SABRANA DJELA IVE ANDRIĆAREDAKCIJSKI ODBORJosip Vidmar, Crigor Vitez Petar D%ad%ič, Muharem PervićPetar Di^ail^ii, Muharem Pervić

MLADOST - Zagreb, PROSVETA - Beograd SVJETLOST - Sarajevo, DRŽAVNA ZALOŽBA SLOVENIJE - LjubljanaNM WO -4

Na■—i0aMC/3oI—I fKi Sif1it|gH!S|)Slii Hi iPlMfHT ti !i il* P1* !C/3NSTAZE

Na početku svih staza i puteva, u osnovi same misli o njima, stoji oštro i neizbrisivo urezana staza kojom sam prvi put slobodno prohodao.To je bilo u Višegradu, na tvrdim, nepravilnim, kao izglodanim putevima, gde je sve suvo i čemerno, bez lepote, bez radosti, bez nade na radost, bez prava na nadu, gde neki gorak zalogaj, koji čovek nikad nije pojeo, poigrava u grlu sa svakim korakom, gde žega i vetar i sneg i kiša jedu zemlju i seme u zemlji, a sve što ipak nikne i rodi

se, žigo-šu i saviju i pognu toliko da bi ga, kad bi mogli, pobili drugim krajem u zemlju, samo da ga vrate u bezobličje i tamu iz koje se otelo i niklo.To su bezbrojne staze koje kao konci i gajtani šaraju brda i padine oko varoši, uviru u beli drum ili nestaju pored vode i u zelenim vrbacima. Nagon ljudi i životinja nacrtao je te puteve a nužda ih ugazila. Tu se teško i polazi i ide i vraća. Tu se sedi na kamenu i zaklanja pod drvetom, na suvu mestu ili u oskudnu hladu, radi odmora, radi molit-ve ili seljačkog prebrajan ja pazara. Na tim stazama koje vetar mete i kiša pere a sunce okužuje i ra-skužuje, na kojima se sreta samo izmučena stoka i ljudi ćutljivi, tvrda lica, tu sam ja zasnovao svoju misao o bogatstvu i lepoti sveta. Tu sam, neuk i slab i praznih ruku, bio srećan opojnom srećom do nesvestice, srećan od svega onoga čega tu nema, ne može da bude i nikad neće biti.I na svima drumovima i putevima kojima sam docnije u životu prošao, živeo sam samo od te uboge sreće, od svoje višegradske misli o bogatstvu i lepoti stvorenog sveta. Jer, ispod svih drumova zemlje stalno je tekla samo za mene vidljiva i oset-na oštra višegradska staza, od dana kad sam je napustio pa do danas. U stvari, po njoj sam ja odme-ravao svoj korak i podešavao hod. Celog veka me nije napuštala.U trenucima kad me zamarao i trovao svet u kom sam po zlu slučaju živeo i čudom se održavao u životu, kad se mračio vidik i kolebao pravac, ja sam tada pobožno prostirao preda se, kao vernik molitveni ćilim, tvrdu, ubogu, uzvišenu višegradsku stazu koja leci svaki bol i potire svako stradanje, jer ih sve sadrži u sebi i sve redom nadvisuje. Tako, po nekoliko puta u danu, koristeći svako zatišje u životu oko sebe, svaki predah u razgovoru, ja sam prelazio po jedan deo toga puta sa koga nikad nije trebalo ni silaziti. I tako ću do kraja života, neviđeno i potajno, ipak preći suđenu dužinu višegradske staze. A tada će se sa koncem života pre-10kinuti i ona. I izgubiće se tamo gde završavaju sve staze, gde nestaje puteva i bespuća, gde nema više hoda ni napora, gde će se svi zemaljski drumovi smrsiti u besmisleno klupko i sagoreti, kao iskra spasenja, u našim očima koje se i same gase, jer su nas dovele do cilja i istine.11marnimZANOS I STRADANJE TOME GALUSAPred veče jednog od poslednjih dana meseca jula 1914. uplovio je Helgoland u tršćansko pristanište. Brod koji je dolazio iz Crvenog mora nosio je ne samo ljude i robu nego i dah i raspoloženje tropskih krajeva. Luka u koju je brod to veče stigao odgovarala je vrelinom, šarenilom i naročitom ži-vošću, potpuno raspoloženju koje je brod doneo. Bilo je vreme dozrelih vrućina kad se dan i noć gotovo i ne razlikuju, samo što mesec smeni sunce, a u svako doba dana i noći podjednako se radi i seta, jede i peva. Vreme kad se o životu može pomisliti sve, osim da prolazi. Vreme kad prvo grožđe nagrne u grad i kad koštica u voću počinje da crni. Povrh svega toga, to je bio dan uoči naveštenja rata Srbiji. Mobilizacija je bila već otpočela. Varoš se prelila kao čaša. Ubrzao se i promenio tok života, a u svima mozgovima igrala je po jedna dotle nepoznata iskra. Zato su to veče molovi bili punij i sveta nego obično, i svetla pred kafanama češća i življa. Samo su vinogradi po obroncima palili jed-

nolično i mirno svoje idilične vatre. Pored muzika pred kafanama i svirke koja je ispunjavala radnička predgrađa, javljale su se svaki čas odnekud vojne muzike, sa svojim teškim i svečanim tonovima koji nagone sumanutu jezu uz kičmu i bezrazložne suze na oči.

Sve to nije bilo nimalo neobično Galusu koji je doputovao na Helgolandu iz Adena, i koji nije ni slutio šta se u svetu dešava. Ima više od dva meseca da nije uzeo novine u ruke. Sad, pri povratku, on je na brodu viđao engleske novine sa krupnim naslovima o sarajevskom atentatu, čuo je i razgovore saputnika o tome. Pri reci Sarajevo, kad je prvi put pala, nešto ga je hladno i neprijatno poznato pre-seklo po pasu. Ali sve to nije dugo trajalo. Danas, nama koji znamo sve što se posle toga dešavalo i dešava, izgleda gotovo neverovatno da jedan čovek tako olako i kao u snu prolazi pored događaja koji će za ceo svet i za njega lično biti od presudne važnosti. Mi danas, rastrzavani i napaćeni svak na svoj način, ne možemo više ni da zamislimo mir, vedrinu i bezbrižnu slobodu s kojom je čovek još u letu godine 1914. mogao da putuje i da — živi. Galusu se to utoliko lakše desilo što je bio u punom jeku svoga »tropskog ludila«, kako je docnije u ratnim godinama zvao svoj zanos iz toga leta. Zato njega sav ovaj huk i šarenilo u Trstu nisu ni najmanje iznenadili. To, štaviše, nije bila dovoljno visoka tem-peratura za njega. Jer on je još jednako nosio u krvi i na koži oganj kojim se ispunio za onih pet-13naest dana provedenih u Adenu. Kao krunu i žezlo koje se ne ispušta, on je nosio svoj osećaj »veličine sveta«, i bio šlep i gluv za sve ostalo. Treba samo da makne jezikom i obliže nepce i usne, pa da ga svega prođe to njegovo osećanje koje ga je obuzelo još pre nego što je ugledao Afriku, i nije ga više napuštalo ni časa, ni u snu, za sve vreme.Tih petnaest dana u Adenu! Već kod dolaska u Aden, silazeći s broda, jednog nečistog francuskog pak-bota, on oseti u sebi dotle nepoznat, snažan i aktivan mir, i brzinu i čvrstoću u odlukama.— Ovde ću ostati petnaest dana!Odseca vrcmc i raspoređuje ga sigurno i bez kolebanja. Sve što vidi, uzbuđuje ga duboko i prijatno. Sve što pomisli, izaziva odmah druge, radosne misli, nove ili znane.Povazdan go, leži ili hoda iz sobe u sobu. Kraj od čaršava je topal kao krzno. Seta, peva, čita pri lampi, jer su svi prozori čvrsto zatvoreni. Kad prebaci nogu preko noge, obraduje se tome kao nečem novom i značajnom. Kristina, sobarica, i sluga, jedno Arapče od desetak godina ali sitno i nedoraslo kao ona mala gospodska štenad sa pametnim i živim očima, ulaze i izlaze s vremena na vreme. Svaki put glasno pozdravljaju, i on im svaki put glasno odzdravlja, kao u kakvoj ceremoniji.Jedno poslepodne, ležeći tako posle jela, potrbuške na hladnoj asuri, prođe ga svega osećanje nekog zanosa, prostruja kroz njega svuda, i konačno se skupi i nagomila u grudima, toliko da mu dah odu-14ze. U tom trenutku oseti bogatstvo i širinu sveta. I to odjednom ćelo bogatstvo i svu širinu sveta. I kao od udarca, osta izgubljen. Jedva hvatajući dah, dođe sebi. Bio je zgrčio ruke, lice pripio uz asuru, iz usta mu je tekla obilna i bistra pljuvačka. Slično osećanje imao je samo jednom. To je bilo u posve drugim prilikama i na drugom kraju sveta. Bio je novembar mesec. On je išao na neku zabavu. Noć vedra i studena, zvezde bistre i daleke, zemlja smrzla. Koraci su odjekivali. Najednom ču visoko iznad sebe kliktanje divljih gusaka koje se sele na jug. Podiže glavu put vedrog noćnog neba. Tada mu isti ovaj raskoš ispuni grudi, sve do grla. Oseti bogatstvo i širinu sveta.Petnaest dana u Adenu prolaze polagano, mile kao neko beskrajno platno i šume kao slap. Onakav smrtonosno moćan zanos kao ono poslepodne, na asuri, nije se više ponovio, ali je ostavio u njemu jednu vatricu od koje mu se neprestano zanosila glava i koža na njemu pretvarala u krut, vreo i drag pancir. Taj »svoj osećaj« moći i dostojanstva bez granica on je negovao i razvijao u sebi, tim lakše što u svojoj okolini nigde nije nailazio na otpor koji bi ga ohladio i razuverio.Uveče se redovno oblačio i izlazio u šetnju, najpre po urođeničkom delu varoši, pa onda pred hotel »Esplanad«. Iz zidova još bije vrelina. Težak zadah mora, prašine, loja, natrula voća. On seta, razmahuje bičem oko sebe i mesa se među svet. Razgoni decu koja uzalud rasipaju vodu iz vodovoda. Grdi15nekog kočijaša kome su se zaglavila kola u neku kapiju, i daje kratke i jasne naredbe gde da se upre. Što dalje ide, sve mu se više čini da je on postavljen nad ovom varoši, da je na njemu briga i odgovornost za sve. A ovi polunagi i užurbani ljudi svi su njegovi podanici. Tada bi se još jače isprsio i široko koračao.— Što ovaj narod ne ide da spava?Tako bi išao sve do mračnih opkopa gde su počinjala prva adenska utvrđenja i odakle se videlo kako se na bastionima belasaju šlemovi i palucaju ba-joneti noćnih stražara. Tada bi se vraćao u varoš.Pred hotelom, na terasi na kojoj su u četiri ćoška tinjale raspaljene velike kadionice s nekom materijom koja raskužuje dočekivao ga je sa dubokim poklonima Crnac u belom odelu sa zlatnim dugme-tima i gajtanima. Galus bi sedao u veliku pletenu stolicu uz koju je bila pričvršćena lepeza na čekrk. Iza njegovih leđa lepezu je lagano okretao nevidljiv dečak. Pio bi svoje hladno piće držeći visoko glavu. Nikog nije gledao ni video. A kako su mu uši bile ispunjene šumom lepeze i strujanjem sopstvene krvi, činilo mu se da ostali retki gosti pobožno ćute ili obazrivo šapuću. Tada bi se potpuno prepuštao svome osećanju veličine, i mislima i maštanjima o savršenoj ženi.Kad se navrši petnaest dana, kako se sve dešavalo lako i kao samo od sebe, poče Kristina da mu vadi i pakuje stvari. On bi sedao u fotelju i pušeći gledao kako se sve slaže u kofere. Kad je sve bilo go-16

tovo, on se još jednom prošeta, nag kao obično, kroz sve sobe, prebrajajući zatvorene kofere i dotičući sve jedan po jedan bičem. Na doksatu, u senci, nađe Kristinu gde jeca, a kraj nje Magbul, njeno Arapče, i ono plače i njenim skutom otire oči. Gotovo se ganu. Nasmeši se.— Podanici plaču.Posle, na Hdgolandu, dok bi stajao visoko na palubi, gde je provodio najveći deo vremena, činilo mu se opet da on nosi brigu o brodu i njegovom putu. Gledao bi zabrinuto napred i, klimajući glavom, odobravao pravac i brzinu.I sada, dok se pred njim pružao Trst, u velu dima i prašine, prožete sjajem sunca koje je zašlo, sa svetlima koja se pale kao neočekivane girlande, sa muzikama koje se ukrštavaju, iščezavaju, pa opet javljaju, kao po planu neke igre, njemu dođe sve to prosto i razumljivo, kao posve prirodan nastavak svega što mu se dosada dešavalo. I gledajući s palube kako se pale svetla u nizovima, ćele ulice odjednom, on se još samo pitao: kakva mu radosna iznenađenja sprema ova varoš.Prvi dodir sa gradom prisilio ga je da se malko sabere i otrezni. Strog pregled, policijski i lekarski. Carina. Hladni i bezobzirni Jevreji u menjačnici. Posle večere, idući u hotel, zapahnu ga čamotinja i zabrinuta tišina neobično rano opustelih ulica. Po trotoarima su se beleli, zgužvani i razasuti, večernji listovi i krupnim slovima javljali neodređene i pro-tivrečne vesti. Galus ih nije ni pogledao. Hotelska2 I. Andrić: Staze, lica, predeli17soba mu se činila uska i bedna. Noću je ustajao i išao na prozor da diše. Ipak ga okrepi čvrst san pred zoru.Sutra ujutro, izišavši iz hotela, ponovo je osetio da ga grad guši, i kako je trebalo da tek naveče krene iz Trsta, odluči da se popne na Općinu. Bilo je vrlo rano, ali ulice su već odjekivale od nekih užurbanih prolaznika i od dečaka koji su prodavali novine. »Mirno rešenje ili odlučan korak?«, »Ultimatum Srbiji!«, »Delimična mobilizacija?«, »Ministar--predsednik demantuje sve alarmantne vesti«. I opet ga taknu nešto hladno i brižno iz tih protivrečnih vesti. Ali samo za trenutak. Pred sobom je gledao vinograde na obasjanoj strmini. I čim sede u tramvaj, koji je pod velikim usponom vozio na Općinu, zaboravi sve. Kako se voz penjao uz strminu, tako u njemu poče da oživljuje staro osećanje iz Adena, osećanje raskoša i obilja. Pod njim se postepeno širio grad u rumenom sjaju i jutarnjoj svežini. More išarano naizmence, vijugavim strujama i velikim glatkim površinama tišina. Brodovi kao zaleđeni. A iznad svega — izmaglica koja predskazuje žegu. S rukama u džepovima, odupirući se nogama o sedalo prema sebi, Galusu se činilo da raste sa uspinjanjemvoza.Pred restoranom na Općini, kao jedini gost, jeo je slatko sve što su mu iznosili i zalevao belim vinom. Posle doručka diže se i iziđe na najvišu glavicu sa kamenitom kulom na kojoj je lepršala zastava. Po-18pe se železnim stepenicama na vrh kule. Kamenita terasa bila je bela i isprana. Jutarnji vetar ćudljivo je pomicao na vrhu visoke motke četiri limena slova OWSN, koja označavaju četiri strane sveta i pokazuju smer vetra. Zarđao lim je škripao i cvileo oštru i isprekidanu melodiju. U visini je zastava vijorila, zategnuta kao jedro; njeno platno je pucketalo: pprppprpp. U daljini se vidik vedrio, na moru su bleštale prostrane tišine uokvirene naboranim strujama. Galus se odupirao rukama o kamenitu ogradu, kao što čine govornici sa balkona.Ovo pristanište samo je deo jedne uvale koja je deo većeg zatona, koji je u Jadranskom moru, koje je i samo tek jedan zaliv Sredozemnog mora, koje je opet samo mali deo ... Tu mu se misao zbuni i zakruži kao onaj limeni Istok-Zapad-Sjever-Jug, iznad njegove glave.Da, evo, tu su beskrajni prostori, mase i daljine; sve između sebe povezano, sve u kretanju i stalnoj promeni. I sve se to odjednom ukazuje Galusu prepleteno, izukrštano i uklopljeno jedno u drugo, i sve mu dolazi nekako nezbrinuto i prepušteno samo sebi. Kao da je ceo svet postavljen na nekoj strmini, uvek u opasnosti da se surva u haos. O tome svemu valja misliti i brinuti. To leži na dnu svih njegovih osećanja, kao pretnja i strah, i mračan talog zanosa koji ga ne napušta.Pred podne krenu u varoš. Voz se spuštao klizeći naglo i bez šuma, i golicao mu utrobu i prekidao dah. Varoš je vrila. Galus peva, raspevao se još ot-19kako je krenuo s brega, ne što bi hteo da peva, nego što ne može da zadrži u sebi more glasova koje se talasa i diže neprestano, i mora da oteče. Peva bez reci, što god može tiše, samo za sebe, »za svoju dušu«.Galus silazi s voza kao u snu. Ulazi u varoš. Prolazeći kroz glavne ulice, jednako pevajući, on po-smatra u velikim staklima i ogledalima dućanskih prozora jednog mladića u izbledelom odelu, sa ulup-ljenim šeširom, sa glavom smešno priklonjenom ka desnom ramenu, sa radosnim, suznim očima u crvenom licu, koje je zgrčeno u zanosnu ali bolnu grimasu. Pogleda se, začuđen, nekoliko puta u tim prozorima, ali pošto ta varka »jevtinih čivutskih ogledala« nije imala ničeg zajedničkog sa njim i sa njegovim velikim, dostojanstvenim zanosom, on je prezre i odmah zaboravi, kao novine i ljude i sve ostalo oko sebe, i koračaše dalje pevajući. Kad bi ga tramvaji ili automobili zaglušili, on bi podizao glas u želji da ih nadviče i da sam sebe bolje čuje.Tako stiže u pristanište, na veliki molo koji je bio pun sveta. I opet dečaci viču neke vesti i prodaju vanredna izdanja novina. Galus samo podiže glas i nastavi svoju piskutljivu melodiju. Jedva se probijao kroz gužvu koja se splela ispred ukotvljenih brodova. Prolazeći između sveta i prazničkog Zagora, po belim pločama, na

podnevnom suncu, njemu dođe da vikne ili zapeva u sav glas. Ali se svladavao. Na nekoliko koraka od Helgolanda stade i zaćuta posve, jer se nije moglo dalje i jer su ga20najbliži začuđeno posmatrali i pokazivali jedan drugom. Možda bi se na tom i svršilo i ne bi se desilo ništa naročito. Ali dok je on tako, gušeći uzbuđenje u sebi, gledao svet i more i lađe i sjaj razliven po svemu, odjednom puče s brega top, a za njim huknu mukla sirena izdaleka, zazvoni jedno zvono, pa drugo, pa treće sa brega Svetog Đusta, dostojanstveno i teško. Kao da se sve na neki znak javljalo. I u sav taj huk i tutanj, i opet kao na neki znak, ciknu sirena i na lađi kraj njega, oštro i radosno, zagluši i posu sve sitnom rosom. I to povrh svega! Galus zadrhta i zabruja, od tabana do temena se ispuni zvukom. Bilo je nemogućno uzdržavati se više. Podiže šešir i, jedva odišući, viknu nekoliko puta u sav taj šum:— Ura! Urraaa! Osana, narode i svijete!Htede da vikne još štogod u još kom jeziku, da bi ga ovaj svet bolje razumeo, ali pogledavši oko sebe — zastade. Video je, kao dosta puta u životu, raširene oči i tuđa lica i na svima onaj sažalno lju-bopitljiv izraz kome ne bi znao imena, ali koji je poznavao odavno, kao što se poznaje naročit ukus ili miris.Još jednom se u njemu mače nešto kao stid i razum, kao poslednji napor da se zadrži na toj kosini niz koju se otisnuo, da se ne izdvaja iz sveta koji ga okružuje. Ali je bilo dockan. Unutarnji plamen ga obuze celoga. Sve oko njega poče da se koleba i mesa. Sunce mu leže na samo lice. Prelomiše se katarke, nakriviše kuće, izmešaše se boje sa zasta-21va, krovova i ženskih šešira: oblivale su ga krupne suze. Grč mu steže lice i grlo. Ljudi mu načiniše mesta da prođe (kao da se u njemu samom pro-trže ta bolna, studena brazda); svi se sklanjahu. On prođe postiđen. Nit je šta video, nit mogao više da pusti glasa. Samo još nekoliko puta u zabuni i kratko mahnu šeširom. Jedva pogodi da ga opet metne na glavu. I izgubi se.Pola sata docnije bio je uhapšen.To je bio prvi dan rata sa Srbijom. Naređenje za hapšenje sumnjivih lica bilo je već dostavljeno telegrafski policiji svih većih gradova u Monarhiji. Među prvima koji su u Trstu uhapšeni bio je i taj sumnjivi Bosanac šio je doputovao iz inostranstva, čije je čudnovato ponašanje još pri dolasku broda palo policiji u oči, i koji je, konačno, danas u podne, na molu, počeo među masom sveta da viče neke nerazumljive, po svoj prilici revolucionarne pokliče. Njegove stvari prenesoše iz hotela u policiju. Tu su ga ispitivali samo kratko i formalno. Snebivajući se od čuda — jer to što je osećao nije još bio strah nego čuđenje — on je uzalud uveravao da je bio u Adenu zbog nasledstva koje mu je ostavio stric, bivši oficir, trgovac u Adenu, da ne zna ništa o ratu ni o politici. Rečeno mu je samo da će docnije imati dovoljno prilike da objasni svoje držanje. Oko šest sati pred veče odveo ga je jedan žan-darm iz policije u glavnu hapsanu u ulici Koroneo. Bilo je rumeno predveče, puno prašine i zvukova kao i juče kad je Helgoland stigao u pristanište, sa-22no su ulice bile još življe i sve kuće iskićene zastavama. Kao da se čeka samo da se smrkne, pa da otpočne neki sjajan vatromet i svečanosti po ulicama i baštama. U potpunom nerazumevanju, Galus je koračao sitno i brzo, u desnoj ruci je nosio kožnu torbu a za levu ga je pridržavao žandarm, visok i riđ čovek. Kako je to bio jedan od prvih uhapše-nika koji se javno sprovodi, i kako su ulice i terase pred kafanama bile pune uzbuđena sveta, pred Ga-lusom je išao šapat i širilo se od usta do usta bezumno govorkanje svetine. Jedni su govorili da je to student iz Bosne koji je hteo da digne u vazduh brod određen za prevoz mobilizovanih rezervista; drugi su govorili da nije, nego da je onaj Bosanac na mestu streljan (danas u podne, na molu, dok je klicao: živela revolucija!), a ovaj što ga vodi žandarm, to je Rus koji je hteo da zatruje vodovod i potruje ne samo garnizon nego i sve građanstvo. Na širokoj raskrsnici kod ulaska u ulicu Koroneo, sve-tina se zgusnu oko njih. Jedan čovek u uniformi marinskog podoficira viknu prvi:— Na vešala!Za njim se osuše povici protiv Srbije i Rusije, protiv atentatora i uhoda. Jedan onizak čovek, opuštenih brkova, odeven u crno, sa isečenirn prslukom kao u kelnera, preseče im put, zaobiđe žandarma, i udari Galusa nogom odostrag. Udarac nije bio jak. Galusu samo zubi škljocnuše. Ali u tom kako je taj čovek, sa izgledom kelnera bez posla, ćutke prošao ispred njih, i kako ga je malo zatim mučki i23sramotno, opet bez reci, udario, bilo je nečeg i gadnog i strašnog. To Galusa ustraši i unizi, a svetinu ohrabri i zagolica. Povici učestaše. Jedna sredovečna žena sa nabuhlim podočnjacima pijunu dvaput na Galusa i ostade vičući za njim.— Nieder mit Russland!1Zandarm je gonio izbezumljenog mladića da produži korak, tako da gotovo trkom stigoše pred kapiju. Sa raskrsnice su za njima jednako vikali.U kancelariji za prijem hapšenika uvedoše ga u spisak, oduzeše mu sve stvari, časovnik, perorez, novac, skidoše mu kožni pas i odvedoše ga i zatvo-riše u ćeliju na prvom spratu. Tu je stajao, kao izgubljen, na sredini ćelije i obema rukama pridržavao pantalone koje su mu sada spadale. Pogled mu pade na suncem opaljene ruke, i to ga prvi put ovog poslepodneva podseti na Aden, na put na lađi i ćelo njegovo dojučeranje »carevanje«. I odmah se taj spomen pretvori u živ i oštar bol. Iako još nije mogao da shvati smisao ni vidi razlog svemu ovom, ipak mu je

i taj bol i ova ćelija i oni udarci i pogrde, i sve što se s njim dešavalo od posle podne, dolazilo već kao neka davnašnja stvarnost s kojom se srodio ne zna kada, ali prisno i nerazdvojno. — Trgnu ga svirka i klicanje prigušeno daljinom i zidovima. To demonstranti valjda prolaze pored samih apsana. Kroz šum ljudskih glasova prodiru tanke trube i oštar marš. Tada se prvi put prokide njegovDole Rusija!24zanos. Oseti u toj svirci nejasnu strahotu nečeg što dolazi i što ga konačno odnosi i baca onamo kud ga je poneo onaj gadni udarac od malopre, na protivnu stranu od celog toga slobodnog i raspevanog sveta napolju, na stranu na kojoj je stradanje, poniženje i poraz. Hteo je instinktivno da začepi uši, ali ništa nije pomagalo, jer je taj marš, sad već kao nešto davno poznato, treštao i harao u njegovoj unutrašnjosti. To su bile prve trube novih vremena, u kojima će nestati, možda zauvek, radosti slobodna života i u kojima će na kraju čovek jesti čoveka kao zver što jede zver, samo sa manje smisla. Ali tada on to u svojoj »tropskoj glavi« nije mogao još jasno da razabere i potpuno shvati. Samo se spusti na slamnjaču, zadrhta, i obori oči kao krivac.25ISKUŠENJE U ĆELIJI BROJ 38Neočekivano i šumno otvoriše se vrata na ćeliji broj 38, u njih stade čuvar Jakov i pozva ga da ide.Krenuše hodnikom u kom su već gorela svetla. Uspeše se uz dvoje stepenice. Četiri puta je stražar otvorio i zatvorio razna vrata od železnih šipaka. Onda još tri stepenice i peta železna vrata, pa se nađe u hodniku sudnice. Oseti miris duvana. Zasta-de i udahnu duboko.Najpre jedna drvena vrata pa onda druga, poko-vana zelenim suknom, i oni uđoše u kancelariju.Ovde je još bio dan. Učini mu se da je soba nepodnošljivo zagrejana. Niska drvena ograda, koja mu je sezala tek do kolena, delila ga je od sudi-jina stola. Sudac ga ponudi da sedne ali on, pokoravajući se nekoj davnoj misli, ostade stojeći.Za jednim manjim stolom po strani, sedeo je praktikant i čekao da počne zapisnik. Bio je mlad čovek, ali sa bujnom bradom i naočarima.Započe ispitivanje.26Kroz svih ovih šest meseci, on je svaki dan i svaku noć po nekoliko puta ponovio u sebi sve ono što će kazati kad ga prvi put izvedu pred sudiju. Istina, taj govor se tokom meseci menjao i po obliku i po sadržaju. Najpre je to bio dug i oštar protest protiv nezakonitosti, nasilja i svireposti.Gospodine sudi ja, protivno svakom pravu i zakonu, ja sam toliko i toliko meseci držan u prizemnoj samotnoj ćeliji, bez ikakve istrage i ispita. Na putu u ovaj zatvor ja sam bijen od neodgovornih prolaznika, pa i od samih vojnika koji su me vodili, a da za to nisam dao ni najmanjeg povoda sa svoje strane. U zatvoru sam u svemu gore tretiran negoli najobičniji kažnjeniei čija je krivica utvrđena i osuda zakonski osnažena. U jednoj vlažnoj pri-zemnoj ćeliji ja sam proveo ćelu zimu bez peći, bez topla odela. Olovku i hartiju nisu hteli da mi daju. Iako nisam ni saslušan ni osuđen, morao sam obući robijaško odelo. Lekar nije hteo da me pregleda, ni da mi veruje. Uzalud sam tražio da me predvedu mom istražnom sudiji.Ja neću, gospodine sudijo, da Vam dulje objašnjavam svu nezakonitost ovakvog postupka, nego se koristim ovom prilikom, kao prvom, da najodlučnije protestujem ... itd.Toliko puta je, odrešito mašući rukom i preme-rajući ćeliju, izgovorio poluglasno taj govor, toliko je puta noću odlučio da promeni ovu ili onu reč. Ali poslednjih meseci on je sve više skraćivao svoj govor, dok ga nije konačno — jedne noći kad nije27mogao da spava od studeni i bola u nateklim zglobovima — sveo na svega deset ogorčenih reci.Sad, kad je konačno stajao pred sudijom i kad je trebalo da govori, misli mu se razbiše, rasejaše nekud po sitnicama. Gledajući u sudiju i pisara, prvi put se seti da nema okovratnika ni kravate. Svaki čas je sezao rukom za go vrat. Osećao se kao čovek koji sanja da je nag među svetom.Na sudijina opšta pitanja davao je podatke o sebi kao o nekom trećem licu. Posmatrao je ruke, lice, kosu u sudije, pera i lepo zašiljene pisaljke pred njim, nož za sečenje hartije. Sve to počiva kao nešto smisleno i lepo u ovom toplom kancelarijskom vazduhu, u kome je miris toliko željenog duvana.Nikad ne bi poverovao, da će te sitnice moći toliko da ga zbune i zanesu.Zatim mu se pogled ote na prozore, koji su mu se činili nekako razvaljeni i smešni, jer su bez rešetaka. Preko uske ulice videla se siva fasada velike kuće s mnogo prozora. Na jednom je visila krletka s kanarincem. Odjednom, isto kao u snovima, izdvoji se iz tame jedna žena, priđe krletki, baci jedan ravnodušan pogled na ulicu i prozore sudnice, zatim nešto reče kanarincu, uze krletku i, držeći je u visini lica i jednako tepajući ptici, izgubi se opet u sobi.Bila je mršava, u tamnocrvenoj kućnoj haljini.Prenu ga povišen glas sudijin.— Vi treba da se saberete, a ne tako ... želite li da odgovarate na pitanje ili ne?— Želim.— Onda, molim ...

Tu se negde u njemu javi sećanje, i misao da bi trebalo da se on srdi i protestuje. Ali nikako nije mogao da se smiri. Oči su mu se otimale s predmeta na predmet, a u nogama je počeo da oseća nemir. Čini mu se da drvena ograda, o koju se oslanja ko-lenima, lagano ali stalno nekud puzi, i on sam da dolazi sve više u neki smešan, napregnut stav koji ga zamara.Kroz prozore bez mreže i rešetaka ulazilo je mnogo svetlosti, od koje su mu ne samo oči treptale nego se i mišići na licu stezali i poigravali. Kroz to treptanje, kao kroz neku tanku i nemirnu zavesu, videli su se sudija i pisar, mirni, jasno ocrtani na zagasitom zidu, okruženi kancelarijskim predmetima nepomičnih i oštrih kontura.To samo on trepti. Njegove oči kao da se sastaju sa svetlom negde u jednoj liniji koja sve dalje odlazi. On steže lice i upire noge, ali se mišići samo delimično pokoravaju. Ne samo oči, on se ceo izdvaja, gubi granice, rastače u prostoru. S mukom nastoji da sabere i upotrebi čula.Misao, koja još može sve da kontroliše, doziva kao kroz san nešto slično. Šta? Šta?I odjednom se seti Jelene, onakve kakvu je po-slednji put video u onoj velikoj bolnici, u sobi koju je delila sa nekom ružnom i skromnom ženom. Se-dela je, kraj lepe i bele postelje, s malo uzdignutim nogama i s rukama na kolenima. Soba je bila puna29jednolike i jake danje svetlosti, koja se odbijala od belih zidova. Jelenina plava glatko pričešljana kosa je i sama sjala i širila sve bleđe talase svetlosti, tako da njeno teme nije više imalo znane linije, nego se neodređeno gubilo i spajalo sa svetlom dana. I njena ruka, kad bi je maknula, nije imala jasno ocrtanog oblika, nego su joj se konture, prozračne i svetle, produžavale i gubile u danjoj svetlosti. A za svakim pokretom je ostajao tanak, sve-tao i valovit trag, kao da se kreće kroz retku teč-nost. On nije skidao očiju s nje: sve mu je to bilo tada kao predznak i nerazumljivo čudo. Petnaest dana posle toga, Jelena je umrla.Da li nam se pred kraj brišu ovako granice u vidljivom prostoru? Da li se i ja ovo topim, čilim, gubim? Je li ovo već predeo gde nas nesreća dovodi, a smrt dočekuje?— Za vas bi to bila olakšavaj uća okolnost kad biste objasnili: u čemu je ta nesreća koja vas je dovela ...Hteo je da objasni sudiji kako on nije rekao, ili bar nije imao nameru da kaže nijednu reč, ali uto ču povišen glas.— Pridržite ga! Dajte mu vode — vikao je sudi ja. Posle opet čuje sudiju.— Nije vam dobro?— Dobro mi je, ali...— Šta želite?— Da me na sunčanu stranu ... premestite ...30Odnekud donesoše i konjaka, ali on nije mogao-da pije, zagrcavao se i kašljao neprestano. Saslušanje se moralo prekinuti.Kad ga je stražar izveo, hodnici su bili puni tame i kratkih odblesaka svetlosti po podu i zidovima. Oni su silazili niz stepenice. Jedna za drugim, zatvarala su se železna vrata dok ne siđoše u dugi prizemni hodnik, u kom koraci odjeknuše kratko i tupo. Zveknu lanac, muklo lupnu železna prečaga na ćeliji. Kao i svaki dan kad se vraćao sa šetnje, zapahnu ga leden i ustajao vazduh, koji u prvi mah uvek izgleda kao da se neće moći podneti, a na koji se uvek ipak navikne. Sede, a stražar, mimo običaja, zastade u vratima, pogleda po ćeliji i, radi nečega, reče koliko je mogao blaže.— Taako! — i zatvori pažljivo vrata.Sedeo je neko vreme, nepomičan, sav još zbunjen, a onda oseti studen, rasklopi postelju i leže. Ali čim se zagrejao, otpoče igra mašte i živaca.Nije ni slutiti mogao koliko ga je izmoždilo i oslabilo ovih šest meseci. Kao da dodir sa stvarnim životom više i ne podnosi.Srce mu strahovito bije; čini mu se da kao čunak proleće od kukova do grla, jednomerno i oštro: dole--gore.Sasvim proizvoljno, nepovezane i neočekivane izlaze slike od malopre. Naiđe miris duvana kao val: dok on hoće da ga udahne, već je prošao. Zatim mirno sedi sudi ja, ruku drži na upi jaču od mramora. Ispod ušiju, tamo gde počinje vrat, rumeni mu31se koža. Tako ljudi koji dobro i umereno žive, počnu da rude kao jabuke kad dođu u izvesne godine. Igra mu dugo pred očima ta rumen, pa se onda raziđe, i vidi kako mršava žena nosi kavez s kanarincem. Pa opet iskrsava sudija koji ga pita: »Šta želite?«, kao da je ušao u neku prodavnicu. Pa vidi zbunjena stražara i bednu misao u njemu, i pisara, i stotinu besmislenih pojedinosti. A u isto vreme mora da odgovara nekom na neka sve zamršenijapitanja.Skoči i ispe se na stolić ispod prozora, prisloni usta uz rešetku i poče da udiše vazduh, odmereno i brzo. Za prvih dana, lane u avgustu, kad bi ga napala nesanica i činilo mu se da se guši, on se često noću ovako dizao i išao da udiše vazduh, pa bi se posle mirniji vraćao u postelju. Bi mu i ovaj put lakše, ali čim leže opet otpoče igra lica i stvari, besmislenih pokreta i mučnih pitanja.U izbezumljenom drhtanju okretao se s tim vrtlogom, dok se sam od sebe negde ne zaustavi: on izgubi svest i zaspa.

Prenu ga nešto. Probudi se, ali bez one omaglice i postepenog dolaženja sebi, nego naglo, odjednom: iz sna u javu, iz nesvesti u nesreću.S dvorišta se bese javilo malo neke neverovatne svetlosti, koja kao da iz dna ćelije sviće. On se zagleda u tu svetlost, i tada u budnoj svesti pročita gotovu i nepromenljivu misao ...— Svaki živ čovek igra sa sudbinom kocku. Jedni izgube, drugi dobiju. Ti si izgubio.32Da li ga je ta misao probudila, ili mu tek sad na um pade kad ugleda ono malo svetlosti? Nije se rađala ni razvijala, nego odjednom, svršena i ćela, pade i pritisnu i ispuni svest i zaigra neizdržljivo, kao žeravka u nedrima.Đipi s postelje. Poče da premera ćeliju, da skače na prozor. Prostora je hteo, a samo je udarao od prozora do vrata, od zida do zida. Pokuša da opet udiše vazduh, ali nije mogao da diše pravilno. Gde da beži, okovan zidom od šest koraka dužine i dva širine, zatvoren s ovom novom mišlju, kao sa zmijom u sanduku? Grčio se, pripijao uza zid, ali je jasno čuo kako mu neko, ko mu se tako blizu uneo da mu ne vidi ništa drugo do boju očiju, govori:— Milioni su dobili tu igru. Dobio je sudija, i pisar, i ona sirota žena s kanarincem, i onaj stra-žar tankih brkova, u čizmama, što je i podal i svirep, što uzima i zakida hapšenicima sve što može, i on je dobio, samo si ti izgubio. Izgubio jednom zauvek, sve i da ima negde neki drugi život, na nekoj drugoj ravni, sa nekim drugim, boljim merama, pa i da dospeš tamo, to ne može da promeni nepromenljivu činjenicu; da si ti jednom, na ovoj ravni, izgubio.I taj kao da je poznavao svaku njegovu misao u ovih šest meseci, ubijao ih je sve redom.— Četrnaest stepenica više, i petora vrata dalje, tamo gde počinje sloboda, ulica i grad, tamo ovo sve može i da ima neko drugo ime: žrtva, ideja, mu-čeništvo, borba, ali ovde, prijatelju, ovde nema drugo do te proste činjenice, bez ukrasa i bez opoziva:3 I. Andrić: Staze, lica, predeli33ti si izgubio. Šta je ko dobio i šta će još biti to je svejedno, ali ti, ti si prokockao i sad imaš samo nekoliko puta da premeriš ovu ćeliju, kao majmun koji u kavezu menažerije grize svoj rep i glođe rešetke. Savijao se na postelji, pritiskivao je lice uz slam-njaču i zatiskivao dlanovima uši, ali je ipak jasno čuo kako mu govori.— Ma šta se na širokom svetu dogodilo, ti više udela nemaš, nit išta više pod nebom može iz tvojih zglobova isterati laj hladan vetar.I to mu je sve govorio ne više spolja, nego unutra, u samom mozgu, a njemu je dolazila želja da se bije po glavi, da ućutka taj glas. On zari nokte u meso oko uha i pritisnu svom snagom teme o zid. Oseti bol u lubanji, a onaj glas kao da se, potisnut pomače niže, do u sam vrat, i služeći se njegovim rođenim grlom, reče mirno:— Praćakaš se, nadigrani!Skoči opet kao pod udarcem, priđe vratima, s na-merom da zazvoni, ali kraj samog zvonca zastade još jedan tren. Još jednom zažele svom snagom da se probudi, da ništa ne bude istina, ali onda sam sebe uveri da je ovo već posle buđenja, i pritisnu dugme. Najpre ču kako pade tablica i onda otpoče prodiran, poznat glas zvona. Zadrhta kao pred nečim što se više ne da opozvati ni popraviti.(Svaka ćelija ima takvo električno zvonce. A da bi čuvar znao iz koje ćelije zvoni, ima na svakim vratima okrugla crvena tablica od lima. Ona je pri-34slonjena uz dovratnik, a čim ko zazvoni, ona padne, strši u hodnik i tako već izdaleka pokazuje iz koje ćelije zvoni. Zvono ne prestaje da zvoni dok čuvar ne dođe i ne podigne opet tablicu.)— Rrrrrr.Tuklo je zvono u potpunoj tišini. Zažele da ga zaustavi. Da nikako nije zvonio! Ali je zvono treštalo kroz tamu, budilo sve i pokazivalo na njegovu ćeliju.Da li to pod raste, ili se on primiče podu? Sve se zaniha i pomeri. I onaj isti glas istini tonom reče:— Pa, može i da se zvoni, ali kad neko u ovo doba noći zvoni za pomoć, znači da je s njim kraj.Kad je stražar u nečujnoj obući došao, nađe ga onesveštena ispod samog zvona.35U ĆELIJI BROJ 115Dvanaest dana proveo je mladić u maloj prizemnoj ćeliji broj 38; prva dva dana sam, a daljih deset deleći uski prostor sa jednim starcem, knjigovođom, koji se zvao Postružnik. Mršav, pognut i ljigav čovek, sa nagnutim cvikerom na velikom povijenom nosu. Mučno je njegovo podmuklo ćutanje, koje otežava dah, a još teže njegovo pričanje dvosmislenih, gadnih priča u kojima je blatio sve što je lepo i čisto na svetu. Tada ne znaš gde da se de-neš ni kuda da gledaš.Mladić se branio kako je najbolje umeo — strpljenjem, potpunim povlačenjem u sebe, i svojim rođenim mislima. Tešio se slabim odbleskom nevidljivog sunca, koji je posle podne padao u ćeliju. To bi trajalo kratko, ali za to vreme on bi sedeo zanesen i, pevušeći jedva čujno, posmatrao na svojim rukama taj bledi, posredni odsjaj izgubljenog sunca, pretakao ga s dlana na dlan kao nevidljivu, drago-cenu tečnost i čaroliju pomoću koje je stvarao zla-36tan, neprelazan zid između sebe i Postružnika i Po-stružnikovog sveta.

A sada je opet ovde na sunčanoj strani, u velikoj ćeliji br. 115, sa desetak većinom poznatih drugova, gde ima u izobilju sunca i sjaja. To je bila prava orgija svetlosti. Od šest sati izjutra pa do podne sunce je udaralo, najpre pravo a zatim koso, u tri velika prozora. Pa iako je na prozorima pored rešetaka bila i gusta mreža od žice, soba se ipak punila sunčevom svetlošću koja je, prigušena žicanim spletom, padala u tri široka pojasa po podu i po slamnjačama. A i kad sunce potpuno napusti ćeliju, nekako posle ručka, mladić je mogao još dugo da gleda njegov sjaj po krovovima dalekih kuća, na vrhovima jablanova i šiljcima nekih crkvenih tornjeva. I on ga je gledao, prislanjajući čelo uz metalnu mrežu, zaboravljajući ćeliju iza sebe i ljude u njoj. (Oni su ga smatrali ćutljivim osobenjakom, ponekad ga i zadirkivali, ali on je sve ra-zoružavao svojim osmejkom.) Tek sa sumrakom nestajalo bi sunca svuda i potpuno. Tada se mladić povlačio na svoju slamnjaču i tu »živeo od rezer-ve«. I kad bi zaspao, u njemu je, i u najdubljem snu, bilo budno malo svesti o suncu i sutrašnjem danu, i malo strepnje da taj dan ne bude oblačan.Pa i kad se dešavalo da sunca nema, mladić se nije odvajao od svoga prozora. Tada je posmatrao daleke bašte i jablanove, na kojima je jesen brzo menjala boje a sporo oblike. A kad bi ga zamorila daljina, spuštao je pogled ispod prozora, gde se u37kosoj perspektivi mogao lepo videti deo hapsanskog dvorišta, sa sivim, ispranim i ugaženim pločama, kao nekim ćilimom, po sredini. Preko tih ploča prolaze često zaposleni hapšenici pod teretima koje nose u nevidljiv magacin. Oni kriomice bacaju pogled u visinu gde iza mreže mogu da nazru siluete nepoznatih drugova na prozorima. Dalje se vidi leva polovina velike kapije koja se retko otvara, jer su u njenom desnom krilu isečena manja i odavde slabo vidljiva vrata na koja ulaze i izlaze službenici i posetioci iz grada.Iznad te starinske kapije, sa teškom železnom prečagom i pokovanim bravama, diže se providan tornjić od bela kamena, građen »na preslicu«, sa tri luka. U srednjem, višem, otvoru visi neveliko zvono. Izloženo vazduhu, vetru i kiši, pozelenelo i potamnelo, verovatno odavno nepokretno, ono već decenijama i ne zvoni, jer na kapiji postoji električno zvonce koje se javlja kad god koga puštaju unutra ili napolje, i čiji oštar zvuk dopire i do ćelija na spratu. Ne služi više ni za slučaj uzbune, jer za to postoji čitav sistem naročito jakih električnih zvona. I ono je, kao i taj kameni tornjić na tri luka, samo ostatak prošlih vremena i stare arhitekture na ovoj inače mnogo dograđivanoj i modernizovanoj tamnici.Gledajući to starinsko napušteno zvono, koje je nadživelo svoj zadatak, pred očima bi mu često za-treptao maglen veo, protanjio se pod uticajem sun-38čeve svetlosti, i umesto nepomičnog zvona pred njim su iskrsavali likovi i događaji iz mašte ili iz prošlosti.Početkom marta meseca ove godine, u Firenci, upoznao se u pansionu »Albion« sa bratom i sestrom Kartanen. Bili su iz Finske. Alisa i Edgar. Njoj je bilo dvadeset pet, najviše dvadeset šest godina, on je bio tek prešao dvadesetu. Otac im je došao u Italiju pre desetak godina, sa ćelom porodicom. Tu je najpre umrla majka, a zatim, pre dve godine, i otac. Njih dvoje žive sada u ovom skromnom pansionu. Žive tanko, ali lepo i veselo. Studiraju oboje.Mladić se najpre sprijateljio sa Edgarom, svojim vršnjakom, koji je student prava kao i on, a zatim i sa sestrom, vitkom i plavookom devoj kom sever-njačkog tipa. Ona sprema doktorsku tezu na filozofskom fakultetu, a u isto vreme izdržava i sebe i brata prevodeći za neke strane listove i telegrafske agencije, jer pored finskog zna još i ruski, ne-mački, italijanski, engleski, i ko zna koliko još nekih jezika. Njena doktorska teza je: Istorija zvona, od njihovog postanka i u svima zemljama sveta. Svih zvona, od klepetuše na švajcarskoj kravi do staklenog zvonca u kineskoj pagodi. Na jesen treba da završi svoju tezu i položi doktorat.Živeli su u dobrom prijateljstvu. Alisa je, iako samo koju godinu starija od njih, imala prema obo-39jici stalno neki materinski, pokroviteljski stav. Njih dvojica su je zvali »guvernanta«.Mladića je privlačila ta mršava devojka sa atletskim stiskom ruke, koja je živela samostalno i znala šta hoće u životu, ali mogla i da pocrveni zbog sitnice.Uveče su često sedeli u bašti njihovog pansiona, a nedeljom bi išli na »istorijske šetnje« po Firenci, u kojima je Alisa bila neumoran i savršeno oba-vešten vodič. Iz svog velikog znanja ona je vadila samo slikovite pojedinosti i pričala im kao zadivljenoj deci priče.Pred manastirom sv. Marka, u kom je nekad ži-veo mračni i tragični kaluđer Savonarola, ona im je, u sunčano nedeljno jutro, pričala istoriju velikog manastirskog zvona.Kad je Savonarola došao u sukob sa duhovnom i svetovnom vlašću, on se sa svojim pristalicama bio zatvorio u ovaj manastir. U kratkoj borbi vojska je provalila u manastir i pohvatala Savonarolu i nepokorne kaluđere. Tom prilikom su kaluđeri najvećim zvonom, zvanim Piagnona, zvonili na uzbunu, pozivajući svoje ljude u pomoć. Kad je Savonarola, sa dvojicom drugova, osuđen i spaljen kao jeretik i buntovnik, progonjeni su i izvođeni pred sud i ostali dominikanci, kao i njegove pristalice iz građanstva. Ma kako izgledalo nevero-vatno, suđeno je, i to dugo i ozbiljno, i velikom zvonu kojim je Savonarola pozivao na uzbunu. Presuda je glasila da se to zvono progna iz grada. I40

ono je zaista stavljeno na kola i odvezeno iz Firence. A kroz ceo grad išao je za kolima gradski krvnik i bičem šibao to izdajničko zvono koje je učestvovalo u pobuni. Kažu da je mnogi tvrd dominikanac plakao kao dete zbog tih udaraca zada-tih njihovom zvonu.Ali to nije nikakva naročita osobina ovog grada. U XVI veku jedan ruski knez je proterao u Sibir zvono varoši Uglič, jer je prilikom jedne pobune pozivalo građanstvo na ustanak protiv vlasti. Kad su pobunjenici savladani i poubijani ili prognani, kažnjeno je i zvono. Tom zvonu su, kao što se radilo sa najtežim krivcima, odsečene uši i istrgnut jezik-klatno.Svuda na svetu su zvona delila sudbinu ljudi, jer su učestvovala u najznačajnijim, radosnim i tragičnim, trenucima njihovog života.»Svuda«! — U tom trenutku u mladiću je odjednom ugasnula ćela prolećna Firenca, kao pregore-la sijalica, i strašnom snagom vratila se svest o stvarnosti i položaju u kom se nalazi. Pred njegovim pogledom opet je hapsanska kapija sa zvonom na vrhu. Veza sa prošlošću je prekinuta. Ali samo za trenutak. U njegovim navlaženim očima to zvono sa kapije počinje da se topi i tanji i pretvara u maglu, a iz te magle sve jače prosijava sunce, i u njegovom sjaju lepo se opet vidi popločan trg pred manastirom svetog Marka u Firenci. Po njemu ko-rača nasmejana tanka a snažna devojka u crnini i priča o Savonaroli i zvonima. Grmeo je, kaže ona,41protiv raspuštenog života firentinskog građanstva i nemorala među rimskim sveštenstvom.— Ogni cosa fanno per danaro, e le campane loro suonano ad avarizia, e non chiamano che pane, da-nari, candele.1Izmahujući živo svojom rumenom sitnom pesnicom, Alisa je oponašala glas zvona i skandirala prve slogove od te tri poslednje reci:— Pan! Dan! Can!Tako su išli kroz Firencu, zaustavljali se pred crkvama i javnim zgradama, a devojka im je objašnjavala istorijat tih zgrada, a naročito zvona koja vise u njihovim zvonicima i kulama.Pred zgradom u kojoj je nekad zasedala firentinska Signoria, ona je tumačila ulogu i značaj zvona koje je sa toga tornja pozivalo narod Firence na uzbunu. Ključ toga zvonika držao je član vlade koji se menjao svaka dva-tri dana, a u nekim vremenima i svakog dana. Tako je svaka izdaja i zloupotreba bila isključena. A kad bi jednom to zvono jauknulo i zacilikalo, sve što je muško i za borbu sposobno laćalo se oružja i trkom izlazilo na ulicu, i žene su spremale vrelo ulje kojim će, sa prozora, dočekati neprijatelja.Velika su bila znanja te devojke o zvonima i bezbrojne anegdote koje je u dobrim trenucima ume-la da priča. Nije uvek bilo lako ni pratiti sva njena1 Sve što čine, čine za novac i zvona njihova zvone samo iz lakomosti i jednako dovikuju jedno isto: hleba, novaca,sveca!42pričanja. Ali mladiću i nije bilo toliko stalo do zvona koliko do Alise Kartanen, koju su u pansionu zvali Signorina Carta (Gospođica Hartija). Jer, slušajući mogao je i da je gleda, a to je bila velika radost, i svakim danom sve veća. A svejedno je bilo o čemu devojka govori, jer ona je davala svu draž i pravi značaj onom što priča.Vrativši se iz Pariza, gde je provela nekoliko dana, pričala je sa oduševljenjem o kineskim zvonima koja je videla u muzeju; i ne samo videla, nego im, dobrotom jednog kustosa, i glas mogla da čuje.Tvrdila je da su sva zvona u Evropi povezana među sobom, kao neki rod, dok su kineska bez veze sa ma čim poznatim, strana i drukčija, govore drugim jezikom, drugo nešto dovikuju čoveku i drugo traže od njega. Ne znaš šta. Glas im je kao slučajni zvuk u prirodi koji se javi jednom samo, na jednom mestu, pa nikad više, nigde. Zato, kad posle čujete drugo kinesko zvono, to je nov događaj, slučaj za sebe.Tu je svojim bogatim glasom, koji je išao od kristalnog cilikanja do mukle grmljavine, oponašala glas jednog zvona prema stihu nekog kineskog pe-snika.C'jang — c'jang! Dia — dia! G'ang — g'ang! Ksjung — ksjung!Mladić je zadivljen slušao, misleći kako za ovu čudnu devojku, za koju, izgleda, nijedan jezik sveta nije potpuno stran, ni duše zvona nemaju tajne.43Ali ona nije samo pričala, nego je htela da čuje od svakog ponešto o zvonima. Zapitkivala je i mladića i navaljivala da joj kaže kakva su zvona u njegovoj zemlji, čemu sve služe i u kojim se prilikama upotrebljavaju, gde se liju i kako ih nazivaju.Mladić je bio zbunjen i pomalo postiđen što nije umeo ništa da joj kaže. Da bi prikrio svoju zbunjenost, on je upadljivo isticao da nikad nije voleo ni zvona ni zvonjenje, jer ga ne zanimaju »svete« stvari, vezane za sujeverje. A ona mu je prigovarala da ima površan i suviše isključiv način mišljenja. Stvari po sebi, kaže, nisu ni svete ni proklete. Sve zavisi od upotrebe, dok upotreba zavisi od ljudi. — A oči su joj pri tom dobivale izraz jednostavne ozbiljnosti.Ipak, na njeno navaljivanje, a još više zbog tih očiju, on se setio jedne priče o zvonima koju je davno slušao.U sećanju mu je iskrsla slika iz ranog detinjstva.

Letnje predvečerje, još rumeno od žarkog dana. On sedi u strmoj avliji. Avlija je sva kaldrmisana sivkastim oblutkom iz Drine, a svuda unaokolo oivičena bleštavobelo okrečenirn ciglama i uskim pojasom raznog sitnog cveća koje cvate na smenu. Sedi pored svog dede po majci, Zamfe Selakovića. Sa divljenjem gleda njegovo mrko izbrazdano lice, njegovu kvrgavu snažnu ruku, koja stalno drži srebrom vezeni cigarluk sa debelom cigaretom, bojaž-44ljivo i pobožno prelazi svojom malom rukom preko oštrog smeđeg sukna njegovih širokih čakšira. (Celog života pojam ljudske ruke i muškog odela ostaće, po nečemu, vezan za sećanje na tu ruku i to sukno, koje je posmatrao u petoj ili šestoj godini svoga detinjstva.) Zamfo odbija spore i modre dimove i priča onima oko sebe, i ne obraćajući pažnju na mališana koji mu sedi do nogu, ono što mu je pričao otac Sofren o prvom, malom, zvonu više-gradske crkve.Na desetak godina pre dolaska Austrije, nabave Višegrađani zvono negde u Srbiji. Prenesu ga kriomice, u vreći soli, na volovskim kolima, i sagrade malu, gotovo neprimetnu drvenu zvonaru uz samu crkvu. Ali zvono nije ostalo dugo u njoj. Zaratilo se i pobunilo na granici. Nagrnula turska vojska u Višegrad, pa ne izbiva iz njega. A vojska neka zla i dokona; u svašta se mesa i svuda zaviruje. Popa nema, crkva zatvorena. Tada je Mujaga Mezildžić, ugledan a duševan čovek, zovnuo Zamfinog oca Sofrena i rekao mu:— Vidiš kakva su vremena nastala da ne valja ni po jednu vjeru. Načula carska vojska da imate zvono i hoće da ga skine. A zvono ti je, štono se kaže, takva stvar: visoko stoji, daleko se čuje, i sakriti se ne da. Nego slušaj, Sofrene, pametan si čovjek, može biti fursata, pa što da zbog jednog zvona stradate; već gledaj te ga sami skinite i sklonite, dok ne mine ova hučka.Sofren je zahvalio, i još iste noći sa dvojicom opštinara, ozbiljnih i poverljivih ljudi, skinuo zvono i sakrio ga u svoj hambar, u žito. A posle su ga namazali zejtinom, oblepili voskom, uvili mu-šemom i zakopali u zemlju. Zakleli su se da nikom o tom ne govore.Četiri godine je zvono bilo zakopano. U tom vremenu je Sofren umro i ostavio tajnu sinu Zamfi, koji je tada bio mladić.A kad su se vremena promenila, iskopali su zvono i obesili ga na njegovo staro mesto. A posle su nabavili još dva, veća. Ova što i sada zvone o praznicima i pogrebima.I strašno je i slatko bilo slušati »đedina« pričanja u te čudne sate između dana i noći, koji nemaju ničeg zajedničkog sa običnim ljudskim vremenom, nego izgledaju kao da su i sami za priču stvoreni. Slušati o nepravdama i progonima, o mukama sa zvonima i sa svačim drugim; uopšte, o važnim i krupnim stvarima koje se samo odraslima dešavaju, a koje u sebi imaju nečeg nadljudski teškog i do suza zanosnog.To je bilo njegovo jedino sećanje u vezi sa zvonima. Želeo je da ga saopšti Alisi, kao poklon. Ali jedno je setiti se, a drugo ispričati svoje sećanje. Sad mu se odjednom činilo da je taj njegov Više-grad nekako sitan i beznačajan, dalek svemu ovdašnjem, da se njegov život ne može ovim strancima ni objasniti. Ipak se resio da priča, ali pričajući46stalno se pitao, u sebi, da li njegova istorija o ka-sabalijskom zvonu može uopšte da stane pored onih istorija o zvonima iz velikog sveta, koje je često slušao od Alise. Čas mu je izgledalo da može, čas da ne može. Pa ipak je našao snage i ispričao sve dokraja, ali sa dosta zastajkivanja, oklevanja i skraćivanja. A zatim je, zbunjen, zaćutao.Alisa je bila oduševljena pričom koja je, kao živ primer, potvrđivala njena saznanja iz knjiga o zvonima u zemljama koje su živele pod islamskom vlašću. Hrabrila ga je da ispriča još štogod, ako zna. U isto vreme, prebacivala mu je što je tako malo-dušan i što potcenjuje sebe i svoje. Tapšući ga po ramenu, govorila mu je da za nauku ne postoje mali i veliki gradovi i zemlje. Nema tako sitnog zvona da njegova istorija ne bi mogla biti važna ni imati svoje mesto među istorijama ostalih zvona u svetu. Tako je sa zvonima, jer je tako i u svemu ostalom.I mladić je bio sada zadovoljan; samo mu je bilo žao što ne zna ništa više o toj temi; pomišljao je čak da nešto izmisli pa da ispriča, ali za to nije imao sposobnosti. Pa i tako kako je, on se sa ovom Alisom lako sporazumevao kad su u pitanju zvona, ali teško u onom što je za njega bilo glavno.Već posle prvih dana poznanstva ona mu je potpuno zasenila svet, stojeći pred njim kao jedina žena i jedini cilj. U njenom pogledu on je nalazio mesta za sva svoja nadanja, i ona najsmelija, ali čim bi učinio najmanji i najneviniji pokušaj da to47ostvari, devojka ga je odbijala čeličnim pokretom svoje ruke, hladno i neumoljivo. Vraćala ga na njegovo mesto kao nevaspitano derište. A minut-dva docnije, on je opet tonuo svojim pogledom u njene sjajne oči, koje su mu davale više nego što je on mogao da obuhvati i podnese. Izgledalo je kao da ga samo očima voli; i to samo oči njegove.Nije mu lako bilo, tako mladom, željnom i neiskusnom, dizati se neprestano i padati na toj vrtoglavoj ljulj ašci između previsoke slasti i predubokog razočaranja. Položaj je izgledao bezizlazan i muka bez kraja. Ali kraj je došao sa rastankom koji, kao svi tadašnji rastanci, nije izgledao potpun ni konačan. Letnji raspust nije večnost. »Do viđenja!«, rekla mu je iskreno i sa onim svojim dubokim, dugim pogledom koji, uprkos svemu i pored

svega, obećava sve. »Do viđenja!«, napisala mu je u prepisci koja je došla posle rastanka i koja se sva sastojala od dve karte.Stigavši u Trst, on joj jenapisao kartu. Duboko, mladićki nesrećan zbog rastanka, hteo je da kaže nešto lako i veselo, a malo prkosno, da čitavu ogromnu, nepriznavanu i nezadovoljenu ljubav sakrije pod nekoliko namerno običnih reci. Ispalo je ne-vešto. Iz neke nemačke knjižice Geteovih citata, koju je čitao putem, u vozu, uzeo je slučajno nađenu rečenicu: »Die Welt ist eine Glocke, die einen Riss hat, sie klappert, aber klingt nicht.«1Svet je naprslo zvono koje klepeće ali ne zvoni.48Ispod toga je dodao: »Do viđenja u tom svetu!«Odgovorila je odmah. Kao toliko puta u razgovoru, prebacila mu je i sada da nepravilno misli i da je sasvim nagao u svojim sudovima, ali je kartu i ona završila sa te dve reci koje ga sada peku kao dve žeravke: »Do viđenja!«A tu je bio i kraj prepiske, jer je sutradan uhapšen i doveden u ovu neobičnu kuću sa zvonom iznad kapije.Otkako je u zatvoru, sećanje na prijatelje iz Firence nije ga napuštalo, ali je tokom vremena me-njalo i oblik i snagu.Prvih dana bio je tako ozlojeđen, zbunjen i uplašen, da je mogao samo o svom novom životu da misli. Sećanja na Alisu navaljivala su i tada, ali on ih je suzbijao i vraćao tamo u slobodni svet iz koga su dolazila. Činilo mu se da su isuviše bolna i da ih neće moći podneti, da takav raskoš ne može sebi dopustiti u položaju u kom je. Zabranjivao je sebi da se seća. I sam Edgar, sa svojim ozbiljnim a vedrim licem i čistim, jednostavnim mislima, teško je nalazio mesta u ćeliji u kojoj se manje pati što se manje seća.Ali posle prve nedelje, kad se zaprepaštenje malo sleglo i navika počela svoj tihi i neosetni rad, stao je da pušta Alisu k sebi, da se kupa u njenom pogledu i diše u atmosferi njenog čednog tela, čistog i bez mirisa kao severnjački vazduh. A ona mu je prilazila sve češće i sve prisnije, bez nemilosrdnog otpora i strogosti, koje je pokazivala u Firenci. Do-4 I- Andrić: Staze, lica, predeli49duše, svako buđenje i vraćanje u tamničku stvarnost bilo je i sada vrlo bolno, ali on ga je primao kao neminovnu cenu kojom se plaćaju velike radosti.A otkako je u ovoj ćeliji na sunčanoj strani, među dobrim ljudima, sa dalekim vidikom i sa starinskim zvonom pred očima, on je dopuštao sebi da misli dugo i živo o devojci iz pansiona »Albion«, i ona mu je sada često satima i satima bivala ono što je mogla da bude nekad u Firenci da je imao više sreće, da su ljudski odnosi jednostavniji, da su bliži našim ličnim snovima i željama.Dani su prolazili i bivali sve kraći, bez sunca i vidika koji je sada sve češće osvitao pod maglom, ali mladić se nije odvajao od svog prozora. Nalakćen, sa čelom oduprtim o tvrdu žicu, on je mogao satima da gleda to malo zvono koje mu je sada zaklanjalo svet i postalo jedini cilj, da ne odvaja očiju od njegovog zelenkastog nepomičnog metala, kao da čita knjigu bez kraja čije se stranice sameokreću.I čitao je — nije od njega zavisilo šta — svakog dana drugo, svakog sata drukčije. Čitao je o životu ljudi, onakvom kakav se može u njegovim godinama, sa ovog mesta i ovakvog prozora, da nasluti. Ćitao je o suncu, slobodi i slobodnom kretanju, o svemu što ovakav čovek u ovom položaju može da misli i želi i sanja. Čitao je i o naličju svega toga, o tesnom tamničkom prostoru, o zamršenom, uzajamnom dejstvu neumitnih društvenih navika i usta-50nova, pisanih i nepisanih zakona, o svemu onom što smele ili samo neoprezne pojedince dovodi u ove prostorije, o tamnoj, tragičnoj strani čovekova života, koja je sva od sumnje, nepoverenja, prevare, sile, straha i stradanja. Čitao o istoriji sveta kakva se ukazuje zaprepašćenim i željnim očima kroz splet čeličnih žica, na zelenoj pozadini metala nepomičnog hapsanskog zvona.I ta istorija sveta, koja obuhvata stoleća velikih, teških i slavnih događaja, gledana iz njegovog sadašnjeg položaja, dolazila mu je malena, jadna, puna nesporazuma, uzaludnih muka i besmislenih katastrofa, luda i grozna. A, naprotiv, njegov mali i bezimeni život javljao se u svetlim, velikim slutnjama pročitanih knjiga i naslućenih istina, u ta-lasima muzike, slikama sa peščane obale pored Drine u žarke letnje dane, ili sa Lungarna po kome, kroz sunčano jutro, mirno i slobodno ide prema njemu Alisa Kartanen, devojka sa Severa, koja ne zna ni šta je porok ni nesreća ni strah od života, nego, čista i umna, korača pravo, verna zakonima koje nosi u sebi.Korača, korača, ali se ne približava, niti on može da joj se približi; neprestano idu jedno drugom u susret, ali avetinjskim hodom koji ne menja odstojanje, samo zamara i muči čoveka kao lud i lažljiv san. Idu, idu, ali se ne mogu dozvati ni spora-zumeti, i neće se nikad sastati, jer je ona na nekoj svetloj a on na tamnoj strani života.51(Otkako je u tamnici, za njega ta Firenca u se-ćanju i nije stvaran grad, nego čarobni predeo ve-čitog proleća bez promena, kao što ni njegovi prijatelji tamo nisu obični ljudi, nego izuzetna, srećna bića koja ne boluju, ne stare, ne umiru, ali ne mogu do njega kao ni on do njih.)U takvim trenucima, kad bi muka porasla do vrhunca, on je živo želeo da se desi čudo i da se pokrene zarđalo i na nepomičnost osuđeno zvono iznad kapije. Činilo mu se da bi ono, onako maleno i neugledno, i baš zato što je

takvo i na takvom mestu, moglo da razvije silan i izuzetan zvuk koji bi pomerio odjednom sve granice, sve snove i sve jave ljudske, i da bi čovek posle toga mogao da živi u miru i slobodi, pa ma ničeg drugog pod nebom ne imao.Ali kako se čudo nije dešavalo, i kako je zvono ostajalo u svojoj nepomičnosti, kao da je zato i stvoreno i samo takvo i može da postoji/ mladić bi se okretao od svog prozora i, obnevideo, teturao do svoje slamnjače, sklopljenih očiju, da se zagnjuri u svoju tamu i tako oslobodi bar nepodnošljivog koš-mara.A sutradan bi ga svitanje zaticalo opet na prozoru. Što je drugo mogao? Valja »čitati« i dešifrovati površinu nepomičnog zvona (kao što se mora živeti, jesti, piti i disati), iako ne znaš šta ćeš saznati, kakve ćeš slike na njemu videti i poruke pročitati. Jer, drugog vidika nema.52Tako je to išlo sve do kraja oktobra meseca. Tada je broj sunčanih sati bio već znatno smanjen. Sve je više bilo maglovitih i kišnih dana, sve se ranije smrkavalo, u ćeliji je bilo hladno i vlažno. I ona sunčana Firenca, koja je izgledala večna i nepro-menljiva, bivala je sve dalja, sivlja i hladnija. A de-vojka sa Severa, Alisa Kartanen, sve je brže prelazila male kamene pjacete, kao da od nekog beži, i sve se rede pojavljivala na obali reke Arna. Sad je bila brižna i smanjena, sva utonula u kišni ogrtač; pod pazuhom desne ruke stiskala je kožnu torbu sa poslednjim podacima za svoju doktorsku tezu o zvonima, i nije imala reci ni osmejka ni za koga. Bilo je jasno da se i kod nje sve mrači i gasi, samo njeno učeno delo raste i primiče se svom završetku. A posle, kad i to bude okončano, neće se, valjda, više ni pojavljivati; izbledeće i ona, kao priviđenje koje se hranilo suncem i maštom. Tada će nestati i nje. A ovde, jesen će dovesti zimu, i život će, lišen svake lepote, milosti i utehe, ostati samo — tamnovanje i neizvesnost. Očigledno, tim putem krenulo je sve što se dešava u ćeliji i izvan nje, u zamagljenom predelu i na parčetu sivog neba iznad njega. To bi se i ostvarilo u punoj meri da se jednog dana ipak nije desilo .. .Desilo se ono što je nemogućno, naišlo što je neočekivano.Bio je poslednji dan oktobra, ili prvi novembra meseca. (Datumi se u ovoj ćeliji uvek pomalo brkaju.) Vlažno i tmurno. Po udaljenim baštama pa-53da poslednje lišće, ali ne onim lakim, lelujavim padom suvog lista, nego se, mokro i otežalo, sunovra-ćuje samoubilački na zemlju. Mladić je gledao ispod sebe zvono na kapiji, koje je od vlage i oblačnog dana dobilo mrku boju i sumoran izgled. Jednolično i uporno zvonila su zvona sa nekih crkava, kao da se nadmeću među sobom, nastojeći da zarobe svačiji sluh.Spol ja je dopirao zadah dima i baštenskog truljenja, rešetke su bile hladne i lepljive kao odvratni vlažni prsti. U ustima se kupila gorčina, koža osipala mraznom jezom. Tamnica je vladala svima čulima čovekovim. Bio je jedan od onih trenutaka kad se usred dana mrak sklapa oko zatvorenog čo-veka, i sve hoće da ga ubedi.da nema drugog izlaza do: svisnuti.Tada se pokrenulo uvek nepomično tamničko zvono i postiglo ono što sva zvona svih hramova na svetu i sva zvonca po svim predsobljima, sudnicama, skupštinama i kancelarijama ne bi nikad mogla da postignu — razvilo je glas koji odgovara lučnom rasponu nebeskog svoda nad nama i, zvučnom eksplozijom neobuhvatnih razmera koja i uništava i oslobađa, i sve odnosi i sve rešava, pomaklo sme-sta ono što je opšte smatrano nepomičnim, objavilo nastupajući vek pokreta i promena.Na izgled još nepokretno, »mrtvo« zvono iznad kapije, kao poneseno opštom jekom zvona iz grada, pustilo je u jednom trenutku tup, jedva čujan zvuk.54

To je bio avetinjski tih udarac klatna, kao kad u šumskoj tišini jedna jedina krupna kap padne na vlažnu stelju od opalog lišća, ali zatim je došao drugi, nešto jači, a za njim ubrzana povorka zvukova koji su bili još tihi i promukli, ali sve snažniji jedan od drugoga. Njima su se pridruživala odnekud sve nova zvona i svakim udarcem klatna otvarala sve nove, dotle zapuštene izvore nepoznatih zvukova.I ta zvonjava je rasla, pela se do sve novih visina od kojih je svaka izgledala kao vrhunac, a nijedna to nije bila jer bi je odmah nadvisila nova. Izgledalo je da su se svi elementi čovekovog sveta, jedan za drugim, rafalno pretvarali u zvuk i odmah, sudarajući se i lomeći, kretali na svoj gromki put po vasioni. Svi postojeći glasovi i šumovi sad su se slivali u tu džinovsku zvučnu reku koja sve plavi i nosi: tektonski prelomi i potresi zemlje koja se raslojava, lomi i sleže u dubinama, tresak gromova, jeka ponora, huka voda, fijuk tajfuna, orljava usova, pucanje drveta i kamena. U tom tutnju bio je i zajednički glas svih zvona, svih koja su ikad doprla u područje mladićevog sluha, kao i onih bezbrojnih koja nikad nije čuo, o kojima je samo čitao ili samo slušao od mudre Alise. (Onih pobeđenih, osuđenih i kažnjenih u Rusiji ili u Firenci, oborenih i polomljenih u požarima i verskim ratovima, onog koje je njegov deda Sofren zakopao a ono posle izišlo iz zemlje, sve do ovog električnog zvonceta koje ga ovde budi svakog jutra u svitanje.) Tu je bio i55glas svih truba, svih rogova, gusala, bubnjeva, gongova, sirena, klepala, činela i prangija, svega čime je ikad čovek davao zvučni izraz svojoj sili, borbi i hrabrosti, svojoj nevolji, teskobi i odbrani, ili svojoj pobedničkoj radosti.

Svet je ostao nem. Isceđen je iz njega i poslednji ton. Jer, ova silna i munjevito brza lavina zvukova odnosila je sa sobom i najmanji zametak glasa, sve do cvrkuta ptice i ljudskog šapata i smeha, dobrog ili zlog. U njoj se za ogluvelog mladića gubilo sve što je ikad taklo njegovu bubnu opnu, sve do rezanja onog policajca u civilu koji mu je u posled-njem trenutku slobodnog života gadno opsovao majku studentsku, i do mucanja onog malog prosedog prodavca duvana sa kojim je zajedno uhapšen, i koji je na samom ulazu u ovaj zatvor istupio iz reda, raširio ruke kao da je rešen na neki veliki podvig, a zatim rekao tiho, jadno i plačevno: »Pa zašto mene, gospodine? Ja... ja sam niko i ništa!« i to je govorio jednom policajcu u uniformi koji je bio zbunjen, umoran i uplašen bar isto toliko koliko i on sam.U tu lomljavu utonulo je i sa njom otišlo i sve ostalo što zvuči i ječi, sve do najtiših i najskromnijih ljudskih šumova. Tiho zveckanje pribora kojim je u veselom restoranu pojeo poslednji ručak na slobodi, nožem i viljuškom, za prostrtim stolom, kao čovek. I pljuskanje vode kojom se umio ujutro onog dana kad je uhapšen. I njegovo poluglasno, zadivljeno, izazivačko »ah!« koje je istog jutra do-56bacio nepoznatoj devojci na Obali, poslednjoj ženi koja je pored njega prošla. Čak i njeno nasmejano ćutanje u kome i nije moglo biti glasa, ali je bilo nekog slatkog odgovora.Da, svi su glasovi sveta potopljeni i ućutkani. Jer ko ovo zvono jednom čuje, taj ogluvi zauvek, za sve ostalo, pa i za glas toga zvona samog. Jer on više i nema sluha, nego pretvoren u jeku zvona putuje sa njom, i sam kao zvuk u bujici zvukova, koja biva sve veća i sve brža. Izgledalo je da iz zemlje izvire. Osetio je kako je ispod njega snažno i strelovitom brzinom potekao zvučni ćilim i potkinuo ga s nogu u istom trenutku. Pomislio je da se odupre, da održi ravnotežu, ali dalje od pomisli nije došao. Podigao je ruke ka ušima u slab obrambeni pokret, ispravio se u celoj svojoj visini, pustio neki tup, jedva čujan glas, i u istom trenutku pao nauznak. Pri padu je udario desnom rukom o jednu od onih malih stolica bez naslona i prevrnuo je. Ispunio je ceo slobodni deo sobe.Svi su poskakali na noge. Neki su ostali tako, ukočeni, dok su hrabriji i prisebniji pritrčali oborenom mladiću, koji je ležao nepomičan, ali sav zategnut kao da bi svakog trena mogao da skoči. Videlo se da mu mišići na vratu grčevito podrhtavaju, a na ustima se pojavljuje bela pena, kao gusta sapunica.Stali su da se dižu, sudaraju i ukrštavaju glasovi.— Podignite mu glavu!— Ne dirajte ga!57— Ne vodom! Ključ dajte! Što bilo gvozdeno — tražio je neko, iako je bilo jasno da gvozdenih predmeta ovde nema.Ti glasovi su se mešali sa oštrim i drhtavim ci-likom alarmnog zvonca, koje se neko setio da pritisne.Prošlo je dosta vremena dok je došao dežurni stražar, a još više dok su mladića, koji se sada trzao i kidao, mogli da prenesu u tamničku bolnicu.Ljudi koji su ostali u ćeliji, ćutali su još nekoliko trenutaka kao okamenjeni, u strahu i neprilici, a onda su počeli odjednom da govore svi o svemu. Sta je to što je ovog snažnog mirnog mladića tako odjednom pokosilo? Da li je to epilepsija? Šta je trebalo uraditi, a šta nije? Šta sve može dalje biti sa njim? — Razgarala se duga i uzaludna hapšenička raspra bez kraja i smislaJoš nekoliko dana razgovori su se kretali oko nastupa koji je onako neočekivano oborio visokog dobroćudnog studenta. Ali prošla je jedna nedelja, pa i druga; mladić se nije vraćao; o njemu se govorilo sve rede, sve manje, pa najposle i potpuno prestalo. Jednog dana neko je na šetnji u dvorištu saznao da je mladić odveden iz zatvora, kao težak bolesnik, ali niko nije znao kuda. Još jednom se tada povela reč o njemu i njegovoj bolesti, ali je razgovor brzo ugasnuo, jer nije nalazio hrane. Nad visokim mladićem sklopilo se vreme kao mutna voda i odnelo ga iz ćelije br. 115, daleko i nepovratno.58SUNCEKrajem oktobra pozvali su mladića na prvo saslušanje. Kad ga je stražar posle dva sata doveo natrag, nastalo je u ćeliji 115 malo uzbuđenje, spasonosno uzbuđenje, jer svaka ćelija žudi za uzbuđenjem i pramenom. Jedni su ga gledali ispod oka, drugi, mlađi i slobodniji, prilazili su mu glasno i otvoreno.— Kako je bilo?— Dobro! — odgovarao je mladić, jedući ohlad-nelu i crnkastu kašu iz limene posude koja ga je čekala na stolu.— Đavola, dobro! — rekao je kao jeka starački glas negde iz ugla.Ali mladić nije obratio pažnje na pakosnu pri-medbu; njega je jednako držalo uzbuđeno raspoloženje. Obrazi i uši bili su mu zažareni, osećao se kao svečar, želeo je da se smeje i da govori. (Tek kad mrak padne i kad ostane sam u svojoj postelji, po-eeće noćne misli da u svojoj crnoj svetlosti ispituju sve što je rekao i što nije rekao.)59Deset ljudi u ćeliji našlo je bar neki nov povod za razgovor i nastojalo je da ga iskoristi što bolje. Mladić je veselo odgovarao svakom. Ali taj razgovor je ugasio isti onaj starac iz ugla. U trenutku zatišja, on je rekao suvo i neprijatno:— Nego, pakuj se ti, mladiću; tebe će da pre-meste.— Što da ga premeste?— pita neko od onih koji mrze starca.

— Zato što je propis takav. Čim počnu da ispituju čoveka, oni ga premeste u samicu. To se zna. Ovo je neka greška. Ali premestiće te sigurno.Mladić se snuždi i ućuta. Razgovor splasnu.Premestili su ga sutradan, na jedan sat pre ručka, kao što uvek rade. Rumen onizak stražar pojavio se na vratima.— Vi! Pakuj te se!Mladiću zaigra srce i stade dah, kao da se spušta na Ijuljašci. Starac iz ugla kašljucnu. Stražar viknu:— Šta me gledate? Pakuj te se. Brzo, brzo!Za minut, stvari su bile u zavežljaju i zavežljaj pod pazuhom. Nespretno se okrenuo i rekao »zbogom« ravnodušnom društvu.— Vonvarts!1 Marš!Iznenađen i izgubljen, mladić je idući dugačkim hodnikom slušao tupu jeku koraka, svojih i stra-žarevih. Ja-ti! Ja-ti! Već posle nekoliko prvih koraka njemu se činilo da je svet samo dugačak hod-1 Vorwarts (nem.) = Napred!60nik, a jedini mu stanovnici on i njegov stražar. Jedini znaci života, bat njihovih koraka — ja-ti, ja-ti — i slaba jeka kojom im odgovara prazan hodnik i koja se sastoji od dva a, jedno dugo i tamno, a drugo kratko i svetio: a-a, a-a!Spustiše se za dva sprata. I opet dugačak hodnik, potpuno sličan onom gornjem, samo kao rđav brat, tamniji i zagušljiviji. Zdesna, retki prozori sa rešetkama i gustom pletenom žicom, a sleva, pokovana vrata na ćelijama.— Haalt!1 — viknu stražar, kao da predvodi eska-dron konjice.(Podležući jednom naročitom, bizarnom i uzaludnom načinu mišljenja koji se razvija kod utamničenih, mladić je mislio: Ovaj viče bar deset puta jače nego što je potrebno. Znači da u toj izlišnoj vici troši 1000 posto energije više nego što je potrebno da se jedan nenaoružan i pokoran čovek zaustavi u hodu. Sav taj suvišni utrošak snage plaćam ja. Zato ova stalna stražarska dernjava ne samo da vređa nego boli i slabi hapšenika kao udarci ili stvarno puštanje krvi. Uostalom, sve izdatke oko ovog važnog i složenog aparata koji se zove tamnica plaćamo mi, hapšenici. — Kao neka laka, sjajna i vesela kugla ispe se i spusti trenutno u njemu završetak te misli: ovi ljudi koji su pravi, časni, naoružani i plaćeni, žive, žive moralno i materijalno, od sužnjeva koji su po slovu zakona krivi, bednici bezHalt! (nem.) = Stoj!61časti i moći. To se ne bi moglo dokazati, tu na me-stu, u ovom trenutku, očigledno i za ceo svet, ali za njega je to bila živa, strašna i jasna istina, utoliko strasnija što je nemogućno objaviti je i dokazati. Šta biva, pitao se mladić, od takvih saznanja koja blesnu trenutno i uraru u čoveku ili sa čovekom, a ipak bi bila od neke važnosti za sve ostale ljude?)Na ćeliji pred kojom su se zaustavili bio je broj 38. Stražar otvori, zagleda pažljivo visoki mali prozor i rešetke na njemu, krčag i praznu policu, i zalupi bez reci vrata za mladićem, koji ostade neko vreme nasred ćelije ne puštajući stvari iz ruku.Ćelija je bila malena, ali sa dve železne postelje između kojih se jedva moglo proći, i dve stolice od nebojene čamovine.Do ručka je vreme prošlo dosta brzo. Izmerio je ćeliju uzduž i popreko, razgledao oskudne predmete u njoj i komadić sivog zida koji se vidi kroz visok prozorak. Zatim je seo i mislio o tom koga će mu ubaciti na drugu postelju. U tim mislima bilo je i straha i nade, ali su sve završavale strahom. Tamničke misli brzo uzleću, ali brzo i padaju.Kad se svrši ručak i kad iznesoše sudove, otpoče prvo popodne u samici. Pošto je njegova pažnja brzo i pohlepno pokupila i utrošila sve što je ova uboga ćelija pružala, otpoče posmatranje i trošenje samoga sebe.Dugo je slušao u svojim ušima. Izgledalo mu je kao da to zujanje jača i raste, i na mahove mu se pričinjalo kao da će se ono pretvoriti u određen62zvuk, možda u ljudsku reč. Pažnja je bivala sve napregnuti ja, očekivanje sve življe, i kad je već izgledalo da je došlo do vrhunca i približilo se ostvarenju, odjednom bi onaj šum padao ponovo u jednolično beznadno zujanje koje ne kazuje ništa. Tako se s vremena na vreme ponavlja ta bolna plima i oseka razdraženog sluha. A čudo se ne dešava.U igru su počela da ulaze i ostala čula. Pre svega oči. Pogled mu je padao na ruke koje su počivale na kolenima. Posmatrao je žile, nokte, bore, naročito one koje idu oko zglavkova kao dvostruki sitno pleteni lančići. Praznina je otpočinjala istu igru sa vidom kao tišina sa sluhom. Kad se dugo zagleda u te ruke što miruju na kolenima, počinje da zamišlja da su to nečije tuđe ruke i da se nada da će se one odvojiti i ispuniti prostor pred njegovim očima novim neviđenim i radosnim pokretima i ra-sterati samoću i čamotinju. Gleda ih zaneseno, pričinja mu se da se lagano pomiču i odvajaju. Nada ludo raste. Evo, sad će se slobodno dići ruke drugog živog bića! Ali kad mašta dođe sasvim blizu ostvarenja, zanesen pogled se vrati u stvarnost: pred njim leže samo njegove poznate ruke, vezane za njega i utamničene s njime. Tada samo nemoćno makne prstima, kao napola mrtav insekt. A već

idućeg trenutka pogled mu se ukoči i zamagli, i ponovo otpočinje kratka iluzija, osuđena unapred na beznadan pad.Na svojim nepomičnim rukama hapšenik je naj-pre i ugledao sunce. Ne sunce samo, jer ono ne63dopire nikad u ovu ćeliju, nego njegov rumeni, daleki, posredni odblesak. Veliko afričko sunce, koje je pre tri meseca slobodan gledao kako se diže nad Sredozemnim morem, bilo je ništa prema ovom jedva primetnom sjaju. Raširi malko prste. Podiže lice prema prozoru, kao da je taj prozor nevidljivo sunce.— Jedno je sunce. Jedno isto svuda.Govorio je sam sebi, u zanosu, i odmah su mu se reci pretvarale u pevanje i lice u zanesenu, nasme-janu grimasu čoveka koji je preplavljen i zaslepljen jarkom, neizdržljivom sunčanom svetlošću, i naslonjen na ogradu broda — peva.Mora i gradove, planine i polja, on nije mogao da vidi. Ali to nije bilo ni potrebno. Sve je imao, sve je bilo blisko, prisno i mogućno, jer je ugledao sunce. To nije više bio veliki sjajni kolut koji ga je dopratio kroz gradske ulice do tamničkih vrata. Ne, to što je on sada znao kao sunce i zvao suncem, to je bilo ovo nevidljivo a svagdašnje, nemirno i drhtavo strujanje koje je ispunjavalo i pokretalo svaki delić ne samo njegovog tela nego svega oko njega, i same mrtve stvari. Sunce — u isto vreme i tečnost i zvuk i dah, sa ukusom vina i voća, stalno u pokretu, sa žarom vatre i svežinom vode, i što je glavno, neiscrpno i nepresušno — sunce.— Postoji samo sunce — govorio je sam sebi kao pijan, misleći kako bi se te reći mogle pevati kao melodija.64Da, u stvari postoji samo sunce, a sve ovo što živi, diše, gamiže, leti, sja ili cvate, samo je odblesak toga sunca, samo jedan od vidova njegovog postojanja. Sva bića i sve stvari postoje samo u toliko u koliko u svojim ćelijicama nose rezerve sunčevog daha. Sunce je oblik i ravnoteža; ono je svest i misao, glas, pokret, ime.Sad to zna jasno i bez dvoumljenja, kao što nikad ništa do sada u životu nije znao. Eto, to je našao u dnu mračne i vlažne ćelije u kojoj je bio nevin zatvoren. I od toga je ceo zvučao kao žica i ose-ćao potrebu da peva, sam ne zna da li glasno ili nečujno, uvek istu misao i istu melodiju.O, vasiono, šta ima u tvojim visinama, neznanim, slobodnim i prostranim, iza one modre nebeske opne, kad se ovakva blaga od saznanja kriju po jadnim ljudskim tamnicama! I šta nose u sebi svemirske maglice i komete koje preleću nebom, kada ovo jadno ljudsko telo, izgladnelo, u senci i vlazi, bijeno i ustrašeno, može da razvije ovaj žar i ovoliki zanos radosti!Uistini, najveće čudo bilo je u tome da se ovo telo, pod teretom velike iluzije i silnog zanosa, drži u ravnoteži, koliko-toliko, i da može da savlada ovu neodoljivu potrebu za letom i kliktanjem, i da se nekom čudnom, opet sunčanom, protivtežom drži da se, umesto kliktaja, ne raspe u nečujnu eksploziju kao sunčana zlatna prašina koja se gubi usuncu.5 I. Andrić: Staze, lica, predeli65Osećao je na mahove da mu u utrobi gori i sja ćelo sunce i da mu se dijafragma podiže i talasa kao plamen i da mu taj unutarnji sjaj bije i suklja na oči, na nosnice, na sve pore. Tada je imao bolne i divne trenutke velikog, nezadržljivog, žitkog srne-ha, koji je navirao iz njega kao topljeno zlato, i tako snažno da je širio usta, kao pevač, od bojazni da se ne uguši ili da ne prsne. A sunce u njemu ne prestaje da sja, svemoćno i jedino, neiscrpno, nepresušno.Iz tog zanosa prenuše ga zveket ključeva i škljo-canje brave. Delila se voda po ćelijama. Dolazilo je vreme spavanju. Nije ni primetio da je ćelija bila već mračna. U tom trenutku nad njim se, visoko na samom plafonu, odjednom, kao sama od sebe, zapalila sijalica opletena žicom. Brzo se svukao i legao u levu postelju. Sve mu je izgledalo blago i dobro. Spavao je tvrdo, snevajući neprestano sjajno sunce i neke moćne, fantastično odevene ljude i žene kako se suncu klanjaju. A oko njih nepregledna stada i teška natovarena kola, koja se savijaju i škripe pod teretom bogate žetve.A kad je, sutradan u svitanje, hladno i sumračno svitanje, bio probuđen oštrim i hladnim zvukom hapsanskog zvona, čudio se, bez bola i ogorčenja, što je noć puna sunca i bogatstva, a jutro sivo, ubogo, bez zračka i videla.66NA SUNČANOJ STRANIDuža nego šira, tamnička soba sa deset postelja imala je dva velika prozora okrenuta pravo ka istoku. Ti prozori su, upravo zato što su otvarali slobodan vidik na predgrađe, imali ne samo obične rešetke, deblje od muškog palca, nego su bili zastrti i naročitom čeličnom, gusto pletenom mrežom. Ta mreža nije mogla da spreči jako jutarnje sunce da svako jutro baci dva duga i široka čilima malo prigušene svetlosti preko poda, postelje i protivnog zida. Ta blagodat i taj raskoš trajali su sve do pred podne. Tada su sunčevi ćilimi počinjali naglo da se skupljaju i skraćuju, kao da ih neko izvlači. A kad bi sunce stizalo na zenit, i poslednji krajičak sve-tlosne prostirke izmileo bi ispod rešetaka i nestao negde u sunčanoj svetlosti, razlivenoj po slobodnom delu nepoznatog grada, kao što dva potoka nestaju u moru.Od nas desetorice zatvorenika, većina je bila prilično ravnodušna prema svemu tome, ali bilo nas je dvojica-trojica mlađih koji smo svakog jutra sa-67čekivali sunce i sedeli ili šetali u jednom od ona dva pojasa svetlosti, kao u najlepšoj bašti.

Prozori te naše velike ćelije na trećem spratu otvarali su vidik iznad nekih beskrajnih bašta, krovova niskih kuća, a na samom nebu, u dnu vidika, ocrtavala su se dva tornja i dva jablana, nepomična poput tornjeva.Takav je bio taj naš vidik: sve je svetio i prostrano, a ništa nije ni jasno ni pristupačno. Ipak, sa desnog prozora mogli smo, sa malo napora, sasvim po strani videti dva prozora neke visoke kuće, i to jedan dobro i u celosti, a drugi samo nejasno i napola. Trebalo je dobro saviti šiju i ukositi pogled između zida i ivice rešetke, pa da se to vidi.Ta dva prozora (u stvari jedan i po prozor) pripadala su nekom građanskom stanu na trećem ili četvrtom spratu neke za nas inače nevidljive kuće: oni su za nas dvojicu-trojicu mladih i ljubopitlji-vih predstavljali nešto kao komadić ljudskog života u slobodi, kao mogućnost radosnog iznenađenja i promene, a promena je u zatvoru gotovo uvek radost.Prozor koji se video ceo, mi smo zvali — pozornica. Na toj pozornici mi smo gledali svakog jutra jedan isti kratak i svakidašnji prizor. Oko sedam sati izjutra na tom prozoru, na kom se iza mrtvog stakla nazirala zavesa kao belo rečno dno ispod tamne površine vode, nastao bi nemir, nemir koji uzbuđuje i obećava promenu koje su naše oči tako željne. Mi bismo pritisnuli lica jače između zida i68žice. Tada bi se prozorska krila, zajedno sa odrazom mrtvog predela u njihovim staklima, otvorila i nestala u mračnom otvoru prozora. Na prozoru bi se za trenutak pojavila žena. — Pojedinosti na njoj nismo mogli da razaberemo, ali se njena bujna plava kosa, na tamnoj pozadini, isticala jače od beline ruku i njenog lica nejasnih crta. Žena bi odmah zatim nestala, da se posle nekoliko trenutaka pojavi ponovo, sada sa duguljastom krletkom u rukama. Propinjući se na prste i izdužujući struk, ona bi vešala svoju krletku o nevidljivu kvaku u gornjem delu prozora.U toj krletki bila je neka ptica koju smo više naslućivali nego što smo mogli da je sagledamo, ali koju smo u svojim dokonim tamničkim razgovorima nazvali kanarincem. Ptica je, izgleda, ponajviše mirovala; samo s vremena na vreme, kad bi pre-letela s jednog kraja krletke na drugi, mi bismo je nejasno nazreli kao žut list nošen vetrom.Nekako pred podne žena se javljala opet na prozoru, propinjala se i naviklim pokretom skidala krletku, odnosila je u za nas nevidljivu dubinu sobe, a zatim zatvarala prozor, spuštala belu zavesu i nestajala iza nje.Ćuteći i zaneseni, mi smo gledali prozor kako se otvara, plavu ženu na njemu, a kad bi se ona izgubila u tamnoj dubini sobe, onda njenu krletku sa pticom koja se više naslućuje nego što se vidi. I tada smo sa istom pažnjom čekali čas skidanja i odnošenja krletke i zatvaranja prozora. Posle toga na-69stupala je duga popodnevna i večernja čamotinja i iščekivanje sutrašnjeg jutra.Prizor sa prozorom bio je veliki događaj našega dana; mi smo se spremali za njega, pratili ga pažljivo i žudno, a često posle toga još dugo o njemu razgovarali.Upuštali smo se u beskrajna nagađanja o nepoznatoj ženi, o prilikama u kojima živi. Neko je izmislio da se zove Eva, i tako smo je zvali. I ptici smo nadenuli neko ime, više ne pamtim kakvo. Nismo mi bili ni prvi ni poslednji robijaši koji iza rešetaka, zidova i brava, hvatajući beznačajne komadiće dnevne stvarnosti, snivaju san o slobodnom životu i dodiru sa svetom i ljudima.Ali nisu svi stanovnici naše ćelije bili istog mišljenja i raspoloženja. Bilo ih je koji nikad nisu prišli prozoru i koji su se podsmevali našoj »pozornici« i našim dugim hapšeničkim pričanjima u vezi sa njom. U tom se naročito isticao jedan sed, pa-kostan i žučan čovek pogana jezika i nečiste mašte. Bio je špekulant, u poslednje vreme sopstvenik neke papirnice, a sada pod istragom zbog lažnog ban-krotstva i zlonamerne paljevine osigurane robe. Po krevetu koji je zauzimao zvali smo ga »čiča iz ugla«. O »političkim« je govorio s prezirom. Voleo je duga pričanja, a mrzeo naš smeh i naše tiho pevanje, koje mu je uvek izgledalo suviše glasno. Njegove su primedbe bile uvek mračne, a njegove priče skaredne do odvratnosti.70Među nama mladićima, ljubiteljima »pozornice«, smatralo se prećutno da je ružno i nedozvoljeno praviti neukusne primedbe i grube šale na račun žene sa krletkom. Zbog toga je dolazilo do neverovatnih prepirki i oštrih sukoba. Gotovo redovno sa starcem iz ugla. I danas mi izgleda da je taj čovek nagonski i duboko mrzeo sve što je mlado, novo, pokretno i neobično.— Ne mogu da ih gledam — režao je čiča — ne mogu da ih gledam kako se veru kao majmuni uz onaj prozor, krive vratove i tucaju se glavama.Mi smo na njegove pakosne primedbe odgovarali podsmehom, ili onom bezbrižnom ravnodušnošću koja je veliki dar i moćno oružje mladosti. Ali kad je prvi put rekao zaista gadnu reč za ženu sa krletkom, mi smo kao jedan skočili na njega. Planula je jedna od onih čudnih hapsanskih svađa izvan razuma, koje naglo izbijaju a brzo se gase i zaboravljaju. On je nizao ružne reci, koje su za njega očigledno bile potreba, a mi smo branili nepoznatu ženu i čistoću svojih postupaka i namera prema njoj.— Gle, gle, kako su kavaljeri ova mlada gospoda! — cerekao se stari bankroter.A mi smo mu, sva trojica u jedan glas, odgovarali da je bezobraznik i da ne dozvoljavamo da tako govori. Naročito je ogorčen bio najmlađi među nama. Taj snažni mladić načetih pluća, koji je uhapšen na lečenju, bio je lako razdražljiv. Rodom iz

71Boke, on je po želji roditelja studirao prava u Beču, a po svojoj sklonosti bavio se muzikom, za koju je imao dara.Visok, lep, dobro razvijen, u beloj majici bez rukava, stajao je nasred ćelije, stisnutih pesnica, vatrenih očiju, okrenut prema starčevom uglu. Sav cep-teći, vikao je:— Jezik za zube, pogani jedna!— Gle ti mladića! Ko će meni zabraniti da govorim?— Ja ću ti zabraniti! I ako samo još jednom la-neš, zaboraviću tvoju sijedu kosu i spljoštiću te kao stjenicu uz taj zid.Umešali su se ostali i razvadili ih. Ali starac je od tada ipak bio nešto oprezniji u govoru, bar kad je bila reč o »našoj« ženi sa prozora. Samo je režao i grickao svoje bele čekinjaste brkove.Celog toga leta mi smo iz dana u dan posmatrali svoju malenu i ubogu pozornicu.Kako se leto primicalo kraju i sunce izlazilo sve docnije, i u našoj ćeliji bivalo je sve manje svetlo-sti. Jednog jutra, polovinom septembra, ustali smo kao obično i kao obično bili na našem prozoru. Još se crveno sunce borilo s maglama. Čekali smo nešto duže nego obično. Prozor se nije otvarao. Sati su prolazili. (Mi sata nismo imali, ali smo po suncu, po odlaženju i dolaženju čuvara i raznim šumovima u kući znali uvek koliko je sati.) Ni žene ni krletke. Zgledali smo se između sebe i opet obarali oči. Naj-poslije smo se jedan po jedan povukli u sobu, ali72bi svaki čas poneko od nas iskoristio priliku da prođe pored prozora i baci pogled napolje.Žena se više nije pojavila, ni sutra ni prekosutra. Prolazili su dani, a niko nije otvarao onaj visoki prozor sa staklima olovne boje. Prvog i drugog dana ćutali smo kao ožalošćena porodica. Zatim su počeli razgovori i nagađanja. Šta se moglo desiti? Putovanje? Bolest? Smrt? Neka drama u porodici? — Sve je mogućno i sve je predmet dugih razgovora kod ljudi u zatvoru.Čiča iz ugla zadovoljno se smeškao i pravio poluglasne podrugljive primedbe koje mi, zaneseni u svoje razgovore, obično ne bismo ni čuli. Ali jednog dana došlo je između starca i onog studenta Bokelja ipak do sukoba, zbog koga smo izgubili sunčanu stranu i bili rastureni po drugim ćelijama.Nekako pred ručak, kad je razdražljivost kod ljudi najveća, razgovarali smo opet o nestanku žene sa krletkom. Student je govorio kako će, ako ga ikad puste iz zatvora, odmah otići da vidi šta je bilo sa njom.— A nećeš prvo na koncert? — zapitao je pakosno čiča iz ugla.Student je ranije, u našim večernjim razgovorima o tome šta će ko uraditi »kad iziđe«, zaista uvek govorio da će mu prvo biti da ode na neki koncert.— Pa, otići ću, dabome, i na koncert, ali ću se prvo popeti do njenog stana — odgovorio je sa hladnim prkosom mladić.73To mirno pouzdanje očigledno je dražilo starca, i on je gunđao poluglasno neka crna predviđanja o mladićevom izlasku na slobodu. Mladić je na to odgovarao sa smehom da jeste doduše tuberkulozan ali ipak veruje da će izići pre mnogog drugog. Izazvan aluzijom na svoj slučaj, starac je siktao:— Izići ćeš ti, majčin sine, odavde četveronoške, ako uopšte iziđeš, i neće ti na um pasti ni da glavu podigneš, a kamoli da se popneš do one tvoje...Starac je ženu sa krletkom nazvao ružnim imenom. U tom trenutku mladić se zaboravio. Sa dva skoka bio je u uglu i već je držao čiču za gušu. Nastala je graja i trka. Jedva smo ih rastavili.Sukob je bio takav da se nije mogao sakriti od tamničkih vlasti. Student je kažnjen sa dvadeset i četiri sata posta u mračnoj samici sa tvrdim leža-jem, a nas ostale raselili su po drugim zajedničkim ćelijama.Proveli smo tu dugu i tešku zimu sa drugim mislima i brigama i u drugačijim razgovorima i prepirkama. Zauvek sam izgubio iz vida neprijatnog čiču iz ugla, a dugo se nisam video sa onim drugom, studentom prava. Tek negde potkraj te godine sreo sam ga u tamničkoj bolnici, gdje sam proveo svega dva dana. Udesili smo da ležimo jedan pored drugog. Bio je omršaveo, grozničav, imao je nezdravo rumenilo na licu. Među hapšenicima u bolnici govorilo se da dotraj ava.Pošto smo izmenjali oskudne tamničke vesti o položaju na svetskim ratištima, govor je došao na74naš nekadašnji život u ćeliji na sunčanoj strani i na doživljaj sa starcem iz ugla. »Pogan jedna!« — rekao je moj drug sa vatrom u očima, pokazujući svoju urođenu sposobnost da se nad onim što mu je odvratno zgadi i strastveno ogorči.Te noći smo razgovarali dugo, šapatom da ne bismo probudili druge. Govorili smo o ratu, o našim zajedničkim željama, planovima i izgledima, pa zatim o muzici, o ženama, o životu, sve bez reda i na preskok, kako mogu da govore mladi ljudi u takvim prilikama. Student je ležao s rukama zabačenim i sklopljenim pod glavom. Nije mu se spavalo i nije mogao da ćuti. U neko doba ispričao mi je da je one noći, koju je po kazni proveo u mračnoj ćeliji na tvrdom ležaju, usnio ženu sa prozora. Došla je, kaže, tiho i neprimetno, prišla mu sasvim blizu, pro-pela se na prste, visoko digla ruke, obesila iznad njegove glave svoju krletku, i isto tako nečujno iščezla. Ćele noći krletka je sjala više njegove postelje kao sunce. Nevidljiva ptica u njoj pevala je radosnu, jednostavnu melodiju.

I ta divna melodija, ni pravo zapamćena ni posve zaboravljena, pratila ga je od tada svuda i — mučila stalno. Ona ga muči i sada. Sve mu se čini da je zna: pa ipak, nit ume da je tačno ponovi, nit može da je se oslobodi.Student je zaćutao, kao da spava, ali meni se činilo da je budan i da u sebi nečujno peva, tražeći uzalud čudnu melodiju.75VINOMislim o svakidašnjim običnim stvarima i o radostima koje imamo od njih. Mislim o vinu. U ovom trenutku ne znam šta su pesnici rekli ni šta mudri ljudi misle o njemu. Ono što pesnici govore to je ko vetar, a o mišljenju ljudi ne vredi voditi računa, jer se ne živi od mudrih ljudi ni zbog mudrih ljudi, nego mimo njih i protiv njih. Ja govorim samo o stvarnim radostima koje su večite, jer su jednom postojale. Sve ono što ja slavim ovim recima, prošlo je jednom kroz moja čula i moju svest, obradovalo me i okrepilo i ostavilo mi misao o sebi kao jedinu stvarnost. Jedna od tih stvari je i vino.Idući unazad u sećanju, ne mogu da vidim otkad nosim njegovu sliku i izgovaram zvučnu reč koja ga označava. To nije ono crveno vino što se vidi u nevešto naslikanom krčagu, iznad vrata krčme pored koje smo išli u školu; ni ono belo koje je ostajalo u čašama, iza gosta; ni tajanstveno pričesno vino koje se više naslućuje nego poznaje. Prvo pra-76vo vino iz moga sećanja, to je ono iz biblijske priče o milosrdnom Samarićaninu. Vino, pomešano sa uljem, kojim nepoznati prolaznik ispira rane stradalniku. Tu sam mu, čini mi se, prvi put osetio vred-nost, snagu i smisao. Posle, prošla su pored mene mnoga vina ove zemlje. Slavna, negovana vina vinorodnih krajeva, što spavaju u zemljanim sudovima ili gluvim zabreklim bačvama koje ne odgovaraju na kucanje, čuvana kao eksploziv ili tajna reč. Seosko vino koje nema u svetu imena, nego samo nadimak bez slave. Plemenito vino koje se polako i pobožno prinosi stolu. Sirotinjsko vino koje radničke žene donose sa ručkom svojim muževima na građevini, koje se pije iz flaše i iza koga se nadlanicom leve ruke brišu vlažni brkovi. Opasna vina naše mladosti, uboga, lažna, divna vina đačkih godina, koja su bila samo slika naših unutrašnjih pijanstava i zanosa i koja su prošla sa tut-njem našeg pulsa i šumom naše krvi nepovratno u zaborav, gde im je i mesto. Uspomena na jedno od tih vina ostala je ipak u meni, i nosim je kao toplinu sopstvenog tela kroz brze promene događaja i hitrih godišnjih doba.Na jednom ostrvu u Sredozemnom moru ostala mi je nedopijena dokraja teška čaša, na stolu od kamena. I danas, posle mnogo vremena, ja mogu da zagledam u tu široku čašu i da na sjajnoj površini vina vidim pergolu sa okrajkom neba i da naslutim živ i nejasan odraz moga lica i pored sebe seosku devojku koja govori glasom iz grudi, popravljajući77kosu i izvinjavajući se: »Imamo samo sira, hleba, maslinki i vina.« — U to malo svetle tečnosti — koliko grob da se prelije — što je ostalo iza moje uto-ljene žeđi, ja sam nekad mogao da utopim ne samo sve što jesam, što sam bio, video i znao o životu, nego i sva vina ovoga sveta i svet sam sa svima promenama i svima stvorovima i ljudima, živim, pomrlim i nerođenim.Dug dan na letnjem moru, vino, hleb, maslinke, i nasmejana žena sa toplim glasom koji dolazi iz grudi. Pa to je bilo mnogo više nego što je meni izgledalo da treba za moj kratak vek bez računa.Ali šta je nedopijena čaša koju sam ostavio jednog leta na ostrvu! I u ovom trenutku u mojoj svesti ona sja i blešti zlatnim površinama do u beskraj. Pa ipak vidim, sa svakim danom sve više, kako ta pučina polagano ostaje iza mene i osećam neumoljivo jasno da je celokupno vino ove zemlje samo mrtvo, zatvoreno more iz koga treba tražiti izlaz u okeane koji nas čekaju.Ali, još udaljujuči se tako sve više i obzirući se kao čovek koji napušta voljen i poznat kraj, mi izgovaramo iskrene, poslednje reci u slavu vina. Svi smo se na njegovoj iskri, kao na drugom suncu, ogrejali i utešili. Ko od nas nije doživeo dane kad čovek putuje sam, bežeći od jedne, manje, samoće u drugu, veću, i kad na tome putu ne sretne ništa od onoga što traži, ni živo ljudsko biće ni željenu misao, nego ostane sam sa smrtonosnom pu-stinjom vremena pred sobom, sa jedinom moguć-78nošću da ide svetom kao što buba mili oko slamke, bez izgleda, bez nade i bez vidljivog smisla; kad za jedinu hranu ima onaj gorki i tvrdi zalogaj koji nikad nije pojeo, a koji mu poigrava u grlu od detinj-stva i koji samo vino može za trenutak da smekša i ukloni. I koga tada vino nije utešilo i podržalo? I ko njemu ništa ne duguje?Ispod ovih reci javlja se nada, smela i neslućena, da će tečno i stvarno vino krte loze postati jednom samo nevidljiv miris, a zatim da će prolazan i nestalan miris zemaljskog ploda postati čist duh koji traje i vekuje na nama nepoznat način, bez kraja i promene.Ta nada, to je ono što kao poslednje vidimo u svakom vinu dok ga držimo i dok zagrevamo pre-studenu čašu toplinom svoga dlana, slušajući profan razgovor profanih ljudi. I trenutak ćutanja, dok posmatramo svetlu površinu pune čaše, u stvari je potajna, nema zdravica toj našoj nadi. Jer, i u čaši najtamnijeg vina naziremo tanak i pokretan odblesak svetlosti, kao odškrinuta vrata u predele bez zvuka i znaka, bez lika i vida, bez svakog vina i opoja. I dok ćutimo zagledani u taj odblesak, u nama pupi slutnja da sva vina ove zemlje nestaju kao kap vode na vrelom saču, da smo pijući bez mere i bez prestanka u stvari prošli žedni ovim svetom i da ćemo se pojaviti na Istini suva grla, ginući od žeđi za jednom kapi nepoznate milosti.

79I-1►—InLICAZvezdanog neba i ljudskog lica nikad se čovek neće moći nagledati. Gledaš i gledaš, i sve je viđeno a neznano, poznato a novo. Lice, to je cvet na toj biljci koja se zove čovek. Cvet koji se kreće, menja izraz od smeha, zanosa, ili zamišljenosti do beslovesne tuposti ili do nepomičnosti mrtve prirode.Otkako znam za sebe, čovekovo lice je za mene najjače osvetijeni i najprivlačniji delić koji me okružuje. Pamtim predele i gradove, i mogu da ih izazovem u sećanju kad hoću i zadržim pred sobom koliko hoću, ali ljudska lica, koja sam gledao na javi i u snu, javljaju se sama od sebe i ostaju pod mojim pogledom mučno dugo ili bolno kratko, žive pored mene ili nestaju ćudljivo i trajno, da ih više nikakav napor sećanja izazvati ne može. Biva da naiđe jedno jedino i lebdi preda mnom dugo i zaklanja ceo vidljivi svet, a biva da navale stotine, hiljade lica, kao bujica koja preti da poplavi i odnese moju svest. I dok gradove i predele gledam krozsvoj doživljaj i kao deo sebe, moj razgovor i obračun sa ljudskim licima nema kraja. U njima su za mene ucrtani svi putevi sveta, sve pomisli i sva de-la, sve želje i potrebe ljudske, sve mogućnosti čo-vekove, sve što ga drži i diže, i sve što ga truje i ubija; sve ono o čem čovek mašta, a što retko biva ili nikad neće biti, dobiva u njima, najposle, svoj oblik, ime i glas.Pojedinačno ili u povorkama, ljudska lica se javljaju preda mnom. Neka iskrsavaju nema, sama od sebe ili meni nepoznatim povodom, a neka se javljaju, kao na ugovoren znak, na reč ili rečenicu koja ih prati.Seljak u zrelim godinama. Seljakovo lice ispara-ju i rastoče rad i briga oko zemlje, sunce i kiša, ve-tar i sneg. Stezanje zuba i grč napora koji se stalno ponavljaju, žmirkanje i treptanje kojim se oči i lični mišići brane od nemilosrdne jare, od mraza ili vejavice, izbrazdaju to lice u svim pravcima i daju mu boju mrke ili zarudele zemlje, nad koju se tako često naginje. Bojazan od zamke i iznenađenja, napor da pogodi tuđe misli i planove a da ne oda pre vremena svoje, sve to udari svoj pečat na to lice. I pre nego što seljak navrši četrdesetu godinu, ono je već modelirano i završeno. Koža tvrda i mrka. Mišići se ocrtavaju vidljivo. Jabučica iskočila, vrat zboran i proširen. Oči ne gledaju, kao u84mladosti, sa potpunim paralelizmom, nego svako ide malko svojim putem. Sve je izrađeno i odvojeno jedno od drugog, a iznad svega leži ravnoteža i mir zrelih godina.— Što da me otpustite?To i čujem i — vidim. Vidim staru kačaru. Sva čađava i ispolivana komom i sasušenim košticama, zakrčena kacama i svakojakim otpacima, nikad bez promaje. Na širokim vratima stoji gazda Marko. Vidim mu samo leđa, ali još bolje nogavice suknenih čakšira i plitke cipele turskog tipa. Jer, meni nema više od šest godina, a pored toga sedim na debeloj gredi, sa pregrštima punim suvih šljiva. Ali zato vidim omalenog, sitnog čoveka nadničara u iskrpljenom pa ipak pocepanom odelu. Po tom ode-lu i po ćelom držanju to nije seljak ni gradski radnik, ni prosjak ni luda, ni uopšte čovek sa određenim mestom u društvu. Takvo mu je i lice, naročita lice. Zbrčkano, sivo, ukoliko se može govoriti o nekoj boji, po njemu je nemoguće odrediti doba života, ono uopšte ne kazuje ništa do svoje krotke maloumnosti. Oči, nos, usta, brada, sve to postoji, ali zajedničkog izraza nema sem jednog jedinog: beda. To nije ni bolest, ni glad, ni siromaštvo, nego sve to zajedno, gomilano iz naraštaja u naraštaj, sabijeno u nov i naročit izraz bede, koja ima stotinu uzroka ali zato nema leka ni imena.85— Što?A gazda Marko odgovara mirno i kratko. »Nisi za mene«, kaže on. »Nisam, znam da nisam«, kaže čo-vek na vratima, niži od zemlje koju svi gazimo, smanjen do nepostojanja, pokoran ne ovom gazda-Mar-ku, nego svojoj vekovnoj i nedoglednoj bedi. »Nisam« — ponavlja on i odmah, kao da ne ume da poveže dve proste misli i da izvede zaključak, dodaje tupo i žalosno: »Što da me otpustite?«Nisam zapamtio dalji tok razgovora ni rešenje, ako ga je bilo. Za mene su zauvek ostala obojica, i gazda i nadničar, tako na širokim vratima i na novembarskoj promaji, prvi okrenut meni leđima a drugi licem, licem ljudske bede, koje nije mogućno ni opisati ni izbrisati iz sećanja.Pre mnogo godina. Na obali Atlantika. Omalen vojnik nosi na desnom ramenu neeksplodiranu granatu, koju su maločas iskopali iz peska. Malko je pognut pod teretom, ali mlad i čvrst. Kao da smrt samu nosi na ramenu, on gazi što može i tiše i lakše, i korača sitno i čudno, sa nekim finim oprezom, kao po žici da ide. A lice, seljačko, tvrdo, i oplemenjeno ovim trenutkom, i prebledelo. U tom trenutnom bledilu naslućuje se i nepotpuno savladan strah i neophodnost dužnosti, želja da ne ostane dužan životu a da ne postane plen smrti.86Svi se mi, kao i sve živo, svakog trenutka borimo sa smrću. U bezbrojnim i raznoličnim izrazima, ta borba se ogleda na ljudskim licima. Svu tu ljudsku borbu video sam, sažetu i u njenom najplemenitijem vidu, na licu vojnika koji je, vršeći dužnost, nosio na ramenu neeksplodiranu granatu.Još jedno lice.»Sačuvaj bože!« — kaže neko. Ali to ne govori to lice, nego neka od pognutih i umotanih žena što stoje u dvorištu, sabile glave i šapuću. To lice ne prati ni zvuk ni pokret. Vidim ga samo u tišini i nepomičnosti.

Bila je glumica i stanovala na istom spratu sa nama. Meni je moglo biti osam ili devet godina. Lepa mlada žena slala me je s vremenom na vreme da joj kupim cigareta ili odnesem pismo na poštu. Nagrada mi je bila krupna mirisna bombona iz čarobne kutije i — glumičino prisustvo. Pustila bi me da po-sedim na maloj stolici od žutog somota, pored njenog divana. Jer, glumica je, kad je bila kod kuće, stalno ležala ispružena na tom divanu. Sedeo sam i sa zanosom gledao njeno lice, koje nikad više nisam zaboravio. U izrazu tog lica bilo je nečeg sanjivog i odsutnog, a u licu samom najviše mesta zauzimale su oči. Imala je tamne, ali ne posve crne oči, koje su s vremena na vreme presecali čas safirno modri, čas zagasito zlatni odsevi neke svetlosti za koju se87nije moglo videti odakle dolazi. A na mahove sve se to gasilo, i te njene malo jače ispupčene oči postajale su ugašene i slepe, kao oči na antičkim kipovima.To su bile neobične i sjajne, kratkovide i gotovo nepomične oči, koje je ona osvjetljavala i gasila iznutra, po nekim samo njoj poznatim zakonima neke njene režije, oči kojima ona nije ni želela toliko da gleda i vidi koliko da druge oslepljuje i zavodi. Ja sam ih gledao sa nevinim detinjskim divljenjem, ali ne zadugo. Još te iste godine, kad se doselila, u tom istom njenom stanu, glumicu je ubio jedan mladić, bogataški sin, sa četiri metka iz malog revolvera.Dolazile su i odlazile neke komisije, glumica je odnesena u prosekturu i sahranjena ko zna gde. Na vrata njenog stana udareni su pečati. Žene su u dvorištu šaputale. »Sačuvaj bože!« Jedino što se od glumice još zadugo sačuvalo, to su neobične oči u de-čakovom sečanju.I sve tako, još jedno lice, pa još jedno. Hteo bih da nešto kažem i o njemu, da ga zadržim samo za tren oka, ali pre nego što sam ga dobro sagledao, ono se zamagljuje i nestaje. Za njim munjevito nailaze druga, potiskuju se, preskaču i smenjuju, ulaze u mene. I ja više nisam ja, nego bezimeni nemi prostor preko kojega strelovito, na svetlosnoj traci bez kraja i početka, prelaze u vijornim povorkama ljudska lica, tako da se gubim u njima, nem i bez lika, kao u vejavici.88LIKOVINapuštajući starinsku varoš, primetio sam s desne strane druma malu i zapuštenu crkvu. Drevna građevina, i za starinu suviše stara, stoji pored puta kao prestarela, sasušena i osamljena kornjača. Vre-me je poskidalo sa nje sve što se skinuti da, i svelo je na osnovne linije njenog plana.Kamenite stepenice plemenitih linija, izlizane i istanjene toliko da poneki basamak liči na oštricu mača iz arheoloških nalazišta. Kiše su ih isprale, i nemilosrdno sunce, koje u ovim krajevima ne ume da zađe, isisalo, išupljikalo, istopilo kao šećerleme. Kao suv list na drvetu, pre nego što otpadne, u jesen, i ove stepenice su primile zauvek boju sunca.Nemogućno je proći pored takvog stepeništa i ne zaustaviti se i ne šesti na njega, jer neodoljivo privlači vesto i smišljeno rezan kamen, koji je tako du-govečan i tako blizu nestanku.Crkva je napuštena. Pomrli su odavno i njen graditelj i njen ktitor i njeni sveštenici, i to pomrli onom poslednjom, pravom smrću — u sećanju po-89tomstva. Jedino se po reljefu iznad crkvenih vrata još može poznati ime svetitelja kome je crkva po-svećana. To je Arhanđel Gavrilo, svetac u oklopu, sa mačem u desnoj a terazijama u levoj ruci. Ali vre-me je i njega zbrisalo. Pod udarcima vetra i kiše i monotonom smenom dana i noći, kamen je stresao sa sebe muški lik Arhanđela, ali nije ceo reljef; nije još. Ostali su mač i terazije, bez ruku koje su ih držale, i tako tanki da se jedva naslućuju. Tako stoje ta dva oruđa kao nejasni simboli suda i kazne. Uzaludni simboli kad nema ko da sudi ni koga da kažnjava. Još možda jedan ljudski vek, ili manje, pa će nestati i ti poslednji tragovi reljefa, i velika ploča iznad vrata ostvariće ono čemu je sva njena ponutrica stolećima težila: da bude opet ono što je pre toga bila, kamen među kamenjem.Pored samih crkvenih vrata stoji jedan isto tako prestareo sarkofag. Izgleda da se vreme resilo da od njega napravi prašinu. Težak i dug posao, ali nije neostvarljiv. Sve što je nekad bilo urezano i uklesano na sarkofagu, izgubilo je oblik i značenje. Neka drveta, stilizovani cvetovi, ljudski i životinjski likovi i naprsla slova već potpuno nečitkog natpisa, sve se to povezalo, ispreturalo i pomešalo u neki nov i nerazumljiv dekor od slova, likova i ornamenata, kao što se ljudski glasovi potiru i gube kad množina ljudi viče i govori u isti mah. Tako stari sarkofag, kao izludeo, govori sve odjednom, a uspe-va samo da kaže svoju nemoć da se izrazi.90Sedeći na poslednjoj stepenici, koja će ubrzo izgubiti pravo da nosi to ime, naslonjen na prazan sarkofag, koji je izneverio i zaboravio svoju poruku, mislim o sudbini ljudskih rukotvorina i likova.Rođen sa dušom ikonoborca u sebi, osećajući oduvek likove kao nešto što je protivno smislu i duhu našeg života, dakle grešno i nedopušteno, ja ih u isto vreme volim duboko i neizlečivo. Ta ljubav za vajan ili slikan lik živi u meni uporedo sa urođenom sklonošću ikonoborca. I kao večito nemirne terazije, u meni preteže čas prva, čas druga od ove dve sklonosti. Prema tome i svet mi se ukazuje pod dva razna i protivna vida.U ovom času i na ovom mestu preovlađuje u meni poklonik likova, možda upravo zato što očima gledam i pod prstima osećam njihovu Iomnost i prolaznost. Oni zaokupljaju i odvode sa sobom svu moju pažnju. I sve što na tom putu sretam, utvrđuje me u mojoj misli o preimućstvu likovnog izraza, i sve govori u slavu i odbranu neme boje i ćutljivog lika.

Strah me da u šarama na kamenu ne otkrijem reč, kao zmiju, da reljef ne progovori drukčije nego likovima. Jer, boja nas napušta, kontura izneverava, da, ali reč — laže.U jednom munjevitom skraćenju vidim istoriju ljudske težnje za izrazom. Vidim, nevino mirno carstvo prvih likova, kad je za svaki lik bila potrebna naročita volja i nov napor, kad je svaki od ostvare-91nih likova kazivao samo ono što jeste i što želi da bude, neokaljan i nevezan bezbrojnim i varljivim asocijacijama koje su docnije, istina, obogatile ljudsko osećanje i mišljenje, ali su ih zato odveli na mučna i bezizlazna bespuća. I vidim odmah i početno lukavstvo čovekovo — lukavstvo čija će on sam biti prva i glavna žrtva — njegovu težnju da likove zarobi, potčini i uprosti, kao što je polako zarobljavao druge snage i pojave u prirodi, i da jednim ograničenim i utvrđenim brojem likova, kojima je lako vladati i prosto rukovati, izražava sve ostale pojave i sve svoje misli, želje i potrebe u vezi sa njima. Kratko: da likovi ne pokazuju, kao do tada, samo ono što su i što oni sami znače, nego da kazuju.Tu je raskrsnica od koje počinje naše lutanje i muka duha. I ja mislim da u ovim naglim i dubokim reakcijama, koje se s vremena na vreme javljaju u nama prema pisanoj reci, živi, u osnovi, duboka ljudska težnja za izgubljenim rajem slobodnog gledanja i čistih bezimenih likova, koje su smisao i celishodnost odavno zarobili i potčinili ih našoj misli i našoj volji i odveli, zajedno sa njima, na ove puteve koji su duži i teži nego što su naša snaga i naše strpljenje.Ovo je takav trenutak. Gledajući sa ovih obasjanih stepenica, čini mi se da postoji samo ona reč koja je »postala telo«, jer su jedino za nju svedo-čili, udruženi, ljudski napor i logika materije, dok92mi neovaploćena reč izgleda samo prazan i varljiv zvuk koji još nije uspeo da se otme okovima haosa što nas okružuje.Na terazijama na kojima se u meni večito bore ikonoborac i ikonobranitelj, pretegla je potpuno strana poklonika likova. Sa njom se povijam i ja. I pred ovom crkvom u kojoj se više ne izgovaraju reci službe i pojanja, jer je iznemogla i klonula pred neprolaznošću onoga čemu je imala da služi, ja se nevidljivo, u sebi, klanjam likovima.93GOJAProšlog proleća Španija je svečano proslavila stogodišnjicu smrti jednog od svojih najvećih slikara, Franciska Goje. Ono što je bilo naročito dobro i korisno u toj proslavi, to je velika izložba Gojinih slika u madridskoj galeriji Prado. Tako su, pored stalno izloženih deia, mogli da se vide portreti i skice koji su privatna svojina pojedinih španskih aristokratskih porodica i koji inače vek vekuju zatvoreni u nepristupnim salonima. Sad su se, po svršenoj proslavi, sve te čudne figure, portreti kneginja i matrona, ili fantastični prizori, vratili, »ko noćna priviđenja u zamkove svoje«, u salone iz kojih su ih izneli.Ali i ono što sada možete da vidite od Gojinih dela u galeriji Prado, dovoljno je da vas ozari jednim sjajem koji nije prosto zemaljski, ali nije zaista ni nebeski. Goja vas ponese, zaprepasti, ustraši i oduševi. I vi odete, prolazite svetom i muzejima, ali Goju nećete moći nikada da zaboravite.94Život toga čudnog čoveka i velikog majstora,, umnogom je legenda puna sjaja i mraka. Ona ponekad podseća na Mikelanđela i Betovena, ali se odigrava na nižem planu, i nejasnija je, i strasnija. Nema u njoj ničeg prometejskog ni faustovskog. To je martirij bez nadzemaljske utehe. Tragika čulnosti, pre svega. Gordo ćutanje ploti koja strada bez nade i iluzije.Rođen je 30. marta 1746. godine u maloj aragon-skoj varošici Fuente de Todos, u porodici koja je bila siromašna i neugledna. Priča se da je neki fratar video maloga Franciska kako se muči da na zidu naslika konture jednog svinjčeta koje se šetalo po dvorištu, i zapazivši dečakov talenat odveo ga kod saragonskog slikara Hosea Luhana. Izvesno je da je Goja proveo šest godina u Saragosi, kod toga krutog i nedarovitog ali oduševljenog učitelja. Već tada se jasno pokazivao originalan i neobuzdan tem-peramenat mladićev. Život tadanje Saragose sa svojim jarkim osvetljenjima i dubokim senkama privlačio je mladog Goju mnogo više nego suve lekcije njegovog profesora.1 Nesumnjivo da je Goja već tada, kao mlad slikar i đak, došao u dodir sa svim onim svetom i polusvetom koji će docnije slikati sa žarom i veštinom. Izgleda da ga je njegova preka i slobodna narav dovela već tada u sukob sa Inkvizicijom, i da je u svojoj devetnaestoj godini morao da1 Docnije, kao zreo čovek i priznat umetnik, Goja je rekao da je u životu imao tri učitelja; »Velaskesa, Rem-branta i prirodu«.95napusti Saragosu. Otišao je u Madrid, gde je imao školskih drugova i prijatelja.O Gojinom životu iz tog vremena ne zna se ništa određeno. Legenda ga prikazuje istog kao i u Sara-gosi. Darovit đak, svađalica, ženskar i skitnica; samo sada sve to u većem, prestolničkom stilu. Jedna nezgodna noćna afera, u kojoj je ranjen nožem, dovela ga je opet u sukob sa vlastima i prisilila da napusti Madrid i da se vrati u Saragosu.Bilo mu je dvadeset i pet godina kada je krenuo za Italiju. I taj njegov boravak u Italiji jedan je od nejasnih i neobjašnjivih perioda u njegovom burnom životu. Zna se samo da je u svemu, sa prekidima, proveo četiri godine u Italiji. Priča se da je, ostavši bez novca, učestvovao u borbama s bikovima kao običan profesionalni torero. Nesumnjivo je da je strasno voleo tu brutalnu i zanosnu špan-sku igru. Pored njegovog autoportreta u kostimu torera, i mnogih crteža i bakroreza iz tauromahije, postoje i njegova pisma prijateljima na kojima se potpisivao Francisco de los Toros.

Zna se, dalje, da je u Rimu oteo jednu devojčicu iz manastira — stvar za koju se u ono vreme na ve-šala išlo — i da je, uhvaćen, jedva izneo živu glavu, blagodareći zauzimanju španskog ambasadora.Godine 1775. Goja je ponovo u Madridu. U punoj snazi i u najlepšim godinama. Nesumnjivo već zapažen kao slikar. Mengs, koji je tada bio na špan-skom dvoru vrsta arbitra za lepe veštine, poručuje kod Goje nacrte za kraljevsku fabriku ćilima. Od96tada pa za šesnaest godina, Goja je radio svoje velike i originalne scene ne uvek savršene tehnički, ali genijalne po zamisli i snazi izraza. Dekorativni gob-leni koji su po Gojinim kartonima izrađeni u kraljevskoj fabrici Sv. Barbare, neverni su i često bez delikatnosti u reprodukciji. Osim toga, Goja je već pri radu morao da žrtvuje mnogo i od boje i od linije, da bi omogućio tehničku izradu ćilima. Pa i ako tapices nisu, slikarski govoreći, ni najveće ni najsavršenije delo Gojino, zanimljivi su po tome što je Goja i u te dekoracije uneo svoju bujnu indi-vidualnost i zagonetnu fantaziju, svoju bezgraničnu ljubav za oblike i pokrete španskog života koji je dvaput život. U njima je Goja prvi i nenadmašni slikar španskog naroda, u širem obimu i smelije od Velaskesa. On slika drumske mehane, kiridžije, ozeble i zavejane, slika ranjenog radnika koji je pao sa skele i koga divnim pokretima nose njegova dva druga, vašarske slepce, borbe sa bikovima, seoske svadbe, devojačka kola i vesele igre. Već u tim slikama javlja se ponekad, još kao bezazleni oblačak, ono mračno i nerazumljivo što će docnije ogrnuti ćelu sliku, i ceo život umetnikov. Međutim, do toga je još daleko. Ovo je svetli, ne svetli, nego vatreni period života.Goji je tridesetak godina. Radi za Dvor i na putu je da postane službeni dvorski slikar. Biraju ga u Akademiju San Fernando. Ženi se sestrom slikara Bajea, mirnom i otmenom Josefom, Pepom, koja će mu roditi ne manje nego dvadesetoro dece.7 I- Andrić: Staze, lica, predeli97U pismima koje je pisao svome drugu iz detinj-stva M. Zapateru, u Saragosu, a koja je Zapater docnije objavio, vidi se ceo Goja iz toga vremena. Bio je pravo dete svoje zemlje i svoga veka. Gizdav, gurman, kavaljer, bio je, kako kaže jedan čedan biograf, »ljubitelj ženskog pola«, i preterivao u tome. Neposredan i plahovit, sa nesumnjivim znacima genija u svemu što misli, piše i radi. Špa-nac, kako ga je bog dao. U stvari, više plemenit nego dobar i više srdačan nego uglađen. Dirljiva je iskrenost toga aragonskog baturro1 koji je postao čuven i bogat u prestolnici. I sama njegova nepismenost ima neke čari, iako je takva i tolika da može da natera u očaj sve filologe Španije. Goja je u tim pismima onakav kakav je u to vreme živeo u Madridu. Sav previre i kipti od snage, od oštrog; narodskog humora, od naivnog i zdravog egotizma,. od želje za životom i uživanjem. On svome drugu, skromnom palančaninu, opisuje opširno svoje maz-ge i svoja nova kola u kojima juri po Madridu i koja su »neobično pozlaćena i lakirana, da svet zastaje pa ih gleda«. Godine 1786. on kliče u jednom pismu: »Najposle sam naimenovan za kraljevskog slikara.« Njegovi su prihodi veliki i njegove veze jake. »Trošim mnogo«, piše on Zapateru, »prvo, jer je moj položaj takav, a drugo, jer mi je to ćef; ne mogu se ja ograničavati kao drugi.«1 Baturo se zove aragonski seljak; otprilike kao što kod nas zovu Užičane Era.98Goja je u to vreme ne samo poznat slikar goble-na nego i portretista u modi. Radio je dva portreta kralja Karla III, a posle njegove smrti portrete Karla IV i njegove porodice. Sve vojvode i vojvotkinje poručuju portrete kod Goje. On portretiše mladog Godoja, kraljičinog ljubavnika i svemoćnog favorita. »Kraljevi su ludi za tvojim prijateljem«, piše on sam Zapateru. Pored svega toga, on je ljubavnik najlepše i najduhovitije žene tadanjeg Madrida. To nije mala stvar za aragonskog skorojevića. Na jednoj strani on, Don Francisko, sin Engracije Lu-cientes i Hosea Goje, za koga u sudskom protokolu u Fuente de Todosu stoji zapisano: »Umro je bez testamenta, jer nije imao šta da zavešta.« Na drugoj strani mudra i lepa Marija del Pilar Tereza Kaje-tana de Silva Alvarez de Toledo, trinaesta vojvotkinja od Albe i markiza od Viljafranke!Šta je bila vojvotkinja njemu? Fatalna žena ili dobar anđeo? — U Španiji, gde se mnogo i lepo govori, ali ume i mudro da se prećuti ono što ne želi da se kaže, teško je ma šta pozitivno utvrditi. A ono što se šaputalo po salonima, zaboravilo se odavno.. On je radio nekoliko njenih portreta. Ti portreti ne odaju takođe ništa. Vitak stas, crne oči kao rečita zagonetka, fini prsti, stav kao u lutke. Samo na jednom portretu lepotica drži hartiju na kojoj piše na jednoj strani Duquesa d'Alba, a na drugoj jedna jedina gorda i usamljena reč, Goya. Ona mu je, izgleda, svojim telom bila model za njegove dve Mahe99(Maha obučena i Maha naga1). Retko je gde slikarstvo dalo toliko čulne draži i animalnog mira i zadovoljstva samim sobom kao u ove dve slike žene sa savršenim telom i »mineralnim pogledom«, a bez duha i potrebe za duhom.Da li mu je vojvotkinja svojim duhom bila, kao što kažu, drug i prijatelj, muza i zaštitnica? Sve je prepušteno nagađanjima. Gojini biografi su ih, već prema zahtevima i ukusu vremena u kome su radili, približavali jedno drugom ili odmicali, i me-njali im uloge proizvoljno.Svakako, tih godina Goja je na vrhuncu svojih spoljnih uspeha. Tu počinje nizbrdica, ako se nizbrdicom može nazvati ta druga, mračna, polovina Gojina života i rada, koja nam je dala dela nejednaka i bizarna, ali dela od

velikog značaja, bez kojih Goja ne bi bio ono što jeste i ne bi zauzimao svoje izdvojeno i visoko mesto među slikarima Špa-nije i Evrope.U stvari, prvi znaci su se javili davno. I za te prve znake Gojina pomračenja vezano je ime vojvotkinje od Albe. Još godine 1784. Goja piše jedno pismo iz kog se oseća bolest i nezadovoljstvo: »Izgubio sam svu snagu i radim vrlo malo. Molim Madonu da mi vrati volju za rad.« Godine 1793. on je već teško bolestan. Vojvotkinja od Albe vodi ga u San Lukar de Berameda, kod Kadisa, da se tu oporavi. Kakva je bila Gojina bolest? Šta joj je bio uzrok. Ništa se1 Maja (čit. maha) na španskom znači koketnu lepoticu iz naroda.100u ovom čudnom životu ne zna pouzdano, pa ni to. Na jednom od fantastičnih crteža rađenih za vreme bolesti, Goja ispisuje sitno, olovkom: »Košmar koji sam sanjao, a da nisam nikako mogao da se probudim i da mu se otmem«; a preko toga je napisano krupnim slovima, mastilom i opet Gojinom rukom: Bolest uma. Enfermedad de la razon! Je li to bila njegova bolest? Ili su samo časovi to popustili živci, premoreni radom i uživanjima? Svakako, od tada se nešto zamračilo i prelomilo u tome jakom čo-veku. Godine 1795. on mora da podnese ostavku na svoj položaj u Akademiji San Fernando. Jer, Goja je tada već potpuno gluv. Gluvoća, možda jedna od najstrašnijih nesreća! Kako je ovaj bujni čovek morao da žali za ženskim smehom i ljudskim govorom! Nema više za njega reci ni muzike — u Španiji gde je sve reč i muzika — ni zvona, ni pesama, ni šala koje svetina dobacuje na ulici i na placi, ni onog neopisivog uzvika »he, toro, he!« kojim torero draži bika u areni. Umrlo je sve to za njega, ogluvelog, rano ostarelog čoveka. Ostala je samo sumnja u sve što drugi govore, i unezveren pogled koji se još nije prilagodio i navikao da odgoneta pokrete usta.Kad se, posle dugog bolovanja u San Lukaru, vratio u Madrid, on nastavlja i dalje da radi portrete na Dvoru. Svemoćni Godoj poziva ga na ručak. Goja ogorčeno mrmlja, ali ne može da odbije. I tu se dešava scena koja umnogome podseća na Betovenovu tragediju. Ćim su seli za ručak, Godoj ga pita milostivo: »Pa, kako je, Gojo?« Goja, koji ne čuje nijed-101ne reci, odgovara ogorčeno i, kao svi gluvi ljudi, suviše glasno: »Zar ne znate da se sa mnom sada govori znacima?« Kraljičin prijatelj i prvi ministar španski ostaje zbunjen. »Tako sam ga naučio da govori rukama; morao je da prestane da jede kad je hteo štogod da mi kaže«, pisao je Goja docnije sa nekim gorkim ponosom.Bolest je Goju prvi put usamila i okrenula ga licem ka tamnom vilajetu ljudskih zala i nesreća, koje je on i pre umeo da vidi, ali nad kojima se, sre-ćan i mlad, nije zaustavljao. Godinama je bio pretrpan gospodskim porudžbinama. Sada, u bolesti, on je prvi put ostao sam i slobodan da slika što hoće. U to vreme nastala je njegova velika zbirka bakropisa Caprichos (Kaprisi). U toj mapi bakro-pisa, kao i u docnijim dvema, Proverbios i Dispara-tes, mešaju se noćna priviđenja do bolesti razdražljivog duha sa društvenim karikaturama punim ne-poštedne ironije i sarkazma. Među Gojinim crtežima iz toga vremena ima jedan koji prikazuje monstruozan neki lik, bez lica i imena, i koji nosi karakterističan naslov »Šta hoće ova avet?« Zatim se redaju crteži na kojima se vide stvorenja, ni ljudi ni životinje, u neverovatnim pozama i pod kojima piše prosto: »Burleskna vizija u noći«, pa zatim: »Druga vizija, iste noći«, »Treća, u istoj noći«. To je prosto »dnevnik bolesti«. U tim vizijama javljaju se u avetinjskom osvetljenju sve Gojine idiosinkrazije iz života, sve što ga je vređalo, bunilo i ogorčavalo. Jer, taj naprašiti Aragonac imao je dušu željnu102pravde, svetla i iskrenosti. I slikajući svoju menažeriju ljudskih slabosti, strasti i poroka, on nalazi ne samo liniju i senku nego, kao što ćemo videti, i dramatske akcente najdubljeg sažaljenja, krvave ironije i uzvišenog revolta.Na sve tri te zbirke mogli bi se danas ispisati kao moto, sa punim pravom i apsolutnom tačnošću, Bodlerovi stihovi:Voila le noir tableau qu'en un reve nocturne Je vis se dirouler sous mon oeil clairvoyant.Kad je Goja odštampao nekoliko prvih reprodukcija iz tih Kaprisa, nastao je skandal. U pojedinim grotesknim figurama odjednom je madridsko društvo počelo da prepoznaje lica iz svoje sredine. U tim nemilosrdnim karikaturama jedni su raspoznavali Godoja, drugi kraljicu i dame iz otmenog sveta, pa i samu vojvotkinju od Albe. Svak je tvrdio za drugoga da se nalazi u Kaprisima. Uzalud se Goja branio: »Ja nisam slikao nikoga lično, nego greške i poroke ljudske. Ja sam bolestan, i neka me ostave na miru.« Izgleda da se i on sam prepao svojih čudovišta i počeo da daje banalna moralizatorska objašnjenja. Imao je razloga da se boji i svešten-stva, koje je svemoćno, a koje je u njemu, ne posve bez razloga, gledalo »liberala« i volterijanca. (U svojim crtežima Goja nije štedeo ni Crkvu ni njezine predstavnike, naročito Inkviziciju. Najoštrije skice nije smeo ni da reprodukuje. One se nalaze danas103u muzeju Prado. To su mali, često nejasni, crteži sa naslovima punim ironije, prezira ili sažaljenja. Pod jednim prizorom inkvizitorskog mučenja piše ogorčeno: »Ako je krivac ubijte ga brzo!«, pod drugom skicom, na kojoj se vidi optuženi kako se svlači pre mučenja: »Ovaj se svlači zauvek«, pod trećom piše prosto »Ovo se ne može gledati«.) Da bi presekao tu hajku, Goja pokloni ćelu seriju Ka-prisa kralju, koji je mudro primi i time preseče u korenu sve kritike i ogovaranja.Pa i pored bolesti i pored toga što je već bacio pogled u mračni svet ljudskog jada, Goja još nije prekinuo sa svetom u kom je do tada živeo ni sa radom koji mu je doneo toliko slave i priznanja. Još se otima samoći i

potpunom pomračenju. Godine 1799. on dobiva naziv »prvog slikara Nj. V. Kralja«. Godine 1800. dovršio je čuvenu veliku zajedničku sliku kraljevske porodice.Ali sudbina je ovome svome izabraniku spremila još ceo niz novih udaraca. Usled invazije Napoleo-nove vojske, nastaje u Španiji doba krvavih ratova i velikih poremećaja. Burbonska dinastija ponela se, kao što je poznato, kukavno i bedno. Članovi kraljevskog doma prsli su na sve strane kao preplašeno jato. Francuzi su bili gospodari Madrida. Ali narod, španski narod, skočio je s nezapamćenim žarom na osvajača. Nastala je era gerilskih ratova. Aragon, Gojina uža otadžbina, zapanjila je svet svojim junaštvom, naročito u užasnim borbama oko Saragose. Narod je Bogorodicu, zaštitnicu Saragose, naime-104novao pukovnikom i svojim vođom protiv »bez-božnih jakobinskih osvajača«. Drugoga maja 1808. madridska svetina je navalila na Napoleonovu konjicu. Sutradan su vršene represalije i masovna stre-Ijanja u masama na Monkloi.U tim burnim vremenima, Goja sam poneo se onako kako se najmanje moglo očekivati. On pristaje da služi novoga gospodara, Žozefa Bonapartu. Prima se da bude član komisije koja je imala dužnost da odabere pedeset slika koje će iz madridske kraljevske galerije biti prenesene u pariški Luvr. Goja postaje ono što se pogrdno zvalo afrancesado.Mnogo se komentarisalo ovo Gojino držanje prema osvajaču, ali niko nije mogao da mu pravo sudi ni da ga osudi, jer niko ne može sagledati šta je bilo i šta se dešavalo u toj duši oko koje se sve više hvatao mrak i pustoš. Svojim delom on će sam najbolje, možda, objasniti sve. Jer, plod tih krvavih godina, to je Gojin ciklus bakropisa Ratne nesreće (Los desastres de la Guerra), o kojima ćemo govoriti docnije, kao i njegova velika platna 2. maj i Streljanje na Monkloi.Kad su Francuzi napustili Španiju, stara dinastija se opet vratila na španski presto. Ferdinand VII, krvavi kralj kojeg su podjednako prezirali njegovi saveznici kao što su ga mrzeli njegovi protivnici, rekao je Goji teške reci: da je svojim držanjem prema Francuzima zaslužio ne progonstvo, nego na konopac, ali da mu zbog njegova genija prašta. I105iGoja je, zaista, i dalje ostao dvorski slikar i portre-tisao kralja i njegovu okolinu, u minijaturi i u prirodnoj veličini.Ali to već odavno nije bio onaj nekadanji Goja. Rat mu je pokazao svoje strahote i zverstva, a Dvor, društvo i politika svoje ponore od neverstva, laži i slabosti. To je dovršilo u njemu pustošenje koje je bolest započela. Davno je mrtva vojvotkinja od Albe; umrla mu je i žena, dobra Pepa; od mnoge de-ce živ mu je jedan jedini sin, i on nije sa ocem. Goja u to vreme živi sam, na periferiji Madrida, u jednoj vili, koju je narod prozvao »vila gluvoga starca« (finca del sordo), i slika. Slika portrete za dvor po porudžbi, ali po zidovima svoje vile, u koju ne ulazi niko, slika, za sebe, povorke mračnih čudovišta i nakaza, on, nekadanji slikar divnih maha i mano-lax. Ni danas ne može niko da nađe značenje i smisao tih jezivih fresaka; po njima se može samo naslućivati kako je bilo u unutrašnjosti umetnika koji je raskinuo sa bogom, sa svetom i sa samim sobom.Nije nimalo lep ni veseo ovaj starac u osamljenoj vili. Gluv je potpuno već odavno. Počinje i vid da ga izdaje. Njegovo lice, oduvek grubo i nepravilno, sa prćastim nosem, čulnim usnama i obešenjačkim očima, lice punokrvnog aragonskog čoveka iz naroda, izgubilo je i tu jedinu draž, draž snage i mladosti.1 Manolo ili manola označava u španskom veselog i le-pog mladića ili devojku iz naroda.106Pre više od dvadeset godina on je napisao Zapateru: »Ostareo sam; lice mi puno bora. Ne bi me poznao da me vidiš; možda samo po prćastom nosu i dubokim očima.« Lako je zamisliti šta su učinili bolest, rad, godine i razočaranje od Goje.Takav i u takvim prilikama, on je radio svoje Ratne nesreće i sve one fantastične slike i crteže koji se danas čuvaju u galeriji Prado. — Goja je na rat gledao kao na jedno od mnogih i neminovnih zala kojima je čovečanstvo podložno. Sa visine svoga bola, on gotovo i ne razlikuje Špance od Francuza. U tim crtežima vidi se, u savršenoj objektivnosti, samo jedno: izbezumljenost ljudi koji se uzajamno uništavaju, i užas toga uništavanja. Naslovi pojedinih crteža, kad se povezu, predstavljaju neku vrstu filozofskog i sentimentalnog dnevnika; oni su sažeti a rečiti, i svojom ironijom često prikrivaju umetni-kovo nemoćno ogorčenje ili uzaludno sažaljenje. Tako na jednom crtežu koji prikazuje samo gomilu mrtvaca, piše: Pokopati i ćutati.Porque? (Zašto?) ispisuje Goja pod jedan prizor gde tri podivljala vojnika vešaju jednog zarobljenika. Gluvi, bolesni, usamljeni starac imao je vremena da razmišlja o pitanju koje je sam sebi postavio. I, kao da nastavlja taj svoj mučni unutrašnji dijalog, u kom jedno pitanje zaglušuje drugo, on malo docnije, pod jednu još grozniju scenu ratnih zverstava, ispisuje reci: No se puede saber porque {Ne može se znati zašto).107Tu smo, dakle. Na dnu ambisa. Ne može se znati zašto postoji zlo na svetu, jer sve što postoji nema smisla ni razloga. Na drugom mestu, Goja je na jedan jezivo naivan način dao poslednju reč i punu meru svoga nihilizma, negirajući i postojanje drugog sveta pošto je porekao smisao ovoga: na tome crtežu vidi se malko odignuta grobna ploča a ispod nje jedan skelet pomalja ruku i pokazuje hartiju sa natpisom: »Ništa«. Dakle, ni tamo nema ništa. To je poruka pokojnika, i to je dno Gojina očaja.

Ali u gluvom starcu je neuništiva snaga njegove rase. On i dalje živi i radi. Godine 1824. s kraljevom dozvolom napušta Španiju. Od tada živi u Francuskoj, u Bordou, s malim prekidima, do smrti. Zašto je napustio Španiju? Da li je zaista bio toliko afrancesado i volterijanac? Međutim, nekako u tim godinama izradio je svoju veliku sliku Pričešće sv. Hosea od Kalasanca, punu svetačkog zanosa i nezemaljske slave.Te kontradikcije su logika ovoga duha.Prešavši osamdesetu godinu, napola šlep, on je slikao po ceo dan. I to je, pod stare dane, počeo da radi minijature. Pokazivao je mnogo očinske nežno-sti za jedinog sina koji mu je ostao i za jednu de-vojčicu, dalju rođaku, koja je imala dara za slikarstvo i koju je uzeo pod svoje.Umro je u osamdeset drugoj godini, u Bordou.108RAZGOVOR SA GOJOMToplo i mirno popodne spuštalo je prve senke na drum. Delilo me dvadesetak kilometara od Bordoa. Prolazeći kroz Croix des Huins ugledao sam desno od druma velike stubove stanice za bežičnu telegrafiju. Kule od metalne paučine, fine kao čipka i tvrde kao gradovi.Vozeći dalje, mislio sam neprestano na sličnost između vitih i prestarelih katedrala i ovih čeličnih tornjeva bežične telegrafije. I oni imaju svoje stalne službenike koji ih opslužuju kao sveštenici hramove. I u njima gore, noću, ćelom dužinom (zbog aviona koji lete u magli), crvene ili zelene lampe koje liče na svece i kandila u crkvama. Naravno da je kod onih telegrafskih kula sve na racionalnoj osnovi i sve služi jasno određenoj praktičnoj svrsi, dok su crkveni tornjevi danas samo luksuz i simbol. Ali, zar i oni nisu nekad postali iz potrebe i bili građeni na racionalnoj osnovi? Samo se ta racionalna osnova pomakla, a svrha nestala, zaboravljena.109Ta analogija me stalno pratila i od nje se u mojim mislima neobično jasno i ubedljivo vezivalo ono što mi nazivamo blizu sa onim što zovemo daleko, »mogućno« sa »nemogućnim«. Noseći u očima sliku tih modernih crkava, u kojima se svakoga trenutka dešava čudo, činilo mi se da i moja misao i moja uobrazilja lakše i brže prelaze i oživljavaju prošla vremena i pomrle ljude.Velike i još nesavršene katedrale našega vremena koje sam posle podne gledao u Croix des Huins bile su predmet toga razmišljanja još pred veče, kad sam lutajući po velikoj vinar skoj varoši seo umoran pred jednu kafanu u predgrađu. Takva predgrađa postoje u svim gradovima sveta. Tu je kanalizacija još rudimentarna, asfalt redak, a ulice nose imena lokalnih pesnika ili lekara filantropa, poznatih samo u ataru te opštine. U tim kvartovima koji nastaju, gde još ništa nije utvrđeno ni stalno, gde ništa ne zaustavlja i ne buni misao, tu je za stranca najlepše mesto za odmor i razmišljanje.Nedaleko od kafane, na jednoj utrini, pored građe odbačene sa poslednjih građevina, podižu cirkusku šatru. Čuju se udarci čekića, radnička vika i, s vremena na vreme, promuklo štektanje hijene ili neke druge životinje iza rešetaka menažerije.Ove male kafanice po predgrađima, u kojima nema nekog naročitog pokućstva ni uresa, jednake su manje-više svuda i ne menjaju se sa vremenom i modom. Stolovi, klupe, flaše sa širokim grlićem i čaše od grubog mutnog stakla, gazda sa zasukanim110rukovima i modrom keceljom, sve je to oduvek i svuda tako, i sve su to gledali mnogi i mnogi naraštaji gostiju. Na tom dekoru mogu se uvek izazvati ljudi i nošnje i običaji iz raznih vremena, a da nimalo ne odudaraju od njega, i bez anahronizma koji bi kvarili iluziju i činili scenu neverovatnom.— Da, gospodine — rekao je neko pored mene, potvrđujući moje misli kao da sam ih glasno kazao.To je izgovorio dubokim hrapavim glasom stari gospodin u tamnozelenoj kabanici neobičnog kroja. Na glavi je imao crni šešir ispod kojeg se nazirala posve seda i retka kosa i sijale premorene ali žive oči. — Prema meni je sedeo Don Francisko Goya y Lucientes, bivši prvi živopisac španskog dvora, a od 1819. godine stanovnik ove varoši.— Da, gospodine .../ mi smo nastavili razgovor, koji je u stvari bio Gojin monolog o sebi, o umetnosti, o opštim stvarima ljudske sudbine.Ako vam se ovaj monolog i učini na prvi pogled izlomljen i nepovezan, znajte da se drži unutarnjom vezom kojom ga vezuje Gojin život i njegovo slikarsko delo. —— Da, gospodine, proste i uboge sredine su pozornice za čuda i velike stvari. Hramovi i palate u svoj svojoj veličini i lepoti, u stvari su samo dogo-revanje i docvetavanje onoga što je niklo ili pla-nulo u prostoti i sirotinji. U prostoti je klica budućnosti, a u lepoti i sjaju neprevarljiv znak opadanja i smrti. Ali, ljudima su podjednako potrebni i sjaj111i jednostavnost. To su dva lica života. Nemogućno je sagledati ih oba u isti mah, nego se uvek gledajući jedno mora izgubiti drugo iz vida. I kome je bilo dana da vidi oboje, teško mu je, gledajući jedno, zaboraviti drugo.Ja, lično, bio sam srcem uvek na strani jednostavnosti, na strani slobodnog, dubokog života oskudnog sjajem i oblicima. Ma šta govorili ljudi i ma šta da sam mislio i govorio i ja sam jedno vreme, u bujnosti mlađih godina, to je tako. Takav sam ja, i takav je Aragon iz kojeg sam ponikao.

Dok on govori, meni pogled pade na sto na kome je ležala, kao nešto odvojeno i živo za sebe, njegova desna ruka. Strašna ruka, kao neki čarobni koren--amajlija, čvornovita, siva, snažna a suva kao pustinjska humka. Ta ruka živi, ali nevidljivim životom kamena. U njoj nema krvi ni soka, nego je to neka druga materija čije su nam osobine nepoznate. To nije ruka za rukovanje ni za milovanje, ni za uzimanje ni za davanje. Gledajući je, čovek se sa strahom pita zar to može postati od ljudske ruke? Zadugo nisam mogao da otrgnem pogled sa te ruke koja je za vreme celog razgovora stajala nepomično na stolu, kao neki vidljiv dokaz za istinitost onoga što je starac govorio svojim mutnim glasom iz grudi, što se samo na mahove peo u grlo, kao plamen koji se ne da prigušiti ni sakriti.I tako je govorio sve dalje, o umetnosti, o ljudima, o sebi, prelazeći s predmeta na predmet lako i prosto, posle kraćeg ćutanja koje nisam prekidao112drukčije sem nemim pitanjem očiju, strepeći neprestano da starac ne iščili i nestane naglo i ćudljivo, kao što nestaju priviđenja.— Vidite, umetnik to je »sumnjivo lice«, maskiran čovek u sumraku, putnik sa lažnim pasošem. Lice pod maskom je divno, njegov rang je mnogo viši nego što u pasošu piše, ali šta to mari? Ljudi ne vole tu neizvesnost ni tu zakukuljenost, i zato ga zovu sumnjivim i dvoličnim. A sumnja, kad se jednom rodi, ne poznaje granica. Sve i kad bi umetnik mogao nekako da objavi svetu svoju pravu ličnost i svoje pozvanje, ko bi mu verovao da je to njegova poslednja reč? I kad bi pokazao svoj pravi pasoš, ko bi verovao da nema u džepu sakriven neki treći? I kad bi skinuo masku, u želji da se iskreno nasmeje i pravo pogleda, bilo bi još i tada ljudi koji bi ga molili da bude potpuno iskren i poverljiv, i da zbaci i tu poslednju masku koja toliko liči na ljudsko lice. Umetnikova sudbina je da u životu pada iz jedne neiskrenosti u drugu i da vezuje protivrečnost za protivrečnost. I oni mirni i srećni kod kojih se to najmanje vidi i oseća, i oni se u sebi stalno kolebaju i sastavljaju bez prestanka dva kraja koja se nikad sastaviti ne daju.Kad sam živeo u Rimu, jedan moj drug, slikar, naklonjen mistici, rekao mi je jednom prilikom:— Između umetnika i društva postoji, u malom, isti jaz koji postoji između Božanstva i sveta. Prvi antagonizam samo je simbol drugog.g I. Andrić: Staze, lica, pređeli113Vidite, to je bio njegov način izražavanja. Na više se načina može kazati istina, ali istina je jedna i drevna.Ovako je Paolo, služeći se jednom fikcijom, kazivao našu zajedničku misao.Ponekad i ja sam sebe pitam: kakav je ovo poziv? (A poziv jeste, jer kako bi inače mogao ispuniti ceo život jednog čoveka i doneti mu tolika zadovoljstva i tolika stradanja?) Kakva je ovo neodoljiva i nezajažljiva težnja da se iz mraka nepostojanja ili iz tamnice koju predstavlja ova povezanost svega sa svime u životu, da se iz toga ništavila ili iz tih okova otima komadić po komadić života i sna ljudskog i da se uobličuje i utvrđuje »zauvek«, krtom kredom na prolaznoj hartiji?Šta je nekoliko hiljada naših ruku, očiju i mozgova prema beskrajnom carstvu od kojeg u jednom stalnom, instinktivnom naporu odbijamo sitnu par-čad? Pa ipak, taj napor koji većini ljudi, i s pravom, izgleda bezuman i sujetan, ima nečeg od velikog nagonskog uporstva kojim mravi podižu mravinjak na prometnom mestu, gde je unapred osuđen da bude razrovan ili pregažen.Po prokletoj muci i neuporedivoj draži ovoga posla, mi osećamo jasno da od nekog nešto otimamo, uzimajući od jednog tamnog sveta za drugi neki koji nam je nepoznat, prenoseći iz ničega u nešto što ne znamo šta je. Zato je umetnik »izvan zakona«, odmetnik u višem smislu reci, osuđen da nat-čovečanskim i bezizglednim naporima dopunjuje114neki viši, nevidljivi red, remeteći ovaj niži, vidljivi, u kom bi trebalo da živi celinom svoga bića.Mi stvaramo oblike, kao neka druga priroda, zaustavljamo mladost, zadržavamo pogled koji se u »prirodi« već nekoliko minuta docnije menja ili gasi, hvatamo i izdvajamo munjevite pokrete koje nikad niko ne bi video i ostavljamo ih, sa svim njihovim tajanstvenim značenjem, očima budućih naraštaja. I ne samo to. Mi svaki taj pokret i svaki pogled pojačavamo jedva primetno za jednu liniju ili jednu nijansu u boji. To nije ni preterano ni lažno i ne menja, u osnovi, prikazani fenomen, nego živi uz njega kao neki neprimetan ali stalan pečat i dokaz da je ovaj predmet po drugi put stvoren za jedan trajniji i značajniji život, i da se to čudo desilo u nama, lično. Po tom višku koji nosi svako umetničko delo kao neki trag tajanstvene saradnje između prirode i umetnika, vidi se demonsko poreklo umetnosti. Postoji legenda da će Antihrist, kada se bude pojavio na zemlji, stvarati sve što je i Bog stvorio, samo sa većom veštinom i sa više savršenstva. Njegove pčele neće imati žaoke i njegovo cveće neće tako brzo venuti kao što vene ovo u našoj prirodi. Time će on namamiti lakome i lako verne. Možda je umetnik preteča Antihrista. Možda se hiljade i hiljade nas »igramo Antihrista«, kao što se deca, usred mira, igraju rata.Ako je Bog stvorio i učvrstio oblike, umetnik je onaj koji ih stvara za svoj račun i utvrđuje ponovo; falsifikator, ali nezainteresovan falsifikator poinstinktu, i zato opasan. Umetnik je tako tvorac novih, sličnih ali ne jednakih pojava i varljivih sve-tova po kojima ljudsko oko može da se seta sa uživanjem i ponosom, ali kroz koje se, pri bližem dodiru, propada odmah u ambis ništavila.

To je bila velika teorija moga druga Paola, Ita-lijana sa slavenskom krvi u žilama. Treba biti sklon maštanju i mistici kao što je on bio, pa sve to sročiti ovako. Za mene je bilo zanimljivo da može neko tako da stvara i rastvara svetove iznad i ispod plana na kome živi. Sasvim drugojače sadelan i sklopljen, ja nisam nikad mogao ući u njegov način osećanja i izražavanja. Jer ja sam i tada ose-ćao, kao što danas znam, da je sve što postoji jed-na jedina stvarnost, a da nas samo naši instinkti i nejednake reakcije naših čula zavode da u mnogostrukosti pojava kojima se ta jedina stvarnost objavljuje vidimo izdvojene i zasebne svetove, različne po osobinama i po suštini. A ništa ne postoji od svega toga. Postoji samo jedna stvarnost sa večitom plimom i osekom nama samo delimično poznatih a uvek nesumnjivo istih zakona.Kad bih hteo da padam u grešku i da zamenju-jem proizvoljno uzroke sa posledicama, ja bih mogao za Paolovu tezu o antihristovskom pozvanju umetnika-tvorca naći novih i značajnih dokaza. Samo što ja iz tih činjenica ne povlačim zaključke slične njegovima. Ja ne stvaram uopšte nikakve zaključke. Ali vidim činjenice. Paolo je govorio: umetnik je proklet, jer je, kao što vidite, takav i takav.116Ja se ograničavam da kažem: umetnik je takav i takav. I tu se slažem u svemu sa njim.— U mojoj kući je živela, pored svoje majke, mala Rosarito. (Kod toga imena, starac obori svoj oštri pogled i oko njegovih sklopljenih trepavica obiđe nešto kao magla.) Jednoga dana, kad joj je bilo pet godina, slušao sam razgovor između nje i jednog dečaka koji je bio tek pošao u školu i hvalio se pred devojčicom svojim znanjem.— A znaš li ti ko je stvorio ljude? — pitao je dečak.— Ljude? Znam. Čika Francisko — odgovorila je devojcica i pokazivala na portrete razmeštene po mom ateljeu.Dcčak koji je želeo da se hvali, kao da je odjednom zaboravio svoj katihizis, zamuckivao je.— Bog ... Bog je stvorio.Ali pogled nije skidao sa slika oko sebe, a devoj-čica je, pokazujući mu jedan po jedan ljudski lik, pobedonosno izgovarala kod svakoga.— Čika Francisko . .. Čika Francisko.Iz cirkusa, koji se podizao na ledini pored kafa-ne, javiše se trube i doboši. Stari gospodin zastade u govoru. Slušao je jedno vreme ne pokazujući ni zlovolju ni nestrpljenje. Instrumenti su izostajali. Ostala je samo jedna tanka truba. Uz njenu svirku, starac je govorio tiho i razgovetno.— Za mene je cirkus najpristojnija forma pozo-rišta. On je najmanja beda u toj velikoj bedi. U117svakom javnom nastupanju ima nečeg kao nedopuštenog i stidnog. Dok sam bio mlađi, dešavalo mi se dosta puta ovo: snivam da igram na nekoj pozornici, pred nevidljivom ali strogom i mnogobrojnom publikom, i sve se sa užasom pitam kako sam nepozvan i nespreman došao na scenu. A treba da igram neku ulogu koju pre toga nisam ni pročitao i iz koje ne znam ni reci.Nemogućno je kazati kakvo je mučenje takav san. A snivao sam ga dosta često. —U životu sam dolazio u dodir i sa pozorištem i sa glumcima. I svaki put sam se mogao uveriti da je pozorište najjaloviji od svih naših napora. U dodiru sa scenom i glumcima mene ispuni takvo ose-ćanje bede i uzaludnosti da se pitam: da li ova ništavnost pozorišta nije samo slika onoga što čeka sve veštine, pre ili posle, na njihovom putu? Kad vidim sat meda, načinjen od kartona i naslikan ovlaš, koji služi u nekoj operi kao dar gorštaka šumskom božanstvu, ja još sutradan niti imam volje da jedem ni da slikam. Po dvadeset i četiri sata me progoni slika toga mrtvog, gore nego mrtvog: nerođenog predmeta, koji je podjednako daleko od varke kao i od stvarnosti. I ako treba da nađem neki simbol za pozorišnu umetnost, ja bih uzeo taj sat meda od kartona. Bedno parče rekvizita koje je pokušalo po stotinu puta da u očima ljudi postane med i po sto puta se ponovo vratilo u sanduk za rekvizite, uprljano, neuspelo, izlišno.118I u najboljim pozorištima sve je prašno i nečisto. Glumački poziv je najteži i najbedniji od svih poziva. Zato je njima potrebno da se u životu toliko provode, banče, jedu i piju, kao neki stalni osuđenici na smrt, stalno na belom hlebu.Poznavao sam dobro jednu glumicu ...(Tu stari gospodin nešto prožvaka, kao da samo za sebe izgovara njeno ime, trepavke mu se sasta-više i oko očiju mu zaigra opet neka maglica.)To je bila divna žena, srčana, i velikog duha u svemu osim u stvarima koje su se ticale pozorišta. Zbog nje sam išao u teatar, iako je za mene bilo pravo mučenje gledati je na sceni. Jednog dana, se-deći u prvom redu, video sam kako joj je za vre-me igre dugi skut bele haljine zapeo za neki nevidljiv ekser u podu. Osetila je da se zaplela, ali je recitovala dalje, samo je trzala očajnički nogom, nastojeći da se oslobodi. Ti jadni pokreti uhvaćene nemoćne životinje koja izgovara visokoparne stihove dok je obliva mrtvački znoj i u očima joj sja luđački strah od »kiksera« i skandala, pokazali su mi u munjevitom osvetljenju svu sujetu ove umetnosti. Što je još gore, sve je to dugo vremena kvarilo veliko zadovoljstvo koje mi je davalo druženje sa ovom divnom i nezaboravnom ženom.

Meni su govorili često, govorili i pisali, da imam preteranu i nezdravu sklonost ka mračnim predmetima, silovitim ili dvosmislenim prizorima. I to119su ponavljali u govoru i pismu onako hladno i sve sa manje smisla i razmišljanja, kao što ljudi rade većinu stvari.Bilo je jedno vreme, u Madridu, pre ratova, kad su ljudi i žene u razgovoru sa mnom kriomice pogledali moje ruke, kao da hoće da se uvere da li su to te ruke. Govorilo se, znam, da slikam noću uz pomoć Nečastivog i da imam poroke kojima se ne zna tačno ni ime ni suština, ali koji su satanskog porekla. Međutim, u to vreme nije u celoj Španiji bilo skromnijeg, plašljivijeg i normalnijeg, da, normalnijeg, čoveka od mene.Nije to zanimljivo da li su ljudi mislili ovako ili onako o meni ili govorili ovo ili ono, nego je to važno kao primer nerazumevanja umetnosti. A meni je lako objasniti moj stav.Svi ljudski pokreti proizlaze iz potrebe za napadom ili odbranom. One su im osnovni, u većini slučajeva zaboravljeni, ali istinski i jedini uzrok i pokretač. A priroda umetnosti je takva da nije mogućno naslikati hiljadu sitnih pokreta koji, svaki za sebe, nisu mračni ni zlokobni. Ali svaki umetnik koji hoće da slika ono što sam ja slikao prisiljen je da prikaže pokret koji je zbir svih tih mnogobrojnih pokreta, a taj zgusnuti pokret nužno i ne-minovno nosi na sebi pečat istinskog porekla, napada i odbrane, besa i straha. I što je u jednom takvom pokretu veći broj pokreta utkan i zbijen, to je pokret izrazitiji i slika ubedljivija. Eto zašto su moji likovi i njihovi stavovi i pokreti mrki, če~120sto strašni i jezivi. Zato što, u stvari, drukčijih pokreta i nema.Može se kazati da ima ljupkih slikara koji su prikazivali samo idilične scene i likove pune lake bez-brižnosti. Ima i toga u životu, i sam sam to ponekad slikao, ali za svaki takav stav, oslobođen instinkta straha i opreza, potrebno je nekoliko rnilio-na onih drugih brižnih i borbenih pokreta, da bi ga u njegovoj neprirodnoj i kratkovekoj lepoti i slobodi podržavali i branili. Inače, oko lepote su uvek ili mrak ljudske sudbine ili sjaj ljudske krvi. Ne treba zaboraviti da svaki korak vodi ka grobu. Već to samo meni je dosta kao opravdanje. A to bar ne može niko poricati.Jednom sam, igrajući se, nacrtao vodenu površinu u večernjem sjaju i na njoj barku iza koje ostaje lepezasta brazda na vodi. Sve nejasno, bez pojedinosti, gledano izdaleka. Dao sam jednom prijatelju, vedrom i pametnom čoveku, taj crtež i ostavio mu da mu on sam nađene ime. Bez okle-vanja, čovek ga je okrstio »Poslednja vožnja«, iako se to ni po čemu nije moglo videti.— Ima jedan naročito težak zadatak kod izrade portreta, jedna velika muka slikareva, a to je: izdvajanje lika iz svega onoga što ga okružuje i vezuje za ljude i okolinu. To oslobođenje jednog lika opet je, što bi rekao onaj moj Paolo, jedna vrsta antihristovske akcije, jedno protivstvaranje. Ceo put kojim je išla sudbina modela mi pređemo ponovo,121samo u protivnom pravcu, dok lice na koje smo bacili oko ne izvedemo na čistinu na kojoj ga postavimo samo samcito, kao na gubilištu. I tek tu, mi ga ponovo stvaramo.U svakoj drugoj umetnosti, čovek je prikazan uvek u vezi sa ostalim ljudima, i što je originalniji i ličniji, to je više potrebno prikazati njegov odnos prema ostalima, da bi se tako podvukla njegova osobenost. Naprotiv, naslikani ljudski lik je sam, okovan, izdvojen jednom zauvek, jer portret nema oca ni majke, sestre ni deteta. On nema kuće ni vremena ni nade, često ni imena. Dok nas gleda živim očima, on već predstavlja bivši život, ugašen da bi mogao trajati. To je poslednje, ne poslednje, nego jedino ljudsko biće na svetu, u svom posled-njem trenutku. Nepomičan, čovek vas gleda tužno, zaplašeno, kao bolesnik lekara, i pogledom, jedinim čime može da se izrazi, govori: »Ti odlaziš dalje da živiš i radiš i prenosiš pogled po drugim likovima, a ja ostajem tu, osuđen i okovan, svedok kome se znaju samo ime, zanimanje i godine starosti, a često ni toliko, ostajem doveka samo slika, i to ne slika samoga sebe, nego slika jednog tvog pogleda.«Osamljenost lika na portretu je tolika da slikar ponekad oseti potrebu da uz ličnost naslika i neki predmet koji je u vezi s njom, neki simbol koji je tumači i objašnjava. Ja sam i sam u nekoliko slučajeva to činio, ali sam brzo uvideo svu uzaludnost toga postupka. Jer predmeti, instrumenti, oružja ili igračke, menjaju s vremenom ne samo oblik nego122i značenje, i posle stoje uz onaj usamljeni lik, za-stareli i nerazumljivi; i sami usamljeni, još više ga izdvajaju i udaljuju.Jedno sam vreme tako živo osećao tu okovanost, gluvo, večito ćutanje portreta, da sam padao u iskušenje, i podlegao mu, da uz portret napišem reč--dve, jedno ime ili neke druge značajne reci koje tu ličnost karakterišu i koje bi je posle koliko-to-liko objašnjavale i povezale sa gledaocem. Brzo sam morao uvideti koliko je i to neukusno i — uzaludno. Posle mi ni noću nisu davale mira te olako bačene reci koje nisam imao moći da izbrišem, jer portret nije bio više u mojoj vlasti. Nemoćan, gledao sam pred sobom kako te reci, kroz stoleća, neizbrisive a lišene potpuno nekadašnjeg smisla i strane novom izgovoru, izazivaju sažalan osmejak gledaoca, ako uopšte nešto izazivaju, i čine nesrećni lik još više dalekim, tuđim i samim.

Najposle sam došao do uverenja da svemu tome nema leka ni pomoći. Portretišući čoveka, mi ga ubijamo svakim pogledom pomalo, kao što biolozi ubijaju životinjicu koju prepariraju, i kad ga umrtvimo potpuno, on oživi na našoj slici. Samo što je samoća čoveka na portretu veća od samoće kostura u zemlji.To je veština portretisanja. I zato početnici i rđavi slikari ne umeju da rade portrete, jer ne umeju da ih izdvoje, izoluju, »prepariraju«. Rđavi portreti po tome se i poznaju što je ličnost na njima pritešnjena, zapletena i povezana sa ambijen-123tom u kom kao da produžuje jednim delom da živi, jer slikar nije smeo ili nije umeo da izvrši teški posao izdvajanja i oslobođenja, »ubijanja« i »ovekove-čenja« ličnosti.— Meni je uvek malko sumnjivo kad čujem gde se govori: ima hiljadu načina kako se može slikati. Otkud hiljadu? I zašto hiljadu? Ako ima više od jednog, onda ima izvesno i više od hiljade. Onda nema granice. I šta koristi da ih ima i hiljadu, kad svaki od nas zna i ume samo jedan. Prema tome, postoji za svakog slikara samo jedan način. Oni za koje postoji hiljadu načina, ti ne slikaju. Dakle smo kvit.Ja sam to još kao mlad čovek objašnjavao u tertulijama1 zapenušenim debaterima i besposlenja-cima. Ali ja se ni danas ne izražavam bogzna kako, a dok sam bio mlad, bio sam potpuno lišen dara da se izrazim jasno i ubedljivo u razgovoru. Uostalom, tu vrstu ljudi i ne može niko ubediti. A sedam se da sam još tada govorio ovo: za mene ima samo jedan način slikanja. To je način moje pokojne tetke Anuncijate iz Fuente de Todosa. Kao dete gledao sam kako ta moja tetka uči svoju kćer, malo stariju od mene, da tka. Mala je sedela za vratilom a tetka pored nje. Čunak je leteo i vratilo čupalo, ali je glasnije od sve lupe vikala moja tetka pri svakoj niti i svakom udarcu.Tertulia (šp.), večernja sedeljka.124— Zbijaj, zbijaj to bolje! Što ga žališ? Zbijaj to jače!Mala se povijala pod tim recima i udarala svom snagom, ali tetki nije tkanje nikad dosta često ni zbijeno. Po ceo dan sedi nad devojčicom, i u njen beli razdeljak u crnoj kosi viče oštro:— Zbijaj! Gušće! Ne tkaš sito!Celog života ja sam slikao pod devizom te priproste i oštre žene. (Svi koji nešto vrede u svom poslu, oštri su.) Ma koliko da su se šalili madridski snobovi i reformatori i podsmehivali receptu »tetke iz Fuente de Todosa«, ja znam da sam svaki put kad sam pustio mašti na volju i kad nisam sabio i sažeo svoj predmet, dao rđavu sliku. To ne znači da su sve one druge uspele, nego da sam ja učinio sve što sam mogao i umeo da uspeju.Istina, govorili su mi da sam zaobilazio teškoće i olako uticao na gledaoce podvlačeći jedno mesto do karikature. Prvo nije tačno, a drugo je samo delimično. Ja nisam zaobilazio teškoće, nego sam ih sve pošteno rešavao, ali jednom rešene, utkao i sabio u ono »podvučeno« mesto. Jer, znajte, na svakoj slici uvek je samo jedno mesto koje dočarava iluziju stvarnosti, gledaočeve stvarnosti. Ono je jedino važno i odlučujuće, kao potpis na menici. To mesto mogu biti oči ili ruka, ili prosto metalno dugme osvetljeno na osobit način.— Ja se uvek zaprepastim i sažalim nad samim sobom kad pomislim sa kako malo znanja, sa kako125mnogo predrasuda i opasnih prohteva sam nekad ušao u život. U ono vreme misliti o osnovnim stvarima života, značilo je neoprostiv porok. Takvo je bilo društvo. A meni, neukom i svega željnom slikaru, to je bilo dobrodošlo. Ali docnije, kad sam čuo kako to isto društvo škripi u svojim sastavcima, prošlo je ispred mojih očiju toliko čuda i pokora, da bi i živinče, na mom mestu, počelo da razmišlja i stvara zaključke.Ja sam u teškim trenucima video svu bedu neukih moćnika, »ljudi od dela«, kao i nesposobnost, slabost i zbunjenost sveta od pera i nauke. Video sam principe i sisteme koji su izgledali čvršći od granita kako se razilaze kao magla pred ravnodušnim ili zluradim očima svetine, a do maločas uistini maglu kako se pred tim istim očima krutne i izgrađuje u neprikosnovene i svete principe, čvršće od granita. A video sam i smrt i bolest i ratove i bune. I pred svim tim ja sam se pitao koji je smisao tih promena, koji je plan po kome se sve to dešava, i koji je cilj kome vodi. I ma koliko da sam gledao, slušao i razmišljao, ja nisam našao ni smisla ni plana ni cilja svemu tome. Ali sam došao do jednog negativnog zaključka: da naša lična misao u svom naporu ne znači mnogo i da ne može ništa; i do drugog pozitivnog: da treba osluškivati legende, te tragove kolektivnih ljudskih nastojanja kroz sto-leća, i iz njih odgonetati, koliko se može, smisao naše sudbine.126Ima nekoliko tačaka ljudske aktivnosti oko kojih se kroz sva vremena, sporo i u finim naslagama, stvaraju legende. Zbunjivan dugo onim što se neposredno dešavalo oko mene, ja sam u drugoj polovini svoga života došao do zaključka: da je uzaludno i pogrešno tražiti smisao u beznačajnim a prividno tako važnim događajima koji se dešavaju oko nas, nego da ga treba tražiti u onim naslagama koje stoleća stvaraju oko nekoliko glavnijih legendi čovečanstva. Te naslage stalno, iako sve manje verno, ponavljaju oblik onog zrnca istine oko kojeg se slažu, i tako ga prenose kroz stoleća. U bajkama je prava istorija čovečanstva, iz kojih se da naslutiti, ako i ne potpuno otkriti, njen smisao. Ima nekoliko osnovnih legendi čovečanstva koje pokazuju ili bar osvetljuju put koji smo prevalili, ako ne i cilj kome idemo. Legenda o prvom grehu, legenda o potopu, legenda o Sinu čovečijem, raspetom za spasenje sveta, legenda o Prometeju i o ukradenoj vatri...Poslednje reci, gluvi starac je vikao glasno. Sad je odjednom ućutao i zagledao se nekud pored mene, kao što mornari motre pučinu. Izgledalo je da u iznenadrtoj tišini osluškuje glas svih bezbrojnih legendi kojima ne zna

imena i ne ume sve da ih nabroji. Tako je ćutao dugo, dok opet ne spusti pogled na stol preda se. Bilo je kao da se odnekud vratio. Tada mu oko trepavki zaigra tanka magli-127ca, sve što ostaje od nekadašnjeg osmejka, i on nastavi tiho, najtišim glasom kojim gluv čovek može da govori.— U mojoj mladosti o tim se stvarima govorilo šapatom, samo sa pouzdanim i bliskim licima, ponajviše u četiri oka. Danas, u 1828. godini našega veka, već odavno može da govori ko hoće i kako god hoće. To, naravno, ne znači da i današnji ljudi nemaju svoje teme za razgovor u četiri oka i šapatom.— Verujte mi da sam video sve i da nisam ne-osetljiv ni budala kad se ničemu ne čudim i kad me ništa ne uzbuđuje, nego da imam pravo na to. Ja sam to pravo iskupio time što sam video sve. A treba videti mnogo da bi se sagledalo sve. Video sam prirodu, video sam društvo. Ah, društvo! Znam mu zakone kristalizacije, toliko proste da nas zbunjuju i da će nas zbunjivati doveka. Čujem mu hod koji je i pored velikog šumora i lomljave samo tapkanje u mestu. Znam sirotinju, strpljivu, mirnu masu. Znam pobunjene, ljude koji idu protiv struje, zlikovce, prosjake, javne žene. Znam kraljeve i prinčeve, naše i strane. Znam generale i ministre, španske i francuske, i što je više, znam narednika koji miriše na kaiš i pomadu za brkove. Sve to znam i sve to nije teško poznati i razumeti. (Ja sam naslikao dosta ljudi, raznoraznih. A ja kad portretišem čoveka, ja mu vidim minut rođenja i128samrtni čas. I tako su ta dva trenutka blizu jedan drugom da ne ostaje, stvarno, između njih mesta ni za šta, ni za jedan dah ili pokret.) Ali ono pred čim se mora zaustaviti i pred čim se ostaje u svetom nerazumevanju i nemom poštovanju, to je svet misli. Jer svet misli, to je jedina stvarnost u ovom kovitlanju pričica i aveti koje se zovu stvarni svet. I da nema misli, moje misli koja ostvaruje i podržava lik koji radim, sve bi se survalo u ništavilo iz kojeg je i izišlo, bednije od sasušene, opale boje i platna koje ništa ne prikazuje.— Nekako odmah posle tridesete godine, mnogo pre nego što ću se razboleti i početi da gubim sluh, usnio sam čudan san. Jedna topla i prijatna soba, gospodska soba koja odaje ukus kolenovića, sa najboljim pokućstvom i nekoliko dragocenih vaza i porculana. Tapete od bledožute hartije sa finom šarom. Kad sam bolje zagledao tu šaru, video sam da je sastavljena od samih slova reci mors ovako ispisane: M ORs. Ćela šara nije bila drugo do bezbroj puta ponovljena, sitno i fino ispisana, reč: smrt. I te čudne tapete nisu davale sobi nimalo neprijatan ni mračan karakter. Naprotiv, želeo sam da me što duže ostave u njoj, prelazio rukom preko tkanina i porculana. Bio sam miran i zadovoljan, kako se može biti samo u prostoriji koja odgovara svima našim potrebama.Prošlo je osam, možda i devet godina. Bolovao sam, putovao, radio, i potpuno zaboravio čudni san.9 I. Andrić: Staze, lica, predeli129Živeći potpuno sam i napušten, u vili pored Madrida, patio sam mnogo. Ne od zla, kojeg je pun svet, nego od svojih misli o tome zlu. Svaki dodir sa ljudima bacao me je u neobjašnjiv i užasan strah. Svaki dan su se otvarale preda mnom nove i neslućene mogućnosti zla i nesreće. Za dvadeset i četiri sata svaka od njih bi mi stegnula stomak, uznemirila srce, otrovala dan i noć, i onda iščezla kao izlišna i potpuno neosnovana. Na njeno mesto dolazila je nova. Te strahote je rađao svaki dodir, svaki pokušaj dodira sa svetom. A kad bih se usamio, one su nicale odnekud iz mene samog.Da bih zavarao strahove za koje sam, što me najgore mučilo, znao da su uobraženi, počeo sam da po zidovima najveće sobe slikam »protivstrahove«. Prekrio sam bio slikama i crtežima sve zidove, tako da nije ostalo prazna mesta ni koliko za nokat. Ostao je bio samo jedan mali trougao iznad prozora. Trougao je bio nepravilan (pošto je soba bila pregrađivana i taj prozor probijen naknadno) i izgledao ovako: r~"~*—*__ Ja sam bio odavno zaboravio nekadašnji san od koga su me delile tolike godine i tolike noći ispunjene snovima koji vršljaju »dok razum spava«. Pa ipak nisam u taj mali prostor uslikao ni lik neki ni ornament, nego sam kao po dogovoru, kao na diktat, napisao reč mors. I to, po nuždi prostora, kako je jedino bilo mogućno i kako sam nekad video u snu: M ORs. I tu je ta reč ostala kao amajlija koja me je branila od strahota,130sve dok nisam ozdravio i vratio se u mirnu vlast razuma, gde amajlije nisu potrebne.— Živeći među ljudima, ja sam se pitao stalna zašto je sve što je misaono i duhovno u našem životu tako nemoćno, bez odbrane i nepovezano u sebi, tako zazorno društvu svih vremena i tako strano većini ljudi. I došao sam do ovog zaključka. Ovaj svet je carstvo materijalnih zakona i animalnog života, bez smisla i cilja, sa smrću kao završetkom svega. Sve što je duhovno i misaono u njemu, našlo se tu nekim slučajem, kao što se ci-vilizovani brodolomci sa svojim odelom, spravama i oružjem nađu na dalekom ostrvu sa posve drugom klimom, naseljenom zverovima i divljacima. Zato sve naše ideje nose čudan i tragičan karakter predmeta koji su spašeni iz brodoloma. One nose na sebi i znake zaboravljenog drugog sveta iz koga smo nekad krenuli, katastrofe koja nas je ovde, dovela, i stalne, uzaludne težnje da se novom svetu prilagode. Jer, one su u neprestanoj borbi sa tim novim, njima u suštini protivnim svetom u kom su se obrele, i u isto vreme u stalnom preobražavanju i prilagođavanju tome svetu. Otud je svaka velika i plemenita misao stranac i patnik. Otud neizbežna tuga u umetnosti i pesimizam u nauci.

Bilo se posve smračilo. Ja to nisam ni primetio. Ali je moj sabesednik, kao svi stari ljudi, bio oset-Ijiv za promene dana i vremena. I svi glasovi spo-13 rlja i oko nas kao da su umukli nekako u isto vre-me. A sa tišinom koja je nastupila gasio se i Gojin glas. V potpunoj tišini, digao se od stola. Ni pomicanje stolice nije proizvelo ni najmanji šum. Otišao je jednostavno, gotovo bez pozdrava, kao što odlaze iz kafane ljudi koji su redovni gosti, rekavši samo, lako i prirodno: do viđenja! Šešir mu je i inače bio za ćelo vreme na glavi, a štap u levoj ruci. Malo posle njega izišao sam i ja. A sutra sam ceo dan mislio sa izvesnim uzdrža-nim uzbuđenjem na starog gospodina i razgovor koji me uveče očekuje. Čim je sunce zašlo za prve katarke u pristaništu, ja sam pohitao u udaljeno predgrađe. Cirkus je bio potpuno gotov. Oko njega su se kupili radnici, besposličari i crni vojnici kolonijalnih trupa. Sa šištanjem su gorele karbidske lampe na ulazu, iako je još bilo vidno. Oko njih su se iskup-Ijale prve leptiriće i zadovoljna deca.U kafani je bilo mirno, gotovo pusto. Seo sam za isti sto za kojim smo sedeli sinoć i poručio jedno od onih južnjačkih pića koja su toliko uhlađena da izazivaju žeđ, i koja u ustima ne daju ono zadovoljstvo koje svojom jarkom bojom obećavaju. Kratko, jedno od onih pića na kojima je najlepše njihovo ime. Sedeo sam neko vreme mirno, ali malo-pomalo moja izvesnost poče da se koleba i da prelazi u nervozno iščekivanje. Razočaranje na koje nisam imao prava poče da me muči. Sećao sam se svega što mi je stari gospodin juče govorio i ponavljao u sebi132sve ono o čemu sam još mislio da ga pitam. Tada prvi put pomislih da napišem ono što sam od njega čuo.Mračilo se napolju. Zapališe prvu sijalicu, pored ogledala, nad kasom. Da prekratim čekanje, zatra-žih mastilo i hartiju. To izaziva priličnu uzbunu i malo objašnjavanje između gazde i posluge. Bilo je kao da sam tražio neko egzotično jelo. Kelner je, izgleda, hteo da mi odgovori: to ne držimo. Ali gazda ga posla u svoj stan, u koji su vodila vrata iz kafane. Otud je izišao snabdeven svim što je trebalo. Dosta krupne hartije koja je kupljena na rasprodaji neke propale firme. Crna i velika mastionica, kakva se sada ne viđa nigde. Crno i zapušteno francusko pero, tanko kao zmijski jezik.Izišao sam dockan iz kafane, pošto sam proveo dva sata u pisanju, čekajući uzaludno sinoćnjeg sa-besednika. Gazda je bio večerao i sad je sa svojim gostima igrao karata, na parčetu zelenog sukna.Pred kafanom je bilo pusto, ali se oko cirkusa jednako skupljao grlat narod pod jarkom i neprijatnom svetlošću karbidskih lampi, koja je licima davala bled i sanjiv izraz i očima nezdrav sjaj. Odjednom mi se učini da sam na kraju gomile, u polutami, ugledao pognutog starca u kaputu zastarelog kroja, sa štapom u ruci i velikim šeširom na glavi. I odmah ga izgubih iz vida. Potrčah kroz svetinu. Zagledani u cirkus, ljudi se nisu sklanjali. Uvijajući se između njih i gurajući ih, pretrčao sam ceo prostor, ali od starca nije bilo ni traga. Jedan oma-133ien čovek u sportskom odelu, pored koga sam zadihan zastao, grdio me je glasno:— Šta se gurate? Kakav je to način? To su dž.e-paroška posla.Morao sam odustati od daljeg traženja onog što se ne može naći. Vratio sam se umoran u varoš. A drugog dana, rano ujutru, napustio sam Bordo zauvek.PREDELI134PREDELIVoz juri sremskom ravnicom. Nedelja posle podne. Prituljena svetlost novembarskog dana. Jak ve-tar nad pustim poljima. Gledam kroz prozor vagona kako suva komuška od kukuruzovine plovi vaz-duhom, nošena jakim jugozapadnim vetrom, izvija se i premeće, diže i spušta, čas slična jedrilici, čas zalutalom galebu mrkih krila.Evo kako i predeli mogu da varaju, kako se varamo gledajući ih:Vozimo se planinskim krajem istočne Bosne. Visoki vrhunci, gole ili šumovite ali uvek strme padine, slikovite klisure uz koje raste priljubljen samac bor, duboki kanjoni nemirnih zelenih i zape-njenih reka. Svuda oštre i iskidane linije seku ili zaklanjaju nebo, a nama se čini da svi ti ispolinski oblici lete, sa hujanjem i upropanj, pravo na nas. Sve je tu oštro i nasrtljivo, sve izgleda izuzetno i značajno, sve izaziva osećanje romantičnog divljenja nerazlučno pomešanog sa nečim što liči na strah i nameće misao da su za te predele vezani neobični137događaji, neka velika istorijska zbivanja. A u stvari, to je miran i zabačen ni po čemu glasit kraj bez imena, koji istorija nije dotakla ili kroz koji je, možda, nekad prošla, hitajući svojim dalekim ciljevima na drugim mestima, a njega ostavljajući neizmenjena u njegovom bezimenom sivom bitisanju i mehaničkom smenjivanju jednoličnih funkcija biljnog i životinjskog postanka, rasta i dotrajavanja.Sasvim je drugačije, sasvim protivno od svega toga kad se vozimo ovako sremskom ili bačkom ravnicom. Oči nam zasenjuju samo bezbrojne i beskrajne brazde; one se, već prema brzini vožnje, ili šire i sklapaju kao neprestana, ćudljiva igra raznobojnih lepeza, levo i desno od nas, ili se pretvaraju u razlivene mrkozelene vode koje strelovito struje ka oštroj liniji u dnu vidika, gde ih očekuje nevidljiv i dubok pad. Jedva naziremo krovove sela utonulih u prevojima i oskudnom poslednjem zelenilu drveća, a jedino što se ponekad uzdiže iznad njih, to je zvonik, ali i on izgubljen u jednolikosti mrke ravnice i sivog neba, neznačajan i po obliku i po svom naporu da se uzvisi. Tu pogled nema na čemu da se zaustavi sve do najdalje crte koja nije više zemlja i iznad koje se stere nebo, i ono jednolično i beskrajno, kao da su i to samo neke ažurne, zlatne ili sive oranice za nama nepoznate

useve. I ovde se sve kreće i leti, ali bežeći u svim pravcima od nas i sve povijeno i po tlima, kao trava poleguša ili ptica niska leta. Bezoblično i prizemljasto sve što pogledaš, i sve podseća na radni dan, na dugo138pusto vreme i običan život. A u stvari, ova ravnica je poprište velikih istorijskih događaja i sudara, od vremena seobe naroda i rimske odbrane carstva, preko vekovnih turskih pohoda i ratovanja, do partizanskih »baza« i velikih bitaka u skorašnjem ratu naših naroda protiv fašizma. Tu su ravnicu stalno i nemilosrdno, u svim pravcima, oduvek špartale seobe, bežanije i velike vojske, tu imena salaša, sela i malih gradova često označavaju mesta gde su bi-jene velike bitke i sklapani istorijski mirovni ugovori. Ali ovaj predeo ne odaje ništa od toga. Ravnica je takva: krotka i neugledna, rađa, ćuti i pravi se nevešta, uvek spremna da bude poprište ljudskog rada ili ljudskog razaranja.Tako, eto, i predeli mogu da obmanu za trenutak čula i misao čovekovu, da jedno pokazuju i govore a drugo budu i znače.Nedelja posle podne. Voz brekće i striže surom sremskom ravnicom. Kad pogledam proz prozor vagona, vidim kako vetar jednako nosi suvi list kukuruzovine, koji je sada dalek i crn na pozadini sivog neba, kao zadocnela ptica kojoj ime ne možeš pogoditi.139NA KAMENU, U POČITELJUPočitelj. Na jednoj nozi stoji, jednim se stopalom drži zemlje, i to ne celim. Nije lak ni udoban položaj. Nije vesela mogla biti istorija ovog čudnog utvrđenog naselja čiji je sav smisao bio oduvek u tom da je utvrđeno, a naselje je samo po nuždi i uzgred. Za šest vekova biti grad od kamena, u strmoj, krševitoj i tesnoj dolini Neretve, na teškom i izloženom mestu (»zemlji na ćenaru«), nije laka stvar ni zavidna sudbina.Mučni su morali biti i teški kaštelani, dizdari i kapetani koji su u toku vekova, prvo hrišćanskih a zatim osmanlijskih, sedeli u najvišoj od ovih kula koje je vreme odavno poseklo i svelo na jednu me-ru, ali koje i danas, poslednjim ostacima, kazuju svu razliku u nekadašnjim, pravim, dimenzijama. Strogi i nepoverljivi su bili ti ljudi u stalnoj borbi sa trošnošću materijala i neizbežnim slabostima ljudske volje i karaktera; njima je briga za bezbednost ovog grada, čuvara državne bezbednosti, ležala neposredno i ćelom težinom na grudima. Oni su i no-140ću osluškivali tok ćudljive Neretve koja jede zemlju i podriva stenu ispod grada; bdeli, da bi videli da li bdi straža na bedemu; i strepeli od zavere, mita i varke, od ljudskog lukavstva koje na ovakvim me-stima nikad ne spava i ne miruje, a često upropa-šćuje na spavanju one koji se miru i spavanju potpuno predaju. Samo svojom budnošću je živeo i samo na jedno oko spavao mnogi koji je ovde morao da živi.Kakva je morala biti posada ovog grada koji je i pre nego što je postao ruševina morao biti isto ovako neljudski strm i isposnički suv. Raznolika u raznim epohama po broju i sastavu, snazi i vred-nosti, pripadnosti i imenu, ona je bila uvek slična po svojoj stalnoj borbi sa čamotinjom, oskudnim tajinom, daljinom ili iščekivanjem. U njihovom postojanju moralo je biti uvek, i u najmirnijim vremenima, nečeg od prvobitne opasnosti i mučnog opreza, koji su stvorili i obeležili ovo mesto kao tačku bdenja i stražarenja, nečeg od gorke dužnosti i vojničkog samopregora, ali i nečeg od ponosa i sile, i svesti o dužnosti i o veličini svoga poziva vazda budne brane, sačinjene od kamena i živih ljudi.Bilo je, i moralo je biti, mnogo čamotinje i dosade i askerskog čmavanja u očekivanju sukoba i opasnosti koje ne nastupaju, dok život postaje sav jedno jedino jednolično iščekivanje bez kraja, a sa zaboravljenom prvobitnom svrhom. Bilo je čežnje za pokretom i širinom, uživanjem i promenom, oštre141i bolne kao sečivo u živom mesu. Ali bilo je, i moralo je biti, i radosti, divlje, kratke i vojničke, u svakom belasanju ženske košulje na čobanicama sa druge obale, u ćilibarski žutom mostarskom vinu koje ljuljuška u sebi neuhvatljiv i stalan zelenkast odsev i koje je, pored slasti i opoja imalo za islamskog ratnika i draž zabranjenog i grešnog uživanja. Bilo je slasti u voću iz prisoja, u toploj pogači i neophodnoj kafi, u jakom ljubuškom duvanu, dobrom i nerazdvojnom drugu dnevnih i noćnih časova. (Još i danas se kao pletivo nevidljivo finih niti provlači kroz prozore i mazgale, kroz divlju pavit i lišće smokve i kržljava nara, i — nešto od snova i svetova sagledanih u duvanskom dimu.) Bilo je i moralo je biti.Seo sam i naslonio se na gladak izvaljen kamen, koji je nekad bio nešto u zgradi koje više nema, ćerčivo, prag ili dovratnik.Ovo je retko i dragoceno mesto. Ovde se može zamisliti vreme i odnosi ljudski u njemu. (»Vreme zemno i sudbina ljudska«.) Bar tako se za trenutak čini. A ta zamisao, ma kako kratka i nepotpuna, vredi napora da se potraže ovakva mesta, vredi teške tuge njihova postojanja.Ovaj kamen je u znoju ljudskog lica vađen, klesan i uziđivan u smišljene građevine koje služe ljudima za njihove raznovrsne potrebe i odgovaraju njihovoj želji za lepotom, želji koja ide mimo i,142često, iznad tih potreba. Služio je ovaj kamen i trošio se, sporo i neprimetno, u toj vernoj službi, sve dok njegova namena nije izneverila njega, dok nije nestalo svrhe kojoj je namenjen i ljudi kojima je služio i on i njegova svrha. I opet je, kao kamen, ostao tu na mestu, i ožiljcima i tragovima na sebi govori i sad o toj službi, i stajaće dok ga voda i zemlja ne otplave i ne pokopaju. (Jer, obrađen kamen niti ume šta da sakrije, niti može šta da za-boravi.)

Eto, sa takvog kamena, pod do beline užarenim nebom, u Počitelju, naslućujem vreme dublje i dalje od svih poznatih mi ljudskih odnosa koje meri-mo vremenom i koji nam služe za naše površno i veštačko merenje vremena. U magnovanju, koje mi svojom kratkoćom oduzima svaku sigurnost suda, ugledao sam, čini mi se, iza nas i ispred nas, ve-kove koji su već izvan svake mere i računa, svake moći sećanja, i one koji još nisu dobili imena ni obeleženi događajima. — Kažem »ugledao sam«, ali kažem tako samo zbog nedostatka reci, jer u stvari ja nisam video, nego obnevideo u tom trenutku vidovitosti prema kom je svaka munja spora i dugotrajna. Rekao bih možda »naslutio sam«, kad reč »slutiti« ne bi bila tako dvosmislena i zamračena, metafizičkim prizvukom koji je prati, dok je ovo o čem ja ovde sa kamena u Počitelju govorim, sama sušta stvarnost ovog našeg, ljudskog, jedinog, i isključivo ljudskog života.143Nikad nisam mogao bez uzbuđenja stajati na ljudskom rukom obrađenom i od upotrebe izlizanom kamenu nekadašnjih gradova i zdanja. Od tog oborenog, toplog kamena sa bivših građevina, pod suncem koje je isto, u mene je uvek ulazila uzbudljiva vizija života pomrlih ljudi i naraštaja, njihovih potreba, strasti, verovanja i zabluda, sudara, privlačenja i odbijanja, večitog talasanja ljudskog mora na tvrdoj i neprolaznoj zemlji.Treperenje podnevne žege na ovom kamenju, koje je, pre nego što je postalo ruševina, živelo pod rukom nekadašnjih ljudi i u službi njihovoj, na rasli-nju koje to kamenje razmiče tihom a silnom snagom, nije za mene gola i nema igra stihije, nego govor života i slika onog što je sada i što će biti u velikoj i promenljivoj i večito istoj drami ljudskog postojanja.Smokva u pukotini tvrđavskog zida.Na ovom mestu pre dvadesetak godina deca su, posle kupanja u Neretvi, zastala da se odmore, jedući zrele, meke i slatke smokve. U letnjoj obesti gađali su jedni druge ostacima nagrizenog voća. Sitno parče smokve palo je tada u pukotinu starinskog zida. Dogodine tu je isklijala smokva. Kao nedonošče, klica je dugo lebdela između rasta i nestanka. Grumen zemlje u pukotini, retke kiše i slaba rosa učinili su svoje i klica se održala. Izrasla je smokva — bogalj. Oniska, kriva, kao bršljan pri-144pijena uza zid. I po zakonu koji važi za svaku smokvu i za sve živo, stala je i da rađa sitnim, retkim, spečenim plodom koji nikad ne dozreva. I sad joj pri vrhu vidim nekoliko takvih plodova, i oni, kao svaki plod na svetu, čekaju početak medne jeseni. Rađa i rađaće po istim zakonima po kojima rađaju bujne i plodne smokve u dobroj zemlji i na pogodnom mestu. — Prolazim pored nje, dirnut, i bele-žim njeno postojanje, čuvajući se dobro da je ne oskrnavim olakim poređenjem, taštom metaforom.Iza strme padine brega, iza one njene oštre mrke linije koja se ocrtava visoko na nebu, prosu se, kao pregršt crnog lakog zrnja, bačen iz nevidljive ruke, buljuk čavki. Ovde ni ptice, izgleda, ne lete mirnim letom ptičijih jata. Nemo i meko popadaše mrke ptice po kuli, zapušiše njene mazgale i okitiše, kao pogrebna dekoracija, crnim rubom male prozore. I upotpuniše predeo.Još ovde žive ljudi. Malobrojni i navikli na život u bivšem gradu. A u ovakvim letnjim danima, sve što je zdravo i za rad sposobno odlazi izvan grada, na poljske radove. Tamo dole, nizvodno, pored Neretve nalaze se njihove vedre i plodne njive, a ovde su im stare kuće, skrivene među ruševinama. Još kuće nose brojeve. Ali se može dogoditi da otvorite nekoliko takvih vrata sa brojem, sve jedna za drugim, i da umesto živih ljudi i stvarne kuće ugledate u čkalj i travu zaraslo dvorište i kostur od nekada-10 I- Andrić: Staze, lica, predeli145šnje kuće, sa prozorima iz kojih zjapi praznina. A može vam se desiti da na zvuk kanata koji se otvara odjednom čujete iz oronule kuće ženski glas, slab i starački.— Ko je to?Iznenađeni i zbunjeni, ne odgovarate odmah, adrevni glas zvoni:— Ko jeee?U tom glasu živi starina našeg jezika, sa bojama i dužinama samoglasnika kakve se više nigde po savremenim naseljima ne izgovaraju i ne čuju. U njemu je, čini mi se, i drevna senka tvrđavskog nepoverenja koja je nadživela svoj povod i kamenitu tvrđavu i javlja se, u po bela dana, još i u njenim ruševinama.— Prijatelji! — odgovorio sam bez razmišljanja i sa toplinom i željom za susretom.Napuštajući Počitelj, seo sam još jednom na vreo oboren kamen, na najvišoj tački grada.Miran je svet kako ga u ovom trenutku vidim. Bezbrojni nezavršeni pokreti i nedočeti zamasi i počeci legli su za tren oka u mrku prugu u kojoj se poklapaju dve skazaljke. Mirno je i nepomično sve oko mene; zgrade, raslinje i predmeti, oslobođeni svoje senke, ne teže nikud i ne kazuju ništa. U ne-svesnoj trenutnoj samoobmani, ja taj mir protežem na sav svet, kao jednu od onih varki koje znače istinu jednog trenutka.146Izbledeo je u belo-modrom žaru jezičak nebeske vage. Ni znaka ni brojke, ni pisma ni glasa. Ne zove se nikako, ne označava ničim i ne beleži nigde ono što kazuje ovaj trenutak na kamenju, među kamenjem, pod zenitskim suncem. Dan nema imena, vre-me nema mere, svet je izgubio granice. U savršenoj ravnoteži miruju tasovi postojanja i nepostojanja.

Ali, već idućeg trena skazaljke će se pomaći iz svog podnevnog položaja i rastaviti se nevidljivo i nemerljivo malenim, ali od svake kataklizme jačim pokretom — i svet će se ukazati našim očima onakav kakav je, sve će se zvati po imenu i meriti ustaljenim, ograničenim, nama pristupačnim merama naše misli i našeg koraka. Sve će postati ono što je. Sve živo i mrtvo oko mene dobiće opet svoju sen-ku, bukagije koje sa danom rastu težinom i obimom. Sve će i postojati samo kao pokret i ukoliko je pokret. Krenućemo sa povorkom. Za nama će ostati neizrečen, neizreciv i mimo svaku meru veliki trenutak bezimene veličine i varljive, divne ravnoteže sveta.Zaboravićemo nauk i poruku kamena u ruševinama, i ništa na svetu neće moći da nam ih potpuno oživi u sećanju. Ništa. Ni ovi redovi koje beležim na tom kamenu, u podnevni čas.10*147ŠPANSKA STVARNOST I PRVI KORACI U NJOJQuien ha visto la faz del Dios hispano?A. MachadoPrva zabeleška. — Ako hoćete da pored i mimo onog što je zajedničko Španiji i ostaloj Evropi potražite, u mašti, predeo specifične španske stvarnosti, treba da izvršite jednu smelu projekciju u nerealno. Sa krajnje tačke onog što ostala Evropa zove realnost zamislite povučenu, u produženju, pravu liniju. Dokle? Nemogućno je kazati dokle, jer mi stranci ne možemo da joj dogledamo kraja, a španski duh često i sam sebe iznenađuje i, u mnogo slučajeva, ne voli reč granica. Na toj liniji odigrava se ono što ovde nazivamo španskom stvarnošću. U toj španskoj stvarnosti i najmanja stvar bi se stidela kad bi služila samo onom cilju kojem ga je praktički život namenio. Tu sve što postoji nastoji stalno da prevaziđe sebe, i sve je nadvisilo svoju vulgarnu namenu, za prst, za podlanicu, ili za lakat, ali sve je klisilo uvis. I tu, iznad linije praktičnog života a ipak u organskoj vezi sa njim, stvorilo jedan fantastičan klimat u kom neodređeno148mešaju svoje vode java i priviđenje, a najobičnije stvari svakodnevnog života imaju često boju i intenzitet sna.Put kroz Kastilju. — Retke modrikaste i srebrne vode, razlivene i neuobličene kao u dan stvaranja. Svuda biblijski vidici. Drumom, pored nas, žena sa detetom u naručju jaše na magaretu; za njom pešači muž sa dugačkim štapom. Kao da prikazuju Bekstvo u Misir. Malo, pa se ukazu mrki i naoružani žandarmi, kao da traže opasno dete po naređenju Irodovom. Na vidiku osamljene pinije ili neka ruševna kula oko koje obleću gavrani. (Tako sve zemlje koje imaju nečeg svoga osobenog ispunjaju stranca na prvom koraku tugom i strahom kao zla-torodna carstva iz priča.) Ponekad i ti usamljeni znaci vegetacije i ljudske kulture iščezavaju, i pred očima ne ostaje do gola zemlja, obrasla retkom travom bez boje i života, sa nekim svečanim ali nemilosrdnim nebom nad sobom. Neka ujednačena vrelina od koje se ne može pobeći i koja dolazi podjednako odozdo i odozgo, kao da je negde ispod naših nogu zapaljeno još jedno ovakvo platinski bledo a usijano sunce. I da taj kraj, ubog i tužan, nije protkan tu i tamo gajtanima dugih i tankih potoka koji se granaju i prepliću, ništa se žalosnije na svetu ne bi moglo zamisliti.149U ravnici, izgubljeno, poneko selo, sabijeno u sredini, rastreseno po okrajcima, u boji potpuno izjednačeno sa zemljom i sprženom travom. Ono i ne pomišlja da bude lepo. Te spečene kućerke okuplja i predvodi velika crkva. Glomazna, sa romanskim zvonikom bez ukrasa i lepote, ona pokazuje kako je na toj zemlji i pod tim suncem teško vršiti službu između ljudi i njihovog sna o nebu. To znači večno sastavljati kraj s krajem, nikad ne moći sastaviti ih, i nikad ne odustati od težnje da se sastave. Ta španska seoska crkva liči na teretnu lađu kod čije se gradnje mislilo samo na svrhu a ne i na obličje. I sad, ovakva kakva je, potvrđuje drevnu istinu da oni koji predano Bogu služe nisu ni lepi ni prijatni ljudskom oku.Nema ptica. Nema zvuka da pokrene vazduh. Preko dubokog korita gotovo presahle reke kamenit rimski most na jedan luk. Toliko je pocrneo i oba-vijen bršljanom, da izgleda potpuno vezan i izjednačen sa tim krajem. Stoji kao usnuo nad svojim sopstvenim likom u plitkoj vodi. Ispod mosta, na peščanom sprudu, nekoliko crnih vitorogih bikova, sa čuvarom na konju, više liče na heraldičke simbole u nekom grbu nego na stoku na paši. Javljaju se opet pinije. Sad ih je ceo šumarak. Ali i one kao da nikad nisu bile mladice i nikad neće dotrajati. Stoje kao skamenjene, sa škrtom senkom pored sebe, nepomične.Sve je kao san pun značenja.150Pa opet nestaje vode, drveća i živih bića, kao da ih neko briše. Nigde senke, ni koliko najmanji boks u koji bi mogli skloniti za trenutak užarena kola. Nigde glasa. Mi putujemo kroz tišinu kakvu nikad nisam našao i u kojoj glas našeg skromnog motora izgleda kao lomljava neke vasionske kataklizme. A već sekund docnije briše ga i zatrpava usijana ka-stilijanska tišina, kao vejavica ptičiji trag u snegu. Nigde boje. I ja se pitam kakav bi trebalo da bude taj cvet koji bi smeo ovde da se pojavi, i koja se boja ne bi postidela ovog žednog neba i gorde goleti.U kakvo carstvo vodi ova kapija božjeg gneva? Kakvo ispaštanje krije lice ove zemlje u svojoj ispo-sničkoj nagoti i strogoj zamišljenosti? Šta znači ovaj ognjeni pečat koji je sve spržio, i sada, nečitak, ostavlja samo slutnju drevne legende o iskonskom prestupu koji je cvetno rajsko čovekovo boravište pretvorio u tegobnu zemlju jalovicu? — Kao večiti refren između gluvog neba i neme zemlje, i jedini odgovor na sva pitanja, javlja se kastilijanskom čo-veku misao: da negde na drugom mestu mora biti naš pravi zavičaj i zemlja ostvarenja, da nam ovde nema trajna boravka ni stanovanja.

A potkraj toga dana pokrenu se i razmaknu sivo nebo nad nama, kao metalna kupola na zvezdarnici, i dužinom celog vidika ukaza se drugo nebo sa prvim zvezdama. I odnekud pravo sa toga neba krenu nam u susret neka dženetska hladovina, sa povorkom modrih boja kakve svet nigde ne poznaje. Izgledalo je da ova siva i štura Kastilja otvara riz-151ilicu svih bogatstava i lepote, koje zbog nepoznatog jada i svoje beskrajne gordosti nikad ne meće na sebe. Razvi se pred nama nebesko platno sa konstelacijama koje su izgledale nove i nepoznate, sa zve-zdama svežim i teškim i bliskim kao voće na grani za rodne godine. Vetrić koji nas srete bio je dah novog sveta i drugog kontinenta. Zanosio je glavu i u isto vreme rastvarao nam oči širom. Gledajući prizor pred sobom, ja sam se u nedoumici pitao da li to neko nevidljiv prostire u ravnici ispod nas nebesko platno, ono što mu je preostalo pošto je pokrio visine nad nama, ili se na modroj pomrčini pale bezbrojne svetlosti grada koji nas čeka.Već prolazimo pored nekog naselja. Ogromne tamne mase zgrade sa sitnim retkim svetlostima, ali tišina je još uvek potpuna. Odjednom jedan glas, oštar, muški, nerazumljiv i stravičan. Šta znači taj uzvik u tami? Da li se tako dozivaju ljudi, vabi stoka, ili je to bio početak neke pesme? Ali mi smo već daleko od naselja, ponovo u tami i tišini, i glas je nestao bez traga kao što se neočekivano i javio. Ko će znati glasove kojima nas kroz tamu dočekuje nova zemlja čije ljude i običaje ne znamo!Jedna nova stvarnost otpočinjala je svoju igru sa našim čulima.152PORTUGAL, ZELENA ZEMLJA (Odlomak putopisa)Buđenje na samoj portugalskoj granici. Čudno buđenje, svježinom i zelenilom, liči na jutra iz djetinjstva, kad nas je budio južni vetar i huk vode i snijega koji se topi od miline. Španija je za nama kao nešto sanjano i teško. Portugal (opet talas sjećanja odnekud iz najdaljeg djetinjstva u kome je ime te zemlje vezano za oblik i ukus pomorandži), Portugal otvara zelenu kapiju kao za prazničko jutro.Pogranična stanica i neke vile. Prvi i slabi primjeri portugalske arhitekture koja se pri vrhovima rascvjetava u nezdrave oblike tropskog cvijeća, sa tipičnim keramikama koje će nas pratiti s kraja na kraj zemlje.Slaba kafa, topla mineralna voda, nesporazumi kod plaćanja i mijenjanja novca. Ali neobično mirni i učtivi carinski činovnici, koji navuku bijele rukavice dok vrše pregled putničkog prtljaga.Počinje talasasta ravnica s pastelno blijedim zelenilom. Zemlja izgleda mršava, površno obrađena.153Počinju da privlače pažnju drveta koja se nižu uz prugu i konačno pretvaraju u čitave šume, rijetke i prostrane. Ta drveta liče izdaleka na masline, ali su znatno veća. Stablo im je u cjelini ili djelomično prevučeno nekom crvenom zemljom. To je cortica, drvo sa koga se dobiva pluto. Kad stablo poodraste, guli mu se jedan dio kore, a oguljeni dio premaze se crvenom zemljom. Dogodine se oguli onaj drugi, pošteđeni dio, dok drvo ne baci na se novu koru koja se opet guli na isti način.Satima prolazimo kroz jednolične šume ovih drveta koja ljudi strižu kao ovce.Oko podne osjeća se vrućina. Sve češće bivaju vile uz prugu. Ispod luka jednog visokog akvedukta ukaza se modra ploča mora.Lisabon. Nemirna varoš na vulkanskom tlu. Nigdje na svijetu nisu ljudi mirniji i učtiviji kad govorite s njima pojedinačno, a svi ti mirni i učtivi ljudi zajedno stvaraju nepodnošljivu buku od koje ne možete da spavate.Lisabonski đaci nose neke staromodne ali dopadljive pelerine. Bez okovratnika, pripijene uz ramena i dugačke do zemlje, one su mnogo ljepše od poznate španske kape. Ta originalna nošnja daje mladićima sasvim nesavremen, ali neobično simpatičan izgled, i podsjeća na romantiku i opjevani čar đakovanja iz Brankovih vremena. Gledajući te mladiće mrke masti, sa zamišljenim izrazom na licu, koji daje nemir i tugu tih godina, čovjeku se čini154da je to Mladost sama što prolazi, a nit je mogućno zaustaviti je ni sporazumjeti se s njom.Ko rano rani — biće u Lisabonu nagrađen jedinstvenim prizorom: ribarske žene koje nose ribu u širokim pletenim korpama sa pristaništa u varoš. Savršena ravnoteža njihovih tijela i tereta koji nose, nasmijano lice, raspjevana usta, toj povorci žena koje rade daju izgled ne neke nužde i rabote, nego nečeg bahantskog i svečanog. U grupama, one ćere-taju putem i nose svoj teret na glavi kao neki ukras, i podržavaju ga grudima, kukovima i bosim preplanulim nogama. Jedna je išla osamljena — ko zna kakva je i njena muka! — i pjevala sredinom ulice, zaneseno. Pratio sam je dugo očima. Od pjesme sam razabrao samo dvije riječi iz refrena i zapretao ih kao čobanin vatru, od straha da ih ne zaboravim. I sad čuvam te dvije riječi. I kad god ih izazovem u sjećanju, kao da sastavim suprotne krajeve električne žice, plane u meni melodija tuđe zemlje, ljeta, mora i prostog veselja.Ali nije Lisabon ono što čini u mom sjećanju ovu prazničnu zemlju onim što jest. Na dvadesetak kilometara od prestolnice, leđima prislonjena uz mrke bregove a licem okrenuta ka ravnici koja se završava morem, stoji mala varošica, selo gotovo. Sin-tra, sa bivšim kraljevskim dvorcem i kaštelom Pe-nja, koji po svom položaju prevazilaze ljepotu svega što se može izmisliti i ispričati.Kralja više nema odavno. Pokazuju vam dvorac sa preostalim namještajem, malo dvorište sa šedr-

155vanom i klupom na kojoj je Kamoens čitao svoje stihove kralju Sebastijanu, a svaki prozor, svaka terasa, otvara pred vama, pod novim uglom, jedinstven vidik od dvadeset kilometara zelene ravnice porubljene neodređenom prugom mora koje bi jesti i izgleda, u daljini, kruto i nepomično kao da jeDe piedra, de metal, de cosa dura(od kamena, od metala, od krute tvari), kao duša Kamoensove nimfe.Pred dvorom trg sa česmom, opkoljen kućama i baštama. Mali hotel, čist i prijatan. Jedan od onih hotela u kojima se vrata na sobama ne zaključavaju, u kojima se svako osjeća već prvog dana kao kod kuće.Terasa sva u zelenilu. Drveta po strmim obroncima brijega, po ulicama, između kuća; sa svih terasa i samih zidova rastu drveta, vitka, bujna, uvijek zelena. Na trgu romoni voda.Turci su govorili za najljepšu pokrajinu svoga velikog carstva: »Savršena zemlja. Gdje zakopaš, poteče pitka voda, a gdje padne sjeme, tu nikne drvo.« Ovo je takva zemlja.Na trgu ispod terase, mršave djevojčice prodaju neke kolače. Svladajte odvratnost od onoga što se prodaje na ulici i kupite te kolače koji se zovu kežada. Pažljivo umotani u dvostruki papir, oni su čisti, ukusni i kao dobra poezija: slatki su, a nisu otužni.156Sa nevidljivog tornja iskucavaju neki sati. Najljepša popodnevna muzika za putnikove uši. Njihov zvuk je tako prijatan da slušajući ih zaboravite da ih brojite.Srećni ste i mirni: u Portugalu ste. Pred vratima čekaju kola koja će vas odvesti iz njega.157PRVI DAN U RADOSNOM GRADU(Pismo našeg prijatelja iz Italije)Bio sam u pustinji, sam samcit, među divljim zverima i akrepima, napola mrtav od posta i pokore — pa ipak mi se činilo pokatkad kao da čujem huk pesa-ma i igara veselih rimskih devojaka.Sv. Jeronim»Prijatelji moji, vi se sećate! I onaj grad, i naš život u njemu, vi jedino dobro znate; ne bi imalo nikakva smisla da ma kome drugom o tome govorim.Nikad nisam voleo Jug; sad ga mrzim. Sama priroda je kaznila južne zemlje i njene stanovnike, osudivši ih na večiti post, da celog veka jedu samo salatu i ribu, i to sve na zejtinu, i davši im sivkaste pejsaže od žalosnih cipresa koje nose gorak i sitan plod, ili pretencioznih pomorandži i južnjačkog cve-ća, koje ne miriše i ne veseli. Naravno da svet koji živi na tom tankom režimu mora da je pun predrasuda, i da lako dođe do pogrešnog shvatanja: da životu, kakav jest, ima šta da se doda ili oduzme. I zato mnogi od njih provode vek svoj u jalovim po-slovima i gorkim borbama, a sve sa nemogućnim perspektivama u neku večnost i neprolaznost.A šta preostaje meni koji, vrativši se sa Severa, postadoh stranac i u rođenoj zemlji? Da se sećam, i da vam pišem ovo drugo pismo. (Srećni i zadovoljni ljudi ne pišu nikako, ili veoma kratko.)Sklapam oči i gledam radosni grad. Prosut u ravnici, izgleda beskrajan, zapljuskuje brežuljke i nadaleko rasteruje šume. Tako, s visoka, i ne liči na varoš, nego na neki čaroban usev, veselu njivu. To je radosni grad. Posut snegom, sav u linijama koje se lome, povijaju, lete. Vesela, topla arhitektura, bez smešnih pretenzija na neprolaznost, s neočekivanim završecima, puna dosetaka i naglih prelaza, koji izgledaju kao lavine gromkog smeha, koje nikad ne prestaju da se ore. Sve u njemu govori, peva, smeje se, ili nasmejano ćuti. Niti znam tačno kad je i mene obuzelo to pijanstvo, nit verujem da će me ikad potpuno ostaviti. Sve je to još od onog prvog zimskog dana kada sam stigao.Šezdeset kilometara pre samog grada, na nekoj stanici, dečaci odeveni u belo prodaju vruće i masne kolačiće, samo što ih ne poklanjaju. A takav je topal i mirisan dah što ga ti kolači šire kroz jutro, da se već iz njega predoseća obilje i mirna radost grada. Pa onda ulazak. Ulice i dućani puni svetla, ali nijedno ne miruje. Vid se čoveku uzima od bleska. Jednooki automobili strižu i ropću. Na fijakerima visoki nasmejani kočijaši, ušiveni, kao158159lutke, u somot i krzno. Sitan led, kao iskre, vrca ispod kopita i sipa, šaleći se, u lice.— O-o-o-o-o-p!— Kud si zino?— Drž' levo.— Levo, levo, ljubi te brat!— Na levo-o-o-o ...I ovde se kočijaši prepiru, kao svuda na svetu, ali u smehu.Sleva i zdesna, kao na američkoj izložbi, teku strelovito dućani i veliki jarki prozori. Blesne dra-guljarski, pa se zaniha i suzi, smešaju se brilijanti, časovnici, zlato i kristali, pa se pretvaraju u delikatese: projure banane, sirevi u staniolu, sušena riba biblijske veličine, i tanke flaše; pa sve prelazi u prozor s tkaninama jarkih boja, s perjem i ble-štavim sitnicama, koje dobivaju i gube svoj smisao na ženskom telu, pa u drugi sa knjigama i mapama celog sveta. I sve to u sekundima.Iskrsava hotel.

Osvetljeno, zastrto, toplo stepenište. Istrčava posluga iskreno učtiva, malko, prijatno, gotovo familijarno nasmejana. Sam prtljag ulazi. Prostran crveni lift, kao nagoveštaj prijatne sobe, hoće već da krene, kad ga dečak naglo zaustavlja. Upada jedna mlada žena, grleći svoje krzno na grudima, kao da nosi mezimče.Lift mili bez šuma. Promiču spratovi kao površine mlečnog svetla. Mladost i njena neodoljiva želja ne traže naročitog povoda da otpočnu razgovor. Po-160vod je dao dečak sa lifta, punačkih obraza i prćastog nosa. (Da nije to, pomišljao sam posle, onaj bog ljubavi koga su stari toliko slikali kao de-čaka.) Naše sobe su bile na istom spratu. Rastajući se na hodniku, ja joj rekoh da me je toliko zbunila svojom pojavom, da mi se, kako sam stranac, može desiti da pogrešim broj sobe.— Ne bih rekla. Gledajući vas, izgleda mi da ne možete ni u kom slučaju pogrešiti.Uzajamni nepreterani komplimenti krila su svake ljubavne akcije; oni imaju uvek svoj smisao, njima je sadržina nepotrebna.Ona iščeznu u vratima svoje sobe, stiskajući oko lica krzno puno smeha.Jedan sat docnije, sedeo sam u toj istoj sobi.Sedela je na tamnom divanu, u haljini golubije boje i, grickajući čokoladu, govorila. Ćerka je poštanskog činovnika iz provincije; četiri sata brzim vozom. Dolazi tako pokatkad u prestonicu rođacima. Ovaj put je odlučila da odsedne u najvećem hotelu, da vidi kako je to, i hoće li joj se štogod desiti. Šta da radi? Eto, ne govori bogzna kako francuski, ali ima talenta za strane jezike. Gine za putovanjem. Naročito bi volela da može videti južnu Italiju i severnu Afriku. Njen stric, koji u njihovoj varošici ima manju banku, strašno je voli; pa ako neke akcije, brodarske ili tako nešto, skoče, obećao joj je da će je povesti u Pariz. Dragi bože, daj samo da te akcije, kojima ona ne zna imena,11 I. Andrić: Staze, lica, predeli161što pre i što više skoče. Jer, njoj je strašno živeti ovako, ne poznavajući stranog sveta. —To je bilo jedno od onih skrovitih blaga na koja, po svoj prilici, misle sociolozi kad pišu o skrivenim mogućnostima, dobrima, snagama i lepotama, koje ima provincija da dade velikim gradovima. To je bila ona retka, malko opora, palanačka lepota, koju posle dugo pamtimo. To je bila žena koja upravo dolazi iz male varoši i koja je već prekoračila svoju palanačku konvenciju a još nije naučila novu, veli-kogradsku, pa stoga se daje lakše i brže nego palan-čanka, a više i bolje nego žena iz velikog sveta.To je bio čas koji je u životu žena redak, i koji traje veoma kratko. Taj čas je proticao preda mnom. Ja sam sedeo na nekoj maloj nezgodnoj stolici od modra somota, a ona na divanu. Ispitivala me sa onim naročitim mirom koji ima svaka savršena ženka, pa ma bila zver u šumi.Kako je u velikim gradovima? Igram li? Sviram li? Pevam li? Svi ljudi s Juga pevaju. Jesam li video vladaoce i prinčeve? Glumice i operske pevače? Jesam li gledao kako se filmovi izrađuju? Kakva je razlika između Rima i Pariza? A London? Noge je bila privukla na divan, i sedela je tako sa rukama sklopljenim u krilu, i gledala me kao zaneseno de-te. Htela je da joj pričam samo o svečanim događajima, velikim ličnostima. Čim bih se u govoru dotakao rada, borbe, oskudice, ili ma kakvog nesklada, ona me je prekidala.162— Šta ima da se bore? I u nas u varošici ima tako jedan klub. Moj otac ide tamo sa ostalim činovnicima i trgovcima; kaže — da izmenjuju misli. Jadni ljudi! A kad je, jednom-dvaput u godini, bal u klubu, ni parket ne mogu da uglačaju kako treba...I odjednom bi gubila stav deteta koje zaneseno sluša, i njeno lice bi dobivalo neki neočekivan izraz. Kosa joj se razigra u nemirne bičeve, oči malo stisnu i dobiju odlučan sjaj, ruke rašire, profil istakne jače.— Sve bih ja to drukčije uredila ...I gledajući je tako izmenjenu, bio sam zaista sklon da poverujem da bi, bar za jedan čas, bila u stanju da zaustavi i smiri sve svetske brige i sporove i uvede neki svoj red.I, za vreme koje sam proveo u njenoj sobi — ne-mogućno je kazati koliko je trajalo, jer se to vreme časovnikom ne može odrediti — ona je tako, na čudesan način, po nekoliko puta menjala stav i izgled i pokazivala mi se u neočekivanim izrazima i oblicima. Je li to bila mudra žena iz priča sa Istoka, ili siroto devojče koje vas sretne u sumrak i drhtavim glasom pita gde je ta i ta ulica?Nisam mogao da razaberem. To je bila prva lekcija koju mi je davala radosna prestonica radosne zemlje. Znam samo da se u neko doba digla, kao kraljica koja daje znak da je audijencija svršena.Kad sam je sutradan potražio u njenoj sobi, bila je već otputovala. —11*163Ali evo gde ispisah, do kraja i sitno pisano, ćelo ovo ogromno pismo, a ne mogoh da opišem do samo prvi dan, i to šturo i bledo. A gde je ćela godina koju sam proveo s vama, prijatelji moji, u radosnom gradu? Ona je u meni. I dok polazim ovim ulicama, uskim, uvek pomalo vlažnim i mračnim, koje su građene ne za život, nego zato da niz njih oteče neko mutno vreme, ja se prisećam svakog dana i svake noći provedene u radosnom gradu, jer od svega na svetu radost nas najduže podržava i najbolje krepi.«Tako nam je, odmah po svom odlasku, pisao naš prijatelj iz Italije, a pismo je kružilo među nama, od ruke do ruke.

164KRAJ SVETLOG OHRIDSKOG JEZERAMukli uzvik kojim se ribari dozivaju i obavešta-vaju od čamca do čamca pri izvlačenju mreže. Nešto kao a ili 6, ali nešto što je na neodređenom me-stu u sredini između ta dva glasa. To je parče noći usred svetlog dana, iznad mineralno glatke i sjajne površine jezera. Jednostavan, skroman uzvik i u svojoj skromnosti divan, zbog svoje jednosložnosti i celishodnosti dostojan da se uporedi sa ma kojom velikom i lepom rečju. Jedan jedini otegnut slog iz pesme koja je i pre i posle njega sva od nemog i drevnim pravilima utvrđenog rada i delanja. Tanak zvuk, stvoren i izvijen potrebom, ali i ograničen njom, uvek jednak, a nikad potpuno isti, kao ni lovina na srebrnkastom dnu mreže. Uz svako izvlačenje on se javi kao neophodan zvučni deo nemog posla i zaleprša samo koliko je potrebno, a zatim legne u mokre prevoje složene mreže i savijene užadi, da se kod idućeg bacanja i vađenja javi opet, u pravi čas i na pravom mestu.165Zaista zavidna sudbina: postojati samo kao neophodan i nepogrešan signal, kratak a rečit, u velikom životnom orkestru ljudskih reci i glasova jednog kraja. Biti jedino to i kao takav, po izvršenom zadatku, nestati.* *Kad se na sunčanom danu kupate u Ohridskom jezeru i kad naglim pokretom izronite i razbijete za jedan trenutak vodu iznad sebe, oko vas se uokrug, na glatkoj svetlomodroj površini, stvaraju srebrni prozirni mehurovi, veliki i mali. U svakom od njih dvostruko se ogleda sunce, kao dve žiže nejednake veličine. Prišavši jednom od većih mehura i zadržavši disanje da ga dahom ne razbijete, možete u njemu kao u krivom ogledalu sagledati svoje lice, vlažno i nasmejano. A iznad temena vam uvek stane ono veće sunce kao krupna zvezda.Sve to traje kratko, kao svaka lepota, a ponavlja se bezbroj puta.Na drugoj obali su od neba do vode džinovske si-vo-bele zavese kiše koja pada u daljini. Ispred njih se sve određenije javlja duga koja počinje od same površine jezera, i tanjeći se prema vrhu, ne dopire ni do polovine neba, tako da izgleda kao kriva turska sablja. Malo podalje od nje, sa spoljne strane166sablje, kao njen odblesak, druga, isto takva, ali kraća, tanja i slabija duga, a iza nje treća, tek jedva vidljiva.Divna igra zračnih, nevinih mačeva.* * *U crkvi Svete Sofije u Ohridu i oko nje vrše se velike opravke i iskopavanja. Unutra, ispod samih svodova izgubljenih u spletu drvenih skela, nekoliko mladih ljudi strpljivo i lagano skidaju sa starih fresaka malter kojim su ih bili prekrili Turci, dok je ova crkva bila džamija. Mladići pri radu pevaju: čas samo pojedinac, čas po nekoliko njih uporedo, svaki svoju pesmu. Pevači su nevidljivi, a njihovo tiho pevanje pojačano čudnim, mnogostrukim odjecima. Svodovi otpevaju. Melodije se ukrštaju, ali se ne mešaju i ne potiru među sobom, nego, praćene labirintskom jekom, stvaraju zvučni sliv u kom nekoliko melodija, na svom uviru u more tišine, teče kao nekoliko još zasebnih reka već povezanih blizinom zajedničkog ušća. U jeci svodova nejasno se javljaju i brzo tonu note odricanja i zanosa minulih verovanja, isprepletene i pomešane s pesmom ovozemaljske želje i ljubavi, s pregnućima i nadama naših dana. A ispod njih, čini mi se, naslućujem nejasne obredne tonove paganskih hramova čiji su mramorovi zarobljeni duboko u zidovima ovog svetilišta, koje je služilo tolikim epohama i naraštajima.167Svaki čas zapne i umukne pojedina od tih melodija, ali ja i tada znam da ona ne prestaje da teče, negde izvan dohvata moga sluha, i da će se pojaviti u njemu, neočekivano ali sigurno, možda već idućeg trena.Predeo, koji stvaraju tamnozeleno plodno polje ispod grada i gole padine brda oko njega, postaje brzo čoveku blizak i prisan. Pa ipak, i oku i duhu treba vremena da se potpuno objasni i dokraja srodi sa njim. Pod sunčevom svetlošću to polje, bogato vlagom i rodom, prijatno je oku kao blagodat zemlje i delo čovekovih ruku, a ljubičastorumene padine, u čijim se prevojima crvene krovovi zbijenih sela, imaju boju tkanja na ženskim pregačama i zarudelih jabuka na dobrom septembarskom suncu. Sve izgleda jasno i dokučljivo. Ali čim sunce zađe za planinske lance na drugoj strani jezera, taj predeo menja lice, postaje odjednom nečitak i zagonetan, i potreban je nov napor da se njegov tihi govor uhvati i razume. I kad ga potpuno prekriju noć i tišina (a noć je ovde zaista noć i tišina prava tišina!), ja još dugo, u razgovoru sa njim, tražim objašnjenja o postanku i životu svakog obrađenog parčeta zemlje i svakog kutka ljudskih naselja.168Čudno je kako u ovom predelu tišine, po večitom zakonu suprotnosti, žive bujnim životom zvuk i melodija. U čamcu, daleko na jezeru, neko mora posve tiho da peva nešto prigušeno i nerazumljivo. Do mene dopire slutnja melodije; više razmišljam o njoj nego što je čujem, a ipak je stalno u meni, i u san je ponesem, i posle buđenja je nalazim.Ovde melodije stare i nestaju, ali ne umiru; ne rađaju se, nego vaskrsavaju.Ne treba mnogo pa da se sagleda jedna od karakternih crta ovdašnjeg čoveka. To je njegova velika sabranost i sposobnost da se usredsredi i potpuno preda poslu koji radi. Njegova pažnja ne luta i njegove ruke ne oklevaju. On ne misli na sebe, na stav koji će zauzeti i na utisak koji ostavlja, nego samo i jedino na krajnji cilj svoga delanja, na plod koji treba da se rodi iz uporednog rada njegove misli i njegovih ruku. A njegova misao ne zavodi ga i ne trči pre vremena ka cilju. On je sav, bez ostataka, prisutan u svakom trenutku svoga rada. Seljak

koji se bavi oko svoga magareta, radnik koji obrađuje kamen pored građevine, ribar koji izvlači mrežu — svi su oni, ćutljivi i dostojanstveni, povijeni nad svojim radom, kao da ga greju svojim dahom i svojom krvlju. Retko se gde u našoj zemlji može videti čo-169vck tako srastao i saliven sa poslom koji radi kao na obalama ovog jezera.Penjem se i penjem strmim ulicama, od tog penjanja čoveka znoj obliva i dah mu biva kraći, ali kad se okrenem, vidik se preda mnom još ne otvara. Ni plodne ravnice, ni jezera koje sam ostavio dole iza sebe, da bih sa visa mogao bolje da ga vidim. Penjem se između kuća koje su kao sestre u porodici bogatoj decom, sve slične a nijedna potpuno ista. Sve je strmenitiji i naporniji put, ali vidik neće da se otvori. Izgleda kao da je smisao ove urbanistike u ovom: ulica je samo za to da bi se njome došlo kući, a o čoveku koji kuće nema i koji se zadržava na ulici, i ne treba voditi računa. Ulica je napor i jednoličnost, a kuća je odmor i uživanje. Tek kad uđete u kuću i kad se ispnete na sprat, vi možete sa doksata ili s visokog prozora da vidite ono što je, kako izgleda, glavni cilj ove arhitekture, i što daje sve što ljudima treba: vazduh i sunce i lepotu vidika na jezero i predele oko njega.Penjem se nemilosrdnom kaldrmom, između zatvorenih kapija i belih zidova. Na mahove nailazi nedoumica o ishodu ovog puta, dok podižem pogled, a u zamagljenim očima mi se stapaju strmi sokaci i pretvaraju u vodopad modrih i vatrenih i škara. Da li ovo uopšte ima kraja i izlaza?170Dok najposle, odjednom, sav prozračen i svetao, ne pukne vidik pred čijom se lepotom zanemi. I to je najbolje. Ne reći ništa, ni u sebi. Svako divljenje treba ostaviti za manje, i manje neobične, lepote.Stojim i gledam, i šarao mi je teško od pomisli da će se morati sići odavde, spustiti se. Ali sad kad vidim kakav je jedinstven vidik razapet pred svakim prozorom svake od ovih trošnih građevina, ja počinjem bar donekle da razumevam fantastični alfabet ovih izduženih kuća i neobično isturenih doksata. Ko se više ispeo i bolje umeo i mogao da se izvije i nadnese nad druge, taj više ima od ove lepote. I od zdravlja. Valjda i od ugleda.Očigledna je ovde potreba i želja da se na svaki način i po svaku cenu ima svoj deo svetlosti i vaz-duha i svoj pogled sa visoka. Zbog toga se te kuće, kao radoznali gledaoci koji posmatraju neku svečanost, često naslanjaju jedna na drugu, propinju na prste, protežu uvis i među sobom »nadgornjavaju« koliko god to naprezanje materijala, priroda tla i zakoni teže i nosivosti dopuštaju. Ponekad, čini mi se — i preko toga. A na mahove, te kuće izgledaju kao da su se sudarile u svom brzanju uzbrdo i svojoj jagmi za što bolje mesto i što širi vidik. Na jednom lepom mestu stoje tri kuće, svaka drukčija i od drugog materijala, ali tako čudno zbijene, isprepletene i unesene jedna u drugu, da predstavljaju malo arhitektonsko čudo, i čudovište. Kao da su ih tri podeljena i zavađena brata gradila. A sve to potiče od otimanja oko položaja i vidika.171Tek sumrak mi je onemogućio dalje čitanje te beskrajne priče i prisilio me da se vratim.Pešačka staza od Gorice do Ohrida, pored samog jezera. Jugozapadni vetar koji jača, i običan dan pri kraju.S desne strane mi je ravno podvodno zemljište, na kom se smenjuju obrađene površine pod bosta-nom i močvari sa gustom šašom. Kraj jednog bosta-na, u korn se ispod lišća žute zrele dinje, koliba na četiri koca, sa krovom od slame. Pred njom starac čuvar, sam i pogružen, peče na žaru dve krupne paprike. Pored njega hleb i so.A sleva, velika voda nemirnog jezera koje u olujnom ritmu baca niske a široke i snažne mutnobele talase, sve do same staze. Jedan od njih izbacio je na obalu otkinut cvet. Do mojih nogu ležala je svct-locrvena georgina, raščupana i izubijana, kao utopljenica.Stojim tako između starca i širokog bostana s jedne strane i cveta i jezera s druge. Samo jedan trenutak, i krećem dalje niskom stazom, između dva nejednaka i nerazdvojno povezana predela, kroz šum talasa i tišinu predvečerja. A kad podignem glavu, preda mnom je stari Ohrid kao velika, uz južno nebo prislonjena slika dubokog značenja, koja mi sa svakim korakom biva sve bliža i jasnija.172LETEĆI NAD MOREMInfinito mar de meu desejo! CamoesKad god se setim mora, prođe me laka jeza — talas i krilo! od temena do nožnih prstiju, i poljulja za trenutak zemlju ispod mojih nogu.Izvedite čoveka iz balkanskih planina na more, i vi ste otvorili jedan opojan praznik sa radosnim svitanjem i neizvesnim sutonom. Želja za morem izgleda da se sakupljala i rasla kroz pokolenja, i njeno ostvarenje u jednoj, našoj, ličnosti žestoko je kao eksplozija. Izlazak jednog plemena na more, to je početak njegove prave istorije, njegov ulazak u carstvo većih izgleda i boljih mogućnosti. Taj odlučni čas u istoriji vrste ponavlja se svaki put u istoriji pojedinca pri prvom dodiru sa morem, samo u drugom obliku i manjem obimu.Nastojim da dobro razmotrim ovu neopisivu než-nost kojom me ispunjava sama pomisao na sivka-stobelu boju galebova perja, na mirne talase koji u sebi nose sunce, nebo, odraz obala, naše likove, i lome se s muzikom koju slušamo u pobožnom zanosu. Dolazi nam misao da su to one daleke i divne173igračke za kojima plaču seoska deca u našim planinama, noću, dok im majke uzalud nude dojku koja ublažuje samo prvu žeđ i glad.Ostavljajući tvrdo i oporo kopno i prelazeći na nemirni ćilim koji vodi u neizvesnost i daljinu, mi smo na važnom prelazu, na putu koji vodi ka odu-hovljenju. Zaista, spavajući noću na brodu oko koga peva more, dolazi

čoveku misao da je to samo prvi konak na putovanju ka još netelesnijim elementima radosnijih i viših svetova. Kao da se ide od krutog preko tekućeg do vazdušastog, i tako sve dalje i dalje.Sam izlaz na morsku obalu daje iluziju da putujemo ka savršenstvu. Prestaju šume koje pritiskuju i zastrašuju duh i u kojima se sve davi i nadskakuje u neobuzdanom rastenju. Bilje postaje sve rede i plemenitije, izdvaja se i usamljuje. Omorika postaje kiparisom, planinska divljaka slatkom smokvom, a bezimena trava ružmarinom. Ogromne glečerske re-ke sivog kamenja, koje se ruše niz strme planinske padine, postaju sve tanje, sitnije, i na samoj obali pretvaraju se u morski šljunak, pun tajanstvenih šara i likova kao nerazumljivih poruka.Isperite usta morskom vodom! U njoj ništa ne trune i zato je dragocena i sveta kao lek, vradžbina, i još nesavršen oblik večnosti koja nas čeka. Gorka je, ali gorčine se ne treba bojati; gorčina znači rastanak; a rastanci su neizbežne stanice na putu ka savršenstvu. Poverite vašu brđansku tugu moru; ono je beskrajno i neodoljivo kao neprestan poziv na174dalje putovanje. Tu na kamenoj ivici, na pogled mora, umukla je naša brđanska pesma i završila se usklikom zadivljenog iznenađenja.Postajemo laki i vesti. Brodimo.Čini mi se da gledam kako se brđanin, koji pričajući sanjivim glasom, u planini, kraj vatre, liči na diva, ispolinski velikog i teškog, polagano pretvara u mornara, u sitnog matroza koji sa dva barjačića u raširenim rukama, visoko na katarci, sav postaje znak ili slovo, jedno jedino slovo u sažetoj rečenici diktovanoj najprečom nuždom. Pri pomisli na gorku stihiju u kojoj se tako gasi svako ime i briše svaki lik, širi se u meni nerazumljivo ganuće i postaje bez granica.Talas postaje krilo. Bivamo bestelesni i srećni. Letimo.To nije više »kao vino crveno more« po kome brode galije i junaci, nego »neiscrpni okean ljubavi božije« čiji je šum čuo jedan isposnik u tišini svoje ćelije. Šum u ušima čoveka koji bdi u hladnoj noći. Taj beskrajni i nejasni razgovor između samca čoveka i tišine oko njega, znači da smo pri kraju puta. To je poslednja reč svih mora ovoga sveta. U našoj samoći, služeći se još uvek čulima, ali ne više za čulni svet, taj šum ima da nas prenese u predele gde se ne zna ni za zvuk ni za tišinu. Zato mi pruga mora u dnu vidika izgleda uvek kao kapija koja odvodi sa sveta, a huk talasa kao poslednje što pozajmljujemo od ove zemlje. I ponori od sjaja koji175se prolamaju ponekad, leti, na olujnom nebu nad morem, samo su blede nagovesti unutrašnjih oke-ana, jer sva zemna mora ostaju za nama — ni talasa ni krila! — kao simboli koje smo prevazišli.176MOSTOVIOd svega što čovek u životnom nagonu podiže i gradi, ništa nije u mojim očima bolje i vrednije od mostova. Oni su važniji od kuća, svetiji, jer opštiji, od hramova. Svačiji i prema svakom jednaki, korisni, podignuti uvek smisleno, na mestu na kom se ukrštava najveći broj ljudskih potreba, istrajniji su od drugih građevina i ne služe ničem što je tajno ili zlo.Veliki kameniti mostovi, svedoci iščezlih epoha kad se drugojačije živelo, mislilo i gradilo, sivi ili zarudeli od vetra i kiše, često okrzani na oštro rezanim ćoškovima, a u njihovim sastavcima i nepri-metnim pukotinama raste tanka trava ili se gnezde ptice. Tanki železni mostovi, zategnuti od jedne obale do druge kao žica, što drhte i zvuče od svakog voza koji projuri; oni kao da još čekaju svoj poslednji oblik i svoje savršenstvo, a lepota njihovih linija otkriće se potpuno očima naših unuka. Drveni mostovi na ulasku u bosanske varošice čije iz-glodane grede poigravaju i zveče pod kopitama se-\2 I- Andrić: Staze, lica, predeli177oskih konja kao daščice ksilofona. I najposle, oni sasvim mali mostići u planinama, u stvari jedno jedino oveće drvo ili dva brvna prikovana jedno uz drugo, prebačeni preko nekog gorskog potoka koji bi bez njih bio neprelazan. Po dva puta u godini gorska bujica odnosi, kad nadođe, ta brvna, a seljaci, slepo uporni kao mravi, seku, tešu i postavljaju nova. Zato se uz te planinske potoke, u zato-kama među stenama, vide često ti bivši mostovi, leže i trunu kao i ostalo drvo naplavljeno tu slučajem, ali ta zatesana brvna, osuđena na oganj ili truljenje, izdvajaju se od ostalog nanosa i podseća-ju još uvek na cilj kome su služile.Svi su oni u suštini jedno i podjednako vredni naše pažnje, jer pokazuju rnesto na kome je čovck naišao na zapreku i nije zastao pred njom, nego je savladao i premostio kako je mogao, prema svom shvatanju, ukusu, i prilikama kojima je bio okružen.I kad mislim na mostove, u sećanju mi iskrsavaju ne oni preko kojih sam najviše prelazio, nego oni koji su najviše zadržali i zaneli moju pažnju i moj duh.Pre svega, sarajevski mostovi. Na Miljacki, čije je korito kičma Sarajeva, oni su kao kameniti prš-Ijenovi. Vidim ih jasno i brojim redom. Znam im lukove, pamtim ograde. Među njima je i jedan koji nosi sudbinsko ime jednog mladića, malen ali stalan, uvučen u se kao dobra i ću ti j iva tvrđava koja ne zna za predaju ni izdaju. Zatim, mostovi koje178sam video na putovanjima, noću iz voza, tanki i beli kao priviđenja. Kameni mostovi u Španiji, zarasli u bršljan i zamišljeni nad sopstvenom slikom u tamnoj vodi. Drveni mostovi po Švajcarskoj, pokriveni krovom zbog

velikih snegova, liče na dugačke ambare i iskićeni su iznutra slikama svetitelja ili čudesnih događaja, kao kapele. Fantastični mostovi u Turskoj, postavljeni otprilike, čuveni i održavani sudbinom. Rimski mostovi u južnoj Italiji, od bela kamena, sa kojih je vreme odbilo sve što se moglo odbiti, a pored kojih već stotinu godina vodi neki nov most, ali oni stoje još jednako, kao skeleti na straži.Tako, svuda na svetu, gde god se moja misao krene ili stane, nailazi na verne i ćutljive mostove kao na večitu i večno nezasićenu ljudsku želju da se poveže, izmiri i spoji sve što iskrsne pred našim duhom, očima i nogama, da ne bude deljenja, protivnosti ni rastanka.Tako isto u snovima i proizvoljnoj igri mašte. Slušajući najgorču i najlepšu muziku koju sam ikada čuo, odjednom mi se ukaza kamenit most, pre-sečen po polovini, a izlomljene strane prekinutog luka bolno teže jedna ka drugoj, i poslednjim naporom pokazuju jedinu moguću liniju luka koji je nestao. To je vernost i uzvišena nepomirljivost le-pote, koja pored sebe dopušta jednu jedinu mogućnost: nepostojanje.Naposletku, sve čim se ovaj naš život kazuje —■ misli, napori, pogledi, osmesi, reci, uzdasi — sve12*179to teži ka drugoj obali, kojoj se upravlja kao cilju, i na kojoj tek dobiva svoj pravi smisao. Sve to ima nešto da savlada i premosti: nered, smrt ili nesmi-sao. Jer, sve je prelaz, most čiji se krajevi gube u beskonačnosti, a prema kom su svi zemni mostovi samo dečije igračke, bledi simboli. A sva je naša nada s one strane.180NAPOMENA UZ SABRANA DELAIzdavačka preduzeća PROSVETA iz Beograda, SVJETLOST iz Sarajeva i DRŽAVNA ZALOŽBA SLOVENIJE iz Ljubljane objavila su 1958. godine IZABRANA DELA Ive Andrića u četiri toma. Tim izdanjem jubilarnog karaktera, obeleženo je dodeljivanje povelje za životno de-lo, kojom su, 1956. godine, Savez književnika i Udruženje izdavača Jugoslavije odali priznanje jednom umet-ničkom delu od prvorazrednog značaja za našu kulturu.Poštujući želju autora, izdavači su tom prilikom uvrstili u IZABRANA DELA tri Andrićeva romana, NA DRINI ĆUPRIJU, TRAVNIČKU HRONIKU, GOSPOĐICU i samo jednu knjigu pripovedaka. Imajući u vidu značaj i obim Andrićevog dela, može se reći da je i ovo jubilarno izdanje učinilo evidentnijom potrebu za obuhvat-nijom i potpunijom prezentacijom dugogodišnje stvaralačke aktivnosti Ive Andrića. Sabrana dela u deset tomova, koja izdaju PROSVETA, MLADOST iz Zagreba, DRŽAVNA ZALOŽBA SLOVENIJE iz Ljubljane i SVJETLOST iz Sarajeva, korak su dalje u sistematizovanju Andrićevog stvaralaštva.Pripremajući SABRANA DELA priređivači su raspolagali gradom za celokupna Andrićeva dela. Uz dragoce-nu pomoć autora, a poštujući njegove sugestije i zahte-ve, priređivači su ograničili ovo izdanje na deset tomova, izostavljajući, ne bez žaljenja, vanredno značajne lirske i kritičko-esejističke tekstove. Andrićeva rana dela, lirika, EX PONTO, NEMIRI, koja su ne samo nago-183vestila već i potvrdila jednu osobenu stvaralačku individualnost, zatim njegovi eseji i kritike, o piscima našim i stranim, kao i o temama opštekulturnog i istorijskog značaja, nisu uneti u SABRANA DELA, čime se udovoljilo autorovoj želji da ovi značajni vidovi njegovog stvaranja ovoga puta izostanu.U naknadu za to SABRANA DELA pružaju dosad najpotpuniji uvid u Andrićev rad na pripoveci. Moglo bi se reći da je Andrić kao pripovedač zastupljen skoro u celosti. Uvrštene su i pripovetke koje su tokom godina objavljivane po listovima i časopisima a dosad nisu bile unesene ni u jednu knjigu Ive Andrića, odnosno ni u jedan izbor iz njegovih dela. Te pripovetke je autor podvrgnuo naknadnoj redakciji. Sem toga, u desetoj knjizi, koja je dobila naslov STAZE, LICA, PREDELI, čitalac će, pored pripovedaka, naći i nekoliko autorovih proznih skica konfesionalnog karaktera, zatim nekoliko putopisa, kao i eseje GOJA i RAZGOVOR SA GOJOM. Tekstovi desetog toma, objavljivani tokom dugogodišnje autorove aktivnosti u raznim publikacijama, većim delom su tek sada sakupljeni u knjigu. Izuzetak čine SUNCE, NA SUNČANOJ STRANI i LICA (objavljeni u zbirci LICA, MLADOST, Zagreb 1960), zatim GOJA i RAZGOVOR SA GOJOM (objavljeni u knjizi ZAPISI O GOJI, MATICA SRPSKA, Novi Sad 1962).četiri toma (I—IV) obuhvataju dela: NA DRINI ĆUPRIJA, TRAVNIČKA HRONIKA, GOSPOĐICA i PRO-KLETA AVLIJA. Oko sto Andrićevih pripovedaka čini pet tomova Sabranih dela (V—IX). Uočavajući izvesne ciklusne celine, sastavljači su pokušali, koristeći i u ovom dragocena mišljenja i sugestije autora, da pripovetke klasifikuju po tematskoj srodnosti, po nekim zajedničkim motivskim, psihološkim, odnosno strukturalnim obeležjima. Naravno da tu podelu, kojom se htela izbeći inercija nizanja pripovedaka po hronoloskom redu, treba shvatiti uslovno: u stvaranju pisca, čiji je sva-184ki fragment deo složene, jedinstvene i monolitne vizije života i sveta, teško je povući unutarnje granice, zao-kružiti celine koje ne bi bile u uzajamnoj i neraskidivojvezi.Pet tomova pripovedaka nosi naslove: NEMIRNA GODINA, ŽEĐ, JELENA ŽENA KOJE NEMA, ZNAKOVI i DEC A. Pokušaćemo da u najopštijim crtama naznačimo tematske okvire ove podele.NEMIRNA GODINA: pripovetke sa ratnom tematikom, ili sa tematikom kolektivnih društveno-istorijskih nemira, kao i pripovetke u čijem su središtu ličnosti de-terminisane ratnim nedaćama i psihozama.

ŽEĐ: pripovetke sa naglašenijom meditativnom notom, sa izrazitijim poniranjem u neke suštinske vidove ljudske sudbine i univerzalnijim tretmanom »čovekovog položaja«.JELENA ŽENA KOJE NEMA: pripovetke o ženi, o odnosu čovek-žena, o ljubavi.ZNAKOVI: pripovetke o svakodnevici i »običnim«, »malim« ljudima, čije životne trenutke i sudbine Andrić osvetljava sa posebnom osećajnošću i čovekoljubljem. Jednim delom, to su priče o ljudima koji nedovoljnost života i nezadovoljenost životom kompenziraju mito-matskim izletima u carstvo mašte, u svet proizvoljnosti, gde dograđuju oskudne i sive podatke svojih biografija.DECA: pripovetke o dečijem i mladićkom senzibilitetu, o prvim nemirima i emotivnim slutnjama pred pragom života.Priređivači duguju punu zahvalnost autoru koji se svesrdno založio, ukazavši im dragocenu pomoć u svim fazama rada, počev od same koncepcije SABRANIH DELA, do prikupljanja, izbora i redigovanja rukopisa.Priređivači185SS"<1z0Istaknuti romansijer, pripovedač, pesnik i esejist Ivo Anđrić rođen je 9. oktobra 1892. u osiromašenoj zanat-lijskoj porodici u Travniku. Rano je ostao bez roditelja. Detinjstvo je proveo u Višegradu, gde je završio i os-novnu školu.Gimnaziju je učio u Sarajevu, a tu je i maturirao. Mladost mu nije bila ni laka ni bezbrižna; sa mnogo napora, i uz dosta teškoća i prepreka, Andrić je stekao univerzitetsko obrazovanje. Studirao je filozofiju (od-sek slovenske književnosti i istorije) u Zagrebu, Beču, Krakovu i Gracu, gde je 1923. i doktorirao sa disertacijom: O duhovnom životu Bosne pod Turcima.Kao srednjoškolac i student Andrić učestvuje u naprednoj delatnosti revolucionarne omladine Mlada Bosna koja se bori za nacionalno oslobođenje. Na samom početku prvog svetskog rata, dok se nalazio na letova-nju u Splitu, hapse ga austro-ugarske vlasti. Vreme između hiljadu devet stotina četrnaeste i hiljadu devet stotina sedamnaeste proveo je u zatvoru i internaciji. Hiljadu devet stotina sedamnaeste vraćena mu je lična sloboda.Hiljadu devet stotina osamnaeste, dok rat još traje, nalazi se u Zagrebu, gde sa Vladimirom ćorovićem, Brankom Mašićem i Nikom Bartulovićem pokreće časopis Književni jug. Od 1921. do 1941. Andrić je u diplomatskoj službi u konzulatima i poslanstvima u Gracu,189Rimu, Bukureštu, Madridu, Ženevi i Berlinu. Za vrerne drugog svetskog rata živi povučeno u okupiranom Beogradu, ne dozvoljavajući bilo kakvo preštampavanje i objavljivanje svojih dela.Posle rata bio je poslanik u Skupštini Bosne i Hercegovine i u Saveznoj skupštini. Više godina bio je pred-sednik Saveza književnika Jugoslavije i predsednik Udruženja književnika Srbije. Godine 1926. postaje dopisnik a 1939. i redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Dopisni je član Jugoslavenske akademije znanosti i umetnosti u Zagrebu i Slovenačke akademije u Ljubljani.Prve književne radove, stihove, objavljuje kao maturant 1911. u časopisu Bosanska vila a nešto kasnije i svoje prevode Volta Vitmena, Artura Strindberga, Oto-na župančiča, Murn Aleksandra, Vladimira Levstika i drugih. Godine 1918. objavljuje knjigu lirske proze Ex ponto, a 1920. svoju prvu pripovedačku knjigu Put Alije Đerzeleza. Iste godine objavljuje i knjigu pesama u prozi Nemiri.Između dva rata Srpska književna zadruga objavljuje mu tri knjige pripovedaka: 1924 — Pripovetke (U musa-firhani, U zindanu, Ćorkan i švabica, Za logorovanja, Mustafa Madžar, Dan u Rimu, Rzavski bregovi. Ljubav u kasabi, Noć u Alhambri); 1931 — Pripovetke (Mara milosnica, Ispovijed, čudo u Olovu, Kod kazana, Most na žepi, Anikina vremena); 1936 — Pripovetke (Svadba, Smrt u Sinanovoj tekiji, Napast, Olujaci, žeđ, Mila i Prelac.)Posle rata objavljuje romane Na Drini ćuprija (1945), Travnička kronika (1945), Gospođica (1945), Prokleta avlija (1954), a od pripovedaka Nove pripovetke (1948), Priča o vezirovom slonu (1948), Lica (1960) itd.Od rane mladosti bavi se publicistikom i esejistikom. Među njegove najpoznatije tekstove ove vrste ubrajaju190nc: esej o Goji, Razgovor sa Gojom, zatim eseji o Nje-gošu, Vuku, Kočiću itd.Godine 1956. dobio je povelju za životno delo, najvišu književnu nagradu u zemlji, a 26. oktobra 1961. dodelje-iia mu je Nobelova nagrada za književnost.Andrićeva dela prevedena su na mnoge jezike sveta i on je najprevođeniji jugoslovenski pisac.1 danas živo sarađuje u jugoslovenskim časopisima i novinama i radi na svojim romanima i pripovetkama.191SADRŽAJSlaze............ 9Zanos i stradanje Tome Galusa..... 12Iskušenje u ćeliji broj 38....... 26U ćeliji broj 115......... 36Sunce............ 59Na sunčanoj strani........ 67

Vino............ 16Lica............ 83Likovi............ 89Goja........... 94Razgovor sa Gojom........ 109Predeli............ 131Na kamenu, u Počitelju....... 140španska stvarnost i prvi koraci u njoj . . . 148Portugal, zelena zemlja....... 153Prvi dan u radosnom gradu....... 158Kraj svetlog Ohridskog jezera..... 165Leteći nad morem......... 173Mostovi ........... 177Napomena uz sabrana dela..... 181Ivo Anđrić.......... 187IVO ANDRIC STAZE, LICA, PREDELIIzdavači:Mladost izdavačko knjižarsko poduzeće Zagreb, Ilica 30Svjetlost izdavačko knjižarsko prcduzeue Sarajevo, Radojke Lakie 7Pr osveta izdavačko predu/.eće Beograd, Dobračina 30Državna založba Slovenije Ljubljana, Mestni trg 26štamparski zavod »Ognjen Priča■.<, Zagreb — 1967.