.Učinile su ono što su morale, dve stare žene. Gnev beše Mamačin. Plan Kočama Bebin.

Poručnik-kepec beše Koču Marija. Zaključale su Amu u njenu sobu (namamivši je tamo naprevaru) i zatim poslale po Velutu. Znale su da moraju da ga prisile da ode iz Ajemenema preno što se Čako vrati. Nisu ni mogle ni smele da pretpostave kako će se on ponašati.

Ipak, ne behu samo one krive što su se stvari otrgle kontroli poput podivljalog krda. Podčijim kopitama nestade svako ko mu se našao na putu. Kada su se Čako i Kočama Margaretvratili u Kočin, beše prekasno.

Ribar je već pronašao Sofi Mol.

Zamislite ga.

Sviće zora. Sedi u čamcu, na ušću reke koju poznaje celog života. Brza je, nabujala odkiše. Nešto izranja na površinu. Pažnju mu privlače boje. Bledoljubičasta. Crvenosmeđa. Iboja peska. Plovi nizvodno, put mora. Privlači je bambusovim štapom. Gleda je. Malu sirenunamreškane kože. Malu devojčicu. Crvenosmeđe kose. S nosem Entomologa Njenogveličanstva i srećnim srebrnim naprstkom u šaci. Izvlači je iz vode i spušta u čamac. Ispod njeprostire isprani peškir. Ona ostaje da leži na dnu čamca, uz jato ulovljenih srebrnih ribica. Onvesla kući - taj taj taka taj taj tom - razmišljajući koliko greši svaki ribar koji misli da dobropoznaje svoju reku. Niko ne poznaje Minačal. Niko ne zna šta je spremna da ugrabi ili preda.Ni kada. Zato joj ribari upućuju svoje molitve.

Uzdrhtala Kočama Beba bila je uvedena u kancelariju nadležnog službenika policijskestanice u Kotajamu. Inspektoru Tomasu Metjuu izložila je okolnosti pod kojima je otpuštenjedan od fabričkih radnika. Paravan. Pre nekoliko dana pokušao je da, da ... da se silomnametne njenoj rođaci, rekla je. Razvedenoj majci dvoje dece.

Kočama Beba je lažno predstavila odnos između Amu i Velute ne da bi pomogla Amu,već da bi sprečila izbijanje skandala i odbranila porodični ugled u očima inspektora TomasaMetjua. Nije joj palo na pamet da će Amu sama na sebe baciti ljagu, da će otići u policiju iizneti istinu na videlo. Kočama Beba je tkala priču, i sama počinjući da veruje u svoje reči.

Inspektor je želeo da zna zašto slučaj nije odmah prijavljen policiji."Mi smo stara porodica", rekla je Kočama Beba. "Ne želimo da se ovakve stvari pročuju ..."Inspektor Metju, sakriven iza čupavih brkova, razumeo je savršeno. Imao je Dodirljivu ženu i

dve Dodirljive kćeri, u čijim su Dodirljivim matericama čekala Dodirljiva mlada pokolenja."Gde je sada napastvovana žena?""Kod kuće. Ona ne zna da sam došla ovamo. Ne bi mi dozvolila da dođem. Razumljivo.

Luda je od brige za decom. Histerična."Kasnije, kada je inspektor Tomas Metju saznao istinu, ostao je duboko zabrinut

činjenicom da iz kraljevine Dodirljivih paravan ništa nije uzeo silom. Beše mu dato. Nakonpogreba Sofi Mol, kada je Amu otišla u policijsku stanicu i izjavila da je načinjena greška,potapkao ju je palicom po grudima. Ovo ne beše spontana demonstracija siledžijskogpolicijskog ponašanja. Tačno je znao šta radi. Ovakav postupak beše unapred smišljen da jeponizi i zaplaši. U nastojanju da zavede red u naopakom svetu.

Još kasnije, kada se prašina slegla i došlo vreme da se napiše izveštaj, inspektor TomasMetju čestitao je samom sebi na valjano obavljenom poslu.

Za sada je još uvek samo slušao, pažljivo i učtivo, kako Kočama Beba gradi svoju priču."Sinoć oko sedam sati, kada je počelo da se smrkava, došao je u našu kuću da nam preti.

Kiša je pljuštala. Nestalo je struje i upravo smo palile lampe kada se pojavio", rekla je. "Znaoje da je muška glava kuće, moj rođak Čako Ajp, otputovao u Kočin. Nas tri žene bile smosame u kući." Zastala je na trenutak, kako bi omogućila inspektoru da zamisli strahote koje

118

vrebaju tri same žene kojima se u kući pojavi paravan gladan seksa."Rekle smo mu da ćemo pozvati policiju ako mirno ne napusti Ajemenem. On je

odgovorio da je moja rođaka pristala, možete zamisliti! Pitao nas je kakav dokaz imamo zanaše optužbe. Rekao nam je da po zakonu nemamo nikakvo pravo da ga otpustimo. Bio jeveoma smiren. 'Prošli su dani', rekao je, 'kada ste mogli da nas gazite kao pse Kočama Beba jezvučala veoma ubedljivo. Povređeno. Puna neverice.

Zatim iz nje nahrupi mašta. Nije pomenula da je Mamači bila van sebe. Da je prišlaVeluti i pljunula mu u lice. Nije pomenula šta mu je sve rekla. Kojim ga je imenima nazvala.

Umesto toga, poverila je inspektoru Tomasu Metjuu kako je na dolazak u policijskustanicu nisu naterale Velutine reči, već način na koji su izgovorene. Bez trunke kajanja, što juje sasvim porazilo. Kao da, zapravo, beše ponosan na svoje delo. Nesvesno je Veluti dala likčoveka koji ju je ponizio za vreme marša. Opisala je podrugljiv gnev njegovog lica. Drskuobest u njegovom glasu, koja je u njoj probudila strah. Koja ju je uverila da njegovootpuštanje s posla i nestanak dece nisu i ne mogu biti nepovezani.

Znala je ovog paravana od kad se rodio, rekla je Kočama Beba. Njena ga je porodicaodškolovala, u školi koju je osnovao njen otac, Punjan Kundžu. (Gospodin Tomas Metju je,svakako, čuo za njega? Da, naravno.) Njena porodica mu je omogućila da završi stolarskizanat, njena porodica je njegovom dedi ustupila kuću u kojoj danas živi.

"Kakav ste to svet?", rekao je inspektor Tomas Metju. "Prvo iskvarite te ljude, vodate ihnaokolo kao trofeje, a kada podivljaju, dolazite kod nas i tražite pomoć."

Kočama Beba pognu glavu kao prekoreno dete. Zatim nastavi s pričom. Rekla jeinspektoru Tomasu Metjuu da je proteklih nedelja zapazila nagoveštaje kobnih događaja,drskost i neposlušnost. Pomenula je da ga je videla u maršu na putu za Kočin i da je čula da jenaksalit. Nije primetila boru koja se usekla u inspektorovo čelo kada je čuo ovaj podatak.

Upozorila je svoju rođaku na njega, rekla je Kočama Beba, ali nije ni sanjala da bi moglodoći do ovoga. Prelepo dete je mrtvo. Dvoje dece je nestalo.

Kočama Beba briznu u plač.Inspektor Tomas Metju je posluži šoljom policijskog čaja. Kada se pribrala, pomože joj

da sastavi pismenu izjavu. Ubedio ju je da može da ima Puno Poverenje u policiju Kotajama.Nasilnik će biti uhvaćen pre svanuća, rekao joj je. Istorija je krenula u lov na paravana idvojajčane blizance. Znao je da nema mnogo mesta na kojima bi mogli potražiti utočište.

Inspektor Tomas Metju beše razborit čovek. Preduzeo je mere opreza. Poslao je džip podruga Pilaja. Bilo je od suštinskog značaja da sazna da li ovaj paravan ima političku podrškuili deluje nezavisno. Mada sam beše pristalica Kongresne partije, nije nameravao da ulazi usukob s marksističkom vladom. Kada je stigao drug Pilaj, inspektor Tomas Metju ga smestina istu stolicu iz koje je upravo ustala Kočama Beba. Pokaza mu njenu pismenu izjavu.Dvojica muškaraca porazgovaraše. Kratko, sažeto, jezgrovito. Kao da razmenjuju brojeve, nereči. Objašnjenja behu suvišna. Drug Pilaj i inspektor Tomas Metju nisu bili prijatelji i nisuverovali jedan drugom. Ali su se odlično razumeli. Obojica behu ljudi čije je detinjstvonestalo, ne ostavivši traga. Ljudi bez znatiželje. Bez sumnje. Svaki na svoj način istinski,zastrašujuće odrastao. Posmatrali su svet ne pitajući se nikad šta ga pokreće. Jer su znali.Pokretali su ga oni. Bili su mehaničari koji opslužuju različite delove istog mehanizma.

Drug Pilaj je rekao inspektoru Tomasu Metjuu da poznaje Velutu, ne pominjući da jeVeluta član Komunističke partije, niti da je Veluta prethodne noći pokucao na njegova vrata,te da je on poslednja osoba koja ga je videla pre no što je nestao. Nije opovrgao optužbe zapokušaj silovanja iznesene u pismenoj izjavi Kočama Bebe, iako je znao da su neistinite.Uverio je inspektora Tomasa Metjua da, koliko on zna, Veluta nije pod zaštitom Komuni-stičke partije. Da deluje sam.

Po odlasku druga Pilaja, Tomas Metju je još jedanput preispitao logiku i istinitost njegovihreči, u potrazi za nedostacima. Kada je zaključio da ih nema, izdade svojim ljudima naređenje.

Kočama Beba se, u međuvremenu, vratila u Ajemenem. U dvorištu je bio parkiran plimut.Kočama Margaret i Čako vratili su se iz Kočina.

Sofi Mol je ležala na kauču.

119

Kada je Kočama Margaret ugledala maleno telo svoje kćeri, šok je odjeknuo u njoj kaosablasni aplauz u praznom pozorištu. Povratila je u talasima, ostavši nema i praznog pogleda.Žalila je dve smrti, ne jednu. Gubitkom Sofi, Džo je umro ponovo. Ali ovog puta ne bešedomaćeg zadatka koji treba napisati, ni jaja koja treba pojesti. Došla je u Ajemenem da zalečisvoj ranjeni svet, a izgubila ga je celog. Rasprsla se kao staklo.

Ove dane pamtila je kroz izmaglicu. Pamtila je duge, sive sate teškog, muklog spokoja(uz nadzor dr Vergezea Vergezea), presečene brzim, čeličnim rezovima histerije, precizne ioštre kao nekorišćeni žilet.

Jedva da beše svesna Čakovog društva. U njenom prisustvu bio je brižan i tih, u njenomodsustvu razjaren. Tutnjao je po kući u Ajemenemu kao podivljali orkan. Toliko različit odveselog mladića sličnog raščupanom bodljikavom prasetu kojeg je, jednog jutra pre mnogogodina, upoznala u kafeteriji u Oksfordu.

Nejasno se sećala sahrane u žutoj crkvi. Žalobne pesme. Slepog miša koji je nekomsmetao. Sećala se zvuka odvaljivanja vrata i usplahirenih ženskih glasova. I noći u kojima jeječala pesma zrikavaca slična škripi stepenika, pojačavajući strah i tugu nadnesene nad kućomu Ajemenemu.

Ali nikada nije zaboravila nerazumni bes koji je osećala prema dvoje mlađe dece koja, iznekog razloga, behu pošteđena. Njen grozničavi um prilepio se kao pijavica za pretpostavkuda je Esta odgovoran za smrt Sofi Mol. Čudno, jer Kočama Margaret nije mogla znati da Esta- Čarobnjak-sa-lok-nom, koji je onomad veslao kroz džem i pomislio Dve Misli - da Esta bešetaj koji se oglušio o pravila i svakodnevno veslao u malom čamcu preko reke, sa Sofi Mol iRahel. Da Esta beše taj koji je proterao zadah straha mašući crvenom zastavom, pretvorivšizadnji trem Kuće Istorije u njihov dom daleko od doma i opremivši ga jednom asurom ibrojnim igračkama - katapultom, guskom na naduvavanje, Kvantasovom koalom s dugmićimaumesto očiju. I da, te stravične noći, Esta beše taj koji je doneo odluku da je, uprkos mraku ikiši, kucnuo Čas za Beg. Amu ih više nije želela.

Zašto je, mada nije znala ništa od ovoga, Kočama Margaret krivila Estu za smrt Sofi Mol?Odgovor se, možda, krije u materinskom instinktu.

Tri ili četiri puta je, roneći kroz debelo more pospanosti izazvane sredstvima za umirenje,odlazila da pronađe Estu i šamarala ga sve dok je neko ne bi umirio i otrgao od njega. Kasnijeje pisala Amu da joj se izvini. U vreme kada je pismo stiglo, Esta već beše Vraćen, a Amuprimorana da se spakuje i ode. U Ajemenemu je ostala samo Rahel, da u Estino ime prihvatiizvinjenje Kočame Margaret. Ne mogu da shvatim šta me je spopalo, pisala je. Svoje po-našanje mogu da pripišem samo sredstvima za umirenje. Nisam imala pravo da se ponašamna takav način. Želim da znaš da se stidim i užasno, užasno kajem.

Čudno, ali Veluta beše jedina osoba na koju Kočama Margaret nije ni pomislila. Njega seuopšte nije sećala. Čak ni njegovog lika.

Možda zato što ga nikada nije valjano upoznala, niti je saznala šta mu se desilo.Bog Gubitka.Bog Malih Stvari.Nije ostavljao tragove u pesku, talase ne vodi, odraz u ogledalu.Dakako, Kočama Margaret ne beše s odredom Dodirljivih policajaca koji su prešli

nabujalu reku. U uštirkanim širokim šortsevima kaki boje.Iz nečijeg otežalog džepa čuo se metalni zveket lisica.Nerazumno je od bilo koga očekivati da pamti nešto čemu nije prisustvovao.

TOG POPODNEVA VEZENOG PLAVIM KONCEM tuga, ipak, beše dvenedelje daleko. Umorna od puta, Kočama Margaret je još uvek spavala. Čako, koji je pošao da

120

poseti druga Pilaja, minu pokraj prozora njene sobe kao uzrujani kit koji namerava da kradomproviri u odaje svoje žene (Bivše žene, Čako!) i kćeri, i utvrdi da li su budne i da li im neštotreba. Hrabrost ga napusti u poslednjem času, te tromo otpluta dalje, ne skrećući pogled. SofiMol (Raz Buđena, Raz Dragana, Raz Igrana) vide ga kako odlazi.

Sede na krevet i pogleda kroz kaučukovo drveće. Sunce je putovalo nebom, ostavivši naplantaži golemu senku u obliku kuće i čineći tamnozeleno lišće još tamnijim. Svetio izasenkebeše nepomično i blago. Na kori svakog stabla nalazio se kosi rez kroz koji je mlečnaguma kapala kao bela krv iz rane, slivajući se u raspolućene kokosove orahe privezane zasvako drvo.

Sofi Mol ustade iz kreveta i poče da pretura po novčaniku svoje usnule majke. Pronašla jeono što je tražila - ključ velikog kofera koji je ležao na podu, izlepljen nalepnicama avionskihkompanija. Otključa ga i poče da kopa po njemu, obazriva koliko i kuče koje kopa posadnicama. Prevrnu uredno naslagano rublje, ispeglane suknje i bluze, šampone, kreme,čokolade, selotejp, kišobrane, sapun (i flašice londonskih mirisa), kinin, aspirine i antibiotikeširokog spektra. "Ponesi sve", zabrinutim glasovima savetovale su Kočamu Margaret njenekolege. "Nikad se ne zna." Što beše njihov način da koleginici koja se otiskuje u Srce Tamesaopšte:

(a) Bilo Šta Može Da Se Desi Bilo Kome,te je najbolje(b) Biti u Pripravnosti.Sofi Mol konačno otkri ono za čim je tragala.Poklone za svoje male rođake. Trouglaste tornjeve čokolade "toblerone" (meke i klonule

od vrućine), soknice s raznobojnim prstima i dve hemijske olovke, čije su gornje polovine bileispunjene vodom kroz koju se video stešnjen londonski krajolik. Bakingemska palata i BigBen. Prodavnice i ljudi. I crveni autobus na sprat, koji je za mehurićem vazduha plovionemom ulicom gore-dole. Beše nečeg zloslutnog u odsustvu buke na prometnoj ulici uhemijskoj olovci.

Sofi Mol strpa poklone u tašnicu i izađe u svet. Da sklopi tešku pogodbu. Da obavipregovore o sklapanju prijateljstva.

Prijateljstva koje će, na nesreću, ostati da visi u vazduhu. Nedovršeno. Koprcajući se upotrazi za osloncem. Prijateljstva koje se nikada neće zaokružiti u dovršenu priču. Zato ćeSofi Mol, daleko pre vremena, postati Uspomena, a Izgubljena Sofi Mol rašće sve robusnija iživlja. Kao voćka koja zri. U svim godišnjim dobima.

RAD JE BORBA

Čako je pošao prečicom kroz nahereno kaučukovo drveće, kako bi mu ostao što kraći deoglavnog puta do kuće druga Pilaja. Izgledao je pomalo izmešteno dok je gazio po tepihu odsuvog lišća u tesnom aerodromskom odelu i s kravatom koju mu je vetar prebacivao prekoramena.

Kada je stigao, vide da je drug Pilaj odsutan. Njegova žena Kalajani, sa svežim kremomod sandalo-vine na čelu, ponudi mu da sedne na stolicu na rasklapanje u skučenoj dnevnojsobi. Zatim nestade iza svetloružičaste čipkane sintetičke zavese u mračnoj susednoj sobi.Unutra je treperio plamičak gasne lampe. Teški miris tamjana dopirao je kroz zastore nadkojima je visila pločica s natpisom: Rad je Borba. Borba je Rad.

Čako beše prevelik za sobu. Plavi zidovi su ga pritiskali. Baci pogled oko sebe, osećajućinapetost i nelagodnost. Na rešetkama malog zelenog prozora sušio se peškir. Trpezarijski stobio je zastrt cvetnom mušemom. Bubice su zujale oko malih banana položenih na tanjirobrubljen plavim. U jednom uglu sobe stajala je gomila neočišćenih kokosovih oraha. Dečje

121

gumene papuče ležale su u blistavom paralelogramu sunčevog svetla išpartanom prozorskimrešetkama. Pored stola je stajala vitrina. Iza stakla su visile šarene zavese, tajeći njen sadržaj.

Majka druga Pilaja, sićušna starica u smeđoj bluzi i belom munduu, sedela je na rubuvisokog drvenog kreveta gurnutog uza zid. Njena stopala klatila su se visoko nad podom.Preko ramena i grudi beše joj prebačen isprani beli peškir. Levak komaraca, sličan izvrnutojmagarećoj kapi, brujao je nad njenom glavom. Sedela je obraza oslonjenog na dlan,sakupljajući na toj strani svebore svog lica. Svaki pedalj tela beše joj izboran. Čak i zglobovi.Jedino je koža na njenom vratu bila glatka, zategnuta preko ogromne guke. Njenog vrelamladosti. Bezizražajno je zurila u zid preko puta, lagano se klateći i ritmično mumlajući,poput umornog putnika na dugom putovanju autobusom.

Uramljene diplome druga Pilaja visile su na zidu iznad njene glave - srednjoškolska,fakultetska i magistarska.

Na drugom zidu visila je uramljena fotografija na kojoj je drug Pilaj stavljao cvetni venacoko vrata druga Nambudiripada. Na pozornici je stajao mikrofon, svetlucajući u pozadinizajedno s natpisom Adžanta.

Pokretni stoni ventilator delio je svoj mehanički povetarac demokratski, na ravne časti -najpre podižući ostatak kose stare gospode Pilaj, zatim podižući Čakovu grivu. Komarči su seneumorno rastajali i sastajali.

Čako je kroz prozor mogao da vidi kako autobusi krcati prtljagom tutnje niz ulicu. Prošaoje i džip iz čijih se zvučnika orila marksistička pesma o Nezaposlenosti. Refren beše naengleskom, a ostatak teksta na malajalamu.

Posla nema! Posla nema!Gde god se siromah denePosla nema, nema, nema!

Kalajani se vratila noseći čašu od nerđajućeg čelika s filter kafom i tanjir od nerđajućegčelika sa sušenim bananama (svetložutim, s crnim tačkicama u sredini) za Čaka.

"Otišao je u Olasu. Očekujemo ga svaki čas", reče. Svog muža je zvala adeham, što jeučtiva zamena za "on", dok je on nju zvao edi, što, približno, znači "ej, ti".

Bila je prelepa žena bujnih oblina, zlatnosmeđe kože i krupnih očiju. Duga, kovrdžavakosa beše joj vlažna i puštena, upletena samo na kraju. Pletenica je pokvasila leđa njene usketamnocrvene bluze, čineći je još užom i još tamnije crvenom. Njene punačke mišice nadimalesu se ispod kratkih rukava. Mundu i kavani na njoj behu beli, ispeglani i uštirkani. Mirisala jena sandalovinu i na pasirane mahune koje je koristila umesto sapuna. Čako ju je, po prvi put,posmatrao bez tračka žudnje. Kod kuće ga je čekala žena (Bivša žena, Čako!). S pegicama narukama i leđima. U plavoj haljini. S nogama ispod haljine.

Na vratima se pojavi mali Lenjin u crvenom šortsu. Stajao je na tanušnoj nožici, kao roda,uvrćući ružičastu zavesu i zureći u Čaka očima svoje majke. Bilo mu je šest godina. Odavnoje prerastao guranje stvari u nos.

"Mon, idi i pozovi Latu."Lenjin se ne pomače s mesta. I dalje zureći u Čaka, ciknu bez napora, kako to umeju

deca:"Lata! Lata! Zovu te!""Naša rođaka iz Kotajama. Prošle nedelje je u Trivandrumu osvojila Prvu Nagradu na

takmičenju u Govornoj Veštini."Devojčica ratobornog izgleda uđe kroz čipkanu zavesu. Bilo joj je trinaestak godina. Na

sebi je imala dugačku šarenu suknju koja joj je sezala do članaka i kratku belu bluzu s malimproširenjima ostavljenim za buduće grudi.

Njena nauljena kosa beše razdeljena po sredini. Čvrsto upletene kikice behu zavrnute uomče i uvezane mašnama, tako da su visile s obe strane njenog lica poput velikih,oklembešenih ušiju koje čekaju da ih neko oboji.

"Znaš li ko je ovo?", upita gospoda Pilaj Latu.Lata odmahnu glavom."Čako saar. Modalali naše fabrike."

122

Lata je zurila u njega, neznatiželjna i neuobičajeno staložena za dete njenog uzrasta."Studirao je u Oksfordu", reče gospođa Pilaj. "Hoćeš li mu odrecitovati tvoju recitaciju?"Lata pristade bez oklevanja. Ukočila se u mestu i malo rastavila stopala."Poštovani Predsedniče", nakloni se prema Čaku, "mojedragesudije i...", pogledom pređe

po zamišljenoj publici stešnjenoj u maloj, zagušljivoj sobi, "dragi prijatelji." Napravi značajnupauzu.

"Danas bih volela da vam odrecitujem pesmu ser Valtera Skota, pod naslovom 'GordaMejzi'." Ruke stavi iza leđa. Oči joj se zamagliše. Bezizražajni pogled ostade joj prikovan zatačku tik iznad Čakove glave. Dok je govorila, lagano se klatila. Čako najpre pomisli da slušapesmu prevedenu na malajalam. Reči su se međusobno sudarale. Poslednji slog jedne prianjaoje za početni slog druge. Pesma je izgovorena zadivljujućom brzinom.

" GordaMejzi zorom šećePosred gustešumeAsa žbuna RobinpevaNajlepšešto ume."

Recitovanje je teklo uz pratnju staričinog mumlanja, koje kao da nije čuo niko osim Čaka.

"Reci meni pticomalaKadće svadba moja ?Kadte zgrabe šestoricaGospodskogasoja."

Drug Pilaj stiže usred pesme. Koža mu beše sjajna od znoja, mundu zavrnut iznad kolena,sintetička bluza umrljana ispod pazuha. Bio je bledunjav, slabašan muškarac vretenastih nogu,u kasnim tridesetim. U potpunoj suprotnosti sa živahnim licem i s ostatkom suvonjavog,čvornovatog tela beše njegov zategnuti, nabrekli stomak, sličan guši njegove sićušne majke.Kao da su, nekom genetskom greškom, njegovoj porodici dodeljene obavezne natekline, kojesu bez reda izbijale na različitim delovima tela.

Njegovi tanki brčići završavali su se tačno iznad uglova usana. Počeo je da ćelavi, što nijenastojao da sakrije. Kosa mu beše nauljena i zalizana unazad.

Očito ga mladalački izgled nije zanimao. Zračio je autoritetom Glave Kuće. Nasmešio se iklimanjem glave pozdravio Čaka, ne pokazujući da primećuje prisustvo žene i majke.

Lata je očima zatražila od njega odobrenje da nastavi. Odobreno joj je. Drug Pilaj skidekošulju, smota je i obrisa se njome ispod pazuha. Kada je završio, pruži je Kalajani, koja jeuze kao da je dobila poklon. Buket cveća. Drug Pilaj sede u potkošulji na rasklopljenu stolicui levo stopalo podiže na desnu butinu. Ostatak nastupa svoje rođake proveo je sedeći i zurećizamišljeno u pod, brade oslonjene na dlan, prateći tapkanjem noge metar i kadencu pesme.Drugom rukom je masirao blago izvijen luk svog levog stopala.

Kada je Lata završila, Čako zapljeska s iskrenim oduševljenjem. Na njegov aplauz nijeodgovorila ni osmejkom. Bila je poput istočnonemačke plivačice na lokalnom takmičenju.Njen pogled beše uperen prema Olimpijskom Zlatu. Sve ostalo se podrazumevalo. Očima odujaka zatraži dozvolu da ode.

Drug Pilaj je pozva i šapnu joj na uvo: "Reci Potačenu i Matukutiju da, ako žele da mevide, dođu smesta."

"Ne, druže, zaista ... Ne mogu više ni zalogaj", reče Čako, pretpostavljajući da drug Pilajšalje Latu po još grickalica. Drug Pilaj, zahvalan na nesporazumu, ne propusti priliku da sepokaže.

"Ne, ne, ne! Šta je ovo?! Edi Kalajani, smesta donesi tanjir avalozundi!"Kao političaru, s velikim planovima, drugu Pilaju beše izuzetno stalo da ga odabrano

glasačko telo vidiu društvu uticajnog čoveka. Želeo je da iskoristi Čakovu posetu i zadivisvoje lokalne dužnike i partijske funkcionere. Ljudi po koje je poslao, Potačen i Matukuti,behu seljani koji su ga zamolili da upotrebi svoje veze i sačuva posao njihovim kćerima,

123

medicinskim sestrama u kotajamskoj bolnici. Drug Pilaj je želeo da oni budu viđeni kakočekaju na prijem pred njegovom kućom. Što ga više ljudi čeka, zauzetiji će izgledati. Ostavićebolji utisak. A ako ljudi koji čekaju vide da je i Modalali fabrike došao da razgovara s njim nanjegovoj teritoriji, to će, znao je, imati blagotvorno dejstvo na njegov ugled.

"Pa, druže", reče drug Pilaj pošto je Lata otišla na zadatak i pošto su avalozunde stigle nasto, "šta ima novo? Kako je tvoja kći?" Insistirao je da sa Čakom govori na engleskom.

"Dobro je. Trenutno čvrsto spava.""O, umorna od interkontinentalnog leta, pretpostavljam?", reče drug Pilaj, ponosan što i

on zna ponešto o međunarodnim putovanjima."Šta se dešava u Olasi? Bio si na partijskom sastanku?""O, ne, ništa slično tome. Moja sestra Suda nedavno se našla s Prelomom", reče drug

Pilaj, kao da je Prelom gostujući velikodostojnik. "Odveo sam je u Olasu da kupi lekove.Lekovita ulja i slično. Muž joj je u Patni, tako da je sama s njegovim roditeljima."

Lenjin napusti dovratak i smesti se između očevih kolena, čačkajući nos."Šta je s tvojom pesmicom, mladiću?", upita ga Čako. "Zar te otac nije naučio ni jednu?"Lenjin se zablenu u Čaka, ne dajući znaka ni da ga čuje, ni da ga razume."Taj sve zna", reče drug Pilaj. "Pravi je genije. Ali se stidi pred gostima."Drug Pilaj prodrma Lenjina kolenima."Lenjin Mon, hajde reci Drugu Ujki šta te je tata naučio. Rimljani, braćo..."Lenjin nastavi potragu za blagom zakopanim u svom nosu."Hajde, Mon, to je samo Drug Ujka..."Drug Pilaj pokuša da ga domami do Šekspira:"Rimljani, braćo, su...?"Lenjin nije skidao pogled s Čaka. Drug Pilaj pokuša još jedanput: "Rimljani, braćo,

su...?"Lenjin ščepa punu šaku sušenih banana i izlete napolje. Počeo je da jurca gore-dole po

uzanom dvorištu, klikćući od uzbuđenja koje ni sam nije razumeo. Kada se malo izduvao,njegova jurnjava se pretvori u zadihani galop.

"sugrađaničujTE !"

zaurla Lenjin preko dvorišta, nadglasavajući autobus koji je prolazio.

"Jadođoh dapokopam Cezara,Nedaga slavim. Zlošto ljudi tvoreŽivii posle njih, adobro čestoSkostimanjinim sahranise."

Recitovao je vičući, bez zastajkivanja i bez greške. Ovo beše za čuđenje, budući da jeimao samo šest godina i da nije razumeo ni jednu jedinu izgovorenu reč. Drug Pilaj je sedeo ukući i ponosno se smeškao gledajući malog, prašnjavog đavolka koji je vitlao po dvorištu(budućeg izvođača uslužnih delatnosti, vlasnika bebe i vespe).

"Najbolji je u razredu. Ove godine će biti proglašen za učenika generacije."U maloj, zagušljivoj sobi beše zatvorena velika ambicija.U vitrini iza zavesa drug Pilaj zacelo nije čuvao izlomljene makete aviona.Od trenutka kada je ušao u kuću, ili možda od trenutka kada je stigao drug Pilaj, Čakova

snaga lagano je oticala. Osmeh mu je postao usiljen, kao u generala kome je oduzet čin.Njegova pričljivost je ishlapila. Onaj ko bi ga video prvi put pomislio bi da je ćutljiv. Gotovostidljiv.

Drug Pilaj je znao, zahvaljujući nepogrešivom instinktu uličnog borca, da mu njegovateška životna situacija (tesna, zagušljiva kuća, majka koja mumla, očita bliskost strudbeničkim masama) u ova revolucionarna vremena daje nad Čakom moć s kojom se nemože meriti nikakvo oksfordsko obrazovanje.

Svoju nemaštinu držao je kao pištolj uperen u Čakovu glavu.

124

Čako izvadi zgužvano parče papira na kome je pokušao da skicira novu etiketu koju bidrug Pilaj trebalo da štampa. Posredi beše novi proizvod koji će "Rajska turšija & slatko"pustiti na tržište u proleće. Sirće za kuvanje. Čaku crtanje nije bilo jača strana, ali drug Pilajshvati njegovu zamisao. Zaštitni znak mu beše poznat - plesač katakalija u zakovitlanoj suknji- kao i natpis Vladari Kraljevstva Ukusa (njegova zamisao) i vrsta slova koju su izabrali zaime fabrike "Rajska turšija & slatko".

"Dizajn je isti. Jedina razlika je u tekstu, pretpostavljam", reče drug Pilaj."I u boji okvira", reče Čako. "Boja senfa umesto crvene."Drug Pilaj gurnu naočare na teme da bi naglas pročitao tekst. Naočare se odmah umrljaše

uljem za kosu."Sirće za kuvanje", reče. "Sve velikim slovima, pretpostavljam.""Pruska plava", reče Čako."Pripremljeno sa sirćetnom kiselinom?""Kraljevska plava.""Neto težina. Flaša br. Datum proizvodnje. Rok trajanja. Cena. U istoj boji?"Čako potvrdno klimnu glavom."Potvrđujemo tačnost gorenavedenih podataka. Sastav: voda i sirćetna kiselina. U

crvenoj boji, pretpostavljam?"Drug Pilaj je govorio "pretpostavljam" kada je svoje pitanje želeo da predstavi kao

tvrdnju. Mrzeo je da postavlja pitanja koja nisu lične prirode. Pitanja behu prostačka potvrdaneznanja.

Tokom pregovora o etiketi za sirće i Čako i drug Pilaj su privukli po levak komaraca.Dogovorili su se o datumu isporuke."Jučerašnji marš je bio uspešan, zar ne?", reče Čako, konačno načinjući temu zbog koje je

došao."Sve dok naši zahtevi ne budu ispunjeni, druže, ne mogu se proceniti ni Uspeh ni

Neuspeh." Glas druga Pilaja zamenjen je glasom čitača pamfleta. "Borba se mora nastaviti svedo tada."

"Ali Odziv je bio dobar", nadoveza se Čako, nastojeći da se drži sličnih fraza."Naravno da je tako", reče drug Pilaj. "Drugovi su Visokoj partijskoj komandi predali

Memorandum. Videćemo šta će se desiti. Ostaje nam samo da čekamo.""Juče smo prošli pored njih", reče Čako. "Pored kolone.""Na putu za Kočin, pretpostavljam", reče drug Pilaj. "Sudeći po partijskim izvorima,

odziv u Trivan-drumu je bio daleko veći.""U Kočinu je marširalo na hiljade drugova", rekao je Čako. "Moja rođaka je medu njima

videla čak i našeg mladog Velutu.""O! Razumem." Drug Pilaj beše nespreman na ovakav preokret. Želeo je da porazgovara s

Čakom o Veluti. Jednog dana. Pre ili kasnije. Ali ne ovako iznebuha. Glava mu je hučala kaostoni ventilator. Dvoumio se da li da iskoristi priliku koja mu se nudi, ili da sačeka. Odluči daje iskoristi.

"Da. On je dobar radnik", rekao je zamišljeno. "Veoma inteligentan.""Jeste", reče Čako. "Izvrstan stolar, s inženjerskom pameću. Da nije...""Ne takav radnik, druže", prekinu ga drug Pilaj. "Partijski radnik."Majka druga Pilaj a i dalje se klatila i mumlala. U njenom mumlanju beše nečeg

umirujućeg. Poput otkucavanja sata. Poput jedva primetnog zvuka koji bi, da utihne, svimanedostajao.

"Aha, razumem. Znači, ima partijsku knjižicu?""O, da", reče blago drug Pilaj. "O, da."Čako poče da se znoji. Osećao je da četa mrava krstari kroz njegovu kosu. Stade da češe

glavu obema rukama, pomerajući kožu glave napred-nazad."Oru karjamparajatej?" Drug Pilaj prede na malajalam, govoreći poverljivim,

zavereničkim tonom: "Govorim kao prijatelj, keto. Nezvanično."Spremajući se da nastavi, drug Pilaj se zagleda u Čaka, nastojeći da predvidi njegovu

reakciju. Čako je proučavao slepljeno sivo testo od peruti i znoja pod svojim noktima.

125

"Taj paravan će vas uvaliti u neprilike", reče. "Poslušaj me... pronađi mu posao negdedrugde. Udalji ga. "

Čako beše zbunjen ovakvim obrtom. Želeo je samo da ispipa šta se dešava, da utvrdi kakostoje stvari. Očekivao je neslaganje, čak i prepirku, a umesto toga mu je ponuđeno neiskreno,neželjeno savezništvo.

"Da ga udaljim? Ali zašto?", upita Čako. "Ne smeta mi što ima partijsku knjižicu. Biosam radoznao, to je sve... Mislio sam da si možda razgovarao sa njim. Siguran sam da jeposredi samo sticanje novih iskustava, oprobavanje snage. On je pametan momak, druže. Jamu verujem."

"Ne mislim na to", reče drug Pilaj. "Možda je on čovek na mestu. Ali ga drugi radnici nevole. Dolaze da mi se žale. Vidiš, druže, problem kasti duboko je ukorenjen u našojzajednici."

Kalajani spusti solju vruće kafe ispred svog muža."Uzmimo nju za primer. Ona je Gospodarica ovog doma. Čak ni ona ne dopušta

paravanima i njima sličnim da joj kroče u kuću. Nikada. Čak ni ja ne mogu da je ubedim.Svoju sopstvenu ženu. U ovoj kući, naravno, ona je Gazdarica." Okrenuo se prema njoj,smešeći se vragolasto i srdačno: "Alaj edi, Kalajani?"

Kalajani pognu glavu i osmehnu se, bojažljivo potvrđujući svoje klasne predrasude."Vidiš!", reče drug Pilaj pobednički. "I ona odlično razume engleski. Samo ne govori."Čako se usiljeno osmehnu."Kažeš da moji radnici dolaze da ti se žale...""O, da, tako je", reče drug Pilaj."Da li je u pitanju nešto određeno?""Ništa posebno određeno", odgovori drug Pilaj. "Ali vidiš, druže, razumljivo je da

drugima smetaju pogodnosti koje mu pružaš. To smatraju tvojom pristrasnošću. Bez obzira nato da li radi stolarski, električarski ili šta ti ja znam koji posao, za njih je on samo paravan. Toje predubeđenje koje vuku od rođenja. I ja sam ih ubeđivao da nisu u pravu. Ali, ako hoćemoda budemo iskreni, druže, promena je jedna stvar. Prihvatanje promene druga. Trebalo bi dabudeš oprezan. Bolje bi ti bilo da ga udaljiš."

"Moj dragi mladiću", reče Čako, "to je nemoguće. On je nezamenljiv. Praktično rukovodifabrikom. Problem ne može biti rešen tako što ćemo oterati sve paravane. Moramo naučiti dase nosimo s takvim besmislicama."

Drug Pilaj nije voleo da mu se obraćaju sa Moj Dragi Mladiću. Smatrao je to uvredomizgovorenom na dobrom engleskom, što, dakako, beše dvostruka uvreda - uvreda po sebi, kaoi uvreda zbog činjenice da Čako misli da je on ne razume. Ovo u potpunosti pokvariraspoloženje druga Pilaja.

"Možda je tako", rekao je zajedljivo. "Ali Rim nije izgrađen za jedan dan. Ne zaboravi,druže, da ovo nije tvoj koledž u Oksfordu. Ono što je za tebe besmislica, za Mase je neštosasvim drugo."

Na vratima se pojavi zadihani Lenjin. Bio je mršav na oca, krupnook na majku. Završio jes izvikivanjem celog govora Marka Antonija i stigao do pola "Gorde Mejzi" kad shvati da jeizgubio publiku. Vratio se među raširena kolena druga Pilaja.

Pljesnu rukama iznad očeve glave, stvarajući pokolj među komarcima. Prebrajao jezgnječene leševe, od kojih neki behu puni sveže krvi. Pokaza ih ocu. Otac ga prosledi majci,koja ga odvede na kupanje.

Ponovo se u njihovom ćutanju nastani mumlanje stare gospođe Pilaj. Lata stiže sPotačenom i Matukutijem, koji su morali da sačekaju napolju. Vrata behu odškrinuta. Kada jedrug Pilaj progovorio, govorio je na malajalamu, dovoljno glasno da ga čuje publika ispredkuće.

"Dakako, najbolji put da se reše žalbe radnika vodi preko Sindikata. A u ovom slučaju,kada je i sam modalali Drug, sramotno je da radnici nisu udruženi u sindikat, spremni da sepridruže Partijskoj Borbi."

"To mi je palo na pamet", reče Čako. "Nameravam da ih i formalno organizujem usindikat. Sami će birati svoje predstavnike."

126

"Ali, druže, ne možeš izvesti revoluciju umesto njih. Tvoje je da izgradiš svest. Da ihobrazuješ. Oni moraju da započnu vlastitu borbu. Oni moraju da savladaju svoj strah."

"Od koga?" Čako se nasmeši. "Od mene?""Ne, ne od tebe, dragi moj druže. Od vekovnog ugnjetavanja."A zatim je, bespogovornim tonom, citirao predsednika Mao Cedunga: "Revolucija nije

večernja zabava. Revolucija je pobuna, nasilni čin u kome jedna klasa svrgava drugu."I tako je drug Pilaj, nakon što se dočepao ugovora za štampanje etiketa za sirće, hitro

proterao Čaka iz herojskih redova Klase Koja Svrgava u izdajničke redove Klase Svrgnutih.Sedeli su jedan do drugog na rasklopljenim metalnim stolicama, na Dan Dolaska Sofi

Mol, pijuckali kafu i grickali sušene banane. Skidajući jezikom raskvašene žute parčiće kojisu im se lepili za nepca.

Mali Mršavko i Veliki Debeljko. Neprijatelji iz stripa, u ratu koji samo što nije otpočeo.

Na nesreću druga Pilaja, rat je okončan pre no što je počeo. Pobeda mu je uručena nasrebrnom poslužavniku, kao dar uvezan ukrasnim trakama. Tek tada, kad već beše prekasno,kada se "Rajska turšija" nečujno srušila na tle ne pokazujući ni trunku otpora, drug Pilajshvati da je za ratom čeznuo više no za pobedom. Rat je trebalo da bude vranac na kome ćeodgalopirati do same Zakonodavne skupštine. Pobeda ga je ostavila tamo gde je i bio.

Razbio je jaja, ali mu je kajgana zagorela.Niko nikada nije saznao koliku je ulogu drug Pilaj odigrao u događajima koji su sledili.

Čak ni Čako - koji beše svestan da vatreni, uzbuđeni govori o Pravima Nedodirljivih ("Kastaje Klasa, drugovi!"), koje je drug Pilaj držao tokom marksističke opsade "Rajske turšije",imaju farisejsku prirodu - nikada nije saznao celu priču. Ophrvan patnjom za Sofi Mol, predsebe je gledao kroz izmaglicu bola. Poput deteta koje je doživelo tragediju, odraslo preko noćii prestalo s igrom, Čako je odbacio svoje igračke. Snovi o Baronu Turšije i Narodnom Ratućušnuti su na police vitrine, zajedno sa skrhanim aviončićima. Po zatvaranju "Rajske turšije"rasprodata su neka pirinčana polja, čime su otplaćeni bankovni dugovi. Ostatak je rasprodatda bi porodica mogla da se hrani i oblači. U vreme kada je Čako emigrirao u Kanadu jedinazarada priticala je od plantaže kaučuka i nekoliko kokosovih stabala koja su rasla u dvorištu.Od ovoga su Kočama Beba i Koču Marija nastavile da žive kada su svi ostali umrli, otišli ilibili Vraćeni.

Pošteno je napomenuti da drug Pilaj nije planirao događaje koji su sledili. Jednostavno jeuvukao svoje nestrpljive prste u spremnu rukavicu Istorije.

Ne beše njegova krivica što je živeo u doba kada je smrt jednog čoveka mogla bitikorisnija no štoje njegov život ikada bio.

Poslednji susret Velute i druga Pilaja, nakon Velutinog suočenja s Mamači i KočamaBebom, ostaje tajna. Poslednja izdaja koja ga je poslala da zapliva preko reke, protiv struje,kroz olujnu tminu, i na vreme stigne na ugovoreni sastanak s Istorijom.

VELUTA JE UHVATIO poslednji autobus iz Kotajama, gde je završio s popravkommašine za konzerviranje. Na autobuskoj stanici naleteo je na jednog od fabričkih radnika, kojimu s podsmehom saopšti da Mamači želi da ga vidi. Veluta nije znao šta se dogodilo, niti jeimao pojma o poseti njegovog pijanog oca kući u Ajemenemu. Nije znao ni da je Velja Papensatima sedeo pred vratima njihove kolibe, još uvek pijan, dok su se njegovo stakleno oko ioštrica njegove sekire presijavali na svetlu lampe, iščekujući Velutin povratak. Nije znao ni daje siroti, oduzeti Kutapen, užasnut saznanjem o događajima koji su se zbili, već puna dva satapokušavao da umiri oca, naprežući sluh ne bi li na vreme čuo topot koraka ili šum rastinja iuzviknuo upozorenje svom nedužnom bratu.

127

Veluta nije otišao kući. Otišao je pravo u kuću u Ajemenemu. S jedne strane, beše sasvimnespreman na ono što je usledilo. S druge strane je znao. Znao odvajkada. Drevni instinkt gaje upozorio: izopačeni pilići Istorije dogegaće se da prenoće kod kuće. Tokom Mamačinograzjarenog nastupa držao se uzdržano i neobično sabrano. Sabranost je dugovao njenimbezočnim nasrtajima i svojoj lucidnosti, uvek korak ispred besa.

Kada je Veluta stigao, Mamači je izgubila glavu i stala da bljuje svoj slepi otrov, svojeprostačke, nepodnošljive uvrede put kliznih vrata, sve dok je Kočama Beba nije brižnookrenula, pomažući joj da jarost usmeri na pravu stranu, ka Veluti koji nepomično stajaše upolumraku. Mamači je nastavila tiradu, praznih očiju, ružnog, izobličenog lica. Bes ju jegurao ka Veluti sve dok mu nije zaurlala pravo u lice. Osećao je kapljice pljuvačke i mirisustajalog čaja u njenom dahu. Kočama Beba se nije micala od Mamači. Nije prozborila nireči, ali je svojim rukama vajala Mamačin gnev, dizala ga kada bi posustao. Kuražila ju jetapkanjem po leđima. Tešila rukom oko ramena. Mamači beše potpuno nesvesna KočamaBebine igre.

Gde je starica njenog kova, koja je nosila uštirkane, ispeglane sarije i s večeri sviralaviolinu, naučila kočijaški jezik kojim je govorila te večeri, ostade tajna za sve koji su je čuli -za Kočama Bebu, Koču Mariju i Amu, zaključanu u svojoj sobi.

"Napolje!", uzviknula je konačno. "Ako te sutra nađem na mom imanju, narediću da tekastriraju kao džukelu, što i jesi! Narediću da te ubiju!"

"To ćemo tek videti", rekao je tiho Veluta.To je sve što je rekao. To je Kočama Beba, u kancelariji Tomasa Metjua, okitila i

naduvala do pretnji ubistvom i otmicom.Mamači je Veluti pljunula u lice. Lepljiva pljuvačka rasula mu se po koži. Po očima i

ustima.On je stajao ne mičući se. Preneražen. Zatim se okrenu i izađe.Dok se udaljavao od kuće, oseti kako mu se čula izoštravaju i uglačavaju. Kao da se čitav

predeo pretvorio u precizan crtež, sličan skici mašine s priloženim uputstvom za upotrebu,koje mu je objašnjavalo šta da čini. Njegov um je očajnički žudeo za sidrištem, hvatao se zadetalje kao za slamku. Imenovao sve što mu se našlo u vidokrugu.

Kapija, pomisli prošavši kroz kapiju. Kapija. Put. Kamenje. Nebo. Kiša.Kapija.Put.Kamenje.Nebo.Kiša.Kišne kapi na njegovoj koži behu tople. Kamenje pod njegovim stopalima oštro. Znao je

kuda ide. Zapažao je svaku sitnicu. Svaki listak. Svako stablo. Svaki oblak na nebu bezzvezda. Svaki svoj korak.

Ku-ku kukum tivandiKuku padum tivandiRapakal odum tivandiTalanu nilkum tivandi.

Prva lekcija koju je naučio u školi. Pesma o vozu.Počeo je da broji. Nešto. Bilo šta. Jedan dva tri četiri pet šest sedam osam devet deset

jedanaest dvanaest trinaest četrnaest petnaest šesnaest sedamnaest osamnaest devetnaestdvadeset dvadeset jedan dvadeset dva dvadeset tri dvadeset četiri dvadeset pet dvadeset šestdvadeset sedam dvadeset osam dvadeset devet...

Skica mašine poče da se muti. Jasne linije postadoše razmrljane. Uputstva besmislena. Putmu je krenuo u susret. Tama se zgusnula. Postala lepljiva. Probijao se kroz nju s naporom,kao da pliva pod vodom.

Dešava se, obavesti ga glas. Počelo je.Njegova duša, iznenada neizrecivo stara, izlete iz njegovog tela i ostade da lebdi visoko u

128

vazduhu, uzvikujući jalova upozorenja.Spustila je pogled i videla telo mladića koje hrli kroz tamu, po pljusku. Više od svega,

ovo telo je želelo da usni. Usni i prene se u nekom drugom svetu. U kome vazduh koji udišemiriše na njenu kožu. U kome je njeno telo na njegovom. Možda je nikada više neće videti.Gde je? Šta su joj učinili? Da li su je ozledili?

Nastavi da hoda. Glavu nije podigao put neba, niti je pognuo pred kišom. Kišu nijedočekao s dobrodošlicom, niti se štitio od nje.

Mada mu je kiša sprala s lica Mamačinu pljuvačku, osećao se kao da mu je neko otkinuoglavu i povratio pravo u njega. Zgrušani izbljuvci razlili su mu se po utrobi. Po srcu. Poplućima. Teške, lenje kapi cedile su se niz njegovu trbušnu duplju. Natopile mu sve organe.Kiša tu beše nemoćna.

Znao je šta mu je činiti. Uputstvo za upotrebu pokazalo mu je put. Morao je da ode dodruga Pilaja. Više nije znao zašto. Noge ga odvedoše do štamparije "Srećna štampa", kojabeše zaključana, a zatim preko dvorišta, do kuće druga Pilaja.

Napor koji je uložio da podigne ruku i zakuca na vrata isisa mu ostatak snage.

Drug Pilaj je upravo dokrajčio avijal i bacio se na prezrelu bananu, gnječeći je u pesnici iistiskujući je na tanjir pun kaše, kad zakuca Veluta. Poslao je ženu da otvori vrata. Vratila senamrgođena i, pomisli drug Pilaj, neočekivano privlačna. Požele da joj smesta dotakne grudi.No, prsti mu behu umazani, a neko je stajao na vratima. Kalajani sede na krevet i odsutnopogladi Lenjina, koji je spavao uz svoju baku šišajući palac.

"Koje?""Sin onog paravana Papena. Kaže da je hitno."Drug Pilaj bez žurbe dovrši svoju pasiranu bananu i otrese prste nad tanjirom. Kalajani

donese mali bokal s vodom i pokvasi mu ruke. Ostaci hrane (osušeni crveni čili, uglastekoščice oglodanih i ispljunutih bataka) ostadoše da plutaju u tanjiru. Donela mu je peškirić.Obrisao je ruke, zadovoljno podrignuo i otišao do vrata.

"Enda? Zar u ovo doba noći?"Veluta odgovori i začu vlastiti glas kako mu se vraća, kao da se odbio od zida. Pokuša da

objasni šta se desilo. Slušao je svoje nepovezane reči. Čovek kome se obraćao beše sićušan.Stajao je daleko od njega, iza staklenog zida.

"Ovo je malo selo", reče drug Pilaj. "Ljudi pričaju. Ja ih slušam. Nije mi nepoznato šta sezbiva."

Veluta ponovo ču sebe kako izgovara reči koje za čoveka kome se obraćao nisu imalenikakvog značaja. Sopstveni glas svijao se oko njega kao zmija.

"Možda", reče drug Pilaj. "Ali, druže, trebalo je da znaš da Partija ne postoji da bipodržavala nedisciplinu svojih članova u privatnom životu."

Veluta je gledao kako telo druga Pilaja iščezava u magli, ostavljajući za sobom bestelesni,piskutavi glas koji je recitovao slogane. Pobedničke zastavice vijorile su se u praznomdovratku.

Nije u interesu Partije da se zauzima u sličnim slučajevima.Interes pojedinca podređen je interesu organizacijaPovreda Partijske Discipline znači povredu Partijskog Jedinstva.Govor se nastavio. Rečenice su se rastakale na fraze. Fraze na reči.Napredak Revolucije.Uništavanje Klasnog Neprijatelja.Kapitalistička eksploatacija.Ponovo se dešavalo. Još jedna religija okrenula se protiv sebe same. Još jedno zdanje

podigao je ljudski um, a u prah pretvorila ljudska priroda.

Drug Pilaj zatvori vrata i vrati se svojoj ženi i večeri. Odluči da pojede još jednu bananu."Šta je hteo?", upita žena služeći ga."Saznali su. Mora da im je neko rekao. Otpustili su ga."

129

"I to je sve? Treba da je srećan što ga nisu obesili o najbliže drvo.""Primetio sam nešto neobično.. . " reče drug Pilaj ljušteći bananu. "Mladić je imao crveni

lak na noktima ..."Dok je stajao na kiši, u mrzloj noći, pod svetlom jedne jedine ulične lampe, Velutu

iznenada ophrva san. S naporom je držao otvorene oči.Sutra, rekao je sam sebi. Sutra, kad prestane kiša.Noge ga odvedoše do reke. Kao da su one uzica, a on pas.Istorija je izvela psa u šetnju.

PRELAZ

Minula je ponoć. Reka je nabujala. Njene hitre, mrke vode valjale su se ka moru, nosećioblačna noćna nebesa, palmin list, parče trščane ograde i druga uzdarja koja joj je darivaovetar.

Kiša je jenjavala i ubrzo prestala da pada. Povetarac je stresao kapi s lišća. Nakratko, kišanastavi da sipi samo podno krošnji, tamo gde se do tada nalazilo skrovište.

Slabašan, razvodnjen mesec proviri kroz oblake osvetlivši mladog muškarca na najvišemod trinaest stepenika koji su vodili do reke. Beše veoma miran. Veoma mokar. Veoma mlad.Uspravio se, svukao beli mundu, iscedio ga i obmotao oko glave kao turban. Sišao je niztrinaest stepenika, go, ušao u vodu i stupao sve dublje, dok mu voda ne dosegnu do grudi.Zatim zapliva veštim, odlučnim zamasima, uz brzu, vilovitu struju, ka delu reke gde počinjePrava Dubina. Reka obasjana mesečinom klizila je niz njegove ruke poput srebrnih rukava.Stigao je do suprotne obale i izašao iz vode blistav, crn kao noć što ga zagrmi, crn kao rekakoju prepliva.

Stupi na stazu koja je kroz močvaru vodila do Kuće Istorije.Nije ostavio talase na vodi.Nije ostavio tragove na pesku.Nad glavom raširi mundu i pusti ga da se suši. Vetar ga pretvori u jedro. Veluta iznenada

oseti sreću. Stvari će biti gore, pomisli. A zatim bolje. Koračao je žurno put Srca Tame. Samkao vuk.

Bog Gubitka.Bog Malih Stvari.Bez ičeg na sebi, osim laka za nokte.

NEKOLIKO SATI KASNIJE

Troje dece na obali reke. Blizanci i još jedno dete, na čijem je bledoljubičastomsomotskom prsluku pisalo veselim, iskošenim slovima: Raspust!

Vlažno lišće presijavalo se u krošnjama kao glatki metal. Teške glave žutih bambusa behupognute nad rekom, ucveljene zbog onog što će se neminovno desiti. Sama reka beše mrka itiha. Više odsustvo no prisustvo. Ne odajući ni na tren koliko je duboka i silovita.

Esta i Rahel izvukoše čamac iz žbunja, gde su ga obično krili. Vesla koja je napravioVeluta stajala su skrivena u šupljem deblu. Porinuše čamac u vodu i pomogoše Sofi Mol da se

130

popne. Činilo se da veruju tami. Kretali su se gore-dole iskričavim stepenicama, sigurni kaodivokoze.

Sofi Mol beše pomalo uznemirena. Plašila se senki koje su je opkolile. U torbi prebačenojpreko njenog ramena nalazila se hrana ukradena iz frižidera. Hleb, torta, keks. Osim teškogtovara majčinih reči (Da nije vas, bila bih slobodna. Trebalo je da vas ostavim u sirotištu čimsam vas rodila. Vi ste kamenje oko mog vrata.), blizanci nisu nosili ništa. Zahvaljujući onomešto je Čika Oranžada-Li-munada učinio Esti, njihov Dom daleko od Doma beše opremljen. Zadve nedelje protekle od dana kada je Esta zaveslao kroz skerletnocrveni džem i pomislio DveMisli, krišom su sakupili Osnovne Potrepštine: šibice, krompire, stari tiganj, gusku nanaduvavanje, soknice s raznobojnim prstima, hemijske olovke s londonskim autobusima iKvantasovog koalu s dugmićima umesto očiju.

"Šta ako nas Amu nade i počne da nas preklinje da se vratimo?""Onda ćemo se vratiti. Ali samo ako nas bude preklinjala."Esta Saosećajni.Sofi Mol je ubedila blizance da je njen polazak s njima od suštinskog značaja. Da će

odsustvo dece, sve dece, pojačati kajanje odraslih. Učiniti da istinski zažale, kao odrasli izHamelina nakon što im je svirač frule odveo svu decu. Tražiće ih svuda, a tek kada svi buduuvereni da su mrtvi, njih troje će se pobednički vratiti kući. Cenjeniji, voljeniji i željeniji noikad. Njen ključni argument beše da će, ako ostane i ako je budu mučili, možda biti primoranada oda njihovo skrovište.

Esta sačeka da Rahel uđe u čamac, a zatim se i sam smesti, sedeći raskrečenih nogu, kaona klackalici. Nogama se odgurnu od obale. Kada su uplovili u dublje vode, počeše da veslajuprotiv struje, dijagonalno i uzvodno, onako kako ih je učio Veluta ("Ako hoćete da stignetetamo, veslajte tamo").

U mraku nisu videli da se nalaze na pogrešnoj strani tihe ulice pune nečujnih vozila. Daka njima hrle grane, klade i polomljena stabla. Već su prošli Pravu Dubinu i bili nadomakDruge Strane kada se sudariše sa zalutalom kladom i prevrnuše u vodu. Ovo im se dešavalo ina ranijim ekspedicijama. Tada su sustizali čamac i gurali ga do obale. Sada od mraka nisumogli da ga vide. Odnela ga je struja. Zaplivaše prema obali, iznenađeni koliko im vremenatreba da preplivaju tako kratko rastojanje.

Esta je uspeo da se dočepa grane nadvijene nad rekom. Čkiljio je u mraku, pogledomtražeći čamac.

"Ne vidim ništa. Nestao je."Blatnjava Rahel se uzvera na obalu i pomože Esti da izađe iz vode. Trebalo im je

nekoliko minuta da povrate dah, shvate da je čamac izgubljen i ožale njegov gubitak."Propade nam sva hrana", reče Rahel Sofi Mol. Odgovori joj tišina. Žurna, uskovitlana

tišina kojom su ronile ribe."Sofi Mol?", prošaputa ustalasanoj reci. "Ovde smo! Ovde! Kraj drveta Ilimba!"Tišina.Papačijev noćni leptir raskrili mrka krila.Gore.Dole.I podiže nožice.Gore.Dole.Trčali su niz reku izvikujući njeno ime. Ali nje nije bilo. Otišla je tihom sivozelenom

ulicom. Zajedno s ribama. Zajedno s nebom i drvećem. Zajedno sa slomljenim žutimmesecom.

Nije se začula olujna muzika. Nije se otvorio vir u mastiljavim dubinama Minačala. Nijese pojavila ajkula da nadgleda tragediju.

Tiha ceremonija primopredaje beše okončana. Čamac je ispustio svoj teret. Reka jeprihvatila ponudu. Jedan sićušni život. Sunčev zrak kratkog veka. Sa srebrnim naprstkomstisnutim u maloj pesnici, za dobru sreću.

Beše četiri ujutro, tik pred svanuće, kada su se iscrpljeni, obeznanjeni blizanci, ulepljeni

131

blatom, probili kroz močvaru i stigli nadomak Kuće Istorije. Ivica i Marica sablasne bajke ukojoj će njihove sanje biti zatočene i odsanjane iz početka. Popeli su se na trem i legli naasuru, uz gusku na naduvavanje i Kvantasovog koalu. Par mokrih patuljaka, oduzetih odstraha, u iščekivanju kraja sveta.

"Je l' misliš da je sada mrtva?"Esta nije odgovorio."Šta će se desiti?""Otići ćemo u zatvor."On je I te kako Dobro znao. Mali Čovek. Na palubi živi sam. Dum dum.Nisu videli da među senkama leži još neko. Usnuo i usamljen kao vuk. Na njegovim

crnim leđima smeđi list. Zbog koga je monsun stizao na vreme.

PERON STANICE U KOČINU

Esta (ni star, ni mlad) sedeo je u mraku, na svom krevetu, u svojoj čistoj sobi u prljavojkući u Ajemenemu. Sedeo je prav kao strela. Zabačenih ramena. Ruku položenih u krilo. Kaoda u redu čeka na pregled. Ili na hapšenje.

Završio je s peglanjem. Odeća beše uredno poslagana na dasci za peglanje. Ispeglao je iRaheline stvari.

Kiša je lila bez prestanka. Noćna kiša. Usamljeni bubnjar koji uvežbava tačku, dugonakon što je ostatak orkestra otišao na počinak.

U malom dvorištu, pored ulaza namenjenog Muškim Potrebama, munja je osvetlilahromirana krila starog plimuta. Kočama Beba je vodila računa o njegovom redovnom pranjugodinama nakon Čakovog odlaska u Kanadu. U Ajemenem je dva puta nedeljno, za skromnunovčanu nadoknadu, dolazio Koču Marijin zet, vozač dubretarskog kamiona u Kotajamu. Tobeše prilika da se dočepa dela plate svoje svastike, provoza plimut i napuni mu akumulator.Sledio ga je zadah kotajamskog smeća, koji je ostajao u vazduhu dugo nakon njegovogodlaska.

Kada se bacila na televiziju, Kočama Beba je digla ruke od kola, kao i od bašte. Tuti-fruti.Sa svakim monsunom kola su se ukopavala malo dublje u zemlju. Poput ćoškaste,

artritične koke koja se s mukom gnezdi. Bez namere da ikad ustane s jaja. Oko njegovihizbušenih guma nikla je trava. Reklama za "Rajsku turšiju" beše zarđala. Ličila je na naherenukrunu.

Gušteri su ispitivali svoj odraz u preostaloj polovini prljavog retrovizora.Na zadnjem sedištu plimuta ležao je mrtav vrabac. Spazio je sunđer zgodan za pravljenje

gnezda i brzopleto uleteo kroz rupu na vetrobranu. Nikada nije pronašao put natrag. Niko nijeprimetio njegova unezverena nastojanja da se probije kroz prozore. Uginuo je na zadnjemsedištu, izvrnut na leđa. Kao neslana šala.

Koču Marija je spavala sklupčana na podu dnevne sobe, kao u komi. Beše osvetljenatreperavom svetlošću televizora, na kome je američki policajac trpao dečaka vezanog lisicamau kola. Pločnik je bio poprskan krvlju. Naokolo su žmirkala svetla policijskih kola, praćenazvukom sirena. Žena izmučenog lika, možda dečakova majka, uplašeno je gledala šta sedešava, ne izlazeći iz senke. Dečak je pokušavao da se otrgne. Gornji deo njegovog lica bio jesnimljen kroz maglu, da ne bi mogao da ih tuži. Usirena krv pokrivala mu je usta i grudi kaocrvena portiklica. Nežnoružičaste usne otkrivale su iskežene zube. Ličio je na vukodlaka.Zaurlao je prema kameri:

"Imam petnaest godina i voleo bih da sam bolja osoba. Ali nisam. Želite li da čujete mojudirljivu priču?"

132

Pljunuo je u kameru. Projektil pljuvačke pogodio je objektiv i rasuo se po staklu.

Kočama Beba je u svojoj sobi popunjavala kupon koji je nudio popust od dve rupije nanovu flašicu od 500 ml vodice za usta "listerin", kao i vaučer u vrednosti od dve stotine rupijaza Srećnog Dobitnika lutrije.

Džinovske senke majušnih insekata obrušavale su se sa zidova. Da bi ih se otarasila,Kočama Beba je ugasila sijalicu i upalila veliku svecu u kadi punoj vode. Na vodi je plutaotalog sprženih bubica. Na svetlu svece isticali su se njeni narumenjeni obrazi i nakarminisanausta. Maškara joj beše razmazana. Nakit na njoj se caklio.

Okrenula je kupon prema svetlu.Koju vrstu vodice za usta obično koristite?Listerin, napisa Kočama Beba rukopisom koji je, s godinama, postajao sve paučinastiji.Nabrojte razloge za Vaš izbor.Nije oklevala. Rezak ukus. Svež dah. Savladala je jasan, otresit jezik televizijskih reklama.Popunila je rubriku s imenom i slagala koliko ima godina.Pod Zanimanje napisa Ornamentalno baštovanstvo (Dipl. u Roč. SAD).Kupon stavi u koverat na kome je pisalo APOTEKA, KOTAJAM. Koču Marija će ga

poneti kada krene u Najboljupekaru, u potrazi za puter kiflama.Kočama Beba posegnu za svojim tamnosmeđim dnevnikom, uz koji je dobila i olovku.

Okrenula je stranicu na kojoj je pisalo 19. jun. Kao i svakog drugog dana, ona napisa: Volimte volim te.

Svaka stranica njenog dnevnika počinjala je ovim rečima. Imala je kovčeg pun dnevnikau kojima je svaka stranica počinjala ovim recima. Ponekad bi dopisala još ponešto. Dnevneaktivnosti, dnevne obaveze, odlomke iz omiljenih dijaloga omiljenih televizijskih serija. Alisu i ovi zapisi počinjali isto: Volim te volim te.

Otac Maligan je pre četiri godine preminuo od žutice u ašramu severno od Rišikeša.Godine izučavanja hinduskih rukopisa dovele su do buđenja njegove teološke radoznalosti, apotom i do promene vere. Otac Maligan je pre petnaest godina postao vaišnava. Privrženikboga Višne. Ostao je u vezi s Kočama Bebom i posle prelaska u ašram. Pisao joj je svakegodine za Divali i za Novu godinu. Pre nekoliko godina poslao joj je fotografiju na kojoj seobraćao grupi udovica iz Pendžaba. Sve žene bile su u belom, s maramama prebačenim prekoglave. Odežda oca Maligana beše boje šafrana. Zumance pred morem skuvanih belanaca. Belakosa i brada behu mu dugi, ali očešljani i negovani. Deda Mraz boje šafrana, sa zavetnimpepelom na čelu. Kočama Beba nije mogla da veruje. Od svega što joj je poslao, jedino ovufotografiju nije sačuvala. Beše uvređena činjenicom da se na kraju, posle svega, odrekaosvojih zaveta, ali ne zbog nje. Zbog novih zaveta. Kao da ga je čekala raširenih ruku, da bi onprošao kraj nje i pao u tuđe naručje.

Smrt oca Maligana nije izmenila reči kojima su počinjali Kočama Bebini dnevničkizapisi, jednostavno zato što joj, po smrti, nije postao manje dostupan. Naprotiv. Mrtvog ga jeposedovala potpunije no za njegova života. Sećanje na njega beše njeno. Samo njeno. Divlje,žestoko, njeno. Nije ga delila ni s Verom, ni s drugim opaticama, ni s drugim svamijima, ilikako su već sebe nazivali.

To što ju je odbio za života (mada obzirno i nežno) postade nevažno nakon njegove smrti.U njenom sećanju primio ju je u zagrljaj. Samo nju. Onako kako muškarac u zagrljaj primaženu. Svukla mu je smešnu žutu odoru i navukla mu crvenu mantiju iz reklame za koka-kolu,koja joj se toliko dopadala. (Dok ga je presvlačila, njena su čula praznovala posmatrajućivitko, vretenasto telo, slično Hristovom.) Istrgla mu je iz ruku posudu u koju je sakupljaopriloge, ispedikirala njegove otvrdle hinduske pete i ponovo mu obula udobne sandale. Opetga je pretvorila u kamilu hitrog hoda koja je četvrtkom dolazila na ručak.

I svake noći, dan za danom, godinu za godinom, dnevnik za dnevnikom, pisala je: Volimte volim te.

Vratila je hemijsku olovku na mesto i zatvorila dnevnik. Skinula je naočare i gurnulajezikom veštačke zube zalepljene za nepca. Pljuvačka joj se istegli poput nezategnutih žica na

133

harfi. Izvadila je zube i spustila ih u čašu punu "listerina". Potonuli su na dno ostavljajući zasobom mehuriće kao molitve. Njena noćna čašica. Soda usiljenog osmeha. Reski jutarnji zubi.

Kočama Beba se nasloni na jastuke, u iščekivanju da čuje Rahel kako izlazi iz Estinesobe. Počela je da oseća nelagodnost u njihovom društvu. Pre neko jutro otvorila je prozor (dabi udahnula Malo Svežeg Vazduha) i uhvatila ih na delu, kako se Vraćaju Odnekud. Bešejasno da su celu noć proveli napolju. Zajedno. Gde su bili? Čega su se sećali? Kada će otići?Šta su radili dok su satima sedeli u mraku? Zaspala je poduprta jastucima, zaključivši da odkiše i televizora nije čula otvaranje Estinih vrata. Da je, možda, Rahel odavno otišla naspavanje.

Nije.Rahel je ležala na Estinom krevetu. U ležećem položaju izgledala je još mršavija. Mlada.

Sitnija. Lice joj beše okrenuto ka prozoru. Kosa kiša udarala je u prozorske rešetke, škropećijoj lice i glatku, golu mišicu. Njena meka majica bez rukava u mraku je isijavala žuto svetlo.Donji deo njenog tela, u farmerkama, gubio se u tami.

Beše malo hladan. Malo vlažan. Malo tih. Vazduh.Šta još reći?S mesta na kome je sedeo, na ivici kreveta, Esta je mogao da je vidi ne okrećući glavu.

Njene nejasne obrise. Oštru liniju njene vilice. Njene ključne kosti, poput krila razapetih odnjenog grla do njenih ramena. Ptica kojoj koža ne dopušta da uzleti.

Okrenu se i pogleda ga. Sedeo je veoma uspravno. Iščekujući pregled. Završio je speglanjem.

Bila mu je lepa. Njena kosa. Njeni obrazi. Njene sitne, spretne šake.Njegova sestra.Uporan zvuk ponovo mu se javi u glavi. Zvuk vozova koji prolaze. Svetlo i senka i svetio

i senka koji se razlivaju po licu putnika do prozora.Sede još uspravnije. I dalje je mogao da je vidi. Sraslu s likom njihove majke. Ustalasano

svetio njenih očiju u tami. Njen mali, pravilan nos. Njena usta punih usana. Izgledala suranjeno. Kao da se pred nečim trzaju. Kao da ih je, nekada davno, neko udario. Muškarac sprstenjem. Prelepa, napaćena usta.

Usta njihove prelepe majke, pomisli Esta. Amina usta.Koja spustiše poljubac na njegovu ruku kroz rešetke na prozoru voza. Prva klasa,

poštanski za Madras.Zdravo, Esta. Neka te Bog čuva, rekoše Amina usta. Amina usta koja su se borila s

plačem.Tada ju je video poslednji put.Stajala je na peronu železničke stanice u Kočinu, lica podignutog ka prozoru vagona.

Posivele, beskrvne kože, čiji je blistavi sjaj utrnuo pod neonskim staničnim lampama. Vozovinisu dopuštali danu da kroči na peron. Kao dugački čepovi na boci flaširane tame.

Poštanski za Madras. Leteći Rani.Rahel, s rukom u Aminoj ruci. Komarac na uzici. Žgoljava Bubica u "batinim"

sandalama. Aerodromska Vila na železničkoj stanici. Toptala je nogama po betonu, dižućioblake prašine. Sve dok je Amu nije protresla i rekla joj Prestanistim. Prestalastim je.

Svuda oko njih gužva vreva komešanje žurba kupovina prodaja nosači nose putniciplaćaju deca kake ljudi pljuju dolaze odlaze prose cenjkaju se ukrcavaju se.

Odjekuju stanični zvuči.Ulični prodavci prodaju kafu. Čaj.Deca upalih lica, pomodrela od neuhranjenosti, prodaju časopise za odrasle i hranu koju

sami ne mogu da kupe.Otopljene čokolade. Čokoladne cigarete.Oranžade.Limunade.Kokakolufantusladoledružinomleko.Lutke ružičaste kože. Zvečke. Ljubav-u-Tokiju.

134

Šuplje plastične papagaje pune slatkiša, s glavama na odvrtanje.Naočare za sunce sa žutim ramom.Dečje satove s nacrtanim kazaljkama.Kolica s feleričnim četkicama za zube.Peron železničke stanice u Kočinu.Siv pod neonskim lampama. Pun šupljih ljudi. Izgladnelih beskućnika. S tragovima

prošlogodišnje gladi na licu. Njihovu revoluciju odložio je, za sada, drug Nambudiripad(Sovjetski Provokator, Odbegli Pas). Negdašnja zenica pekinškog oka.

U vazduhu su se rojile muve.Slepi čovek bez očnih kapaka, očiju plavih poput ispranog teksas-platna, kože izrovane

ožiljcima od malih boginja, ćaskao je s gubavcem bez prstiju, koji je vešto pušio opuškesakupljene u gomilicu pokraj njegovih nogu.

"Otkud ti? Kada si se doselio ovamo?"Kao da su imali izbora. Kao da su baš ovo mesto odabrali za svoje boravište iz bogate

ponude otmenih stambenih blokova nabrojanih u nekom luksuznom prospektu.Muškarac koji je sedeo pored crvene vage odvrnuo je svoju veštačku nogu (od kolena

naniže), na kojoj behu nacrtane crna čizma i lepa, bela dokolenica. Šuplja, čvornovatapotkolenica beše ružičasta, onakva kakva bi prava potkolenica i trebalo da bude. (Prilikomstvaranja novog čoveka ne treba ponavljati greške koje je napravio Bog.) U nozi je čuvaovoznu kartu. Peškirić. Čašu od nerđajućeg čelika. Svoje mirise. Svoje tajne. Svoje ludilo.Svoju nadu. Svoju beskrajnu sreću. Njegovo pravo stopalo beše boso.

Kupio je malo čaja i sipao ga u svoju čašu.Stara gospođa je povratila. Ostavila za sobom zgrušano jezerce. I produžila sa svojim životom.Stanični svet. Cirkuska šatra društva. Pod kojom je, procvatom trgovine, usnio očaj, a

probudila se pomirenost sa sudbinom.Ovoga puta na Amu i njene dvojajčane blizance nije čekao plimut kroz čije bi prozore

mogli da gledaju, ni mreža koja bi zaustavila njihov pad. Ponirali su strelovito kroz cirkuski vazduh.Pokupi krpe i odlazi, rekao je Čako. Preskačući izvaljena vrata. S kvakom u ruci. Amu,

uzdrhtalih ruku, nije digla pogled s nepotrebnog šivenja. Kutija puna mašnica ležala joj je u krilu.Ali Rahel jeste. Digla pogled. I videla da je Čako iščezao, ostavivši za sobom čudovište.

Muškarac debelih usana, ruku okićenih prstenjem, kupio je cigarete od prodavca naperonu. Tri paklice. S namerom da ih popuši u hodniku kupea.

Za Muškarce od Akcijeevo SatisfAkcije

pisalo je na paklicama.On beše Estin pratilac. Porodični Prijatelj koji je putovao za Madras. Gospodin Kurijen Maten.Kako je on putovao istim vozom kao i Esta, Mamači je zaključila da nema potrebe da

kupuju još jednu kartu. Baba je kupio kartu Madras-Kalkuta. Amu je kupovala Vreme. I onaje morala da se spakuje i ode. Da započne novi život, nađe posao i zaradi dovoljno za sebe idecu. Odlučeno je da, do tada, samo jedno od dece ostane u Ajemenemu. Nikako oboje.Zajedno su izazivali neprilike. anataS u mivohinj amičo. Morali su biti razdvojeni.

Možda su u pravu, prošaputala je Amu, pakujući njegov kofer i ranac. Možda je dečakupotreban Baba.

Muškarac debelih usana imao je sedište u kupeu pored Estinog. Rekao je da će, kada vozkrene, zamoliti nekog da zamene mesta.

Za sada je malu porodicu ostavio na miru.Znao je da nad njima lebdi anđeo pakla. Ide kuda oni idu. Staje kada oni stanu. Pušta

vosak da kaplje s povijene sveće.Svi su znali.Bilo je u novinama. Vesti o smrti Sofi Mol. O susretu policije s paravanom optuženim za

otmicu i ubistvo. O opsadi fabrike "Rajska turšija & slatko" od strane članova Komunističke

135

partije, predvođenih ajemenemskim Borcem za Pravdu, Glasnogovornikom Potlačenih. DrugPilaj je tvrdio da je uprava fabrike lažno optužila paravana zato što je bio aktivni članKomunističke partije. Da su želeli da spreče njegovo učešće u "Zakonitim SindikalnimAktivnostima".

Sve je bilo u novinama. Zvanična Verzija.Muškarcu debelih usana, naravno, ne beše poznata druga verzija.Verzija po kojoj je hajka Dodirljivih policajaca prešla reku Minačal, tromu i nabreklu od

nedavnih pljuskova, prokrčila put kroz vlažno rastinje i umarširala u Srce Tame.

KUĆA ISTORIJE

Hajka Dodirljivih policajaca prešla je reku Minačal, tromu i nabreklu od nedavnihpljuskova, krčeći put kroz vlažno rastinje. U nečijem otežalom džepu zveckale su lisice.

Njihovi široki šortsevi kaki boje behu toliko uštirkani da su podsećali na kolonu krutihsuknjica koje klize nad visokom travom, nezavisno od udova koji se pokreću u njima.

Bilo ih je osmorica. Državne Sluge.PoštenjeOdlučnostLojalnostInteligencijaCelishodnostIskustvoJunaštvoAžurnostKotajamska policija. Vojska iz crtanog filma. Prinčevi Novog doba, sa smešnim, šiljatim

šlemovima. Napravljenim od kartona presvučenog pamukom. Zamašćenog uljem za kosu.Poput otrcanih kruna kaki boje.

Mračnog Srca.Smrtno ozbiljni.Marširali su kroz visoku travu, visoko podižući kolena. Mali gušteri zaplitali su im se u

orošene dlačice na nogama. Čičkovi i poljsko cveće krasili su im ružne čarape. Smeđestonoge spavale su na donovima njihovih Dodirljivih, čelikom okovanih čizama. Oštra travaostavljala im je izukrštane posekotine na koži. Dok su napredovali kroz močvaru, mokro blatoim je prduckalo pod nogama.

Gacali su pored velikih ptica koje su čučale na vrhovima drveća i širile vlažna krila,sušeći ih pod vedrim nebom kao sveže oprano rublje. Gacali su pored belih čaplji. Poredkormorana. Pored roda. Pored ždralova u potrazi za podijumom za igru. Pored purpurnihčaplji nemilosrdnih očiju, koje su kliktale zaglušujućim glasovima: graak, graali Poredmama-ptica i njihovih jaja.

Žega ranog jutra svesrdno je obećavala da najgore tek sledi.Iz močvare ustajalog mirisa stupili su među prastara stabla ogrnuta puzavicama. Okružiše

ih divovski grmovi manija, divlje paprike, slapovi ljubičastih akumina.Prošli su pored tamnoplave bube koja je održavala ravnotežu na oštrici uspravne travke.Pored džinovskih paukovih mreža koje su preživele kišu i nastavljale da se šire od drveta

do drveta, kao glasine izgovorene šapatom.Pored cveta banane obmotanog listovima rumenim kao vino, koji je visio s kržljavog,

očerupanog drveta. Rubin na dlanu raščupanog školarca. Dragi kamen u somotskoj džungli.Grimizni vilini konjici parili su se u letu. Jedan na drugom. Spretno. Jedan zadivljeni

policajac stade načas da ih osmotri, pitajući se u čemu je tajna seksa kod vilinih konjica, kao i

136

šta u šta pri tom ulazi. Zatim se trže i vrati Policijskim Mislima. Produžiše napred.Pored visokih mravinjaka, zgrumuljičanih od kiše. Klonulih poput usnulih stražara pred

rajskim dverima.Pored leptira koji su lepršali vazduhom kao radosne vesti.Pored neprohodnog busenja paprati.Pored kameleona.Pored užurbanih stanovnika džungle u potrazi za zaklonom.Pored drveta indijskog oraščeta koje Velja Papen nije pronašao.Pored račvastog kanala. Zadavljenog korovom. Poput mrtve zelene zmije. Preko kanala se

srušilo drvo. Dodirljivi policajci pohitaše preko njega. Mašući ulaštenim pendrecima.Dlakave vile sa smrtonosnim štapićima.Tanušna stabla naherenog drveća izlomiše sunčevo svetio u paramparčad. Na vrhovima

prstiju, Mračno Srce kroči u Srce Tame. U vazduhu je ječala pesma zrikavaca.Sive veverice klizale su se niz stabla kaučukovog drveća, isprskana blatom. Njihove

krošnje behu okrenute ka suncu. Na njihovoj kori videli su se stari ožiljci. Zalečeni. Izlečeni.Zaceljeni.

Jutra zemlje puna naherenih stabala. A zatim travnata zaravan. I kuća.Kuća Istorije.Čija su vrata zamandaljena, a prozori širom otvoreni.Čiji su kameni zidovi hladni.Na čijim se zidovima kovitlaju senke brodova.U kojoj se uvošteni preci, orožalih noktiju i daha koji zaudara na plesnive mape,

došaptavaju šuškavim šapatom.U kojoj prozirni gušteri žive iza starih slika.U kojoj se zatočeni snovi snuju iz početka.U kojoj su zarobljeništvo ostarelog duha jednog Engleza prikovanog za drvo okončali

dvojajčani blizanci - Pokretna Republika s Loknom i s marksističkom zastavom. Pored duhaminuše i užurbani policajci, ne čuvši ga gde moli: Oprostite, da li biste ... mmm ... da moždanemate ... mmm ... pitam se imate li jednu cigaru? Ne?... Tako sam i mislio.

Kuća Istorije.Pred kojom će, u godinama koje slede, Užas (koji će tek doći) ostati zakopan u plitkom

grobu. Zaglušen radosnim pevušenjem hotelskih kuvarica. Skriven pod poniznim naklonimabivših komunista. Pod stopama plesača koji lagano umiru. Među istorijskim igračkamakojima bogati turisti dođoše da se poigraju.

Beše to divna kuća.Njeni zidovi nekad su bili beli. Krov crven. No obojiše je boje vremena. Kičicama

umočenim u paletu prirode. U mahovina zelenu. Zemljanosmeđu. Čađavocrnu. Stoga jeizgledala stara. Poput lađe koja leži na dnu okeana. Izljubljena usnama kitova, okićenaškoljkama. Natopljena tišinom. Izdišući mehuriće kroz polupane prozore.

Kuću je okruživao senoviti trem. Sobe behu skrivene u dubokoj hladovini. Krov pokrivencrepom beše sličan golemom koritu prevrnutog broda. Trule grede, oslonjene na nekad belestubove, behu ulegle na sredini, tvoreći ogromnu, razjapljenu šupljinu na krovu. ŠupljinuIstorije. Rupu u Vasioni u obličju Istorije. Kroz koju su, u smiraj dana, uzletali gusti oblacinemih slepih miševa, uskovitlanih kao dim iz fabričkih dimnjaka.

Vraćali su se u zoru, donoseći vesti iz spoljašnjeg sveta. Poput sive izmaglice naružičastom horizontu, koja se zgušnjava i boji u crno tik nad kućom, a potom ponire u rupuIstorije, kao dim u filmu koji se vrti unazad.

Spavali su po vasceli dan, slepi miševi. Kao krznena postava krova. Prskajući tlobrabonjcima.

Policajci stadoše i razviše se u strelce. Ovo beše nepotrebno. No, policajci su voleli svojeDodirljive igre.

Razmestili su se na strateški značajnim tačkama. Puzali su uz nisku, okrnjenu kamenu ogradu.Mala nužda na brzaka.

137

Vruća pena na mlakom kamenu. Policijska pišurija.Podavljeni mravi u žutim mehurićima.Uzdah olakšanja.A zatim zajedno, na kolenima i laktovima, dopuzaše do kuće. Kao policajci na Filmu.

Tiho, tiho kroz travu. S palicama u rukama. S mašinkama na umu. Noseći na svojimžgoljavim, ali snažnim ramenima breme odgovornosti za Dodirljivu budućnost.

Svoj plen pronadoše na zadnjem tremu. Raščupanu Loknu. Palmicu u Ljubavi-u-Tokiju. I,na drugom kraju, stolara krvavocrvenih noktiju (usamljenog kao vuk).

Usnule. Kao da ismevaju razrađenu Dodirljivu taktiku.Uhvaćeni na legalu.U glavama hajkača zacrneše se naslovi.ODMETNIK ZAVRŠIO U POLICIJSKOJ MREŽI.Njihov plen platiće za svoju neuviđavnost i njihovu pokvarenu zabavu. O, da.Probudili su Velutu udarcima čizama.Estapena i Rahel probudio je užasnuti vrisak sna raspršenog bolom smrvljenih kolena.U njima mrtvi krici isplivaše izvrnuti na leđa, poput uginule ribe. Zgrčeni na podu, klateći

se između užasa i neverice, shvatili su da je pretučeni mladić Veluta. Odakle on tu? Šta jeučinio? Zašto su ja policajci dovukli ovamo?

Čuli su bubnjanje drveta po mesu. Topot čizme na kosti. Prigušeni vapaj nakon udarcanogom u trbuh. Klokot krvi u ljudskom dahu, u času kada slomljeno rebro razdere pluća.

Gledali su iskolačenih očiju i pomodrelih usana, hipnotisani onim što su osetili, ali ne irazumeli: odsustvom hira u tolikom nasilju. Tamo gde bi trebalo da je bes, zijao je ambis.Trezna, nepokolebljiva, jednostavna brutalnost.

Policajci su otvarali flašu.Zavrtali slavinu.Razbijali jaje i mutili kajganu.Blizanci behu premladi da shvate da su policajci tek plaćenici Istorije. Izaslani da

izravnaju račune i pokupe dugove od onih koji se oglušiše o njene zakone. Rukovođeninagonom koji jeste bio iskonski, ali ne i ličan. Na delu se našlo osećanje prezira rođeno izdubokog, nepriznatog straha - straha civilizacije od prirode, muškarca od žene, moći od nemoći.

Podsvesna potreba muškarca da uništi ono što ne može ni da podjarmi, ni da obožava.Muške Potrebe.

Ono čemu su blizanci bili svedoci tog jutra, a da toga ne behu svesni, bila je kliničkademonstracija ljudske težnje ka nadmoći izvršena u kontrolisanim uslovima (naposletku, upitanju ne beše ni genocid, ni rat). Težnje ka Ustrojstvu i Redu. Potpunom monopolu. Istorijaljudskog roda, prerušena u Božansko Proviđenje, razotkrila se pred očima nedorasle publike.

Ne beše ničeg slučajnog u događajima koji su se zbili tog jutra. Ničeg nenamernog.Posredi nije bila ulična pljačka, ni lični obračun. Jedna era utisnula je svoj žig onima koji su unjoj živeli.

Istorija uživo.Ukoliko su povredili Velutu više no što beše neophodno, učinili su to jednostavno zato što

svaka srodnost, svaka veza između njih i njega, svaka naznaka da, ako ništa drugo, biološkipripadaju istoj vrsti, beše odavno izbrisana. Oni nisu hapsili čoveka. Oni su izgonili strah.

Nisu posedovali spravu pomoću koje bi izmerili koliku kaznu može da podnese. Ni skalukoja bi im rekla koliko mnogo i koliko trajno žele da ga onesposobe.

Za razliku od razgoropađene religiozne rulje ili pobedničke pobunjeničke vojske, tog jutrau Srcu Tame vod Dodirljivih policajaca delovao je odmereno, a ne mahnito. Delotvorno, a neanarhično. Odgovorno, a ne histerično. Veluti nisu počupali kosu, niti su ga živog spalili.Nisu mu odsekli genitalije i strpali mu ih u usta. Nisu ga silovali. Niti su mu odrubili glavu.

Na kraju krajeva, nisu se borili s epidemijom. Njihov zadatak beše samo da vakcinišuzajednicu i spreče širenje zaraze.

Na zadnjem tremu Kuće Istorije, dok je muškarac koga su voleli premlaćivan na smrt,gospođa Ipen i gospođa Radžagopalan, dve ambasadorke bogznačega, naučiše dve nove lekcije.

138

Lekcija Broj Jedan:Krv jedva da se vidi na čoveku crne puti. (Dum dum)I Lekcija Broj Dva:Ali miriše.Otužnoslatko.Kao suve ruže na povetarcu. (Dum dum)

"Madijo?", upita jedan od Agenata Istorije."Madi ajirikum", odgovori drugi.Dosta?Dosta.Odmakoše se od njega. Kao umetnici koji procenjuju svojih ruku delo. Traže pravo

odstojanje, kako bi ocenili estetsku vrednost.Njihovo Delo, koje napustiše Bog i Istorija, Marks, Čovek, Žena i (u časovima koji slede)

Deca, ležalo je presamićeno na podu. Beše pri svesti, ali se nije micao.Imao je tri preloma lobanje. Nos i jagodice behu mu smrskani. Lice mu beše pretvoreno u

kašu, izobličeno. Udarac nogom u usta pocepao mu je gornju usnu i izbio šest zuba, od kojihsu se tri zabila u donju usnu, sablasno izvrćući njegov prelepi osmeh. Četiri rebra behu muskrhana. Jedno je proburazilo levo plućno krilo, zbog čega je krvario na usta. Njegov dahbojio se svetlocrvenom krvlju. Svežom. Penušavom. Crevo mu je puklo i iskrvarilo u trbušnuduplju. Kičma mu beše povredena na dva mesta, što je dovelo do oduzimanja desne ruke igubitka kontrole nad bešikom i rektumom. Oba kolena behu mu smrskana.

Svejedno izvukoše lisice.Hladne.Gorkometalnog mirisa. Sličnog mirisu čeličnih rukohvata u autobusu i ruku konduktera

koji se za njih drži. Tada primetiše njegove nalakirane nokte. Jedan od njih mu podiže ruku ikoketno mahnu njome ka drugima, koji prsnuše u smeh. "Šta je ovo?", upita, govorećifalsetom. "AC-DC?"

Jedan od njih lupi ga štapom po penisu. "Hajde, odaj nam svoju veliku tajnu. Pokaži namkoliki ti je kada ga naduvaš." Zatim podiže čizmu (sa stonogama na donu) i spusti je uzpotmuli zvuk.

Stavili su mu ruke na leđa i zaključali lisice.Klik.I klik.Ispod Srećnog Lista. Jesenjeg listka u noći. Zbog koga monsun stiže na vreme.Naježio se na mestima gde mu lisice dodirnuše kožu."To nije on", prošaputa Rahel Esti na uvo. "Tačno znam. To je njegov brat blizanac.

Urumban. Iz Kočija."Nespreman da potraži utočište u mašti, Esta je ćutao.Neko im se obraćao. Ljubazni Dodirljivi policajac. Ljubazan prema svojti. "Mon, Mol,

jeste li dobro? Da li vas je ozledio?"Ne istovremeno, ali gotovo uglas, blizanci odgovoriše: "Da. Ne.""Ne brinite. S nama ste bezbedni."A onda policajci pogledaše oko sebe i ugledaše asuru.Šerpe i lonce.Gusku na naduvavanje.Kvantasovog koalu s dugmićima umesto očiju.Hemijske olovke i u njima ulice Londona.Soknice s raznobojnim prstima.Crvene plastične naočare za sunce sa žutim ramom.Sat s nacrtanim kazaljkama."Čije je ovo? Odakle vam? Koje to doneo?" Prizvuk zabrinutosti u njihovim glasovima.Esta i Rahel su ih nemo gledali, dok su se u njima praćakale ribe.Policajci se zgledaše. Znali su šta im je činiti.

139

Kvantasvog koalu poneli su za svoju decu.Kao i olovke i soknice. Deca policajaca imaće raznobojne prstiće na nogama.Gusku su probušili upaljenom cigaretom. Beng. I zakopali gumene otpatke.Guskasta guska. Odveć prepoznatljiva.Jedan od njih stavio je naočare. Zadržavši ih na nosu, jer su se drugi smejali. Na sat su svi

zaboravili. Ostao je za njima u Kući Istorije. Na zadnjem tremu. Pokazujući lažno vreme.Deset do dva.

Otišli su.Osam prinčeva, džepova punih igračaka.Dvojajčani blizanci.I Bog Gubitka.Nije mogao da hoda. Vukli su ga.Niko ih nije video.Slepi miševi su, dakako, slepi.

SPAS ZA AMU

U policijskoj stanici, inspektor Tomas Metju naručio je dve koka-kole. Sa slamčicama.Uslužni pomoćnik doneo ih je na plastičnom poslužavniku i ponudio blatnjavim mališanima,koji su sedeli preko puta inspektora. Glave jedva da su im se videle iza hrpe papira na stolu.

I tako Esta po drugi put u dve nedelje beše poslužen Strahom u flašici. Rashlađenim.Penušavim. Katkad je sve gore s koka-kolom.

Pena mu pođe na nos. Podrignuo je. Rahel se zakikota. Duvala je kroz slamčicu sve dokpiće ne preli čašu i prosu joj se po haljini. I po podu. Esta je naglas čitao natpis na zidu.

"enjetšoP", rekao je. "enjetšoP, tsončuldO.""tsonlajoL, ajicnegiletnl", dodala je Rahel."tsondohsileC, ovtsuksI.""ovtšanuJ, tsonružA."Inspektoru Metjuu se mora priznati da je ostao priseban. Naslutio je rasulo u dečjim

mislima. Nije vršio pritisak, već je svoja pitanja postavljao s pažnjom. Bezazlenim tonom.Između "Kada ti je rođendan, Mon?" i "Koju boju najviše voliš, Mol?"

Rasuti, izlomljeni parčići polako su počeli da tvore priču. Njegovi ljudi su ga obavestili ošerpama i loncima. O asuri. O igračkama koje je nemoguće zaboraviti. Sada su ovi detaljipoprimili smisao. Inspektoru Tomasu Metjuu ne beše do šale. Poslao je džip po KočamaBebu. Postarao se da deca ne budu prisutna kada ona stigne. Nije je pozdravio.

"Sedite", rekao je.Kočama Bebi beše jasno da je nešto pošlo naopako."Da li ste ih pronašli? Da li je sve u redu?""Ništa nije u redu", uverio ju je inspektor.Izraz njegovih očiju i ton njegovog glasa govorili su Kočama Bebi da sada razgovara s

drugačijom osobom. Ne sa predusretljivim policajcem koga je prošli put upoznala. Spustila seu stolicu. Inspektor Tomas Metju nije birao reči.

Kotajamska policija je delovala u skladu s pismenom izjavom koju je podnela ona.Paravan je uhvaćen. Na nesreću, pretrpeo je teške povrede i verovatno neće preživeti noć. Alideca tvrde da su kuću napustila svojevoljno. Njihov čamac se prevrnuo i mala Engleskinja seudavila nesrećnim slučajem. Policija, dakle, mora da preuzme teret odgovornosti za smrtnedužne osobe. Istina, reč je o paravanu. Istina, nije se dolično vladao. Ali, u ova teškavremena on je, što se zakona tiče, nevin. Ne postoji slučaj.

"Pokušaj silovanja?", neodlučno predloži Kočama Beba.

140

"Gde je tužba podnesena od strane žrtve? Da li se ona pojavila? Da li je dala izjavu? Da liste doneli izjavu sa sobom?" U inspektorovom glasu osećao se bes. Gotovo neprijateljstvo.

Kočama Beba kao da se smanjila. Mesnate kesice oklembesile su joj se ispod očiju ibrade. Njen strah je fermentisao. Pljuvačka joj postade gorka. Inspektor gurnu ka njoj čašuvode.

"Stvar je veoma jednostavna. Žrtva silovanja mora da podnese tužbu. Ili deca, u prisustvujednog svedoka, moraju da potvrde da je paravan njihov otmičar. Ili."

Sačekao je da ga Kočama Beba pogleda. "Ili ću biti primoran da vas optužim zapodnošenje lažne tužbe. Što povlači zakonski potupak protiv vas."

Znoj je Kočama Bebinu bledoplavu bluzu obojio u mrkoplavo. Inspektor Tomas Metjunije nastavio da je muči. Znao je da bi se i sam mogao naći u velikoj neprilici, s obzirom napostojeću političku klimu. Beše svestan da drug Pilaj ne bi propustio priliku koja mu sepružala. Prekorio je samog sebe zbog brzopletog delanja. Uzeo je šareni peškirić, zavukao gapod košulju i obrisao grudi i pazuh. U kancelariji zavlada muk. Zvuči policijske stanice -topotčizama, povremeni jauk iz sobe za isledivanje - činili su se dalekim, kao da dolaze spolja.

"Deca će učiniti ono što im se kaže", reče Kočama Beba. "Mogu li da ostanem nasamo snjima?"

"Ako želite." Inspektor ustade i krenu ka vratima."Molim vas, dajte mi pet minuta pre nego što ih dovedete."Inspektor Tomas Metju potvrdno klimnu glavom i napusti prostoriju.Kočama Beba je obrisala sjajno, znojavo lice. Podigla je glavu i otrla prljavštinu koja se

skupila u naborima sala na njenom vratu. Poljubila je svoje raspeće.Majko božija, milosti puna...Reči molitve nisu joj se odazvale.Vrata se otvoriše. Esta i Rahel behu gurnuti unutra. Ulepljeni blatom. Natopljeni koka-

kolom.Otrezniše se videvši Kočama Bebu. Noćni leptir, s neuobičajeno gustim leđnim

dlačicama, natkrili njihova srca. Zašto je ona došla? Gde je Amu? Zar je još uvek zaključana?Kočama Beba ih strogo pogleda. Ne progovorivši ni reč. Kada im se obratila, glas joj beše

promukao, neprepoznatljiv."Čiji je bio čamac? Odakle vam?""Naš. Mi smo ga našli. Veluta nam ga je popravio", prošaputala je Rahel."Koliko dugo ste ga imali?""Pronašli smo ga istog dana kada je stigla Sofi Mol.""Krali ste stvari iz kuće i čamcem ih prevozili preko reke?""Samo smo se igrali...""Igrali? Vi to nazivate igrom?"Kočama Beba je dugo zurila u njih pre no što opet progovori."Telo vaše lepe male rođake leži u gostinskoj sobi. Ribe su joj oglodale oči. Njena majka

ne prestaje da plače. I vi to nazivate igrom?"Iznenadni dah povetarca zaljulja cvetnu zavesu. Rahel je kroz prozor videla parkirane

džipove. Užurbane ljude. Neki čovek je pokušavao da pokrene motocikl. Svaki put kada bipritisnuo papučicu za gas spao bi mu šlem.

U inspektorovoj kancelariji Papačijev noćni leptir dade se na posao."Užasno je oduzeti nekome život", rekla je Kočama Beba. "To je nešto najgore što čovek

može da učini. To čak ni Bog ne prašta. Svesni ste toga, zar ne?"Dve glavice klimnuše dvaput."A ipak", tužno ih je pogledala, "vi ste to učinili." Gledala ih je u oči. "Vi ste ubice."

Sačekala je da razumevanje ovih reči ostavi trag u njihovom pogledu."Znate da znam da se ne radi o nesreći. Znam koliko ste bili ljubomorni na nju. Ako me

sudija na sudu pita, moraću da mu kažem istinu, zar ne? Ne mogu da ga slažem, zar ne?"Potapka stolicu pored sebe. "Hajde, dođite i sedite."

Dve male, poslušne guze zguraše se u stolicu."Moraću da mu kažem da vam je bilo Strogo Zabranjeno da prelazite reku. Da ste je primorali

141

da pođe sa vama, iako ste znali da ne ume da pliva. Da ste je nasred reke gurnuli iz čamca. Tonije bio nesrećan slučaj, zar ne?"

Četiri iskolačena oka buljila su u nju. Zadivljena pričom koju im je kazivala. Išta je ondabilo?

"Sada ćete morati u zatvor", nežno reče Kočama Beba. "A zbog vas će u zatvor morati daode i vaša majka. Da li biste to želeli?"

Gledale su je preplašene oči i jedna palmica."Vas troje u tri različita zatvora. Znate li kako izgledaju zatvori u Indiji?"Dve glave odmahnuše dvaput.Kočama Beba je vajala svoju priču. Maštom je oslikala živopisne slike zatvorskog života.

Dočarala hranu hrskavu od bubašvaba. Toalete u kojima či-či leži u hrpama i podseća narastresita mrka brda. Bu-be-ruse u krevetima. Premlaćivanja. Širokim potezima slikala je dugegodine koje će Amu, zbog njih, provesti iza rešetaka. Istakla je da će, kada izađe iz zatvora,Amu biti stara, bolesna žena vašljive kose. Ukoliko, naravno, ne umre pre toga. Korak pokorak, blagim, zabrinutim glasom, opisivala je zlehudu budućnost koja ih je čekala. A kada jeugasila i poslednji tračak njihove nade i pretvorila im živote u prah i pepeo, preobrazila se udobru vilu i pokazala im izlaz. Bog im nikada neće oprostiti njihovo zlodelo, no, ovde, naZemlji, postoji način da se šteta smanji. Da se njihova mati spase od poniženja i patnji koje ječekaju njihovom krivicom. Pod uslo-vom da su spremni da budu praktični.

"Na sreću", rekla je Kočama Beba, "na vašu sreću, policija je napravila grešku. Srećnugrešku." Napravila je pauzu. "Vi znate na šta mislim, zar ne?"

Na inspektorovom stolu stajao je stakleni pritiskač za hartiju, u kome behu zarobljeniljudi. Esta je mogao da ih vidi. Muškarac i žena igrali su valcer. Ona je nosila belu haljinu podkojom su se kretale noge.

"Zar ne?"Iz pritiskača za papir čula se muzika valcera. Mamači ju je svirala na violini.Pampam-pa-pa-ramPampam-pampam."Šta je bilo, bilo je", nastavio je da govori Kočama Bebin glas. "Inspektor kaže da će on

ionako umreti. Njemu će biti svejedno šta policija misli. Sada je pitanje da li vi želite da odeteu zatvor i naterate Amu da ode u zatvor zbog vas. Na vama je da odlučite."

U pritiskaču za hartiju videli su se mehurići, te se činilo da muškarac i žena plešu valcerpod vodom. Izgledali su srećni. Možda su se upravo venčali.

Ona u beloj haljini. On u crnom odelu, s leptir mašnom. Igrali su zagledani jedno drugomu oči.

"Ako želite da je spasete, treba samo da pođete sa Čikom koji nosi veliki mišas. On ćevam postaviti pitanje. Jedno pitanje. Treba samo da kažete 'Da'. Onda svi zajedno možemokući. Lako je. Jeftino biste prošli."

Kočama Beba je pratila Estin pogled. S naporom se suzdržavala da ne ščepa pritiskač zahartiju i zavitla ga kroz prozor. Srce joj je bubnjalo u grudima.

"Pa?", reče s ozarenim, izveštačenim osmehom. U glasu joj se naslućivala napetost, "Štada kažem čika Inspektoru? Šta smo odlučili? Želite li da spasete Amu ili da je pošaljete uzatvor?"

Kao da im je nudila izbor između dva provoda. Pecanje ili Kupanje prasića? Kupanjeprasića ili Pecanje?

Blizanci podigoše pogled ka njoj. Ne istovremeno, ali gotovo uglas, dva uplašena glasićaprošaputaše: "Da spasemo Amu."

U godinama koje su sledile neprestano će se vraćati na ovaj trenutak. Kao deca. Kaotinejdžeri. Kao odrasli. Da li su obmanom navedeni da učine ono što su učinili? Da li suprevarom namamljeni na izricanje smrtne presude?

Na neki način, da. Ali ništa nije tako jednostavno kao što izgleda. Oboje su znali da imajuizbor. Koji napraviše za tren oka. Nisu se dvoumili duže od jedne sekunde pre no što podigošepogled i rekoše, ne istovremeno, ali skoro uglas: "Da spasemo Amu." Da spasemo sebe. Daspasemo našu majku.

142

Kočama Beba se ozari. Olakšanje je delovalo kao laksativ. Morala je da ode u klozet.Hitno. Otvori vrata i pozva inspektora.

"Oni su dobra dečica", reče. "Poći će s vama.""Nema potrebe da idu oboje. Jedno će biti dovoljno", rekao je inspektor Tomas Metju.

"Bilo koje. Mon. Mol. Ko želi da pode sa mnom?""Esta", odluči Kočama Beba. Znajući da je on praktičniji od nje. Poslušniji. Dalekovidiji.

Odgovorniji. "Ti pođi. Dobridečko."Mali čovek. Na palubi živi sam. Dum dum.Esta pode.Ambasador E. Pelvis. Iskolačenih očiju i raščupane lokne. Niski ambasador i visoki

policajac, u jezivoj misiji duboko u utrobi kotajamske policije. Njihovi koraci odzvanjali supopločanim hodnicima.

Rahel ostade u inspektorovoj kancelariji, osluškujući zvuke koje je ispuštala KočamaBeba dok se olakšavala u inspektorovom klozetu. "Ne može da se pusti voda", reče kada jeizašla. "To me stvarno nervira." Beše joj neprijatno što će inspektor moći da vidi boju i sastavnjene stolice.

U ćeliji je vladao mrkli mrak. Esta nije video ništa, ali je mogao da čuje zvuk hrapavog,otežalog disanja. Skoro povrati od smrada izmeta. Neko je upalio svetio. Jarko. Zaslepljujuće.Na prljavom, klizavom podu pojavi se Veluta. Kao osakaćeni duh prizvan iz čarobne lampe.Beše nag. Uneredeni mundu spao mu je na pod. Krv se izlila iz njegove glave poput tajne.Lice mu beše natečeno, glava kao bundeva, prevelika i preteška za vitko telo koje ju je nosilo.Bundeva sablasnog, izvrnutog osmeha. Policijske čizme odmakoše se od lokve mokraće kojase širila oko njega. U lokvi se ogledala gola, blistava sijalica.

Mrtva riba plutala je u Esti. Jedan od policajaca gurnu Velutu čizmom. Veluta ostanepomičan. Inspektor Tomas Metju čučnu i zagreba Velutino stopalo ključem svog džipa.Natečeni kapci se podigoše. Velutine oči lutale su kroz krvavu skramu, zaustavivši se navoljenom detetu. Esti se učini da se nešto u njemu nasmešilo. Ne njegova usta, već neki drugi,neozledeni deo njegovog tela. Njegov lakat, možda. Ili njegovo rame.

Inspektor postavi pitanje. Estina usta rekoše Da.Detinjstvo se iskra na vrhovima prstiju.Tišina uđe i povuče zasun.Neko je ugasio svetio i Veluta iščeze.

Kući su se odvezli policijskim džipom. Kočama Beba je svratila do apoteke i kupilasredstva za umirenje. Svako dete dobi po dva. Oči su počele da im se sklapaju negde kodmosta Čangam. Esta prošaputa Raheli na uvo:

"Bila si u pravu. To nije bio on, već Urumban.""Hvala bogu", prošaputa Rahel."Šta misliš, gde je on?""Pobegao je u Afriku."U majčino naručje spušteni su usnuli, utešeni ovom izmaštanom pričom.Sve do narednog jutra, kada je Amu istresla istinu iz njih. Ali tada beše kasno.Inspektor Tomas Metju, čovek bogatog iskustva kada je reč o ovakvim stvarima, jeste bio

u pravu. Veluta nije preživeo noć.Pola sata posle ponoći, Smrt je došla po njega.A mala porodica, sklupčana i usnula pod vezenim pokrivačem? Šta je došlo po nju?Ne smrt. Tek, kraj života.

Nakon pogreba Sofi Mol, kada ih je Amu povela u policijsku stanicu i kada je inspektorodabrao svoja dva manga (Tap, tap), telo već beše uklonjeno. Bačeno u temadi kuzhi -sirotinjsku rupu - u koju je policija bacala svoje mrtve.

143

Kada je Kočama Beba čula za Amin odlazak u policijsku stanicu, prestravila se. Sve što jeona, Kočama Beba, učinila, zasnivalo se na jednoj jedinoj pretpostavci - da Amu, šta goddrugo uradila, koliko god ogorčena bila, neće javno priznati svoju vezu s Velutom. Zato što bitako, smatrala je Kočama Beba, upropastila i sebe i svoju decu. Zauvek. Ali Kočama Bebanije uzela u obzir Pogibeljnu Nit u Amu. Nespojivi Spoj beskrajne nežnosti majčinstva ibezumne jarosti pilota-samoubice.

Amin postupak ju je zaprepastio. Tlo joj je izmaklo ispod nogu. Znala je da je inspektorTomas Metju njen saveznik. Ali koliko dugo? Šta ako on bude premešten, a slučaj ponovootvoren? Ovo beše moguće, s obzirom na rulju partijskih radnika koji su pred kapijomizvikivali parole, a koje je dovukao drug Pilaj. Radnici su prestali da dolaze na posao,ostavivši brda manga, banana, ananasa, belog luka i đumbira da natenane trunu u prostorijama"Rajske turšije & slatkog".

Kočama Beba je shvatila da mora da udalji Amu iz Ajemenema u najkraćem mogućemroku.

Ovo je izvela služeći se onim što joj je najbolje išlo od ruke. Navodnjavala je svoja polja inegovala svoje useve tuđom patnjom.

Kao pacov, progrizla je put u smočnicu Čakovog jada. U okrilju njenih zidova postavilaje lak, vidljivu metu za njegov mahniti gnev. Ne beše joj teško da Amu predstavi kao glavnogkrivca za smrt Sofi Mol. Amu i njene dvojajčane blizance.

Čako nije bio ništa drugo do ojađeni bik koji se koprcao na kraju Kočama Bebinog ulara iprovalio Amina vrata. Njena ideja beše da se Amu spakuje i ode. Da Esta bude Vraćen.

POŠTANSKI VOZ ZA MADRAS

Sam Esta stajao je na prozoru s rešetkama, na železničkoj stanici u Kočinu. Ambasador E.Pelvis. Kamen s loknom i s talasastozelenim, gustotečnim, morskotravastim, grumuljičavim,plutajućim osećanjem punim do vrha, praznim do dna. Ispod njegovog sedišta ležao je kofer snjegovim imenom. Na stočiću rasklopljenim pred njim stajao je upakovan sendvič sparadajzom i čuturica s nacrtanim orlom.

Pored njega je sedela i jela gospođa u zelenolju-bičastom sariju. Nozdrve joj behuukrašene malim dijamantima, sličnim iskričavim pčelicama. Pružila je kutiju punu žutihkolača prema Esti. Esta odmahnu glavom. Nasmešila se, mameći ga da ipak proba. Njeneljubazne oči izgubile su se u prorezima iza naočara. Coktala je kao da šalje poljupce.

"Probaj jedan. Vrrrrlo slatko", rekla je na tamilu. Rombo maduram."Slatko", rekla je na engleskom njena najstarija kći, koja beše Estinih godina.Esta ponovo odmahnu glavom. Gospođa ga pogladi po kosi i raščupa mu loknu. Njena

porodica (muž i troje dece) već je navalila na kolače. Po sedištima se rasuše žute mrve.Voz je podrhtavao pod njihovim stopalima. Plava noćna lampica beše ugašena.Gospodin mali sin je upali. Gospođa je ugasi. Objasnila mu je da je to svetlašce za

spavanje. Ne za buđenje.Sve stvari u vagonu Prve klase behu zelene. Zelena sedišta. Zeleni ležaji. Zeleni pod.

Zeleni lanci. Tamnozeleno Svetlozeleno.LANAC ZA ZAUSTAVLJANJE VOZA, pisalo je zelenom bojom.CANAL AZ ENJALJVATSUAZ AZOV, pomisli Esta zelenom bojom.Amu gaje držala za ruku kroz rešetke na prozoru."Pazi na kartu", rekoše Amina usta. Amina usta koja su se borila s plačem. "Tražiće ti je

kondukter."Esta klimnu glavom ka Aminom podignutom licu. Ka majušnoj Rahel, posutoj staničnom

prašinom. Svo troje behu vezani neporecivim, neizrecivim saznanjem da su voleli čoveka do smrti.

144

To nije bilo u novinama.

Protekle su godine pre no što blizanci shvatiše ulogu svoje majke u minulim događajima.Videli su njene podbule oči na pogrebu Sofi Mol, u danima pre no što je Esta Vraćen, i biliuvereni, u svojim samoljubivim dečjim glavicama, da samo oni snose krivicu za njenu tugu.

"Pojedi sendviče pre nego što postanu gnjecavi", rekla je Amu. "I ne zaboravi da pišeš."Pogledom je prelazila preko njegovih prstića i očistila malo prljavštine koja mu se

zavukla pod nokat na palcu."Čuvaj se, dušice. Čuvaj se dok ne dođem po tebe.""Kada, Amu? Kada ćeš doći po mene?""Uskoro.""Ali kada? Kada tačno?""Uskoro, dušice. Čim budem mogla.""Mesec posle sledećeg meseca? Amu?" Namerno odlažući njen dolazak daleko unapred,

da bi Amu rekla Pre toga, Esta. Budi praktičan. Znaš da moraš u školu."Čim pronađem posao. Čim odem odavde i pronađem posao", rekla je Amu."Ali to neće biti nikad!" Talas panike. Osećanje puno do vrha, prazno do dna.Gospođa ih je prisluškivala s uživanjem, punih usta."Vidite kako lepo govori engleski", rekla je svojoj deci na tamilu."Ali to neće biti nikad", ratoborno ponovi njena najstarija kći. "N-i-k-a-d. Nikad."Kada je Esta rekao nikad, hteo je da kaže da će proteći još mnogo vremena pre no što se

to desi. Da se neće desiti odmah, da se neće desiti ubrzo.Kada je rekao "nikad", nije mislio Nikad Više.No, tako je zvučalo.Ali to neće biti nikad.Oni su na Nikad dodali Više.Oni?Vlada.Tamo ljude šalju da nauče da se I te kako Dobro Vladaju. Tako i bi.Nikad. Nikad Više.On beše kriv što je muškarac u Aminim nedrima prestao da doziva iz daleka. On beše kriv

što je umrla sama, bez ikog ko bi joj grejao leđa i pričao s njom.Jer on beše taj koji je rekao. Ali, Amu, to neće biti nikad."Ne budi bleskast, Esta. Biće uskoro", rekla su Amina usta. "Biću učiteljica. Otvoriću

školu. U koju ćete ići ti i Rahel.""A mi nećemo morati daje plaćamo, pošto će biti naša!" rekao je Esta, sa svojim

neuništivim smislom za praktično. Očiju uprtih u glavni zgoditak. U besplatne vožnjeautobusom. Besplatne pogrebe. Besplatno školovanje. Mali Čovek. Na palubi živi sam. Dumdum.

"Imaćemo kuću samo za nas", rekla je Amu."Malu kuću", dodade Rahel."A u školi ćemo imati učionice i table", rekao je Esta. "I prave učitelje.""I prave kazne", rekla je Rahel.Njihove sanje behu satkane od ovakvih stvari. Na dan kada je Esta Vraćen. Od kreda. I

tabli. I pravih kazni.Nisu tražili da prođu nekažnjeno. Samo su želeli kazne koje odgovaraju njihovim

prestupima. Ne kazne slične ogromnim sobama s ugrađenim plakarima. Ne kazne u kojima ćeprovesti čitav svoj život, tumarajući između nepreglednih nizova polica.

Voz krenu bez najave. Veoma lagano.Estine zenice se proširiše. Zari nokte u Aminu ruku. Amu je koračala duž tračnica. Njen

hod postepeno pređe u trk. Poštanski voz za Madras poče da ubrzava.Neka te Bog čuva, bebice. Dušo moja. Doći ću brzo po tebe.

145

"Amu!" viknu Esta, dok je ona oslobađala ruku njegovog stiska. Odvajajući prstić poprstić. "Amu! Kao da bih povraćao!" Estin glas vinu se do jauka.

Maleni Elvis Pelvis s raščupanom loknom za svečane izlaske. U bež šimikama. Svoj glasostavio je za sobom.

Rahel se presamiti i poče da vrišti i vrišti i vrišti.Voz je otišao.Svetla utrnuše.

DVADESET TRI GODINE KASNIJE Rahel, tamnoputa žena u žutoj majici,okreće se prema Esti. U tmini.

"Estapapičačen Kutapen Peter Mon", kaže.Šapuće.Pokreće usne.Usne njihove prelepe majke.Esta, koji sedi prav kao strela, koji čeka da bude uhapšen, dodiruje ih vršcima prstiju.

Dodiruje reči koje upravo skliznuše s njih. Dodiruje šapat. Njegovi prsti prate njihov obris.Osećaju zube. Njegova ruka je zadržana i poljubljena.

Pritisnuta uz hladan obraz, orošen kapima kiše.

Sela je i zagrlila ga. Privukla ga sebi.Dugo su tako ležali. Budni u mraku. Tišina i Praznina.Ni stari. Ni mladi.U životnom, samrtnom dobu.

Behu neznanci koji su se slučajno sreli.Znali su se pre no što je otpočeo Život.

Teško je objasniti ono što se zatim zbilo. Razdvojiti (onako kako je Mamači znala) Seksod Ljubavi. Potrebu od Osećanja.

Valja reći jedno: nije bilo Posmatrača da motri kroz Raheline oči. Nije bilo nikog da krozprozor zuri put mora. Ili put čamca na reci. Nije bilo prolaznika u magli, lica zaklonjenogšeširom.

Beše malo hladan. Malo vlažan. I beskrajno tih. Vazduh.Šta još reći?Samo da beše suza. Samo da Tišina i Praznina utonuše jedno u drugo, kao kašičice

položene jedna na drugu. Samo da su po udubinama lepog vrata jezdili uzdasi. Samo da naglatkom, medenom ramenu osta trag zuba. Samo da se grčevito držaše, dugo nakon što bigotovo. Samo da ono što deliše te noći ne beše sreća, već strahovit jad.

Samo da se iznova oglušiše o Zakone Ljubavi. Koji propisuju koga treba voleti. I kako.I koliko.

Na krovu napuštene fabrike bubnjao je usamljeni bubnjar. Rasklimatane vratnice sulupale. Miš je jurio kroz fabričku halu. Stari kazani za turšiju behu zapečaćeni paučinom. Sviprazni, osim jednog. U kome je ležala hrpica bele prašine. Prašine od kostiju sove Use.Odavno počivše. Pepeo sove u turšiji.

Eto odgovora na pitanje Sofi Mol: Čako, kuda stare ptice odlaze da umru? Zašto one kojesu umrle ne padaju s neba kao kamenice?

146

Postavljeno s večeri istog dana kada je stigla. Stajala je na rubu ornamentalnog KočamaBebinog jezerca, posmatrajući zmajeve koji su se vitlali po nebu.

Sofi Mol. Sa šeširom, u zvoncarama, Voljena od Početka.Kočama Margaret ju je opomenula da uzme propisane pilulice (znajući da, na putu u Srce

Tame, Bilo Sta Može Da Se Desi Bilo Kome). Protiv ameba. Protiv malarije. Protiv dijareje.Na nesreću, pilulicu protiv Smrti Davljenjem nije ponela.

Došlo je vreme za ručak."Za večeru, blesane", rekla je Sofi Mol Esti, koji je došao da je pozove.Tokom večere, deca su sedela za odvojenim, manjim stolom. Sofi Mol, koja odraslima

beše okrenuta leđima, kreveljila se svaki put kada bi pogledala hranu. Svaki zalogaj davala jena uvid svojim zadivljenim rođacima - polusažvakan, ubalavljen, izložen na njenom jezikukao svež izbljuvak.

Kada je Rahel učinila isto, Amu je vide i odvede pravo u krevet.

Amu je ušuškala svoju neposlušnu kćer i ugasila svetio. Njen poljubac za laku noć nijeostavio pljuvačku na Rahelinom obrazu. Rahel je znala da Amu, u stvari, nije ljuta.

"Nisi ljuta, Amu." Radosnim šapatom. Malo više volela je njena mama nju."Ne." Amu je poljubi još jednom. "Laku noć, dušice. Lepo sanjaj.""Laku noć, Amu. Pošalji brzo Estu."Dok je Amu izlazila, ču šapat svoje kćeri. "Amu!""Šta je?""Od iste krvi mi smo, ti i ja."Amu se osloni na dovratak, u mraku, nespremna da se vrati za trpezarijski sto, gde je

razgovor, poput noćnog leptira, kružio oko bele devojčice i njene majke, kao da su one jediniizvor svetlosti. Amu oseti da će umreti, svenuti i umreti ako čuje još jednu jedinu reč. Ako jošjedan jedini minut bude morala da podnosi Čakov dični osmeh pobednika teniskog turnira. Dagleda kako se podzemna struja seksualne ljubomore izliva iz Mamači. Da sluša razgovor kojije Kočama Beba vodila tako da isključi Amu i njenu decu, izveštavajući ih na taj način onjihovom mestu u rasporedu stvari.

Stajala je u mraku, oslonjena o dovratak, osećajući kako se u njoj peni njena popodnevnamora, poput kreste talasa na olujnom moru. Veseli jednoruki muškarac slane kože i ramenakoje se završavalo naglo poput litice izađe iz senki, stupi na nazubljeno školje i uputi se kanjoj.

Ko je on?Ko bi mogao biti?Bog Gubitka.Bog Malih Stvari.Bog Naježene Kože i Nenadanih Osmeha.Nije mogao da radi dve stvari istovremeno.Ako ju je dotakao, ne mogaše da joj se obrati, ako ju je voleo, ne mogaše da je napusti,

ako je govorio, ne mogaše da je sluša, ako se borio, ne mogaše da pobedi.Amu je čeznula za njim. Vapila celim svojim bićem.Vratila se za trpezarijski sto.

CENA ŽIVOTA

Stara kuća sklopila je krmeljive oči i utonula u san. Amu obuče Čakovu košulju prekoduge, bele podsuknje i izađe na trem. Neko vreme koračala je gore-dole. Uznemirena. Divlja.Zatim sede na stolicu od pruća, ispod plesnive glave bizona (s dugmićima umesto očiju) i

147

portreta Blagoslovenog Mališe i Alejuti Amači. Kao i uvek kada behu sasvim iscrpljeni, njeniblizanci usniše poluotvorenih očiju. Poput dva malena čudovišta. Tako im je spavao i otac.

Amu uključi tranzistor u obliku mandarine. U njemu je pucketao muški glas. Pevajućipesmu na engleskom, koju je čula prvi put.

Sedela je u mraku. Usamljena, usplamtela žena koja je zurila u ornamentalnu baštu svojeogorčene tetke i slušala pesmu mandarine. Udaljeni glas. Stizao je na sapima noći. Prekojezera i reka. Preko gustih krošnji drveća. Pored žute crkve. Pored škole. Po izrovanom,prašnjavom drumu. Uz stepenice kuće u Ajemenemu. Do nje.

I ne slušajući muziku, posmatrala je insekte koji su mahnito lepršali oko svetla, nestrpljivida se što pre sprže.

Reči pesme eksplodiraše joj u glavi.

Vremena za gubljenje nema,čuo sam kako veli,unovči snove svoje,da ne bi odleteli.Jer snovi mru dan za danom,a razum ih sledi tvoj.

Amu obujmi kolena i privuče ih sebi. U neverici da baš u tom času čuje baš te stihove.Zurila je u baštu ne trepćući. Sova Usa je pošla u tihu noćnu patrolu. Mesnati anturijumipresijavali su se kao puščane cevi.

Ostala je da sedi. Dugo nakon što se pesma završila. A onda, iznenada, ustade i iskorači izsvog sveta kao čarobnica. Hrleći ka nekom lepšem, srećnijem mestu.

Kroz tamu se kretala hitro, poput insekta koji sledi hemijski trag. Put do reke poznavala jejednako dobro kao i njena deca. Mogla je da ga prede zavezanih očiju. Nije znala šta je gonida hita kroz rastinje. Šta je tera iz hoda u trk. Šta je vuče ka obali Minačala, oduzimajući jojdah. Čupajući joj jecaje. Kao da je zakasnila. Kao da joj je život zavisio od toga da li će stićina vreme. Kao da je znala da će on biti tamo. Da će je čekati. Kao da je on znao da će onadoći.

On jeste.Znao.Ovo saznanje skliznulo je u njega tog popodneva. Bez zadrške. Poput oštrice noža. U času

kada je istorija posrnula. Kada je njenu malu kćer podigao u naručje. Kada su mu njene očirekle da on nije jedini koji daruje. Da i ona ima nešto da mu da. Da mu, u zamenu za njegovebrodiće, kutijice i sićušne vetrenjače može dati osmeh s jamicama na obrazima. Glatku,smeđu kožu. Sjajna ramena. Pogled koji bludi.

Nije ga bilo.Amu sede na stepenice koje su se spuštale do vode. Zagnjuri lice u šake, osećajući se

glupo što beše tako uverena. Tako sigurna.

Dalje nizvodno, na sredini reke, Veluta je plutao na leđima gledajući u zvezde. Njegovparalizovani brat i jednooki otac pojeli su večeru koju im je on skuvao i potom zaspali. Bešeslobodan da ode do reke i pusti da ga nosi struja. Kao deblo. Kao spokojnog krokodila. Stablakokosa behu povijena nad vodom, prateći pogledom njegov prolazak. Žuti bambusi su ridali.Ribice su flertovale s njim. Grickale ga.

Obrnu se na stomak i poče da pliva. Uzvodno. Protiv struje. Okrenu se prema obalibacivši još jedan pogled unazad, dodirujući dno reke stopalima, osećajući se glupo što bešetako uveren. Tako siguran.

Kada je ugleda, detonacija ga bezmalo utopi. S naporom se izborio da ostane na površini.Stao je nasred tamnih voda.

Ona ne vide glavu koja je poigravala nad površinom mračne reke. Mogao je biti bilo šta.Kokosov orah. Nije ni gledala. Lice joj beše zagnjureno u šake.

Posmatrao ju je. Bez žurbe.

148

Da je znao da će stupiti u tunel na čijem ga drugom kraju čeka vlastita propast, da li biodustao?

Možda.Možda ne.Ko bi mogao znati?

Zapliva ka njoj. Nečujno. Polagano. Skoro je stigao do obale kada ona podiže glavu iugleda ga. Stopalima je dotakao muljevito rečno dno. Dok se podizao iz tamne vode iuspinjao uz kamene stepenike znala je da je svet u kome se nalaze njegov. Da on pripada tomsvetu. Da taj svet pripada njemu. Voda. Mulj. Drveće. Ribe. Zvezde. Kretao se medu njima slakoćom. Gledala ga je, shvativši prirodu njegove lepote. Iznikle iz njegovog rada. Drvo kojeje oblikovao oblikovalo je njega. Svaka daska koju je šmirglao, svaki ekser koji je zakucao,svaka stvarčica koju je napravio. Vajali su ga. Utiskivali svoj pečat. Davali mu snagu i gipkost.

Oko kukova i tamnih butina beše mu obmotano tanko belo platno. Otresao je vodu izkose. U mraku je ugledala osmeh. Beli, nenadani osmeh koji je poneo iz dečaštva u zrelost.Njegov jedini prtljag.

Pogledaše se. Više nisu razmišljali. Vreme za to je došlo i prošlo. Na njih su čekalismrvljeni osmesi. Ali to će se desiti kasnije.

Kas Ni Je.Stajao je pred njom, dok se s njega slivala reka. Ostala je da sedi na stepeništu i da ga

gleda. Lica bledog pod svetlošću meseca. On iznenada oseti jezu. Srce mu zabubnja. Ovo jestrahovita greška. Pogrešno ju je razumeo. Sve beše samo plod njegove mašte. Ovo je klopka.Ljudi vrebaju iz žbunja. Motre ih. Ona je slastan mamac. Šta drugo? Videli su ga u maršu.Trudio se da zvuči nehajno. Uobičajeno.

"Amukuti... otkud ti?", zakrkljao je.Ona mu priđe i privi se uz njega. Stajao je nepomično. Ne dotičući je. Drhtao je. Delom

od studeni. Delom od užasa. Delom od bolne žudnje. Uprkos strahu, njegovo telo bešespremno da zagrize mamac. Želeo ju je. Odmah. Ovlažio ju je svojom vlagom. Obujmljennjenim rukama.

Pokušao je da bude razuman. Šta je najgore što može da mi se desi?Mogu da izgubim sve. Posao. Porodicu. Hleb. Sve.Čuo je mahnite damare svog srca. Držala ga je dok se nije umirio. Donekle. Otkopčao joj

je košulju. Ostadoše da stoje. Koža uz kožu.Smeđe uz crno. Meko uz tvrdo. Grudi boje orahovine (koje nisu mogle da drže četkicu za

zube) uz glatke grudi boje abonosa. Amu omirisa reku na njemu. Njegov Poseban ParavanskiMiris, koji se toliko gadio Kočama Bebi. Liznu kapi skrivene u udubini njegovog vrata. Unjegovoj usnoj školjci. Privuče ga sebi i poljubi mu usta. Vazdušastim poljupcem. Poljupcemkoji traži odgovor. Odgovorio joj je. Najpre oprezno. Zatim žudno. Polako je obgrli. Pogladinjena leđa. Veoma nežno. Ona oseti kožu njegovih dlanova. Grubu. Žuljevitu. Kao šmirgla.Pazio je da je ne ozledi. Oseti da oseća koliko je meka. Oseti sebe kroz njega. Svoju kožu.Postojala je samo tamo gde ju je doticala njegova ruka. Ostalo beše dim. Oseti da on drhti.Ruke koje behu na njenim bedrima (koja su mogla da drže mnoštvo četkica za zube)privukoše njene kukove sebi, govoreći joj koliko je želi.

Biologija je osmislila koreografiju. Užas je odredio vreme. Diktirao ritam kojim sunjihova tela odgovarala jedno drugom. Kao da su već znali da će za svaki drhtaj užitka platitijednakom merom bola. Kao da su već znali da će sutra biti odvedeni onoliko daleko kolikodanas odu. I zato su oklevali. Mučili jedno drugo. Davali se polagano. Što je bilo još gore. Štoje podiglo ulog. I koštalo ih više. Izglačalo nabore, zbunjenost i žurbu nove ljubavi, omamivšiih groznicom.

U tami iza njih pulsirala je reka, presijavajući se kao divlja svila. Žuti bambusi su ridali.Nalakćena na vodu, posmatrala ih je noć.Legoše pod drvo manga, gde je donedavno ležala stara čamac-biljka, s čamac-cvećkicama

i čamac-voćkicama. Iščupana iz korena od strane Mobilne Republike koju su činili osa, zastava,iznenađena lokna i palmica u Ljubavi-u-Tokiju.

149

Stanovnici čamac-sveta, koji nekada juriše žuriše, sada su iščezli.Kao i beli termiti koji su hitali na posao.Bele ptice koje su se odmarale na putu do kuće.Bele bube koje su se skrivale od svetla.Beli skakavci koji su držali violine od belog drveta.I svirali setnu belu muziku. Svi su iščezli.Ostavljajući za sobom parče suve, gole zemlje u obliku čamca, spremno za ljubav. Kao da

su Esta i Rahel pripremili tle za njih. Doveli ih jedno drugom. Babice bliznakinje iz Aminogsna.

Naga Amu nadnela se nad Velutu, njena usta na njegovim. Njenu kosu raširio je oko njihkao šator. Kao što su činila njena deca kada su želela da se ograde od spoljašnjeg sveta.Skliznu naniže, upoznajući se s ostatkom njegovog tela. S njegovim vratom. S njegovimbradavicama. S njegovim čokoladnim trbuhom. Posrka mu poslednje rečne kapi iz pupka.Priljubi vrelu erekciju uz svoje kapke. Okusi ga. Osetivši so na usnama. On se podiže iprivuče je sebi. Njegov trbuh stvrdnu se pod njom kao ploča. Klizila je po njegovoj koži.Njenu bradavicu ljubile su njegove usne. Druga dojka ležala mu je na žuljevitom dlanu. Urukavici od šmirgl-papira, kao u somotu.

U času kad ga uvede u sebe, njegovim očima promakoše nežne godine, njegova mladost,čuđenje pred otkrivenom tajnom. I ona mu se osmehnu, kao majka detetu.

Bio je u njoj. Strah je iskočio iz tračnica, biologija je krenula niz prugu. Cena životadostigla je neslućene visine, premda će kasnije Kočama Beba reći da su Jeftino Prošli.

Da li su?Cena behu dva života.Detinjstvo dva deteta.I istorijska lekcija za buduće prestupnikeZamagljene oči zurile su u zamagljene oči, a blistava žena otvorila se blistavom

muškarcu. Beše široka i duboka kao nabujala reka. Jedrio je njenim vodama. Ronio sve dubljei dublje. Žudno. Žedno. Tražeći da ga pusti još dalje. I dalje. Zaustavljen njenim skeletom.Svojim skeletom. I kada dalje nije mogao, kad je zagnjurio do njenih najdubljih dubina, onispusti drhtav, ustreptali uzdah i utopi se.

Ležala je uz njega. Znojava koža uz kožu. Oseti kako mu se telo otkida od nje. Dahsmiruje. Magla u očima razilazi. Pomilova je po kosi, sluteći da je čvor razvezan u njemuostao svezan i stegnut u njoj. Nežno je okrenu na leđa. Obrisavši joj znoj i pesak s kože.Nadneo se nad nju, pazeći da je ne pritisne. Majušno kamenje ostade mu utisnuto upodlaktice. Poljubio je njene oči. Njene uši. Njene grudi. Njen trbuh. Sedam srebrnih strijakoje joj darovaše blizanci. Stazu mekih dlačica pod njenim pupkom, koja ga odvede tamo gdeje ona želela. Do unutrašnje strane njenih butina, gde je koža najnežnija.

A zatim ruke stolara podigoše njene kukove i nedodirljivi jezik dodirnu njen najskrovitijideo. Stade da pije dugo i žedno iz njenog pehara.

Igrala je za njega. Na parčetu tla u obliku čamca.Živela je.Držao ju je uz sebe, leđa naslonjenih na stablo manga, dok je ona plakala i smejala se u

isti čas. Zatim utonu u san, leđa oslonjenih na njegove grudi. San dug čitavu večnost. San dugpet minuta. Zaborav dug sedam godina raširi drhtava, otežala krila i uzlete s nje, iščeznuvšimeđu senkama. Poput trome čelične paunice. A na Aminom Putu (ka Starosti i Smrti) ukazase livadica okupana suncem. Modri leptiri nad bakarnim vlatima trave. Iza kojih je zjapio bezdan.

Veoma lagano, užas je nicao u njima. Zbog onog što su učinili. Zbog onog što su znali daće učiniti ponovo. I ponovo.

Probudi je zvuk srca koje mu je tuklo u grudima. Kao da traži put napolje. Pokretno rebro.Skrovita klizna vrata. I dalje ju je držao u zagrljaju. Oseti kako mu trepere mišići ruku koje suse pogravale suvim palminim listom. Amu se osmehnu u tami, misleći o tome koliko volinjegove ruke, njihov oblik i njihovu snagu; koliko se bezbedno oseća u njegovom naručju,iako, zapravo, za nju nema opasnijeg mesta.

Svoj strah svio je u savršenu ružu. Ponudivši joj je na ispruženom dlanu. Ona je uze i stavi u

150

kosu.Privila se uz njega, želeći da mu uđe pod kožu i dotakne ga iznutra. Primio ju je u špilju

svog tela. Povetarac se diže s reke. Hladeći im vrela tela.Beše malo hladan. Malo vlažan. Malo tih. Vazduh.Šta još reći?

Sat kasnije, Amu se nežno oslobodi njegovog zagrljaja. "Moram da idem."Nije rekao ništa. Nije se ni pomerio. Gledao ju je kako se oblači.Sada beše važna samo jedna stvar. Znali su da ne mogu tražiti ništa više. Jedna jedina

stvar. Zauvek. To su oboje znali.

Čak i kasnije, tokom trinaest noći koje su sledile, instinktivno su se držali Malih Stvari.Velike Stvari ostadoše neizrečene. Znali su da nemaju kud. Da nemaju ništa. Da su bezbudućnosti. Zato su se držali malih stvari.

Smejali su se ujedima mrava na svojim bedrima. Nespretnim gusenicama koje su padale slišća i izvrnutim bubama koje nisu uspevale da stanu na noge. Dvema ribicama koje suproganjale Velutu, nastojeći da ga gricnu. Jednoj pobožnoj bogomoljki. I sićušnom pauku kojije živeo u pukotini zida na zadnjem tremu Kuće Istorije i krio se tako što se pokrivao koječim- krilom mrtve ose, pocepanom paukovom mrežom, prašinom, sasušenim listićem, praznomčaurom mrtve pčele. Veluta ga je prozvao Capu Tamburan. Car otpadaka. Jedne noći, u željida obogate njegovu garderobu, donesoše mu ljuspicu belog luka i ostadoše duboko uvređenikada ju je odbacio, zajedno s ostatkom svojih zaštitnih košuljica, pojavivši se naduren,neodeven i sivkast kao slina. Zgrožen njihovim neukusom. Nekoliko dana ostao je u ovomstanju samoubilačke nagosti. Otpaci koje je zbacio sa sebe ostali su da stoje kraj zida, kaozaboravljeni pogledi na svet. Prevaziđena filozofija. Ubrzo su se izmrvili. Malo-pomalo, CapoTamburan sakupi novu garderobu.

Ne priznajući to jedno drugom, ne priznajući ni samima sebi, svoju sudbinu vezali su zanjegovu. Svoju budućnost. Ljubav, Ludilo, Nadu i Beskrajnu Sreću. Obilazili su ga svakenoći, u rastućem strahu, proveravajući da li je preživeo dan. Strepeli su zbog njegove krhkosti.Njegove sićušnosti. Njegovih nebezbednih zaklona. Gordosti koja bi ga mogla dovesti dosamouništenja. Zavoleli su njegov eklektički ukus. Njegovo šepavo dostojanstvo.

Odabrali su njega, svesni da njihova nada leži u krhkim stvarima. U Malim Stvarima. Nasvakom rastanku davali su samo jedno, malo obećanje.

"Sutra?""Sutra."Znali su da život može da se promeni u jednom jedinom danu. Bili su u pravu.

Što se tiče Capu Tamburana, pogrešili su. Nadživeo je Velutu. Začeo buduće generacije.Umro prirodnom smrću.

Te prve noći, na koncu dana kada je stigla Sofi Mol, Veluta je gledao svoju dragu kako seoblači. Kada se obukla, čučnula je naspram njega. Nežno ga je dotakla prstima, ostavljajući nanjegovoj koži naježen trag. Trag krede na tabli. Trag povetarca na pirinčanim poljima. Tragaviona na modrom crkvenom nebu. Obujmio joj je lice dlanovima i privukao je sebi. Sklopioje oči i omirisao joj kožu. Amu se nasmeja.

Da, Margaret, pomisli. I mi to radimo jedni drugima.Poljubila mu je sklopljene oči i ustala. Naslonjen na stablo manga, Veluta ju je posmatrao

kako odlazi.U kosi je imala suvu ružu.Okrenula se da mu još jedanput kaže: "Nalej."Sutra.

151

SADRŽAJ

Rajska turšija & slatkoPapačijev noćni leptirVeliki čovek Laltan, Mali čovek MombatiBioskop AbilaSRajske dveriKenguri na areodromu KočinVežbanke dobrih đakaDobro došla kući, naša Sofi MolGospođa Pilaj, gospođa Ipen, gospođa RadžagopalanReka u čamcuBog malih stvariKočuTbmbanPesimista i optimistaRad je borbaPrelazNekoliko sati kasnijePeron stanice u KočinuKuća IstorijeSpas za AmuCena života

"BOG MALIH STVARI" je jedna od najlepših knjiga o ljubavi i gubitku. To je tužnapriča kroz koju je prošetao čitav naš vek, u njoj se Arundati Roj igra sa vremenom kao sakućnim ljubimcem. Autorka na mističan i senzacionalan način, natopljen bojama, mirisima,svetlošću, otkriva gole kosti čovečanstva, uspešno ljušteći slojeve nacije, kaste, religije,viđene očima dvoje dece, na njihovom putu kroz svet Malih Stvari.

Dug put je prevalila ova knjiga od zemlje "večito ukopane između užasa rata i strahotemira", do zemlje njoj slične. Izdavač je s velikom radošću poklanja svim ex-jugoslovenskimčitaocima.

Za svoj prvenac Bog malih stvari, danas već čuvena, prelepa indijska spisateljicaArundati Roj dobila je prestižnu Bukerovu nagradu za književnost. Gotovo da nema zemljegde ova knjiga već i nije bestseler. Salaman Ruždi tvrdi da je Arundati Roj među najboljimindijskim piscima današnjice.