1

SINHRONICITET SINHRONICITET SINHRONICITET SINHRONICITET Piše: ArjaPiše: ArjaPiše: ArjaPiše: Arja

Objavljeno na: Objavljeno na: Objavljeno na: Objavljeno na:

http://izagranice.blogspot.com/2010/01/sinhronicitet.htmlhttp://izagranice.blogspot.com/2010/01/sinhronicitet.htmlhttp://izagranice.blogspot.com/2010/01/sinhronicitet.htmlhttp://izagranice.blogspot.com/2010/01/sinhronicitet.html

2

Princip, na kome se temelji naše poimanje prirodnog zakona, jeste

uzročnost. Događaje kod kojih možemo razabrati uzročno-posledične

veze smatramo povezanim, one između kojih to nismo u stanju,

izolovanim parčićima stvarnosti.

„Koincidencije“ remete ovu sliku o svetu. Sinhroniciteti predstavljaju

podudarnosti, koje su toliko smislene, da ih je teško pripisati pukoj

slučajnosti.

Istovremeno, sinhroniciteti po pravilu nose dubok subjektivni pečat i zato

ih je ponekad podjednako teško opisati kao i deja vu. Deja vu nije samo

sećanje na neki događaj, već osećaj da se taj događaj zaista već odigrao.

Na isti način i koincidencije ne znače samo opažanje ne-uzročnih veza,

već su one praćene intenzivnim subjektivnim osećajem da su „dva

slučajna događaja“ temeljno povezana, a da nam pri tome svaka direktna

kauzalna veza izmiče.

Kao i deja vu, koincidencije je teško prepričati: ima upečatljivih primera,

ali su mnogo češći oni jednostavni koji bi prošli neprimećeni da nema tog

duboko subjektivnog osećaja veze: da naiđe prijatelj o kome upravo

razgovaramo, da neko u sasvim drugom kontekstu pomene ono što se i

vama događa i zadrzi vam pažnju na tome, da na radiju počne pesma

koja tematizira ono čime se trenutno bavimo, da pukne guma kada

razmišljamo o nečemu što je na jedan posredan ali jasan način upravo

povezano sa pucanjem gume itd.

Sinhronicitete treba odvojiti od običnih slučajnosti, događaja, između

kojih se javlja poklapanje. U psihologiji sinhronicitet se definiše kao

podudaranje između psihičkog stanja posmatračapsihičkog stanja posmatračapsihičkog stanja posmatračapsihičkog stanja posmatrača i spoljnjeg događajaspoljnjeg događajaspoljnjeg događajaspoljnjeg događaja,

pri čemu se ne može uspostaviti nikakva kauzalna veza u materijalnom

smislu. Postoji druga vrsta veze: smisao. Upravo na ovom podudaranju

između unutrašnjeg i spoljašnjeg i počiva subjektivni osećaj smislene

povezanosti. K.G. Jung je uočio da sinhroniciteti najčešće prate situacije

prožete jakim emotivnim nabojem, kao što su smrti, rođenja, iznenadni i

novi uvidi ili duboki psihički preobražaji.

3

Opisi sinhronih događaja u literaturi su brojni, a u nastavku sledi jedan

Jungov opis:

„Problem sinhroniciteta zbunjivao me dugo, sve od sredine dvadesetih

godina kada sam istraživao pojavu kolektivno nesvjesnog i neprestano

nailazio na veze koje jednostavno nisam mogao objasniti kao slučajne

skupine ili „tokove“. To što sam našao bile su „podudarnosti“ koje su bile

tako smisleno povezane, da bi njihovo „slučajno“ podudaranje bilo

nevjerovatno. Kao primjer navodim jednu pojavu koju sam osobno

promatrao.

Jedna mlada žena koju sam liječio u odlučujućem trenutku je usnila san u

kojem je dobila zlatnog skarabeja. Dok mi je pričala san, sjedio sam

okrenut leđima zatvorenom prozoru. Iznenada sam začuo iza sebe šum

poput laganog kuckanja. Okrenuo sam se i ugledao letećeg kukca koji

kuca o vanjsko staklo prozora. Otvorio sam prozor i uhvatio ga u letu dok

je ulijetao u sobu. To je bio najbliži srodnik zlatnom skarabeju što se

može naći u našem podneblju, skarabejski kukac, kotrljan, običan ružin-

kukac (cetonia aurata), koji je suprotno svojim uobičajenim navikama

očito osjetio pobudu da u tom trenutku uleti u tamnu sobu. Moram

priznati da mi se nešto slično nije dogodilo ni prije ni kasnije i da je san

pacijentkinje ostao jedinstven u mojem iskustvu.

(...)

Čini se da u ovom slučaju postoji arhetipska osnova. Bio je to jedan

izvanredno težak slučaj za liječenje i sve do tog sna napredak je bio vrlo

spor ili gotovo nikakav. Valja objasniti da je glavni razlog teškoće bio

animus moje pacijentkinje koji je bio ogrezao u kartezijansku filozofiju i

tako se nepopustljivo držao svog vlastitog shvaćanja stvarnosti da napori

triju liječnika (ja sam bio treći) nisu mogli razmekšati taj stav. Očito je

bilo potrebno nešto sasvim iracionalno, što joj ja dakako nisam mogao

pružiti. Sam san je bio dovoljan da donekle uznemiri racionalistički stav

moje pacijentkinje. Ali kada je „skarabej“ uistinu uletio kroz prozor,

njezino prirodno biće moglo je probiti oklop i proces preobrazbe je

4

mogao otpočeti. Skarabej je klasični primjer simbola ponovnog rođenja.

(ili preobražaja - sledi objasnjenje simbola).

(...)

Jedina je teškoća da se kod obrazovanih ljudi podsvjesno sećanje često

ne može sa sigurnošću isključiti (premda moja pacijentkinja slučajno nije

poznavala ovaj simbol). To ne mijenja činjenicu da psiholog neprestano

susreće slučajeve gdje se pojava simboličkih paralela ne može objasniti

bez pretpostavke o kolektivno nesvjesnom. Zbog toga se čini da smislena

podudaranja – koja se moraju razlikovati od beznačajnih, slučajnih

skupina – počivaju na arhetipskoj osnovi.“

(Iz: „Tumačenje prirode i psihe“, Jung, Pauli)

U vreme kada je K.G. Jung postavio teoriju sinhroniciteta, nije postojao

nikakav naučni teorijski okvir, koji bi ove događaje objasnio. U slici o

svetu, po kojoj postoji samo materija i sve je poteklo iz materije, u kojoj

se psihički događaj i duhovna iskustva objašnjavaju delovanjem hormona

i u kojoj je svest proizvod hemijskih procesa u mozgu, nije bilo mesta za

pojave, koje bi podrazumevale ovo neobično podudaranje između

unutrašnjeg stanja i spoljne stvarnosti bez materijalne uzročno-

posledične veze. Jung se poslužio statističkim metodom, da bi potkrepio

teoriju o pojavi, koju je opažao, ali koja na osnovu verovanja tadašnje

prirodne nauke jednostavno nije smela da postoji. Ipak, fizičar Pauli je

već tada uočio povezanost sa nekim istraživanjima u fizici i u knjizi

„Proučavanje prirode i psihe“, koju je napisao u saradnji sa Jungom,

obradio ovaj fenomen u svetlu svoje teorije o „principu isključivosti“.

Od toga vremena fizika je napravila nekoliko važnih koraka napred i

eksperimenti su na videlo izneli mnoge pojave, za koje klasična fizika nije

imala objašnjenje i koje su u suštini dovodile u pitanje našu uvreženu

sliku u svetu, prema kojoj se fizičke pojave posmatraju kao rezultat

uzajamnog dejstva odvojenihodvojenihodvojenihodvojenih delova. Kvantna fizika je prostrla pred nas

pregršt čuda, koja, slično sinhonicitetima, impliciraju neobično stanje

povezanosti između prividno nepovezanih zbivanja. Takođe, posmatrač/

eksperimentator više nije sa distance posmatrao tok eksperimenta, već je

5

postao njegov aktivni činilac. Inteligentna svest, koja posmatra, je samim

svojim prisustvom uticala na tok eksperimenta.

I same čestice su se „neobično“ ponašale i „družile se“ na „nezakonit

način“. U ova „nezakonita druženja“ spada i nelokalnost, pojava da dve

čestice, ako su jednom bile u uzajamnom dejstvu, TRENUTNO reaguju na

ono što se zbiva sa onom drugom na rastojanju od više svetlosnih

godina.

"Klasično shvaćena, teorija relativnosti "zabranjuje" međusobna dejstva

brzinom većom od brzine svetlosti, a ni po uobičajenoj interpretaciji

kvantne teorije ovaj događaj nikada nećemo moći razumeti. Zbog toga je

u nauku uveden pojam Einstein-Rosen-ovog mosta, kao neke vrste

specijalnog "sub-prostora", koji je većinom nedefinisanih osobina, ali

omogućuje "trenutnu" razmenu informacija između čestica..."

(Goran Marjanović, „Brže od svetlosti“

http://users.beotel.net/~gmarjanovic/srvip.html#tl).

Tokom rasprave sa Ajnštajnom u vezi sa „blizanačkim česticama“ Nils Bor

postavlja teoriju, koja praktično počiva na ideji o međusobnoj

povezanosti, i kaže: „Ukoliko subatomske čestice ne postoje dok ih se ne

promatra, tada ih se više ne može smatrati nezavisnim «stvarima». Stoga

je Einstein svoju argumentaciju utemeljio na pogrešci - čestice blizance

promatrao je kao odvojene. Dve čestice su bile deo nedeljivog sustava

i bilo ih je besmisleno posmatrati kao odvojene.“ (Michael Talbot,

„Holografski svemir“).

Međutim, bilo je potrebno još nekoliko koraka, da bi potencijalna važnost

međusobne povezanosti istinski promenila sliku o svetu zvanične nauke.

U jednom istinski kvantnom skoku Dejvid Bom nepoželjno i ne-zakonito

„druženje“ sa čestica proširuje na čitav Svemir: čitav Svemir je veliki

hologram, a međusobna povezanost, ne odvojenih delova, ne odvojenih delova, ne odvojenih delova, ne odvojenih delova, već celine, već celine, već celine, već celine,

njegovo osnovno svojstvo. Hologram u stvari predstavlja

trodimenzionalnu sliku, dobijenu laserom. Za stvaranje holograma

6

potrebna su dva laserska zraka, odnosno, zrak se cepa na dva dela. Prvi

zrak se odbija od predmeta, drugi se sudara sa prvim i stvara

interferencijski uzorak, koji se snima na film. Kada osvetlimo

interferencijski snimak, pojavljuje se trodimenzionalna slika. Osnovna

karakteristika holograma je da, kada ga podelimo, ne dobijamo manje

delove, već umanjenu sliku celine. Hologram čuva sliku celine u svim čuva sliku celine u svim čuva sliku celine u svim čuva sliku celine u svim

svojim delovima. svojim delovima. svojim delovima. svojim delovima. (napomena: karakteristika lasera je koherentna emisija

fotona, koja je karakteristična i za našu DNK, koja je istovremeno i

predajnik i prijemnik. Emisija fotona (svetlost) koju emituje DNK je

slabija, ali još koherentnija od one koju emituje laser. Da li bismo mogli

postaviti tezu, da DNK učestvuje i u našoj uobičajenoj percepciji, tokom

koje tvorimo trodimenzionalne slike od energetskih stimulansa, koji

dolaze spolja?)

„Jedna od Bohmovih tvrdnji

koje najviše zapanjuju jest da

je opipljiva stvarnost naše

svakodnevice, u stvari, neka

vrsta iluzije, nešto nalik

holografskoj slici. „U njezinoj

osnovi nalazi se dublji red

postojanja, golema i

primarnija razina stvarnosti

koja stvara sve predmete i

pojave našeg fizičkog svijeta gotovo jednako kao što komad

holografskog filma stvara hologram. Bohm tu dublju razinu stvarnosti

naziva implicitni ili »uvijeni « (op. prev. - engl. enfolded) red, a našu

vlastitu razinu postojanja naziva eksplicitni ili odvijeni (op. prev. - ili

«razvijeni» u smislu u kojem je fotografija razvijena; engl. unfolded) red.

(...)

Najteže shvatljive su Bohmove u potpunosti razvijene zamisli o

cjelovitosti. Budući da je sve u svemiru napravljeno od neobrubljene

holografske tkanine implicitnog reda, Bohm smatra da je promatrati

svemir kao da je sastavljen od «dijelova» podjednako besmisleno kao da

različite mlazove u fontani promatramo kao da su odvojeni od vode iz

7

koje istječu. Elektron nije "elementarna čestica". To je samo naziv dan

određenom aspektu hologibanja. Podjela stvarnosti na dijelove i potom

imenovanje tih dijelova uvijek je dogovorno, rezultat je konvencije, jer

subatomske čestice, kao i sve drugo u svemiru, nisu ništa odvojenije

jedna od druge od različitih uzoraka na bogato ukrašenom tepihu.

(Michael Talbot, „Holografski svemir“).

U isto vreme kada Bohm postavlja svoju teoriju o holografskom svemiru,

psiholog Pilbram potpuno nezavisno tokom sopstvenih istraživanja dolazi

do veoma podudarnih zaključaka o holografskom funkcionisanju našeg

mozga.

Sinhroniciteti?

Bili oni to ili ne, Bomova teorija, kao i brojna srodna istraživanja iz drugih

naučnih oblasti, su zaista ponudila okvir i objašnjenje za mnoge pojave iz

naše stvarnosti, koje su do tada svrstavane u tzv. paranormalne

fenomene - dakle, one, čije postojanje tadašnjom slikom o svetu nije bilo

predviđeno kao prirodno - i pružila nam instrument za jasnije

sagledavanje naše stvarnosti. Ponudila su taj okvir pored ostalog i za

fenomen sinhroniciteta.

Suština sinhronih događaja se sastoji upravo u vezi između unutrašnjeg

stanja posmatrača i spoljašnjih događaja. Kako se ova veza ostvaruje?

Zamislimo stvarnost kao vodoskok, pri čemu voda sama predstavlja

Bomov implicitni red, a mlazovi pojavnu stvarnost – eksplicitni red – koji

nastaju interakcijom sa inteligentnom svešću. Naša (pojedinačnog mlaza

vode) veza sa implicitnom stvarnošću je neprekidna, a preko nje i sa

ostalim mlazovima – drugim svestima u polju i ukupnom manifestovanom

stvarnošću.

„To je dalekosežna pretpostavka. U svojoj općoj teoriji relativnosti

Einstein je zapanjio svijet kada je ustvrdio da vrijeme i prostor nisu

odvojeni entiteti, već fino povezani, i dio veće cjeline koju je nazvao

prostorno-vremenski kontinuum. Bohm ovu zamisao razvija i čini golemi

8

korak dalje: tvrdi da je sve u svemiru dio kontinuuma. Unatoč prividnoj

odvojenosti stvari na eksplicitnoj razini, sve je neprekidni produžetak

svega drugog, te se u konačnici čak i implicitni i eksplicitni redovi stapaju

jedni u druge..“ (Michael Talbot: „Holografski svemir“).

Razmotrimo na primer onaj poznati sinhronicitet o kupovini haljine: po

povratku kući iz kupovine, žena saznaje da se dogodio smrtni slučaj u

bliskoj porodici. Otvara paket i vidi da je prodavačica umesto crvene

zapakovala crnu haljinu. Ako ne odmahnemo rukom i kažemo “ma, čista

slučajnost”, nameće se pitanje ne samo podsvesne prekognicije, već i

duboke veze sa podsvesnim drugih. Ona bi u konkretnom slučaju mogla

izgledati ovako: osoba A zahvaljujući temeljnoj povezanosti sa “poljem“

podsvesno zna da će se u njenoj porodici dogoditi smrtni slučaj i (ponovo

podsvesno) prenosi to svoje saznanje osobi B, koja (podsvesno) deluje u

skladu sa tom informacijom i umesto crvene haljine pakuje crnu. Ovakvi

slučajevi u stvari ilustruju delovanje na osnovu povezanosti sa implicitnim

redom, nivoom, na kome postoji temeljna povezanost celinecelinecelineceline.

Dajmo za trenutak ponovo reč fizičarima:

„Još jedan fizičar koji je sinkronicitet shvaćao ozbiljno bio je David Peat.

Peat vjeruje da jungovska vrsta sinkroniciteta ne samo da je stvarna, nego

nudi i dokaze za postojanje implicitnog reda. Kao što smo vidjeli, prema

Bohmu je prividna odvojenost svijesti i materije iluzija, konstrukcija koja

se pojavljuje tek nakon što se oboje - i svijest i materija - odviju u

eksplicitni svijet predmeta i sekvencijalnog vremena. Ukoliko ne postoji

podjela između uma i tvari u implicitnom - tlu iz kojeg niču sve stvari -

tada nije neobično očekivati da stvarnost još može biti prošarana

tragovima ove duboke povezivosti. Peat vjeruje da su sinkroniciteti stoga

«greške» u strukturi stvarnosti, trenutačne raspukline koje nam

omogućuju da nakratko ugledamo beskrajan i unitaran poredak koji tvori

temelj čitave prirode. (Michael Talbot, „Holografski svemir“).

Da li opažate koincidencije?

Da li postoje događaji koji su u klasičnom, materijalističkom smislu

POVEZANI ne-uzročno?

9

Da li se stvarnost može shvatiti kao jedno jedinstveno polje u kome su svi

delovi međusobno povezani? Naše unutrašnje biće i stvarnost koja nas

okružuje.

***

Posle ovog izleta u oblasti, koje mogu pružiti teorijski okvir za fenomen

sinhroniciteta, razmotrimo neke od oblika u kojima se sinhroniciteti

javljaju. To bi bio pokušaj da se sumiraju neka opažanja o pojavama, koje

tek nalaze svoje mesto u našoj mapi realnosti, i samim tim neće polagati

pretenzije na to da iznosi konačne činjenice o ovom fenomenu, već samo

pretpostavke. U svakom slučaju, možda bi se moglo pokazati da je kod

sinhronih događaja reč o različitim vrstama interakcije između naše svesti

i stvarnosti koju posmatramo.

Ako vreme zamislimo ne kao linearni niz, već kao vektore mogućnosti/

verovatnoće, koji se zgušnjavaju u realnost sadašnjeg trenutka i iz koga

se grana splet mogućih budućnosti, možemo u sledećem koraku postaviti

pitanje, šta je to što određuje koji će se vektori realizovati.

10

Da li se oni realizuju proizvoljno, da li su predestinirani ili imamo neki

uticaj na njih? Na koji način mogućnost postaje verovatnoća, a

verovatnoća realnost? Da li utičemo na kreiranje „buduće“ sadašnjosti

samo konkretnim delovanjem u materijalnoj realnosti? Šta je to što utiče

da se iz implicitnog reda beskonačnog potencijala u određenom trenutku

razviju upravo određeni mlazovi?

Metafizički izvori kažu:

„Sveprožimajuća svest (Bog) stvara materiju kao oduhovljenu energiju, a

svest nebrojenih duša oblikuje tu materiju i daje joj individualne pojavne

oblike. Duhovna realnost (individualnost) daje pečat materijalnoj

relativnosti.“ (Armin Risi: „Svetlost i senka današnjice“).

A šta kaže nauka? Tokom vekova je neporecivoneporecivoneporecivoneporecivo postojanje svesti

objašnjavano nekom vrstom posledice hemijskih procesa u mozgu i

delovanjem hormona. No, postojanje svesti nezavisno od materije i njeno

delovanje na materiju već dugo nije ograničeno samo na metafizičke i

ezoterijske izvore, već postaje deo gotovo svih oblasti prirodnih nauka,

namećući neophodnost preispitivanja osnovnih paradigmi, na kojima

počiva slika o svetu, koja se prenosi školskim obrazovanjem i medijima.

Bruce Lipton – da spomenemo samo neke – je eksperimentalno dokazao

uticaj naše svesti na gene, a atomski fizičari da i samo prisustvo

eksperimentatora utiče na tok eksperimenta.

Da li bismo i ovu „manifestaciju određenih mlazova“ mogli objasniti kao

posledicu interakcije inteligentne svesti sa implicitnom stvarnošću?

Mogućnosti/ verovatnoće su određene konfiguracijom našeg polja i

prethodnim delovanjem i mentalnim sadržajem inteligentnih svesti u

njemu. Kako naše delovanje, tako i ono prema čemu usmeravamo svoju

svest, naša verovanja, razmišljanja, opažanja, utisci kojima se izlažemo,

emocije koje dopuštamo, određuju rezonancu našeg bića. Na sličan način

kao što se talas u kontaktu sa inteligentnom svešću, koja posmatra,

„zgušnjava“ u česticu, tako i interakcija naše svesti sa stvarnošću oko

sebe utičeutičeutičeutiče na manifestaciju određenih mogućnosti, koje postoje u polju.

11

Tako i rad na sebi predstavlja rad na povećanju svesnosti, a svaka

manipulacija manipulaciju svesti.

Sinhronicitet praktično znači da smo se u jednom trenutku našli van

prividne podvojenosti na beskrajnu prošlost i beskonačnu budućnost i

usmerili svoju svest na sadašnji trenutaksadašnji trenutaksadašnji trenutaksadašnji trenutak, kada duboka povezanost

između implicitnog i eksplicitnog reda, rezonance našeg bića, našeg

psihičkog, i manifestovane stvarnosti oko nas, postaje uočljiva.

Kako je Jung primetio, sinhroni događaji su veoma često praćeni velikom

psihičkom ili emocionalnom energijom i po mom mišljenju upravo to i

omogućava fokusiranje svesti.

Pitanje, koje se može postaviti, je, naravno, zbog čega onda

sinhronicitete ne opažamo stalno. No, odgovor na ovo će se sam

ispostaviti ako budemo iskreno razmotrili svoju mentalnu unutrašnjost.

Koliko dugo možemo da zadržimo misli na jednom predmetu, da li one

imaju istinsku snagu i usredsređenost ili su stalno u pokretu, menjajući

neprestano svoj fokus, da li smo istinski prisutni u svojoj stvarnosti ili

„lutamo“ mentalnim regionima? Da li živimo u jedino postojećem

sadašnjem trenutku?

„Peat smatra da sinkroniciteti iznose na vidjelo odsutnost podjele između

fizičkog svijeta i naše unutarnje psihološke stvarnosti. Stoga relativno

oskudan broj sinkronih iskustava u našim životima ukazuje ne samo na

mjeru do koje smo se odvojili od generalnog polja svijesti, nego i na

stupanj do kojeg smo se hermetički zatvorili prema beskonačnom i

blistavom potencijalu dubljih poredaka uma i stvarnosti.

Prema Peatu, kada doživimo sinkronicihet, ono što u stvari doživljavamo

jest "ljudski um koji na trenutak djeluje u svom istinskom poretku i

proteže se na cjelokupno društvo i prirodu, krećući se kroz sve veće i

veće istančanosti, dosežući onkraj izvora uma i materije, sve do samog

stvaralaštva." (Michael Talbot, „Holografski svemir“).

***

12

Ako usvojimo stanovište o povezanosti fizičkog sveta i naše unutrašnje

psihološke stvarnosti, mnogi sinhroniciteti dobijaju objašnjenje, bilo na

osnovu povezanosti individualnih svesti preko implicitnog reda, bilo u

vidu rezonatnog usaglašavanja sa određenim događajima.

Ipak, postoje i takvi sinhronciteti, kod kojih se veoma teško možemo

oteti utisku jedne duboke smislenosti, gotovo jedne nevidljive

inteligencije, koja leži iza njihovog pojavnog oblika. Kod njih će možda

manje biti reč samo o poklapanju, već ćemo pre imati utisak intervencije

u vidu pomoći Sopstvu da preskoči neki važan prag. Priča o zlatnom

skarabeju, koji je uleteo kroz prozor da dopuni san i simbolično

nagovesti početak psihičkog preobražaja, spada u takve sinhrone

događaje.

Navela bih još dva primera. Priču prijatelja o tome, kako se umoran i

isprovociran sukobima i problemima na poslu vraćao autobusom kući,

seo na sedište do jedne žene, koja je izvadila knjigu i otvorila je na

stranici, čije se poglavlje zvalo: „Ne nervirajte se zbog problema na

poslu.“

Drugi primer je moj.

Pre više godina sam se našla u situaciji koja je izgledala prilično

bezizgledno. U trenutku kada je taj osećaj bezizlaznosti verovatno

dostigao neki maksimum, neko je pozvonio na vratima i poštar mi je

predao razglednicu sa ogromnim suncokretom od dragog prijatelja iz

Nemačke na kojoj je pisalo: „der nächste sommer kommt bestimmt.“

(sledeće leto sigurno dolazi). Naravno, poštari obično ne donose

razglednice na vrata, ostave ih u sandučetu. Poklapanje je bilo perfektno,

nisam to posebno naknadno racionalizovala, već sam to tog trenutka

doživela upravo kao neki zrak svetla.

Ovakvi sinhroniciteti bi se mogli nazvati Omeni. Omen znači znak i ono

što ove sinhronicitete karakteriše je jedna brza reakcija i gotovo

obavezna kompenzatorska funkcija, koja je veoma uočljiva u priči o

zlatnom skarabeju. Ista funkcija karakteriše i mnoge snove, koji često

13

predstavljaju pokušaj psihe da obnovi narušenu ravnotežu. Neko ozbiljan

će dobiti dečiju pesmicu, neko zabrinut suncokret, neko suviše zakopčan

u ograničavajući pogled na svet nešto iracionalno poput skarabeja koji

uleće kroz prozor. Celovitost naše psihe prirodno teži balansu. Ovakve

sinhronicitete po pravilu prati snažno ispoljen arhetipski element.

Kod ove vrste sinhronih događaja se zaista teško možemo oteti utisku o

jednoj inteligentnoj svesti, koja stoji iza njih i nije identična sa našom

budnom svešću. Razmotrimo na trenutak tu ideju.

Ako se i prihvati stanovište o nekoj vrsti podsvesti, koja deluje u nama i

nije identična sa našom budnom svešću, pod tim pojmom obično

podrazumevamo neku nesvesnu silu, skup instinkta i mehaničkih

funkcija. Međutim, kada razmotrimo složenost svog organizma i procesa,

koji se u njemu odvijaju, neminovno dolazimo do zaključka da ih je zaista

teško pripisati nekoj slepoj, mehaničkoj sili. Na sličan način, ako

prihvatimo stanovište o postojanju nekog implicitnog reda, i njega

možemo zamisliti kao neku vrstu jedinstva energije, jedan apstraktni

potencijal, neutralan, slep, ravnodušan, bez namere i cilja. Međutim, time

praktično dolazimo do onog istog materijalističkog stanovišta, po kome

je svest proizvod materije, samo uz drugačiju definiciju materije kao

zgusnute, manifestovane energije. Ali da li je zaista logičan zaključak da

živa, inteligentna svest nastaje iz mrtvog, neutralnog, mehaničkog

principa?

Već i u okviru prirodnih nauka postoji veoma mnogo empirijskih dokaza

o postojanju svesti nezavisno od materije. Odakle ona potiče? Kako ćemo

definisati to jedinstvo implicitnog reda, o kome je bilo reči na početku.

U članku „Svetlost i senka današnjice“ Armin Risi kaže: „Isto kao što iza

mraka postoji stvarni svet, tako je i sa one strane stalno promenljivih

materijalnih pojavnih oblika prisutna paralelna i večna duhovna realnost,

u kojoj je sve individualno i puno svesti. Nije materija ta, koja proizvodi

svest i individualnost, već je obrnuto: Svest je ta, koja proizvodi materiju.

14

Monizam sadrži jednu veliku delimičnu istinu, koja ipak mora da bude

shvaćena u pravom svetlu: sa one strane dualnosti materije se sa pravom

može govoriti o „jedinstvu“, ipak, to jedinstvo nije neko apstraktno jedno,

već opis onoga što je nepodeljeno, večno i nedeljivo, tj. individualnoindividualnoindividualnoindividualno!“

(Armin Risi, „Svetlost i senka današnjice).

Po mom mišljenju u osnovi ovakvih i sličnih razmatranja uvek leži jedno

osnovno pitanje: traženje odgovora na pitanje da li je svet Kosmos ili

Haos. I ako svet, koji opažamo, ne vidimo kao posledicu dejstva slepih,

mehaničkih, haotičnih sila, već razaznamo Red i Smisao u njegovoj

osnovi, da li ga uopšte možemo zamisliti bez postojanja sveprožimajuće

inteligentne inteligentne inteligentne inteligentne svestisvestisvestisvesti, apsolutne duhovne realnosti (individualnosti) kao

njegovog ishodišta?

I da li i ovakvi sinhroniciteti – omeni – mogu da bace odbljesak na ovu

apsolutnu realnost i njenu interakciju sa nama...

... koja se često odvija uz mnogo smisla za humor...

Hiperdimenzionalni uticajiHiperdimenzionalni uticajiHiperdimenzionalni uticajiHiperdimenzionalni uticaji

Ljudi, koji su ispitali još jedno verovanje moderne civilizacije – naime, da

je čovek jedino inteligentno biće u svemiru – mogli su uočiti čestu pojavu

sinhroniciteta tokom proučavanja NLO-fenomena i abdukcija.

U vidu kratke digresije bih naglasila, da je verovanje kako je čovek sam u

Univerzumu, uprkos svoje neutemeljenosti i čak protivrečnosti, toliko

snažno i duboko usađeno i većinom se uzima kao samorazumljivo u

tolikoj meri, da će zanimanje za interakciju sa drugim inteligentnim

bićima po pravilu biti proglašeno za preterano bujnu maštu uz savet da

se smanji gledanje SF-filmova. No, već i ovlašan pogled iza te granice će

pružiti uvid u toliko dokumentovano i produbljeno istraživanje, u toliko

obiman dokazni materijal, da bi pravo pitanje u stvari bilo, kako je uopšte

mogućemogućemogućemoguće da ti podaci nisu poznati najširoj javnosti. Uputila bih na delo Dr

15

Karle Turner, (takođe: Intervju), Fila Šnajdera, Dr Dejvida Jakobsa, Barbare

Bartolik, Dr Viliama Baldvina, Toma Cruxa i mnogih drugih.

U vezi sa sinhronim događajima u okviru fenomena abdukcija ću izdvojiti

primer Teda Rejsa, čiji je slučaj detaljno obrađen u „Maskaradi anđela“ Dr

Karle Tarner. Tedov put je pratila serija neobičnih sinhroniciteta i

prekognicijskih snova, koji su gotovo ostavljali utisak „božije ruke“ koja

ga vodi. Uz veliki broj sekundarnih simptoma, karakterističnih za iskustva

abdukcija, kod Teda su počele da se javljaju i određene smetnje:

poremećaj spavanja, strah da se ostane sam u kući, strah od polaska na

spavanje, konstantan osećaj nesigurnosti i drugih simptoma post-

traumatskog stresa, koji po pravilu sugerišu da se dogodio neki realan

događaj koji ih je prouzrokovao. Tražeći odgovor na pitanja, koja su ova

iskustva postavila pred njega, Ted se odlučio za regresivnu hipnozu, kako

bi otkrio eventualna iskustva potisnuta u podsvesti. Rezultat je bilo

otkriće serije abdukcijskih iskustava od ranog detinjstva, koja su bacala

dramatično različitu sliku na entitete, sa kojima je postojao kontakt, i

koja po svojoj detaljnosti i dubini ulaska u iskustvo spadaju u verovatno

najpotresnije i najpotpunije izveštaje u obimnoj abdukcijskoj literaturi.

„Božanska ruka“ koja putem sinhronih događaja, znakova na putu i

omena vodi do određenih spoznaja i životnih odluka, do nekog dalekog,

nesaznatljivog, predestiniranog cilja, je dobila sasvim drugačije, mnogo

manje prijatno lice.

U jednom pismu posle regresivne hipnoze Ted kaže:

„Do kraja života neću moći da poverujem, da je ono što sam doživeo

tokom regresije bilo realno. To mora biti iluzija ili moja imaginacija. To je

ono što sve vreme pokušavam da kažem sam sebi. Ali duboko u sebi

znam istinu. Samo treba da pogledamo mutilaciju stoke, krugove u žitu,

sve fotografije i video-trake, saslušamo svedoke i izveštaje otetih posle

regresivne hipnoze, da bismo spoznali kakav je užas ušao duboko u našu

fizičku dimenziju i da je realan baš kao i mi.

U svojim molitvama – nastavio je Ted – otvoreno sam priznao Bogu da

sam modeliran, izmenjen i projektovan da budem ‚Radnik Svetla’, kakav

16

su oni hteli da budem. Četrdeset godina sam pripreman da radim upravo

ovo što radim, a to je da fasciniram ljude sa svojim neverovatnim

psihičkim svojstvima. Putem psihičkog čitanja udaljavao sam ljude od

Hristove svesti i uvodio ih u svet metafizičkih verovanja. Nadvladavao

sam ljude mentalno i ostavljao ih širom otvorene da prizovu to nasilnu

noćnu moru u svoje živote. I to sam činio u iluziji i obmani da preko svog

takozvanog dara zaista pomažem svojoj sabraći da duhovno rastu i

postanu mudriji.“

(„Maskarada Anđela“, Karla Tarner).

Pored kondicioniranja otetih u pravcu služenja ovoj agendi, pojava

sinhroniciteta je karakteristična i za istraživanje ovih fenomena.

Uočavanje neobičnih koincidencija gotovo neizbežno prati sve istraživače.

Kao i u gornjem slučaju oni se veoma često javljaju u vidu „božanske

ruke“, koja začudo vodi do krivih tragova i u ćorsokake. Mogu se javiti i u

vidu pojačavanja negativnih obrazaca razmišljanja, putem upadljivih

slučajnosti usmerenih tako da izazovu snažan osećaj zabrinutosti, ljutnje,

sumnje i slično. Postoje izveštaji o „proročanstvima“, koja su dolazila

preko „konkaktiranih“ (otetih) i koja bi se ostvarivala, da bi naredna

odvela u pravcu, koji bi su pokazao neproduktivan, ili usled „pucanja u

prazno“ izazivala gubitak kredibilnosti. Izveštava se i o drugim

„neobičnim događajima“, kod kojih se teško možemo oteti utisku

posezanja u naše vremenske linije: odlaska u hotel, gde je soba već

rezervisana pod imenom istraživača, a da putovanje nikome nije bilo

poznato i slično.

Većina ovih hiperdimenzionalnih uticaja - kako se nazivaju u literaturi –

veoma podsećaju na prirodne sinhronicitete. I kod njih opažamo jedno

smisleno poklapanje, koincidencije i slučajnosti, a da između njih ne

možemo opaziti nikakav materijalni uzrok. U čemu je razlika? Kod

procene ovih pojava treba imati na umu da se sinhroniciteti definišu kao

poklapanje između psihičkog stanja posmatrača i spoljnjeg događaja i da

ih u tom smislu treba odvojiti od serija slučajnosti. Čak ni tzv. omeni

nemaju karakter „vođstva“, već pre predstavljaju brze intervencije uz

skoro obavezan kompenzatorski karakter, odnosno pokušaj psihe da

17

obnovi narušenu ravnotežu i ponovo uspostavi balans. „Božanska ruka“

koja vodi jednostavno ne odgovora prirodi sinhronih događaja, već pre

upućuje na inteligencije koje stoje iza njih, pri čemu se jednostavno

moramo upitati i kakva je priroda te inteligencije. Događaće se da nam

prave knjige u pravom trenutku padnu u ruke, da u naš život uđu

određeni ljudi onda kada nam je podrška najviše potrebna, ali će se

događati i da nas slični događaji jednostavno odvedu na stranputicu. Kao

i uvek, moramo upotrebiti dosta pronicljivosti da bismo napravili razliku

između ta dva.

***

Ove neobične koincidencije nisu jedina pojava, koja izaziva nedoumice u

vezi sa prirodom ove interakcije i fenomenom vremena. Istraživanje NLO-

fenomena predstavlja još jednu oblast, koja je dovela u pitanje tezu

materijalističke nauke da je materija koja se može opaziti jedini realitet,

jer interakcija sa ovim bićima bez mnogo sumnje ukazuje na to da ona

dolazi sa planova koji su nevidljivi za percepciju ljudi. Mada izuzeci

postoje i mada mnogi izveštaji obuhvataju i opise ovih bića, na našem

planu po pravilu možemo opaziti samo posledice ovog delovanja.

Barbara Bartolik u vezi sa time kaže:

“Uporedite to sa otkrićem mikroorganizama. Prije otkrića mikroskopa,

postojale su te "nevidljive stvari" koje su uzrokovale bolesti i smrt.

Naravno, postoje i korisne ili dobre bakterije, međutim, moramo imati na

umu da toksini mogu na kraju razoriti ovaj svijet. Tako je to i sa ovom

dominacijom vanzemaljaca.” (Intervju, Barbara Bartolik,).

Da se poslužim slikom Dejvida Boma, zamislimo dve motke pobodene u

pesak i talase koji udaraju u njih i pomeraju ih. Iz naše perspektive ne

vidimo talase, vidimo samo kretanje motki i ono izaziva čuđenje. Da li

smo u stanju da mentalno zađemo iza pojavnog i donesemo zaključke o

onome što stoji iza onoga što opažamo i proizvodi dejstva u našoj

realnosti?

Podizanje automobila sa autoputa, a da to niko ne primeti, izdvajanje

osobe iz njenog prostorno-vremenskog kontinuuma i vraćanje u istu

18

tačku, izmeštanje na drugu lokaciju, a da se ne primeti protok vremena,

iskustva sa izgubljenim vremenom ili duple tračnice sećanja – sve to

predstavlja standardni deo abdukcijskih izveštaja i istraživanja,

fenomene, za koje ćemo teško naći objašnjenje u okvirima prirodnih

nauka, upravo kao što ga nije bilo ni za pojavu sinhronih događaja. Na

sličan način, kao što je Jung posegnuo za statističkim modelom da bi

dokumentovao pojavu, koju je opažao, ali koja nije „smela“ da postoji, i

Dr Karla Turner je kod fenomena abdukcija primenila metod unakrsnog

poređenja elemenata iz nezavisnih izveštaja i došla do rezultata, koji

pokazuju podudaranje, koje daleko prevazilazi mogućnost slučajnog

poklapanja

(http://www.galaksija.com/metafizika/oteti/oteti_prosirenje_perspektive.

htm u knjizi „Oteti“).

Ovi podaci jednostavno izazivaju određena pitanja, i - kako navodi Dr

Viliam Baldvin – „kada toliko mnogo ljudi prenosi i opisuje iskustva, koja

ukazuju na postojanje realnosti, tako neuporedivo različite od naše

svesne realnosti, to zahteva objašnjenje i to objašnjenje moramo potražiti

otvorenog uma“. Kao što je u jednom trenutku prevaziđeno verovanje da

je Zemlja ravna ploča, mada je to bilo u tako velikoj suprotnosti sa

predstavama tadašnjih ljudi i onim što su opažali, i kao što je egzistencija

svesti nezavisno od tela u međuvremenu eksperimentalno potvrđena,

tako će i na ova pitanja jednom uslediti odgovor, koji će ove fenomene iz

oblasti parapsihiloških istraživanja prebaciti u referentne okvire našeg

poimanja prirodnog.

Pogledajmo do tada kakvu perspektivu nude metafizički izvori:

Nasuprot materijalističkoj stoji slika o svetu, koja kaže da je materija,

koja se može opaziti, samo površinski sloj jedne višeslojne realnosti, koja

se sastoji od mnogo različitih dimenzija.

„Zemaljski svet je smešten u jednu za čoveka nevidljivu hijerarhiju viših

dimenzija, koje počinju od nižih astralnih svetova i protežu se do najviših

svetova svetlosti.

19

(...)

Prema toj slici o svetu Univerzum se sastoji od grubo-supstancijane i

fino-supstancijalne materije. Sa one strane dualnosti materije nalazi se

individualnost svesti, spiritualna duša, svesna individua (na sanskritu

atma, „Sopstvo“ ili jiva, nazvana „živo biće“). Iza svih grubo-

supstancijalnih pojava deluju fino-supstancijalne energije a iza njih

svesne inteligencije (individue).“ (Armin Risi: „Smena moći na Zemlji“).

Boris Moravjev u I tomu „Gnoze“ opisuje ove različite dimenzije dovodeći

finoću materije u vezu sa brzinom vibracija, pri čemu je gustina materije

obrnuto proporcionalna gustini vibracija.

„Moderna prirodna nauka je ustanovila bliske odnose između materije i

energije, u stvari poznate ezoterijskoj nauci od pradavnih vremena.

Danas više nije besramno reći da je materija samo statički oblik energije –

čija je priroda uvek dinamična.

(...)

Tradicionalna ezoterijska nauka posmatra manifestaciju sve energije kao

oblik cikličnog vibracionog kretanja. Ona dalje uči da je materija

sačinjena od relativno ograničenog broja nukleusa različitog kvaliteta. Ti

nukleusi su animirani cikličnim vibracionim pokretima različitih

frekvencija i amplituda. Ovde Tradicija uvodi pojam denzitetdenzitetdenzitetdenzitet (density =

gustina), koji je primenljiv kako na energiju, tako i na materiju. Najzad,

ona postavlja zakon, prema kome su: gustina materije i gustina vibracija

obrnuto proporcionalni.

U skladu sa tim učenjem Tradicije kvantitet nukleusa u materiji, nukleusa,

koji su, da budemo precizni, sama materija, je minimalan. Volumen, koji

zauzima neki objekat, kakav god da je, je ispunjen onim što nazivamo

veoma brzim linijama kretanja: pokreta ograničenog broja nukleusa. Sve

zavisi od gustine tih pokreta i njihove brzine. Što su teže i sporije

vibracije, to je veći broj nukleusa potreban da bi sačinio telo i obrnuto.”

(Boris Moravjev – Gnoza I, Univerzum).

(Vidi takođe: Ra materijal – Denziteti).

20

U skladu sa principom gustine vibracija Moravjev razlikuje Redove

materije, klasifikovane u skladu sa gustinom tipičnih atoma koji na

svakom nivou korespondiraju sa Velikom Oktavom, od fino-

supstancijalne do guste i potpuno manifestovane, kakva je na Zemlji.

Te različite dimenzije možemo zamisliti nalik radio-talasima, koji se svi

emituju u istom prostoru, ali na različitim frekvencijama. Primamo one

talase, na koje je podešen naš prijemnik (svest). Međutim, ako nešto ne

opažamo, to ne znači da to i ne postoji. Svi ovi planovi su puni života i

ono što nazivamo vanzemaljcima su u stvari hiperdimenzionalna bića,

koja deluju sa dimenzija nedostupnim našoj percepciji.

Paralelno sa opisom konfiguracije prostora na drugim dimenzijama oba

sistema uvode i princip Relativnosti vremena. Ovaj pojam nam nije

nepoznat. Prema teoriji relativnosti veoma velike brzine će usloviti sporiji

relativan protok vremena. To je ilustrovano primerom blizanaca, od kojih

jedan kreće na svemirsko putovanje, dok drugi ostaje na Zemlji. Kada se

astronaut posle nekoliko meseci ili godina bude vratio na Zemlju,

ustanoviće da je njegov brat u međuvremenu ostario nekoliko decenija.

Mada se protok vremena doživljava kao „normalan“, ono u zavisnosti od

brzine kretanja na različitim „prostorima“ protiče drugačije. Ova teorija je

našla primenu i u atomskoj fizici kod čestica, čiji se raspad odigravao

suviše brzo da bi mogla biti sprovedena bilo kakva merenja. Naučnici bi

ubrzali kretanje čestica, pri čemu bi i vreme raspada bilo usporeno i time

omogućeno merenje.

Ako brzinu kretanja, odnosno brzinu vibracija, dovedemo u vezu sa

protokom vremena, tvrdnja o sporijem relativnom protoku vremena na

dimenzijama sa bržim frekvencijama i manjom gustinom materije, koju

iznose oba sistema (gnostička Tradicija i Vede), a koja postaje sasvim

uočljiva tokom proučavanja NLO-fenomena, bi mogla dobiti svoje

utemeljenje, čime bi ova vrsta interakcije mogla postati manje

misteriozna. Jednom deliću sekunde na našem planu, tokom koje se

osoba izdvoji iz vremenskog kontinuuma i vrati u njega (svesno

opažanje), odgovaraju sati na drugom (iskustva iz abdukcijskog

21

okruženja, uz ogromna poklapanja između nezavisnih izveštaja). Na koji

način ta relativnost vremena, drugačiji relativan protok vremena na

različitim planovima, omogućava posezanje u naše vremenske linije, da li

omogućava uvid u vektore mogućnosti/ verovatnoće u našem polju i

njihovu izmenu, ostaje otvoreno pitanje.

Da li je zaista tako i da li ova linija razmišljanja može ponuditi osnovu za

odgovore na neka od pitanja, koja ovaj fenomen postavlja pred nas?

Zaista ne znam. Ovo je pretpostavka. Ipak sa potpunom sigurnošću mogu

reći da će posmatranje mnogih fenomena i pojava iz sveta, koji nas

okružuje, pružiti uvid u ogromna prostranstva puna tajni za otkrivanje,

koja se kriju iza granica nacrtane mape realnosti.

Srećno istraživanje!