Anabela Basalo - Krojac Svoje Srece

7/21/2019 Anabela Basalo - Krojac Svoje Srece

http://slidepdf.com/reader/full/anabela-basalo-krojac-svoje-srece 1/73



1. Poglavlje

Nataša je odložila haljinu koju je upravo sašila i odahnula. Bio je to poslednji komadodeće koji je trebalo da završi za sutradan kako bi njena stalna mušterija bilazadovoljna. Ustala je sa stolice i, kao što je uvek radila da je ne bi terao maler,

pomilovala šivaću mašinu s kojom je već godinama drugovala. U krojačkom salonuvladala je potpuna tišina. Napolju se već smrklo, ali je ona izgubila pojam o vremenu.Pogledala je na sat i s užasom shvatila da je već deset. Posklanjala je konce i ostatke

šarenog materijala, a onda na brzinu zaključala svoj krojački salon i pojurila kakolima. U vazduhu je osetila miris leta i sa čežnjom pomislila kako je zaboravila dauživa u životu. Najgore ju je tek čekalo. Velja je bio kod kuće, nervozan, verovatno i

pijan, gladan i besan na ceo svet. Od kada se zatvorila banka u kojoj je radio, njendugogodišnji dečko živeo je na njen račun, ali joj je stalno prebacivao kako nikad nijekod kuće i kako zapušta obaveze domaćice. A Nataša se samo trudila da ih oboje

prehrani.

U gradu je sve vrvelo od ljudi i automobila, kojima su mladi ljudi jurcali slušajući

glasnu muziku. Zavidela im je što odlaze u provod, veseli i nestašni, dok ona udvadeset i sedmoj godini žuri u malu, iznajmljenu garsonjeru, umorna od posla aspremna na još jednu uobičajenu svađu. Pitala se kada je to presudila sebi da živi naovaj način. Da li je to bilo kad je upoznala Velju i kada se zbog njegove ljubomoreodrekla izlazaka s prijateljicama, a onda i samih prijateljica? Ili je to bilo kad je onostao bez posla i rešio da kuka nad svojom sudbinom i šansama koje je nekad

propustio da napusti ovu sumornu i nesigurnu zemlju? Ali priznavala je sebi da jekrojački salon sve više postajao njen kutak u koji je bežala od saznanja da živi sačovekom koga odavno ne voli, ali na koga je navikla. On je želeo decu, a ona je

krišom pila pilule za kontracepciju. On je želeo i venčanje, ali Nataša je to veštoizbegavala, tražeći još koju godinu ovakvog života, svesna da je ona odavno u braku, ito u jako lošem. Papir bi je samo još više vezao za dno.

Na semaforu se pogledala u retrovizor. Podočnjaci na bledom licu delovali suzastrašujuće. Sama sebi je bila starija bar desetak godina. Prisetila se nekih davnihdana, vremena pre Velje, kada je mamila poglede muškaraca i kada je bila najlepšadevojka u kraju. Bila je i tvrda srca, takoreći neosvojiva, pa je mnogima ostala u



2. Poglavlje

Ušla je u stan i odmah osetila miris piva. Kao što je i pretpostavljala, Velja je sedeou fotelji ispred televizora, a oko njega su bile razbacane prazne pivske flaše. Nije jeni pogledao kad je ušla. Krevet je bio nenamešten, očito da je skoro iz njega ustao.Mala kuhinjica, odeljena od jedine sobe niskim šankom, takođe je bila u neredu. Veljae obično pravio sendviče ostavljajući mrve na sve strane. Mrzela je tu njegovu

neurednost.

– Zdravo. Izvini što sam došla kasno, imala sam mnogo posla.Ćutao je. Nataša ga je jedno vreme posmatrala, a onda je uzdahnula i otišla u

kupatilo. Hladan tuš joj je prijao, želela je satima da ostane ispod njega samo da biizbegla trenutak kad će Velja da progovori. A progovorio je čim je izašla.

– Sve mi se smučilo. Ti, tvoj posao, ovaj bedni život. Više ništa nema smisla.

– Hajde, nemoj opet da počinješ. Petak je, šta misliš da odemo negde da se prošetamo? Pored reke, na primer?

Prvi put od kad je ušla Velja ju je pogledao. Njegovo lice je bilo iskrivljeno, kaoda joj se ruga. Pomislila je kako je od njegove lepote ostalo tako malo – ugojen,neobrijan, čupave kose, samo je bio senka onog momka u kog se zaljubila.

– Ti mene zajebavaš, Nataša? Gde, bre, da šetam? Mogu samo da skočim u reku ida se udavim, da se rešim ove muke.

– Opet te more crne misli. Vidiš da pokušavam da te oraspoložim.

– Ma da, kako da ne! Zabila si nos u onu prokletu radnju i boli te uvo za mene. Jamogu da crknem ovde, važno da ti uživaš u brbljanju dokonih žena kojima šiješ

glupave stvari. – Da nije te proklete radnje, ti i ja ne bismo imali ni gde da živimo, ni šta da

edemo.

Lice mu se još više iskrivilo, a glas postao pun neartikulisanih zvukova izmeđureči.

– Naravno, prebacuj mi. Hajde, i ti me uništi. Dokrajči me.



– Veljo, ne želim da te dokrajčim, samo želim da pričamo kao ljudi. Šta želiš?Hoćeš da manje radim? Nije problem, ali moraćeš da se odrekneš kladionice, piva itvojih drugova koji imaju više od nas, a kojima ti plaćaš pića kad se vidite.

– Prebacuješ mi što imam drugove?

– Ne, prebacujem ti što imaš takve drugove za koje si svestan da bi te se odrekli

onog trenutka kad im ne bi platio račun u kafani. – Ja sam gospodin čovek i uvek sam im plaćao.

– Jesi, ali kad si imao para. Sad ih nemamo dovoljno, a ti ih kupuješ time što se praviš da je isto kao pre.

To je bila istina koju je Nataša znala i zbog koje je smatrala da je Velja još manjiu njenim očima. Nekada se družio s momcima kojima roditelji nisu bili imućni kaonjegovi. Sada svi oni rade, a Velja ih i dalje drži uz sebe tako što se pravi da je

bogatiji nego što jeste.

– Muka mi je od tebe, Nataša. Toliko mi je muka da ne mogu da te gledam.

Prezrivo se okrenuo ka televizoru, a ona je osećala kako je u grudima nešto guši.

– Što me onda ne ostaviš? Što ne odeš od mene ako ti je muka i ako sam ti tolikoodvratna?

Želela je da on jednom pokaže da je muškarac i da ima ponosa.

Želela je da tog trenutka proradi ona nekadašnja crta dostojanstva lepog, imućnogmomka i da istog trenutka ustane i ode.

– Zašto bih otišao? Baš volim da te mučim. Volim da trošim tvoje pare. Volim date gledam kako propadaš sa mnom.

Smejao se jedno vreme, kao da je poludeo. Nataša je stajala kao ukopana i posmatrala ga. Pokušavala je da vrati sliku Velje koga je izabrala, ali ta slika se negdeizgubila. Kad je završio s histeričnim smehom, otvorio je još jedno pivo. Obično bi setad ona uvukla u krevet, pročitala nekoliko stranica knjige i zaspala. Ali nešto uvazduhu te noći, možda atmosfera uzavrelog grada koji se sprema za noćni život,naveli su je da ga pita još nešto.

– A šta ako ja ostavim tebe?

Okrenuo se polako prema njoj. Očekivala je ironičan osmeh, ali ga nije bilo. Nanjegovom licu videla se mržnja, toliko jaka da se činilo kako kipti iz njegovih crnihočiju.

– Ubio bih te.

Znala je da govori istinu. I po prvi put je shvatila da ima zašto da ga se boji.



3. Poglavlje

Jedina Natašina prijateljica kojoj je mogla da se izjada u vezi sa Veljom bila jeJelena. Ta devojka je ušla u njen salon kao potencijalna mušterija i već tri i po godinee bila jedina osoba pred kojom Nataša nije imala tajne. Čak i Natašini roditelji koji

su živeli u Obrenovcu nisu znali baš sve o tome kakve muke ima u svojoj vezi sVeljom. Ti ljudi su bili dobri, ali i slepi kod očiju. Samo su želeli da im kćerka bude usigurnim rukama, a malo su obraćali pažnju na to da li su te ruke bile dobre. Kako je

bila jedinica, u porodici nije imala od koga da traži da je sasluša. A i roditelji su biliveć stari i bolesni, pa nije želela dodatno da ih opterećuje. Zdušno ih je lagala da je unjenoj vezi sve u redu.

Ali Jeleni je pričala svaku sitnicu iz svog života. Tako ju je i tog prepodneva, dannakon što se prvi put uplašila od Velje, Jelena slušala i odmahivala glavom.

– Šta kažeš? Rekao je da bi te ubio?

– Da. Sigurna sam da je i te kako bio ozbiljan.

– Au, draga moja, ne valja to. Ja mislim da ti lepo pobegneš. Nataša se tužnonasmejala.

– Lepo je to, ali nemoguće.

– Zašto je nemoguće?

Jelena je zabacila svoju dugu kovrdžavu kosu i lupila rukom o mali stočić, tako dase nekoliko kapi crne, tek skuvane kafe prosulo po podu.

– Nemoguće je jer... Gde da odem? Ne mogu da se krijem, pobogu. Ne mogu dastrahujem da li će me taj ludak naći. Ne mogu... To bi značilo da bih morala i ovu

radnju da zatvorim. Bez nje ne mogu, a ovde bi me našao. – Ti si, u stvari, pustila korenje u tu njegovu jarugu. Bojiš se života bez njega jer

ne znaš kako izgleda.

– Pogledaj me, Jeco. Vidi kakva sam, šta ja mogu da očekujem od života?

– Prelepa si, Nataša, ali moraš malo da se doteraš. Kad bi pustila tu svoju predivnu plavu kosu, počupala obrve, našminkala se i obukla neku od predivnihhaljina koje drugima šiješ, ne bi ti bilo ravne.



– Ne bih to smela, Velja bi odmah pomislio da imam nekog.

Nataša je prestala da se šminka pre četiri godine kad je Velja polomio sve posuđeer je otišla na nadogradnju noktiju kako bi za svadbu njegove dalje rođake izgledala

lepo. Tad joj je rekao da zna kako lovi nekog drugog muškarca i razbijao sve što muse našlo pod rukom. Tada je Nataša rešila da mu ne daje više ni najmanji povod za

ljubomoru, pa se odrekla i šminke i parfema, svega onog što je nekad obožavala.Jelena se zamislila. Vrtela je ključeve po rukama i ćutala skoro čitav minut. Tada

e ušla mušterija i Nataša je jedno vreme bila zauzeta uzimanjem mera. Nije mogla davidi kako je Jelenino lice odjednom sinulo, kao da se iznad njene glave upalilalampica.

Kad je mušterija otišla, Nataša je ponovo sela pored prijateljice.

– Baš imam mnogo posla. Navikla sam ljude da mogu sve ekspresno da završim isad to svi traže od mene.

– Najbolja si krojačica na svetu, zato te traže.

Nataša je primetila da je Jelena raspoloženija nego pre nekoliko minuta.Pogledala ju je upitno, ali Jelena je odmahnula rukom.

– Ništa me ne pitaj. Imam jedan suludi plan. Ne znam da li će uspeti, ali ću pokušati da ga sprovedem u delo.

– O čemu se radi? Nešto u vezi sa mnom?

– Naravno da je u vezi s tobom! Ali neću da ti otkrijem ni reč. Ti bi to odbila, pa

e bolje da ne znaš. – Jelena, ne lupaj glavu oko mene.

– Ništa ne brini.

Nataša se zabrinula. Taj izraz na licu njene prijateljice bio je previše odlučan ilukav.



4. Poglavlje

Nakon tog razgovora Jelena se nije pojavila više od deset dana u krojačkom salonu.Iako je imala zakazanu probu za jedan komplet, nije se ni javila. Nataša ju je pozvalana mobilni, ali se nije javljala. Zaključila je da joj je prijateljica u gužvi i rešila je dastrpljivo sačeka da se sama pojavi.

Iza nje je bio još jedan naporan dan. Ponovo je zatvorila radnju kasno uveče.Očekivala je da će Velju naći u fotelji, s razbacanim tiketima iz kladionice, ali se

iznenadila kad je shvatila da ga nema u stanu. Istuširala se i sela da odgleda neki film.Oko ponoći ga je pozvala na mobilni, ali je bio isključen. Posle sat vremenazaključila je da se negde zapio sa drugovima i da nema potrebe da ga čeka. Zaspala jeoko dva sata, a on još nije došao.

Ujutru je ustala po navici u šest sati i shvatila da je cele noći bila sama. Zadrhtalae. Koliko god da je Velja bio pijan, uvek bi dolazio kući pre zore. Ponovo ga je

pozvala na mobilni, ali i dalje nije bio dostupan. Uhvatila ju je panika. Razmišljala jeda li mu se nešto dogodilo. U njegovom starom imeniku pronašla je brojeve telefona

nekih njegovih drugova. Znala je da je suviše rano da ih zove, pa se teškom mukomspremila i otišla u radnju. Oko devet sati počela je da okreće brojeve, no niko nije bios njim prethodne noći. U podne je zatvorila radnju i krenula kući, razmišljajući da lida pozove policiju.

Ulazna vrata su bila otključana. Odahnula je i uletela unutra. Zatekla je Velju,obrijanog i očešljanog, kako pakuje svoje stvari u kofer. Ta scena ju je šokirala.

– Šta radiš to? Gde si bio cele noći?

Na trenutak ju je pogledao, a onda mirno nastavio da slaže stvari u kofer.

– Veljo, odgovori mi!

– Odlazim na jedno vreme. Dobio sam posao na brodu, ali moram odmah dakrenem.

– Kakvom brodu? Šta pričaš?

Koliko god da je Nataša želela godinama da se ovakav trenutak desi, sad je bilaizgubljena. Sve je došlo iznenada, a Velja je bio drugačiji nego inače.



– Ne mogu mnogo da ti objašnjavam. Juče sam slučajno naleteo u prodavnici nanekog tipa. Počeo je da mi priča kako traži ljude za rad na velikom brodu-kockarnici.Plata je ogromna i dobro je zezanje. Otišli smo kod njegovog poslodavca kući na pićei tu smo se sve dogovorili. Ali moram odmah da krenem.

– Ko zna ko je taj čovek! Ne možeš tek tako da veruješ nekom strancu.

– Video sam slike broda. I taj čovek je mnogo jak igrač, ima i neki udeo u tom brodu, šta ti ja znam. Nudi mi da malo izađem iz ovog učmalog života i to ću daiskoristim.

Nataša se srušila na fotelju. Nije razmišljala o sebi, već o tome da li je Veljanaseo na neke sumnjive priče i da li odlazi u neku opasnost.

– Razmisli malo, zašto bi te neki stranac tek tako zaposlio a ne zna ništa o tebi?

– Pričali smo celu noć, ženo. Već sam ti rekao. I ne mešaj se.

Spakovao se, obuo cipele, spustio kofer kraj ulaznih vrata, a onda prišao Nataši igrubo je poljubio.

– Slušaj, sigurno me neće biti par meseci. Ako mi se svidi, možda i mnogo duže.Ali to ne znači da si ti sad slobodna i da možeš da radiš šta hoćeš jer ću se ja kad-tadvratiti, i to kao jako bogat čovek. Dakle, nemoj da ti padne na pamet da nađeš nekogili da se izgubiš. Zvaću te kad budem mogao. Ćao.

Izašao je iz stana kao da izlazi po pivo. Tek kad su se vrata zalupila, Nataša jeshvatila da je slobodna. Okrenula se oko sebe. A onda je zadrhtala. On će se vratiti,

mislila je. To mu je bio samo trik da je proveri, da vidi kako će reagovati kad on ode. Nije joj dao slobodu, sve je to ružan štos. Čekala je narednih sat vremena da se Veljavrati, ali se to nije desilo.



5. Poglavlje

Tri dana kasnije Jelena se pojavila u radnji. Na licu joj je blistao osmeh.

– Ćao, Nataša, šta ima novo?

Mlada krojačica je podigla glavu s osetljivog šava jedne svilene bluze.

– Kako znaš?

Jelena se i dalje smešila.

– Naslućujem, javila mi ptičica.Tog trenutka Nataši je postalo jasno da ova mlada visoka devojka ima veze s

Veljinim odlaskom. To ju je prodrmalo kao da se desio zemljotres. Sklonila je bluzu iustala.

– Jelena, šta si to uradila?

– Pomogla ti da se oslobodiš kretena.

– Jelena, šta si mu uradila? Gde si ga poslala?

– Na brod, kao što ti je rekao. Nije valjda da brineš za idiota? Nataši su se ruketresle.

– Kako si to uradila?

– Imam dobre prijatelje. Bilo je dovoljno da kažem da hoću jednu prijateljicu daoslobodim budale, a ta budala je odmah pristala, tako da se sve poklopilo.

– Reci mi, da li je stvarno na nekom brodu-kockarnici? Jelena je nestašno izvilaobrvu.

– Pa, jeste brod, ali je važno da je prekookeanski i da se ugovor potpisuje nagodinu dana, tako da bi ga skupo koštalo da se predomisli i vrati. A za godinu dana tićeš, nadam se, već imati nekog ko će ga oterati kao kera ako se pojavi na vratima.

Nataša je bila šokirana saznanjem šta je prijateljica učinila za nju. Najgore je štoe to ličilo na ružnu uslugu.

– Trebalo je da mi kažeš šta nameravaš.

– Ti ne bi pristala, zar ne?



– Ne bih. Nije Velja za rad na brodu. Taj tvoj prijatelj mu je, izgleda, ukrasio priču o mestu na koje ide.

– Malo, ali veruj mi da će Velja dobro zarađivati. I, nadam se, možda će da rešida ostane na nekom egzotičnom ostrvu i da se više nikad ne vrati. Mogla bi bar da mikažeš hvala.

Ali Nataša nije mogla da kaže hvala. Sve je to rađeno iza njenih i Veljinih leđa.Koliko god da je želela da se oslobodi takvog života, htela je da to bude na nekinormalan način, a ne ovaj koji je smrdeo na podvalu.

– Ne znam šta da ti kažem, Jelena. Ipak sam ja s tim čovekom provela mnogogodina. I brinem za njega. On nije znao u šta ide. Naivan je, a znam da ne može da

podnese težak rad na brodu.

– E, moraće. Potpisao je ugovor.

– To nije bilo lepo od tebe. To je prevara.

Jelena je delovala hladnokrvno. Sela je na slobodnu stolicu i prekrstila noge.

– Htela sam da ti pomognem. A ti imaš godinu dana da rešavaš stvari i da nedozvoliš da ti se vrati.

– Moram da znam kako mu je. Hoću da vidim tog čoveka koji ga je zaposlio.

– Iliju? Nije problem, videćeš ga. Mada mi nije jasno zašto to želiš.

– Moram da znam da je Velja dobro, osećam se tako krivom. Plašim se da on nećeto izdržati i da će... naškoditi sebi.

– Skočiti u okean? Nisi mi jasna, Nataša. S njim si živela kao pas, a sad kad sislobodna i svoja, i dalje misliš na gluposti.

Nataša je povisila ton.

– Ja ga više nisam volela, ali to ne znači da mu želim zlo. Moram da razgovaram stim Ilijom.

Jelena je slegla ramenima.

– U redu. Doći ću sutra u osam ovde po tebe, pa ću te odvesti do Ike.

– Dobro. – Može li sad ona proba na koju sam kasnila da bih tebi pomogla, nezahvalnice?



6. Poglavlje

Nataša nije mogla da zaspi cele noći. Bila je šokirana činjenicom da je Jelena bilaspremna na takav strašan potez kako bi joj pomogla. Znala je samo da je Jelenin otacneki visoki funkcioner i da se druži s gradskom elitom. Njihovo prijateljstvo zasnivalesu uglavnom na razgovorima, ali tek sad je Nataša sebi postavila pitanje koliko

poznaje Jelenu i koliko je ispovedanje dovelo Velju u opasnost. Mislila je na njega imolila se da mu je dobro. Samoća joj je prijala, lepo je bilo doći kući nakon napornog

dana i opustiti se bez svađe, ali ju je svaki delić tog stana ipak podsećao da je do togmira došla na čudan način. Htela je samo da zna da je Velja dobro i da je sve istinašto joj je Jelena rekla. Jedva je čekala sutrašnji dan da upozna čoveka koji je za jednunoć Velji uspeo da vrati volju u život i nagovori ga da ode u nešto nepoznato. Već jeznala da taj nepoznati, za nju strašan čovek ima čudesne moći i da je sigurno opasan

prevarant.



7. Poglavlje

Jelena je kasnila nekoliko minuta. Nataša je stajala na vratima radnje i nestrpljivočekala misterioznu devojku da je odvede čoveku koji je kriv za Veljin iznenadnitajnoviti odlazak. Hvatao ju je strah. Tog Iliju je zamišljala kao kriminalca, opasnog inamazanog svim bojama, a pitala se i da li sme da mu veruje ako joj kaže da je sVeljom sve u redu. S jedne strane, sumnjala je u to da mu se nešto mnogo loše desilo,er Jelena sigurno ne bi išla tako daleko zbog jedne krojačice s kojom je provodila

vreme u ćaskanju. Ali s druge strane, na ovom neobičnom svetu postojali su razni ljudii razni motivi koji bi ih naterali i na najgore i nezamislive stvari.

Jelena se pojavila u svom kabrioletu crne boje. Izgledala je zanosno s onomtamnom i teškom kovrdžavom kosom, utegnuta u beli kombinezon. Nataša se osetilakao neka jadnica i teškom mukom sela u auto.

– Gužva je u gradu, zato kasnim.

Osetilo se u njenom glasu da je prilično uvređena zbog nezahvalnosti malekrojačice. Ćutale su jedno vreme, a Nataši je bilo prilično neprijatno zbog momaka

koji su prolazili kolima pored njih i zdušno dobacivali, pokušavajući na razne načineda devojkama u kabrioletu skrenu pažnju. Znala je da pored doterane Jelene izgledakao kućna pomoćnica. Krišom se pogledala u suvozačev retrovizor i pokušala da

popravi plavu kosu vezanu u nemarnu punđu.

– Ako želiš da se našminkaš, na zadnjem sedištu ti je moj neseser.

Nataša se postidela što ju je devojka uhvatila u pokušaju da se sredi.

– Nema potrebe, samo mi se punđa opustila.

– Mislim da bi ipak bilo dobro da svratimo do moje kuće da te malo sredim.Idemo na ekskluzivno mesto, u restoran gde se baš ne dolazi tako obučen.

Obična pamučna majica i farmerke na Nataši zaista nisu bile za neko ekskluzivnomesto, ali pošto ona nije znala kuda ide, nije ni razmišljala o oblačenju.

– Na kakvo mesto?

– U restoran. Tamo nas čeka Ika na večeri.

– Meni je potrebno samo par minuta da tog čoveka pitam gde je Velja, da se



uverim da ne treba da brinem. Zaista nema potrebe da ulazim unutra.

Jelena je ljutito progovorila.

– Znaš da počinješ da me nerviraš! Prvo ti pomognem da se oslobodiš skota nakog se godinama žališ, a sad i izvoljevaš da na svoj način budeš sigurna da je taj skotu redu. E, pa ne može tako. Zamolila sam prijatelja da učini nešto za tebe, ali neću da

tražim da izlazi ispred restorana i da se s tobom objašnjava. On je ozbiljan čovek i ne pada mi na pamet da to radim. Ući ćeš unutra i popićeš bar jedno piće, porazgovaraćeš s njim, a onda idi gde želiš. Je li jasno?

Nataši nije preostalo ništa drugo nego da klimne glavom u znak odobravanja.



8. Poglavlje

Jelena je živela skoro u centru. Nataša ju je pratila do ulaznih vrata, a onda zastala.

– Sačekaću te ja ovde.

– Nema šta da me čekaš. Moram da ti dam nešto da obučeš.

Ponovo nije moglo ništa da se prigovori tom tonu. U kući nije bilo nikoga, ali sevidelo da Jelena ne živi sama. Popele su se na sprat i ušle u ogromnu devojačku sobu.

Dok je Jelena rovarila po ormanu i mrštila se, Nataša je zbunjeno čekala šta će jojodabrati da obuče. Sve joj je to bilo glupo, naročito činjenica da je Jelena ne smatradovoljno dobrom da se u ovakvoj odeći pojavi u društvu.

Zatim je sledilo presvlačenje. Pod Jeleninom dirigentskom palicom Nataša jeisprobala nekoliko haljina i kompleta, da bi tek za plavo-zelenu haljinu Jelenaklimnula glavom.

– To je to.

Iz kutije za nakit izvadila je plave minđuše i zelenu ogrlicu.

– Stavi ovo. I posle toga moram nešto da uradim s tvojom kosom i tvojim licem.Posle nekog vremena Nataša je bila isfenirana i našminkana.

Kad se pogledala u ogledalo, zamalo što se nije srušila. Videla je mladu devojku, bez podočnjaka, s talasastom kosom, obučenu skupo i moderno. I Jelena je delovala

ako zadovoljno, sve dok nije pogledala na sat.

– Moramo brzo da idemo, uzmi onu plavu torbu pored vrata i krećemo. Ne bih dakasnimo više od petnaest minuta.

Nataša je brzo uradila šta joj je rečeno, a onda je pokupila svoje stvari ispodmiške.

– Ostavi to tu. Ako se ne budemo vratile zajedno, doneću ti stvari u radnju i ti ćešmeni moje vratiti sutra-prekosutra. Hajde, šta si se ukipila?

Ponovo je morala da postupi po naređenju.



9. Poglavlje

Jurile su ulicama u crnom kabrioletu. Jednom ih je zaustavila i policija, ali Jeleninomšarmu nisu odoleli ni momci u uniformi. Nataša je sve vreme tražila način da pitaJelenu kakav je to čovek s kojim odlaze da se vide i zašto je bilo neophodno da setako dotera kad je sve moglo da se obavi i na nekom drugom mestu i u drugo vreme.Ali čekala je trenutak da joj se Jelena prva obrati.

– Još malo pa stižemo. Baš sam nervozna. Natašu je začudila ova rečenica.

– Zašto si nervozna?

– Ika je... on mi je prijatelj. Znamo se više od dve godine, ali tek u poslednjih par meseci počeli smo intenzivnije da se družimo. Postoji tu i nešto više od drugarstva,mada ne znam zašto je on toliko suzdržan i što već jednom nešto ne pokuša. Mislim dase ludo zaljubljujem u njega.

To je bila prilika za krojačicu da postavi pitanje koje ju je mučilo.

– Onda je bilo bolje da ste vas dvoje bili sami na večeri, nego da si mene vodila.

Zašto ne bi ti otišla sama, a ja ću drugi put da se vidim s njim? – Zato što sam ga zvala zbog tebe i onda nas je pozvao na večeru. On mene inače

retko zove da se vidimo nasamo, uglavnom neke zabave na kojima se srećemo. Ali jasam isplanirala da ti popiješ piće, možda nešto i pojedeš, i da kažeš da moraš da ideš.

Nataši je to i odgovaralo, ali se nekako osetila iskorišćenom. Sve što se događalou vezi s njom, Jelenom, Veljom i Ikom bilo je potpuno suludo.

– U redu. Meni je potrebno samo da mi taj čovek kaže gde je tačno Velja.

A u sebi je dodala – i da tom čoveku poveruje.



10. Poglavlje

R estoran je bio prepun. Muškarci u odelima i žene u skupim toaletama davali su pečat koji novom posetiocu nije mogao da promakne. Nataša je već zamislila kako umeniju stoje nenormalne cifre pored svakog jela. Prolazile su pored stolova, a njoj jesrce udaralo od treme. Odavno nije ušla na ovakvo mesto. Nekad, davno, Velja ju jeizvodio na romantične večere, ali kad je ostao bez oca i para, takva mesta su im

postala nedostižna. Nije znala da li će umeti da se ponaša. Videla je nekoliko poznatih

lica. Ona, mala krojačica, igrom neverovatnih okolnosti je među njima, a i to samozato jer ju je Jelena koristila.

Za najudaljenijim stolom sedeo je muškarac koji je skočio čim je ugledao Jelenu.Bio je u modernom odelu crne boje i uskoj bež majici, kojom je razbio previšeuštogljen stil. Tamnosmeđa kosa bila je podšišana vojnički kratko, ali mu to nijeoduzimalo na eleganciji. Kako su se približavale stolu, Nataša je sve više primećivalakoliko je taj muškarac lep. Smeđe oči su mu se smešile, nos mu je bio blago istaknut,agodice ženski visoke, a usne pune. Najneobičnije su bile njegove trepavice – duge,

kao da je koristio maskaru. One su njegovom licu davale mladalački izgled, iako se ponekoliko sedih u kosi videlo da je imao više od četrdeset godina.

Dočekao ih je jako ljubazno i džentlmenski, poljubio im obema ruke i povukaostolice kako bi se smestile. Odmah je dojurio konobar kako bi dame naručile piće.Jelena se odlučila za viski, a Nataša je tražila gusti sok. Na to se Ika nasmejao.

– Odavno nisam sedeo sa ženom koja naručuje gusti sok.

Pocrvenela je od sramote. Eto, nije mogla da se seti čak ni toga šta se u ovakvim prilikama naručuje, mislila je.

– Ali to mi je baš simpatično.Jelena je odmah uzela razgovor pod svoje. Približila je umešno stolicu ka njemu i

snizila glas, pa ga je umiljato ispitivala o nekim zajedničkim poznanicima. Ika jestrpljivo odgovarao ne skidajući osmeh s usana, ali se videlo da bi rado pričao i s

Natašom, iako ju je Jelena potpuno ignorisala. Nataša je znala da je on samo ljubazani vaspitan, no morala je da pomisli kako je on predivan, kako je čovek iz ženskihsnova i kako nije čudo što je Jelena zaljubljena u njega. A bili su predivan par,



delovali su uspešno i moćno. O svemu tome je Nataša mislila kad ju je stiglo njegovoiznenadno pitanje.

– Jelena mi je rekla da si zabrinuta za svog dečka?

– Bivšeg.

Ovo joj je izletelo. Jelena se namrštila.

– Čim si zabrinuta, znači da nije sasvim bivši. Ne znam zaista u čemu je problem.Jelena mi je ispričala da si u problemu s njim, da je bez posla i da je finansijska kriza

počela da se pretvara u pakao u vašoj vezi. Ja sam poslao jednog svog momka da muse malo približi. To nije bio nikakav problem pošto je taj tvoj dečko odmah insistiraoda me vidi. Završili smo sve za dva minuta, a kako je te noći kod mene kući bila malažurka za moj rođendan, pozvao sam ga da ostane. On je bio strašno zagrejan za taj

posao i hteo je što pre da ode tako da sam ga odmah sutradan poslao s još nekimmojim momcima za Hrvatsku da se ukrcaju na brod koji će ih odvesti do Portugala,

odakle će otići pravo na brod-kazino, koji je u vlasništvu mog brata. U čemu je problem?

Nataša je shvatila da problem ne postoji. Ovaj muškarac bi mogao da ubedi imnogo pametnije i jače karaktere da nekuda iznenada odu i promene život. Nekakoviše ništa tu nije bilo nerazumno. Čak je i Jelenina intervencija sad imala smisla –

bila je u svrsi toga da se ona pokaže kao dobar prijatelj kako bi dobila još neki bodkod Ilije.

– Samo sam htela da znam da je brod na koji je otišao dobar. Ika se nasmejao.

– Brod je luksuzan, ogroman i jako zabavan. Tvoj dečko nije ni prvi ni poslednjikoji je odavde otišao da radi na njemu, mada je prvi koji je želeo što pre da ode iodmah prihvatio ugovor na godinu dana. Nikad nisam video da neko toliko želi da odei promeni život.

Nataša se na trenutak prisetila kako je ona imala priliku da godinama gleda Veljukoji nikako nije želeo da nešto promeni, a ni da ode. Različiti ljudi u nama buderazličite želje i utiske, definitivno.

– U redu. Samo sam želela da olakšam svoju savest i saznam da je on dobro. Ipak smo suviše dugo bili zajedno da se ne bih...

Ali ju je Jelena prekinula upola rečenice.

– Mislim da smo to rešili. Znaš, Iko, baš sam bila povređena kad se sve to desilo ikad se Nataša postavila kao da sam joj učinila neku ružnu stvar.

Sad je Nataša osetila da mora da udovolji devojci u njenom zavođenju. Iako nikadnije tražila takvu uslugu, to je bio trenutak kad joj je bilo nametnuto da se zahvali.



– Oprosti, Jelena, samo sam bila iznenađena i nekako je sve bilo odjednom, kaogrom iz vedra neba. Stvarno ti dugujem zahvalnost. Život s Veljom je postao pakao zamene i nikad ne bih uspela sama da se izvučem iz toga.

– Naravno da je bio pakao! Zato sam i htela da ti pomognem.

Privila se uz Iku i maznim glasom nastavila, obraćajući se samo njemu.

– Znaš, Nataša je jedna vredna devojka. Rekla sam ti da je krojačica i to sjajna.Ali prosto se zapustila, nije brinula ni o svom izgledu ni o svojim osećanjima. Evo,

pogledaj je sad, blista od kad se oslobodila onog kretena.

Ika ju je odmerio tako da je Nataša naglo pocrvenela.

– Zaista si ti, Nataša, prelepa žena. I ne bih se složio s Jelenom, na tebi se vidi dai te kako brineš o sebi.

Ovakav kompliment ju je naveo da se nasmeši koketno, onako kako se odavno nije

smešila nekom muškarcu, možda zbog toga što nije dobijala komplimente. Ali akoovakav čovek tako nešto kaže, znači da zaista izgleda odlično. No, ono što je Nataši promaklo bila je Jelenina reakcija. Ali ta reakcija je ubrzo odjeknula.

– Naravno da izgleda kao da se brine o sebi! Ja sam je odvela kod sebe, dala jojgarderobu, sredila joj kosu, našminkala je, samo da bih joj pokazala kako može daizgleda kad to hoće. Da sam je dovela onakvu kakvu sam je pokupila, shvatio bi očemu pričam i čega sam je oslobodila.

Ovo je bio suviše nizak udarac. Nataša ga je osetila kao šamar. Delovalo je kao

da je posle Jeleninih reči ostala gola, kao da je sa nekoliko rečenica s nje skinutasvaka Jelenina stvar. Ponižena i besna, samo je spustila glavu.

– Nema to veze sa garderobom. Jedna žena može sve to isto da obuče i da se takonašminka, pa neće biti ni približno lepa. Pogledaj te oči, Jelena, u njima se ogledatakva dubina.

Ovaj Ikin kompliment Nataša je shvatila kao njegov pokušaj da joj malo pomognei izvuče je iz neprijatne situacije. Međutim, nije joj pomogao. Sad je i njega prezirala,kao i Jelenu. Oboje su bili iz nekog drugog sveta, a našli su njoj da pomažu, svako na

svoj način. Znala je da mora da ide. Uzela je pozajmljenu torbu i ustala. – Pošto sam saznala šta me je tištilo, vreme je da vas napustim. Ika je ustao sa

zabrinutim izrazom na licu.

– Nemoj da ideš, ostani da večeramo.

– Neka hvala, nisam gladna.

Nataša je jedva izgovarala reči koliko je bila besna.



– Ali, molim te, učini mi tu čast. Nema potrebe da odlaziš.

– Hvala, ali idem.

– Molim te, Nataša. Ostani.

Taman što je pomislila da on zaista iskreno želi da ostane u njenom društvu izapitala se da li je previše nevaspitana da od tako ljubaznog čoveka odlazi na takodrzak i nevaspitan način, začuo se Jelenin brižni glas.

– Hajde, Nataša, ostani. Vidiš da bi Ika to voleo, nemoj da nam kvariš ovako lepoveče.

Znajući da su ove reči samo fraza i pokušaj da se još više umiljava Iki, Nataša je ponovo osetila da nema nijedan dobar razlog da ostane. Zagledala se u Jelenine oči i prvi put shvatila da se njihovo prijateljstvo zasnivalo samo na Jeleninoj dosadi, a nena stvarnoj iskrenosti.

– Hvala ti, Jelena, ali plašim se da bi mi u ponoć, kao Pepeljugi, sva ova magična pozajmljena odeća nestala i da bih se vratila u svoje dronjke, a kao takva bila bihvelika sramota za tvoje društvo. Molim te da dođeš sutra po svoje stvari.

Nije joj promaklo da se Ika blago nasmejao. Okrenula se i žurnim koracima izašlaiz restorana.



11. Poglavlje

Uhvatila je taksi, vratila se do radnje po svoja kola i tek onda stigla kući. Tu noć bilae u pravom haosu. San joj nije dolazio na oči. Iako je želela da ne misli na ono što se

desilo i na poniženje kome ju je izložila Jelena, vraćale su joj se slike Ikinog osmeha,njegove reči, pogled, sve ono što je u ženi moglo da izazove haos pri pomisli nazgodnog muškarca. Najviše je žalila što je uopšte bila na tom mestu. Proklinjala je iVelju, jer je zbog svoje brige išla da upozna Iku.

Kako je prethodne noći oprala Jelenine stvari, ujutru ih je pokupila sa žice,opeglala i stavila u kesu. Želela je da ih se što pre oslobodi i očekivala je da ćeJelena istog dana doći i da će tada prekinuti njihovo lažno prijateljstvo. Ali poniženjeod prethodne večeri učinilo je da se tog dana Nataša obuče sasvim drugačije nego štosu mušterije navikle da je viđaju. Bela haljinica i cipelice s malom štiklomiskombinovala je sa diskretnom šminkom i pustila kosu, koja je još bila talasastouvijena od prethodne večeri. Mušterije koje su se tog dana pojavile u radnji bile suoduševljene tom iznenadnom promenom.

Jelena se nije pojavila sve do sedam uveče, taman kad je Nataša rešila da ranijeode kući jer je završila sve što je trebalo za sutra. No, nije došla sama. Kad je uradnju ušao Ika, Nataša se sledila. Hladno se pozdravila s oboje i to s pristojnerazdaljine. Jelena je delovala pokajnički tužna.

– Nisam došla samo po stvari. Došla sam da ti se izvinim. Ika mi je sinoć pokazaoda sam se ponela kao prava budala i želim da se ne ljutiš na mene.

Ali Nataša nije htela da padne na tako slatkorečivu priču. Zadržala je uvređenuhladnoću.

– Nemam šta da ti opraštam. Ti si samo rekla istinu. Stvarno sam bila zapuštena inikakva. Ali vidiš da i sama mogu da se sredim.

– Vidim, sjajno izgledaš.

– Hvala ti, Jelena. Evo tvojih stvari.

Jelena je uzela kesu. Nemoćno se okrenula prema Iki kao da želi da mu pogledomkaže kako je učinila sve što je mogla. Onda je taj lepi muškarac progovorio.



– Sigurno da ona nije htela da te uvredi, Nataša. Uostalom, čim je razmišljala kakoda te oslobodi muškarca koji ti je pravio pakao u životu, znači da joj je stalo do tebe.Zašto bi to inače radila?

Nataši je na vrh jezika bilo da mu kaže – zbog tebe. Ali suzdržala se, nije htela dai sama bude zla poput Jelene. A Ika je njeno ćutanje shvatio kao pozitivno razmišljanje

o onome što joj govori, pa je nastavio. – Jelena je malo brza na rečima i ne razmišlja uvek o posledicama, ali to joj ne bi

trebalo zameriti. Predlažem da sad nas troje odemo na jedno piće tu u blizini, da sesve ovo dovede na pravo mesto. Može?

Nije se krojačici išlo nigde s njima, ali znala je da bi bilo krajnje nepristojno daih odbije. Uostalom, njoj je stalo da on ima dobro mišljenje, a ne da ispadne kako jeJelena divna drugarica kojoj je Nataša pokazala nerazumevanje. Toliko baš nije htelada joj pomogne da osvoji tako divnog muškarca.

– U redu, ali ne mogu dugo.Primetila je da se Jelena iznenadila ovim potvrdnim odgovorom, ali nije bila

sigurna da li je to iznenađenje prijatno ili neprijatno.



12. Poglavlje

Par ulica od radnje naišli su na jedan lep kafić. Ilija i Jelena su išli njegovim kolima,a Nataša je insistirala da ide svojim. Zahvaljivala se čudu što se tog jutra doterala išto je nije sramota da sedi u društvu ljudi obučenih u skupa odela.

U kafiću je Jelena pokazala svoje nezadovoljstvo. Samo je ćutala i gledala negdeu stranu. Ali Iki kao da to nije smetalo. Pričao je Nataši o tome kako je njegov bratdošao na ideju da kupi brod.

– On je s osamnaest godina otišao u Ameriku. Prosto se jednog dana probudio irekao ocu da želi da ode tamo i da ne želi da završi fakultet. Moj otac, koji je inače

bio inspektor u policiji i jako strog, bio je šokiran tim zahtevom, ali se ubrzo pokazaloda niko Stanka ne može da odgovori. Otac ga je poslao u Ameriku, preko nekog starogškolskog druga koji je živeo u Njujorku našao mu stan i posao u jednom restoranu. AliStojan je strašno inteligentan i snalažljiv, pa je za deset godina uspeo da napraviveliku kompaniju koja se bavi turizmom. Počeo je da kupuje luksuzne autobuse za

prevoz putnika, a onda i luksuzne jahte koje je iznajmljivao bogatijim Amerima, da bi

pre četiri godine uložio pare u brod-hotel koji nije bio isplativ. Međutim, na njemu jenapravio kazino i to je bio odličan potez. Ja sam uložio svoj novac, pa sam postaosuvlasnik, a on mi redovno šalje deo zarade, tako da znam koliko mu brod donosi

para.

– A čime se ti baviš? Ilija je uzdahnuo.

– Ja imam toliko poslova da ih je teško nabrojati. Ali u suštini sam trgovac,kupujem sve što se može doterati i prodati kao novo. Imam i jednu manju fabrikustakla u Bosni, no trudim se da sve manje radim a da dobro zarađujem. Inače sam

završio ekonomski fakultet, mada sve što znam naučio me je više život nego sve škole. – Lepo...

Pomislila je na svoju malu krojačku radnju od koje živi i na to kako ona nikadneće moći manje da radi a da isto zarađuje. Neko prosto ima više sreće. Naručili suflašu crnog vina i u roku od pola sata su je ispili. Ilija je pričao i tome kako je piosjajno crno vino u Barseloni od koga se tako napio da je zakasnio na avion. Nataša sesmejala njegovim pričama, dok je Jelena i dalje gledala negde sa strane. U jednom



trenutku to Jelenino ponašanje zasmetalo je i Iliji.

– Ti kao da nisi s nama. Šta te muči? Jelena se trgla i veštački se nasmešila.

– Ništa, sve je u redu. A što pitaš?

– Ne učestvuješ u našem razgovoru. Verovatno te ne zanima ovo što pričam, aliako ti je dosadno, mogu ja da te odvezem kući a Natašu ću zamoliti da me sačeka jer mi je strašno prijatno u njenom društvu.

Obraćao se više Nataši jer nije skidao pogled s nje. No, Jelena je sasvimneočekivano odreagovala. Ustala je i ljutito prevrnula čašu.

– Ne mogu da verujem da ti sad ja smetam! Sad sam ja ispala najgora. Ti si misinoć svašta rekao jer sam je uvredila, pa si me još danas nagovarao da odemozajedno da joj se izvinemo, a sad ispade i da sam suvišna i da bi bilo najbolje da vasostavim nasamo. Strašno!

Nataši je bilo neprijatno jer su svi ostali gosti kafića gledali u njih. Ilija je biozačuđujuće miran. Ustao je i obratio se Nataši.

– Mogu li da te zamolim da me sačekaš ovde, brzo ću se vratiti?

Klimnula je glavom, zbunjena zbog svega što se desilo. Jelena je krenula još neštoda kaže, ali ju je Ilija grubo povukao za ruku i u nekoliko sekundi izvukao napolje. Tek kad je ostala sama, Nataša se zapitala šta to ona radi. Čekala je Iliju, čoveka koga ne

poznaje, a nije imala pojma zašto. Prošlo joj je kroz glavu da bi najbolje bilo da odeistog trenutka, ali zapitala se kako bi mišljenje imao o njoj kad bi se vratio i shvatio

da je pobegla. Nije imala ni dovoljno novca da plati račun, a konobar joj sigurno ne bi verovao na reč da će se muškarac vratiti. Tad ju je uhvatila panika – šta ako se Ilijauopšte ne vrati? Setila se da u radnji ima nešto novca koje nije htela da nosi kući, alikako bi mogla da ode do radnje i vrati se bilo je pitanje. Rešila je da sačeka Iliju

petnaestak minuta, a ako ga ne bude, da konobara zamoli da mu ostavi dokumenta dok ona ne ode po novac.



13. Poglavlje

Ilija se vratio nakon desetak minuta.

– Izvini što si čekala, ali Jelena je ostavila auto na Sajmu, a gužva je ogromna.

– Šta se desilo s njom, zašto je tako reagovala? Ilija je odmahnuo glavom i pozvaokonobara.

– Ne znam, mislim da je ljubomorna na tebe.

– Na mene?! Nataša je bila šokirana ovim zaključkom, ali je u tom trenutku prišao konobar i

onemogućio da zatraži objašnjenje od Ike.

– Da li si za još vina?

– Ne znam, bojim se da bi mi bilo mnogo. Odavno nisam pila alkohol.

– Hajde, pravi mi društvo. Još jednu flašu i gotovo. Meni je tako prijatno s tobom.

Pocrvenela je, nenaviknuta na komplimente.

– Plašim se jer vozim. – Odvešćemo tvoja kola do radnje, pa ću te ja vratiti kući ako budeš osetila da

nisi baš u stanju da voziš. Može?

Konobar je strpljivo čekao njenu odluku, pa je zbog njega rekla da pristaje.

– Nataša, ti si jedna vrlo zanimljiva devojka. Ima u tebi nešto neverovatno. Nekako si prirodna, normalna, a veruj mi da takve devojke ne srećem često. Ioduševljava me činjenica da sama zarađuješ za život, prosto je to neverovatno. A i odJelene sam čuo da si izdržavala i tog momka s kojim si bila.

Nataša nije znala šta je u tome svemu toliko neverovatno i lepo. Naprotiv,smatrala je da je njena životna priča previše mučna i jednostavna, i da je pre jakodosadna nego što je zanimljiva.

– Da, izdržavala sam ga od kad je ostao bez posla. Ali to je nešto normalno, zar ne? Ako u odnosu jedno ne može trenutno da doprinosi, ono drugo bi trebalo da se

potrudi da, ukoliko to može, radi za dvoje. Šteta je samo što je Velja, taj moj momak,izgubio volju da nešto radi. Bilo mu je lakše da ja doprinosim. A ne bi mi ni to bilo



toliko teško da je on imao volju za životom. Ali mučno je bilo dolaziti kući poslecelog dana šivenja i slušati da je njegov život propao i da sam i ja delom kriva za to.

– I onda me pitaš zašto je Jelena ljubomorna na tebe?

Nataša se začudila kako je ipak zapamtio njeno pitanje, a pogotovo ju jeiznenadilo kako njena priča može imati veze s Jeleninom ljubomorom.

– Ne shvatam zašto bi Jelena bila ljubomorna na mene kad je moj život običan i prilično dosadan, a provela sam ga s jednim muškarcem koji me više ne voli?

Ika se nagnuo preko stola i iznenada je uhvatio za ruku. Zadrhtala je od tog dodira,ali nije se povukla. Teško joj je bilo da ga gleda pravo u oči, mutio joj je razum.Osećala je kako je nenormalno privlači.

– Svaka žena koja ima sve na tanjiru nije toliko srećna koliko želi da pokaže svetu.Jelena živi na grbači svojih roditelja, vozi dobar auto, ima dobru garderobu i ne znašta znači rad od jutra do mraka. Ali ona prepoznaje u tebi neverovatnu snagu koja

privlači prave muškarce. Ti imaš u sebi toliko toga što njoj nedostaje. Ti nikada nećešmorati da pravdaš nekome ono što imaš jer si sve sama stekla, dok devojka poputJelene svaki potrošeni novac nekako mora da opravda – roditeljima mora da donesedobre ocene s ispita, drugarice mora da kupuje izlascima, a muškarce koji joj sesviđaju mora da uveri da će uvek imati dovoljno para da izgleda onako kako izgledasad.

Nije ga baš sasvim razumela, ali mu je verovala. Prosto je govorio kao da već svezna, kao da mu se sama Jelena poverila.

– Da te pitam nešto, Ilija? Zašto si danas došao s njom u moju radnju?

– Sinoć me je iznervirala svojim glupim ponašanjem. Održao sam joj predavanjeda mora malo da pripazi šta priča jer svojim rečima može da uvredi ljude. Ali kadsam je pitao da te nazove i da ti se izvini, rekla je da nema tvoj broj telefona i da ćeotići u radnju narednog dana da to lično uradi.

– Ona ima moj broj!

– Tako sam i ja pomislio, pa sam shvatio da samo hoće da me otkači na tu temu.

Zato sam insistirao da sutradan odemo zajedno. A, iskreno, želeo sam da te opetvidim.

Njegova ruka nije ispuštala njenu. Ovaj put je sva zadrhtala. Znala je da je to i onosetio.

– Drhtiš?

– Malo...

– Zbog mene?



Nije znala šta da mu odgovori. Zaboravila je kako da razgovara s muškarcem kojioj se udvara. Izvukla je ruku iz njegove, tako je jedino mogla da, naizgled, povrati

kontrolu.

– Volela bih da idem kući, umorna sam. Nasmešio se.

– U redu. Sada ćemo krenuti. Možeš li da voziš ili da primenimo plan B?

– Mogu, mogu.

Pozvao je konobara, platio račun i izašli su napolje. Već je pao mrak. Otpratio jue do kola i otvorio joj vrata.

– Nadam se da ću moći ponekad da svratim do radnje i pitam te da ovo veče ponovimo?

– Da, u redu.

Nije znala šta govori. Htela je da zatvori vrata, ali iznenada se Ika nagnuo i

poljubio je u usta. Pogledala ga je s nevericom. – Laku noć, Nataša.

Okrenuo se i polako krenuo ka svojim kolima. Nataša je osetila da ne može dastavi ključ u bravu i da pokrene auto. Želela je nešto, a to nešto je delovalo suludo.Odjednom, nešto se u njoj pokrenulo, izletela je iz auta, stigla ga taman kad je prišaosvojim kolima, zagrlila i poljubila u usta, strasno, željno, kao da joj je poslednji

poljubac u životu, a onda se trkom vratila u svoj auto i odmah ga pokrenula uz škriputočkova.

Iza sebe je ostavila nasmejanog muškarca u čudu.



14. Poglavlje

Cele noći razmišljala je šta se to desilo da se onako ponese prema Iliji. Bila je uoblacima, lebdela je i dodirivala usne kao devojčica nakon prvog poljupca. Smešilase i plesala po kući, prebrala je orman i odvojila one lepe stvari kojih se odavnoodrekla. Sutradan je zakasnila da otvori radnju jer je otišla kod frizera i napravila pažfrizuru kako bi i tom promenom doprinela svom novom životu. Zanosila se i nije htelada ukoči, mada se potajno plašila da li će se ikada još nešto desiti s Ilijom. Ali nije

htela da se obuzda u sreći koja ju je dotakla jer takvo osećanje ispunjenosti odavnonije osetila.

Kako je vreme prolazilo, tako je i njeno raspoloženje počelo da se menja. Svakičas bi bacala pogled ka ulici, kao da očekuje da će se njegov auto parkirati i da će onizaći nasmešen. Ali to se nije dešavalo. Iako nije imala previše posla, zadržala se uradnji do devet sati, a onda se teška srca pomirila s tim da je vreme da sama ode kući.

Sve ono što je osećala prethodne noći i veći deo tog dana sad je palo u vodu.Grdila je samu sebe što se zanela i pomislila da bi tako neko mogao da se zainteresuje

za nju. Onaj njegov poljubac je pripisivala popijenom vinu, muškom zanosu koji možeda se javi bez pravog razloga i da prođe brže nego što ijedna žena može da pojmi.Postala je tužna. Za nju je cela priča sad izgledala kao lažna Pepeljuga, a princ se nije

pojavio s izgubljenom cipelicom. U nemiru je i zaspala.



15. Poglavlje

Trećeg dana nakon poljupca s Ilijom otišla je kod roditelja na ručak. Oni su živeli umaloj kući sa dvorištem punim cveća i uživali u penzionerskom životu. Pitali su je zaVelju i ona im je rekla da je otišao na brod, ali im nije rekla na koji način.

– Sam je to rešio.

Majka i otac su klimali glavom sa odobravanjem, smatrajući da je Velja to učiniokako bi zaradio novac za budući život i za venčanje na koje su dugo čekali. Nataša jemrzela što ih još laže i što nema hrabrosti da im prizna kako je njegov odlazak doneodašak života u njeno postojanje, kao i da se nada da joj se Velja neće nikada vratiti,

bar ne sa zahtevom da nastave zajednički život.

Sutradan je bila navala u radnji. Nekoliko starih mušterija došlo je s molbom daza kratko vreme dobiju garderobu za more. Zavidela im je što su tako užurbani i štosvi nekuda idu. Zapitala se zašto sama ne bi nekuda otišla sad kad ima priliku da

priušti i za svoju dušu neko uživanje. Ali nije znala kuda. Naviknuta na relaciju stan-radnja godinama, prosto nije znala da se snađe na nekim drugim stranama. Umor ju je

uhvatio već popodne. Ako nije mogla da donese odluku da nekud otputuje, brzo seodlučila da već sutradan odnese oglas u novine gde traži iskusnu krojačicu ili krojačakoji bi joj pomogao da ne provodi ceo dan u radnji. Htela je da se oslobodi prezira

prema odlasku kući koji je nosila u sebi zbog Velje. Sad je mogla da bude mirna potom pitanju i želela je da deo posla prebaci na nekog drugog. Već je jednom uzimalaradnicu, ali Velja je iskalkulisao da se to ne isplati, pa je morala da je otpusti. Polakose Nataša privikavala na to da njene odluke više nema ko da promeni.

A kad se najmanje nadala, u radnju je ušao Ika. Bio je sportski obučen – lanene

pantalone i lagane patike dobro su mu stajale. Sunčane naočare zaklonile su prelepeoči i trepavice, ali je i dalje izgledao kao da je sišao sa naslovne strane nekogčasopisa. Nije mogla da obuzda klecanje nogu.

– Otkud ti?

Prišao je i lagano je poljubio u obraz. Gospođa koja je upravo prelistavalačasopise tražeći idealnu kreaciju za sebe i materijal koji je dobila na poklon od snaje,diskretno joj je namignula.



– Došao sam da te odvedem na ručak ili na večeru, zavisi kako se gleda. Jesi liručala?

– Ne, nisam. Nikad i ne ručam.

– Onda će ovo biti prvi put.

Očekivao je njen odgovor. Nataša je zbunjeno stajala ne znajući kako da se ponaša. Bila je malo ljuta na njega što se nekoliko dana nije pojavio, ali sad kad ga jevidela, ljutnja je počela da bledi. Njemu je zaista bilo teško odoleti.

Gospođa je naglo ustala.

– Sad sam se setila da imam ja i kod kuće neke časopise, pa ću ih pogledati i doćiću sutra.

Jasno je da je žena shvatila da mora da pomogne Nataši da se odluči i brzo jenestala iz radnje. Ilija je uhvatio Natašinu ruku i poljubio, ali nakon poljupca je nije

ispustio. Gledao ju je ravno u oči, što je iz te opasne blizine mogla da vidi čak i krozstakla naočara.

– Izvini što nisam došao ranije, ali iskrsao mi je put za Bosnu, u fabrici sedešavalo nešto što sam morao da rešim. A mislio sam na tebe. Zaboravio sam dauzmem tvoj broj telefona, a Jelena nije htela da mi ga da. Naravno, opet je tvrdila daga nema. A u telefonskom imeniku nema registrovan broj radnje.

– Nemam ovde fiksni telefon.

– Eto, baš se iskomplikovalo, ali sad sam ovde i vodim te na ručak. Može?

Nasmešio se onako kako samo on zna i tom osmehu nijedna žena nije mogla dakaže ne.



16. Poglavlje

L jubio ju je u kolima, dodirivao, mazio po kosi. Njegova nežnost joj je prijala, ali jue isto tako plašila. Na to se lako mogla navići, naročito posle toliko godina Veljinog

užasnog ponašanja prema njoj. Htela je da ga pita šta u stvari želi od nje i da li imanameru da je povredi. Ali je znala da je takvo pitanje ono koje se nikada glasno ne

postavlja.

U restoranu pored Dunava konačno je mogla da se opusti. Pitala ga je kako to da

nije oženjen. – Bio sam jednom sasvim blizu, imao sam divnu devojku, ali se u poslednji čas

nešto izjalovilo. Sad smo prijatelji i ona je već u braku s jednim divnim muškarcem.Možda smo bolji kao prijatelji nego što bi bili kao bračni par.

Natašina radoznalost bila je ogromna.

– A šta se to desilo?

– Živeli smo zajedno, ona se preselila kod mene čim smo shvatili da želimo brak.

A onda sam se jednom vratio kući s nekog puta i zatekao je kako leži u kadi s presečenim venama.

Tako nešto nije očekivala da čuje.

– Presekla je vene? Pobogu, zašto?

– Zato što je bila bolesna. Nervna bolest, nasledna, neka vrsta teške šizofrenijekoja dovodi do toga da želi sebi da oduzme život jer umisli da je niko ne voli i ne

poštuje. Na svu sreću, došao sam na vreme, pozvao hitnu pomoć i ona se narednihnekoliko meseci lečila u psihijatrijskoj ustanovi. Bio sam sve vreme kraj nje, ali,

priznajem, moja ljubav se tad istopila, prosto sam počeo da je žalim, što nije dobro.Kad se oporavila i počela da uzima lekove, bio sam iskren prema njoj. Ona je, rekaosam ti već, jedna divna osoba, pa je sve shvatila i nije ni tražila od mene da izsažaljenja uđem s njom u brak. Zbog toga ću zauvek da je poštujem.

– Da, u toj priči ona je junak.

– Misliš da sam ja ispao loš?

Nataša se zamislila. U stvari, to je mogla da uporedi sa svojom vezom s Veljom.



Ona je sebe smatrala junakom jer je godinama iz sažaljenja bila pored oronulogmuškarca kome ništa više nije bilo važno. I sve vreme je taj svoj postupak pravdalahumanošću, time da je veliki čovek koji ne napušta druge u nevolji. Ali da li je to bilo

pravilno? Nije znala da kaže, pogotovo zato što joj je Veljin odlazak doneo mnogolepih i srećnih trenutaka.

– Ti si samo bio iskren prvo prema sebi, a onda prema njoj. A za to je često potrebno mnogo više hrabrosti nego što je imamo.

– Ti to pričaš malo i o sebi, Nataša?

– Malo...

Ika ju je pomilovao po licu.

– Da li sam ti rekao da ti ta frizura sjajno stoji? Nasmešila se. Imao je prave reči usvakom trenutku.

– Nisi. – E, sad ti kažem. Baš si kao neka devojčica. Reci mi, šta će se desiti kad se tvoj

bivši vrati?

Iznenađeno ga je pogledala.

– Otkud ti to pitanje?

– Zanima me. Hteo bih da znam. Zavrtela je glavom.

– Ne želim više nikad da budem s njim. Želim mu svu sreću ovog sveta, ali daljeod mene. To odavno nije bila ljubav.

– A ovo sa mnom? Može li to jednom biti ljubav?

Zatreperila je. O bože, mislila je, to ne zavisi od mene, to zavisi samo od tebe. Alitako nešto nije izgovorila glasno.

– Zar ne misliš da je prerano da me tako nešto pitaš?

– Ljubav se dâ naslutiti.

Konobar im je doneo naručene porcije i razgovor je krenuo nekim sasvim drugimtokom.



17. Poglavlje

Dugo ju je ljubio u kolima pred njenom radnjom. Uživala je kao nikad pre, prepuštajući tim spretnim usnama da probude uspavanu vatru tela.

– Mnogo me privlačiš. Da li si svesna toga?

– I ti mene.

– Jedva čekam da te ponovo vidim. Kako bi bilo da sutra uveče ponovo izađemo?

– Volela bih. – Sad imam tvoj broj i zvaću te. Računaj da te opet sutra kidnapujem.

– Računam na to.

Svet je ponovo bio u boji. Nije želela da se dugo zadržava u radnji. Brzo jezavršila neke sitne prepravke i rešila da ode kući kako bi se u mislima moglanaslađivati Ilijinim poljupcima.

Ali tek što je zakoračila ka automobilu, ispred nje se sa škripom kočnica zaustaviocrni kabriolet. Jelena je bila besna i odmah je izašla iz kola, pa stala na samo polametra od zbunjene Nataše.

– Šta ovo znači?

– Zdravo, Jelena.

– Nemoj ti meni zdravo! Pitala sam te šta ti ovo znači?

– Koje?

Nataša je samo dobijala na vremenu, mada je jako dobro znala šta Jelena želi dazna.

– Ne pravi se luda, mala krojačice! Šta znači to ljubakanje u kolima s Ilijom?

– Pratiš ga?

– To se tebe ne tiče!

– Kao što se tebe ne tiče naše ljubakanje.

– Molim?

Jelena se približila još jedan korak tako da je Nataša osećala njen dah na svome



licu. Ali nekako se nije mnogo plašila, čak i pored toga što je bila sigurna da se Jelenaneće ustručavati da je udari.

– Rekla sam ti da je to moja stvar.

– Znaš da je on moj?

– On nije tvoj, Jelena, samo ti se sviđa. A nas dve nismo prijateljice, i to se pokazalo, da bih ja mislila šta ti osećaš i da li smem nešto da radim iza tvojih leđa.

– Nisam ni mislila da smo prijateljice, samo sam sa tobom gubila vreme.

– Znam to. Zato nemaš prava da tražiš objašnjenje od mene u vezi s Ilijom.

Jelenino lice bilo je sasvim crveno od besa. Na trenutak kao da nije znala da li daraspali plavušu ispred sebe ili da se okrene i ode.

– Slušaj ti, mala smrdljiva krojačice! Ne možeš da umisliš kako si ti ta koja ćedoći do Ilije. Pogledaj se, pa nemaš čime da ga zadržiš. Posle prvog seksa ima da te

odbaci kao krpu, kao što je i mene. Nataša je prebledela. Ilija je spavao s njom?! To ju je pogodilo kao najružnija

moguća vest. Zar je on takav da odlazi sa svakom u krevet?

– Da, da, šta si prebledela? Normalno, spavao je sa mnom. I spavaće opet. A tiumišljaj da si neka riba i da će biti tvoj. Samo sanjaj, glupačo! Sad bih volela da tenikad onaj debil nije ostavio, ali ne brinem se ja, vratiće se on. Tada ću likovati nadtvojom sudbinom.

Više ništa nije imalo da se kaže. Jelena se vratila u kabriolet i punim gasom se

odvezla. Nataši je trebalo vremena da se sabere i krene kući.



18. Poglavlje

Došao je na adresu koju mu je dala telefonom. Ranije je izašla iz radnje, otišla dokuće da se spremi i tu ga sačekala. Bio je tačan. Ali čim je sela u kola, primetio je dae neraspoložena.

– Šta ti je?

– Ništa.

Prosto nije znala kako da ga pita za Jelenu i njene tvrdnje. Činilo se da je preranoda bi imala prava da mu prebacuje za druge devojke, makar to bila i ona koja ih je naneki način i spojila. Ali Ilija nije želeo da odustane. Nije pokrenuo auto, već seokrenuo ka Nataši.

– Znam da nešto nije u redu. Vidim to. Hteo sam da nam ovo bude posebno veče, ane valja da ga počnemo na ovaj način, s namračenim licem. Hajde, da čujem, šta nije uredu?

Njegov glas je delovao smirujuće, ali začudo, Natašu je to razbesnelo. Ovaj anđeo

od muškarca je rečima imao moć da ljudima menja raspoloženja, da ih ubedi i uneverovatne stvari. Nije želela da i ona padne pod taj uticaj.

– Spavao si sa Jelenom, zar ne?

Očekivala je da će se nasmejati ili namrštiti, pa negirati i lepim rečima objasnitikako je to samo Jelenina ljubomorna izmišljotina. U stvari, želela je da se tako neštodesi. Ali Ika nije promenio izgled lica.

– Da. Spavao sam s Jelenom pre nego što sam sreo tebe. Spavao sam i sa mnogodrugih devojaka ranije. Šta je tu sporno?

– Druge nisu sporne, ali Jelena… – Bio sam popio, bila je žurka, ona je vrlo uporna kad nešto hoće i završila je u

mom krevetu. To je sve. Sutradan smo seli i pričali, pa sam joj rekao da je to bilo pogrešno i da možemo da ostanemo drugari.

– Da li ćeš tako nešto i meni reći ako budem spavala sa tobom?

To je bilo pravo pitanje koje ju je mučilo. Nije želela da bude odbačena, ne sad



kad se ponovo osećala kao da diše punim plućima.

– To ne znam.

Šokirana ovakvim odgovorom, Nataša je krenula da izađe iz kola, ali ju je Ikinasnažna ruka zadržala.

– Čekaj, kuda ćeš?

– Pusti me, ja nisam igračka, dovoljno dugo sam to bila. Dosta mi je! Pusti me daidem.

– Pustiću te kad ti kažem do kraja šta imam. Smiri se i saslušaj me, a posle, ako budeš želela, možeš da se vratiš kući.

Nije htela da sluša, ali je shvatila da protiv njegove snage ne može da se bori.Zagledala mu se prkosno u oči, jedva zadržavajući suze.

– Hajde, kaži.

– Ja nisam neki lažov. U to si se uverila. Mogao sam da ti negiram da sam bilo štaimao s Jelenom, ali nisam. I uvek ću biti iskren prema tebi. Ako ti kažem da ćemo

posle našeg seksa, kad god da se desi, ostati s tobom sigurno, možda bih lagao. Menie jako bitan osećaj koji imam kad spavam s nekom ženom. Ja sam muškarac i

zaljubljujem se nakon seksa. Dakle, može da se desi da jedno drugom ne odgovaramo,da naš fluid koji je sad jak negde skrene i da se probudimo jedno pored drugog praznii nezadovoljeni. Šta onda? Da ostanemo samo zato jer smo imali seks? To je glupost.Dakle, ako nam bude lepo, kao što ja mislim i želim da bude, sigurno da bih bio lud da

te ostavim. Ne želim da budemo samo jednu noć zajedno. Ali ta noć će mi pokazati štau stvari želim od tebe i da li to mogu da imam, da li si prava žena za mene. Razumeš?

Razumela je, ali je i dalje smatrala da to nekako nije fer. Ona nije ni na trenutak pomislila da joj nešto neće odgovarati s Ilijom. Previše ju je privlačio, znojili su jojse dlanovi, želela ga je svakim delom svog tela. Prosto to nije moglo da omane. Alishvatila je njegovu iskrenost i to što se ograničava od obećanja koja ne može daispuni.

– U redu. Onda želim da što pre shvatiš da li sam za tebe ili ne. Ovim ga je

sigurno iznenadila. – Molim?

– Hoću da odmah odemo u krevet. Ne mogu da čekam da se to desi, pa da se svezavrši. Želim da što pre znam da li me želiš za jednu noć ili za nešto više.

– Čemu žurba?

– Predugo sam čekala, život mi je prolazio i ništa nisam preduzimala, jer sammislila da sve zavisi od nekog drugog. I ovog trenutka sve zavisi od tebe, ali bar mogu



da skratim čekanje. Hajde, vodi me u krevet.

Poljubila ga je tako strasno da mu nije palo na pamet da prigovara.



19. Poglavlje

Ikin stan je bio prostran, osvetljen diskretnim neonskim svetiljkama. Malo zidova, puno neobičnih slika, preuredno za muškarca – ali s ukusom. No, Nataša nije imalavremena za razgledanje. Bacila se Iliji u naručje svesna da to može biti jedina noćstrasti koju ima s njim. Htela je da mu bude dobra ljubavnica. Ne, htela je da budenajbolja ljubavnica. Mislila je na prazne noći pored Velje kad je u sebi gorela kaožena, a nije mogla da ugasi vatru. Sećala se uzdrhtalog tela i snova o nekom drugom

ljubavniku, o nepoznatom muškarcu koji bi se čudom našao u njenom životu i učinioda bude zadovoljena, animalno, onako kako sam pravi, dobar seks može da zadovolji.Eto, čudo se dogodilo, imala je pored sebe muškarca koji je prevazilazio čak i njenemaštarije. Mirisalo mu je celo telo. Ljubila ga je bez zadrška i budila u sebivišegodišnje uspavane dodire. Sva čula su joj bila napeta i svakim je posebno želelada upije strast koju joj je Ilija nudio.



20. Poglavlje

Probudila se i kraj sebe ugledala njegovo golo rame. Poljubila ga je, ali polako,strahujući da ga ne probudi. Sve od prethodne noći sad je bilo maglovito. Iskrsla bi

poneka slika – njegovo lice iznad njenog, uzdasi koji ispunjavaju sobu, ruka u ruci ikrik zadovoljstva posle svega. Razmišljala je da li joj je ikada bilo lepše nego tenoći. Dobro je znala odgovor, ali ju je ipak mučilo nešto drugo. Nije znala šta njegovalepa, uspavana glava misli o svemu. Da li je uspeo da se zaljubi ili će ustati i reći joj

smirenim glasom, diplomatski, kako je ipak ispalo lošije od očekivanog? Zato se i plašila da ga probudi, čak nije smela da diše glasno.

Ika se ubrzo probudio. Otvorio je jedno oko i nasmešio se. Nataši je na trenutak pao kamen sa srca. Ponovo ga je poljubila, ovaj put u obraz.

– Dobro jutro, ljubavniče.

– Dobro jutro, devojčice. Mnogo si slatka tako čupava. Koliko je sati?

Pogledala je prema velikom zidnom satu.

– Devet. Mislim da smo oboje zaboravili na svoje obaveze.Privukao ju je i poljubio. Igrao se njenim čupavim pramenovima i nije prestajao

da se smeši.

– Pa? Kakva sam bila?

– Neverovatna.

– Znači, ovo neće biti naša poslednja noć?

– Ne bih to dopustio. Želim još mnogo ovakvih noći kraj tebe. Ali sad moramo daustanemo. U deset sati mi dolaze neki Rusi, s kojima treba da sklopim dogovor okonove fabrike koju bih gradio, a oni su zainteresovani da investiraju u jedan deo

proizvodnje.

Neću da te gušim tim pričama, bolje da bežimo na tuširanje, pa da radimo svakosvoje, a onda da uveče opet uživamo zajedno.

Bila je presrećna što on zvuči tako zadovoljno. Ustala je i prva krenula pod tuš.Čula ga je kako priča telefonom. Njegov glas ju je milovao i činio je nasmešenom.



Odavno se nije probudila nakon dobrog seksa, pa je i zaboravila koliko je to sjajankozmetički preparat. Gledala se u ogledalo i mislila da sebi nikad nije bila lepša.

Pre nego što su izašli iz njegovog stana, dugo su se ljubili, a zatim ju je odvezaodo kuće. Presvukla se i požurila u radnju. Taj dan je teško uspevala da se koncentrišena posao i da udovolji nervoznim mušterijama. Ika ju je čak dva puta zvao da joj kaže

koliko mu nedostaje. Oko šest sati pojavila se starija žena koja se predstavila kaoMira. Došla je na oglas u vezi s poslom i posle samo pola sata razgovora Nataša ju je

primila. Dogovorile su se da Mira u prvo vreme radi popodne. Ostavljaće joj manje popravke, ali i neke hitne ako iskrsnu. Nataša je s olakšanjem prihvatila činjenicu danjen život kreće normalnijim tokom i da će imati više vremena za sebe, za Iliju i zasve ono što je propuštala do tada.

Dan je bio sunčan i bilo je poprilično toplo, ali joj vrućina nije smetala da na putudo kuće uživa u svakom prizoru. Posmatrala je reku ljudi koja se slivala niz ulicu i

razmišljala o svojoj sreći. Čak ni saobraćajna gužva nije mogla da joj pokvariraspoloženje. Toliko se sve promenilo oko nje i u njoj da je pomislila kako treba da sezahvali Jeleni što ju je iz sebičnih motiva oslobodila Velje. Svaki put kad bi joj sevratila slika iz prošlog života, naježila bi se i čudila što je mislila da je osuđena da nataj način dočeka smrt. Mogla je da ostari a da ne upozna ljubav koju je već nosila usrcu za Iliju.



21. Poglavlje

Gurnula je ključ u bravu, ali je shvatila da su vrata otključana. Glasno se nasmejala,ne zamerajući sebi što je, verovatno, u jutrošnjem zanosu zaboravila da zaključaulazna vrata. Ušla je i ugledala muške cipele. Bile su tako poznate da je pomislila dasanja. A onda se iz kupatila pojavilo i dobro znano lice, i shvatila je da to nije san.

– Nećeš da mi se obraduješ? Tako malo je prošlo, a ti me već otpisala?

– Veljo!

Stajao je na dovratku i posmatrao je. Smešio se, ali provokativno.

– Baš si zbunjena.

– Zar ti nisi na brodu?

– Nisam, kao što vidiš. Odustao sam u poslednjem trenutku. Sva sreća da samimao nešto para da se vratim, inače bih sad bio na okeanu i ne bi me videla godinudana.

Nataša, još uvek zaleđena, pomislila je kako je sreća baš to što je on smatrao za

nesreću. Morala je da se smiri, pa je prošla pored njega i sela u fotelju. – Ne shvatam, otkud ti...

– Prosto sam pobegao. Predomislio sam se i to je to. Zašto bih ja crnčio na nekom brodu kad mi ovde ništa nije falilo?! Naseo sam na lepe priče, al’ bio sam malo pripiti desilo se. Ti kao da nisi srećna što me vidiš?

Znala je da ne sme da ćuti. Znala je da ne želi više da se vrati u onaj pakao.Skupila je svu snagu, pogledala ga ravno u oči i progovorila.

– Ja više ne želim da živim sa tobom, Veljo. Mislim da jedno od nas mora da ideiz ovog stana. Ti sigurno nemaš gde, a ja mogu kod roditelja. Pokupiću stvari i odmahotići. Ako ti je potrebno nešto para, daću ti.

Sad se Veljino lice izobličilo. Nestalo je osmeha, a pojavilo se čudno ludilo uzenicama.

– O čemu pričaš? Nećeš ti nigde, a neću ni ja. Šta si se promangupirala, a samome nekoliko dana nije bilo? Da sam stvarno otišao na godinu dana, ti bi promenila



bravu.

Nataša je zažalila što se toga nije setila. Ali opet, nije htela da popusti.

– Veljo, shvati, ne želim više onaj život. Kada si otišao, shvatila sam da mi je lepokad sam bez tebe. I neću da se rastanemo kao neprijatelji, suviše smo dugo bilizajedno, delili uglavnom zlo ali i nešto dobrog, da bismo se sad svađali. Samo me

pusti da odem.Ustala je s namerom da pokupi nešto svojih stvari, ali ju je Velja grubo odgurnuo

tako da je pala u fotelju. Nadvio se nad nju i prstom joj zapretio.

– Ti si poludela, je li? Ne ideš nigde i nemoj to više ikad da si spomenula. Ima da budeš ovde i da se ponašaš kao i pre, inače ću ti pokazati ko je ovde muškarac! A sad,mućni malo tom glavicom i napravi mi nešto da jedem. Gladan sam kao vuk. Idem dase istuširam i neka me nešto lepo sačeka na stolu.

Ušao je u kupatilo, ali onda se setio da su vrata otključana.

– Daj mi ključ. Gledala ga je bledo.

– Daj mi ključ od stana!

– Imaš svoj.

– Daj mi tvoj!

I dala mu je. Zaključao je ulazna vrata i poneo ključ sa sobom. Ali Nataša ionakonije mislila da beži. Našao bi je, a to nikako ne bi bilo dobro za nju.



22. Poglavlje

Nakon ručka Velja je seo u fotelju i upalio televizor. Nataša je prala sudove i pitalase da li je u zoni sumraka, da li sanja i da li je usred najgore noćne more. Panično jemislila o Iliji, o prethodnoj noći, o životu koji je osetila i u kome je tek počela dauživa. A onda je čula svoj mobilni. Potrčala je da se javi, no prekasno, Velja je prvistigao do njene torbice.

– Halo... Ko... Nataša? A ko je traži? Kako ti mene pitaš ko sam? Ovde njen muž...

Da, da, muž... Molim? Kako ti znaš da je trebalo da budem na brodu... Ko? A, ti si,Ilija! Otkud ti da zoveš moju Natašu? Aha... Znači htela je samo da zna da li samdobro... Brižna je ona... Jeste... Predomislio sam se... Kakav ugovor? Prekršio sam ga,

pa šta? Ma, baš me boli uvo... Tuži me, brate, šta da ti kažem... Ne dam ti Natašu,nema šta ti s njom da se čuješ... Ma, boli me, bre...

Prekinuo je vezu. Nataša je drhtala.

– Je li, šta ti imaš s ovim punišom?

– Ništa...

– Kako si došla do njega?

– Pa, slučajno...

– Je li, slučajno? To je bila neka tvoja fora, a? Namestila si mi da mi ponude posao, pa da odem na brod kako bi ti mogla da se švalerišeš s njim? Koliko dugo gaznaš? Koliko dugo si mu ljubavnica?

– Nisi u pravu, nisam ja ništa namestila...

Krenuo je prema njoj. Videla je samo njegovu šaku. Prvi udarac ju je zaboleo, a

već drugi, treći, peti nije ni osetila. A ko bi mogao da prebroji koliko ih je bilo.



23. Poglavlje

S tamnim naočarima na licu pojavila se u radnji sledećeg jutra. Znala je, međutim, das njima neće moći da radi. Prva mušterija koja je ušla i videla je modru skoro seonesvestila od šoka. Nataša je izmislila neku priču, ali je znala da joj niko neće

poverovati da se baš tako pada na stepeništu. Jedva je dočekala da dođe nova radnicaMira kako bi mogla da se skloni u malu ostavu u kojoj je, inače, retko boravila.Gledala je u prazno i razmišljala šta da radi. Plašila se Velje. Batine koje je dobila

prethodne večeri uverile su je da se on ne šali i da joj nikada neće dozvoliti da ode.A onda je čula Ilijin glas. Pitao je za nju. I pre nego što je uspela da se nekako

snađe, on je bio na vratima ostave. Videvši je tako modru, počeo je da psuje. Stisnuou je uz sebe jako, kao da hoće da je zaštiti od nevidljivog napadača. Tad je Nataša

počela da plače. Bila je nesrećna što ju je zatekao u takvom stanju. Za njega je htelauvek da bude lepa, kao ono jutro kad se probudila u njegovom krevetu.

– Šta ti je to uradio?

Nije mogla da mu odgovori, a i smatrala je da je odgovor suvišan. Sve se videlo

na njenom licu. – Idemo pravo tvojoj kući. Razbiću ga, polomiću mu sve koske! Kukavica, na tebi

e našao da se prazni!

Povukao ju je, ali se nije dala. Znala je da to ne može da uradi ni sebi, a ni Iliji.

– Ne, ne idemo nigde. Pusti ga. Ne može se tu ništa popraviti.

– Kako ne može? Taj čovek bi trebalo da bude zatvoren!

– Molim te, Ilija, nemoj da se mešaš.

– Ti ne ideš više tamo, da li me razumeš? – Nemam kuda da odem.

Delovala je kao malo, napušteno dete.

– Imaš. Ideš kod mene. Ne želim da ga vidiš nikad više. On je bolestan.

Htela je da se usprotivi jer je smatrala da Ilija tako misli iz sažaljenja prema njoj.A znala je kako sažaljenje prema nekom ubija ljubav i simpatije.



– Ne mogu kod tebe. Nisi ti dužan da trpiš moje probleme. Neću da budem parazit.Rešiću ja ovo sama.

– Kako? Nisi ti muškarac pa da uzvratiš batinama. I neću da slušam prigovore. Izovih stopa ideš kod mene. Samo neka ti priđe.

U trenutku je popustila. Pomislila je kako je Ilija njeno jedino rešenje za sreću, pa

makar to bilo i na ovaj način. Ali onda je pogledala preko njegovog ramena u svojukrojačku radnju, u mesto koje ju je tako dugo hranilo kao jedina oaza u pustinji života.

– Ako odem, ništa nisam postigla. On će doći ovde, u radnju. A ti ne možeš da meštitiš 24 sata dnevno. Ako me ovde nađe, ubiće me. A ako me ne nađe, polomiće sve.To ne mogu da dopustim.

– Onda zatvori radnju. Valjda ti je više stalo do tvog života nego do radnje.

Nataša se pitala da li je tako. Sebe nije videla kao ženu koja bi sedela kući besposlena. A kako je zaista godinama ponosna na svoj krojački zanat, nije želela dakreće ispočetka.

– Ilija, ovo je moje. Ovde su sve moje godine. Ne mogu tek tako da zaključamvrata i kažem da me je baš briga.

– Zatvori na određeno vreme.

– Ne mogu. Ja volim ovaj posao. Volim ovo malo kvadratnih metara od kojihživim.

Pokušavao je da je shvati. Videlo se da mu mozak jako brzo radi.

– Svejedno, smislićemo nešto. Ja te ne puštam nazad. Ideš kod mene, smirićemo sei videti šta dalje.

Na to je pristala. Ionako nije smela da se odmah vrati u onaj stan. Želela je da,makar nakratko, ponovo bude u Ikinoj blizini i poveruje kako će se nešto ipak

promeniti.



24. Poglavlje

Parkirao je ispred dvospratnice u kojoj je živeo. Tek što su krenuli ka ulazu, iza ćoškase pojavila jedna visoka crvenokosa devojka, obučena u najminimalniju suknju koju je

Nataša ikad videla. Imala je savršeno oblikovane duge noge i krupne oči bojesmaragda. Sve na njoj bilo je kao saliveno – zlatan nakit, isfenirana frizura,

profesionalna šminka. I mirisala je na skupi parfem.

Devojka je odmerila Natašu, a onda prišla zbunjenom Iliji i poljubila ga pravo u

usta. On nije stigao ni da se odmakne. Vidno iznenađen, samo se jako namrštio. – Saška, otkud ti? Zašto nisi javila da dolaziš?

– Rešila sam da te iznenadim. Ljubavi, nedostajao si mi toliko da sam morala dase vratim ranije. Baš me briga za Pariz i za Francuze, ti si sve što mi je potrebno.

Nataša je stajala sa strane svesna svojih modrih podliva na licu, ali i toga da je tadevojka Iliji sigurno bliska. Okrenuo se ka njoj i pogledao je kao da se izvinjava.

– Nataša, ovo je Saška. Pružile su jedna drugoj ruku.

– Nataša je moja... prijateljica. Imala je problem sa dečkom i sad... rešavamo. Nije mogla da veruje šta Ilija govori. Ona je prijateljica? Problem sa dečkom? Ali

čekala je nastavak priče. Saška se naslonila na njega i poljubila ga u obraz.

– Ti si pravi vitez. Hoćeš li da mi pomogneš da iz auta donesem kofere? Sakrilasam kola iza ćoška da ih ne bi video i da ne bih pokvarila iznenađenje.

Krenula je ka mestu odakle se iznenada pojavila, a to je Nataši i Iliji dalovremena da nakratko ostanu sami. Uhvatio ju je za ruku, ali ju je ona otrgla.

– Ne diraj me.

– Čekaj, moram da ti objasnim. Sa Saškom sam se zabavljao do pre dva mesecakad je otišla kod majke u Pariz rešena da postane manekenka. Živeli smo zajedno takoda je to bila ozbiljna veza. Zvanično nismo raskinuli, ali sam smatrao da se ona nećevraćati, bar ne u skorije vreme. Stvarno sam skroz iznenađen otkud ona tu.

– Da li je još voliš?

Ika je bio zatečen ovim pitanjem.



– Molim?

– Pitam te da li je još voliš?

– Nikad je nisam ni voleo. Prijala mi je. Zabavna je. Ali to nije bila ljubav.

– Bila je dobra u krevetu?

– Između ostalog. Ali, Nataša, čemu ta pitanja? – Ne mogu da verujem kakvo si ti čudovište. Tako bi i mene doveo ovde da živim

s tobom i ne bi me voleo. One batine ne bole ništa u odnosu na ovo što saznajem otebi. Ja sam ti prijateljica? Razumela bih da to govoriš da se opravdaš ženi koju voliš,ali ti to govoriš onako, zato što bi to trebalo da se kaže.

Videlo se da ga je potpuno izludela. Iznervirao se.

– Nataša, to je pravo prvenstva.

– Šta znači pravo prvenstva?

– Ona je ovde bila pre tebe. Moram polako da joj objasnim da ne može da se vratida živi ovde. Zato si ti prijateljica a ona još uvek devojka dok joj ne objasnim da tonije više tako.

Naježila se. U njoj se lomilo sve, kao od stakla. Mislila je da će srce da joj stane.

– Idi, pomozi joj oko kofera.

Kako je ovo zvučalo smireno, Ilija je odahnuo.

– Sačekaj me tu, samo da uzmem to iz kola, posle ćemo ući kod mene i sve rešiti.

– U redu. Samo idi.Požurio je i nestao iza ćoška. U tom trenutku naišao je taksi i Nataša ga je

zaustavila. Ušla je i rekla adresu radnje gde je ostavila auto. Nije se okrenula zasobom.



25. Poglavlje

K ad je došla kući, Velja je još spavao. Nije bilo nereda, ali znala je da je kratko ustanu da bi napravio svoj uobičajeni haos. Bar nije kupovao pivo. Umila se i

pogledala u ogledalo. Stvarno je očajno izgledala. Ni trenutka nije zažalila što sevratila kući i što je pobegla od Ilije. Ona je verovala tom muškarcu, a ispalo je da je

bolje da dobija batine nego da čeka trenutak kada će joj on reći da je ne voli i da jegotovo, kao što je nameravao da uradi sa crvenokosom ili kao što je to saopštio Jeleni

posle jedne noći. Mobilni više nije imala, Velja ga je prethodne noći razbio, tako danije morala da strahuje od eventualnih Ilijinih poziva. Jedino je mogao da joj dođe uradnju, ali imala je vremena da smisli kako da ga odgurne od sebe. Pomirila se s timda će ostati s Veljom, da će biti zauvek na dnu pored njega. I onaj mali ukus sreće kojie osetila s Ilijom sad je bio gorak. Želela je samo što pre da sve zaboravi, ako je to

ikako moguće.

Velja se ubrzo probudio. Nije razgovarao s njom, samo je tražio da mu spreminešto da jede. Posle je bez reči iz njene tašne uzeo novčanik, izvadio nekoliko

krupnijih novčanica i izašao iz kuće. Znala je da ide da se zapije s prijateljima. To joje bar dalo mogućnosti da se dobro isplače.



26. Poglavlje

Prva osoba koja joj je sutradan ušla u radnju bila je Jelena. Nataša nije mogla daveruje da je vidi.

– O, pa kakve su to modrice po tom slatkom licu?

Jelenin osmeh bio je pobednički i prezriv. A Nataši je u tom trenutku najmanje bilo potrebno da joj neko dodaje so na ranu.

– Kaži zašto si došla? – Samo da te obiđem, da vidim šta ima. Čula sam se sinoć sa Saškom. Javila mi jeda se vratila, pa me obavestila da je i neka mala plava bila tamo i pobegla.

– Ostavi me na miru, Jelena.

– Znaš, Saška i ja smo prijateljice. I ja sam joj iza leđa spavala sa dečkom, alisam mislila da tu više ništa nema. No, prevarila sam se. Saška mi je sinoć, kad smo sečule, rekla da se uselila u svoj stari stan, odnosno Ilijin, i da je sve savršeno. Čak suimali i seks.

Nataša se ježila. Nije toliko verovala svakoj Jeleninoj reči, ali je bila besna štoova devojka likuje nad njenom nesrećom.

– A kako vidim, i tvoj dragi se vratio. Baš ti se obradovao, vidi ti se na licu kakvamu je dobrodošlica spremljena.

– Izađi napolje!

– Odmah, odmah, idem. Kako si samo neljubazna! Drugarica dođe da te obiđe, a tie teraš napolje. Ali drugo i ne može da se očekuje od jedne krojačice. Pa, nadam se

da ćeš se ponekad mene setiti, stvarno sam pokušala da ti pomognem, ali kako nisitoga vredna, dobila si šta si zaslužila. Ćao!

Nataša je jedva dočekala da se vrata radnje zatvore. Mrzela je Jelenu.

Mrzela je Iku. Mrzela je Velju. Međutim, najviše je mrzela sebe.



27. Poglavlje

Ika se nije pojavio. To je bio još jedan dokaz da je Jelena bila u pravu i da je Saškazauzela staro mesto u njegovom životu. Peklo je to Natašu iznutra, ali je rešila da budeaka i da ne popušta suzama. Znala je da će ih ionako dovoljno proliti.

Mira je stigla ranije, pa je Nataša požurila kući. Velja nije bio tu. Spremila mu ješnicle i krompir-pire, znajući da će tražiti da jede kad dođe. Sati su prolazili, ali njeganije bilo. Spustila se i noć, ali vrata se nisu otvarala. Nije paničila, bila je

ravnodušna. Znala je da će kad-tad doći, a što se nje ticalo, baš ju je bilo briga.A onda je negde oko jedan sat posle ponoći, taman kad ju je uhvatio prvi san, neko

pozvonio. Ustala je da otvori, sigurna da je negde zagubio ključ. Čak je na trenutak poželela da mu ne otvori, ali znala je da bi u tom slučaju prvo razvalio nju, pa vrata.

Ali pred ulazom nije stajao Velja, već dva policajca u uniformi.

– Gospođica Nataša Jelić?

– Da... Ja sam. Šta se desilo?

– Da li s vama živi Velimir Tošić? – Da... to je moj... moj dečko.

– Gospođice, Velimir je doživeo nesreću. Udario ga je autobus, bio je ualkoholisanom stanju i sapleo se o ivičnjak, pa pao pravo pod autobuske točkove. U

bolnici je došao svesti nakratko, pa je medicinskoj sestri rekao vaše podatke i adresu.

Nataši se sve prevrnulo. Jedan od uniformisanih momaka ju je pridržao da se neosvesti.

– Hvala vam... biću dobro. U kojoj je bolnici?

– Na urgentnom. Obucite se, povešćemo vas.

Požurila je da obuče prvo što joj je bilo pri ruci, još uvek u neverici da se Veljinešto desilo.



28. Poglavlje

Bio je u jako teškom stanju. Točkovi autobusa su mu prešli preko desne strane tela isve kosti su mu bile smrskane. Imao je jaka unutrašnja krvarenja i borili su se zanjegov život. Sve je to Nataša saznala od jednog mladog ljubaznog lekara, koji ju je

posle ostavio u čekaonici obećavši da će joj javiti čim bude nekih promena.

Sedela je i tupo gledala u neku tačku na zidu. Oko nje su prolazile uniforme, svakičas su unosili neku novu osobu na kolicima, ali Nataša se na to nije obazirala.

Razmišljala je kako bi bilo najbolje da Velja umre. Da, mislila je, to je jedini način da bar može da se nada kako će biti srećnija jednom, ponovo. Tu sreću više nije vezivalaza Iliju, ali jeste za onu slobodu kojom je kratko raspolagala u Veljinom odsustvu. Aonda se naglo trgla.

„Bože, oprosti mi! O čemu ja to razmišljam, da li sam normalna? Želim smrtmuškarcu s kojim sam spavala, koga sam nekada i volela, s kojim sa želela nekaddavno da provedem čitav život! Grozna sam, postala sam nečovek, postala samčudovište. Ne smem da tražim njegovu smrt, to nije rešenje. Ne sme on da umre da bih

a živela. Nikako!“Prišao joj je jedan od onih policajaca koji su je dovezli i koji su sve vreme

ćaskali s osobljem na urgentnom.

– Gospođice, da li ste dobro?

Nataša se iznenađeno trgla jer ga nije ni primetila da joj se približava.

– Da, da, dobro sam.

– Hoćete li da pozovemo nekog? Nekog od rodbine, prijatelja? Da budu uz vas?

– Ne, nema potrebe. Nije ni imala koga da zove.

– Gospođice, moram da vas pitam odakle vam ti podlivi na licu? Neko vas jetukao?

Tek je tad postala svesna svog izgleda. Policajci su se zapitali šta joj se desilokad su je videli na vratima, ali su iz sažaljenja prema nesreći njenog dečka tada

prećutali to pitanje.



– Ništa. Pala sam.

– Znam ja kako izgleda kad neko padne, a i kako izgleda kad je neko prebijen. Zar ne mislite da bi trebalo da prijavite osobu koja vam je to uradila? Je li to bio vašdečko?

Uzdahnula je. Velji je tog trenutka oprostila. Samo je želela da on poživi.

– Nije važno. Zaista više nije važno.

Policajac se diskretno udaljio, shvativši da na svoje pitanje neće dobiti odgovor.



29. Poglavlje

Velja je preživeo. Nakon hitne intervencije prebačen je na intenzivnu negu i tamo se polako oporavljao. Imao je prelome obe ruke, a i butna kost mu je naprsla, dok jeunutrašnje krvarenje zaustavljeno, ali su lekari strahovali da bi posledice tek mogle dase pokažu i zato su pomno pratili njegov oporavak. Četiri dana nije se budio iz kome,a petog dana je otvorio oči i video Natašu kraj svog kreveta. Naime, ona je osećalaaku grižu savest jer mu je želela smrt, tako da je pokušavala da opere taj osećaj

sedeći kraj njegove postelje veći deo dana, koliko god su joj lekari i medicinskesestre dozvoljavali. Radnju je prepustila Miri i samo na sat-dva odlazila tamo kako biustanovila da li je sve u redu. Onda bi se vraćala u bolnicu i tiho, kao senka, sedela nadrvenoj stolici pored bolničke postelje.

Kad je Velja otvorio oči, ona je zaplakala od sreće. Nije volela tog muškarca, aliga je volela kao ljudsko biće. Naneo joj je bol, prevarila se u njemu, tukao ju je i

prestao da je čini srećnom, ali tolike je godine provela s njim da nije mogla da ga nevoli onako kako se vole ljudi koje iz nekog razloga moramo da trpimo čak i kad nam

više nemamo ništa zajedničko s njima. – Da li si dobro?

Trepnuo je. Pokušao je nešto da kaže, ali njegova osušena usta nisu ispustila ništaosim stenjanja. Pozvala je medicinsku sestru, a odmah se tu stvorio i doktor, pa je

Nataša jedno vreme bila odvojena od bolesnika.

– Gospođice, ne sme da se napreže. Možete da budete pored njega i da mu pričate,ali nemojte da to bude nešto što će ga uznemiravati.

Nataša se vratila na stolicu i maramicom brisala Veljino čelo. On ju je posmatrao

tupim pogledom. Znala je da se ne oseća dobro i da je još slab. Zato je počela da mugovori o nekim lepim zajedničkim sećanjima.

– Da li se sećaš kad smo tek počeli da se zabavljamo, pa kad si samo došao jednoutro po mene i odveo me u Bečiće na more? Moji su poludeli. Kad smo se vratili,

morao si da slušaš dva sata njihovo predavanje kako se to ne radi na taj način. A namae baš bilo lepo. Tad smo prvi put razgovarali o tome da bi jednog dana mogli da se

venčamo. Pitao si me gde bih volela da živim, a ja sam ti rekla da bih najviše želela



da imamo kućicu na reci. I ti si obećao da ćeš mi je kupiti. A sećaš se kad smo onezime otišli kod tvoje tetke Marte u Novi Sad? Bili smo u sobi pored njene, a vodilanam se ljubav. Tanki zidovi, a nas dvoje zapeli kao napaljeni magarci! Ujutru zadoručkom tvoja tetka nam kaže kako su komšije celu noć pravile buku. A mi se pravilida smo i mi čuli isto to.

Primetila je suzu koja je skliznula iz desnog Veljinog oka i polako se spustila nizobraz.

– Bože, što plačeš?

Uhvatila ga je za ruku. Odgovorio je stiskom. Nataši se steglo u grudima, bilo joje žao njega, momka koji je nekada imao sve, a onda ostao bez oca, bez lagodnog

života koji mu je taj otac obezbeđivao, a na kraju i bez volje za životom. A nekad gae volela i bila sigurna da je on pravi. Nekad je u njemu videla idealnog muškarca. A

sad je pored bolesničkog kreveta, modra, nesretna, s kajanjem što je poželela njegovu

smrt, zaljubljena u drugog čoveka i tako nesretna. – Nemoj da plačeš, Veljo. Sve će biti u redu. Izaći ćeš odavde, vratićeš se kući i

a ću te negovati i paziti. Opet ćeš ti biti moj Velja.

Sad su još nekoliko suza skliznule niz Veljino lice. I Nataša je počela da plače.

– Ne znam zašto ti plačeš, Veljo. Nemoj, rastužuješ me, pa ti nikad nisi pustio nisuzu. Nemoj, molim te. Sve će biti u redu. Obećavam da ću činiti sve da opet budešonaj stari Velja. Hoćeš, sigurno.



30. Poglavlje

Nakon dvadeset i dva dana ležanja u bolnici Velja je insistirao da ide kući i bude nakućnom lečenju. Lekari su mu to i dopustili jer su smatrali da se sjajno oporavlja. Alimorao je striktno da leži i da se ne napreže, tako da je Nataša od svog kreveta njemunapravila bolničku postelju. Savršeno je brinula o njemu, kuvala mu jela koja najviševoli, čak ga i hranila kad bi klonuo od lekova i mazila ga kao da joj je dete. Velja jemalo pričao. Ona je to pripisivala i ljutnji koju je još imao prema njoj jer je smatrao

da ga je prevarila. No, nije želela da se svađa s njim. Lakše joj je bilo kad su ćutali.Ostavljala bi ga na nekoliko sati samog prepodne i odlazila u radnju. Primetila je

da posla ima sve manje – mušterije su navikle na njeno umeće i većina nije želela danovoj radnici ukaže poverenje. Zbog novca koji joj je ponovo bio potreban, jer jenegovanje bolesnika to zahtevalo, Nataša je morala da vrati mušterije i da im ličnozavršava krojačke narudžbine.

Mesec dana nakon Veljine nesreće, taman kada je završila komplikovanu haljinuednoj popularnoj voditeljki, u radnju je ušao Ika. Iako se trudila da ne misli o njemu,

sigurna u to da se više nikada i neće sresti, kad ga je ugledala visokog, zgodnog,svežeg, zadrhtala je.

– Mogu li da uđem?

Stajao je na vratima i već zakoračio unutra, ali je ipak postavio ovo pitanje. Nataša je u prvom trenutku htela da odreaguje tako što mu neće dozvoliti da jeuznemiri i da joj bilo šta kaže, ali umorna od brige oko Velje i umorna od stalne borbeda održi prividan mir, ništa nije odgovorila.

On je to shvatio kao odobravanje. Zatvorio je vrata za sobom i seo u udobnu

stolicu koja je stajala pored zida i služila za mušterije koje čekaju da im se na licumesta dovrši neka sitna popravka. Nataša je sedela za šivaćom mašinom i gledala uzavršeni šav haljine.

– Tražio sam te, ali mi je tvoja radnica rekla da ti je momak imao nesreću i dadolaziš u radnju samo nakratko.

Mira je očito zaboravila da prenese Nataši da ju je bilo ko tražio. Ali to sad nijeni bilo važno.



– Da, dobro ti je rekla.

– Šta se desilo?

– Imao je nesreću. Dobro je, preživeo je. Sad se oporavlja.

Osećala je na sebi njegov uporan pogled, ali nije imala snage da ona njega pogleda.

– Deluješ umorno.

– I jesam umorna. Šta hoćeš od mene?

– Ništa.

– Zašto si ovde?

– Poželeo sam da te vidim. Nedostaješ mi.

Progutala je knedlu. I on je njoj nedostajao, ali to nije mogla da mu kaže. Setila seonog dana kad je shvatila da on ima neku drugu devojku.

– Kako je Saška? Tako se zove, jesam li dobro upamtila?

Nasmešio se, ali gorko, shvatajući da ovo pitanje i ne traži odgovor, već je samo po sebi dovoljno.

– Ne razumeš, Nataša. Nikad nisam želeo da se ono desi, niti da te povredim iizgubim.

– Nisam povređena!

– Jesi.

Sada ga je Nataša pogledala. U njenim očima bilo je prkosa.

– U redu, čak i da jesam povređena, ne vidim šta ti hoćeš sad od mene. Da mi seizviniš? Da mi kažeš kako je splet okolnosti takav? Ne razumem, zašto bih te uopšteslušala?

– Zato što si zaljubljena u mene.

Iznenađeno je ustala od mašine i prišla mu na korak.

– Je li? Ti si tako samouveren da tvrdiš da sam ja zaljubljena u tebe? Odakle ti ta

ideja? Možda sam mogla da se zaljubim, možda sam mogla da se zajebem i poklonimti sebe na dlanu, ali na svu sreću, za tako nešto nije bilo vremena.

U tren oka Ilija je ustao i zgrabio je, pa poljubio tako žestoko da je ostala bezdaha. Onda se odmakao i smešeći je pogledao.

– I sad mi reci da nisi zaljubljena?

Gledali su se oči u oči, kao dva gladijatora kojima predstoji borba na smrt. Natašase topila pod njegovim pogledom, priznajući svom srcu da je on u pravu.



– Nataša, i ja sam zaljubljen u tebe. To sam shvatio onog trenutka kad sam sevratio sa Saškinim koferima i shvatio da te nema, da si otišla. Nešto me je preseklo,ali drugačije nego što sam ikad pre osetio, nešto oko srca. Ostao sam bez vazduha.Hteo sam da trčim, da te nađem, ali sam ipak ostao.

– Ostao i vodio ljubav sa Saškom.

– Ne. Nisam spavao s njom. Odmah smo razgovarali i objasnio sam joj da možeda ostane kod mene toliko koliko joj je potrebno da se snađe za dalje. I rekao sam jojda želim tebe.

Nataša se setila Jelene i njene priče.

– Lažeš me, Ilija. Jelena je bila ovde i rekla mi da se čula s tom tvojom devojkom.

– Jelena? O, bože, ti još veruješ toj devojci? Pa ona i Saška prave plan kako dame vrate.

U ovo je Nataša mogla da veruje, ali se pitala da li sme. – Gde je sad ona?

– Još je kod mene. Upravo sam išao da pogledam jedan stan jer me ona većdanima laže da nije našla ništa što joj odgovara.

– I? Kad se seli?

– Ako se ja pitam, već sutra. Kasnije ću je odvesti da pogleda stan, a ujutru ću je preseliti, samo ako je to potrebno.

Ćutala je i gledala ga. To lice joj se često vraćalo i na javi i na snu. Stvarno ježelela da ga ima za sebe. Zato je dopustila da joj ponovo priđe i poljubi je.

– Nemoj ovo da radiš, Ilija...

Ali radio je, a i ona mu je uzvraćala. Dolazak mušterije ih je prekinuo.

– Mogu li sutra da dođem po tebe, pa da odemo na ručak?

Nije želela da mu pred mušterijom objašnjava zašto je to potpuno suludo. Velja je bio kod kuće, o njemu je morala da brine, to joj je bila obaveza. Nije smela da pustiIliju u svoj život jer joj haos nikako nije bio potreban. Ali znala je da će morati to da

mu objasni neki drugi put, možda baš na tom ručku. – U redu. Ja sam sutra u radnji do tri. Ako te do tad nema, odlazim.

– Dolazim u tri.



31. Poglavlje

Sutradan ujutru je ustala ranije kako bi doterala frizuru i imala dovoljno vremena da pažljivo odabere šta će da obuče. Dan je obećavao kišu, tako da se odlučila zaelegantan beli komplet koji je sama šila. Velja se probudio baš kad je završilašminkanje.

– Napravila sam ti doručak, doneću ti ga.

Prinela mu je prženice, pečenu kobasicu i paradajz pored kreveta.

– Danas ću se malo duže zadržati u radnji, pa ću ti kupiti pileći batak kad se budem vraćala. U redu?

Očekivala je da on samo klimne glavom u znak odobravanja. Ali Velja je ipak progovorio.

– Imaš posla ili se viđaš s onim tipom?

Pocrvenela je. Nije imala pojma da bi Velja mogao da nasluti tako nešto. Rešila jeda slaže, ali tako da ne bude gruba i ne izaziva svađu. Znala je da mora da se iskupi za

svoje grešne misli. – Baš si ludica! Naravno da imam posla, znaš da sam premalo u poslednje vreme

bila u radnji, a mušterije su me čekale da im ja završavam stvari. U novu radnicunemaju poverenja. A potrebne su nam pare. Kad budeš krenuo na fizikalnu terapiju,mislila sam da odemo u neku dobru banju, da se svojski oporaviš. A za to moram maloviše da radim. Je li u redu?

Nije odgovorio, a ona s njegovog kamenog lica nije mogla da pročita da li i daljesumnja u nju. Nervozno je obula cipele, pa se vratila do kreveta i poljubila ga u čelo.

Zaustavio ju je rukom baš kad je krenula korak od njega. – Nataša, pogledaj me.

Iznenađena ovim potezom, zastala je i pogledala ga.

– Šta je, Veljo?

– Ti mene više ne voliš?

Gledao ju je sa nekom tugom u očima. Nataša je znala da istina ne može da se



sakrije.

– Ne, Veljo. Ne volim te više kao muškarca. Odavno to nije ljubav i oboje smotoga svesni.

– Da li je to zbog batina? Ili je to zbog tog tipa?

– Nije ništa od toga. Prestala sam da te volim odavno.

– Zašto?

– Jer više nisam osećala tvoju ljubav.

I dalje ju je držao za ruku, ali je taj stisak popustio. Mogla je da se izvuče da jehtela, ali je znala da je ovo vrlo važan razgovor.

– Ja tebe nikad nisam prestao da volim.

– Ali si prestao da mi to pokazuješ. Tebi je možda bilo dovoljno da sam ja poredtebe. Ali meni je bilo potrebno i da osećam tvoju ljubav.

– Da li možemo nešto da popravimo? Odmahnula je glavom.

– Ne verujem. Ali ja te nikad neću napustiti dokle god ti to ne budeš želeo.

– Zašto, ako me više ne voliš?

Nije htela da mu kaže da oseća neki dug prema onom osećanju u čekaoniciurgentnog centra. Nije mogla ni da mu kaže kako je razočarana u Iliju i kako je umornaod novih pokušaja. A nije mogla ni da mu kaže da ga sažaljeva.

– Zato što te volim kao čoveka.

Tad ju je pustio, a ona je polako izašla.



32. Poglavlje

Naručili su predjelo i gledali jedno drugo. Ilija je pio vino, a Nataša kafu.

– Kako je?

Znala je da misli na Velju.

– Dobro je. Sve je bolje.

– Neguješ ga?

– Da. To mi je dužnost. Kratko je ćutao. – Sašku sam preselio. Napravila mi je scenu, ali se sve završilo.

– Lepo.

Usledila je kratka tišina.

– Nataša, kad misliš da će se on sasvim oporaviti?

– Ne znam. Za mesec-dva. Možda i brže. Zašto?

– Da bih znao kad bi mogla da se preseliš kod mene.

Bila je iznenađena. Pomislila je kako bi se samo radovala ovoj rečenici da jeneko drugo vreme ili da je ona neka druga Nataša. Ili da je Velja umro... Trgla se izgadila se sama sebi. Ne, nije htela da želi nečiju smrt, ali ju je to proganjalo, nije jojdalo mira.

– Ja neću napustiti Velju.

– Molim? Kako to misliš, nećeš?

– Tako. Neću.

Znala je da Iliji ne može da objašnjava šta se to u njoj zbiva. On nije proveo takoduge i teške godine kraj osobe koja se od princa srozala u najobičnijeg stvora bezrazloga za postojanje.

– Osećaš odgovornost prema njemu?

– Da.

– Ali ne voliš ga i ne možeš zbog te odgovornosti da s njim protraćiš život.



– To je moja stvar s kim i kako ja traćim život. Ko kaže da ga s tobom ne bih protraćila?

– Meni nisi dala priliku.

– Možda i jesam. Ilija, ti si u jednom trenutku bio moj jedini spas, jedini beg,edina nada. Ali taj trenutak je prošao tvojom krivicom. Sad ne traži da se mešaš u

moje odluke, pa makar one bile katastrofalne. Nije mu se sviđalo to što čuje. Retko je viđala njegovo namrgođeno lice, ali sad je

imao bore na čelu.

– Hteo bih tebe pored sebe.

– Žao mi je. Nemoguće.

Ostatak ručka nisu progovorili ni reč. Samo su jeli, ne znajući kako nešto da promene. Nataša je odahnula kad je platio račun i kad ju je vratio do radnje. U kolima

se okrenula poslednji put ka njemu. – Zaljubljena sam u tebe. I, znaš, volela bih samo još jednu stvar od tebe.

– Koju?

– Još jednom da vodimo ljubav. Samo to. Spustio je glavu.

– Prvi put sam u situaciji da se osetim kao muškarac koji bi trebalo da odbije ponuđeni seks sa ženom koja ga opasno privlači.

– Shvatam te.

– Ali i ja želim to... Makar toliko, kad mi ostalo oduzimaš. – Pa? Kad?

– Kad možeš, Nataša? Ti si ta koja ima nekog kao obavezu i odgovornost i kojaodređuje vreme.

– U petak, u osam. Doći ću kod tebe.

– U redu. Čekaću te.

Izašla je iz Ilijinih kola poželevši da zaplače kao dete.



33. Poglavlje

Dugo je smišljala kako će Velji da opravda taj petak. A onda se rešenje samo pojavilo. Natašina sestra od ujaka je u petak pravila veridbu i pozvala je telefonom ustan, ali kako Nataša nije bila tu, javio se Velja. Naravno, on nije mogao da ide, ali jenagovarao Natašu da ode sama.

– Ionako ne posećujemo puno familije. A ako nas dvoje budemo pravili svadbu,niko nam neće doći jer ih izbegavamo. Idi, mogu ja sam da provedem veče.

Nataša je iz govornice nazvala sestru i objasnila je da zbog Veljinog stanja nećemoći da dođe, ali da joj čestita. Tako je dobila alibi da se bez problema u petak

pojavi na Ilijinim vratima.

– Obučena si kao da izlazimo na neku gala-večeru.

Natašina crna haljina do poda zaista je delovala previše elegantno za odlazak ustan muškarcu s kojim ima nameru da ode u krevet i ništa više.

– To je zato što nisam ovde, već na veridbi. Pusti sad to.

Odmah ga je poljubila. Ponovo je osetila da joj strast gospodari telom. Lako je podstakla njegovu želju. Za samo par minuta već su bili goli, na svilenoj posteljini,zagubljeni u uzdasima. Nisu ništa govorili, ali reči su u takvim situacijama suvišne.



34. Poglavlje

Bilo je već deset sati kad je Nataša izašla iz kupatila i obula cipele, pa prišla krevetuu kome je ležao Ilija.

– Idem, hvala ti za još jednu divnu noć u mom životu. Pamtiću je dokle god samživa.

Shvatala je ovo kao rastanak. Ilija joj je rukom pokazao da sedne pored njega.Dvoumila se nakratko, a onda to i učinila. Stavio je dlan desne ruke na njeno koleno.

– Ja ne želim da se ovo između nas završi. Počelo je loše, prvo si ti bila u situacijikoja nam nije išla na ruku, a onda sam se našao u jednoj takvoj i ja. Ali ne možemo daignorišemo činjenicu da nam je predivno kad smo zajedno.

Zavrtela je glavom. Velja je bio kod kuće i bila mu je potrebna, nije imao nikogdrugog na koga bi mogao da se osloni.

– Ne da nam se, Ilija. Ima i prečih stvari.

– Prečih od ljubavi?

Zanemela je. Jačina ovog pitanja bila je tako velika da ju je uplašila. Ali nijeimala odgovor, nije ni smela da ga traži.

– Žao mi je. Moram da krenem.

Ovaj put je nije zadržavao. Podneo je njen poljubac koji mu je lako spustila nausne, ali nije uzvratio.

Okrenula se još jednom da ga pogleda.

– Nećeš da me ispratiš do ulaznih vrata?

– Ne. Ako te ispratim, delovaće kao da je zauvek. A ja ne mislim da je ovo tvojakonačna odluka. Nataša, ako poželiš da se vratiš, ja ću te čekati. Zato te neću pratiti.

Nasmešila mu se, ali tužno, sa saznanjem da je to što očekuje predivno alinemoguće. A onda je otišla laganim koracima.

Grad je bio neverovatno pust, kao da su se svi ljudi povukli u svoje domove poredvoljenih bića. Razmišljala je o tome šta je upravo napustila. Ilija je bio muškarac skojim je želela da provede čitav život, ali nekad je to bio i Velja. Da li je fer da



napusti bivšu ljubav kojoj je potrebna radi sadašnje kojoj nije neophodna? Da sesamo ona Saška nije pojavila, verovatno bi sve bilo drugačije. Ilija bi našao nekorešenje. Ali bivša devojka se vratila u pravom trenutku da odredi sudbinu njihoveljubavi. Zaplakala se i pustila suzama da liju, a tek ispred svog stana ih je obrisalakako Velja ne bi video njihove tragove.



35. Poglavlje

– K ako je bilo?

Ležao je u krevetu i rešavao ukrštenicu.

– Lepo.

– Rano si došla?

– Ne traje to dugo. Jesi li gladan?

– Ne, nisam. Deluješ mi umorno. – Znam, zato ću sad da se istuširam i da legnem.

Krenula je prema kupatilu, pitajući se zašto je Veljin ton toliko neobičan. Zvučaoe kao da priprema da joj saopšti nešto važno.

– Nataša, sedi na trenutak da nešto popričam sa tobom.

Kroz glavu joj je prošlo da je pre samo pola sata nešto slično tražio i Ilija, drugimuškarac u njenom životu. Vratila se i sela na pod pored kreveta, stavivši pod guzu

veliki jastuk. – Uvek si volela da sediš na podu, a ja sam se toga ježio.

– A ti si uvek voleo da držiš noge na stolu, a ja sam od toga dobijala nervni slom.

Nasmejali su se. Za divno čudo, Velja je delovao strahovito raspoložen, kakvog gaodavno nije videla.

– Znaš, dugujem ti ogromno izvinjenje. Pogledala ga je sa čuđenjem.

– Za šta?

– Za onu noć kad sam te... udario. – Misliš, pretukao?

– Da... Izvini. Znam da je to sad glupo reći, ali nemaš pojma koliko se kajem.

– Da ti nisam u neku ruku oprostila, ne bih sad bila ovde.

Nije želela da se muče tom pričom, a nije želela ni da se podseća toga, niti razlogazašto ju je tukao.



– Da li si ovde zato što si mi oprostila ili zato jer ne znaš kako da me ostaviš?

Pitanje je stiglo iznenada.

– Veljo, zašto me sve ovo pitaš? Stvarno nema potrebe da pričamo o tome.

– Želim da znaš zašto si ovde, pored mene.

– A zašto sam bila prethodnih godina? – Ja samo želim da čujem zašto si sad tu, kad me više ne voliš kao muškarca.

Uzdahnula je. Ovaj razgovor je bio težak, pogotovo nakon rastanka s Ilijom.

– Obećala sam sebi da ću da brinem o tebi, da ću da ti budem pri ruci.

– Sažaljenje, znači...

Zamislio se. Na trenutak je Nataša poželela da mu kaže da to nije tako, ali onda sesuzdržala. Nije htela da ga laže.

– Nataša, razmišljao sam večeras kad si otišla. Mislim da bi najbolje bilo da serastanemo.

Ustala je s poda.

– Šta pričaš?

– Nemoj da se praviš da ti je žao što sam ovo rekao. Oslobađam te svake obaveze prema vremenu koje smo proveli zajedno.

– Ali, Veljo, ja sam ti potrebna!

– Jesi. I bilo bi mi drago da ostaneš pored mene sve dok ne budem sasvimsposoban da se krećem. Posle zaista želim da ideš za svojom srećom.

Gledala ga je onako nemoćnog, u krevetu, kako je blagosilja iako je bila sigurnada je teškom mukom doneo takvu odluku. I bio joj je drag. Bio joj je blizak. Kao brat skojim se davno posvađala, a sad se napokon mire.

– Otkud ovakva razmišljanja u tvojoj glavi?

– Kad sam se probudio iz kome i ugledao te onako modru po licu i neispavanu od brige, prvo sam se zapitao šta te je to napravilo takvom. Jedva sam se setio da sam

uzrok tome bio ja. Sećaš se mojih suza? – Da, brisala sam ih...

– One su umesto reči htele da ti kažu da mi je žao što sam te izneverio, što nisamonaj čovek koga si jednom izabrala. Ali, tako je. Moj otac mi je dao mnogo togamaterijalnog, ali me nije naučio da volim život kad se ostane bez novca i užitaka kojeon donosi. Ja sam takav, emocionalni bogalj. Ali ti to nisi. I želim da ti pokažem dasam ipak malo bolji nego što sam ti se poslednjih godina pokazao. Nataša, ostani još



malo uz mene. A onda idi. Voleo bih da mi budeš bar prijatelj.

Skočila je na krevet i zagrlila ga. Plakala je glasno, a i na svom vratu je osećalanjegove suze.

– Žao mi je, Veljo. Žao mi je što nije ispalo onako kako smo nekada želeli.

– I meni je.

Ostali su tako više od pola sata zagrljeni. Nataša se osećala lako, kao da jeogroman teret pao s njenog srca.



36. Poglavlje

Htela je da nazove Iliju, ali nešto joj nije dalo. Svaki put kad bi htela da ga čuje,rekla bi sebi da je još potrebna Velji i da će to učiniti tek kad sve bude gotovo. Takoe prošlo dva meseca.

Velja je bio deset dana u jednoj banji na fizikalnoj terapiji, a Nataša nije išla snjim jer se Mira, radnica, razbolela, pa je morala da ga pusti samog. Oporavio se iveć se sve vratilo na staro. Čim je došao iz banje, potražio je posao. Bilo je teško da

nađe nešto što bi mu odgovaralo, ali onda se, nekim čudom, sreo na ulici sa dobrimočevim prijateljem koji mu je ponudio mesto u svojoj firmi. Istina, to je bilo mestokurira, ali je bilo dovoljno dobro plaćeno da Velja može da živi. Pozvao je svoju tetkus kojom je bio u labavim odnosima, popričao i ubrzo prešao da živi kod nje. Nataši jekupio nov telefon od prve plate, u znak izvinjenja za onaj koji je polomio. Iako nisu

bili više u istom stanu, svakodnevno bi se čuli bar nekoliko puta. Nataši je bilo punosrce što ga je nesreća navela da ponovo zavoli život i da mu se raduje.

Ali s druge strane, Nataša je bila jako tužna. Kako je ispratila sve Veljine

promene, shvatila je da je prošlo previše vremena da bi potražila Iliju. Bila je sigurnada je taj zavodljivi muškarac odavno zaboravio na nju, ili da je u najboljem slučajuodbacio nadu da će se ona vratiti. Zato se nije usuđivala da mu se javi i da gaobavesti kako je njena sloboda sada vraćena i kako može da mu se preda.

Išla je u radnju i vraćala se, neprestano razmišljajući o Iliji. Najgore je bilo to štoe sad imala svoj život nazad i mogućnost da učini s njim šta god hoće, a nije znala šta

ni kako. Bila je usamljenija kao nikad pre.



37. Poglavlje

Pao je prvi sneg. Mira se oporavila, ali je Nataša i dalje provodila mnogo vremena uradnji jer nije znala šta bi drugo.

– Što ne odeš negde na odmor? Na neku planinu. Mlada si, moraš više da se provodiš.

Nataša se nasmešila svojoj radnici.

– Miro, ne znam ja za drugo osim za ovu radnju. Navika je čudna stvar, ume dazakopa živog čoveka u blato sopstvenog života.

Pronašla je u jednom časopisu sjajnu haljinu.

– Pogledaj, ovakvu bih haljinu volela da imam.

– Zašto je ne sašiješ?

– Šta će mi? Da mi stoji u ormanu?

– Nikad se ne zna. Sašij je, ionako nemamo puno posla.

Nataša se kratko dvoumila, a onda trknula do obližnje prodavnice tekstila iizabrala crveni materijal. Bacila se na šivenje duge haljine sa golim leđima i širokimrukavima. Za tri dana ju je završila. Kad ju je pred Mirom obukla, ova je zanemela.

– Predivno ti stoji! U njoj bi mogla da ideš na doček Nove godine.

Nataša se smejala.

– Novu godinu ću u najboljem slučaju slaviti kod mojih, a bilo bi stvarno glupo datamo budem u ovakvoj haljini.

Nova godina se bližila, ostalo je još samo deset dana. Neki nemir se uvukao u

krojačicu i htela je da tu noć ne bude sama. Pozvala je Velju. – Kako si?

– Dobro sam, radim kao crnac, ali sam prezadovoljan. Uskoro ću možda s jednimkolegom da iznajmim stan, nešto smo razgovarali o tome. On se razvodi, pa želi daostavi ženi i detetu kuću, tako da mu je potrebno mesto za stanovanje. A sasvim je uredu i mislim da bi mogli da funkcionišemo kao cimeri.



– Baš mi je drago. Šta kaže tvoja tetka?

– Ona jedva čeka. Ma, dobra je ona, ali je samotnjak i ja sam joj teret na vratu.Oboje ćemo odahnuti. Šta ima kod tebe?

– Ništa. Kao i svaki dan – kuća, radnja, kuća.

– Ne deluješ srećno, a ja sam mislio da će te moj odlazak usrećiti.

– Htela sam da te nešto pitam... Šta ćeš raditi za doček?

– Za doček? Vidiš, to ti nisam spomenuo. Upoznao sam jednu devojku, radi u prodavnici blizu mog posla. Nešto smo se dogovarali i verovatno ću s njom da budemto veče. Voleo bih, dopada mi se.

Nataša se za trenutak osetila odbačenom, ali onda je shvatila da je to glupoosećanje.

– Baš mi je drago zbog tebe, Veljo.

– A što si me pitala za doček? Gde ćeš ti? Nije želela da mu pokvari planove. Znala je ako kaže da je usamljena da će Velja

zbog nje promeniti svoj dogovor, jer među njima postoji neka vrsta doživotnognepisanog ugovora o tome da se nađu jedno drugom u svakoj situaciji. A Nataša nijehtela da se poziva na to i kvari mu mogućnost da bude srećan s nekom drugomdevojkom.

– I ja sam pozvana na neku žurku, pa sam mislila da te povedem ako nemaš gde.

Laž je bila najbolja stvar u tom trenutku.

– Ali vidim da si se snašao i drago mi je. Čujemo se.

– Važi. Ćao, Nataša.

Nakon razgovora pomirila se s tim da će biti sama u novogodišnjoj noći.



38. Poglavlje

Dan pred doček bila je strašno nervozna. Njeni roditelji su je zvali da dođe kod njih.Odavno im je rekla da je prekinula s Veljom. Iako su to teško podneli, smatrali su danije tu moglo ništa da se promeni jer je rekla da je Velja nju ostavio. Bilo je

bezbolnije i lakše su to progutali. Odbila ih je, rekavši im da ima druge planove. Nisumnogo ispitivali kakve.

Obukla je novu haljinu i gledala se u ogledalu. Sama sebi je izgledala kao

odbačena princeza koja zna da nema kako da dođe do svog princa. A onda je pomislila kako bi bilo lepo da Ilija može da je vidi u toj haljini. Sećanja na njegoveduge trepavice, na osmeh koji razgali srce i na dodire koji bude strast prosto su je

preplavila. Neki nemir ju je vukao da ga pozove, a strah da bi mogao da je se i ne setiu je zaustavljala. Lomila se tako više od sat vremena, a onda ga je ipak pozvala.

Telefon je dugo zvonio i već je mislila da prekine vezu kad se začuo zvonak glassa druge strane žice.

– Halo?

– Ilija... Nataša ovde.

Ćutao je. Tišina je dopirala do nje. Sve je bila spremna da dâ u tom trenutku da mu pročita misli. Napokon je progovorio.

– Nataša? Otkud ti?

– Da li sam te uhvatila u nezgodnom trenutku?

– Ne, nisi, odmaram se kod kuće.

– Sam si?

S nestrpljenjem je očekivala odgovor. Ako kaže da nije sam, znaće da želi da prekine vezu.

– Da, potpuno sam.

Odahnula je. Nadala se da se ova rečenica odnosi i na njegov sadašnji ljubavniživot.

– Došao si mi u misli i morala sam da te nazovem... U stvari, ti si meni stalno u



mislima, ali večeras... Valjda zbog cele euforije oko Nove godine i ja postajemnekako euforična... Izvini, ne znam ni sama šta pričam.

– Zašto me nisi pozvala ranije?

– Htela sam. Nisam imala snage. Ja sam kukavica.

– Gde je on?

Nikad mu nije izgovorio ime, ali Nataša nije znala da li ga ne zna ili samo ne želida ga spominje.

– On je otišao. Nismo odavno zajedno.

– Trebalo je da mi to javiš.

– Znam. Ali čekali smo da se oporavi da se rastanemo, a u tome je prošlo vreme ia sam mislila da si me...

– Zaboravio?

– Da.

– Nisam. Nisam te zaboravio.

Ćutali su. Želela je da ona može da kaže njemu nešto lepo, ali grlo joj se steglo.Reči su se zaglavile i nisu mogle napolje.

– Nataša, ćutiš?

– Da.

– Zašto? Nemaš šta da mi kažeš?

– Imam, ali... ne mogu.

Ponovo je nastala tišina. Plašila se da bi Ilija mogao svakog trenutka da joj spustislušalicu i to je ne bi iznenadilo. Imao je prava na sve.

– Nataša, da li si sad slobodna? Ne mislim da li si još sa drugim muškarcem, većda li si slobodna da živiš bez obaveza, pritisaka i strahova?

– Mislim da jesam.

– Misliš? Ili znaš?

– To se nikad ne zna... ali želim da probam. – Šta radiš sutra uveče? Zbunila se.

– Sutra je doček Nove godine.

– Znam. Zato te i pitam.

– Ništa...

– Biću u pola deset ispred tvoje zgrade. Ideš sa mnom kod mojih prijatelja. Biće



malo društvo. A posle toga ćemo pričati.

– Ja ne bih pričala... ja bih posle toga vodila ljubav sa tobom i sve ti rekladodirima.

– Svaki put kad smo vodili ljubav desilo bi se nešto loše što bi nas rastavilo.

– To je bilo dva puta. A kaže se, treća-sreća.

– Veruješ u to?

– Da, a ti? Nasmejao se.

– U redu, dolazim po tebe sutra. Jedva čekam da te vidim.

– I ja tebe.

– Vidimo se. Ćao.

– Ćao.

Čim je spustila slušalicu, počela je da skače od sreće. A onda je zazvonio telefon.Javila se.

– Nataša?

Bio je to Ilija. Zamrla je, pomislivši da se predomislio, da će joj sad reći dadogovor za sutra ne važi.

– Molim?

– Zaboravio sam da ti kažem da obučeš nešto elegantno i seksi.

Odahnula je i pogledala ka svojoj crvenoj haljini prebačenoj preko stolice.

– Mislim da imam baš nešto takvo...

Anabela Basalo - Krojac Svoje Srece

Documents

Transcript of Anabela Basalo - Krojac Svoje Srece