[887

АЛ

ЕКСА

НД

АР

ПЕЈ

ЧИЋБиблид 0350-6428, 41 (2009) 139, с. 887–889

Научна критика

Алекса­нд­а­р Пе­јЧић (Београд)БАЈКО­ВНИ СВЕТ(Немања Радуловић, Слика све­та у­ српским наро­д­ним бајкама, Институт за књижевност и уметност, Београд, 2009, 323 стр.)

Монографија Немање Радуловића Слика све­та у­ српским наро­д­ним бајкама настала је као резултат истаживачког напора у изради магистарске тезе одбрањене на Филолошком факултету у Београду 2006. године. Истраживање је из естетских разлога усме-рено на корпус текстова из 19. века где је предност дата Вуковим и Чајкановићевим збиркама. Плуралитет метода и њихова луцидна примењеност на текстуалну грађу српских бајки пружа нове књи-жевно-теоријске увиде и свакако даје значајан допринос нашој науци. Премда је методолошки наклоњенији немачким теоријским радовима, од којих је већину сам превео, Немања Радуловић не занемарује ни резултате истраживања руских структуралиста и семиотичара, у првом реду Пропа. Монографија је подељена на седам тематских целина: Увод, дефинисање појма, Време и про-стор, Етика и право, Религија и магија, Човек, животиње и митска бића, Породица и друштво, Природа и материјални свет. Радуло-вић нагласак ставља на текстове у којима се „најбоље уочавају закони жанра” не губећи из вида ни мешане жанрове.

Након прегледа дефиниција појма бајке, у Уво­д­у­ пажња се усмерава на слику света. Разграничавају се на први поглед слични, али суштински различити појмови слика све­та и мо­д­е­л све­та. Појам слике света обједињује два приступа – књижевни и етно-лошки. Радуловић истиче да су поједини елементи слике света одређене заједнице осветљени етнолошким изучавањима, али да стилизацију тих елемената и њихово уклапање у ширу целину треба испитати из књижевно-научног угла. Реконструисање слике света изводи се преко анализе времена, простора, етике, религије, магије, приказа људског и нељудског света, природе и предмета. О­днос слике света и стварности подробно је анализиран уз нужни осврт на немачке ауторе Рериха и Литија. Утврђено је прожимање наведених елемената у обликовању слике света, нпр. веровање се открива у обликовању хронотопа, патријархални обичаји по-везани су с митолошким елементима. За слику света у српским бајкама карактеристична је превласт руралног и патријархалног.

888]

О­Ц

ЕНЕ

И П

РИК

АЗИ Уочено је да су етичке и религиозне специфичности српске бајке

препознатљиве управо у слоју реалија. У поглављу Вре­ме­ и про­сто­р запажа се да се у бајци јавља

више начина представљања времена који најчешће упућују на руралну средину (линеарно и апстраховано време). Наиме, истак-нута је веза између времена и околности приповедања, цикличног времена и веровања, људског и објективног времена. Време се у бајкама маркира преко радње и јунака. Приказано време у бајка-ма заснива се на обредима прелаза (рођење – свадба – смрт, при чему су прве две етапе истакнутије). Као и код времена, нека су просторна места посебно семантизована. Истицање и понављање одређених просторних релација говоре о семантици и структури бајке. Доживљај света као целине у бајкама утврђен је већ на ни-воу времена и простора. Преплитање хронотопа са религијским представама, етиком и обичајним правом анализирано је у погла-вљу Етика и право­. Етика се заснива на принципу ретрибуције и подређена је људском коду. Посебна пажња је поклоњена етици у дубинским слојевима бајке (имплицитни ниво функционисања етике). Издвајају се, затим, одређене категорије понашања у ана-логији са обичајним правом и сагледавају се у контексту жанра (вера/невера, поштовање договора, казне). Потврђује се да ком-паративни приступ (етнографски записи и облици усмености) тре-ба да има у виду жанровско преобликовање/стилизацију. Такође, морални закони не могу се изводити из бајке иако мању групу чине текстови окренути моралним проблемима (тип љубазних и нељубазних девојака). Радуловић скреће пажњу да у свет бајки не треба пројектовати савремено схватање појма правде и наглашава да је правда иманентна свету бајке. О­датле и закључује да се „и у доживљају остварења правде види и јединство света (стр. 120).” Приступ религији у бајкама дели на алегоријски, археолошки и феноменолошки (Ре­лигија и магија). Препознају се одређене рели-гијске представе у мотивима (анимизам, тотемизам, шаманизам, табу, судбина), које су преобликоване по законитостима жанра. Детаљно су стога осветљени обреди попут иницијације и жртве. Истовремено у обредима и обичајима уочавају се мотиви везани за хришћанство. У бајкама магија има велики значај, посебно је семантизована и кореспондира са светом стварности. Реликти магије испитују се преко елемената материјалне културе (штап, длаке, перо, новчић, прстен, нож, траве). Уочене паралеле између религијских представа у бајкама и етнографске стварности (ар-хеолошки приступ) помажу да се открије какво је бајковно пре- обликовање те стварности (прелаз на феноменолошки приступ). Полемишући са Литијем Радуловић пише да се магија не може локализовати само на основу лексикације (нпр. прстен, длака), већ на основу веровања у магијско дејство. Констатује се затим да је бајка везана за опште религијске идеје где етици припада посебно место (кажњавање зла и победа добра). Ипак, у бајци победа правде није апсолутна, већ хероицентрична. Иако свет

[889

АЛ

ЕКСА

НД

АР

ПЕЈ

ЧИЋбајке насељавају онострана бића, у поглављу Чо­ве­к, живо­тиње­

и митска бића посебно је наглашена антропоцентричност бајке. Антропоцентричност се концентрише у јунаку који је одвојен од других ликова својом функцијом у радњи. Важно је запажање ве-зано за натприродна бића. У нарацији одређено биће означено као натприродно с негативним конотацијама (аждаја) може да испуни функцију и помоћника и противника и то је врста „бајковне не- обавезне семантизације слика пореклом из веровања”. Бајковним представама натприродних бића нађене су паралеле у веровању. Посебно су испитани преображаји на оси животиње – људи, уну-тар које се истиче семантика везе коња и јунака.

Кључни прикази По­ро­д­ице­ и д­ру­штва одређени су такође жанром али и аклиматизацијом/акултурацијом (сегменти који рефлектују приповедачку средину). Друштво је приказано опози-цијама сиромах/цар, сиромах/богат, где је сиромаштво хиперболи-сано и жанровски одређено. Препознаје се рурална перспектива у обликовању слике света што се нарочито запажа у регистру од-ређених занимања (ковач, трговац, колар, дрводеља). Наводи се и негативно атрибуирање Другог (Турци, Цигани, Јевреји). С друге стране, одлике савремености, односно модернизације препознају се на повећаном значају писмености у појединим бајкама (углав-ном из аустријског круга). Као и код разматрања религије и овде се издваја неколико слојева у обликовању света бајке – аристократ-ски, рурални и градски. Издвајање биљака и предмета (Приро­д­ни и мате­ријални све­т) образлаже се њиховим живим присуством у народном веровању и магији, па се као пример наводи да се неће „користити било који штап, него баш од леске.” С друге стране, предмети, иако бајка није склона дескриптивности, имају функ-цију атрибута у представљању јунака. У том смислу, уз оружје, посебно је осветљена семантика и функција златних предмета. О­датле се посебна пажња усмерава на представе о златној јабуци, која се смешта у област фантастичних биљака.

У Завршно­ј напо­ме­ни даје се резиме основних истраживач-ких резултата. Потврђује се значај жанра за формирање слике света која избија у први план као литерарни феномен, насупрот моделу света. Сагледана је слика света без детаљнијег осврта на структуру и мотивацију. Посебан допринос свакако представља упоредна анализа кодекса људског и нељудског света. Плурали-тет приступа (књижевно-теоријски радови, историја религија и културе, етнологија, антропологија) присутан у анализи, с једне стране, стварности и света текста и, с друге стране, у извођењу паралела између људског и нељудског света даје изванредне ис-траживачке резултате и нове импулсе у изучавању бајке. И на крају треба посебно похвалити узоран стил монографије. Јасно и методолошки прегледно излагање одликује и брижљив однос према српском језику.