UDK 34(497.1):929 Bogi{i}34(497.1) „14/18“

ORIGINALAN NAU^NI RAD

A l e k s a n d a r A . M i q k o v i }

ALEKSANDAR SOLOVJEV KAO ISTRA@IVA^OSTAV[TINE VALTAZARA BOGI[I]A

I PRAVNIH I ISTORIJSKIH SPOMENIKAIZ RAZDOBQA OD XV–XIX VEKA*

SA@ETAK: Predmet ovog rada su istra`ivawa Aleksandra Solovjevakoja je prevashodno vr{io u Bogi{i}evom arhivu u Cavtatu i druge izvornegra|e od zna~aja za pravnu istoriju na{eg naroda u Dubrova~kom i ostalom na-{em Primorju i zemqama u wihovom neposrednom zale|u, a koja je sva iz raz-dobqa od XV do XIX veka. Iako je veliki deo ove gra|e otkrio u Bogi{i}e-vom arhivu, do we je dolazio i iz drugih izvora. Najve}i deo ove gra|e Solov-jev je objavio u izdawima Srpske kraqevske akademije, ali je pojedine raspra-ve i ~lanke objavqivao i u ~asopisima: Arhivu za pravne i dru{tvene nauke,Godi{wici Nikole ^upi}a i jo{ nekim. Autor pri tom naro~ito ukazuje daje Solovjev u svojim uvodnim tekstovima kojima je propratio izdavawe prikup-qene istorijske gra|e vr{io i wenu nau~nu i kriti~ku obradu.

Prou~avaju}i Bogi{i}ev arhiv u Cavtatu, Solovjev se zainteresovao i zasamu li~nost Valtazara Bogi{i}a. U svojim ~lancima u Arhivu za pravne i dru-{tvene nauke izneo je posebno svoja otkri}a o Bogi{i}evim predavawima ko-ja je kao profesor dr`ao na Novorosijskom univerzitetu u Odesi. U Bogi{i-}evom arhivu je tako|e prona{ao i jedan wegov nepoznat rukopis zakonskogprojekta koji je napisao za hercegova~ke ustanike, kada su se podigli protivuTuraka za oslobo|ewe srpskog naroda 1875. godine. Svojom saradwom sa herce-gova~kim ustanicima Bogi{i} je iskazao i svoja srpska rodoqubiva ose}awa.Nacionalno se ose}ao Srbinom („Srbin katolik”, kako je govorio), ali ipripadnikom ju`noslovenskog naroda. Solovjev je s tim u vezi u jednom svom~lanku (na francuskom) opisao Bogi{i}evu aktivnost na izradi zakonskihprojekata za novooslobo|enu Bugarsku, a {to je kod nas ostalo mawe poznato.S obzirom da raspravqa i o rodoqubivoj aktivnosti Bogi{i}evoj, autor izno-si i druge podatke o wegovoj nacionalnoj opredeqenosti.

Iako su rezultati istra`iva~ke aktivnosti Solovjeva, o kojoj se ra-spravqa u ovom radu, bili dostupni na{oj nau~noj javnosti, o wima se do sa-da nije pisalo.

* Valtazar Bogi{i} (7. decembra 1834, Cavtat – 24. aprila 1908, Cavtat), Aleksan-dar Solovjev (1890–1971)

KQU^NE RE^I: Aleksandar Solovjev, Valtazar Bogi{i}, Bogi{i}evarhiv; Teodor Taranovski, Pravna i druga istorijska gra|a iz Dubrova~kog iostalog na{eg Primorja od XV do XIX veka.

Aleksandar Solovjev je veliko ime u istoriji na{ih pravnih i isto-rijskih nauka. Posle smrti Teodora Taranovskog, on je preuzeo katedruistorije slovenskih prava na Pravnom fakultetu u Beogradu. Desilo seda je bio i posledwi nastavnik ovog predmeta na Beogradskom univerzi-tetu, s obzirom na to da su istorija slovenskih prava, kao i crkveno pra-vo, posle rata izba~eni iz nastavnog programa. Svoja predavawa je {tam-pao pre izbijawa Drugog svetskog rata, ali kao kwiga ona su posle rataponovo objavqena tek krajem pro{log veka.1 No, wegovo mo`da najve}edelo su rasprave o zakonodavstvu cara Stefana Du{ana. Moglo bi se re-}i da se istra`ivawima Du{anovog zakonodavstva Solovjev bavio ~itavog`ivota, po~ev od doktorske disertacije Zakonodavstvo Stefana Du{a-na cara Srba i Grka, koju je odbranio u svojoj novoj otaxbini, pa preko~itavog niza rasprava o raznim pitawima u vezi s Du{anovim zakonikom,sve do svog posledweg dela Zakonik cara Stefana Du{ana 1349. i 1354.godine. Wegov rad na Du{anovom zakonodavstvu predstavqa izuzetan do-prinos izu~avawu zakonodavne delatnosti u doba ovog srpskog vladara,koji je od fundamentalnog zna~aja za na{u pravnu i dru{tvenu istoriju.No u doprinose od zna~aja za na{u pravnu istoriju spada tako|e i wegovrad na izdavawu poveqa srpskih sredwovekovnih vladara i drugih pravnihspomenika sredwega veka. Kwiga Gr~ke poveqe srpskih vladara, koju jepripremio i izdao zajedno sa svojim zemqakom Vladimirom Mo{inom,monumentalno je delo iz ove oblasti. No vredno je i delo Odabrani iz-vori srpskog prava (od XII do kraja XV veka). Istina, tu je kwigu name-nio {kolskim potrebama, ali ono, kako je to konstatovao Vladimir ]o-rovi} u svom osvrtu,2 predstavqa nau~nu dobit. Pored toga, u svojim po-znijim godinama Solovjev se posvetio i heraldi~kim istra`ivawima, aposebno istra`ivawima srpskog grba. No ova wegova istra`ivawa jo{ ~e-kaju da dobiju svoje mesto u na{oj heraldici.

U jednom sistematskom pregledu radova Solovjeva po oblastima, ~ininam se da je potrebno da se izdvoji, kao posebna oblast, izdavawe i izu-~avawe do tada malo poznatih ili potpuno nepoznatih pravnih spomenikai istorijske gra|e iz razdobqa od XV do XVIII veka koja poti~e uglav-nom iz na{ih primorskih krajeva. Ova wegova delatnost je bila do sadamo`da najmawe predmet nau~ne pa`we, iako nije ostala neregistrovana.Ovu gra|u Solovjev je najve}im delom otkrio prou~avaju}i Bogi{i}ev ar-hiv u Cavtatu, a wenim izdavawem prvenstvena namera mu je bila da je

72

1 Istorija slovenskih prava, u ediciji „Klasici jugoslovenskog prava”, Beograd 1998.2 Arhiv za pravne i dru{tvene nauke, 25. januar 1926, s. 80. U daqem tekstu }e se

za ovaj ~asopis koristiti skra}eni naslov Arhiv.

u~ini dostupnom {irokom krugu istra`iva~a koji se interesuju preva-shodno za pravnu i dru{tvenu istoriju srpskog naroda iz primorskih iuop{te zapadnih krajeva Balkanskog poluostrva.

Rade}i u Bogi{i}evom arhivu, Solovjev se zainteresovao i za delat-nost samog Valtazara Bogi{i}a, i to kako za wegovu nau~nu tako i rodo-qubivu. Wegova otkri}a u vezi s Bogi{i}evim predavawima na Novoro-sijskom univerzitetu u Odesi i wegovim nastavno-nau~nim radom dok jeboravio u Rusiji vrlo mnogo doprinose boqem i potpunijem razumevawuintelektualne formacije ovog na{eg velikana. Rezultate svojih istra`i-vawa saop{tio je Solovjev u najrenomiranijim nau~nim publikacijamasvog doba: u izdawima Srpske kraqevske akademije, zatim u Godi{wiciNikole ^upi}a, kao i u Arhivu za pravne i dru{tvene nauke. Otkri}akoja svedo~e o Bogi{i}evom rodoqubqu imaju naro~iti zna~aj, mada se iza wih mo`e re}i da nisu privukla pa`wu ni onda{we javnosti, a posle-ratne pogotovu. Kad ovo konstatujemo imamo pre svega u vidu jedno wego-vo otkri}e u Bogi{i}evom arhivu u Cavtatu. Naime, Solovjev je tamoprona{ao jedan Bogi{i}ev rukopis, pisan }irilicom ali pod latini~nimnaslovom, Nacrti zakona za Hercegovinu. Ovaj, do tada nepoznati Bogi{i-}ev rukopis, Solovjev je izdao pod naslovom Bogi{i}ev nacrt zakona zahercegova~ke usta{e.3 Taj rukopis predstavqa svedo~anstvo o Bogi{i}e-vom odlu~nom anga`ovawu na strani hercegova~kih ustanika u ustanku zanacionalnu nezavisnost od 1875. godine, poznatom pod nazivom „Nevesiw-ska pu{ka”. Ovim je Bogi{i}, na sebi svojstven na~in, dao doprinos bor-bi srpskog naroda u Hercegovini za oslobo|ewe od turskog ropstva, ba{kao {to je tome doprinosio i ostali srpski narod s Dubrova~kog pri-morja. Zahvaquju}i ovom otkri}u Solovjeva, upoznavawe s Bogi{i}evomrodoqubivom delatno{}u postalo je jo{ odre|enije i konkretnije. No, sovim Bogi{i}evim rukopisom u vezi, moramo konstatovati da se ni poslewegovog objavqivawa, ba{ kao ni pre toga, u na{oj javnosti o Bogi{i}e-vim rodoqubivim aktivnostima kao da se izbegavalo govoriti, i to, pona{em uverewu, poglavito iz politi~kih i ideolo{kih razloga.

Neposredan razlog {to smo se odlu~ili da pi{emo o AleksandruSolovjevu je upravo taj {to smo `eleli da skrenemo pa`wu na ove wego-ve, do sada mawe istra`ene, a po na{em uverewu, ~ak i namerno zanema-rene doprinose na{oj nau~noj, pravnoj, kulturnoj i nacionalnoj istoriji,imaju}i u vidu i wegova otkri}a koja bacaju vi{e svetlosti na samogValtazara Bogi{i}a.

* * *

S dolaskom Turaka u srpske zemqe i prestankom postojawa srpskihnezavisnih dr`ava u Srbiji, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori prestalaje dotada{wa zakonodavna aktivnost. Me|utim, iz onih krajeva Crne Go-

73

3 Spomenik SKA XCI, Beograd 1939.

re, ju`nog Primorja i Dalmacije koji su do{li pod vlast Mleta~ke Repu-blike sa~uvalo se dosta pisane pravne i istorijske gra|e za razdobqe odXV do XVIII veka. Veliki deo te gra|e, kako smo gore ve} napomenuli,Solovjev je otkrio u Bogi{i}evom arhivu u Cavtatu, ali je do we dolazioi na druge na~ine. Na primer, pa{trovskih isprava iz razdobqa od XVIdo XVIII veka Solovjev je na{ao najmawe u Bogi{i}evim zbirkama, dokih je mnogo vi{e na{ao kod ”prosve}enih rodoquba” (ovo je Solovjevqevizraz) koji su pa`qivo ~uvali ostatke pro{losti, kao i u pa{trovi}kimmanastirima Gradi{te i Re`evi}i. Uporno tragaju}i za ovom gra|om, So-lovjev je uspeo da sakupi zbirku od 42 isprave, koju je objavio u izdawi-ma Srpske kraqevske akademije.4

Predgovor autora wihovom izdawu predstavqa istovremeno i prvuozbiqnu nau~nu raspravu o ovim ispravama. Tu on, pre svega, daje, i tovrlo iscrpno, sva neophodna obja{wewa kako bi se sam tekst isprava mo-gao ne samo boqe razumeti, nego i da se one sagledaju kao izvor za pozna-vawe pravnih i drugih obi~aja, kao i `ivota naroda, koji se u wima od-slikava. On podrobno analizuje osobenosti koje su bitne za ove tekstove.Podvla~i, na primer, konzervatizam u wihovom sastavqawu. Kako veli,„iste formule ponavqaju se bez promene kroz vekove” (s. 5). Zatim skre-}e pa`wu na italijanske uticaje u jeziku ovih isprava (talijanizme), ko-ji su izra`eni naro~ito u ispravama iz XVIII veka. Tako u jednoj od is-prava mo`e se pro~itati ovakva re~enica: „obe parte kontene bi{e”.Ali ukoliko je isprava starija, napomiwe Solovjev, wen je jezik ~istiji,vi{e narodni, ~ime se „pribli`ava duhu starog slovenskog prava”. (s. 6).Za ve}inu kancelara – „ka`ilijera”, „kanzalijera”, „kancilijera”, kakose sve oni nazivaju u ovim ispravama – odnosno pisaca tih isprava So-lovjev konstatuje da su bili „svetovna lica, dobro {kolovana, sa lepimrukopisom”, a sasvim „retko popovi” (s. 5). On bele`i i podatak da sedatum isprava bele`io iznad teksta i da su se godine ra~unale od Hri-stovog ro|ewa, a {to „pokazuje zapadni, mleta~ko-dubrova~ki uticaj, jerse u ispravama iz drugih srpskih zemaqa tog doba datum nalazi obi~no nakraju”, a godine su se ra~unale „od postanka sveta” (s. 5). Wegovi komen-tari i tuma~ewa doprinose da se ove isprave shvate u vremenu u kome sunastale, kao i da su pisane u srpskoj tradiciji, koja se o~uvala zahvaqu-ju}i u prvom redu {irokoj pa{trovskoj autonomiji pod Mlecima.

U svom uvodnom tekstu Solovjev isprave registruje i analizuje pre-ma sadr`aju. Pri tom konstatuje da su s obzirom na sadr`inu „dosta ra-znovrsne”. Tu su, pored ostalog, zapisnici sa zborova., koji se „opet delepo svojoj sadr`ini. Na jednim zborovima stvaraju se zakonske odluke (…),na drugim se potvr|uju zakonske odredbe izdate od jednog plemena”, na ne-kim se „re{avaju parnice”, dok se na nekim „potvr|uju privatno-pravniugovori”. Parnice se vrlo ~esto re{avaju pred izabranim sudom koji se

74

4 Pa{trovske isprave XVI–XVIII veka, (1936). Spomenik SKA LXXXIV. Beograd s.1–45.

sastojao od „izabrane vlastele” i „kmetova”. Predmet tih parnica su ikrivi~no-pravna i privatno-pravna pitawa. „Privatno-pravni posloviobi~no se bele`e na pismu po odre|enom formularu”, to jest imaju stan-dardnu formu. Ina~e, ove su isprave u stvari razna akta: ugovori „o pro-daji nekretnina, o razmeni, o poklonu, (…) o pr}iji”, zatim testamentii sli~no. Zaslu`uje posebnu pa`wu jedan ugovor za koji Solovjev veli dau wemu „jedna strana ustupa drugoj svoje zemqi{te za krv ubijenog”. Usvom predgovoru Solovjev tako|e posebno registruje i jedan „ugovor o mi-rewu krvi” (s. 5).

U svojim uvodnim razmatrawima (predgovoru) Solovjev pi{e i o naj-va`nijim ustanovama obi~ajnog prava u Pa{trovi}a: „pravo da biraju se-bi kneza, da imaju svoj sud po svojim obi~ajima i zakonima, da ne pla}ajutro{arinu na svoje proizvode, da u`ivaju svoje ba{tine”. Ali su zato, zauzvrat, bili obavezni da „slu`e vojnu slu`bu” i da „pla}aju perperu odku}e, kao {to su i ranije pla}ali”.

Zanimqivo je napomenuti da se Solovjev za upoznavawe s pravnim idru{tvenim `ivotom Pa{trovi}a poziva i na podatke iz kwi`evnog delaStjepana Mitrova Qubi{e. Na primer, „po pa{trovskom predawu”, kojeje zabele`io ovaj na{ pisac u svojoj pripoveci Sko~i|evojka, Pa{trovi-}i nisu „hteli da biraju kneza” posle odlaska Stefana [tiqanovi}a. Onupu}uje na Stjepana Mitrova Qubi{u i kad ho}e da ~itaocima prika`ekako je izgledala ova pa{trovska samouprava. Wu je Qubi{a, kako veli,`ivo naslikao u svojoj pripoveci Kawo{ Macedonovi}. Ali s tim u vezinavodi da o tome treba koristiti i Qubi{in tekst Op{testvo Pa{-trovsko u Okru`iju Kotorskom. No pored Qubi{e, Solovjev upu}uje ina kwigu Vuka Karaxi}a Crna Gora i Boka Kotorska, kao i na Vukovtekst o Boki Kotorskoj u Kov~e`i}u, gde se tako|e govori i o Pa{tro-vi}ima.

Kad pi{e o pa{trovskoj samoupravi, Solovjev iznosi podatke o pa-{trovskom zboru i wegovoj ulozi. To {to je nazvao pa{trovskim zborom,predstavqao je u stvari „sabor svih doma}ina”, koji se skupqao „podvedrim nebom zajedno sa sudijama i vojvodama” i ~ije je odluke odobravao.Taj zbor u~estvuje u su|ewima, koja su ina~e u neposrednoj nadle`nostisudija i vojvoda. [ta vi{e, zbor, kako pi{e Solovjev, izdaje i „zakonskeodredbe” (s. 4). S ovim predgovorom je Solovjev stvarno zapo~eo prou~a-vawa pa{trovskih isprava. No na`alost, ta wegova prou~avawa, kolikonam je poznato, nisu kasnije nastavqena.

Ina~e, Solovjev o Pa{trovi}ima pi{e i u ~lanku pod naslovom Se-qaci-plemi}i u istoriji jugoslovenskog prava,5 gde raspravqa o pojavikoju je nazvao seoska vlastela, seqaci-plemi}i. Za plemi}ke op{tine(kako ih tako|e naziva) ka`e da se mogu na}i kod Ju`nih Slovena, i dasvoje poreklo imaju iz starog rodovskog slovenskog `ivota. Slobodni se-

75

5 Arhiv, 25. novembar 1935, s. 462–464.

qaci-vojnici sli~ni ovim ju`noslovenskim nalaze se i u Zapadnoj Rusijii Poqskoj, gde je naziv za wih „{qahta”.6

Ovu pojavu kod Jugoslovena Solovjev u svom ~lanku posmatra u ~eti-ri vlasteoske op{tine: Turopoqskoj i Dragani}koj `upi u Hrvatskoj, Po-qi~koj `upi u Dalmaciji i, kako veli, u op{tini Pa{trovskoj u BokiKotorskoj. S Pa{trovi}ima u vezi on i ovde napomiwe da je wihovu au-tonomiju najboqe opisao Stjepan Mitrov Qubi{a u svojim pripovestimaSko~i|evojka i Kawo{ Macedonovi}, kao i u ~lanku Op{testvo Pa-{trovsko u Okru`ju Kotorskom. On ovde upu}uje direktno i na Bogi{i-}ev ~lanak iz 1906. godine Desetina sudskih zapisa iz Pa{trovi}a.Pa{trovi}i jesu bili interesantna pojava kao autonomna op{tina podMle~i}ima, ba{ kao i Poqi~ka `upa, koja je bila pod Turcima. I Po-qi~ani su, kao i Pa{trovi}i, u`ivali autonomna prava kroz istoriju;imali su svoj ~uveni statut, koji je, kako veli Solovjev, potvr|ivao„stare obi~aje i ustanove” i bio „spomenik arhai~nog slovenskog prava”.Smatrao je da su Poqice bile „jedna od `upa (stare) hrvatske dr`ave” (s460), a za wihov statut od 1440. godine bele`i tako|e i podatak da je„pisan narodnim jezikom i bosanskom }irilicom” (s. 460).

Kad ve} spomiwemo Poqice nave{}emo jo{ jedan ~lanak Solovjeva,u kome je objavio pet privatno pravnih ugovora XVI veka iz Poqi~ke `u-pe, s uvodnim napomenama i prili~no iscrpnim komentarom.7 Ugovori ko-je objavquje su bili iz privatne zbirke Aleksandra Poqani}a, koja obu-hvata „oko 200 komada isprava iz zaostav{tine poqi~kog `upnika MateMihanovi}a”. I za ove isprave Solovjev veli da su sve „pisane narodnimjezikom, bosan~icom”, kao i da su dragocene „jer pru`aju primere narod-nog pravnog `ivota u wegovom neprekidnom razvitku i ~vrstoj tradiciji”(s. 399). U svom ~lanku Solovjev objavquje pet najstarijih ugovora iz ovezbirke. Ovim izborom je jo{ jednom potvrdio da su ga prvenstveno intere-sovali pravni spomenici koji su bili bli`i prvobitnom slovenskom pra-vu, a koje je otkrivao, pored ostalog, i u na{im primorskim oblastima.

To {to je Solovjev svojim istra`ivawima tako duboko zahvatio prav-nu i istorijsku gra|u iz na{ih primorskih krajeva najboqi je dokaz da jeu tridesetim godinama pro{loga veka bio kao nau~nik dobrim delomopredeqen za prou~avawe pravne tradicije ovog segmenta na{eg naroda.

* * *

Kwiga privilegija Grbaqske `upe sa Du{anovim zakonikom pred-stavqa rukopisni zbornik, koji se nalazi u arhivi Valtazara Bogi{i}a u

76

6 O seoskom plemstvu u Hrvatskoj pi{e i Ksaver [andor \alski (Qubo Babi}) u svo-jim pripovetkama u zbirci pod naslovom Pod starim krovovima, mada u ve}ini pripoveda-ka o onom plemstvu koje se ne mo`e i ne bi smelo poistovetiti s plemstvom koje je pred-met rasprava Solovjeva.

7 Privatno-pravni ugovori XVI veka iz Poqi~ke `upe, Arhiv, 25. maj 1934, s.398–415.

Cavtatu. Za wega Solovjev s pravom veli da je „dragocen”. Ceo zbornik,koji je ukori~en u jedne korice kao kwiga, pisao je ili 1767. godine ilimalo kasnije Anton Batuta (Antonio Battutta), kancelar Grbaqske `upe(Canc. della Com/unit/a di Zuppa). Ovaj zakqu~ak Solovjev izvodi iz toga{to je najkasnija privilegija koja se nalazi u ovom zborniku datovana 16.oktobra te godine. Ceo je zbornik pisan „jednom rukom”, to jest „rukomkancelara Grbaqske `upe”, a {to govori da je bio u slu`benoj upotrebi,odnosno da je taj rukopis imao „zvani~an karakter” (s. 23)

Me|utim u predgovoru izdawu ovog zbornika Solovjev gotovo uop{tene pi{e o samim privilegijama, bar ne onako iscrpno kao {to je pisaoo pa{trovskim ispravama. Razlog tome bi}e po svoj prilici {to se kaosastavni deo ovih privilegija nalazi tekst Du{anovog zakonika, koji jedo ovog objavqivawa bio potpuno nepozant nau~noj javnosti. Taj je tekst,rekli bismo, toliko zaokupio Solovjevqevu pa`wu da je gotovo ceo svojpredgovor wemu posvetio. Ono {to se odnosi na sadr`aj privilegija sa-`eo je Solovjev u nekoliko re~enica. On je o tim privilegijama napisaoovo: „Mleta~ke povlastice Grbqu g(odine) 1647–1767. sa svim su nepozna-te; me|utim, one pru`aju dosta novih podataka za polo`aj srpskih avto-nomnih `upa pod Mle~i}ima” (s. 28). A zatim je jedan pasus od nekolikore~enica posvetio jeziku prevoda tih privilegija (poveqa) na srpski.8

Iako kratka i svedena na najnu`nija obja{wewa, i ta zapa`awa So-lovjeva tako|e zaslu`uju pa`wu. Za jezik kojim su privilegije pisane ve-li da je „dragocen primer narodnog, svetovnog jezika u Dalmaciji XVIIIveka. „Slobodan od sloveno-ruskog uticaja, ali sa prili~no talijanizama,ovaj tekst prikazuje nam `ivi govor Boke tog doba. On predstavqa poku-{aj prevoda zvani~nog kancelarijskog stila” (s. 28). Ali to bi bilo sve{to je napisao o Grbaqskim privilegijama kad se izuzme ono {to je na-pisao o ovoj recenziji Du{anovog zakonika.9

Nasuprot ovom oskudnom komentaru samih privilegija Grbaqske `u-pe – mada je sam komentar ipak koristan za boqe sagledavawe samog tek-sta – Solovjev ukazuje na novine koje ova verzija Du{anovog zakonika do-nosi u odnosu na neke druge iz pribli`no istog razdobqa, a koje su odranije bile poznate. Da uzgred napomenemo da ova verzija obuhvata i Za-kon Justinijanov, kao {to je taj zakon ukqu~en i u neke ranije verzije,zbog ~ega se Solovjev, kad govori o Du{anovom zakoniku, radije slu`iizrazom Du{anovo zakonodavstvo. Ina~e, ovu je verziju okarakterisao kao„primerak mla|e recensije Du{anova zakonodavstva, skra}ene i prera|e-ne” kako bi se prilagodilo „`ivotu jedne avtonomne srpske `upe” (s. 29)u razdobqu od XV do XIX veka. Za grbaqski rukopis nalazi da je najbli-`i Ravani~koj verziji Du{anovog zakonika, ali da je to jedna ne samonova verzija ove Ravani~ke redakcije, nego i da je vrednija od we. To {to

77

8 U kwizi su od{tampani i wihov tekst na italijanskom i srpski prevod.9 Zanimqiv je podatak da u samom zborniku pi{e da je to „Blagovernago i Hristoqu-

bivago Makedonskago Cara Stefana zakon” (nav. delo, s. 61).

je smatra novom on ne izvodi iz ~iwenice da ovde i Justinijanov i Du{a-nov zakonik izgledaju dosta skra}eni prema tekstu Ravani~kog zbornika”(s. 24). Ali ono {to nalazi da je zna~ajno jeste da Du{anov zakonik uovom rukopisu sadr`i „{est wegovih autenti~nih odredaba, koje se ne na-laze ni u Ravani~kom zborniku, niti u docnijim tekstovima iste recensi-je” (s. 24). Pored toga, „na nekoliko mesta gde je tekst Ravani~kog i Te-kelijinog zbornika pokvaren i ‘pokazuje da prera|iva~ nije razumeo nipredmet ni tekst’ (izraz St. Novakovi}a), Grbaqski zbornik pru`a ta~-nije oblike” (s. 24). Iz ovoga Solovjev izvodi zakqu~ak da je „nekad pos-tojao protograf ove ‘mla|e’ recensije, potpuniji od Ravani~kog zborni-ka” (s. 24). I na osnovu podrobnije analize ovog teksta Solovjev je izvr-{io reviziju svoje sopstvene ranije pretpostavke koja se odnosila na Ra-vani~ku verziju. Naime, posle otkri}a ovog rukopisa, on je do{ao do uve-rewa da taj protograf, zajedni~ki izvor ovih verzija, nije nastao „podokriqem srpske patrijar{ije u Pe}i” (s. 26) krajem XVI veka, nego uPrimorju ili u Zeti u XV veku. Posle ovog otkri}a, wegovo je mi{qeweda ovo zakonodavstvo predstavqa, po wemu, temeqnu preradu samog tekstaZakonika, ukqu~uju}i i wegovo skra}ivawe, s obzirom da su mnoge wego-ve odredbe postale „nepotreban balast” (s. 28). Me|utim, „osnovni stale-{ki odnosi (su) ostali isti: vlastela i vlasteli~i}i, patrijarh, igumanii episkopi, pronije i ba{tine” (s. 28). Ali i u tome su u ovom zakono-davstvu ipak izvr{ene neke terminolo{ke izmene kako bi se ono prila-godilo drugom dobu. Naime, u tekstu ove verzije Du{anovog zakonika re-~i „meropsi” i „otroci” zamewene su re~ju „posadnici”. Ovom ina~e ret-kom re~ju su u Kotorskom statutu jo{ za vreme srpskih kraqeva u XIVveku nazvani zavisni seqaci kotorske vlastele (possanici de Gerbli). Jer„granica izme|u meropaha i otroka naseqenih na zemqi, bila je zbrisana~lanom 67. DZ” (tj. Du{anovog zakonika). „Wihov je pravni polo`aj po-stao isti”. Otuda je bilo „logi~no” da se „stvori jedan op{ti naziv” (s.26), zajedni~ki za otroke i meropahe. I ono {to Solovjev pri tom nagla-{ava jeste da je taj naziv bio „poznat ba{ u Grbqu” (s. 26) jo{ od XIVi XV veka. Terminolo{ka izmena u ovom tekstu Du{anovog zakonika jei ta {to je re~ „porotnici” zamewena re~ju „vlastela”, dok je u tekst Ju-stinijanovog zakonika uneta re~ „komun”. Sve ove izmene upu}ivale suSolovjeva na zakqu~ak da je ova verzija nastala u „srpskom Primorju”XIV–XV veka.

Kada se bavi pa{trovskim ispravama kao i grbaqskim privilegija-ma, Solovjev ne ulazi u kriti~ku analizu wihovih sadr`aja. Taj je posaoostavio budu}im generacijama na{ih nau~nika. Me|utim, da ih je sve vr-lo pa`qivo i{~itao vidi se, pored ostalog, i po tome {to za svaku is-pravu (pa{trovsku) kao i za svaku povequ (grbaqsku) daje regestu, a {topoma`e ~itaocima da se lak{e orijenti{u u razumevawu samih tekstova..Uostalom, to je zahtev kog je potrebno pridr`avati se prilikom svakogkriti~kog izdavawa istorijske gra|e ove vrste.

78

Kwiga privilegija Grbaqske `upe je bila nepoznata na{oj nau~noji kulturnoj javnosti sve dok je Solovjev nije otkrio u Bogi{i}evom ar-hivu. Ali ni on sam, kad je do{ao do ovog otkri}a, nije odmah pristupiosvestranom sagledavawu wene va`nosti i wenom izdavawu. Ovo verovatnostoga {to je u tom rukopisu wegovu pa`wu najpre privukla do tada nepo-znata verzija Du{anovog zakonika. Jer, kako smo ve} spomenuli, on seizu~avawem Du{anovog zakonodavsta bavio jo{ od svoje doktorske diser-tacije. Ali i pored toga, grbaqske privilegije su mu poslu`ile kao iz-vor podataka u jednom ~lanku u Letopisu Matice srpske.10

Po{to je ve} bio otkrio grbaqske privilegije, wegovu pa`wu jeprivuklo jedno za nauku interesantno pitawe, a to je pitawe Grbaqskogstatuta, koji je svojevremeno izdao Vuk Vr~evi} u zadarskom Pravdono{i1851. godine, a koji je Stojan Novakovi} pre{tampao u svojim Zakonskimspomenicima srpskih dr`ava sredwega veka.11 Solovjev je pitawe Gr-baqskog statuta podvrgao kriti~kom razmatrawu u posebnoj raspravi, Gr-baqska `upa i Grbaqski statut,12 koju je objavio pre objavqivawagra|e koju je otkrio u Bogi{i}evom arhivu. Ina~e, ova rasprava Solov-jeva predstavqa u nauci definitivnu re~ o pitawu Grbaqskog statuta. Uwoj je na{ pisac pokazao svoje interesovawe za Grbaq i Grbaqsku `upuu jednom {irem smislu. A kad je re~ o samom Grbaqskom statutu, on je uradu objavqenom u Godi{wici Nikole ^upi}a izveo dokaze da taj sta-tut nije nikada postojao, a da tekst koji je objavio Vuk Vr~evi} predsta-vqa falsifikat. Ove je dokaze izveo u odeqcima ove rasprave pod naslo-vima Vuk Vr~evi} i publikacija Grbaqskog statuta i Analiza Gr-baqskog statuta.

No bave}i se ovim statutom, Solovjev je utvrdio da su neke odredbeu wemu ipak „originalne” (s. 35), to jest da ne poti~u od Vuka Vr~evi}a,ve} se wihovo poreklo nalazi u Bibliji, a da su neke uzete iz vizantij-skog i Du{anovog zakonodavstva. Na primer, kaznu odsecawa ruke onome„ko bi udario oca ili mater”, ili „za pisawe la`ne isprave”. Zatim jeza kaznu kamenovawa primetio da je poznata „poznijoj redakciji Du{ano-va zakonodavstva”, kao i da je zaista bila „primewivana u kr{noj Herce-govini”. U ovom Vr~evi}evom Grbaqskom statutu se tako|e spomiwe kaz-na „samosedmo” (s. 36). Ona svoje poreklo tako|e vodi iz Biblije, gde seveli „kako je sam Gospod kazao da se sedam puta odmazdi za Kaina” (s.36). Solovjev ne sumwa da je ova kazna „pod uticajem grbaqskog prepisaDu{anova zakonodavstva” u{la u Grbaqsku `upu, „ali je nepoznata obi-~ajnom pravu Ju`nih Slovena” (s. 36). On za Grbaqsku `upu veli da jebila „vrlo konservativna u pravnom `ivotu”, jer je do XIX veka sa~uva-la „mnoge odredbe Du{anova zakonodavstva” (s. 37). U ovoj svojoj raspra-vi Solovjev se, me|u ostalim izvorima, ve} poziva i na Kwigu privile-

79

10 Videti: LMS, kw. 348, sv. 1, s. 223–225.11 Sve ove podatke navodimo po Solovjevu.12 Godi{wica Nikole ^upi}a, (1931). Kwiga XL, Beograd s. 1–41.

gija Grbaqske `upe, i to ne samo kad je u pitawu Du{anovo zakonodav-stvo. To ~ini, na primer, i kad veli da su Grbqani „oslobo|eni svih po-reza, dacija i angarija” i da „moraju samo da vr{e vojnu slu`bu” (s. 16).Tu se on izri~ito poziva na kwigu zakona Grbaqske `upe, za koju u fus-noti napomiwe da se nalazi „u Bogi{i}evoj bibl(ioteci) u Cavtatu”.

Izdawe Kwige privilegija Grbaqske `upe kao i wegova raspravaGrbaqska `upa i Grbaqski statut predstavqaju zna~ajan doprinosizu~avawu pravnog `ivota i istorije dela srpskog naroda koji se nalaziopod Mlecima od XVI do XVIII veka, odnosno do propasti Mleta~ke Repu-blike i stvarawa Ilirskih provincija pod Napoleonom.

* * *

Do [estoaprilskog rata 1941. godine Solovjev je uspeo da objavi, uizdawu Srpske kraqevske akademije, i Bogi{i}evu zbirku Omi{kih is-prava XVI–XVII veka.13 To je zbirka od 195 pisama „pisanih u Omi{ odsusednih vlasti – od turskih aga i dizdara, od kne`eva poqi~kih i pri-morskih u ono vreme pod turskom vla{}u” (s. 1). Sva su ova pisma origi-nalna, a pisana su u razdobqu od 1567. do 1644. godine. Samo jedno od tihpisama pisano je na italijanskom, dok su dva pisana latinicom; sva suostala (192 pisma) pisana }irilicom, zapravo bosan~icom, odnosno, kakosam Solovjev veli, „onom granom }irilice koja je u ono doba bila uobi-~ajena u celoj Bosni pa i u Poqicama“ (s. 1). Iako ih je sve nazvao is-pravama, to je u stvari zbirka starih dokumenata. Na po~etku svog pred-govora je za wih napisao uop{teno da „imaju veliki zna~aj za kulturnu isocijalnu istoriju Dalmacije XVI–XVII veka” (s. 1). Me|utim, u daqemtekstu svog predgovora on ovu konstataciju razra|uje. Solovjev najprekonstatuje da one predstavqaju dragocenu gra|u za upoznavawe `ivog na-rodnog jezika, pored ostalog i stoga {to je svaki od pisara unosio u wih„svoje dijalekatske crte” (s. 2). Ali ta }e zbirka tako|e „dosta doprine-ti (i) rasvetqavawu socijalnih odnosa (kao) i uop{te – istorije na{egnaroda u tursko doba” (s. 2). No u svom se predgovoru Solovjev najvi{ezadr`ava na wihovom zna~aju za kulturnu i pravnu istoriju onog doba.

Ono {to najpre pada u o~i kad se ~itaju ove isprave jeste „velikauqudnost i ugla|enost” (s. 2) u tom me|usobnom pograni~nom op{tewu.Po sadr`ini, pak, u ovim se pismima (ispravama) obi~no pi{e o sukobi-ma izme|u Omi{ana na jednoj strani, a na drugoj Poqi~ana i Primoraca– „carevih podlo`nika” i „du`devih podlo`nika”. „Sukobi su obi~nodosta sitni: Nekom su Poqi~aninu odveli Omi{ani brava ili poharaliwivu, neki Omi{anin nije platio dug Primorcu”. Omi{ani, koji imajuba{tinu na turskom zemqi{tu „ne}e da plate carev hara~” i sli~no.Krupnije stvari su retke. U jednoj ispravi koju Solovjev navodi, re~ je oincidentu kada su Omi{ani silom odveli nekog mladog ~obanina iz Po-

80

13 Spomenik SKA XCIII, (1940). Beograd s. 1–120.

qica u „du`deve soldate”. Tim povodom pi{e makarski kadija: „Molim tekako gospodina i susida, pu{taj to dite mi, ne brani mu, molim ja va{umilost i sve omi{ke vlastele i vojvode i vitezove, nemojte se za malustvar s nami mraziti na susictvu, ve} da smo prijateqi, kako smo i dosadbili i u qubavi `iveli” (s. 2). U drugom takvom slu~aju interveni{u ipoqi~ki nazor Nuh-aga, i Ahmat-aga kapetan kamenski, i knez poqi~kiJura Novakovi}. „Op{ti je refren tih pisama: ‘mi smo postavqeni od ~e-stitoga cara, da se nikakovu carevu podlo`niku posilije ne ~ini’“. (s.3). „U svakom posebnom slu~aju tra`i se strogo izvr{ewe pravde, jer ‘ivama je, gospodine prisvitli, priporu~eno staviti krivoga na put da ho-di uprav, neka mirno `ivimo” (s. 3). No iza ove slatkore~ivosti i uqud-nosti izri~u se katkada i pretwe da }e se uzvratiti, pa ~ak i represali-jama. U ove pretwe spada i upozorewe da mo`e do}i do krvne osvete ili,kako u ipravama pi{e, „uzvra}awem zajma” (s. 3). „Ako vi imate testirod ~estitoga cara”, ~ita se u jednoj ispravi, „wegovo robqe biti a pravequde od toga mista tirati, mi se tome ne ~udimo nego se carevoj zapovi-di klawamo. Ako li nemate testir od ~estitoga cara, molimo vas, u pravesiromahe zlom ne ti~ite da se i vam zlo ne u~ini (…) ako ko {to po~nei zaimqe, vidi}ete, ho}e li se na}i ko }e zajam vratiti” (s. 3). Uz ovajnavod Solovjev u fusnoti pi{e da je ovo shvatawe krvne osvete kao „vra-}awe duga” poznato Poqi~kom statutu, u kome se dosledno pravi razlikaizme|u ubistva „za krv pridnu, za pridnu pizmu”, to jest, kako veli, „izosvete”, i ubistva koje se vr{i „nezaimito, prezaimito”, „to jest bez ra-zloga”. I kad do|e do krvi, to mo`e biti „bez uzroka” (razloga), slu~aj-no „nezaimita”, „pa i svaka uvreda”. Naro~ito su o{tre pretwe upu}enekad je 1617. godine bila odvedena jedna turska devojka. A kad su Omi{anipoku{ali da ubiju dizdara Ali-agu, on sam „slikovito” otpisuje Omi{a-nima: „Ako bude crni Ali-aga u `ivotu, ho}e svoje ~asti popaziti {tomu ko bude zajao” (s. 3).

U dva-tri pisma s kraja XVI veka turske age se `ale {to su se uOmi{u naselili uskoci. Kako vele, „u Omi{u (se) drugi Sew u~inio” (s.3). Ponekad bi se pojavila kuga u vidu epidemije, i tada bi turske vlastiobave{tavale mleta~ke da preduzmu odre|ene mere, „da postave kordun”(re~i Solovjevqeve).

O ovoj prepisci Solovjev u zakqu~ku veli da je op{ti utisak koji onaostavqa „dosta neo~ekivan”. Na toj, kako pi{e, „‘razmirnoj krajini’ u tokumnogih godina nije bilo razmirja; iz dana u dan tekao je uglavnom obi~anmiran `ivot. Na{i su seqaci trgovali na obe strane, obra|ivali wive,uzimali ih u zakup od tu|ih podlo`nika, `enili su se iz preko granice; atu|inske su se vlasti – i turske i mleta~ke – vi{e mawe iskreno brinuleo tome da se wihovim podlo`nicima nepravda ne ~ini” (3).14 Ina~e, oveisprave svedo~e o pravnim i socijalnim odnosima i kulturnim prilikama

81

14 Svi primeri koji se ovde navode uzeti su iz Solovjevqevog teksta, jer je u pitawu~lanak o Aleksandru Solovjevu, a ne o omi{kim ispravama.

u Omi{u, Poqicama i na omi{koj krajini u kojima je tamo{we stanovni-{tvo `ivelo. Ono je vodilo obi~an i uglavnom miran „pograni~ni” `i-vot, koji je, kako veli Solovjev, bio takav sve do Kandijskog rata.

Sva je ova pisma, kako veli Solovjev, registrovao omi{ki „kan~ilirilirskog jezika”. Sa~uvani su i prevodi ovih pisama na italijanski jezikza mleta~kog providura, a tako|e i koncepti odgovora. Me|utim, prevodena italijanski niti koncepte odgovora Solovjev nije objavio, mada je, ka-ko ka`e, prevode na italijanski koristio za razumevawe jezi~kih i dru-gih nejasno}a u ispravama.

Ova je zbirka ve} bila krwa kad ju je Bogi{i} preuzeo. Ona se, kakopri~a Solovjev, nalazila na tavanu op{tine u Omi{u, gde je wen velikideo stradao od vlage i mi{eva, ali i zbog odnosa kasnijih generacija pre-ma op{tinskoj arhivi. Onda{wi narod, {to je i prirodno, nije shvataowenu ogromnu vrednost kao istorijske gra|e. Zbirka isprava koju je Bo-gi{i} sa~uvao a Solovjev izdao „predstavqa samo jedan neznatni deo ve-like, odavna propale omi{ke arhive” (s. 4).

Ve} smo napred imali priliku da navedemo rad Solovjeva Privat-no-pravni ugovori XVI veka iz Poqi~ke `upe. Poqice i Poqi~ane, ka-ko smo videli, spomiwe i u vezi s Omi{kim ispravama. Poqice sa svo-jom autonomijom i svojim statutom nesumwivo su morale tako|e da pri-vla~e wegovu nau~ni~ku pa`wu. To potvr|uje i wegov ~lanak Seqaci-ple-mi}i u istoriji jugoslovensog prava, gde, pored drugih, pi{e i o Poqi-~anima i Poqi~koj `upi. Ali ne samo za Poqi~ki statut i navodni Gr-baqski, Solovjev se uop{te interesovao za pravne spomenike hrvatskog isrpskog Primorja. Kad je Marko Kostren~i} objavio Vinodolski zakon uizdawima Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti 1923. godine, So-lovjev je za Arhiv napisao prikaz te kwige.15 U tom prikazu on naro~itoisti~e da Vinodolski statut „spada u najstarije i potpuno autenti~ne”pravne spomenike, kao i to da je pisan na hrvatskom, tako da su se sa~u-vali mnogi staroslovenski pravni izrazi. Vinodolski statut, kao i Po-qi~ki, „nije statut jednog trgova~kog grada sa prevla{}u romanskog ele-menta, (…) nego statut jednog saveza od nekoliko malih gradi}a i seo-skih op{tina, jedne slovenske `upe gotovo bez ikakve romanske primese”.Za svoju tvrdwu o slovenskom karakteru ove i drugih dalmatinskih i pri-morskih op{tina, kao i samih statuta, on se poziva na Feodora Leonto-vi}a, koji je tako|e pisao o Vinodolskom statutu i drugim pravnim spo-menicima iz Dalmacije u svom delu Drevno hrvatsko-dalmatinsko zako-nodavstvo. To sve ide u prilog tezi da se Solovjev interesovao za prav-ne spomenike iz na{eg Primorja i pre nego {to se upoznao s Bogi{i}e-vom ostav{tinom koja se ~uva u wegovom arhivu u Cavtatu, a pogotovu ka-snije, kad mu je ona postala poznata. Wega su uop{te interesovali pravnispomenici koji su ponikli u narodu, i to bez obzira iz kog su kraja sju`noslovenskih prostora, pa i onda kad nisu bili ni u kakvoj vezi s Bo-

82

15 Arhiv, juni–juli 1925, s. 460–464.

gi{i}em.16 No upoznavawe s Bogi{i}evom ostav{tinom nesumwivo da muje otvorilo nove mogu}nosti samostalnih istra`iva~kih projekata u jed-noj od oblasti za koju se duboko vezao kao istra`iva~ i nau~nik.

* * *

Ima jedan rad Solovjeva u kome se tako|e bavi istorijom srpskogprava u razdobqu od XVI–XVIII veka, to jest iz turskih vremena. To jerasprava pod naslovom Srpske zakonske kompilacije XVII veka, objavqe-na u izdawima Srpske kraqevske akademije.17 U woj raspravqa o dva za-konska spomenika. Jedan od wih je Sud cara Leona i Konstantina,18 ko-ji se ~uvao u Pragu me|u rukopisima Pavla J. [afarika, a drugi je „ta-kozvani“ Sud Ivana Crnojevi}a.

Ovaj rad pomiwemo uglavnom zbog teksta Sud Ivana Crnojevi}a, ko-ji je nastao u zapadnim srpskim zemqama, koje se grani~e sa susednim pri-morskim oblastima, iz kojih su i ostali tekstovi koji su predmet na{eg~lanka. Ina~e, sam tekst se sa~uvao u prepisu jednog zbornika Cetiwskogmanastira iz XVIII veka, u kome se nalazi „dosta zna~ajnih akata i tek-stova iz starijih vremena” (s. 94).19 Kompilator teksta Sud Ivana Crno-jevi}a – svejedno da li crnogorski vladika Visarion ili Danilo – nijega nazvao niti po Justinijanu niti po Du{anu; nego je uzeo „ime mnogobli`e Crnogorcima” onog doba, ime „najve}eg za wih autoriteta”, „osni-vaoca Cetiwskog manastira”, „gospodara” Ivana Crnojevi}a (s. 110).

Za ovu kompilaciju Solovjev je nepobitno utvrdio da vodi porekloiz starog vizantijskog zakonodavstva, bez drugih primesa, kao uostalom iSud cara Leona i Konstantina. I jedan i drugi su zakonski tekstovikoji svoje poreklo imaju u starom vizantijskom pravu. Me|utim, neke od-redbe Suda Ivana Crnojevi}a Solovjev povezuje s Bogi{i}em i wegovimistra`ivawima. Za kaznu kamenovawa za blud, kao i za kamenovawe ve-{tica on napomiwe – dodu{e samo u fusnoti (videti s. 98) – da je pozna-ta crnogorskom pravu, upu}uju}i na Grbaqski statut, kao i na Gradju, tojest na Bogi{i}ev Zbornik sada{njih pravnih obi~aja u Ju`nih Slovena. Nopored toga, i Sud Ivana Crnojevi}a i Sud cara Leona i Konstanti-na Solovjev izjedna~ava s narodnim pravnim obi~ajima pod Turcima, o ko-jima, kako veli, „imamo najmawe podataka” (s. 91–92). Uz ovo, on iznosi

83

16 Primer koji ovo potkrepquje je wegov rad O Kara|or|evom zakoniku (Arhiv, 25.maj 1932, s. 373–382), u okviru koga je objavio i tekst ovog Zakonika pod naslovom„Pravila vojena i narodwa“. Me|utim, napomenuli bismo da je i u ovom radu ipak spomen-uo Bogi{i}a, ali jedino u tom smislu {to je ispustio da navede ovaj Zakonik „u svomenacrtu razvitka zakonodavstva u Srbiji XIX veka”, to jest u svom poznatom delu Pisanizakoni na Slovenskom Jugu (s. 377–378).

17 Glas SKA, (1933). CLVII, Beograd s. 91–151.18 Naslov ovog teksta Solovjev pi{e i kao Sud cara Leona Konstantina, a i kao Sud

cara Leona i Konstantina. Mi ga u na{em ~lanku pi{emo iskqu~ivo na ovaj drugi na~in.19 „To je takozvani Krusovoq Ivanbegov, zbornik pisan raznim rukama u prvoj

pol(ovini) XVIII v(eka)” (s. 94).

i konstataciju da ti obi~aji gotovo da „nisu bili zabele`eni na pismu”(s. 92). I u fusnoti uz ovu napomenu veli da je jedino Grbaqski statutizgledao „kao zbornik srpskog obi~ajnog prava, kojim su se Grbqani slu-`ili od god(ine) 1427. do sredine XIX veka”. Ali, kako konstatuje u na-stavku, „ovaj statut nikako ne odgovara prilikama XV veka”. I tu spomi-we da je u svom radu Grbaqska @upa i Grbaqski Statut dokazao „daje to jedan zapis obi~ajnog prava iz god(ina) 1840-ih, u~iwen od ve{togmistifikatora Vuka Vr~evi}a”.20 Raspravom Dve zakonske kompilacijeXVII veka Solovjev se jo{ jednom potvrdio kao istra`iva~ pravne i drugeistorijske gra|e nastale u zapadnim krajevima Balkanskog poluostrva utursko doba. Iz tog razloga smo se opredelili da i ovo wegovo istra`i-vawe ovde navedemo, iako se ono razlikuje od ostalih wegovih istra`iva-wa koja su glavni predmet na{eg ~lanka.

* * *

Tokom rada u Bogi{i}evom arhivu u Cavtatu, Solovjev je pokazaointeresovawe i za samog Valtazara Bogi{i}a. Po nekim radovima koje jeobjavio, vidi se da ga je, pored ostalog, posebno privukla Bogi{i}eva ak-tivnost kao nastavnika na Novorosijskom univerzitetu u Odesi, gde jedr`ao predavawa iz uporedne istorije slovenskih prava. Ta Solovjevqevaotkri}a su od zna~aja za upoznavawe samog Bogi{i}a, i to posebno izonog perioda u wegovom `ivotu kome na{i nau~nici nisu poklawali ve}upa`wu. Bogi{i}eva delatnost na Novorosijskom univerzitetu, pa i uRusiji uop{te dok je tamo boravio, ostala bi mawe osvetqena da Solov-jev, kao i Taranovski nisu o tome pisali.21 Ina~e, informacije o Bogi-{i}u Solovjev je mogao da dobije ve} od samog Teodora Taranovskog, ko-ji je Bogi{i}a li~no poznavao i na koga su Bogi{i}eva li~nost, wegovaogromna erudicija kao i wegova biblioteka i kolekcija rukopisa os-tavile sna`an utisak, koji je zadr`ao trajno u svom se}awu.22

84

20 Videti fusnotu 1 na s. 92.21 Naime, o Bogi{i}evom pristupnom predavawu na Novorosijskom univerzitetu u

Odesi pisao je i Teodor Taranovski u svom Uvodu u istoriju slovenskih prava, u poglavquo predstavnicima katedara istorije slovenskih prava. O wima Taranovski pi{e tako|e i u~lancima povodom stogodi{wice wegovog ro|ewa, u Arhivu (Valtazar B o g i { i }, Povodomstogodi{wice wegovog ro|ewa in memoriam, 25. decembar 1934, s. 452–453) i u ~lanku UBogi{i}evom zavi~aju u Letopisu Matice srpske. (januar–februar–mart–april 1934, s.113–116). No svojim nau~nim aktivnostima dok je boravio u Rusiji je i sam Bogi{i} pri-davao osobiti zna~aj.

22 U ~lanku U Bogi{i}evom zavi~aju, Taranovski se se}a sa zahvalno{}u i pijete-tom Bogi{i}a, iz vremena kad je odlazio kod wega u stan u Parizu. „Cela ona generacijastru~waka”, pi{e Taranovski u ovom ~lanku, „u koju spada i pisac ovih redaka, sa zahval-no{}u se se}a onih sugestija i uputstava, koja je dobijala od neposrednog op{tewa sa Bogi-{i}em. Svi se dobro se}amo wegovog stana u Parizu (71, rue Saints Peres), gde su nas zagre-vali za slavisti~ke studije i razgovori sa zaslu`nim doma}inom i razgledawa wegove cewe-ne biblioteke i kolekcije rukopisa”. O svemu ovome je Taranovski morao pri~ati Solovje-vu u vreme kad se ovaj spremao da otputuje u Cavtat da bi radio u Bogi{i}evom arhivu.

Pod naslovom Bogi{i}eva univerzitetska predavawa23 Solovjev ujednom svom ~lanku saop{tava iscrpno o programu Bogi{i}evih predava-wa koji je na{ao u wegovoj arhivi u Cavtatu. Iako Bogi{i} nije stigaoda za svoje slu{aoce „obradi pravni~ku su{tinu svog predmeta” (s. 392),to jest „unutra{wu istoriju prava”, niti je stigao da im pru`i „ni naj-kra}i pregled istorije dr`avnog prava”, na osnovu programa predavawaznamo o ~emu je Bogi{i} na svojim predavawima govorio. „Interesantnapredavawa iz gra|anskog prava – o zadruzi kao temequ privatno-pravnog`ivota Ju`nih Slovena, bila su svedena na seminarska ve`bawa i zbogtoga ostala su neobra|ena i nenapisana” (s. 393). Zanimqiva je ocenaovih predavawa koju Solovjev daje na kraju ~lanka. „Mo`emo re}i da se utim predavawima ogleda mladi Bogi{i}, vi{e etnolog nego pravnik, –onaj odu{evqen pisac rasprave o Sveslovenskom muzeju, skupqa~ narodnihepskih pesama i folklora”. Bogi{i} „s u`ivawem pri~a slu{aocima ogusarewu Neretqana i Omi{ana, o husitskim ratovima, o neznabo{tvuPomorana i Rana, ali najmawe govori o ~isto pravnim stvarima. Doktorfilozofije je u wemu nadvladao doktora prava” (s. 393).

Ina~e, na Novorosijskom univerzitetu u Odesi je Bogi{i}ev zadatakbio da svojim slu{aocima izlo`i pregled istorije prava Zapadnih iJu`nih Slovena, dok je Feodor Leontovi} tada predavao istoriju ruskogprava na tom Univerzitetu.

* * *

Me|u radovima Solovjeva koji su posve}eni izu~avawima samog Val-tazara Bogi{i}a, ima jedan koji do sada uop{te nije komentarisan, a ko-ji zaslu`uje naro~itu pa`wu. To je rad pod naslovom Bogi{i}ev nacrtzakona za hercegova~ke usta{e.24 Taj rad stoji posebno prema svim osta-lim Solovjevqevim delima, i to ne samo prema onima u izdawima Akade-mije. Naime, rade}i u Bogi{i}evom arhivu u Cavtatu, Solovjev je nai{aona jedan gotovo nepoznat Bogi{i}ev rukopis, nacrt zakona koji je on biopripremio za hercegova~ke ustanike, „usta{e”, koji su se u drugoj polo-vini pretpro{log veka borili za oslobo|ewe srpskog naroda u Hercego-vini pod Turcima. Zanimqive su Solovjevqeve informacije i razmi{qa-wa o poreklu ovog rukopisa, o okolnostima pod kojima je nastao, kao izbog ~ega je ostao nepoznat, to jest zbog ~ega ga niko do Solovjeva, pa nisam Bogi{i}, nije spomiwao. No iako je sve to verovatno bilo onako ka-ko je pretpostavqao Solovjev u svom predgovoru, potrebno je naglasiti da

85

23 Arhiv, 25. novembar 1937, s. 385–396.24 Spomenik SKA XCI, (1933). Beograd. Jednina od re~i „usta{e” koja se nalazi u

naslovu ove publikacije, je „usta{”, ne „usta{a”. Usta{ je srpska re~; tako su se nazivalisrpski ustanici u hercegova~kim ustancima protivu turske vlasti od 1852–1875. godine.Sudbina se, ipak, poigrala ovom re~ju, kad su usta{ama sebe nazvali oni pripadnici najek-stremnijeg hrvatskog nacionalnog pokreta koji su izvr{ili najstravi~niji pokoq Srba uistoriji, s ciqem da ih kao narod iskorene u zemqama koje su proglasili hrvatskim.

ovaj rukopis pokazuje koliko je svesrdno i s odu{evqewem ovaj na{ „ve-liki pravnik” prihvatio hercegova~ke ustanike i hteo da im na svaki na-~in bude od pomo}i. Bogi{i} je, kako veli Solovjev, „s iskrenim odu{ev-qewem pratio svaki jugoslovenski narodni pokret” (s. 7).25 Bogi{i} jebio pro`et istim ose}awima kojima i ogromna ve}ina onda{wih Dubrov-~ana i Primoraca uz hercegova~ku granicu. Za wih hercegova~ki Srbiuop{te nisu bili niti su mogli da budu inoplemenici, i iz tog razlogasu ih pomagali iz sve snage. Bogi{i}, koji je sebe smatrao Srbinom, an-ga`ovao se kao i svi ostali srpski rodoqubi s Dubrova~kog primorja –i to bez obzira na veru – u borbi srpskog naroda u Hercegovini za oslo-bo|ewe od turskog ropstva. Na kraju svog predgovora, kao prilog, So-lovjev objavquje „qubazno” pismo Dubrov~anina doktora Balda Gradija od6. oktobra 1937. godine, kojim mu odgovara na pitawe „o vezama izme|uporodice Puci}a i hercegova~kih usta{a”.26 Zbog zna~aja informacijakoje se nalaze u ovom Gradijevom pismu, mi ga ovde objavqujemo (s neznat-nim skra}ewima).

Da li su bra}a Niko Veliki i Medo Puci}i „imali veze sa hercego-va~kim usta{ima god(ine) 1875, ne mogu stalno znati niti je ko od mojihsugra|ana u stawu da me o tome obavijesti”, informi{e Baldo Gradi So-lovjeva. „Znam samo to, da je u ono doba postojao u Dubrovniku jedan od-bor za pomagawe usta{a i izbjegqica hercegova~kih me|u kojima je bilai mati Jovana Du~i}a sa svojim malim sinom u kolijevci. U ovom odboruuz druge ~lanove bio je Mato Puci} re~eni Nerun, ro|ak Meda i NikaVelikoga. Jedan od glavnih poslova onog odbora bilo je sakupqawe pu{a-ka i no`eva u ku}ama mojega ujaka Rafa Puci}a u Gru`u (tada{weg na-~elnika27 dubrova~kog) i d-ra Marina \or|i}a u Stonu; koje su oru`jeusta{ki izaslanici s vrijemena na vrijeme dolazili podizati i prekoStona iznosili u Hercegovinu. – [to se ti~e Meda i Nika Velikoga,znam da su oni pre|a{we ustanke pomagali zborom i tvorom, a osobitoonaj od pedesetih godina pro{loga stoqe}a, koji je bio vo|en od Luke Vu-kalovi}a. A osim toga poznato je da svi radovi istori~ki i beletristi~-ki spomenute bra}e imali su glavni politi~ki ciq da evropsku javnostuvjere o potrebi oslobo|ewa i ujediwewa balkanskih Slavena, i o wiho-vom pravu da do|u do vlastite i nezavisne narodne dr`ave” (s. 143–144).

Po{to se u jednom od paragrafa ovog zakonskog projekta „izri~noveli da }e za predsednika privremene vlade biti izabran Mi}o Qubibra-ti}”,28 Solovjev pretpostavqa da je ovaj nacrt zakona napisan u vremekad se Qubibrati} „sklonio u Dubrovnik, gde je imao pristalica i gdeje, verovatno u ku}i Nika Puci}a, mogao da se sastane sa Bogi{i}em”. S

86

25 Solovjev narod u Hercegovini i Dubrova~kom primorju ovde naziva jugoslovenskim,mada za wega uop{te nema dileme da je u pitawu srpski narod. To se, uostalom, vidi izovog, kao i iz drugih wegovih tekstova o kojima je ovde re~.

26 Nav. delo, s. 5.27 Tj. predsednika op{tine dubrova~ke. 28 Nav. delo, s. 5.

obzirom da u rukopisu, „gotovo u svakom paragrafu”, „ima brisanih i do-davanih re~i i ~itavih re~enica”, da su ~ak mewani i ~itavi paragrafi,Solovjev na osnovu toga zakqu~uje da „Bogi{i} nije radio sam, nego u do-govoru i u razgovoru s nekim hercegova~kim glavarima, najverovatnije sMi}om Qubibrati}em” (s. 5–6). Taj je rukopis ostao sklowen u Bogi{i-}evoj li~noj arhivi, i za wega izgleda da nije znao niko sve dok ga So-lovjev nije prona{ao i objavio. A da kojim slu~ajem nije bio objavqen,nikada na{a javnost ne bi saznala da je Bogi{i} svoje rodoqubqe poka-zao i na delu, a ne samo na re~ima. Ovim svojim anga`ovawem na stranihercegova~kih ustanika („usta{a”) pokazao je najkonkretnije svoju qubavprema narodu iz kojeg je ponikao i kome je pripadao.

No za Bogi{i}a se i iz drugih izvora zna da je nacionalno bio srp-ski opredeqen. O tome pre svega, svedo~i on sam u jednom svom rukopisukoji se ~uva u Cavtatu,29 ali o tome svedo~e i neki drugi autori.30

U svakom slu~aju, Bogi{i}ev nacrt zakona za hercegova~ke usta-{e je samo jo{ jedan dokaz vi{e koji je Solovjev dodao drugim dokazimao Bogi{i}evim rodoqubivim podsticajima za svoj rad, bilo nau~ni, bilonacionalni.

Ima smisla re}i ovom prilikom ne{to i o otkri}ima Solovjeva uBogi{i}evom arhivu u Cavtatu u vezi s wegovom delatno{}u u Bugarskojtokom 1877. godine. O tome je Solovjev objavio na francuskom jeziku po-seban rad pod naslovom Bogi{i} u Bugarskoj (1877).31 Podstaknut slove-nofilskim karakterom rata Rusije za oslobo|ewe Bugarske od Turaka,Bogi{i}, koji je tada u Parizu radio na kodifikaciji crnogorskog gra-

87

29 U jednom konceptu za svoju autobiografiju, on je napisao svojom rukom: „Bogi{i}isu kao i cijela `upanija Konavle, koju spomiwe jo{ Porfirogenit me|u srpskom `upanijomi iz koje oni do|o{e, bijahu starinom pravoslavni; ali kad u XV vijeku do|o{e pod Dubro-va~ku Republiku, do|o{e fratrovi i uvedo{e katolicizam. U zborniku Monumenta serbicaima jedan dokumenat iz XV vijeka, }irilski pisan, kojim Comes Georgius Bogi{i} javqa daje primio od Republike Dubrova~ke novce u dubrova~ku kasu polo`ene, a srpski }irilicompisali su sami pravoslavni; katoli~ki Dubrov~ani samo po latinski”. Spomenica DraValtazara Bogi{i}a o tridesetgodi{njici njegove smrti, Dubrovnik, b. g., s. 35. Da s ovim u vezinapomenemo da je Bogi{i} najvi{e i, reklo bi se, najradije pisao }irilicom.

30 O Bogi{i}u kao Srbinu, iz vremena kad je `iveo i radio u Be~u, pi{e, poredostalih, i Stjepan Mitrov Qubi{a u svojoj „pripovijesti” [}epan Mali, kad govori da semislilo i da se jo{ uvek misli da je „Mali [}epan bio rimske vjere”. Tu Qubi{a za Bo-gi{i}a veli: „Moj prijateq dr Valtasar Bogi{i}, znatni i vaqatni Srbin, pokaza mi jese-nas u Be~u weka pisma {to je [}epan pisao gospodi dubrova~koj, koja su me jo{ boqe pri-tvrdila u tome mnewu”. I Teodor Taranovski, u ve} navo|enom ~lanku U Bogi{i}evomzavi~aju (s. 114), svedo~i da su on i wegovi kolege i drugovi, kad su pose}ivali Bogi{i}au wegovoj ku}i u Parizu, bili impresionirani Bogi{i}evim radom koji je, po wegovimre~ima, bio „pro`et odu{evqenom qubavqu prema nauci, a jo{ vi{e rodoqubqem premaSrpstvu (uvek je smatrao sebe Srbinom, Srbinom-katolikom, kao {to je obi~no podvla~io)i Jugoslovenstvu, kao i prema celom Slovenstvu”. Napomiwemo da smo o ovoj temi pisali u~lanku pod naslovom: Odlomci o Valtazaru Bogi{i}u, Srpske organske studije, sv. 1,Beograd, 1999.

31 Bogi{i} en Bulgarie (1877), Revue international des etudes balkaniques, Belgrade,1938, s. 538–554.

|anskog zakonika, prihvatio je ponudu grofa Nikolaja Igwatijeva, da seu okviru civilne administracije pri glavnom stanu ruske ju`ne armijeanga`uje na izradi op{teg projekta organizacije sudstva u Bugarskoj, zakoju se predvi|alo da bude oslobo|ena od strane ruske vojske. [ef ci-vilne administracije pri glavnom stanu ruske ju`ne armije je bio knezVladimir ̂ erkaski, kome je Bogi{i} bio dodeqen. Wegovo oficijelno zva-we bilo je „profesor Univerziteta u Odesi, dodeqen civilnoj kancela-riji glavnog stana” (s. 540). U ovom radu, koji je u na{oj nauci ostaoprili~no nezapa`en, Solovjev vrlo podrobno izla`e tok Bogi{i}evog`ivota i rada, kao i zbivawa dok je bio anga`ovan na ovim poslovima.Uz to, Solovjev u prilogu objavquje dva Bogi{i}eva pisma i dva dokumen-ta (na francuskom) koja je na{ao u Bogi{i}evom arhivu u Cavtatu.32 So-lovjevqev rad koji ovde navodimo je vrlo zna~ajan za rasvetqavawe jedneepizode iz Bogi{i}evog `ivota, ali i kao svedo~anstvo o wegovom ju`no-slovenskom rodoqubqu i slovenofilskim ose}awima, kojima se nadahwi-vao do kraja `ivota (a zbog ~ega ga ovde i navodimo).

* * *

U~e{}e Aleksandra Solovjeva u na{em nau~nom, nacionalnom i kul-turnom `ivotu kona~no po~iwe da se priznaje u na{oj posleratnoj naucii kulturi. On dobija svoje mesto me|u na{im velikanima, kao {to su gadobili jo{ neki od wegovih sunarodnika, pre svih drugih Teodor Tara-novski i Georgije Ostrogorski, veliko ime na{e i ruske vizantologije.Dodu{e, komunisti~ka vladavina dugo je onemogu}avala da se doprinosimnogih ruskih emigranata vrednuju onako kako zaslu`uju. A i onda kad jeposle vi{e decenija po~ela da im deli priznawa, ona su bila vi{e for-malna. Dokle god je vladao komunisti~ki re`im u Jugoslaviji i wihovo jedelo, kao uostalom i delo ostalih na{ih velikana, bilo pod strogom po-liti~kom i ideolo{kom cenzurom komunisti~kih vlastodr`aca. Tako je,na primer, sve do dana{weg dana na{a nau~na javnost ostala bez podrob-nijih informacija o Solovjevqevim heraldi~kim istra`ivawima o srp-skom grbu. A do skoro se i do wegove Istorije slovenskih prava te{komoglo do}i. Pa i wegov rad na izdavawu izvorne gra|e za pravnu i kul-turnu istoriju na{eg naroda u primorskim krajevima pod komunisti~kimre`imom kao da je bio namerno zanemarivan. Upravo iz razloga {to suneke istra`iva~ke oblasti Solovjeva – ina~e zna~ajne za na{u nacional-nu nauku i kulturu – ostale uglavnom nepoznate na{oj nau~noj i kultur-noj javnosti ili su bile zanemarene odnosno namerno potisnute, htelismo da u ovom ~lanku jednu od wih ponovo stavimo u sredi{te na{e pa-`we. Svojim istra`ivawima u na{im primorskim krajevima, za koja je

88

32 Prvi dokument nosi naslov Bogi{i}ev Memoar o organizaciji sudstva u Bugar-skoj (Memoire de Bogi{i} sur l’organisation de la justice en Bulgarie, s. 543–552), a drugiRazmatrawa o imenovawu sudija u sudovima Bugarske (Observations sur la nominationdes juges dans les tribunaux de la Bulgarie, s. 552–554).

veliki deo gra|e na{ao u Bogi{i}evom arhivu u Cavtatu, Solovjev jezna~ajno doprineo unapre|ewu na{ih saznawa o istoriji i dru{tvenom ipravnom `ivotu tog segmenta na{eg naroda, a, posredno, i istra`ivawimasrpske nacionalne svesti u primorskim krajevima. Doprineo je vrlo mno-go i da `ivot, delatnosti i ideje samog Valtazara Bogi{i}a budu vi{epoznate. Solovjev je nesumwivo jedan od onih na{ih nau~nih pregalacakoji zaslu`uju da dobiju trajno mesto u istoriji na{e nauke i kulture.

ALEKSANDAR SOLOVYEV AS AN INVESTIGATOROF BALTAZAR BOGI[I]’S HERITAGE AND OF LEGAL AND

HISTORICAL DOCUMENTS FROM THE 15th TILL THE 19th CENTURY

by

Aleksandar A. Miljkovi}

Summary

This paper discusses Aleksandar Solovyev’s research which he primarliy carriedout in Bogi{i}’s archive in Cavtat, as well as the research including other sources rel-evant for the legal history of our nation in the Dubrovnik region, in other coastal ar-eas and in the countries in their immediate hinterland; all the documents belong to theperiod from the 15th till the 19th century. Although he discovered most of these doc-uments in Bogi{i}’s archive, Solovyev got documents from other sources, too.Solovyev published the greatest part of these materials in the editions of The SerbianRoyal Academy, but he also published some treatises and articles in the followingmagazines: Arhiv za pravne i dru{tvene nauke, Godi{njica Nikole ^upi}a and someothers. Furthermore, the author particularly underlines the fact that Solovyev - in hisintroductory texts accompanying his publications - also did the scientific and criticalanalysis of the collected historical material.

Studying Bogi{i}’s archive in Cavtat, Solovyev also got interested in the verypersonality of Baltazar Bogi{i}. In his articles in Arhiv za pravne i dru{tvene nauke,Solovyev particularly presented his discoveries about Bogi{i}’s archive, he also foundan unknown manuscript of Bogi{i}’s, the one about a law project written for the re-bells from Herzegovina when they rose against the Turks for the liberation of theSerbian nation in 1875. In his collaboration with the Herzegovian rebells, Bogi{i} ex-pressed his Serbian patriotic feelings, too. As for his nationality, Bogi{i} felt to be aSerb („a Serb catholic“, as he used to say), but also a member of the South Slavic na-tion. Thus Solovyev in one of his articles (in French) described Bogi{i}’s activity inthe elaboration of the law projects for the newly liberated Bulgaria, which remainedless known in our country. Discussing Bogi{i}’s patriotic activity, too, the author alsopresents other facts about his nationality.

Although the results of Solovyev’s research work discussed in this paper wereavailable to our scientific public, our scholars have not written about them so far.

89