Главни уредникЗоран Хамовић

Уређивачки одборДушан Т. Батаковић

Душан КораћСмиља Марјановић-Душанић (уредник)

Војислав ПавловићДаница Поповић

Ненад Тасић

Ликовна опремаДрагана Атанасовић

Поговорu стручна редакција

др Душан Т. Батаковић

Наслов оригинала

Peter BatrlALBANIEN

Vom Mitteralter bis zur Gegenwart© Verlag Friedrich Pustet, Regensburg, 1995

Петер Бартл

АЛБАНЦИОД СРЕДЊЕГ BEKA ДО ДАНАС

Превела са немачког

Љубинка Миленковић

CLIO2001

ПРЕДГОВОР

Албанија није више само белина на географској картиЕвропе, као што је то још почетком 20. века било. Историјскимистраживањима, којима су се од краја Другог светског рата ба-вили и албански научници, постигнут је велики напредак. То,међутим, није променило чињеницу да су многа места у албан-ској историји још увек мрачна, почевши од питања етногенезе,преко средњег века (шта је у то време у Албанији било „албан-ско"), па до времена Турака и најновије историје, где су поне-кад и подаци из биографије водећих политичара непознати(примери Панделија Еванђелија или Шефћета Верлаћија).Приређивач је свакако свестан ових празнина у нашем сазнању,па би стога желео да се приказ који је пред вама схвати самокао прилог албанској националној историји. Он треба да укажена проблеме, побуди разумевање и интересовање за историјуједног народа који је у европској јавности дуго био скрајнут, aиграо је важну улогу у прошлости југоисточне Европе.

Албанска историја одиграва се при том не само уну-тар граница државе основане тек 1912. године, већ на цело-купном простору који је у некадашњем Османском царствунасељавао овај народ, као и у дијаспори, у Италији, Румунији,САД-у и другде. Отуда би прави наслов требало да буде„Албанци", али се он не би уклопио у концепт едиције посве-ћене појединачним државама.

Називи места у књизи, као и код самих Албанаца,нису јединствени; по правилу је, ипак, примењивана одређенаформа.

Приређивача су на његовом путу ка Албанцима икроз њихову историју својом помоћи, саветом и подршком

пратиле многе особе, без којих до свега овога сигурно никадане би дошло: Георг Штатмилер, Мартин Цамај, Ханс-ЈоахимКислинг, Ернест Колићи, Ђузепе Валентини, Хасан Калеши,Арши Пипа. Њима, које могу назвати својим учитељима ипријатељима, нека буде посвећена ова књига, као мали знакмоје захвалности.

Пулах, 15. јануар 1995.Петер Бартл

6

1ОБЛАСТ КОЈУ НАСЕЉАВАЈУАЛБАНЦИ

Област коју у југоисточој Европи насељавају Албанцизнатно је већа од територије државе која данас носи име поњима. На истоку она захвата простор бивше Југославије, на ју-гу обухвата/обухватала је делове садашње северне Грчке. Из-двојених колонија Албанаца има и у дијаспори — у јужној Ита-лији, јужној Грчкој, у турској источној Тракији. Са више одпет милиона становника Албанци су на шестом месту међубалканским народима.

Простор

Територија Републике Албаније обухвата површинуод 28.748 km2. Тако је она после Словеније најмања држава

'Балканског полуострва, отприлике као Белгија. Углавном јепланинска земља. Само се дуж обале, од Скадарског језерадо града Валона пружају равничарске области, простране упоређењу са суседном Далмацијом. Планинским венцима ирекама, које све теку од истока на запад, земља је издељенана насељене области — брда и долине. Према грубој поделиразликују се три зоне:

— приобале са медитеранском климом и вегетацијом.Ова област пружа услове за ратарство, што је Алба-нији дало привредни значај — све до раног новог векаона је била земља извозница житарица. Између оста-лог, овде се производи и со.

— област впсоких планина која се протеже од север-ноалбанских Алпа (Bjeshket e Nemuna/Проклетије)дуж југословенско-македонске границе до Охридског

7

језера. Овај предео обликују дубоко усечене речнедолине које се смењују са котлинама. Планински вр-хови достижу висину од преко 2.000 m (највиши суКораби 2.751 m и Језерца 2.694 т). Ова област јеслабо насељена и доста неприступачна. Пољопривре-да се своди углавном на сточарство, у условиматрансхуманце тј. смене летњих и зимских пашњака.Привредно сиромашна, ова област је била и политич-ки тешко освојива. Све доскора овде су владала пра-вила племенског друштва са својим патријархалнимначином живота.

— унутрашњост, такође планинска област, али са пито-мијим пределима. Планински венци простиру сеправцем северозапад-југоисток. Захваљујући неколи-ким већим увалама и широким речним долинама по-љопривредно земљиште је веома пространо. Ова зонана југу допире до брдовитих предела албанског Епи-ра, где успевају културе које се гаје на висоравнима.Због посебности терена који заузима Албанија није

била привлачна за стране освајаче и пружала је врло мало мо-гућности за продирање.

Јадранско море је омогућавало прилаз са запада, ализбог плитког приобаља није било погодних лука. Једине ал-банске луке вредне помена су Драч и Валона; у средњем векукоришћени су још и Скадар, Шенђин и нека ушћа река. Јошједну могућност прилаза пружала је долина Шкумбе, кроз ко-ју је некада водила Via Egnatia. Она је спајала Драч са Солу-ном и Цариградом и представљала најудобнију везу измеђуЈадранског мора и Македоније. Овај правац је, међутим, пру-жао најболу могућност за продор са истока и послужио је ка-сније Турцима током њиховог освајања. Други, веома тежакпролаз са истока био је дуж реке Дрим. Лако се бранио и мо-гао се користити само за време повољних годишњих доба. Усредњем веку овај су пролаз користили Срби, који су тамо по-дигли утврђења.

Разлог зашто је Албанија, и поред слабе приступачно-сти, ипак била цињ страних освајача јесте у стратешком поло-жају земље: најкраће растојање између Албаније и Апенинскогполуострва у правцу Отранта износи 80 km и по лепом време-

ну се једрењацима могло прећи за једну ноћ. Због тога је Ал-банија важила за мостобран на излазу из Јадранског мора. Тообјашњава покушаје Нормана и Анжујаца да је се домогну.Они су имали империјалистичке амбиције ка Оријенту, и Ал-банија им је у том смислу била потребна као полазна тачка.Када су касније суседи са друге обале Јадранског мора - Вене-ција и Краљевина Италија — покушали да Јадранско море учи-не својим mare clausum-oм, морали су најпре довести у свој по-сед албански бастион. Међутим, овај грудобран—бастион јеистовремено био и важан подстрек за Турке када су у 14. векупочели освајање Албаније. Након што су 1453. године освоји-ли „Нови Рим" — Цариград, циљ Турака био је да освоје истари Рим. Из Албаније су кретали њихови покушаји да сеучврсте на Апенинском полуострву: из Валоне је 1480. годинеосвојен Отранто на обали Апулије и држан више од годину да-на. Смрт освајачког султана Мехмеда II 1481. године значилаје крај свих турских планова везаних за Италију.

Становништво

Република Албанија (Republika e Shqiperise)

На територији Албаније је 1990. године живело3.255.900 становника. Од стицања државне независности за-бележен је велики прираст становништва. Још почетком овогвека укупан број Албанаца на Балканском полуострву био јепроцењиван на 750.000. Након првог пописа становништва1923. године Албанија је имала 803.959 становника, 1938. већ1.040.000, 1950. године их је било 1.215.000, 1960. године1.607.000, 1970. године 2.136.000 и 1980. године 2.671.000.Са стопом повећања прираштаја становништва од преко 300%Албанија заузима прво место у Европи. У складу са повећанимбројем расла је и густина насељености: док је 1938. године би-ла 36, 1960. године 56 и 1980. године 93 становника по ква-дратном километру, већ 1990. године износила је 114 станов-ника по квадратном кнлометру. Старосна структура изгледалаје овако: 32,6% становништва испод 15 година, 57,8% радноспособних и 9,6 % у трећем старосном добу.

Однос град—село се додуше мењао, али већина Алба-наца и даље живи на селу: 1990. године је тај однос износио63,9% сеоског и 36,1% градског становништва; 1923. односје био 84,1% према 15,9%; 1950. године 79,5% према20,5%; 1960. године 69,1% према 30,9%. При том је Тира-на једини већи град, са 243.000 становника (1990), док суостали значајнији градови Драч, са 85.400, Елбасан са83.300 и Скадар са само 81.800 становника.

Према језику који говоре Албанци се деле у две дија-лекатске групе: Тоске на југу и Геге на северу; граница је рекаШкумба. Од 1972. године постоји „јединствени албански књи-жевни језик", настао на тоскијском дијалекту. Тај књижевни је-зик прихватили су и југословенски Албанци, иако су ови у ве-ћини били Геге.

Становништво Републике Албаније је етнички врлохомогено. Након последњег пописа из 1989. године само64.816 држављана (дакле 2% укупног броја становника) нисубили албанске националности. Већина њих (58.758) били суприпадници грчке мањине. Грчка страна је оспорила веродо-стојност ових података процењујући бројност грчке мањине на300.000—400.000, што је, опет, било претерано. Према пописустановништва из 1989. године у Албанији је живело и 4.697Македонаца и 100 Срба и Црногораца. И македонска и српскастрана су оспориле ове податке процењујући број Македонацана 45.000-60.000, а Црногораца на 15.000-20.000. Аромунии Цигани, чији се број у периоду између два рата процењиваона око 10.000, не воде се као мањина у албанским статистика-ма. Вероватно су највећим делом асимиловани.

Југославија, односно њене земље наследнице

У бившој Југославији Албанци су са 1.730.000 при-падника (податак је из 1981. године јер су Албанци бојкото-вали попис из 1991) представљали најбројнију националнумањину. Они су чинили 7,7% укупног становништва и билоих је више од Македонаца и Црногораца. Већина југословен-ских Албанаца живи на Косову, „Социјалистичкој Аутоном-ној Покрајини" у оквиру Србије (Krahina Socialiste AutonomeKosova). Територија Косова простире се на 10.887 квадрат-

10

них километара, што одговара готово трећини албанске др-жавне територије. Од укупно 1.584.441 становника Косова(1981) 1.226.736 били су Албанци (77,4%), 209.498 Срби(13,2%), док су остатак чинили Црногорци, Турци, Цигании други. Број становника у Покрајини се од завршетка ратавише него удвостручио (1948. године је било 727.820 ста-новника), и то углавном захваљујући натпросечно високомприраштају Албанаца.

НЈИХОВ број је од 498.242, односно 68,5%, колико ихје било 1948. године, порастао за два и по пута, док је бројностсрпског становништва опала (1948. године је износила 171.911или 23,6%). Однос град—село сличан је као у Албанији: 1981.године је 67,5 /о становништва Косова живело на селу. Од то-га су Албанци чинили чак 72 /о сеоског становништва. Упркостоме била је појачана миграција у градове, посебно из пасивни-јих планинских подручја, и то пре свега у Приштину„аији је бројстановника порастао на 130.000.

Албанаца има и на подручју уже Србије: 19о1. годинебило их је 72.484, тј. 1,3% укупног становништва.

Још један део територије бивше Југославије на којемживе Албанци јесте Република Македонија, где су Албанци1981. године са 377.726 чинили 19,8% укупног становни-штва. Они насељавају углавном њен западни део, од границеса Албанијом до главног града Скопља, у којем је још у времеТурака живео велики број албанског становништва.

Албанске мањине има и у Црној Гори: 38.735 или6,5 /о укупног становништва, према подацима из 1981. године.

Једна сасвим изолована албанска колонија живи уоколини Задра у Хрватској, где су се између 1726. и 1733.године населиле избеглице из турске Албаније (Борго Ерицо,данас Арбанаси, саставни део Задра). Њихови потомци и да-нас говоре албански.

Грчка

О броју Албанаца који живе у Грчкој н е постоје н о в и ј истатистички подаци. Исто тако, неопходно је правити

разлику између албанских насеобина на простору Грчке(Cameria, Македонија) и средњовековне албанске колониза-

ције у јужној Грчкој (Атика, Беотија, Егејска острва, Пелопо-нез). Дијалекат ових раних досељеника (арванитика), чијису потомци знатно допринели успеху грчке ослободилачкеборбе у 19. веку, данас је пред изумирањем.

Да ли у северној Грчкој још има Албанаца и у коли-ком броју, није могуће утврдити. До времена балканских рато-ва (1912-1913), када су Епир и Македонија припали Грчкој,област коју су насељавали Албанци простирала се на југ дозалива Арта. Већина муслиманских Албанаца се вероватноиселила или је била обухваћена разменом становништва саТурском. Православни Албанци који су живели тамо још преприкључења били су у великој мери погрчени. Према незва-ничним грчким изворима у Грчкој је 1951. године живелоукупно 23.000 Албанаца.

Ишалија

Код Албанаца који живе у Италији (пре свега уАпулији, Калабрији и на Сицилији) реч је о досељеницима извремена Турака. Њихов број процењује се на око 100.000.Опстанак њиховог језика (arberesh), архаичног облика тоскиј-ског дијалекта, угрожен је пре свега због телевизије и обра-зовног система који су искључиво на италијанском. Као и уГрчкој, Албанци нису ни у Италији уживали никаква мањин-ска права која би им гарантовала држава.

Поред већ поменутих области, албанског становни-штва било је и у готово свим земљама наследницама Осман-ског царства - у самој Турској, у Бугарској (Мандрица), уСирији и Египту. Јака албанска колонија живи и у САД-у.То су делимично стари емигранти који су се иселили још преоснивања албанске државе. Сматра се да је први албанскидосељеник дошао у САД 1876. године. Центар у који су сетада досељавали Албанци био је Бостон, одакле су под вођ-ством православног свештеника и касније епископа СтилијанаФан Нолија почели да развијају значајне културне и поли-тичке активности. Тако је 1912. године основана и Свеалбан-ска федерација Vatra која постоји и данас. Албански емигран-ти у Северној Америци одиграли су не малу улогу ууспостављању албанске државе након Првог светског рата.

12

Морамо поменути да и у бившем Совјетском Савезу,у Украјини, постоји колонија старих албанских емиграната(њих око 4.000 наводи албански као свој матерњи језик).Нзихови преци борили су се на руској страни у ратовима саТурском у периоду 1768-1774. и 1787-1791, након чега су сеиселили у Русију.

2 ПОРЕКЛО

Порекло Албанаца дуго је било нејасно. Сматрали суих Словенима, говорило сe o досељавању са Кавказа (где је усредњем веку постојала кавкаска покрајина Албанија), нази-вали су их потомцима Пелазга, Етрураца, Трачана, Дачана иконачно Илира. Будући да o ранијој судбини Албанаца посто-ји врло мало података, у расветљавању питања порекла кори-шћене су методе науке o језику.

Један од првих који се бавио језиком Албанаца био јенемачки научник Готфрид Вилхелм фон Лајбниц (1646-1716).Лајбниц, који је само делимично познавао албански језик, пред-ложио је да се издвајањем позајмљеница најпре утврди албанскојезичко наслеђе, потом испита сродност овог наслеђа са другимјезицима и тако утврди место албанског међу европским језици-ма. Он сам утврдио је сродност са латинским и келтским.

Корак даље отишао је краљевски баварски генерал--мајор Јозеф Ритер фон Ксиландер (1794—1854), који је усвом тексту „Језик Албанеза или Шћипетара" (Франкфуртна Мајни, 1835) тврдио да албанки језик није нови европскијезик настао позајмљивањем из суседних језика, већ да он посвом језгру спада у староевропске прајезике. ЛингвистаФранц Боп (1791—1867) тврдио је средином 19. века у свомистраживању O албанеском у односу на сродне језике (Бер-лин, 1855) да албански неоспорно припада породици индоев-ропских језика, али да „по својим основним елементима није ублиској вези, па чак ни по пореклу, са било којим од осталихсанскритских језика нашег поднебља."Албански је, дакле,представљао посебну грану међу индоевропским језицима.Тиме је у грубим цртама постављен оквир. Судећи по језику,Албанци су, дакле, били давно насељени Европејци.

14

Тиме, међутим, није ништа речено o томе да ли суАлбанци аутохтони или су током историје насељавали просто-ре које насељавају данас. Први историчар који се бавио овимпитањем био је Швеђанин Јохан Тунман (1746—1778), про-фесор реторике и филозофије на Универзитету у Халеу. Усвојим Истраживањима o историји источноевропских на-рода (Лајпциг, 1774) у којима деталљо говори o Албанцимаон износи следеће: „У њиховој (албанској) историји нисам на-шао трагове каснијих сеоба; њихов језик носи таква сведочан-ства o судбини народа да је било немогуће у њему не препо-знати прасуседе Грка и потлачене из старог Рима. И једни идруги, пак, упућују на старе Илире."

Тунманову тезу o аутохтоности Албанаца прихватиоје и Јохан Георг фон Хан (1811—1869), који се захваљујућиделу Албанеске студије (Јена, 1854) сматра праоцем науч-них албанолошких истраживања. Хан је као аустријски кон-зул службовао у Јањини, учио и знао албански и — за разли-ку од својих претходника — познавао Албанију лично једоживљавајући. Он је Албанце сматрао потомцима „праста-новника", каквима је сматрао и Пелазге. Њихово присуствона просторима на којима и данас живе још од времена Грка иРимљана покушао је да докаже помоћу континуитета старегеографске номенклатуре све до албанског. Ханова тумачењаимена су данас углавном застарела, али је аутохтоност Алба-наца коју је заступао прихватила већина истраживача, утоли-ко пре што се у наредних сто година нико више није интен-зивно бавио албанском раном историјом. To je поново учиниотек Георг Штатмилер (1909—1985) својим Истраживањимаалбанске ране историје (Будимпешта 1942; друго прошире-но издање Визбаден 1966). До данас је непобијена Штатми-лерова теза да се албански народ развио на основама некогстаробалканског реликта, усред опште романизације у перио-ду позне антике. Оно што је било пре тога, дакле време до200. године пре Христа, Штатмилер назива „преалбанскимпериодом", o којем се услед недостатка података не могу из-носити никакве тврдње. Taj рани период Штатмилер дели надва главна периода: 1. „праалбански" (200 година пре н.е. —око 600 н.е.) и 2. „раноалбански" (од 600 н.е. до друге по-ловине 11. века).

15

Праалбански иериод

Област данашње Албаније је, заједно са великим де-лом Балканског полуострва, у периоду око 200—100. годинепре н.е. мало-помало потпала под римску власт. Са римскомвојском и римском управом у земљу је ушао и латински језик.Око 300. године пре н.е. процес романизације је већ увеликобио завршен. Старобалкански језици могли су се одржати јошсамо у појединим планинским подручјима — у један од тих јези-ка убраја се и језик Праалбанаца. Где је то могао бити очуванпраалбански? По свему судећи, то је могла бити само нека за-бита планинска област. Штатмилер је дошао до закључка да јету могло бити речи о области Мати у северној Албанији. Онаје окружена високим планинским венцима и има све природнепредуслове за опстанак аутохтоне енклаве. Та област изгледаније била обухваћена романизацијом и чак је остала изван ди-ректног римског утицаја. (У Клосу поред Мате где је двор.)

Језик Праалбанаца није, наравно, остао потпуно зашти-ћен од римског утицаја. О томе сведоче бројни латински елемен-ти у данашњем албанском језику. Ту је пре свега реч о изразимаиз градског живота (нпр. qytet — град — civitateni), државногуређења (mbret — кнез, крал> — imperatorem), ратарства итд. Ка-рактеристичан је и назив за зимску пашу (verri) изведен од ла-тинског hiberninum, на основу чега се закључује да су се зимскепаше код Праалбанаца налазиле на подручјима која су већ билаизложена романизацији. Праалбански се, дакле, може сматратиделимично романизованим језиком.

Да је процес романизације настављен, праалбански је-зик се пред најездом латинског вероватно не би одржао каојезик; међутим, до наглог прекида романизације долази сапродором Словена у југоисточну Европу око 600. године. Ро-манизовано становништво балканског копна повукло се наобалу, Праалбанци су се одвојили од таквог окружења и такосачували од потпуног стапања са Романима.

Раноалбански период

Време словенског освајања спада у најмрачније перио-де у историји југоисточне Европе. Чак и иначе добро обаве-

16

штени византијски хроничари могу врло мало да кажу о цен-тралном Балкану у периоду између 7. и 10. века. Међутим, наоснову словенских имена градова може се сматрати да је чита-ва област коју данас насељавају Албанци била препуна сло-венских насеобина. Штатмилер поткрепљује своју тезу ообласти Мати чињеницом да се тамо појављује најмање сло-венских имена градова — они се углавном ограничавају на до-лину реке Мати. И црквена подела, по његовом мишљењу,говори у прилог томе да је област Мати остала ничија земља:она се налазила између зона под утицајем Византије, Бу^ар-ског царства и Дукљанске кнежевине (Dioclea); и тако, док сеза суседне области могло доказати којим су бискупијама/епи-скопијама припадале у раном средњем веку, за област Матито није био случај.

Штатмилерова теза о аутохтоној енклави звучи убе-дљиво, али је ограничавање на област Мати сувише уско: могућеје да је ова енклава била већа, или је таквих области било више.

Штатмилер није отворено тврдио да Албанци потичуод Илира или Трачана. Он радије старе Албанце назива „јед-ним од многобројних племена Трачана или Илира". Код са-мих Албанаца, пак, илирско порекло се не доводи у питање,већ важи за непобитну чињеницу.

Албански извори сматрају да је њихов народ одувекбио на просторима које и данас насељавају, и то на целој тери-торији Републике Албаније и подручјима у Југославији у који-ма живе Албанци. Ни Римљани ни Словени нису могли данаруше етничко-културно јединство Илира и Албанаца. Онитакође сматрају да није постојала било каква енклава у коју сепред најездом страних освајача морало повлачити домаће ста-новништво. Римске, византијске и касније словенске властинису имале никакав ауторитет изван градова и средишта би-скупија/епископија. Неки аутори чак сматрају да су и градовибили центри илирско-албанске културе. У свему, а поготово ународној ношњи и керамици, они виде потврду континуитетаизмеђу Илира и Албанаца.

Слика коју албанска наука ствара о раној историјисопственог народа је поједностављена, некритичка и делује ис-конструисано. Језичких доказа о илирско-албанској сродностиготово да и нема.

Богородичина црква у месшу Лабова e Криксит, источно од Ђирока-стра, вероватно из 13. века. Археолог u историчар уметности Г. Кох

(Албанија. Уметност и култура земље Шћипетара, Келн 1989) сматраје једном од најзначајнијих византијских цркава у Албанији. По град-њи се не може иодвести ни под један познати тип из средњег визан-

тијског периода, већ представља спеџифичну варијанту.

У новије време историчар Готфрид Шрам (Почеи,иалбанског хришћанства. Рано преобраћање Беса u његовепоследиџе; Фрајбург 1994) поново је оживео тезу да Албан-ци потичу од Трачана, дакле — досељени су. Али, докле годнемамо било каквих језичких доказа o Бесима (које Шрамсматра претечама Албанаца) његова теза ће такође бити самојош једна хипотеза, као што је и илирско порекло језички та-кође недоказано. У сваком случају, захваљујући Шраму пита-ње порекла Албанаца је поново постало интересантно.

18

3А Л Б А Н И Ј АУ СРЕДЊЕМ ВЕКУ

Између Византије u Бугарске

Од поделе Римског царства Албанија је номиналноприпала Византији (395). Међутим, далеко већи утицај наАлбанију имало је тзв. Прво бугарско царство (680—1018)које је своју моћ стекло под каном Крумом (803—814).

Византија је, заправо, покушала да поново учврстисвоју позицију, na je свој главни ослонац на албанској обали Ја-дранског мора — Драч — око 850. године претворила у својувојноуправну јединицу (Thema)*. Последице тога, међутим,осетиле су се само на приобаљу јер је унутрашњост све вишепотпадала под бугарску власт. Бугарски кнез Пресијам је негде851. освојио Охрид и Девол (као византијско утврђење и седи-ште епархије Деаболис). Борис Први (852—889) заузео је Бе-рат и приобаље северно од Валоне, a цар Симеон (893—927)овладао готово целом јужном Албанијом. Сматра се да је у пе-риоду између 893—896. освојио 30 градова—утврђења у Драч-кој теми, међу којима вероватно и Скадар. Сам Драч није могаода освоји. Цар Самуило, који је Охрид начинио средиштем сво-га царства, имао је између 989. и 997. чак и Драч у свом посе-ду. Након његове смрти 1014. године Бугарско царство се врлобрзо поново распало. Самуиловог следбеника Гаврила Радоми-ра убио је његов рођак Јован Владислав који је и сам 1018. го-дине погинуо под зидинама Драча. У близини Берата водиле сусе исте године коначне битке између бугарских и византијскихтрупа. Након тога Албанија је поново постала византијска.

* Данас преовладава мишљење да је тема Драч основана за владевизантијског цара Нићифора I (802-811). - Прим. ред.

19

Сви ови догађаји одиграли су се, истина, на тлу дана-шње Албаније, али са албанском историјом, у ужем смислу, ни-су имали никакве везе. Из византијских извора који поново ис-црпно извештавају o последњим борбама са Бугарима јаснопроизлази да су јужна и централна Албанија тада биле бугарске.

Прво помињање Албанаџа

Дуго након слома Првог бугарског царства Албанципрви пут ступају на историјску позорницу. Византијски исто-ричар Михајло Аталијат у својој хроници која обрађује периодизмеђу 1034. и 1079. године наводи „Арване" (Άρβαυιται),при чему се без сумње мисли на Албанце. Он их помиње увези са устанком који је драчки заповедник Нићифор Васила-киос 1078. године подигао против Византије. За свој наум онје користио и грчке, и бугарске, и арванске трупе. Од тог вре-мена Арвани ће се у контексту војних подухвата све чешћепојављивати у византијским хроникама. У латинским изворимаони су од 14. века називани Албанези или Арбанези. Називкоји су користили Турци Атнавут, Арнавутлар без сумњеводи порекло од грчког Άρβαυιται.

Данас уобичајени назив за Албанце, односно Албанију,shqiptar, Shgiperia, новијег je датума. Албанци који су се у сред-њем веку населили у Грчкој и они који су се у 15. веку и каснијеиселили у Италију у ствари не знају за ово име. Порекло називаshqiptar није једнозначно утврђено. Доскора је било омиљено ту-мачење да је изведен од албанског shgipe „властела, племство",дакле „властелински синови". Вероватније је, међутим, да је мо-деран назив који су Албанци себи дали изведен од shqipon „]&-сно рећи" или од shqipton „изговорити" (у поређењу са словен-ским називом немци „неми; они који не говоре разумљиво").

Нормани у Албанији

Нормани су под Робертом Гвискардом од средине 11.века под своју власт припојили целу јужну Италију: освајањемБарија 1071. године њима у руке пада последње грчко упори-

20

ште, a 1072. године је освајањем Палерма завршено заузимањеарабијске Сицилије. Када је 1074. године и лангобардска кне-жевина Салерно постала норманска за Гвискарда и његове љу-де то је значило крај ширења у Италији. Зато се они сада окре-ћу на Исток, где им је циљ био ништа мање него освајањеВизантије. Византија је тада била у слабљењу, a готово целаМала Азија је већ била под турском (селџучком) влашћу.

Kao база за кретање на Византију требало је да послу-жи Албанија. Марта 1081. године Роберт Гвискард шаље свогасина Боемунда у Албанију. Његов задатак био је да освоји обал-ски појас око Валоне, што му је и успело. У мају креће и сам Гви-скард. Бродове за експедицију ставили су му на располагање Ду-бровник и остали далматински обалски градови. Норманиосвајају Крф и окрећу се затим против Драча који је требало дабуде полазна тачка за освајање Византије. Опсаду града са мораи копна почели су 17. јуна 1081. године. Нови византијски царАлексије I Комнин је хтео да Драч, брањен од стране његовихсавезника Млечана, ослободи са копна, али је доживео катастро-фалан пораз. Драч освајају Нормани јануара 1082, али га Вене-цијанци поново преузимају већ годину дана касније.

Роберт Гвискард се већ 1082. године враћа у Итали-ју где су Византинци инсценирали устанак против њега. Тек1084. године он поново преузима борбу у Албанији, али 17.јула 1085. умире током епидемије. Норманске трупе се наконтога ужурбано враћају у Италију. Тако је пропао први поку-шај у постантичком времену да се из Италије заузме Албани-ја. Ни Гвискардов син није имао успеха: он је две године(1107—1108) опседао Драч, али га није освојио.

Кнежевина Арбанон

У свом историјском спису Алексијада Ана Комнина,ћерка Алексија I Комнина, пише o владавини свога оца, патако — између осталог — и o опсади Драча од стране Нормана1107—1108. године. Тако сазнајемо да је у то време на просто-ру на којем данас живе Албанци постојала област под именомАрбанон, али o њој ауторка не даје никакве детаљније подат-ке. Француски медиевист Алан Дуселије Арбанон је сместио

21

у област између река Девол и Мати, али не на обалу, већ накопно. Важно место на том подручју било је Кроја. Арбанонје крајем 12. века био под влашћу извесног Прогона. НаконЧетвртог крсташког похода, када су 1204. године крсташи ос-'војили Цариград, што је био крај Византијског царства, Арба-нон је добио политичку самосталност. Тако је Арбанон, да-кле, прва држава која носи албанско име.

Трећи владар ове државе, Деметрије (1208-1216),Прогонов син, био је ожењен Комнином, ћерком каснијег првогсрпскот краља Стефана Првовенчаног и нећаком Алексија IIIАнђела. Носио је високу византијску титулу мегас архон и па-ниперсеваст (обе са значењем „велики господар"), коју су ра-није носили чланови царске породице. Деметрије је 1208. годи-не склопио трговинеки уговор са Дубровником и оствариоконтакте са папом Инокентијем III, молећи да га уведе у рим-ску веру. До преобраћења арбанонског владара изгледа ипакније дошло, као ни његовог таста, српског краља, којег је папакрунисао 1217. године. Латинско царство показало се као су-више слабо да би такав корак сматрало неопходним. Моћ Ла-тина се врло брзо свела на Цариград и околину. На Истоку јестворено ново грчко царство са седиштем у Никеји, a на Запа-ду су се као наслеђе Византијског царства поделили Бугарскоцарство Асена (Друго бугарско царство, 1185—1396), српскадржава Немањића и грчка деспотовина Епир.

Након смрти Деметрија (око 1216. године) мала кне-жевина Арбанон није могла да се одржи у окружењу моћнихсуседа, већ је била играчка за конкурентске снаге. Тако је нај-пре постала вазалска држава Епирске деспотије. Међутим, на-кон што су Бугари 1230. године под вођством Јована Асена IIпотукли цара Теодора Анђела Дуку Комнина, Арбанон падапод бугарску власт. Деспот Михајло II Дука Комнин је доду-ше покушао да Арбанон врати Епиру, али га је 1253. годинепобедио Јован III Дука Ватац, цар Никеје, те је тако Арбанонприпојен Никејском царству. Ипак, ни никејска власт нијетрајала дуго. Арбанонски кнез Голем, који је владао као вазалЈована III, одметнуо се од цара и приклонио се поново Епируу којем је још увек владао Михајло II. Савез са Епиром јеубрзо, вероватно након Големове смрти, довео до уједињењаса деспотовином.

22

Анжујски Regnum Albaniae

Простор данашње Албаније није средином 13. века биосамо позорница сукобљавања Никеје и Епира, бугарске и српскедржаве, већ је на том простору у међувремену желела да се учвр-сти и једна западна сила: Манфред Хоенштауфен, краљ Сицили-је и син цара Фридриха II, поново преузима антивизантијску по-литику норманских владара. Он је 1258/године заузео Крф иалбанске градове Драч, Валону и Бутринт, област која је билапод влашћу Михајла II Епирског*. Епирски деспот морао је да сепомири са овим губитком моћи и већ исте године склопи савез саМанфедом, коме је чак и своју ћерку Јелену дао за жену. Већ из-губљене области у Албанији проглашене су Јелениним миразом.Ипак, владавина Хоенштауфена у Албанији била је кратког века.Најпре се савез Епира и Сицилије против Никеје показао не по-себно успешним, a потом се у Манфредовом краљевству7, Сици-лији, појавио конкурент којем он није био дорастао - Карло Ан-жујски, којем је папа 1263. године доделио краљевину обејуСицилија (Напуљску краљевину) као лено. Након свечаног кру-нисања 6. јануара 1266. године, Карло је 26. фебруара победиосвог супарника Манфреда код Беневента, a 1268. код Таљакоцапоразио и Манфредовог нећака и наследника, младог Конради-на. То је био и крај владавине Хоенштауфена у јужној Италији,али не и крај политике продора на Исток коју су водили сицили-јански владари и коју је Карло Анжујски одмах преузео.

Kao и Нормани и Хоенштауфени, и Карло Анжујскије имао империјалистичке планове. И њему је пред очима леб-дела „Средоземна империја", те је постао један од најопаснијихпротивника Византијског царства које се 1261. године поновоиздигло. Већ 1267. године Карло је у Витербу, у присуству па-пе, са латинским царем Балдуином II, иначе протераним из Ца-риграда, склопио савез и уговор o подели Византијског царствачије је поновно освајање већ било планирано. Након тога Карлоје требало да задржи власт над феудима Ахаје (Пелопонез),Епира и Јонских острва, a савез је ојачан венчањем Балдуино-вог сина Филипа са Беатрисом, ћерком Карла Анжујског. Насамом Балкану Карло је нашао савезнике у Бугарској и Србији

* Драч је тада био под влашћу никејског цара.- Прим. ред.

23

које су непосредно биле угрожене новим јачањем Византије.Већ 1271—1272. године анжујске трупе стигле су на Пелопонезкако би зауставиле продор Византинаца и протерале их. У истовреме Карло Анжујски своје позиције на Балкану ојачава јошједним браком: 28. марта 1271. године његов други син Филипоженио је Изабелу од Вилардуена, ћерку ахајског кнеза Виље-ма од Вилардуена. Изабела је била наследница круне, na je та-ко Ахаја након смрти Изабелиног оца прешла директно у рукеАнжујаца (1278). Како је Филип Анжујски преминуо већ1277. године, Карло је преузео звање кнеза Ахаје и одредиозаступнике (баилос) који ће управљати земљом.

Заједно са Ахајом Карло је покушао да се учврсти ина Крфу и у Албанији и тамо преузме Манфредове области.Крф му је предао већ 1267. године Гварнерије Алемано, на-следник тамошњег Манфредовог намесника Филипа Кинар-да. Карло је произвео Алемана у напулског генерал-капетанаи он је одмах почео да осваја епирско-албанске обале и прио-баља. Валона, Канина, Берат и коначно Драч постали су ан-жујски. Карло је у Напуљу 21. фебруара 1272. године прогла-сио Regnum Albaniae и себе за њеног краља.

Краљевина Албанија коју је прогласио Карло Анжујскиобухватала је област у троуглу између Драча, Берата и Валоне.Земљом су управљали напуљски генерал-капетани, a седиште имје било у Драчу; први од њих звао се Газон Кинардо. Главноко-мандујући анжујских трупа, које су углавном чинили сараценскиплаћеници, био је Гиљелмо Бернарди са титулом marescallo in Al-bania. И остала места у војсци и управи заузимали су искључивостранци, углавном Французи и Италијани. Карло Анжујски по-чео је одмах да ради на томе да за себе придобије домаће, албан-ске, вође племена и кланова. Давао им је феуде и почасне титулесличне византијским, као севасто или савасто.

Албанска властела

Имена неких албанских породица први пут сусрећемоу исправама којима се потврђује додела земљишта или звања.Први назив који се појављује јесте Гропа: 1273. године је, на-име, извесни Павле Гропа добио неколико села „sub servitiis,usus et consuetudinibus imperii Romanie", дакле на коришћење у

24

складу са византијском правном праксом. Извесни „nobilis А1-banensis Johannes Musacius" (Музаки) појавио се у Драчу1274. године као делегат својих земљака. Исте године, 1. де-цембра, Карло Анжујски склопио је уговоре са Захаријем иЂорђем Скуром, породицом Јонима и са Алексијем Аријани-том — све су то имена која ће се касније појављивати у контек-сту најмоћнијих властелинских породица и земљи.

Карлова политика да путем уговора са албанским вла-стелинским породицама себи обезбеди подршку домаћег ста-новништва имала је само делимичан успех. Из објављених ан-жујских извора јасно се види да је он са сигурношћу могао дарачуна само на Гропе, Скуре и Музаке. Остали, ваљда збогстране италијанско-француске управе, нису били спремни да себез даљег ставе у службу Анжујаца. Драчки генерал-капетанису зато при свакој промени управе морали изнова да успоста-вљају напуљску власт у земљи. Зато је Карло Анжујски при-моравао најзначајније и најутицајније породице да дају таоцепомоћу којих ће осигурати послушност њихових пор^одица —метод који су касније и Турци користили. Показало се, међу-тим, да тај метод није увек био успешан. То се потврдило већ1274. године када је цар Михаило VIII Палеолог из Јањинекренуо на Албанију и освојио Берат. Анжујске трупе су током1280. и 1281. узалуд покушавале да поврате град. На крају сумогле бити задовољне што су пред продором Византинацаипак задржале барем део својих територија у Албанији и штоје дошло до савеза са епирским деспотом Нићифором I чиме јеКарлу Анжујском био осигуран барем обалски појас ка Крфу.

Након што је однос снага у извесној мери постао јасан,албанско племство ставило се углавном на победничку страну ипобунило против напуљске власти. Положај Анжујаца погоршаосе још више када је на Сицилији 31. марта 1282. године избиоустанак подржан од стране Византије, такозвано Сицилијансковечерње, којим је преко ноћи прекинута владавина Анжујаца иза сицилијанског владара постављен Петар Арагонски. ВластКарла Анжујског била је ограничена на копно југа Италије, штоје довело до промена и у Албанији: Драч, престоница RegnumAlbaniae, прелази 1286. године под власт Византије.

За Карла Анжујског, међутим, није све било изгубљено:поновно преузимање Албаније од стране Византије било је на не-

25

сигурним ногама. Албанију су са једне стране угрожавали Срби,док је Анжујски са друге стране још увек имао јаку позицију уЕпиру: Карлов унук Филип Тарентски оженио се 1294. годинеТамаром, ћерком епирског деспота Нићифора након чије је смрти(између 1296. и 1298. године) наследио велики део деспотовине.

Јачање. католицизма

Карлова политика јачања католицизма у Албанијипоказала се као мудар потез. Он је, наиме, поред војника ичиновника, у земљу довео и духовнике који су систематскиширили католичанство. Резултати тога дошли су до изражајакада је Византија поново дошла у Албанију: бискупи северно-албанских бискупија су 1304. године писали папи Бенедикту XIда нису вољни да заувек буду под грчком влашћу и тражилиприближавање Латинској цркви. Ова спремност на прикључе-ње Риму неминовно је водила ка поновном признавашу като-личког Анжујца за господара Албаније. Већ исте године по-родице Спата, Аријанит, Скура, Матаранг и друге шаљу

" изасланика Филипу од Тарента и изражавају своју жељу дапоново прихвате власт Анжујаца. Филип 5. септембра 1304.године признаје граду Драчу све „immunitates, libertates, franci-sias, gracias et privilegia", које je имао и под влашћу свога дедеКарла. Старе привилегије враћају се и свештенству, племству(comitibus, baronibus, officialibus et nobilibus), градском и сео-ском становништву (burgensibus et universitatibus terrarum et lo-corum ac ceteris singularibus tocius regni et provincie Albanie).

Да су у Напуљу учили на грешкама из прошлости ви-дело се између осталог и по томе што се сада и домаћој власте-ли пружила могућност да учествује у политичким одлукама: ви-тезу (miles) под именом Caznesio Blenisti (Блиништи) Филипје доделио грофовску титулу, његовог сина произвео у маршала(marescallo) Албаније*. Тануш Топија, који је владао облашћуизмеђу река Шкумба и Мати, добио је такође грофовску титу-

* „Caznezius" je транслитерација српске дворске титуле „казнац"коју је у овом случају носио Владо. Њега и његовог сина Виљема, Филип је1304. вратио у милост коју су, као „издајници", изгубили још 1279. године. -Прим. ред.

26

лу, a Андреа Музаки, чији су се поседи налазили измеђуШкумбе и Семанија, сада је постао деспот Арбанона. На тајначин поновном анжујском преузимању вдасти више ништа ни-је стајало на путу. Јула 1305. године ,|Рилип од Тарента је већмогао да уђе у Драч. Он је господарио облашћу која се проте-зала од Мата на северу до Семанија на југу. Новог ширења,међутим, није било јер суседне империјалистичке силе нису би-ле спремне да трпе веће ширење моћи Анжујаца у Албанији.Зато се крајем 1306. године Филип враћа у Напуљ и остављаизвесног Ауфузија Ферантиса kao генерал-капетана у Драчу.

Анжујску власт у Албанији угрозила је најпре Срби-ја; Срби преузимају Драч 1319. и држе га под својом управомдо 1322. године. Уз помоћ Албанаца Филип од Тарента је,истина, успео да поврати град, али је позиција Анжујаца уАлбанији била сувише ослабљена да би и даље могли упра-вљати судбином земље. Филип Тарентски и његови следбени-ци господарили су Драчом и околином до 1368. године, али јеово Драчко војводство, како се сада звало, обухватало самоделић некадашње Regnum Albaniae.

Албанија под српском влашћу

Српска држава, која је у другој половини 12. века поддинастијом Немањића стекла независност од Византије и обу-хватала и територргју старе Дукље, дакле данашње Црне Горе,померала је своју границу све даље на југ. Под краљем Урошем IIМилутином (1275—1321) јужна граница Краљевине Србије про-тезала се од Прилепа у Македонији преко Охрида до областиоко Кроје у северној Албанији, a 1296. године му је чак пошло заруком да заузме и Драч, који^е додуше изгубио од Анжујаца1305. године, али није од њега одустао, као ни од Албаније уоп-ште. Из једне венецијанске потврде из 1309. тодине види се даје својој титули додао и „Краљ Албаније" — Rex Serviae, Chelmi-ае, Dioclie ac Albanie. Српски краљ je 1319. године поново запо-чео борбу за Драч, али је град већ 1322. изнова припао Анжуј-цима, након чега град више никада није био српски.

Средином 14. века Србија и Византија наставлајусвоје продирање у Албанију. Након смрти цара Андроника III

27

(1341), који je иначе за сузбијање устанка у Албанији први путу помоћ позвао турске трупе, Срби полако добијају премоћ. УВизантији избија грађански рат. Током четири године(1343-1347) под Стефаном Душаном (1331-1355), који се1345. у Скопљу крунисао за цара, Срби освајају читаву Алба-нију са изузетком Драча који остаје под Анжујцима.

После смрти Стефана Душана 1355. његово царствосе брзо распада. Међутим, иако краткотрајна, српска влада-вина није била без последица по Албанију: трагови феудалнесрпске културе, која је свој процват доживела управо подсрпским царем, не налазе се само у албанској правној терми-нологији (као bashtina за наслеђе, obrok* или brok за најам-нину, travnina за дажбине које су пастири са планина плаћа-ли земљопоседницима у равници за коришћење пашњака).Трагова има и у административној пракси албанских дина-стија у 14. и 15. веку, која је веома личила на српске узоре.Већина албанског племства је поред латинских имала и срп-ске писарнице.

Српска владавина потпомогла је још једно догађање,a то je ширење албанских насеобина на југ, према Грчкој.

Досељавање Албанаџа у Грчку

Прве групе Албанаца доселиле су се већ крајем 13.века у Грчку и то најпре у Тесалију. Најстарији запис o томеналазимо у писму једног Венецијанца, извесног Марина Са-нуда, из 1325. године. То досељавање је једним делом било намиран начин, уз дозволу тадашњег византијског властодршца,али делом и насилно, кроз пљачкашке походе који су станов-ништву задавали страх и зебњу. До новог таласа албанскихдосељеника долази након што се Стефан Душан прогласио го-сподарем Тесалије и Епира, дакле после 1348. године. Буду-ћи да су и албанске трупе допринеле победама које је извоје-вао српски цар, он је, желећи да створи простор за својесавезнике, дозволио њихово насељавање у освојене области

* Оброк је обавеза давања хране владару, његовим службеницима ицрквеним великодостојницима приликом проласка кроз једну област.- Прим. ред.

28

Грчке. Након смрти Стефана Душана развлашћени деспотЕпира Нићифор II хтео је да искористи цео тај метеж, na jeпокушао да се поново устоличи тако што ће протерати Албан-це. Покушај је, међутим, пропао и Нићифора су 1359. годинеу бици код Ахелоја потукли Албанци. До почетка 15. векаАлбанци остају непобедиви владари Епира.

Овај нови талас албанских досељеника приспелих уГрчку за време Стефана Душана постао је полако терет и ра-није досељеним Албанцима у Тесалији и Епиру, па су такоови новопридошли наставили даље на југ и стицајем околностинашли се у области под каталонском влашћу.

Каталонци су 1303. године ступили у византијскуслужбу као војници и 1311. године се населили у Атинскомвојводству, којим су касније све до 1388. године владали каосамосталном кнежевином. Будући да су им војне вештине Ал-банаца биле познате, спремно су их прихватили. Још 1382. го-дине сви Албанци који су желели да се настане у Атики билису ослобођени пореза и дажбина на две године.

До новог прилива Албанаца у Атику долази наконшто је 1388. године Нерио Ачајуоли постао атински војвода.Ачајуоли су пореклом из Бреше у северној Италији и били суанжујски банкари. Заслуге су стекли куповином робе у Грчкоји 1358. године додељена им је стара анжујска област Ко-ринт.) Сада с у Млечани, који с у поседовали Еубеју ( Н е г р о п о н т ) ,

страховали да би војна моћ суседног Атинског војвод-ства могла да их угрози, па су одлучили да албанскедосељенике преусмере ка Еубеји. Венеција им је обезбедилашироке привилегије под условом да имају коње код себе исваког тренутка буду спремни да бране острво.

Досељавање Албанаца на Пелопонез почиње готово уисто време када и у Атику и на Еубеју. На византијски део Пело-понеза се под деспотом Теодором II Палеологом (1380-1407) иса његовом дозволом доселило око 10.000 ратника са својим по-родицама (дакле око 50.000 до 70.000 особа). Албанци су овденасељавани на неизграђена и ненасељена земљишта и брзо су сепоказали као добри ратари. Млечани, који су још на Еубеји по-казали велику заинтересованост за албанске досељенике, нисужелели да се зауставе само на томе, већ су 1401. године дозволи-ли насељавање првог Албанца на своје пелопонеске поседе, пре

29

свега у Модону и Корону. Почетком турске владавине Албанцису почели да се насељавају и на острва Јонског и Егејског мора.Борбено албанско становништво Пелопонеза и острва пружилоје најјачи отпор турском продирању и на крају, када су изгубљении последњи хришћански поседи, иселило се у јужну Италију.

Јачање домаће властеле у Албанији

Владавина Анжујаца и Срба донела је феудализам уАлбанију и омогућила настанак домаће властеле. Након крајацарства Немањића, Карло Топија (умро 1388) био је Најмоћ-нији човек у Албанији. '

Топије u Балше

Породица Топија се први пут помиње 1274. године, aпрема подацима из једног каснијег родослова води порекло одКарла Великог, као и већина албанских племићких породицакоје су покушавале да исконструишу западноевропско поре-кло. Тануш Топија је у периоду 1328—1338, уз сагласносткраља Роберта Напуљског, био господар области Мати. ОтацКарла Топије Андрија се, наводно, оженио ванбрачном ћер-ком краља Роберта, што је Карлу било сасвим довољно дасвоје порекло веже за француску краљевску породицу. У не-ком натпису у манастиру Св. Јована Владимира у Елбасануон себе назива primus de domo Francie. Након битке кодАхелона, где је са својим трупама дао одлучујући доприносалбанској победи, Топија се прозвао Princeps Albaniae. Наконтога желео је да прошири област чији је господар и то пре све-га да се домогне Драча који је још увек био у поседу Анжуја-ца. Опсаду града почео је 1362. године, али пошто је градснабдеван са мора, није могао да га освоји. То му је пошло заруком тек 1368. године, након што је набавио флоту.

Освајање Драча довело је Топију у сукоб са Млеча-нима, чију је подршку до тада имао и који су му као једномdominus Albanie in partibus versus maritimam de Durachio тек1366. године дали грађанско право Републике св. Марка; оноје у предвечерје турског освајања на Балкану било веома тра-

30

жено јер је пружало уточиште и одговарајући смештај на вене-цијанској територији, у случају да затреба.

Односи са Венецијом и Дубровником остали су затегнутии у наредном периоду и то пре свега због разбојништава над грађа-нима Драча и пљачкања млетачких и дубровачких трговаца одстране Топијиних људи. Топија је покушавао да поново нормали-зује односе са ова два поморска града тиме што је надокнађиваоштету, односно враћао заплењену робу, док је на спољнополитич-ком плану склопио савез са Лудвигом I Угарским (Анжујац) и ти-ме обезбедио своју џозицију у Драчу. Taj савез је наишао на лошодјек не само код Венеције, која је управо са Угарском водила по-губан рат (Chioggia), већ и у римској Курији, јер је угарски краљподржавао папиног противника у Авињону (западњачка шизма).Папа Бонифације IX није признавао Топији право на Драч и охра-бривао је његовог суседа и шурака Балшу II да га нападне.

Род Балшића (Балша) био је српског порекла. Балша I(умро 1367), оснивач династије, био је заповедник у војсци Сте-фана Душана и од 1357. године као српски намесник службоваоје на острву Мљет. Он је искористио превирања до којих је до-ш л о након смрти српског цара и прогласио с е з а господара Г o p њ e

Зете тј. Zeta Superiore, области северно од Скадарског језера.Од 1360. године он више није признавао српски државни суве-ренитет на својој територији и почео је да шири своју власт најуг*. Након његове сгирти синови су се поделили: Страцимир(умро 1372. године) убрзо се замонашио, a Ђурађ (умро 1378.године) наставио је освајачку политику свога оца. Он је 1367.освојио Будву, убрзо затим и Скадар који му је постао резиден-ција; 1369. прихватио је католичанство и добио венецијанскограђанско право. Трећи син Балша II (умро 1385.) оженио се1372. деспотицом Валоне и Канине Комнином или Комитом,која је наводно потицала из породице Музаки**. Овим бракомњему су припали Валона, Канина и Берат. На тај начин Балшесу са свих страна окружиле област Princepsa Albaniae Карла То-пије, a 1383. Балши II успева да освоји и Драч.

* У ствари, Балша I и његови наследници сматрали су Зету као деојединствене српске државе, a то мишљење подржавали су и Дубровник иВенеција. - Прим. ред.

** Данас се сматра прихваћеним да је Комнина била кћи деспотаВалоне и Канине Јована Асена, брата српске царице Јелене. - Прим. ред.

31

Лишен својих поседа, Топија заједно са још неким пле-мићким породицама, које су се осетиле угроженим Балшином екс-панзијом, позива Турке у помоћ. Са турским трупама под коман-дом Хајредин-паше Топија 18. септембра 1385. успева да у биткикод Савра (област Музаке јужно од Љушње) потуче свог главногривала. У тој битки гине и Балша II, a Карло Топија поново ула-зи у Драч. Међутим, стварни победници били су Турци и Мле-чани који су наставили да шире своју утицај у Албанији.

Заштиту од турског продирања албанска властела по-кушава да обезбеди под окриљем Млечана. Топија је већ 1386.године склопио уговор са Венецијом, којим се обавезао даРепублику св. Марка у случају рата помогне са по 600 дукатагодишље и обезбеди трговачке привилегије. За узврат добијамлетачку борбену галију са посадом и право да војнике за себетражи на венецијанској територији. Његов син Ђорђе, који га јенаследио на власти 1388. године, уступио је коначно 1392. годи-не Млечанима Драч, који су тада угрожавали Турци. Исто је саградовима Улцињ и Скадар 1396. учинио Ђурађ II, нећак и на-следник Балше II. На југу је Балшина удовица Комнина од1386. узалудно покушавала да својим територијама плати за-штиту Млечана, али су ови одбили понуду због великих тро-шкова одбране и лошег положаја луке Валона. Последњи хри-шћански владар Валоне био је Мркша Жарковић, који се 1391.године оженио Комнинином ћерком Руђином.

Деспоти Јањине u Арте

Поред државних творевина Топија и Балшића на про-стору данашње Албаније постојале су и неке мање o којима ма-ло знамо и које су биле у зависном односу од оних поменутих.

Већ на основу наведених имена види се да се овде са-мо условно може говорити o „албанским" творевинама. Реч јенаиме o мешовитој албанско-словенској култури која је у товреме владала у Албанији. Слични односи били су и у јужномделу области коју су насељавали Албанци, у деспотовинамаЈањина и Арта у Епиру. У Јањини је око 1367. године властпреузео Тома Прељубовић, који је женидбом ушао у српскувладарску породицу. У Арти је владао Петар Лоша добившикао лено ту територију 1359. године од Срба.

32

Јањински деспот je због насиља и повећања наметапостао толико омражен у народу да је дошло до устанка, којије касније попримио облик албанске ослободилачке борбе про-тив српске владавине, па Лоша прискаче у помоћ и са својимтрупама опседа Јањину. Прељубовић купује мир тиме што да-је руку своје кћери Ирене Лошином сину Ђину. Међутим,династичке борбе у Епиру се настављају: Албанац Ђин БуаСпата протерује Лошу из Арте и 1379. године долази предЈањину, у којој је поново дошло до завере против Прељубови-ћа. Три дана су Албанци опседали град, док их деспот нијепотпуно потукао. Прељубовић се у крви осветио завереници-ма и албанским заробљеницима и од тада је био прозван „ал-банским крвником" (Albanoktonos). Након тога ређали су сеустанак за устанком. Артски деспот Ђин Буа Спата 1381. го-дине поново упада у Јањину због чега је Прељубовићев поло-жај био врло критичан све док Турци нису прискочили у по-моћ. Уз њихову помоћ он не само да је протерао Спату, већ језаузео и неке суседне области. Турске трупе су након тогаостале у Јањини и опустошиле — што по налогу Прељубовића,што самоиницијативно — Артску деспотовину. Међутим, Пре-љубовића је убрзо стигла судбина и 1384. године убио га је-дан од његових личних чувара.

Односи у Епиру и после његове смрти остају замр-шени: ова област представљала је шарени мозаик албанских,српских, грчких и латинских државних творевина, од којихниједна није била довољно јака да преузме водећу улогу и су-протстави се турској навали.

Привредна слика Албаније

Захваљујући свом географском положају Албанија јејош у старом веку имала одговарајуће место у трговинској разме-ни између источне и западне Европе. Такозвана Via Egnatia којаje водила од Драча кроз скадарску долину преко Охрида за Со-лун, a после ка Византији, представљала је важан коридор затранзитни саобраћај. У несигурним временима средњег века Ал-банија је за средоземне земље била интересантна не толико збогтранзита, колико због могућности за извоз хране и сировина.

34

Основна добра која је Албанија извозила била су со, пшеница идрво, c тим што се тај редослед мењао током времена.

Со се углавном добијала у соланама у Валони и Драчу,a њоме се трговало не само у овим обалским градовима, већ ина ушћу река Ишми, Арзени, Семени са Бојаном. Први који суизвозили со из Албаније били су изгледа Дубровчани (први за-писи потичу из 1243. године). У трговини сољу учествовали суи трговци из Венеције и Амалфија. Након што је 1272. КарлоАнжујски прогласио Regnum Albaniae, Краљевина Напуљ почи-ње да извози велике количине соли из Албаније. Већ 1274. го-дине основали су у Драчу и сопствену службу за продају соли.Када су Млечани пред крај 14. века освојили северноалбанскеприобалне градове и они преузимају монопол над уносном трго-вином сољу, уводећи ригорозне мере и доводећи друге соланедо пропасти. Намера им је при том била да се албанска со про-даје само на њиховим тржиштима.

Поред соли, битну улогу у албанском извозу у сред-њем веку имале су житарице и то пре свега просо (millium), зоб(bladum) и пшеница (granum). Житарице су се гајиле углавномна пространим пољима у приобаљу, посебно у области Музакејеоко Валоне, Подримља код Скадра, као и речним долинама.Извозни центри за житарице била су мала места уз обалу из-међу Бојане и рта Родони, ушћа Шкумбе и Валоне. Извоз жи-тарица већих размера почиње четрдесетих година 13. века.Главни извозници били су Млечани и Дубровчани, али и дома-ћа властела као Матаранги и Музаки, који су такође учествова-ли у трговини житарицама и држали ушћа Шкумбе и Семени.Млечани су крајем 14. века покушали да на својим поседима усеверној Албанији заведу државни монопол у трговини житари-цама, јер је Венеција као приморска држава без довољно копнабила упућена на увоз жита. Међутим, овај покушај је у Алба-нији изгледа наишао на отпор, јер је 1414. године венецијанскисенат морао да упозори ректоре Љеша и Скадра да житарицеморају даље продавати невенецијанским местима. Када је моно-пол упркос томе настављен, половина купљених житарица је1415. године за казну заплењена.

Важну улогу имао је и извоз дрвне грађе.Трговало сеуглавном у области око ушћа Дрима, али делимично и из Улци-ња. У извозу су учествовали Дубровчани, али делом и Италија-

35

ни. Необрађена дрвна грађа транспортовала се обично најпре заДубровник, a затим су се даске, греде и бродска грађа извозилиу Италију, у Барлету, Бари, Монополи, Пезаро, Равену итд.

Поред соли, житарица и дрвне грађе, као главних из-возних добара, из Албаније се у средњем веку извозио и чи-тав низ других производа као што су усољено свињско месо ириба, из Валоне су извожени овнујско крзно, усољена икра(bottarga) и соколови за лов, шишарке (за штављење коже),као и средство за фарбање добијено од корена храста (grana).У мањим размерама одвијао се и транзит руда из Србије.

Албанија у средњем веку није била само земља изво-зница, већ и увозница. Увожена је углавном вунена тканина ито најчешће из Венеције. Из Италије су се још увозили и ви-но, шећер и роба од гвожђа. Албанску спољну трговину води-ли су странци, пре свега млетачки и дубровачки трговци. Из-воз је далеко надмашивао увоз.

Христијанизацијаu образовање џрквених заједница

Простор Албаније је два пута доживео христијаниза-цију, као што је то случај и са највећим делом јужне Европе.Прва христијанизација одвијала се још под римском влашћу иобухватила је најпре само обалски појас: Драч је већ 58. годи-не пре Христа постао епископија. Одатле је у 4. и 8. веку вр-шена христијанизација унутрашњости земље. Пре преузимањаземље од стране Словена, на територији данашње Албаније уоколини Драча налазиле су се следеће бискупије: Скадар,Сарда, Љеш, Скампа, Аматија, Аполонија, Билис и Валона.Словенско освајање (око 600. године) у великој мери уни-штило је постојећу црквену организацију и - барем у унутра-шњости — довело до поновног враћања паганству.

Тако је унутрашњост Албаније по други пут моралада буде христијанизована и то из византијске теме Драча ивећ христијанизоване бугарске државе. Извесно је да су овимпроцесом христијанизације били обухваћени и преци дана-шњих Албанаца, јер су у време појављивања у историјскимтраговима 11. века већ били хришћани. Писаних записа o

36

христијанизацији Албанаца, међутим, нема. На основу цр-квене терминологије у албанском језику, иначе углавном по-зајмљене из латинског, да се наслутити да је христијанизаци-ја полазила из романизованих градова дуж обала. Приликомподеле Византијског царства 395. године, Албанија политич-ки потпада под утицај Византије, док у црквеном животу идаље остаје под јурисдикцијом Рима све до 732. године, кадаи у тој области преовладава утицај Цариграда. Након шизмеиз 1054. године Албанија се нашла у зони интереса и Запад-не и Источне цркве. Северна Албанија до Драча постепеноје, захваљујући мисионарским активностима, пре свега бене-диктинског реда, поново припала Западној цркви. Земља је,међутим, и црквено и културно остала гранична област у пра-вом смислу. Драч је још од Анжујаца био седиште латинскоги грчког владичанства. Борба између папинске власти и Ви-зантије у Албанији, ипак, није била посебно оштра. Већинастановника као да уопште није била свесна разлике међу тимдвема хришћанским црквама. Одлучујућу улогу је при томимало то што је градско становништво било етнички веомаизмешано и што се на селу племенска припадност више вред-новала од религијске. Албанска властела такође није многооклевала да промени вероисповест увек када би сматрала даје то потребно због политичког стицаја околности.

37

4АЛБАНЦИПОД ТУРСКОМ ВЛАШЋУ

Турско освајање

Када су Турци 1365. године, дакле читав век послесвог првог учвршћивања на европском тлу, град Једрене (Ад-ријанопољ, Едирна) прогласили својим новим главним градом,то је могло да укаже на намеру да тежиште државе пребаце уЕвропу. При том су и њихова освајања била јасно усмеренака Западу и знатно олакшана чињеницом да су постојећесредњовековне балканске државе биле пред распадом. Међу-собно завађене бугарске и српске кнежевине нису биле у по-зицији да пруже одговарајући отпор освајачу. Још мање су тобиле у стању мале албанске феудалне кнежевине у којима сусе ривалске племићке породице све чешће стављале у службуТурака и тако се осигурале од противника. Турци су најпрепружали само војну помоћ и за то имали право на плен, алиим то убрзо више није било довољно, већ су почели да учвр-шћују моћ свог владара, султана, и у областима на западномободу Балканског полуострва. To je постало посебно израже-но након Косовске битке 1389. године после које Србија вишеније представљала чинилац моћи на Балкану.

У освајање Албаније кренуло се из Скопља које је1391. постало турско. Пораз султана Бајазита I од Монгола убици код Ангоре 1402. године значио је само кратак прекид иније могао да задржи Турке да наставе освајања: 1417. годинеВалона и Берат постају турски, 1430. Турци освајају Јањину,a 1449. и Арту. Тиме су јужна Албанија и Епир били потпу-но под турском влашћу.

Директном освајању претходио је период у коме је до-маћа властела признавала врховну власт султана, прихватила

38

дакле једну врсту вазалског односа. Тако је Есо дел Буондел-монте, који је након смрти Прељубовића 1385. године преузеовласт у Јањини, тражио признање не само код цара у Цари-граду, већ и код султана Мурата I. Исто су чинили и његовиследбеници све док је Јањина била турска. Слично се поступа-ло и у осталим областима јужне Албаније и Епира. Већина ал-банских властелинских породица признавала је (нарочито на-кон 1389. године) врховну власт султана и слала своје синовекао таоце на султанов двор у Једрене. Након смрти одређеногплемића његов посед је по правилу прелазио под директну тур-ску управу. Понекад су ти поседи давани на управљање њихо-вим синовима, али пре свега ако су синови у међувремену при-мили ислам (пример за то је Комјан Аријанит, исламизованисин једног борца против Турака Ђорђа (Ђерђ) Аријанита, комеје Бајазит II на управљање дао јужноалбанску област Химаре).

Све освојене албанске области Турци су 1431. годинеспојили у свој округ „Албански санџак" (Sancak-i Arvanid, ка-сније назван и Sancak-i Arnaut). Санџак je обухватао десетподокруга тј. вилајета (vilayet), a центар je био Ђирокастро.Албански санџак обухватао је читав западни део данашње ју-жне и централне Албаније, од обалског дела наспрам Крфасве до ушћа реке Ишми северно од Драча.

Око 1430. године највећи део Албаније био је поде-љен између Турака и Млечана. Само у планинском подручјусеверне Албаније (Пилот, Дукађин, Мати) владале су домаћепородице, a и оне су — већ према промени односа моћи —склапале савезе са Турцима или Венецијом. Већина њих је заживота више пута променила врховног владара.

Ипак, турско освајање није прошло баш онако глаткокако је у прво време изгледало. Управо у јужној и централнојАлбанији, где су Турци постигли прве успехе, убрзо се јављаотпор против њихове владавине.

У лето 1432. године долази до првог устанка противТурака, под вођством Ђорђа Аријанита. У планинском преде-лу Химаре (јужно од Валоне) 1433. године он успева да нане-се Турцима тежак пораз. Вест o тој првој победи једног хри-шћанског кнеза над наизглед незаустављивим Турцима

— прочула се Европом брзином метка: папа Евгеније IV, краљАлфонс I Напуљски и сам цар Жигмунд одмах стављају

39

Аријанита под своју заштиту. Када је неки турски властелин1434. године из Скопља, па кроз долину реке Шкумбе поку-шао да поново продре у Албанију доживљава нови пораз одАријанита. Ове борбе трајале су до 1439. године, када јеАријанит морао да се повуче у брда у области Скрапари и То-морица одакле је наставио свој мали рат против Турака. Сул-тан Мурат II коначно је био приморан да мало попусти и пре-пусти Аријаниту власт над облашћу између Шкумбе и Војуше.Након склапања impium foedus (безбожног уговора) папа га је1444. ослободио даљих борби са Турцима. Аријанит је 1451.године склопио савез са Алфонсом I Напуљским, а потом —чим је обећана помоћ изостала — савез са Венецијом. У сенциславе свога зета Скендербега он умире 1463. године негде намлетачкој територији, вероватно у Драчу.

Скендербегове борбе са Турцима

Ако су Аријанитови успеси незаслужено пали у забо-рав, са његовим зетом Ђорђем (Ђурђем) Кастриотом, званимСкендербег, десило се управо супротно. Својом двадесетпето-годишњом борбом против Турака Скендербег је прославио ал-бански народ и учинио га познатим у Европи. Он је важио заборца против Турака и као такав нашао своје место у поезијискоро свих европских народа.

Ђорђе Кастриота рођен је 1405. године, а његова по-родица била је једна од значајнијих у земљи. Његов деда по-седовао је неколико села у области Дебра. Отац је прошириопородично имање на област Мати и признао врховну властсултана. Након турског пораза код Ангоре 1402. године он сепоново ослобађа зависности од Турака и склапа савез саМлечанима. Нешто касније поново се приклања султану ишаље своје синове, међу њима и Ђорђе, као таоце у Једрене.Ђорђе је дошао на султанов двор 1423. године где је постаопаж (iс oglan) и прошао војну обуку. Примио је ислам и до-био име Искендер (Александар), и учествовао и у војним по-ходима Турака против хривдћанских држдва, због чега је ње-гов отац 1428. године морао да се извини пред венецијанскимсенатом. Према писању његовог биографа Марина Барлетија

40

уживао је посебно поверење султана, који му је од 1438. годи-не поверавао различита намештења у турском делу Албаније,што га, ипак, није спречавало да тајно одржава контакте саВенецијом и Дубровником.

Грб породице Кастриота, касније албански државни грб

Албанска лига

Скендербегов отац је умро 1440. године, a две годинекасније Мађари су под Јованом Хуњадијем покренули, у по-четку врло успешну, офанзиву против Турака. To je вероват-но код Скендербега пробудило решеност да искористи пово-љан тренутак и домогне се очевине коју су Турци присвојили

1440. године. Када су Мађари 1443. заузели Ниш он са ал-банским трупама под својом командом напушта турског госпо-дара и заузима Кроју. Ово успешно преузимање утврђењабило је сигнал за почетак новог албанског устанка против Ту-рака. Како би се очекиваном турском нападу супротставио је-динствен албански фронт, Скендербег у марту 1444. годинеокупља албанско племство у Љешу који је у то време био подвенецијанском управом. Тада је било закључено да се за од-брану од турске најезде оформи заједничка војска за чијег јекоманданта одређен Скендербег. Ова Албанска лига, како јеназвана у албанској историографији, била је војни савез про-тив Турака, чији су чланови задржавали своју потпуну само-

42

сталност. Скандербег је као војни вођа само primus inter pares,a не вођа албанске државе како се то некад тврдило.

Новооснована адбанска војска је за кратко време ус-пела да освоји турска утврђења у централној Албанији. Углав-ном слабе трупе Турака су уз гаранције за слободно повлаче-ње пристајале на предају без борбе. Јуна 1444. године турскетрупе поражене су у области Дебра. Ту је Скендербег првипут применио своју „партизанску тактику": повлачење преднадмоћнијим непријатељем у непроходне области, опкољавањенепријатеља и потом напад са сигурних положаја користећипредности терена. Након што је 1445. и 1446. одбио поно-вљене турске нападе Скендербег је добио новог, неочекиваногнепријатеља — Венецију.

Став Републике св. Марка према Скендербегу је одпочетка био двојак: њој је, са једне стране, албански устанакпротив Турака изузетно одговарао, али је са друге сматрала даалбански вођа угрожава њене интересе. Због тога је настојалада не дозволи да његова позиција сувише ојача. Млечани су сеизгледа плашили да Скендербег намерава да од конгломератамалих, међусобно зараћених феуда створи албанску државу.

Повода за таква страховања је наравно било: плани-раним браковима Скендербег је покушао да прошири свој ути-цај на целу Албанију. Удајом сестара Марије, Влајке и Мами-це шураци су му постали Црнојевић, Балша и Топија. Он саможенио се Андроником, ћерком Ђорђа (Ђерђа) Аријанита.Тако је остварио родбинске везе са најутицајнијим племићкимпородицама на албанско-зетском простору. Поред тога, по-трудио се да оствари и територијално проширење својих посе-да, чиме долази у сукоб са Венецијом.

Године 1445. убијен је господар важне царинске по-стаје Дањ на Дриму Лека Захарија, који је уједно био и чланАлбанске лиге и уживао венецијанско грађанско право. По-што није имао деце, и Скендербег и Венеција су посегли зањеговим имањем и покушали да своје намере остваре помоћуоружја. Рат је трајао готово две године, али је Скендербег биопринуђен да га оконча 1448. године, након уласка нове турскевојске у Албанију. За годишњу пензију од 1.400 дуката засебе и своје мушке потомке он се одрекао Дања. Наводно јењему и осталим члановима Албанске лиге за случај потребе

43

гарантовано и уточиште на венецијанској територији. Међу-тим, и поред овог споразума однос између Скендербега и Ве-неције је остао затегнут, што посебно долази до изражаја1450. године када Млечани животним намирницама снабдева-ју турске трупе које опседају Кроју.

Atleta Christi

Турско опседање Кроје, које је трајало више од чети-ри месеца и водио га је лично султан Мурат II, претворило сеу потпуни неуспех: Скендербег је, наиме, са главнином својихтрупа дејствовао са околних брда, док је у свом главном утвр-ђењу држао само нешто мало војске, те му је тако успело дасе крајем октобра 1450. године поново врати у Кроју. Овајуспех изазвао је дивљење целе хришћанске Европе. Папа Ни-кола V, краљ Ладислав V Угарски и краљ Алфонс I Напуљ-ски послали су му честитке и понудили своју помоћ. Са Ал-фонсом I Скендербег је у Гаети 26. марта 1451. годинесклопио савез којим је дефинисан вазалски однос Албанаца.Кроја добија каталонски гарнизон и постаје седиште арагон-ског намесника по имену Рамон де Ортафа.

Након турског освајања Цариграда 1453. године Скен-дербегова позиција постаје критична. Било је јасно да нови сул-тан Мехмед II има намеру да до краја спроведе освајање Алба-није како би му послужила као база за продор у правцу Италије.Зато Скендербег покушава да у хришћанском свету издејствујефинансијску и војну помоћ и добија обећања од Напуља, папе иВенеције. Уз помоћ напуљских снага он 1455. покушава да вра-ти Берат, али без успеха. Уз претње споља појавили су се и уну-трашњи проблеми: у својим настојањима да напусти улогу pri-mus inter pares и прогласи се албанским господарем Скендербегнаилази на отпор албанског племства. Против њега се садаокрећу не само породице Дукађини, Аријанити и Балша, већ идоскора поуздане и верне војсковође као Мојсије Голем, илиСкендербегов рођак Хамза; њих двојица су чак привременопришли Турцима. Ипак, и поред тога Скендербегу успева да1456. и 1457. године одбије два турска напада.

После Хуњадијеве смрти (1456) Скендербег је ва-жио за човека који је најбоље заступао хришћанску ствар пред

44

Турцима. Папска власт је пре свих почела у њему да види во-дећу фигуру планираних крсташких похода. To je био случајјош са Каликстом III, који је овог муслимана-називао AtletaChristi, a затим и са Пијем II, који је одмах након избора запапу (1458. године) почео припреме за крсташки рат. Са реа-лизацијом се ипак одуговлачило јер за европске силе опасностод Турака није имала нарочито првенство. Тако је Скендербегдошао у прилику да испуни обавезе из споразума o вазалствупотписаном у Гаети — 27. јуна 1458. године умире Алфонс IНапуљски. Његов син и наследник Фердинанд (Феранте)морао је да се одбрани од дела племства који је на власт хтеода доведе краља из куће Анжујаца. Скендербсг 1461. годинепомаже Фердинанду, након чега је са Турцима закључен тро-годишњи прекид ватре. Успео је да код Барлета и Транија по-туче Фердинандовог главног противника Ђованија АнтонијаОрсина, кнеза Тарента. Већ 1462. Скендербег се враћа у Ал-банију, где су — упркос примирју — Турци поново упали. Деоњеговог људства остаје у Италији и тамо, под вођством изве-сног Деметрија Ререса, оснива прву албанску колонију.

Након што је Скендербег још 1462. године одбио тритурска напада, у априлу 1463. поново склапа примирје, овајпут на шест година. Ове обавезе разрешава га папа Пије IIкоји новембра 1463. објављује почетак дуго припреманог кр-сташког похода. Међутим, неочекивана папина смрт 15. авгу-ста 1464. године у Анкони значила је крај овог подухвата, aАлбанија је морала да сноси последице кршења споразума:1465. било је пет турских напада под вођством Балабан-паше(Албанца по рођењу) које је Скендербег одбио. Затим, 1466.године, у Албанију долази султан Мехмед II са армијом од,наводно, 150.000 људи и почиње опсаду Кроје. Након штоопсада ни после два месеца није дала резултате, султан је пре-даје Балабан-паши и пре него што је напустио Албанију изда-је наређење да се изгради ново утврђење под именом Елбасан(на арапском „утврђен двор силника"). Он представља једноод ретких турских градских утврђења у Албанији. И Скен-дербег напушта бојно поље и одлази у Италију како би у Ри-му и Напуљу молио за подршку. Априла 1467. враћа се таманда ослободи потлачену Кроју. Балабан-паша гине под зидина-ма тврђаве. Мехмед II поново стиже у Албанију јула 1467.

45

године након чега следи трећа опсада Кроје. Скендербег садамоли Млетачку републику за помоћ и сазива нови скуп албан-ског племства за јануар 1468. у Љешу. Међутим, он умиремало пре тога, 17. јануара 1468. године.

Скендербегово име остаће запамћено код Албанаца. Увези са планираним устанцима против, Турака оно ће увек битикоришћено да подсети на јединство свих Албанаца. У време на-ционалног препорода (Rilindja) у 19. веку Скендербег постајесимбол свих Албанаца без обзира на то којој вери припадају.Његово име помињано је кад год је требало наћи историјскооправдање за стварање националне албанске државе.

Међутим, Скендербегова борба против турских осва-јача наишла је на снажан одјек и у европској јавности и то пресвега захваљујући чињеници да је за свог биографа нашао са-временика који је његова дела пренео поколењима која долазе.Taj биограф био је Марин Барлети, чије је дело Historia de vitaet gestis Scanderbegi Epirotarum principis (Рим, 1508) имало ви-ше издања и преведено је на готово све европске језике.

После Скендербегове смрти његова област припадаВенецији, којој најпре успева да своје поседе у Албанији од-брани од Турака, па чак и да 1472. године накратко освојиВалону и Канину. Две године касније Млеци су од турске

46

претње успешно одбранили и Скадар. То су, међутим, билепоследње победе Млечана и здружених албанских трупа. Јуна1478. године — после двогодишње опсаде — пала је Кроја. По-следњи напад водио је сам Мехмед II. Јануара 1479. морао једа капитулира и Скадар. Мировним уговором од 25. априла1479. године Венеција губи све своје поседе у Албанији сведо Драча, те Албанија коначно постаје саставни део Осман-ског царства.

Шта је турска владавина променилау животу Албанаџа?

Турско освајање значило је крај релативно стидљивихпокушаја Албанаца да у средњем веку створе државу. Збогтога је готово петстогодишња турска владавина у албанскојисториографији била и остала забележена као лош период.Међутим, у оправданост овакве оцене се свакако може сум-њати. Освајање Албаније од стране Турака по свом учинкуникако се не може мерити са оним у Бугарској или Србији,јер су Турци тамо изазвали гашење високих средњовековнихкултура. У Албанији то није био случај. У средњем веку тамоније било ни црквене организације нити државне традиције,уметности или књижевности за које би се могло рећи да суалбанске. Писарнице албанске властеле издавале су докумен-та на грчком, латинском и српском, али не и на албанском.Албанци су у средњем веку били изложени утицајима грчке,ромејске и словенске културе, a сa Турцима долази још једанутицај који само потискује оне претходне.

Захваљујући чињеници да је велики део албанскогстановништва током вековао примио ислам, Албанци су има-ли значајну улогу у историји Османског царства. У водећемвојном, политичком и културном слоју Албанци су били за-ступљени у мери која никако није била сразмерна њиховојснази. Чак им је под турском влашћу омогућено и да знатнопрошире област коју су насељавали. Из свега тога је јасно датурска владавина за Албанце — ако не узмемо у обзир периодраспада Османског царства — никако није имала негативанучинак. Албанска историја није прекинута турским освајањем

47

да би петсто година касније била поново настављена оснива-њем националне државе, нити је то била историја непрестаноготпора против страног завојевача. Албанска историја је у нај-већој мери остала оно што је била и пре турског освајања:историја народа, у конкретном случају у оквиру вишенацио-налне државе, у којој су Албанци имали своје место.

Поседи

Турско освајање Албаније значило је пре свега да сеобласти које су до тада биле у поседу хришћанских феудалнихгосподара сада морају прилагодити османском земљопосед-ничком систему који је на југу земље функционисао већ педе-сет година. Читава земља је тако постала државни посед(miri) и подељена је у три категорије: главне поседе (has), ве-лике (zeamet) и мале феуде (timar). Главни поседи одговаралису првобитно петом делу плена који је припадао султану. Онису служили за издржавање султанове породице и дворјанства,али и провинцијским намесницима. У време султана Сулејмана I

48

(1520—1566) њихове приходе чинили су они убирани са глав-них поседа који су се налазили у њиховој области. Остатакпоседа је као лено подељен и служио је за издржавање кон>и-це (спахије — sipahi). Велики феуди су били они који су годи-шње доносили преко 20.000 сребрњака (akfi), док су свиостали били мали феуди. Од оних који су имали лено траженоје да лично ратују, као и да опреме одређени број наоружанихратника. Та земља се званично није наслеђивала, али је de fac-to било тако да је прелазила са оца на сина, уколико је синбио за војну службу. Ако породица није имала сина који биносио оружје, онда би лено прелазило на покојниковог брата,па тек онда на треће лице.

Спахија је морао да се настани тамо где му је феуд ида на позив, заједно са својом пратњом, стане под заставу своггосподара (sancakbeg). Због својих војних обавеза спахије, поправилу, нису могли сами да обрађују лено које им је додеље-но, па су то радили сељаци немајући, у ствари, својине над зе-млзиштем које су обрађивали, али је најам био наследан. Зањега су господару лена плаћали у натури. Спахије су убиралии део пореза на земљиште који су такође плаћали сељаци.

Господари лена су у Албанији, као и другде на Бал-кану, могли бити и хришћани. Према наводима из једног ре-гистра (дефтера) из 1431/1432. године у Албанском санџакује од 335 лена њих 56 (дакле 16 /о) било у рукама хришћана.Изгледа да су Турци покушавали да за себе вежу ситнију ал-банску властелу. Та властела је, међутим, у најбољем случајумогла добити своје раније поседе, али окрњене. Већином су,

' ипак, добијали нове, мање поседе на којима нису били укоре-њени ни правно ни социјално. Приходи ових хришћанских ле-на били су углавном врло скромни: у 15. веку они су доносилинајвише 3.000 сребрњака годишње добити. Хришћански спа-хија је (као, уосталом, и муслимански) своје добро могао лакои да изгуби ако није у потпуности испуњавао своје војне оба-везе, а често су мислили да ће преласком у ислам добити већелено, па је тако племство било онај слој који је у Албанијистворио темеље исламизације.

Положај сељака се турским освајањем није погоршао,чак је — у поређењу са положајем кметова у хришћанским зе-мљама — често био и бољи. Сељаци нису били кметови, госпо-

49

дар лена над њима није имао право пресуђивања. Тек када сунакон смрти Сулејмана I (1566) лена све више почела да би-вају наследна и нису више била нужно повезана са војномслужбом (многи господари лена су у борбе слали своје пред-ставнике), положај сељака променио се нагоре. Некадашњиленски (феудални) господари постали су земљопоседници ко-ји су на себе преузели господарење имањем.

Исламизација

Почетком нашег века у Албанији је било око 70%Албанаца који су прихватили ислам. Ни у једној земљи југои-сточне Европе, па чак ни у Босни, религија турског освајачаније пустила тако дубоке корене. Као што смо већ нагласиливластелини су били ти који су зарад материјалне користи при-хватали нову веру. За разлику од некадашњег вишег слоја,чији су припадници, уколико нису избегли, убрзо постали му-слимани, до исламизације осталог становништва дошло језнатно касније. Масовно прелажење у ислам десило се тек у17. и 18. веку. Исламизација се при том одвијала парцијално,по областима, и то у различитим периодима и подстакнутадругачијим догађајима.

У католичкој северној Албанији до прелажења уислам у већем обиму долази тек у другој половини 17. века.Још 1610. године према извештају барског надбискупа Мари-на Биција било је само 10% муслиманског становништва. На-кон тога, наредних деценија, хришћанство у северној Албани-ји знатно назадује. Исламизацијом бивају посебно погођенеравничарске области и градови. У планинским подручјимахришћанство се дуже задржало јер утицај турских трупа тамоније био тако јак.

У централној Албанији, где је река Шкумба предста-вљала границу између два дијалекта (гегијског и тоскијског) идвеју религија (католичке и православне), исламизација је из-вршена врло брзо и готово у потпуности. Само се у забитимпланинским пределима задржало нешто хришћанског живља. Ујужној Албанији масовни прелазак у ислам долази знатно ка-сније и то због тога што је тамошње становништво припадалоГрчкој православној цркви која је до 18. века уживала повла-

шћено место у Османском царству. Синод ове цркве имао јеседиште у главном граду Царства Цариграду (Истанбул).Није било никаквих бојазни од евентуалне интервенције право-славног света. Насупрот томе, Католичка црква — чији су чел-ници у Риму планирали рат против Турака - важила је увек засавезника непријатељских страних сила. Повлашћени третманПравославне цркве трајао је све до друге половине 18. века ка-да су почели руско-турски ратови, a руски цар се прогласиозаштитником свих православних хришћана на Балкану.

Процес исламизације узео је маха подстакнут разли-читим околностима, које готово да нису имале било какве везеса религиозним убеђењима. Хришћани су прелазили у исламуглавном да би тиме избегли главарину (cizya) коју је мораода плаћа сваки немуслиман, као и друге намете. Други разлогбиле су могућности за напредовање које су се отварале при-хватањем ислама. Једном муслиману су у мултинационалномОсманском царству, независно од његове националне припад-ности, били доступни сви положаји у војсци и управи. Тако сумноги Албанци обављали високе и највише дужности у др-жавном и војном турском државном апарату. Од 92 великавезира између 15. и 17. века, њих 25 било је албанског (и са-мо 19 турског) порекла.

Поред ове добровољне постојала је, ипак, и она при-силна исламизација. Пре свега, за време и после турских рато-ва, у 17. и 18. веку, често су пресељаване „непоуздане" хри-шћанске националне групе у муслиманска подручја где суморале да подлегну утицајима нове средине. Након неуспелихпокушаја дизања устанка хришћани су покушавали да избегнуосвету тако што прихватали ислам, тим пре што су их и властина то приморавале. Управо то се десило, на пример, за времерата 1644—1669. На подстицај свог клера католички Албанцису се побунили против Турака и 1649. године заузели Скадар.Међутим, после пораза Млечана они прихватају ислам изстраха од репресалија. Слично је било и 1689. године када јецарска војска продрла дубоко у унутрашњост Балканског по-луострва (Бечки рат или Велики турски рат). Тада су се поредСрба против Турака подигли и католички Албанци. Када сеповукла царска војска они су морали или да избегну или даприхвате ислам. Међутим, исламизацију су потпомогла и не-

слагања унутар хришћанске цркве у Албанији. Било је премалосвештеника који би се бринули o верницима и већина их је че-сто била поражавајуће необразована. Али, пресудан је, безсумње, био мањак свештеника. У северноалбанској бискупијиПилот 1634. године на 20.000 хришћана била су само двојицасвештеника, од којих је један био толико стар да се није могаопридићи од слабости. Бискуп из Сапе, Франг Барди, изве-штавао је 1635. године o племену Кељмендија (Клименти насрпском), који се не сећају да су икада видели неког бискупа ине знају шта је миса. Према верским извештајима које су од17. века католички бискупи из северне Албаније редовно мора-ли да шаљу Конгрегацији за пропаганду вере у Рим види се дамноги свештеници нису били вични читању и писању. (У Пра-вославној цркви стање је вероватно било слично.)

Исламизација је у Албанији најпре имала чисто фор-мални карактер — појединци би узимали муслиманска имена и cвремена на време ишли у џамију, уколико је нека била у близи-ни, али су задржавали хришћанске назоре, поготово што поду-

52

чавање новом веровању није практиковано. Тако су новопече-не муслиманке и даље крстиле своју децу, а муслимани и даљеславили хришћанске празнике и ишли на хришћанска места хо-дочашћа. Често се дешавало да веру промени само глава поро-дице, док су жене и деца остајали при старој вери. Мешанибракови хришћана и муслимана у северноалбанским планин-ским подручјима нису били никаква реткост, при чему је важнобило и то што су се у тим областима очувале племенске зајед-нице. У њима је, наиме, владала егзогамија, тј. припаднициистог племена сматрани су крвним сродницима "и нису смелимеђу собом да се венчавају, већ су, када је о томе реч, опстаја-ли традиционални односи са суседним племенима, који самомпроменом вере нису могли бити тако брзо раскинути.

Раширено је било и такозвано криптохришћанство: би-ло је, наиме, Албанаца који су се код власти декларисали каомуслимани, али су заправо остали хришћани, и даље су одлазилина хришћанске службе, венчавали се у цркви, поштовали пост ицрквене празнике. Ова двојна муслиманско-хришћанска егзи-стенција била је, наравно, могућа само тамо где у близини нисубили турски административни центри. Скривене од турских вла-сти, ове љарамане, криптохришћане (албански laramane, шаре-ни), прећутно је толерисало свештенство обеју хришћанских цр-кава, које ie везано за то игнорисало важеће каноне.

Бекшашки ред

Карактеристика религијског синкретизма, иначе веомараспрострањеног у Албанији, било је и то да су тамо секташкипокрети — као што је на пример дервишки ред — били прихваће-ни више него у другим процинцијама Османског царства. Дер-виши су били мистичари који су углавном живели у редовима, уформалном смислу под утицајем хришћанских и будистичкихмонашких редова. Они су били под надзором шеиха којем су себили обавезали на безусловну послушност. Велика привлачност,којом су дервиши окупили широке слојеве становништва у тур-ској југоисточној Европи, заснивала се пре свега на томе што суони заступали народну религију у којој су се, ту и тамо, задржа-ли остаци хришћанског и прехришћанског начина размишљања.Већина дервишких редова неговала је наглашени култ светаца

којим су заправо најчешће слављени хришћански свеци, али ипаганска божанства, само овога пута у муслиманској одори.Дервиши су у својим текијама (tekke) и практично чинили мило-срђе путницима примајући их на храну и дајући им уточиште.

У Aлбанији је најраспрострањенији био бекташки ред, чијије патрон био Хаџи Бекташ који је у 13. веку из Персије дошао уМалу Азију и настанио се у једном селу у близини Кирсехира на-званом касније по њему; у истом селу налазила се и главна текијареда. Бекташко учење имало је и хришћанских елемената, тако дасу познавали неку врсту причешћа, као и исповести са опростом.

Не може се са сигурношћу тврдити када се тачно бек-таши први пут појављују у Албанији. Према историји реда, пр-ви дервиши долазе у земљу заједно са трупама Мурата II(1421—1451). Први поуздани податак o постојању бекташа уАлбанији дугујемо путописцу Евлији Челебији (1611.до око1683) који је у свом Путопису (Seyahatname) поменуо текијуовог реда у Канини код Валоне.

И сами подаци o бројности бекташа у Албанији врлосу различити. Горња граница је око 200.000, и то из периодапре Другог светског рата, што је значило око 20% укупногстановништва. У јужној Албанији има наводно 90% муслима-на бекташа. У северној Албанији бекташи су углавном били уобласти Кроје, некада главном Скендербеговом утврђењу.Доста албанских бекташа било је и изван Албаније, као например у главне бекташке текије Хаџи Бекташ.

Појава вредна помена односи се на то да су албанскибекташи у 19. веку били важна упоришта националне свести.Бекташке текије у јужној Албанији били су састајалишта ал-банских националиста, a вође албанских банди које су се бо-риле против Турака налазиле су у њима уточиште. НаимФрашери (1846—1900), један од најпознатијих представникаалбанске књижевности из доба препорода, био је бекташ. Усвојој Бекташкој бележниџи (Fletore e Bektashinjei) он у првиред ставља нацију, Албанију:

Бекташи су браћа и једна душа, не само међусобно већ и премадругим људима. Они гаје љубав и према другим муслиманима и

хришћанима као према својој души и понашају се добро и лепо

према свим људима. Ипак, највише од свега воле домовину и

пријатеље домовине јер је то највеће добро свих.

54

Фрашери је радио и на томе да албанске бекташеодвоји од матичне анатолске текије и да албански језик поста-не култни језик бекташа.

У Турској су бекташи, као и сви дервишки редови, за-брањени 1925. године, али је у Албанији ред и даље постојао,са Тираном као новим центром бекташтва. У комунистичкојАлбанији бекташи су били самостална религијска заједница,чији је председник постао поглавар (Kryegjyshi Botnor} читавесветске бекташке заједнице која је била процењена на седаммилиона присталица широм света.

Племенско друштво

На освојеној територији Албаније османска власт јеуспела да утиче на промену односа у равничарским областима,дуж важних саобраћајних праваца и у градовима, где су иначебили смештени центри цивилне и војне управе. Житељи тешкоприступачних планинских предела северне Албаније остали сууглавном заштићени од политичких промена. Тамо је владалоплеменско друштво. Није утврђено да ли је то у односу настање пре турског освајања значило враћање на ранију развој-ну фазу.

Пошто није било утицаја моћи са стране, племенскодруштво је живело према сопственим законима. Суживот јефункционисао према нормама неписаног обичајног права, којеније било нужно исто за сва племена, али је ипак имало истуоснову. По северноалбанском предању ова основа се звала За-кон Леке Дукађинија (Kanun i Lek Dukagjinii).

Основна јединица албанског племенског друштва би-ло је домаћинство или (велика) породица (shtepi), на чијем сечелу налазио отац породице (zoti e shtepis) сa најширим овла-шћењима. Он није имао само власт над члановима домаћин-ства (којих је било од пет до осамдесет), већ и над добрима.Управљао је финансијама и располагао иметком и земљиштем,који нису припадали њему већ домаћинству у целини. Ипак,његова моћ није била неограничена. Мушки чланови домаћин-ства имали су право да смене оца породице уколико би се онпоказао као неспособан и одаберу новог. Поред тога, имали

55

су власт само над својим оружјем, својим женама и својом де-цом. Сву своју зараду морали су да ставе на располагаше оцудомаћинства. Када постане превелико, домаћинство се моглоподелити, али се то избегавало јер је већа заједница ефикасни-је привређивала, a и њена одбрамбена моћ је била већа.

Следећа јединица по величини у племенској заједницибило је братство (vellazeni). Оно се састојало од више дома-ћинстава која су међусобно повезана родбинским везама, те сузаједнички користили пропланке и шуме. Међу њима је и усвему осталоме постојала уска повезаност.

Веће од братства је племе (fis). Припадници племенасматрани су крвним сродницима, па су бракови међу њимабили забрањени (егзогамија). У северној Албанији је било око30 оваквих племена. Свако од тих племена водило је пореклоод неког легендарног заједничког претка.

Крвно сродство међу овим племенима је, наравно,под знаком питања, као и њихово етничко порекло. Границеизмеђу Црне Горе и северне Албаније биле су како у средњемтако и у раном новом веку покретне. У Црној Гори вероватноима племена албанског, a у северној Албанији племена сло-венског порекла. Пример за то је данас црногорско племе Ку-чи, за које се зна да је у 17. веку било пола словенско и топравославне вере, a пола албанско и католичко.

Племенска скупштина

Турци су толерисали албанску племенску скупштину,чак су дозволили да постане саставни део система власти у се-верној Албанији. Поједина племена су у великој мери само-стално регулисала унутрашња питања из живота заједнице, накоји је паша у Скадру имао сасвим мали утицај. Посредникизмеђу паше. и племена био је буљубаша (bolukbasi, албанскиbylykbashi), муслиман, који је боравио у Скадру, пашином ад-министративном седишту. Положај је био наследан, али га јеи паша на захтев племена могао мењати. Задатак буљубаше јебио да код провинцијског намесника заступа опште интересеплемена, да'паши представи припаднике племена који дођу уСкадар и да им као адвокат и преводилац пружи помоћ предсудом, у разним службама и при обављању њихових послова.

56

За време војних похода он је примао и делио накнаду, у случа-ју спорова и крвне освете посредовао да се казне окривлени испроведу пашини налози који су се односили на племе. Подњеговом су командом били полицијски органи које је слао упланине, док се он лично могао појављивати на њиховом тере-ну само уз изричито одобрење племена. Буљубаша је такођесакупљао намете од којих је једну трећину задржавао за себе.

Племена су преко институције бајрака (од турског bay-rak, застава) била саставни део турских оружаних снага. Овајбајрак је често мешан са племенима, али у ствари нису имали ни-шта заједничко. Сам бајрак је више био скуп породица које суживеле на истој територији, a не племенска заједница. Један бај-рак су, теоријски, чинили припадници различитих племена, алије по правилу ту било речи само o припадницима једног племена.Једно племе је обично имало више бајрак. Племена су, чак и онахришћанска, под командом свог вође (bajraktar) одлазила у ратзаједно са турским трупама — као, рецимо, католички Мирдитејош за време Кримског рата (1853—1856).

Племенски достојанственици

Појединачне заједнице унутар племена водили су по-главари који су носили титулу изведену од словенског „војвода".Одмах испод њих били су старешине братстава (gјobaret), којису живели у одвојеним четвртима. Њихова основна функцијабило је одређивање глобе (gjobe) за преступе и она је обичнобила узимана у натури, кроз стоку из стада окривљеног. Са тогместа они су тесно сарађивали са буљубашом и његовим људи-ма. Остали племенски достојанственици били су јемци (doreza-net), које je постављао паша и који су имали задатак да јемче запослушност понашање племена. Уколико би читаво племе почи-нило преступ, морали су исплатити колективну казну.

Сви ови достојанственици, заједно са представнициманајвиђенијих породица у селу, „старцима" (pleqte), чинили сувеће стараца (pleqesia). Сви они су свакодневно обављали до-спеле задатке, решавали спорове, сазивали скупштине и непо-жељне удаљавали из племена. Титуле војводе, бајрактара иплекте биле су наследне, a ако би наследник био малолетан,на његово место би дошао први следећи мушки рођак.

57

Племенска скупштина u обичајно право

За све одлуке које су погађале читаво племе или вишеплемена, као што су на пример питање рата или мира, обја-вљивање или укидање неке уредбе, измена постојећих обичаја,сазивана је племенска скупштина (kuvend, али и zbor). Њoj jeморао да присуствује по један мушки члан сваког домаћин-ства. Племенска скупштинаје одржавана најмање два пута угодини, обично у пролеће и јесен, када се стока терала на ис-пашу или се са ње враћала.

Правну основу племенског живота у заједници чини-ли су обичаји и навике (adet) и некодификовани Закон ЛекеДукађинија. Повреда власништва се углавном кажњавалановчаном глобом, док су груби прекршаји могли бити осуђении на избацивање починиоца из племенске заједнице, спаљива-ње куће или пустошење њива. Осуђена страна могла је даподнесе жалбу буљубаши, који је затим читав случај износиопред пашу, a овај опет могао да одреди да пресуду донесе су-дија из другог племена.

За тешке прекршаје, као што су убиство са предуми-шљајем, отмица, браколомство, клевета, кршење дате речи(besa) или лажно сведочење, пред судом важила је крвнаосвета (gjak), од које се могло искупити само уз сагласностоштећене породице. Крвна освета односила се на мушке чла-нове домаћинства, и то не само на починиоца злочина већ начитаву његову кућу. Жене су на сваки начин биле искљученеиз крвне освете — нити су се могле осветити нити бити жртвеосвете. Крвна освета је могла да буде проглашена неважећомза одређени период (рецимо за време жетве) и било је местана којима се није смела вршити (у црквама, на пример). Наовим местима спроводило се заклињање (besa) које је било је-дино јемство да се друштвени живот у северној Албанији на-стави, јер се крвна освета често преносила генерацијама. По-мирење страна међу којима је важила крвна освета је такођебило могуће и до њега је долазило обично онда када породиципрети гашење због убијања мушких чланова.

Крвна освета имала је у сваком смислу негативне после-дице по живот заједнице и погоршала је ионако тежак положајжене у патријархално уређеном племенском друштву. Наиме, доксу мушкарци били заузети спровођењем освете или се од освете

58

скривали, жене су биле те које су, поред редовних обавеза, мора-ле да преузимају и радове у пољу. Тако се дешава, што је у ли-тератури пуној величања обичајног права прећуткивано, да сужене бежале од мужева за које су углавном веома младе и противсвоје воље биле удаване. Оне су прибежиште тражиле у заједни-цама које су биле у непријатељским односима са оном из које бипобегле, и надале се да ће тамо наћи боље услове за живот.

Ширење. албанских насеобина на Косову

Освајање Турака имало је утицаја и на ширење ал-банских насеобина. У турско време посебно се повећава број-ност албанског становништва на Косову и у Македонији.

Већ крајем 13. века почиње досељавање Албанаца изоколних планинских области на Косово. Међу рударима који сепомињу да су ископавали руду из богатих налазишта на Косовубили су и Албанци. У време турског освајања (1455) Албанцису чинили већ 4—5% укупног становништва Косова. Међутим,ти Албанци су — како се види из једног турског пореског реги-стра — већ били захваћени процесом словенизације. Они су но-сили словенска имена, na je само још име оца ту и тамо укази-

59

вало на албанско порекло (Богдан, син Арбанаса; Божидар,син Ђона, итд.). Турско освајање значило је и крај овој асими-

^лацији. Већ након сто година на Косову долази до велике про-мене структуре становништва. И док 1485. године на Косовуније било ниједног места са већинским албанским становни-штвом, 1582. албански елемент предњачи у неким општинама.Тако је Ђаковица, која се 1485. године помиње као варошицаса мешовитим српско-албанским становништвом, 1582. годинебила насељена претежно албанским живљем, a сматра се да1782. године тамо више нико није разумео српски. Поједина се-ла, која су крајем 15. века била српска, сто година касније води-ла су се као напуштена. У њих су се касније доселили Албанци.Турска власт је толерисала ово ширење албанских насеобина,па га је делимично и подстицала. Континуирано досељавањеАлбанаца на Косово одвијало се до краја турске владавине.

Економски разлози су били најјачи мотив овог досеља-вања: за разлику од сурових планинских предела северне Алба-није, из којих су Албанци највише долазили, косовске низије би-ле су плодније. Други разлог било је бежање од крвне освете.Турци су, опет, допринели својим акцијама расељавања, желећина тај начин да уклоне побуњеничке и пљачкашке групе, али и даопустошена подручја поново населе. O таквом једном присилномрасељавању пише и надбискуп и апостолски визитатор за Алба-нију Винћенцо Змајевић у свом извештају из 1703. године. Поњему, у околини Ђаковице налазио се низ села која су била ко-лоније албанског становништва из планинских подручја, приси-љеног на сеобу. Тако је требало да им буде ускраћена могућностда пљачкају али би на тај начин истовремено била и насељенаобласт уништена током последњих ратова. Расељавање је било иједна врста казне за велеиздају: велики део северноалбанскогплемена Кељменди, око 1700. године је пресељен на Пештер, уНовопазарски санџак, јер се за време Великог турског рата(1683—1699) борило на страни цара.

Хришћани су пресељавани углавном у муслиманскеобласти. Како њихови свештеници нису могли са њима, неду-го потом и они су прихватали ислам. Понекад су на то били иприсиљени. Међутим, већина муслиманских Албанаца на Ко-сову зна којем су католичком планинском племену припадалишихови преци.

60

Албанизација Косова у турско доба била је подстак-нута још једном појавом: један део српског становништва наКосову примио је ислам, после чега кроз склапање браковадолази до албанизације конвертита. Албанизацији су подлеглии Босанци и Черкези досељени на Косово у 19. веку. Процесалбанизације је у неким деловима Косова и Македоније дели-мично и данас у току.

Албанске колоније у Италији

Једна од последица турског освајања свакако је и исе-љавање Албанаца у Италију. Бројне племићке породице, којенису биле вољне да се покоре Турцима и приме ислам, упути-ле су се на Апенинско полуострво. Са племством је отишао ивелики број људи са села који су тамо очекивали боље условеза живот, делимично врбовани и од стране напуљских краље-ва. У јужној Италији и на Сицилији има 95 места насељенихпотомцима албанских исељеника или основаних, то јест поно-во насељених Албанцима. У 55 од тих места се још и данасговори албански, док су остала у међувремену потпуно итали-зирана, иако су код дела становништва остале сачуване албан-ске ношње и свест о албанском пореклу.

Исељавање Албанаца у Италију одвијало се у вишеетапа: већ тридесетих и четрдесетих година 15. века појавиле сусе албанске избеглице у околини Анконе. Негде срединомистог века на захтев Алфонса I Напуљског албански војници суступили у напуљску службу. Они су били под вођством изве-сног Деметрија Ререса и штитили су кућу Арагона од устанакаплемства и тежњи Анжујаца да се учврсте у јужној Италији.Као награду за своју службу они су 1448. године добили зе-мљишта у данашњој провинцији Канзаро, где је било седам се-ла новонасељених Албанцима. Деметрио Ререс постао је гувер-нер Калабрије, док су оба његова сина Ђорђо и Базилио, саделом албанских трупа, отишли на Сицилију где су основаливојне колоније Контеса, Ентелина, Палацо, Адријано и Мецо-јузо. Дакле, 1448. година може се сматрати годином оснивањаалбанских колонија у Италији.

До другог таласа досељавања долази 1461. године, саСкендербеговим трупама које су дошле у помоћ Фердинанду I

61

Напуљском. Скендербег се већ 1462. године вратио у Алба-нију, али је у Италији оставио већину својих људи, где су сеони даље борили против Анжујаца и њихових присталица, на-кон чега су се ту и населили. Тада су настале албанске коло-није које су се налазиле на простору данашњих провинцијаТарент, Аеће, Компобасо и Фођа.

Следећи прилив досељеника десио се када су Албани-ју, после Скендербегове смрти, коначно покорили Турци, да-кле након 1479. године. Овога пута у Италију не долазе војни-ци, већ избеглице. Нема података o њиховом броју, али јеморао бити знатан будући да већина албанских колонија у по-крајини Косенца — која има највећи проценат албанског ста-новништва — потиче из овог времена. Досељавање је трајало до

62

почетка 16. века, a посебно је било изражено након неуспехаалбанских устанака — дакле после 1481, 1492. и 1506. године.

До новог масовног досељавања Албанаца долази по-сле поновног туреког освајања Корона. Корон и остала местадуж обале Пелопонеза дошла су 1532. године у руке Шпана-ца под вођством Андреа Дорија. Домаће хришћанско станов-ништво, a међу њима и Албанци који су насељавали великидео полуострва, подржало је ово освајање. Међутим, када јеКорон морао да капитулира пред Турцима, Грчку заједно саШпанцима напуштају и многобројне албанске и грчке породи-це. Оне су се упутиле у Италију и населиле се широм земље,али највише по местима Бариле, Масхито и Бриндизи диМонтања у покрајини Потенца, затим Ст. Деметрио Корон иСт. Бенедето Улано у покрајини Косенца, као и у самом глав-ном граду Напуљу. Влада шпанског вицекраљевства дала имје посебне повластице, a имали су и право на ношење оружја,што другим досељеницима није било дозвољено. Бити пред-стављен од стране ових noboli Coronei сматрало се посебно от-меним, па су се многе италоалбанске породице трудиле да сеса њима повежу.

Са Короном се завршава време великих досељавања.У 17. и 18. веку у Италију се појединачно усељавају само мањегрупе Албанаца, и то 1647. у Бариле (Потенца), и севернуИталију, такође у првој половини 17. века, у област Пјаћенце;1744. године становници Пикераса у обласи Химара напушта-ју своју домовину и одлазе за Италију, где их Карло III На-пуљски насељава у месту Вила Бадеса (Пескара); 1756. уПапску државу долазе избеглице из Скадра и насељавају се уПианину (Витербо); последња група албанских досељеникастиже у Италију 1774. године и сели се у Бриндизи ди Мон-тања (Потенца), где је већ постојала старија албанска колони-ја. Поред ових групних миграција у Италију било је и поједи-начних исељавања. Од 16. века у ову земљу су у континуитетудолазили албански досељеници у војну или морнарску службу.Шпанији су, као светској сили која је на свим границама Евро-пе водила ратове, стално били потребни војници. Центар свихпојединачних досељавања у Италију био је без сумње Напуљ,који је на одређени начин за Шпанију представљао прозор каБалкану. Он је био полазна тачка дугогодишњих војних похода

63

шпанских галија у Средоземном мору, у њему су се спајале свенити разгранате шпијунске мреже коју су Шпанци формиралина читавом османском Средоземљу. Шпанском вицекраљу нарасполагању је био читав апарат за посебне мисије, као што суизвиђања, ступање у контакт са балканским завереницима,превођења и контрашпијунажа. У ту мрежу регрутовани сууглавном балкански емигранти и то су, поред Грка, највишебили заступљени Албанци.

Мећутим, војна служба је без сваке сумње била глав-но занимање појединачних досељеника из Албаније. У На-пуљском краљевству су још одраније постојали албански ко-њички пукови, можда чак из времена Деметрија Ререса ињегових људи. Касније су то углавном били утицајни стариемигранти који су се нудили да за шпанску круну регрутујувојнике из своје некадашње домовине или одраније познатихбалканских регија. Међутим, албанских коњичких пукова нијебило само у Напуљу, већ и у другим шпанским градовима уИталији, између осталих и у Милану. Албанци су се борилина свим шпанским ратиштима, не само у Италији, већ и уФландрији, на пример. Неки од тих војника су се у помену-тим ратовима и прославили. За најпознатијег међу њима ва-жио је Ђорђо Баста, који је 1550. године у месту Ла Рока кодТарента угледао свет, постао царски војсковођа и написао двауџбеника из ратне доктрине (Il maestro di campo generale и Go-verno della cavalleria leggiera). У Напуљу je до времена Напо-леонових ратова постојала Regimento Real Macedone, како jeконачно названа, која је напослетку коришћена највише за су-збијање пљачки и побуна.

Већина албанских досељеника у Италији била је по-реклом из централне и јужне Албаније, или из Грчке. O томесведочи не само тоскијска форма италоалбанских дијалеката,већ и православна литургија коју је имала већина албанскихзаједница у Италији, то јест данас и даље или поново има.Латинско свештенство трудило се, прилично успешно, даИталоалбанце приведе латинским верским обредима. Насле-ђене верске обреде прва је напустила заједница ФалконараАлбанезе (Косенца) 1570. године, a последња 1707. годинезаједница Урури (Кампобасо). Пошто су се новопридошлиценасељавале у већ постојећим али напуштеним или полуразру-

64

шеним насељима, њихово досељавање је за италијанске држа-ве било корисно, јер је помогло да се надокнади губитак соп-ственог становништва настао током разних ратова.

Однос досељеника и староседелаца у почетку нијебио идеалан. Новопридошлицама није замерано само ношењењихове необичне ношње и неговање обичаја, већ и њиховиправославни обреди. Православни верници су, наиме, заједноса својим женама и децом, били ослобођени дажбина, што јеизазивало завист не само латинског свештенства, него и дома-ћег италијанског становништва. Досељеници су у погледу вересматрани јеретицима, a у појединим областима Албанци субили на гласу као разбојници.

Други разлог који је утицао на то да односи досељени-ка и староседелаца нису били баш срдачни била је чињеницада је и прва генерација Албанаца једва разумела или уопштеније разумела италијански. Већина италоалбанских насеља сеизгледа вековима трудила да се од италијанског окружењаизолује строгим инсистирањем на албанском језику и очувањемобичаја. И склапање бракова је најпре било дозвољено самомеђу Италоалбанцима. Добровољном изолацијом, истина, очу-вани су језик и народност Araberesh-а, како су Италоалбанцисами себе прозвали, али су са друге стране они за своје итали-јанске суседе остали странци на које се гледало са неповере-њем. Постојала је чак једна сицилијанска изрека: „Ако наиђешна вука и Албанца, прво убиј Албанца".

Албаниџ u европски ратови са Турџима

Чињеница да је Албанија постала саставни део Осман-ског царства и да се барем део становништва помирио са новимодносима, па тиме и користио шансе које су му у великом тур-ском државном савезу нуђене, није аутоматски значила да су сесви Албанци без отпора помирили са турском влашћу. Упркоснеоспорној верској толеранцији од стране Турака, хришћани сусе ипак осећали као грађани другог реда. Отуда убрзо избијајуустанци против турске владавине, предвођени углавном припад-ницима некадашње политичке елите.

Тако 1481. године пред Драч долази Скендербегов синЈован (Ђон), највероватније по налогу и уз подршку напуљскогкраља. Међутим, он и Албанци који су се подигли одмах по ње-

66

говом искрцавању нису постигли свој циљ, a то је било освајањеКроје. За Напуљ је овај поход ипак био од користи, јер је анга-жовао један део турских трупа и држао их подаље од Италије(Отранто је 1480. године постао турски). После протеривањаиз Италије 1481. године Турци су покушали да угуше превира-ња у Албанији, што им је након неколико година и успело. Око1485. Албанија је опет чврсто у османским рукама; Кастриот јеморао да се повуче у Италију. Немира је и даље било само упланинској области Химаре, јужно од Валоне, где турска властникако није признавана и где је успешно пружан отпор трупамаБајазита II. Тек у јесен 1492. године постигнут је компромис:Турци су одустали од својих утврђења у овој области, a Хима-риоте су се обавезале да султану плаћају данак (haraс).

У 16. веку ситуација са Албанијом била је мирна. Тур-ци су 1501. односно 1506. освојили Драч и Љеш. Албанци се утом периоду помињу само у вези са европским државама којесу се нашле у рату са Османским царством и покушавале да уантитурски савез увуку хришћанске Албанце. Тако је у прего-ворима o антитурској коалицији, који су вођени између пред-ставника Папске државе, Шпаније, Венеције и цара, као рат-ни циљ набројано и поновно освајање Албаније. Венеција јетада хтела да поврати целокупне некадашње поседе на албан-ској обали. За време Кипарског рата (1570—1573) Венецијан-ци су успели да на устанак покрену становнике неколико се-верноалбанских области и области Химара. Рат је, међутим,окончан великим поразом Млечана, јер у том походу нису из-губили само Кипар, већ и своје преостале поседе у Албанији —Улцињ и Бар. Победа хришћана на мору код Лепанта 1571.године имала је за њих подједнако мали значај као и за Албан-це, код којих овај успех (у западној Европи знатно прецењенпо важности) није изазвао посебну пажњу.

Дуги турски рат 1593—1606

Значајније последице имао је Дуги турски рат којег јецар водио против Турака од 1593. до 1606. године. Османскоцарство се тада налазило у тешкој економској кризи, a било јеи војно угрожавано са две стране истовремено: од стране цараи његових савезника на Западу и Персијанаца на Истоку.

67

Повећање дажбина и самовоља јаничара који су посебно ки-њили хришћанско становништво водили су стварању банди иизазивању нереда на османском Балкану, a самим тим и уАлбанији. У манастиру Св. Марије у Матију одржан је 7. но-вембра 1594. године скуп албанских првака и свештенства накоме се договарало како да се царски рат против Турака ис-користи за сопствено ослобађање од турске власти. Закључакје био да се треба обратити католичким силама на Западу, паје зато папи послат извесни Томас Пелеса. Пелеса је Римутражио оружје, новац и војску, потребне за освајање најва-жнијих утврђења у северној Албанији. Будући да су дотада-шње операције у Турском рату - које је папство подржалосопственим трупама — имале мало успеха, у Папској куријипоказано је интересовање за албански план, након чега је уАлбанију послат бискуп Корчуле како би тамо сагледао ситу-ацију. Међутим, читав подухват пропада јер су Млечани са-знали за албанску заверу и заробили и Пелесу и бискупа.

До новог покушаја да се у Албанији распламса устанакдолази 1596. године. Овога пута он је покренут из православнејужне Албаније, под вођством архиепископа Атанасија Охрид-ског. Атанасије се за помоћ најпре обратио Млечанима, али ка-да су га они одбили он се окреће Шпанцима који и стварно по-чињу да снабдевају устанике оружјем и муницијом. Устанак,чије је средиште било у области Химаре, убрзо срамно пропадајер је изостала обећана шпанска помоћ у људству. АрхиепископАтанасије је морао да потражи прибежиште у Напуљском кра-љевству, након чега је са готово фантастичним плановима про-тив Турака торбарио по Европи. Трагови му се губе 1616. го-дине у Палерму.

Средином фебруара 1602. године у опатији Св. Алек-сандра у Мирдити одржан је нови скуп Албанаца и закљученоје да се власт над Албанијом понуди Републици Венецији. Уче-сници овог скупа, наводно њих 2.656, као поклисаре у Венеци-ју шаљу Запу, бискупа северноалбанске бискупије, и извесногПаола Дукађинија. У писму које су ова два Албанца предалаподсећало се на Скендербегова дела и тврдило да се у Албани-ји за три дана под оружје може ставити и до 100.000 људи ко-ји би се на страни Венеције борили против Турака. Сматрало седа би се Албанцима католицима, којих би било само 40.000,

68

придружили и православни Албанци, a рачунало се и на сусед-не Србе и Црногорце. Свему томе додати су и услови под који-ма би Албанци били спремни да се ставе под венецијанскувласт: 1) Венецијанци би морали да за Албанију одреде једногcapitano general, 2) официрска места заузимали би Албанци, 3)Албанци би морали бити ослобођени свих прилога за опремањегалија и свих царина, 4) Албанци би предавали Републици са-мо тридесети део својих прихода и 5) Венеција би се моралаобавезати на одбрану Албаније од свих непријатеља. Млечани,наравно, нису били вољни да прихватањем понуде буду увучниу царски рат против Турака и зарад сасвим несигурних терито-рија угрозе добре односе са Османским царством.

Сличних покушаја да се у иностранству придобије по-дршка за планиране устанке бивало је и током наредних годи-на. До успостављања мира из Житве (1606) помоћ је траже-на код папе, цара, шпанског краља и Венеције, a потом и однижих италијанских владара — војвода од Савоје, великих вој-вода Тоскане, војвода Мантове и Парме, којима је било за-једничко да су били жељни славе, али нису имали ни довољноновца ни војске да се у Албанији изборе за круну. Сви су, ме-ђутим, имали сасвим нереалне представе o богатствима која иху овој земљи очекују, a албански поклисари им нису противре-

чили. Италијани су, наиме, мислили да је Албанија плоднаораница која рађа све што је неопходно за живот и може даисхрани и велику војску; да су воде богате рибом, да има пре-гршт солана и довољно дрва за бродоградњу; да хришћаниТурцима нису открили руднике злата и сребра од којих се мо-же обогатити; као и да су Албанци врло ратоборан народ, теда тамо већ дванаестогодишњи дечаци почињу да носе оружје.Често се у том контексту позивало на Скендербега који је сасвојом малом албанском војском натерао у бег бројчано многонадмоћнију турску војску. Оваквим причама су прави и лажниалбански бискупи, монаси и потомци племића покушавали даосвајање своје, под турским јармом издишуће, домовине учинепримамљивим за западноевропске владаре.

Трговина пројектима за подизање устанка није башувек била безбедан посао, али се у много случајева исплатила.Тако је гроф Антонио де Николо за 2.000 дуката, са којима гаје напуљски вицекраљ 1606. послао у Албанију, купио себи ку-ћу у Будви. Генерално гледајући, изгледа да су Шпанци инве-стирали највише новца у албанске пројекте. Само у време кадаје гроф Де Бенавенте био напуљски вицекраљ (1603—1610) заАлбанију је утрошено више од 200.000 дуката (на поверљивељуде и шпијуне, поклоне, оружје, итд.).

Велики турски рат (1683—1699)

Током 17. века је по избијању сваког рата против Ту-рака долазило до побуне Албанаца, тј. до покушаја хришћан-ских држава које су водиле рат да у Албанији нађу савезника.За време Критског рата (1644—1669) становништво Химареје подржало Млечане. По завршетку рата Турци су моралиизнова да освоје ову провинцију. У то време и у северној Ал-банији избијају немири. Међутим, истраживањима није са си-гурношћу утврђено да ли су се Албанци и за време Великогтурског рата 1683—1699. подигли заједно са Србима. Када сусе царске трупе у јесен 1689. године појавиле на Косову билесу од стране Ratzen und Albensern (Срба и Албанаца) дочека-не са одушевљењем. Преко 20.000 њих прикључило се трупа-ма генерала Пиколоминија. Пошто су у аустријским извешта-јима Ratzen и Albenser коришћени као синоними, a српски

70

патријарх Арсеније III Црнојевић представљен као Patriarchder Clementi (патријарх католичког албанског племена Кељ-менди) албанско учешће у Турском рату не може се са сигур-ношћу потврдити. Оно је могло бити сведено на активностибанди које су додатно оптерећивале турске војсковође. У сва-ком случају, племе Кељменди је после склапања мира пресе-љено, што се може тумачити само као казнена мера.

Аустријскоруски. рат против Турака (1735—1739)

Уколико учешће Албанаца у Великом турском рату ијесте спорно, сасвим је сигурно њихово учешће у ратним догађа-њима за време аустријскоруског рата против Турака. И за вре-ме овог рата Аустријанци су продрли дубоко у унутрашњостБалканског полуострва. Јула 1737. године у руке су им без бор-бе пали Ниш и Нови Пазар. Српски патријарх Арсеније IVШакабента, архиепископ охридски Јоасаф и католички надби- *скуп скопски Михаило Сума ступају после тога у тајне прегово-ре са Бечом. Када су се Срби на позив патријарха одлучили наустанак, у њему је учествовало не само племе Кељмендија, већ иХота и Груда. Било им је обећано да, уколико дође до мира ињихове области не буду ослобођене од Турака, могу да се пре-селе у делове под царском управом. То се, међутим, догодилораније него што су устаници мислили: након почетних успехацарских војски долази до тешких пораза. Већ августа 1737. го-дине морало се одустати од Приштине, a 14. августа предат јеНови Пазар. Албански и српски устаници морали су да се по-влаче са царским трупама. Пошто је 16. октобра 1737. годинеНиш поново дошао у руке Турцима, почело је насељавање до-бровољаца у област Војне крајине. Албанци су тамо најпре жи-вели заједно са својим српским саборцима, и то у сасвим при-стојним односима. Након Београдског мира из 1739. године онису, као и Срби, били постављени као гранична милиција. Око1750. године насељени су у села Хртковци, Никинци и Јарак уСрему, где су до почетка нашег века могли да очувају свој језики народност. Упркос српском окружењу остали су католици*.

* Њихови потомци данас се изјашњавају као Хрвати. - Прим. ред.

71

У поменутом турском рату учествовали су и Руси, иаконе на балканском ратишту, na je тако у периоду после рата Ру-сија била водећа снага у борби да се Турци протерају из Евро-пе и тако реши „источно питање". Руси су од времена Петра Iу султановим потлаченим хришћанима видели природне саве-знике у остваривању својих амбиција за освајање Истока. Усвему томе је и Албанцима била намењена одређена улога, иаконзима наравно није дат онолики значај који је припадао, по по-реклу и језику блиским, јужнословенским народима и Грцима.

Већ у Манифесту од 3. марта 1711. године, у којем царПетар I позива православне и католичке хришћане у Османскомцарству да се дигну на оружје против неверника Турака, помињусе и Албанци као један од народа који уз руску помоћ треба дабуде ослобођен турске власти. Средином 18. века долази до поје-диначних контаката између Албанаца и Руса. Тако становнициХимаре 1759. године шаљу царици Јелисавети три писма у којимамоле руску подршку за планирани устанак. Када је 1768. годинепод Катарином II дошло до новог руског рата против Турака ируска флота ушла у Средоземно море, подигли су се и становнициХимаре. Албански добровољци борили су се на страни Руса. На-кон мира потписаног у месту Кучук-Кајнарџи (Kuftik Kaynarci)1774. године они се заједно са својим породицама исељавају у Ру-сију и касније насељавају на Криму. До сличне акције долази и завреме рускоаустријског рата против Турака 1787—1792. године,само што ового пута то више нису биле побуњеничке групе ста-новништва, већ турска провинцијска властела у Албанији која јехтела самосталност и зато је тражила контакте са Русима.

Тежње властодржаџа у албанскимпокрајинама крајем 18. u почетком19.- века за аутономијом

У другој половини 18. века све је више знакова поли-тичке и војне слабости Османског царства, појачаних рускимуспесима у ратовима против Турака. У односу на европске силедефанзивна владавина султана није се могла више до краја одр-жати ни у земљи. Провинцијски властодршци покушавали су —у прво време, наравно, уз признавање врховне власти султана —

72

да задобију политичку самосталност. To je био случај и у Алба-нији. Тамо су настале две повремено конкурентске творевине:на северу, делом захватајући и централни део Албаније, влада-ла је породица Бушатлија и седиште им је било у Скадру, a ујужној Албанији и Епиру Али-паша Тепелена (Тепедиленли)чији је главни град био Јањина. И једнима и другом пошло је заруком да добију готово потпуну независност од Порте.

Бушатлије

Оснивач династије Бушатлија, који је више од седам-десет пет година владао северном Албанијом, био је Мехмед-паша звани Стари (Plaku). Порекло породице је спорно —различита предања говоре у прилог томе да породица потичеиз Мале Азије, да су Бушатлије потомци Црнојевића који сувладали у Црној Гори пре доласка Турака. Најзначајнијипредставник ове породице, Kapa Махмуд-паша, сматрао је дапотичу од рода Скендербега, борца против Турака.

Мехмед-паша је најпре био бег села Бушати, у близи-ни Скадра. Намесник Скадарског пашалука постао је 1757. го-дине. Успело му је да заустави ривалство међу породицама иоконча анархију која је владала у северној Албанији. Осим то-га, проширио је свој утицај и на суседне округе: Улцињ, Љеш,Тирана и Елбасан. Од помоћи му је било то што је задобиоподршку католичких планинских племена, пре свега Мирдита.Када је 1775. године Мехмед-паша умро, северна и централнаАлбанија биле су уједињене под влашћу његове породице.

Други значајни представник ове породице био je KapaМахмуд-паша. Он се у изворима први пут појављује 1778. го-дине као „скадарски паша", али у прво време није био призна-ван од стране османске власти. Kapa Махмуд-паша није поку-шавао само да своју моћ у централној Албанији ојача, већ и даје прошири на Црну Гору. Турска утврђења Спуж и Подгори-цу напао је 1784. године, a 1785. искористио је путовање влади-ке Петра I Петровића Нзегоша у Русију да пороби црногорскупрестоницу Цетиње. Турска власт сматрала га је одметником,те је 1786. године из Софије покренула трупе против њега, алису оне стигле само до долине реке Шкумбе када су прекоман-доване, јер је у међувремену на босанској граници дошло до

73

проблема са Аустријанцима. Рускоаустријски рат против Ту-рака (1787—1792) спасао га је накратко турске опасности, na jeчак помислио да може да се оглуши o султанов захтев да по-шаље помоћ од 10.000 људи. Трупе које су поново против ње-га послате, под командом румелијског беглербега, потукао јемаја 1787. на Косову пољу, после чега је харао Косовом ипљачкао. Тек је турској војсци, која се 1787. искрцала у Драчи Улцињ, успело да га опколи у скадарском утврђењу. Тада се,међутим, показало да je Kapa Махмуд-паша имао снажну по-дршку становништва. У северној Албанији избија устанак којису подржала и планинска хришћанска племена. Крајем новем-бра 1787. године успело му је да пробије опсаду, што је султа-нову војску натерало у бег. Овај успех навео је Русију иАустрију да ступе у контакт са скадарским пашом и наговорега да уђе у борбу. Обе силе залагале су се одвојено, али саистим, нимало реалистичним, планом да у борби против султа-на удруже црногорску и војску Kapa Махмуд-паше.

Паша је ушао у преговоре са Русима и Аустријанци-ма. Русима се обавезао да ће за подршку флоте и супсидијепод своју власт ставити целу Албанију и Македонију, потомизвршити продор до Солуна како би руским трупама отвориопут ка Цариграду.

Овај, по свему судећи не баш озбиљно осмишљен, по-духват није реализован јер се руска флота за време рата уоп-ште није појавила у Средоземном мору. Нешто интензивнијибили су покушаји цара Јосифа II да из Албаније отвори новифронт против Турака. Преписка између цара и паше одвијаласе у периоду од марта до маја 1788. године. Kapa Махмуд-па-ша изразио је спремност да се стави под царску заштиту уко-лико му цар обезбеди наследну власт над северном Албанијоми слободу исповедања ислама. Јосиф II био је спреман да тоучини и чак обећао да му на располагање стави 100.000 дука-та за куповину војне опреме. Пашин задатак био је да са сво-јим трупама оде у Босну и тамо заједно са Аустријанцима уђеу борбу против Турака. На закључење овог уговора o савезни-штву у Скадар су, јуна 1788. године, послати царски послани-ци под вођством службеника државне канцеларије ВенцелаЕдлера фон Брогнара и капетана Лудвига фон Пернета. Ова-ко добро започети односи добили су, за цара, неочекиван и кр-

74

вав крај: чланови царске делегације убијени су по налогу паше21. јуна, на повратку из Скадра. Било је очигледно да je KapaМахмуд-паша ове преговоре са султановим противницима во-дио пре свега да би извршио притисак на османску власт да гапризна, што је потом и уследило. Kapa Махмуд-паша наконтога улази у рат на страни султана. Читава замисао o савезни-штву била је од почетка нереална, јер се царев план засниваона непоузданој заједничкој црногорско-албанској акцији. Јосиф IIје, са друге стране, погрешно оценио пашину позицију у Ска-дру. На контакте са хришћанским силама његови земљаци ни-су благонаклоно гледали, a многобројни противници су те кон-такте увек могли да искористе против њега. Везе са царом иРусијом биле су инструмент који је паша могао користити самокрајње опрезно и само онда када је ратна срећа била на странихришћанских сила — што дуго није био случај.

Убрзо након склапања мира (1791. односно 1792. го-дине) Kapa Махмуд-паша поново устаје против османске вла-сти, успева да се одупре новим турским походима, али ипак1794. године од шпанског амбасадора у Цариграду ЕлиоДораде Булињија тражи да се за њега заложи код султана. Оваакција коштала је пашу много новца, алЛ је 1795. окончанажељеним успехом. Признат од стране султана, Kapa Махмуд--паша је могао да се окрене свом старом плану да своју властпрошири на Црну Гору. Погинуо је 22. септембра 1796. го-дине на Морачи у борби са Црногорцима.

Kapa Махмуд-паша, у преписци са хришћанским си-лама називан и „кнезом од Албаније", тежио је вероватно то-ме да своје намесништво претвори у аутономну кнежевину.Подршку је тражио и нашао је у својим хришћанским подани-цима и тако ступио у везу са хришћанским државама и то несамо са Русијом и Аустријом, већ и Шпанијом, Венецијом ичак Папском државом. Папству је обећао да ће послати хри-шћанске трупе из Албаније као помоћ за борбу против Фран-цуза, a за узврат је добио право да на папској територији купивојну опрему. Контакте са Французима успоставио је 1795.године и они су му на располагање ставили официре и инже-њере да реорганизује сврје трупе и изгради утврђења у Ска-дру. У свом пашалуку он је подстицао трговину и занатство,сам је организовао жив промет дувана са Италијом, за шта му

75

je агент бир шпански конзул у Анкони Андреа Анђело Радо-вани. Радббани је по рођењу био Скадранин и брат барскогнадбискупа Ђорђа Анђела Радованија, који је такође посредо-вао за пашу. Да ли je Kapa Махмуд-паша заиста желео (ибио у могућности) да раскине баш све везе са Османскимцарством и оснује независну албанску државу, како се то по-некад тврди, не може се тачно доказати на основу до сада по-знатих извора.

Али-паша Јањински — Лав од Јањине

У отприлике исто време када и у северној Албанији,турска власт и у јужном делу земље почиње да губи контролу.Тамо је 1784. године вођа банди Али, пореклом из Тепелена,заузео град Делвино. Османска власт је накнадно одобрилаовај потез, будући да је претходни делвински паша био осум-њичен да одржава тајне контакте са Млечанима. Тако је Алипостао делвински паша, a 1785. и гувернер Трикале у Тесали-ји, na je као такав био задужен за обезбеђивање тесалско--епирских планинских пролаза. Својим учешћем у походу про-тив Руса 1787. године обезбедио је султанову наклоност, штому је добро дошло када је 1788. године освојио Јањину. При-знат је за намесника јањинског, a под тим именом Али-пашаЈањински касније се и прославио.

Вешто користећи слабост власти и ривалство локал-них властодржаца Али-паша се након тога домогао целе јужнеАлбаније и дела данашње северне Грчке. На врхунцу својемоћи, 1811. године, он је заједно са својим синовима поред Ја-њине владао и окрузима Трикала, Валона, Ђирокастро, Ти-рана, Охрид и Елбасан, што је била област са око пола мили-она становника. Жесток отпор његовом освајању пружило јесамо хришћанско племе Сулиота из јужноалбанско-епирскогприобаља. Њих је Али-паша успео да покори тек 1804. годи-не, после вишегодишњих борби у којима је племе искорењено.

Али-паша је у својој области владао као самосталнивладар. Kao и његов ривал у Скадру и он је располагао соп-ственом војском и малом флотом. Одржавао је и односе састраним силама. Прве контакте са Русијом успоставио је још завреме рускоаустријског рата против Турака 1789. године. Фе-

76

бруара 1791. године Али-паша је поручио руском конзулу наКрфу да је спреман да помогне Русима у њиховој борби противТурака уколико би га по окончању рата признали за независногвладара. Јуна 1791. године је чак припремљен савез којим јепредвиђено формирање руског протектората над поседима пашеод Јањине. Русија се при том обавезала да поштује исламскувероисповест, обезбеди Али-паши финансијску и материјалнупомоћ и регуларан војни корпус као пашину заштиту. Али-пашасе са своје стране обавезао да ће једнако третирати своје „грч-ке" (грчко-православне) и „турске" (муслиманске) поданике,да ће оформити мешовиту управу сачињену од „Грка" и „Тура-ка" и да ће у Русију послати једног од својих синова као гаран-та своје послушности и верности Русији. До склапања овог спо-разума, наравно, није дошло. Изгледа да је Али-паша, као иKapa Махмуд-паша од Скадра, преговарао са Русима како биизвршио притисак на актуелну османску власт.

Касније је паша од Јањине одржавао односе са Фран-цуском и Енглеском. Обе земље су у Јањини имале своје конзу-ле, Француска Франсоа Ш. А. Л. Пуквиља и Енглеска Вили-јама М. Лика, који су за собом оставили интересантна сећања навреме проведено у Јањини.

Али-пашини односи са султановом влашћу остали сузатегнути, али је све до 1820. године ипак успевао да избегнеконачан раскид. Те 1820. године султан Махмуд II одузео мује све титуле и препоручио да се са породицом повуче у Тепе-лене. Када су на њега кренуле трупе и појавила се турскафлота на епирској обали, он склапа савез са грчким устаници-ма. Две године је одолевао опсади Јањине. Тек јануара 1822.године био је принуђен да капитулира, повукао се у манастирна острву у Јањинском језеру, где је 24. јануара 1822. убијен.Нешто касније и његови синови гину насилном смрћу.

Сасвим је могуће да је и Али-паша Јањински, као нKapa Махмуд-паша Скадарски и Мехмед Али у Египту, којнје такође био Албанац пореклом, као крајњем циљу тежиостварању ентитета независног од султана. Упркос свим свире-постима које је починио над нпр. побуњеничким становни-штвом из Сула и Химаре, он није био непријатељски располо-жен према својим хришћанским поданицима и важио је запровинцијског властодршца отвореног за европске идеје. На

77

свом двору био је окружен европским официрима, грчким ле-карима, песницима и дервишима. Сматра се да је и сам припа-дао бекташком реду или му је барем био врло близак. Његоваборба против централне власти је без сумње била значајна започетке грчког националног покрета, док га Албанци присва-јају као једног од својих, заслужног што је утро пут стварањуалбанске националне државе. За разлику од његовог ривалаиз Скадра, Јањински лав, како га је штампа прозвала, дожи-вео је европску славу. Алберт Лортзинг га је изабрао каоглавни лик своје прве опере (Али-паша Јањински, 1824).

Албанија у време танзимата (1839-1876)

Да су све поменуте тежње провинцијских властодржа-ца за самосталношћу, које се нису појавиле само у Албанији већи у другим провинцијама, представљале опасност очувању Цар-ства било је јасно и у османској престоници. Већ крајем 18. ве-ка почеле су (углавном безуспешне) војне реформе. Под султа-ном Махмудом II (1808-1839), којем је 1826. успело дараспуштањем јаничарских јединица уклони главни ослонац кон-зервативне партије, уведена је реформа управе, која је обухвата-ла и управу по провинцијама. Султан је покушао да одузме мо-гућност управљања домаћој властели и повери је службеницимаиз централне управе, чиме је појачана тенденција ка централи-зацији. Ове промене наишле су у Албанији на отпор и то не са-мо до тада владајућих породица, већ су и широки слојеви ста-новништва били незадовољни, будући да нови службеници изцентра нису познавали ни језик ни обичаје у земљи.

До првих већих побуна против новог курса власти до-лази у северној Албанији. Тамо је од 1811. године као скадар-ски намесник службовао Мустафа-паша из породице Буша-тлија. Он се истакао још у борби против Али-паше Јањинског(који му је био шурак) и за то 1815. године добио везирскутитулу и власт над већином северно и централноалбанских ок-руга (поред Скадра, и Дебра, Дукађина, Елбасана и Охри-да). Међутим, након Али-пашине капитулације османскавласт више није видела никаквог разлога да и даље подржаваМустафу и ојачава његову моћ. Он се, са своје стране, већ

78

дуго није слагао са султановом централистичком политиком,na je одустао од борбе против грчких устаника. Године 1823.он са својим трупама напушта турску опсаду Мисолунгија ка-ко би, наводно, угушио устанак у Дебру. Када су Руси 1828.године интервенисали у корист грчких побуњеника султанМахмуд II му наређује да се прикључи војсци, али му и Русинуде да га признају за независног албанског владара уколикоостане неутралан. Мустафа-паша зато налаже својим трупамада лагано крену ка ратишту у Бугарској да би тамо стигле теккада су Турци већ били потучени.

Руси, наравно, нису имали намеру да остваре својаобећања, па су по склапању Једренског мира (1829) оставилисултану могућност да среди прилике у Албанији. A тамо јеМустафа-паша у међувремену ушао у савез са вођом босан-ских устаника Хусеин-капетаном Градашчевићем, званимЗмај од Босне, јер је у Босни подигнут устанак против рефор-ми јак готово као онај у Албанији. Тиме је турска власт изгу-била контролу над својим западнобалканским поседима, na jeМахмуд II морао да на устанике пошаље великог везираРешид-пашу са његовом војском. Велики везир успева да раз-двоји Босанце и Албанце и порази Албанце на Косову пољу1831. године. Мустафа-паша је морао да се повуче у утврђењеСкадар, одакле је турској опсади шест месеци пружао жестокотпор. Након што је од аустријског канцелара Метерниха тра-жио да за њега посредује код султана, предао се новембра1831. године, помилован је и додељено му је намесништво наднеком азијском провинцијом. Даље сe o њему ништа не зна.

Међутим, са победом над Мустафа-пашом Бушатли-јом нису престали и немири у Албанији. Нови султан АбдулМеџид I (1839-1861) отишао је, наиме, у реформама још ко-рак даље, na je 3. новембра 1839. године обнародовао Хати-шериф од Гилхане (декрет са својеручним султановим потпи-сом — Hatt-i Нитауип) којим је предвиђена правна једнакостсвих турских поданика, без обзира на веру, као и даље рефор-ме пореског, правног и војног сектора. Ове по себи неопходнепромене у времену танзимата (реформи) наишле су у Албани-ји на отпор не само муслиманског, већ и делова хришћанскогстановништва — a пре свих северноалбанских племена — којису страховали за своје привилегије. Већ 1843. године у Алба-

79

нији избија нови устанак при покушају османских власти да наоснову новог војног закона тамо регрутују трупе. После тогаАлбанци почињу постепено да се навикавају на ново уређење,али политика унутрашњих реформи која је Османско царствотребало да приближи Европи бива нагло прекинута једнимспољнополитичким догађајем: 2. јула 1876. године Србија иЦрна Гора објављују рат Турској.

Трговина u привредни живот за време Турака

Након што је цела Албанија постала турска започелаје интеграција земље у привредни систем Османског царства.И док су се раније житарице и остала добра у коњским това-

80

рима морали транспортовати до обале, одакле су се извозили,сада почиње развој локалних центара у унутрашњости земље,као што је то била рецимо Каваја. Привредни живот се посте-пено селио са обале у унутрашњост. У средњем веку врло ин-тензивна поморска трговина са западном Европом, поготоводржавама Апенинског полуострва, није била сасвим обуста-вљена, али свакако није више имала онај обим. На то су ути-цали многобројни турски ратови. Тек у 18. веку, када су Ал-банијом овладале домаће династије, старе албанске лукедобијају некадашњи значај. Градови као што су Валона, Драчи Скадар (спојени реком Бојаном са морем) постали су опетпривредни центри са сопственом производњом и развојемспољне трговине.

Спољна трговина оживела је убрзо после потписива-ња Карловачког мира (1699). Најпре је Драч био тај који јекао главна лука за трговину са Западом привлачио трговце изСолуна, Јањине, Елбасана и других градова. У њему су поно-во отворени млетачки и дубровачки конзулати, a први путсвоје конзулате отвориле су и Француска, Британија, Холан-дија и Аустрија. Венецијанци су, свакако, умели да ове пред-ставнике новопридошлих земаља држе подаље од утицајне зо-не. Они су своје активности морали да ограниче на лукуДрач, док су Венецијанци још 1706. године отворили поткон-зулате у Скадру, Љешу, Улцињу и Бару. Република св. Мар-ка је поново имала доминантан утицај у северној Албанији,што је венецијанског конзула Антонија М. Морана понукалода 1716. године ову област назове Венецијанска мала Индија(Picciole Indie dei Veneziani).

Млечани су у Албанији куповали највише кукуруз,маслиново уље, дуван, вуну, кожу и црну смолу, a продавалиштофове, робу од стакла и челика, као и оружје. Французи иАустријанци покушавали су да албанску трговину преусмере уСолун, Будимпешту и Беч, где не би морали да страхују одвенецијанске конкуренције. У појединим случајевима им је то иуспевало, као са (аромунским) трговцима из Москопоља, којису своју робу у другој половини 18. века углавном слали уБеч, где је такође настала аромунска трговачка колонија. Тр-говина у Драчу почиње да стагнира и постепено опада, ализато Скадар постаје све значајнији.

81

Успон Скадра, који је у 18. веку постао прави главниград Албаније, доводи се у везу са напредовањем породицеБушатлија, која је од 1751. до 1831. готово у континуитетуосвојила Скадарски пашалук. Бушатлије, као и друге породи-це које су припадале властелинском сталежу, a након распадатимар-система нису више имале никакве војне обавезе, почи-њу да инвестирају свој новац у трговину и занатство. Породи-ца Бушатлија је у првој половини 18. века постала највећипредузимач у северној Албанији, док су спољну трговину -изузев трговине дуваном — препустили трговцима из Скадра.Оваква политика била је погодна за настанак једног добросто-јећег домаћег трговачког слоја. За разлику од средњег векаалбанска трговина је сада углавном била у рукама албанскихтрговаца. У периоду 1741—1800. трговину са Венецијом води-ла су 804 трговца из Скадра, a њих 128 били су католици.Од осталих ту је било још око 200 трговаца из Улциња, 46 изТиране, 20 из Елбасана и само шест из Драча.

Преимућству Скадрана у трговини допринела је иуска повезаност са Улцињом. Улцињ су Турци освојили тек1571. године, a изградио га је злогласни гусарски вођа и ал-

82

жирски вицекраљ Улуч Али, пореклом из Калабрије, као упо-риште за гусаре из северне Африке. Становници Улциња ко-ристили су мале, али за маневрисање погодне бродове, углав-ном такозване фусте (лађе са две катарке и троуглим једрима)и бавили су се истовремено и пиратством и поморском тргови-ном. Венецијанци и остали јадрански суседи често су тешкомогли да разликују праву намену улцињских бродова. Међу-тим, у 18. веку поморска трговина добија примат над пирате-ријом. Тако је скадарским трговцима са улцињском флотом,која се колико је познато састојала од 250 до 300 бродова иукупно 4.000—5.000 чланова посаде, на располагању биоогроман транспортни потенцијал.

Током 18. века албански трговци почишу у већој мерида учествују и у транзитној трговини. Њихове активности обу-хватале су Балканско полуострво. Неки од њих редовно су пу-товали у Босну, Србију и саме дунавске кнежевине. Извознлису памук, свилу и кожу у Италију, a одатле увозили штофове ипроизводе од стакла, делом за сопствене потребе, делом затрансакције у унутрашњости Балкана. Одлазили су, такође, ина италијанске сајмове као што је онај у граду Сенигаља, ради-ли и насељавали се у италијанским трговачким местима каошто су Венеција, Анкона, Сенигаља, Васто и Ланчано. Такосе Албанија у 18. веку постепено поново приклучила европ-ском тржишту.

Почеџи писмености код Албанаца

Албанци не само да су приличо касно изашли наисторијску позорницу, већ се и њихова књижевна традицијајавља релативно касно. Надбискуп барски Guilielmus, подпсеудонимом Brocardus, 1332. године додуше извештава усвом путопису Directorium ad passagium faciendum да „иакоАлбанци говоре језиком потпуно различитим од латинског,они ипак користе латинско писмо у свим својим књигама" (Li-cet Albanenses aliam omnino linguam a latina habeant et diversam,tamen litteram latinam habent in usu et in omnibus suis libris). Haжалост, до данас није пронађена ниједна од ових раних књига.Први албански аутори — Ioannes Gazulus (математичар и

83

астролог, око 1400—1465), Marinus Becichemi (професор рето-рике у Падови, 1468—1526), Nicolas Thomens (професор фи-лозофије у Падови, 1456—1531), Michael Mazulus (песник ифилозоф, умро 1500) и Марин Барлети — нису се служилиматерњим језиком, већ су писали на латинском. Свим помену-тим ауторима заједничко је да су деловали у Италији, где су ииздавали своја дела. Скендербегов животопис, којег је напи-сао Барлети, први пут се појавио 1508. у Риму.

Штампање албанске књижевности у Италији

И прва књига на албанском језику појавила се, нај-вероватније, у Риму, и то прилично рано — 1555. године. Речје о издању од 188 страна под насловом Messale, ca литургиј-ским текстовима. Као аутор наведен је свештеник по именуЂон Бузуку, који је — судећи по језику — био пореклом сапростора између Скадра и Бара. Ову књигу је тек 1740. го-дине открио албански прелат Ђон Николе Казази у библио-теци Конгрегације за пропаганду вере. Она се данас, каоуникат, чува у Ватиканској библиотеци. Дело је штампанолатинским писмом, са неким посебним знацима који би моглибити позајмљени из ћирилице.

У овом „Алфабету католичких писаца севера" штампа-ни су потом сви остали рани албански списи. Они су најпре би-ли намењени искључиво за црквену употребу. Године 1592. уРиму се појавила Веронаука (Dottrina Christiana — Embsname eKreshtere) Луке Матаранга. Реч је, наиме, о преводу у то времеврло распрострањеног катехизиса шпанског језуите Дијега Ле-десма, делу од свега 28 страна, које је за албанску историјукњижевности било вишеструко значајно. То је пре свега биопрви катехизис на албанском језику, чији су садржај Dottrina иједна Canzone Spirituale која важи за први пример албанске пое-зије, а уједно представља најстарији нама познати текст на ита-лоалбанском наречју. Матаранг је био из места Пјана дели Ал-банези и радио је тамо као свештеник до смрти 1619. године.Из тога је већ јасно да се албанска књижевност развијала исто-времено на обе стране Јадранског мора — у албанској матици идијаспори у јужној Италији. Старија албанска историја књи-жевности незамислива је без италоалбанских писаца. Хроноло-

84

шки следе опет аутори из државе матице, све католички духов-ници, Пјеtp Буди (1566—1623), рођен у Матију, образовање јестекао на Collegium Illyricum-y у Лорету; 1621. године постајебискуп северноалбанске диецезе Сапа-Сарде. Буди није писаосамо иитересантне извештаје o црквеном и животу у севернојАлбанији, већ је и активно учествовао у албанском покрету заослобођење од турске власти. Он је 1618. у Риму објавио ал-бански превод дела Dichiarazione piu copiosa della DottrinaChristiana језуитског кардинала Роберта Беларминија, којем jeдодао неколико верских песама. Такође у Риму 1621. излазеалбански Преводи дела Rituale Romanum и Specchio di confessioneЕмерија де Бониса. У преводу овог другог дела додао je Discor-si spirituali на 68 страна, „веома корисне за оне који не разуме-ју ни један другн језик осим матерњег албанског" (utilissimi aquelli сће non intendono altra lingua, che la materna Albanese).

До сада наведена дела представљају литературу заверску употребу за којом је у католичкој северној Албанијибила велика потражња јер су само ретки свештеници ималимогућност да се образују у иностранству.

Следећа књига је нешто другачије природе, иако је безсумње и она служила за свакодневну употребу. Године 1635. уРиму се Појавио Dictionarium Latino-Epiroticum. Аутор овог пр-вог албанског речника био је Франг Барди (Franciscus Blan-chus). Барди, који je био из околине Скадра, студирао је у Ло-peтy и Риму, a 1635. постао је бискуп Сапа-Сарде. Његовречник има 222 стране са укупно 5.640 појмова, a садржи и пр-ву збирку израза на албанском. Како се дуго после објављивањаовог речника није појавило ништа слично, Бардијев речник биоје врло тражен и имао неколико издања. Убраја се, између оста-лог, и у прва издања која су изашла из вишејезичне штампаријеКонгрегације за пропаганду вере, основане 1626. године. Саједним јединим изузетком, ова је штампарија штампала све штоје у наредних 140 година написано на албанском језику. Зато јењен значај за албанску културну историју огроман.

Једини поменути изузетак био je Cuneus Prophetarum deChristo Salvatore mundi et eius evangelica veritate, штампан у Па-дови 1685. године. Аутор овог првог оригиналног дела албанскекњижевности био је Петар Богдани, Албанац са Косова. Богда-ни је студирао на Collegium lllyricum-y у Лорету, и на колеџу

86

Конгрегације за пропаганду вере у Риму; 1656. године постао јескадарски бискуп, али своју службу сигурно није успевао да оба-вља јер је активно учествовао у албанском побуњеничком покре-ту за време Критског рата. Због тога је био принуђен да се уалбанским планинама склони од Турака. Године 1677. он заме-њује свог рођака Андреју Богданија на месту надбискупа скоп-ског, али и тамо долази у сукоб са властима, након чега је мораода бежи у Италију, где се настанио у Падови и у кардиналуГрегоргију Барбаригу нашао великодушног покровитеља који јевероватно финансирао и штампање његове књиге. БогданијевCuneus, који се појавио у двојезичном, италијанско-албанском,издању требало је да демонстрира предности хришћанске рели-гије у односу на ислам и да у то убеди у првом реду своје неукеземљаке. Књига се састоји из два дела: први је старозаветни идоноси легенду o постању, животописе и казивања проповедни-ка; други обрађује живот Исуса Христа. У њој је много ученихцитата, између осталих и хебрејских и арапских, a аутор у свемуправи поређења са исламом, који је сигурно добро познавао.

У годинама после тога није се — изузев поновљених из-дања — штампало ништа на албанском језику. Тек 1706. годинепри Конгрегацији за пропаганду вере појављује се једно ново иврло интересантно дело: списи првог албанског националног са-бора из 1703. којег је водио надбискуп барски и апостолски ви-зитатор за Србију, Албанију, Македонију и Бугарску ВинћенцоЗмајевић. Змајевић је био Далматинац, али посебно приврженАлбанцима, чак и када је са службом касније пребачен у Задар.Захвалујући њему основана је између осталог и албанска коло-нија Арбанаси у околини Задра, која постоји и данас.

Ова акта појавила су се у паралелном издању на ла-тинском и албанском: Concilium Albanum provinciale sive natio-nale/Koncili Provinciaali o Kuvendi i Arbenit. Сабор je имао за-датак да отклони неправилности у црквеном животу које јеЗмајевић утврдио за време својих визитаторских путовања поАлбанији. Ту се пре свега радило o заустављању прогресив-ног ширења ислама. Декрети које је донео Сабор деле се у че-тири групе: 1) општа верска питања, посебно однос хришћанаи муслимана, 2) свете тајне, и забрана крштавања код мусли-мана, 3) бискупи и бискупије и 4) клер. Декрети су остали наснази до средине 19. века.

87

Конгрегација за пропаганду вере је 1716. годинештампала прву граматику албанског језика Osservazioni gram-maticali nella linqua albanese. Аутор je био фрањевац Фран-ческо Мариа де Лече, који је деценијама живео у Албанијикао мисионар. Граматика је имала и језички водич са изразимаза поздрав, фразама итд. Штампана је у неколико издања исве до средине 19. века служила је за учење албанског.

Последња албанска књига коју је Конгрегација запропаганду вере издала у 18. веку била je Dottrina Cristiana(Хришћанско учење) Ђона Николе Казазија; овај аутор јеиначе открио Бузукуово дело Messale. Последње дело на ал-банском језику штампано у 18. веку у Италији није припадалоцрквеној употребној литератури, већ је то била прва књига по-езије у албанској историји књижевности. Реч je o Ж и в о т усвете Девице Марије (Gjella e Shen Merise Vigjer) Ђулија(Јона) Варибобе, која се појавила 1762. године у некој непо-знатој штампарији у Риму. Варибоба је био италоалбанскисвештеник из манастира Св. Ђорђо Албанезе (покрајинаКонсенца), који је због љубавне афере по казни премештен уРим. Тамо, у римском егзилу, он пише химну Богородици, aта химна је уједно била и химна албанском језику.

Пред крај 18. века албанска издања се више нештампају искључиво у Италији, већ и у Хабзбуршкој монар-хији, Румунији, Бугарској, Грчкој, Египту и Турској. У другојполовини тога века католички свештеници постепено губепримат као аутори, a преведена литература се полако повлачипред оригиналним делима. У време „националног препорода"у први план избијају световни аутори — католици, православции муслимани, иако је католички клер и даље имао највеће уче-шће у духовном животу Албанаца.

Албански текстови писани грчким писмом

У 18. веку, a делимично и нешто раније, било је поку-шаја да се албански пише грчким и арапским (турским) словима.Тако је један од најранијих албанских језичких споменика запи-сан грчким писмом — перикопа из Јеванђеља по М а т е ј и , у 15редова, сачувана у грчком рукопису у библиотеци Амброзијанау Милану. Процењује се да је настала негде крајем 15. или по-

88

четком 16. века. Крајем 17. века извесни Anonymos из Елбасанаписао је алфабетом који је био базиран на грчким словима; сачу-вано је 58 страна црквених текстова. И остали православни ал-бански аутори, као што је Тодор (Тодри) Хаџифилипи, генералДаскал Тодри, Теодор Учитељ. Даскал Тодри (око 1730—1805)родом је такође био из Елбасана, града који је у то време дожи-вљавао привредни процват. Студирао је на москопољској Новојакадемији, основаној 1744. године. Москопоље у оно време јебио културни центар православног дела Албаније. Град је имаооко 40.000 становника (углавном Аромуна), 26 цркава, једнугрчку штампарију и поменуту академију, на којој се није изучава-ла само теологија, већ и филозофија, старогрчки, математика ифизика. Од Тодријевих дела сачувани су албански преводи изХораријума и Хризостомове литургије.

Остали албански преводи са грчког, писани посебнималфабетом углавном позајмљеним из грчког, налазе се у тзв.Бератском кодексу (око 1789). Није сасвим јасно која је биласврха ових албанских рукописа писаних грчким писмом, али јемогуће да су служили еманципацији албанског језика у односуна грчки или пак као помоћно средство у настави грчког заалбанске ђаке — као што је то случај са букваром којег су при-редили Тодорос А. Кавалиотис и Магистер Даниел (ДанилХаџиу). Обојица су били из Москопоља, вероватно аромун-ског порекла, наставници на Новој академији. Њихови ново-грчки буквари имали су тројезичне односно четворојезичнеглосаре (грчко-албанско-аромунски/бугарски) и штампани суу Венецији (1770. то јест 1802. године).

Муслиманско-албанска књижевност

Будући да је Албанија готово пет векова била деоОсманског царства, a већи број њених становника примиоислам, Албанци су више од осталих балканских народа подле-гли турско-оријенталном културном утицају. Taj утицај нијеобухватио само језик и материјалну културу, већ и књижевностваралаштво Албанаца, те је тако условио настанак аутен-тичне муслиманско-албанске књижевности.

У првим вековима турске владавине муслимански ал-бански писци су писали најпре на турском, арапском или пер-

89

сијском језику. Сузи из Призрена (умро 1524), аутор је епаo делима извесног Михологлу Али-бега; његов савременикМесихи из Приштине (1470—1513) спада у оне који суобновили турско песништво; Јахја бег Дукађини, поносни по-томак племићке породице, аутор је турског Дивана (збиркепесама) из средине 16. века. Албанског порекла (из Корче)био је и Кочи-бег (умро око 1650), аутор државно-теорет-ских списа, звани „турски Монтескје". Сви ови аутори живе-ли су и стварали у османској престоници где су имали својучиталачку публику.

У самој Албанији био је мали број оних који су владалиоријенталним језицима у тој мери да су могли да читају књи-жевна дела, a камоли да на њима пишу. Арапско писмо је,ипак, међу муслиманима било врло распрострањено, те је у 18.веку почело писање на албанском арапским писмом. Тако је на-стала албанска аљамиадо књижевност (иначе првобитно шпан-ско-португалска књижевност писана арапским писмом). Нај-старији пример за то је песма посвећена кафи коју је написаоизвесни Мучизаде 1724. године. Први значајан писац албанскеаљамиадо књижевности био је Ибрахим Незими, познат и подименима Незим Берати и Незим Фракула (умро 1760). Одонога што је написао сачуван је, поред турске и персијске пое-зије, и један албански диван. Незими се сматра и првим пред-ставником сатиричне поезије у албанској књижевности. Нзеговсавременик Сулејман Наиби (умро 1702), припадник бекта-шког реда, такође је написао један албански диван, али је он из-губљен за време Другог светског рата. Једним од најплоднијихпредставника албанске књижевности писане арапским писмомсматра се Хасан Зико Камбери. Он је био из Старја код Ко-лоње, a тачан датум његовог рођења и смрти нису познати (не-где крајем 18. и почетком 19. века). Камбери је за собом оста-вио више од 60 песама углавном религиозног садржаја, међуњима и први албански Мевлуд (песма o рођењу пророка Муха-меда) и религиозне химне (ilаhi). Међу његовим световним пе-смама истичу се Султанов рат (Seferi humajun) — са описимаборби са Аустријанцима код Смедерева 1789. године, у којимаје учествовао и сам песник — и Новац (Раrаја). Мухамет Чами,познат и као Мухамет Кичику (1784—1844), омогућио је ула-зак романтичног епа и приче у стиху у албанску књижевност.

90

Његова најзначајнија дела су Ервехеја (Erveheja) и Јусуф uЗулејха (Jusuf e Zelihaja). У 19. веку настаје и албанска бекта-ши књижевност на арапском писму, која је обрађивала шиитскетеме. Главни представници су Далип Фрашери, чији еп у сти-ховима Башта (Hadikaja) има 65.000 стихова и бави се бит-ком код Кербеле и његов млађи брат Шахин Фрашери са сво-јим епом Митарнамеја (Myhtarnameja) такође посвећенимтрагичним догађајима из Кербеле.

Коришћење арапског писма у писању на албанскомполако се замењује латиницом у време националног препоро-да. У албанској држави формираној 1912. године појавиле сусе публикације исламске верске заједнице на латиници. Самоје још код Албанаца у Југославији у периоду између два свет-ска рата у употреби још био арапски алфабет.

Књижевно стваралаштво Албанаца не може се зами-слити без аљамиадо књижевности. Под утицајем турских,персијских и арапских узора она је у албанску књижевностунела нове форме, оријенталну компоненту и трајно на њуутицала. Аутори као што су Наим и Сами Фрашери, који ва-же за најзначајније представнике књижевности националногпрепорода Албанаца, припадали су у подједнакој мери и за-падној и источној култури.

91

5 НАЦИОНАЛНИ ПРЕПОРОДКОД АЛБАНАЦА (1878-1912)

„Рилиндија" у албанским историјским списима означа-ва период у којем Албанци почињу да се формирају као модер-на нација и да се политички организују. Сам термин, познат изисторија других балканских народа (код Хрвата и Срба гласи„препород", код Бугара „вузражане"), производ је романтичар-ског тумачења историје и, барем код Албанаца, није сасвимоправдан. Рилиндија, наиме, претпоставља постојање одређенетворевине, у овом случају албанске државе пре турског осваја-ња, државе на чију традицију би се могло позвати при стварањуалбанске националне државе 1912. године, као што је нова срп-ска држава наставила традицију средњовековног царства Нема-њића. Код Албанаца у средњем веку није основано такво цар-ство, a није било ни албанске националне цркве која би крозтурско време очувала средњовековну државну традицију. Онису морали да се позову на лик Скендербега, борца против Ту-рака, који је у 19. веку уздигнут до националног симбола свихАлбанаца без обзира на њихову верску припадност.

Од Сан Стефана

до Берлинског конгреса (1878)

Године 1875. у Босни избија устанак. Узроци тогустанка били су социјалне природе: православни сељаци устајупротив својих муслиманских властелина. Одређену улогу усвему томе одиграла је, ипак, и великосрпска пропаганда. Ср-бија и Црна Гора, које су немире у Босни хтеле да искористекако би прошириле сопствени утицај, објавиле су 2. јула 1876.

92

године рат Турцима. Оне су се сложиле да свему треба дапретходи устанак Срба у Босни и Санџаку и Црногораца уХерцеговини и Албанији, чиме је наговештена и планирана по-дела територија. И Србија и Црна Гора, као и сами устаници,полагали су реалне наде у подршку Русије, будући да је јавномњење у Русији, које је било под снажним утицајем пансло-венских идеја, тражило рат. Русија је извршила мобилизацијуи 24. априла 1877. године ступила у рат, у којем су Срби иЦрногорци до тада имали мало успеха. Уласком Руса у рат, aнешто касније и Румуна, долази до обрта који се завршава вој-ним поразом Турака код Истанбула. Примирје је склопљено31. јануара 1878, a након тога и уговор у Сан Стефану 3. мар-та 1878. године (Јесиљкоу, данас истанбулски аеродром).

Овим уговором признат је пуни државно-правни су-веренитет Србије, Црне Горе и Румуније. Бугарска је изашлакао аутономна кнежевина обавезна да плаћа данак султану, aњене границе протезале би се од Црног до Егејског мора и назападу иза Охридског језера. Бугарској је требало да припад-не и део области насељене Албанцима (нпр. Корча). Србија иЦрна Гора су такође прошириле своје границе, при чему је топроширење захватало и територију насељену Албанцима.

Уговор из Сан Стефана је, међутим, наишао на енергич-ни отпор Енглеске и Аустроугарске које су приговориле да Руси-ја не може сама да одлучује o питањима од европског интереса.

Оне, пре свега, ни у ком случају нису хтеле да дозволестварање великобугарске државе под руским протекторатом, пасу иницирале одржавање једног европског конгреса на којем бисе ревидирале спорне одредбе. Конгрес је по жељи Руса одр-жан у Берлину, a почео је 13. јуна 1978. године. Председавао јекнез Бизмарк. Када је после четири седмице конгрес окончан,границе повучене у Сан Стефану биле су кориговане: није ство-рена велика Бугарска, већ је нова бугарска држава ограниченауглавном на „дунавску" Бугарску. Македонија је остала турска.Марицатал са Пловдивом постао је, као Источна Румелија,аутономна провинција Османског царства са хришћанским гу-вернером. За разлику од тога, Берлински конгрес је свим бал-канским државама донео проширење граница и то делом науштрб територија на којима је живео знатан број албанског ста-новништва, или је оно чак било већинско: Црна Гора је добила

93

област Плав—Гусиње—Бар са припадајућим обалским појасом(без Улциња); Србија је добила Куршумлијску и Врањску на-хију. Новопазарски санџак — такође делом насељен Албанцима— војно је запосела Аустроугарска. Грчкој је такође обећанопроширење територије, али је нове границе требала да одредипосебна комисија, па се и овде могло страховати да ће променеићи на рачун територија које насељавају Албанци.

Берлински конгрес узео је на сваки начин у обзир ин-тересе свих балканских народа, изузев албанског, и то не самозато што Албанци нису себи нашли заштитника у некој од си-ла, већ и зато што је порицан и сам опстанак албанске нације.Пресудна за такав став могла је бити чињеница да је већинаАлбанаца примила ислам и у ратовима била лојална власти,што је био случај и у последњем рату. За европске државникеАлбанци су били Турци, па иако је и у 19. веку у Албанијисвакако било устанака, они су увек били усмерени против по-јединачних мера власти, a не против Царства као таквог. Ве-ћина Албанаца је у султановој власти видела пре свега гаран-та очувања свог националног опстанка пред амбицијамасуседних хришћанских држава које су се у међувремену оса-мосталиле. Али, све се то променило 1878. године када јеобласт коју су насељавали Албанци требало да припадне баштим суседним државама, a Турска се показала сувише слабомда то спречи.

Призренска лига (1878—1881)

Отпор Албанаца планираној подели територија јавиосе убрзо након Санстефанског мира. Иницијатива је потеклаод домаћег централног комитета за одбрану права албанскенације (Komitet Qendror per mbrojtjen e te drejtave te kombesiseshgiptare) којег je у Истанбулу основала неколицина угледнихАлбанаца. Чланови тог комитета били су високи државнислужбеници и интелектуалци, како муслимани тако и хришћа-ни. Истанбулски централни комитет, чије је формално тајнеактивности османска власт благонаклоно толерисала, издао је30. маја 1878. године проглас у коме се каже: „Наша највећажеља је да са својим суседима Црном Гором, Грчком, Срби-

94

јом и Бугарском живимо у миру. Не тражимо и не желимоништа НЈИХОВО, али смо одлучни да задржимо оно што je Ha-rne. Албанска земља треба да остане Албанцима!"

Како би координирао даље акције, истанбулски цен-трални комитет сазвао је скупштину у Призрену. У Бајракли--џамији у Призрену окупило се 10. јуна 1878. године четрде-сет троје људи; од њих су 38 били муслимани, пет хришћани.Већина учесника била је са Косова, из северне Албаније иМакедоније, a било је и неколико муслимана из Босне, Хер-цеговине и Санџака. Скупштина је донела одлуку o стварањуАлбанске лиге (Lidhja shqiptare), која je no месту у којем јеоснована прозвана Призренска лига (Lidhja e Prizrenit). Ли-гом je руководио Централни комитет у Призрену, a за пред-седника је одређен Иљаз Дебар. На појединим албанским те-риторијама формирани су локални комитети Лиге.

Лига је одлучила да на жеље албанског народа, којеевропски политичари нису испоштовали, скрене пажњу на дваначина: оружјем и апелима представницима великих сила оку-пљеним у Берлину. Лига је основала и сопствене снаге са за-датком да спрече заузимање албанске територије од странеЦрногораца и Срба. У тим снагама није било само муслимана,већ и католика из планинских племена, у првом реду Мирди-та, под вођством Пренка Биб Доде.

Скадарски комитет Аиге имао је у свом чланству јед-нак број муслимана и католика. Првог дана заседања Берлин-ског конгреса 13. јуна 1878. скадарски комитет је британскомпремијеру Дизраелију (лорду Биконсфилду), који је у Берли-ну предводио делегацију своје земље, послао Меморандум.Албанци су се определили баш за Енглеску јер су се Британ-ци највише супротставили превеликом слабљењу турске пози-ције и ширењу руског утицаја на Балкану. У Меморандуму јебило речи o томе да су Албанци једини балкански народ чијеинтересе у Берлину нико није заступао, да они немају соп-ствену владу, али не желе да их даље заступа турска власт,јер су самосвојан народ са сопственим језиком и традицијомкоји, додуше, припада различитим религијским заједницама,али није заборавио заједничко порекло. Kao што не желе дабуду Турци, Албанци су се супротставили и тежњама да будуСловени, Грци или Аустријанци.

95

Снажан антисловенски акценат овог документа вишеје него јасан: Црна Гора постављена је као руска предстражана Јадрану, па се сматрало да би независна албанска државапод домаћом династијом била зид против словенске експанзи-је и могла да буде корисна за одбрану западне Европе.

Није познато да ли је Меморандум утицао на британ-ско гледиште, нити да ли је изражавао став целе Лиге или,пак, само њене скадарске филијале. У прилог овом потоњемиде то да је Централни комитет Лиге 20. јуна послао једандругачији меморандум кнезу Бизмарку, аустријском министруспољних послова Андрашију и лорду Биконсфилду, у којем јесамо била изражена жеља за аутономијом у оквиру Османскогцарства. Нешто слично било је садржано и у Правилима лиге

96

(Kararname) која су објављена 18. јуна 1878. године. По њи-ма, Лига је била муслиманска организација заснована на ше-ријату (исламском религијском праву). Султанова права суизричито призната, a као циљеви Лиге наведено је следеће: данема уступања територија Србији, Црној Гори и Грчкој, дасве албанске територије које су Србија и Црна Гора већ зау-зеле врате, да се пошаље изасланик на Берлински конгрес, дасе тражи широка аутономија Албаније без слања регрута цен-тралној власти и да нема плаћања дажбина.

Један препис ових правила послат је султану, a другиБерлинском конгресу. Ни са једне ни са друге стране није би-ло званичне потврде o томе. Турска власт била је приморанада оружаним путем спроведе закључке Берлинског конгреса,иако су они били противни њеним интересима, што је тешкасрца и учинила.

Црна Гора

Августа 1878. године Мехмед Али-паша, по рођењуНемац, био је делегиран у комисију која је требало да утврдинову турско-црногорску границу. Када је стигао у Ђаковицу(Gjakova, данас на Косову) Албанци су га ухватили и убили.Трупе из његове пратње, које су чинили углавном муслиман-ски Албанци, оклевале су да уђу у борбу са својим сународ-ницима. У једном допису међународној граничној комисијиЛига је после овог догађаја из Гусиња поручила да се без ње-не сагласности ни један педаљ албанске земље не сме датиЦрној Гори. Спор око уступања територије Црној Гори, тј.углавном око нахије Плав—Гусиње, трајао је око годину дана.Августа 1879. Црна Гора је затражила да се турске трупе јошпре тачног утврђивања границе повуку са спорне територије.Турци су почели повлачење и апеловали на муслиманско ста-новништво да не пружају отпор црногорским снагама. Онимакоји су хтели да се иселе била је обећана земља у Македонији,на Косову и у околини Скадра, као и гарантовано ослобађањеод свих дажбина у наредних десет година. Само што су сеТурци повукли, у Гусињу се се окупиле специјалне трупе Ли-ге под вођством Али-паше Гусињског. O снази ове војске по-стоје опречне процене и крећу се од 6.000 до 15.000 људи.

97

Али-паша је био пореклом из Плава и имао је поседе у Гуси-њу. На његовом примеру види се колико су по питању усту-пања територија били снажно испреплетени лични и политич-ки интереси. Децембра 1879. и јануара 1880. године долазидо окршаја између црногорских трупа и војске Лиге, оконча-них поразом Црногораца. Након тога црногорска власт оду-стаје од плана насилног освајања области Плав—Гусиње.

Како се преузимање ове територије могло извести са-мо правим војним походом против албанских побуњеника,италијански амбасадор у Турској, гроф Луиђи Корти, дао јекомпромисни предлог (тзв. Кортијев компромис): да ЦрнојГори уместо области Плав—Гусиње припадне појас око Цијев-не (Сет), који је обухватао две трећине области католичкогплемена Груда и делове територије племена Хоти и Кељмен-ди. Међутим, план је наишао на одлучан отпор планинскихплемена северне Албаније. Црногорци су ту област требалида преузму 22. априла 1880. године, али су их Албанци пред-ухитрили — чим су се Турци према споразуму повукли, трупеЛиге заузеле су ту територију. Сада велике силе у једној ко-лективној поруци траже од Турака да ту област поново оку-пирају и потом предају Црној Гори. Међутим, у Тузију су се

98

(данас Црна Гора) у међувремену окупили наоружани при-падници католичких планинских племена, Мирдита, као имноги муслимански Албанци. Крајем априла 1880. године би-ло их је око 10.000, a очекивао се и долазак већег броја му~слимана из централне Албаније. Када је претило да Кортијевкомпромисни предлог због албанског отпора пропадне, Енгле-зи су предложили да Црна Гора добије Улцињ са приобаљемсве до реке Бојане. После тога, 26. јуна 1880. године великесиле траже од Турске да или спроведе предају области окоЦијевне или прихвати нови предлог. Турци 19. августа изра-жавају спремност да предају Улцињ.

Улцињ је тада био чисто албански град, са претежномуслиманским становништвом. Чим је објављена планиранапредаја територије, у Улцињу је образован Комитет Лиге којиодмах преузима власт у граду. Извршене су и припреме зањегову одбрану. Како турска регионална власт није ништапредузела да Улцињ преда Црној Гори, велике силе се одлу-чују да демонстрирају снагу своје флоте. Почетком септембрасе у луци Груж (данас је то део Дубровника) окупља интер-национална флота од три француска, два енглеска, двааустријска, два италијанска, једног руског и једног немачкогброда. Када су, поврх тога, још и Енглези запретили заузима-њем Измира здруженом флотом, турска власт је пожурила даим се прикључи и наложила регионалним властима Скадра даприпреме предају Улциња. Турска војска је напала Улцињ 23.новембра 1880. године и освојила га након четворочасовнеборбе са трупама Аиге. Црногорске трупе улазе у град 26.новембра 1880. године.

Предаја осталих територија са албанским живљем,предвиђена Берлинским уговором, протекла је релативно брзои без проблема. Области додељене Србији (Куршумлија иВрање) одмах су заузеле српске снаге. Албанци који су таможивели готово су у у потпуности исељени и повећали су број-ност незадовољног албанског становништва на Косову. Лигаје овде стављена пред свршен чин. Морали су се помирити сааустријским заузимањем Новопазарског санџака. O новимтурско-грчким границама водили су се преговори који су за-вршени тек 24. маја 1881. године. Од области у којима је би-ло Албанаца Грчкој су припали град и област Арта.

99

Тиме су након три године реализовани закључциБерлинског договора. Албанска лига је у борби против преда-је територија имала успеха само са малом Црном Гором, a нитај успех није био прави, јер је Албанцима успело само то дапредају једне области замене предајом друге. Ипак, период1878—1881. представљају године одлучујућег значаја за новијуалбанску историју. У те три године код Албанаца се развијанационални покрет, a европска јавност први пут постаје свеснапостојања албанског питања.

Тежње за аутономијом

За већину Албанаца Турска је заказала у одбранињихових националних интереса, те су сматрали да се озбиљ-није морају сами побринути за то. Зато је било неопходно из-борити највећу могућу самосталност области које насељавају, aкоје су у прво време свакако морале остати у оквиру Осман-ског царства. Оно чему је политичко вођство Албанаца тежи-ло била је аутономија албанских провинција.

Већ 27. септембра 1878. године у истанбулским новина-ма Тумач Истока (Tercuman-i sark), чији je одговорни уредникбио Албанац Сами Фрашери, објављен је програм аутономије заАлбанце. Према њему, требало је да се четири вилајета (Скадар,Косово, Битољ и Јањина) споје у „албански вилајет"; да службе-ници који ће тамо радити у управи говоре албански; да се два пу-та годишње одржава генерална скупштина вилајета; да службенијезик у њему буде албански, a да се турски користи само за ко-муникацију са централном влашћу; да се у вилајету оформи соп-ствена, албанска милиција. Овај програм за аутономију у основије одговарао захтевима политичких вођа из јужне Албаније. При-зренска лига, која је иначе више била заинтересована за борбупротив поделе територија, прикључила се овом програму у јесен1879. године, што само показује колико је ситуација у Албанијивећ била заоштрена и колико је неповерење према централнојвласти било и на самом Косову.

Колико је албанска борба против предаје територијаодговарала интересима турске власти (иако се то није званич-но признавало), толико њихова тежња за аутономијом није.Након што је жеља за аутономијом наишла на отпор центра-

100

листичких кругова у Истанбулу, Лига је почела да врши при-тисак на власт тако што је сама преузимала управу у албан-ским провинцијама. То се крајем 1880. године десило најпре уПризрену, a касније и у осталим градовима Косовског вилаје-та. Призренске снаге Лиге ушле су 4. јануара 1881. године уСкопље где је локални комитет Лиге преузео власт. Пришти-на је заузета 18. јануара. Регионална власт у Косовском вила-јету на тај начин је почетком 1881. дошла у руке Лиге.

Како би поново успоставила ауторитет на својој тери-торији, централна турска власт у побуњеничку провинцију ша-

101

ље снаге под командом Торгут Дервиш-паше. Он са око20.000 људи стиже у Скопље априла 1881. године и КомитетЛиге се предаје без отпора. После тога, он осваја железничкиправац Скопље-Косовска Митровица, a 22. априла владинетрупе преузимају Призрен, 5. маја Ђаковицу и нешто каснијеПећ. Вође албанске лиге су, са малим изузецима, интерниранеу удаљене провинције. Владавина Лиге, која се (виђено тур-ским очима) из једног покрета, толерисаног од стране власти,развила у непријатељску организацију окренуту против држа-ве, била је тиме окончана. Албанија је поново стављена подуправу централне власти.

Борба за к у л т у р н у еманципаџију

Након распада Лиге 1881. године Албанци су почелида увиђају да оружаном борбом не могу да изађу на крај сасуседним државама, великим силама, нити са турском влашћу.Оно што им није пошло за руком помоћу оружја, сада се хте-ло постићи „културном револуцијом" која је Албанцима тре-бала да пружи осећај да су и они, као и суседни народи, по-себна нација и да имају своју националну традицију. Вођствоалбанског националног покрета прешло је на оснивање албан-ских удружења, чија је делатност углавном била у областикултуре и образовања, у турском главном граду и дијаспори.

Kao прво удружење ове врсте у Истанбулу је 1879.године основано Друштво за штампање албанске литературе(Shogeria se te shtypuri shkronja shqip); y списима из тог временаоно je обично називано „Истанбулско друштво" (Shqoqeria eStambollii). За председника овог друштва, чији је назив касни-је промењен у „Светлост" (Drita), изабран је Сами Фрашери.

Тезе за спас домовине Самија Фрашерија

Сами Фрашери (1850-1904) најмлађи је од браћеФрашери који су у политичком и културном животу Албанијеу периоду препорода одиграли изузетно важну улогу. Послестечених основних знања у медреси у родном граду Фрашер

702

завршио је грчку Зосимеа гимназију у Јањини. У Истанбул од-лази 1872. године где ради у државној новинској служби. Ка-сније је био главни уредник разних турских дневних листова,на турском је писао романе, драме и научнопопуларне списе натеме из природних наука. Међутим, он је и писац читавог низашколских уџбеника на албанском. Најзначајније његово делона албанском језику без сумње је политички спис програмскогтипа Албанија. Шта је било, шта ј е с т е u шта ће бити.Тезе за спас домовине од опасности које j o j прете (Shqiperia.C'ka qene, c'eshte e c'do te behete. Mendime per shpetimt tememedheut nga reziket qe e kane rethuare). Дело се најпре појави-ло у Букурешту 1899. године, имало је више издања, a преве-дено је и на немачки (А. Тракслер, Беч, Лајпциг, 1913). Оводело, које и данас изазива полемике (турски научници тврдеда га није написао Сами Фрашери), може се сматрати поли-тичким манифестом читавог албанског националног покрета.

У првом делу Фрашери износи апотеозу албанскепрошлости и каже да су Албанци најстарији народ Европе,први су градили куће и уређивали њиве. Преци данашњихАлбанаца су, по њему, исти као и преци Пелазги од којих сунастали Илири, Епири, Македонци и Пригири. Овај „такостар и историјски тако интересантан и важан народ био јемногобројан и моћан. Југоисточна Европа, читаво Балканскополуострво и дунавске земље, дакле данашње Румунија иМађарска, острва Средоземног мора и Мала Азија били сунастањени старим Арнаутима." У време досељавања Словенаделови албанског становништва су словенизирани; Босанци иДалматинци, a посебно Црногорци, више су Албанци негоСловени. Под турском влашћу Албанци узимају примат; мно-ги од њих имали су високе положаје у војсци и власти. „Затосу Османлије и Арнаути тако добро функционисали у зајед-ници у којој су се нашли. Јер, ако су све оно што су Арнаутиволели — богатство, поштовање, оружје, коње, плен и слободу— нашли код Турака; a све оно што је Турцима требало — хра-брост, верност, неустрашивост пред смрћу — нашли су кодАрнаута." Албанци су, наводи Фрашери, увек радили за дру-ге, никада за себе. „Многа, изузетно велика дела остварилису Арнаути; ипак, овим славним људима увек су се дичилидруги народи, a диче се и данас. Пира и Александра Великог

103

Грци сматрају својима!" Албанци су се, по његовим речима,прославили и у науци јер „највећи филозоф старе Грчке, Ари-стотел, није Грк, већ Албанац". У корист саме Албаније ра-дио је једино Скендербег.

У другом делу Сами Фрашери анализира актуелниположај Албанаца. Поредећи њихов ранији положај под тур-ском влашћу, када им је било добро, сматра да их Турци на-кон увођења реформи третирају као робове. Албанци су чини-ли половину турске војске, али су давали само нешто више одједног процента официрског кадра. И док су Албанију ранијеводили Албанци, њоме сада управљају људи који су своје по-зиције купили новцем у Истанбулу, па сада пљачкају земљу.Албанци су окружени непријатељима који желе да распарчајуњихову земљу и поделе је међу собом. Са тим циљем користеи религију „како би их помоћу вере привукли на своју страну".Фрашери затим наводи да и Турци желе да отргну муслиман-ске Албанце од њихових земљака хришћана, али да то не радепаметно јер противећи се отварању албанских школа и штам-пању и ширењу издања на албанском они заправо раде за Гр-ке и Словене, дакле у корист сопствених непријатеља. „То суопасности за Албанију и Албанезе. Они морају да се заштитеод сатанских намера Турске, Грчке и Словена и морају насто-јати да их униште; они морају против њих бити јединствени."

У трећем делу свог списа Фрашери развија програм заспас отаџбине за коју мисли да ће пропасти заједно са Осман-ским царством. Турско царство, сматра он, више нема будућ-ности на европском тлу. За Албанију то значи велику опасностбудући да још није самостална. „Она стоји на трулим темељи-ма Турске и храни се из истог корења као и она. Са рушењемове велике руине срушиће се и Албанија и биће сахрањена подвеликим развалинама." Албанци, међутим, не смеју да пропад-ну заједно са Турцима. Они нису Турци и не потичу од ази-јатских народа, већ су најстарији народ у Европи. Морали бида се одвоје од Турака јер „мртвац се мора покопати, коликогод га волели". У одговору на питање на који начин Албанијаможе да избегне извесну судбину Турске, Фрашери сматра даАлбанци морају да се уједине, да окончају међусобне крвнеосвете и све снаге усредсреде на борбу за слободу Албаније.Циљ је најпре потпуна аутономија под турском врховном вла-

104

шћу. „Ми желимо да останемо под турским суверенитетом докгод постоји европска Турска и док год она не буде уништена ипрогнана не желимо се од ње никако и никада одвајати." Онсматра да је за очување албанске нације битно да сваки Алба-нац може да чита и пише на свом језику и да албански хри-шћани треба да се ослободе зависности од грчке цркве и ство-ре националну цркву са службом на албанском.

Фрашери потом даје детаљне предлоге како би треба-ло да изгледа будућа самостална албанска држава: на њеномчелу не треба да буде вођа, већ савет стараца. Kao центар изкојег ће се управљати треба да се формира нови град у цен-тралном делу земље и да се назове „Скендербегас", a његовостановништво треба да представља мешавину свих албанскихплемена. Предвиђена је и општа војна обавеза од 20. до 60.године, опште образовање од седме до тринаесте године,оснивање два универзитета, изградња албанске железничкемреже, градска самоуправа. Верске заједнице треба да будунезависне од оних у иностранству.

За ширење албанске књижевности

„Истанбулско друштво" је након краћег легалног по-стојања (забрањено је 1881) морало своје седиште да пребациу Букурешт, где је издавало часопис Светлост, касније пре-именован у Знање (Dituria). Када су мало затим штампање идистрибуција албанских књига забрањени, главни град Руму-није постаје културни центар албанске емиграције на Балкан-ском полуострву. Maja 1901. године ова букурештанска ал-банска организација донела је статут по којем њени члановитреба да допринесу националној независности своје земљерастурањем албанских публикација и писаним и усменим не-говањем свог матерњег језика. За двадесет четири године по-стојања (1881—1904) у штампарији букурештанског друштваодштампано је 25 албанских књига. Слична удружења форми-рана су и у Бугарској и Египту. У Софији је 1893. годинеосновано друштво „Чежња" (Deshira) које је од 1896. годинеимало своју штампарију и годишњи алманах Национални ка-лендар (Kalendari Kombiar). У Египту је као националноудружење Албанаца настало друштво „Унија" (Bashkimi). Be-

105

лики значај за ширење албанске књижевности имало је и Бри-танско библијско друштво, чија је филијала у Битољу билапотпуно у албанским рукама. Албански превод Библије, КОЈИје објавило ово друштво, било је дистрибуисано и након за-бране албанских публикација у Турској. Куповали су је не са-мо хришћани, већ и муслимани.

Упоредо са иницијативом за штампање и ширење лите-ратуре на албанском развијао се и покрет који је за циљ имаоотварање школа на албанском језику. До тада су у Албанијипостојале медресе, на југу православне богословије, a на северунеколико мисионарских школа. Настава у медресама била је натурском, у православним школама на грчком, a у католичкиммисионарским школама претежно на италијанском, осим кадаби их новчано потпомогла Аустроугарска. Пошто ђаци нису од

куће долазили са знањем ових језика, највећи део тих часоваодлазио је управо на њихово учење. У складу са тиме, и успех унастави је био слаб, поготово у поређењу са вишим образовнимустановама какве су биле Зосимеа гимназија у Јањини и фра-тарска гимназија у Скадру. Отуда је малобројни слој интели-генције тежио отварању основних школа на албанском. Прветакве школе отворене су осамдесетих година у јужној Албанијии то 1881. у селу Квесторат (округ Ђирокастро). Школу отва-ра Кото Хоџи, a 1885. у Вакифу Петро Нини Љуараси. Он јеизмеђу 1885. и 1890. године, и поред отпора Грчке православ-не цркве, отворио основне школе у читавом низу села ЈужнеАлбаније, за шта је добио финансијску помоћ од албанских тр-говаца из Румуније. Наиму Фрашерију 1886. године успева даод турских власти испослује дозволу за отварање прве албанскешколе у Корчи. Ђерасим Ћиријази je такође у Корчи отвориопрву албанску школу за женску децу.

Турске власти су у прво време толерисале малобројнеалбанске школе. Међутим, када се испоставило да су оне билеуточиште новог албанског национализма променио се и односвласти према њима. Тако су 1903. године албанске школе по-ново затворене, a публикације на албанском забрањене. To jeишло толико далеко да је било забрањено уопште писати наалбанском. Власти су отварале писма, претресале куће и та-шне Албанцима и хапсиле сваког KO je код себе имао нештозаписано на албанском. У томе се турска власт понашала истокао и Православна црква која је још 1887. године запретилада he екскомуницирати сваког ко буде као учитељ радио у не-кој албанској школи. Тако су чак и скромни покушаји Алба-наца да се у односу на остале балканске народе барем на пољукултуре еманципују у прво време остали без успеха.

Албански устании након распада Лиге

После 1881. године Албанци на локалном нивоу свевише испољавају своје незадовољство. Јављају се протестипротив новоуведених пореза, забране наставе на албанском,новог повлачења граница са суседним државама итд. Првиустанак након распада Аиге била је побуна северноалбанских

707

племена Кастрати, Хоти, Груда и Скрели у мају 1883. годинепротив демаркације нове границе између Турске и Црне Горе.Турске трупе угушиле су ову побуну. Марта 1885. године из-бијају немири у призренској области након покушаја Туракада уведу нове порезе. Албанци успевају да ослободе затворе-нике из градског затвора у Призрену. Код Феризаја (данасУрошевац) турске снаге успевају да сломе отпор Албанаца.

Све гласнији постају и захтеви за аутономијом, па та-ко октобра 1896. године муслимански и хришћански Албанцииз Битоља великим силама шаљу петицију у којој се наглаша-ва да су Грци, Бугари и Срби у прошлости увек уживали за-штиту и подршку Европе, док са Албанцима то није био слу-чај. Албанци не желе да буду привилеговани у односу наостале народе, нити желе одвајање од Турске. Они само желеда им се пружи могућност да живе као Албанци. За остваре-ње тога неопходно је да буду испуњене следеће претпоставке:1) уједињење албанских вилајета у област са јединственомуправом и Битољем као главним градом; 2) на места службе-ника нижег и средњег ранга треба поставити особе које, поредтурског, говоре и албански; 3) тридесеточлана генералнаскупштина новог албанског вилајета треба да се састаје редов-но у Битољу и да њоме председава валија (управник вилаје-та); 4) увођење наставе на албанском; 5) укидање војне слу-жбе у европским провинцијама Турске и 6) потпуна верскаслобода и слобода употребе језика.

Протести се 1896. године јављају и у централној Ал-банији. Становништво Елбасана обратило се властима са зах-тевом за снижење пореза и дозволу увођења албанске наставеу јавним школама. Међутим, у време грчко-турског рата1897. године за прикључење Крита Грчкој Албанци су ипакбили лојални и борили се на страни својих владара, a противГрчке. Нешто касније уједињују се муслимански Албанци Ко-совског вилајета и Битоља у борби против македонског покре-та за независност, предвођеног Македонском револуционар-ном организацијом.

Јануара 1889. године у Пећи састало се 450 албан-ских делегата са Косова и из Македоније, који су донели од-луку o оснивању удружења под називом „Заклетва" (Beše)или „Пећка лига" (Beselidhija a Pcjes). За председника je иза-

709

бран Хаџи Мула Зека. Ово удружење требало је да обновиПризренску лигу и имало је, као нешто раније и она сама, двациља: да се супротстави обновљеној расподели територија на-сељених Албанцима од стране суседних земаља и да се избо-ри за аутономију албанских вилајета. У позадини свега тогабило је „македонско питање", односно бојазан да би Македо-нија захваљујући реформама које су испословале велике силемогла да добије посебан статус, при чему би се тамошњи Ал-банци нашли одвојени од својих земљака изван Македоније. Узахтеву да се спречи добијање овог посебног статуса који би,по мишљењу Албанаца, користио искључиво хришћанском(словенском) становништву, сви Албанци су били јединстве-ни, али се нису сложили око другог циља Лиге — аутономијеза целу област у којој живе Албанци. Kao и раније у При-зренској лиги, и овде је само мали део политичког руководстваАлбанаца био за овај радикалан захтев. Управо због тог неје-динства турска власт је већ 1900. године зауставила активно-сти Аиге.

Пећка лига имала је још један епилог: Хаџи Мула Зе-ка сазвао је фебруара 1901. године нову скупштину Албанаца,која се овог пута састала на гробу Мурата I на Косову. Зека јетамо поново изразио бојазан да би Косово могло да буде пред-мет територијалних амбиција словенских суседа. Због тога га јесрпска власт пре свих сматрала непријатељем и хтела да гауклони. По наредби српског конзула у Приштини Хаџи МулаЗека је убијен 20. фебруара 1902. године на тргу у Пећи. Пла-ћени убица био је Албанац на служби у турској жандармерији.

Албански отпор реформским променама за Македо-нију, које су велике силе наметнуле Турској, настављен је.Посебно негодовање муслиманских Албанаца изазвала је од-редба да се хришћани примају у жандармерију према процен-туалној заступљености њиховог становништва, као и да чувариусева у претежно хришћанским местима треба да буду хри-шћани. Долази до стварања албанских банди које су терори-сале словенско становништво и покушавале да спрече спрово-ђење планираних реформи. Марта 1903. године албанскебанде су заузеле Вучитрн и напале турски гарнизон у Косов-ској Митровици. Том приликом убијен је руски конзул Г. С.Шчербина који је службовао у том граду.

110

Фебруара 1903. године избија побуна у племенуМирдита. Побуњеници су тражили да им се врати старешинаПренк Биб Дода, којег су Турци након распада Призренскелиге протерали у Малу Азију. Становници Пећи и Кроје су1907. године тражили укидање повећања пореза, односно но-воуведених намета. Становништво Елбасана 1907. годинеустаје против омражених владиних службеника тражећи да сеони повуку. Након што се власт o тај захтев оглушила, слу-жбеници су били протерани, a Турци су морали да ангажујуполицију како би поново успоставили ред.

Све ове побуне биле су локалног карактера и ималесу локалне циљеве — ту се пре свега радило o очувању приви-легија, протестима против увођења нових пореза и трошковаили протестима против самовоље појединих турских државнихфункционера. Насупрот томе, изразито политичке циљеве по-ставио је албански тајни комитет.

Први тајни комитет „За слободу Албаније" (Per liri-пее Shgiperise) основао је новембра 1905. године Бајо Топули.Он је био заменик директора турске гимназије у Битољу.Циљ Комитета била је припрема оружаног устанка за незави-сност Албаније. Према статуту Комитета сваки члан се мораообавезати да ће у организацију довести још пет нових чланова.Слични комитети створени су и у Кораци, Колоњи и Ђиро-кастру. Марта 1906. године Бајо Топули је почео да од гим-назијалаца ствара оружани одред Комитета и планирао је да упочетку наоружа око 500 људи, али се због недостатка новцаи оружја морао ограничити на мање групе. У лето и јесен1906. године ове групе су деловале на простору Перметија,Лесковику, Корче и Деволија. У зиму 1906/1907. Бајо Топу-ли и његов брат Черчиз одлазе у Софију како би од тамошњхалбанских колонија тражили подршку за своје револуционарнеактивности и регрутовали добровољце.

У Софији је у пролеће 1907. године формирана новагрупа којој се прикључио и писац Михал Грамено. Овој групикасније је приписана делатност јужноалбанских партизана.Априла 1907. године се из Бриндизија у Валони искрцалагрупа под вођством Черчиза Топулија и започела живу агита-цију по јужној Албанији, која је требало да служи припремиоружаног устанка 1908. године. Јесен и зиму 1907/1908.

111

партизани су провели у области око Ђирокастра. Управо тамодолази и до првих озбиљнијих акција: чланови групе ЧерчизаТопулија су 25. фебруара 1908. године на отвореном путуубили команданта турске жандармерије, након чега су успелида умакну. Турске снаге послате у потеру за партизанима ус-пеле су 8. марта да код села Машкулора опколе Черчиза То-пулија и његове људе. Након вишечасовне борбе са бројчанонадмоћним непријатељем Албанци су успели да пробију обручи побегну у планине, што је био подвиг који је убрзо опеван ународним песмама. Један други партизански одред је маја ме-сеца исте године опљачкао касу царине, поште и службе ду-ванског монопола у обалском месту Саранда. Почетком јулаЧерчиз Топули се одлучио на већу акцију: покушај да сеосвоји Корча. Овај пут су турске снаге узвратиле партизани-ма за пораз. Нешто касније албански партизани успостављајуконтакт са Ахмед Нијази-бегом што доводи до прикључењаАлбанаца младотурским револуционарима.

Албанџи u младотурска револуџија

Младотурци су били припадници једне политичке ре-формске партије која је тежила трансформисању турског кон-ститутивног државног устројства према западноевропском мо-делу. Ta je партија, предвођена пре свега млађим официрима,1908. године освојила власт. Младотурска револуција остави-ла је трага не само у турској, већ и у албанској историји. Успе-шно изведена уз помоћ Албанаца, ова револуција је албанскомпокрету за независност дала нови замах и после 1908. ниједозволила да се Албанија смири.

Албанци су били међу иницијаторима младотурскогпокрета: 1889. године је Албанац Ибрахим Темо из Струге уМакедонији, у истанбулској школи за војну медицину основаотајну организацију (Mekteb-i tibbiye-i askerive) чији je цил> билосвргавање султана Абдула Хамида II. Група је себе прозвала„Напредак и уједињење" (Terakki ve Ittahat), да би то каснијепреиначила у Ittihat ve Terakki. Темови узори за оснивање ор-ганизације били су италијански карбонари и грчки филикиетерија, ангажовани при уједињавању Италије, односно у грч-

112

кој револуцији. Темовој организацији убрзо су се прикључилии остали студенти ове школе. Због тајности одлучено је да сеоформе међусобно подељене и независне секције. У њима субили заступљени како Турци, тако и припадници осталих на-рода који су живели у Османском царству. Многи од њих ћесе касније прославити као албански политичари, као што су,између осталих, Неџип Драга, Шахин Колоња, Дервиш Хи-ма. У активностима младотурског друштва на махове је уче-ствовао и каснији оснивач албанске државе Исмаил-бегВљора (од Валоне).

Брзо ширење младотурског покрета, који је највишепристалица нашао међу студентима војних академија и млађимофицирима по вилајетима, утицало је на то да у њему буду за-ступљени најразличитији политички ставови. Оно што је свимучесницима било заједничко јесте жеља да се Турска рефор-мише, прилагоди захтевима модерног друштва и тако прежи-ви, a разликовали су се у томе како су видели ту модернуТурску. Разлике су се убрзо јавиле и између Турака и при-падника нетурских народа. Први су све више заступали тур-ски национализам и негирали нетурцима чак и културну ауто-номију унутар Царства. Tora je сигурно био свестан и Темокада је 1902. године у Паризу, центру окупљања младотуракау иностранству, предложио пројекат којим се за све нетурскенароде предвиђа настава по основним школама на матерњемјезику. После одбијања овог његовог пројекта Темо напуштамладотурски покрет.

Упркос отвореним супротностима између албанских итурских чланова покрета, Албанци су 1908. године подржалимладотурску револуцију. Наиме, младотурска пропаганда ши-рила се нарочито међу официрима и војницима албанског по-рекла. Већина официра који су били за револуцију припадалису Трећој армији стационираној у Македонији и на Косову.На чело младотурске агитације се у Ресену (Македонија) ста-вио албански официр Ахмед Нијази-бег и слао прогласе наро-ду. Успео је да избегне позив на суд и побегне у планине.Снабдеване новцем и оружјем од стране следбеника, његовеснаге израсле су у „националну легију" (milli alay). Нијази-бег почиње са својим људима да осваја западни део вилајетаод Битоља и Солуна, и успева да добије не само подршку ре-

113

гуларне војске, већ и албанског тајног комитета. КомитетКорче je већ првих дана успео да придобије за себе, a Коми-тет се сагласио са младотурским програмом, тј. са увођењемуставног уређења, али je захтевао аутономиЈу Албаније, нашта су емисари Нијази-бега пристали. Све албанске парти-занске снаге су позване да се уједине са младотурцима. ИзСолуна, где се такође налазила врховна команда младотурака,Албанце је на подршку револуционарима позвао тамошњи ал-бански клуб под вођством Мидхата Фрашерија.

Посебан успех представљало је то што је младотур-ским официрима успело да придобију подршку конзерватив-них албанских муслимана са Косова. При том им је од помоћибио један сам по себи неважан и за ситуацију међу косов-ским Албанцима типичан случај. Наиме, почетком јула 1908.године се у Урошевцу (Феризај) окупило неколико хиљаданаоружаних Албанаца да протестују против прославе крајашколске године, коју је хтела да организује аустријска школау Скопљу. Летња сцена коју су у ту сврху недалеко од градапоставили Аустријанци била је спаљена. Међутим, после оведемонстрације народног гнева према Аустријанцима, за којесе сматрало да су одговорни за реформе у Македонији, ниједошло до разилажења, јер су се чуле гласине o кретањуаустријских трупа са Косова. У том тренутку умешали су семладотурски агитатори и покушали да немире искористе засвоје циљеве. Регионална власт у Скопљу наложила је шефуполиције Галиб-бегу да истражи читав случај и смири станов-ништво, што овај — и сам члан младотурског покрета у Ско-пљу — није учинио. Он је чак затражио од чланства албан-ских удружења на Косову да наоружани дођу у Урошевац.Тако се тамо окупило око 30.000 наоружаних људи који су20. јула „у име становништва Косова" султану послали теле-грам у којем га моле да врати Устав из 1876. године и сазовепарламент. Kao противуслугу за албанску подршку свомглавном захтеву младотурци су се обавезали да ће узети уобзир посебне жеље Албанаца и оставити на престолу Аб-дула Хамида II. Неправедне мере ће се изменити према ше-ријату и Албанци ће моћи да задрже своје оружје.

Догађаји су се даље одвијали великом брзином: 22. јулагарнизон Битоља, главног града вилајета, прелази у руке Ахмед

114

Нијази-бега; освојен је и Охрид. Када је 23. јула Трећа армијазапретила уласком у Истанбул, султан сутрадан враћа Устав.Проглашена је слобода штампе и општа амнестија. Младотурска„револуција" успела је на релативно миран начин, јер се силомсамо претило, али се она није примењивала. Нзеном успеху не-сумњиво су допринели и Албанци, иако не добровољно, јер иммладотурци нису открили своје праве циљеве. Устав је у читавојАлбанији поздрављен са огромним одушевљењем. Од њега семного очекивало, иако је постојала само нејасна представа o су-штини једног устава. По читавој земљи организују се поворке иманифестације радости, али долази и до насилног отварања за-твора и изгреда против омражених судија и државних службе-ника. У Кроји је убијен један судија, смењени су службеници изуправне власти. И у Драчу и Тирани смењени су представницистарог режима и управа предата локалним албанским комитети-ма. Међутим, нису само турски службеници били жртве. УВалони су, на пример, смењени шеф жандармерије, суда и слу-жбеници санџачке управе који су сви били Албанци.

Одмах по поновном увођењу Устава младотурци почи-њу формирање османских уједињених комитета по албанскимградовима, a чинили су их чланови локалних младотурских ко-митета и представници албанског становништва; у Валони сунпр. то била три турска официра и 12 албанских грађана. Ускладу са њиховим националним саставом ови уједињени коми-тети функционисали су као албанске организације. Тако се Ује-дињени комитет Валоне посебно залагао за оснивање албанскештампарије. Комитет из Берата послао је у села комисије даконтролишу верност становништва Уставу, Албанији и албан-ском језику. То није било баш сасвим у складу са младотур-ским опредељењима, јер су ови сматрали да ће оснивањем ује-дињених комитета обезбедити подршку Албанаца свомпрограму. Младотурци су пропагирали „османску нацију" исматрали да више не треба да буде подела између хришћана имуслимана, Албанаца и Турака. У Албанији се, међутим, сум-њало да се тиме иде ка стапању са Турцима, ка пантурцизму.Стога је већина Албанаца одбијала тај нови „османизам".

То се посебно јасно показало на Косову. Младотурци-ма је био познат конзервативни став косовских Албанаца, те онитамо нису оснивали османске уједињене комитете, већ мешовите

115

комисије које су чинили чланови Комитета за јединство и напре-дак и виђенији Албанци, a скупа је требало да утичу на станов-ништво да се закуне (беса) на верност режиму. Међутим, мла-дотурци су тешко излазили на крај. Када су након победе хтелида организују свечани састанак са учесницима скупштине изУрошевца и послали посебан воз да их довезе у Скопље, окупи-ло се око 4.000 наоружаних муслиманских сељака спремних даоду у Скопље и оданде протерају аустријске официре (требало једа реорганизују турску жандармерију) и прогласе аутономнуАлбанију са центром у Скопљу. Власти су блокирале Скопљесвојим трупама и дозволиле само малом броју делегата да уђу уград. Преговорима се успело да се сељаци смире и обавежу данеће предузимати ништа што је против новог режима. Kao про-тивуслугу требало је повући европске официре из Македоније иукључити албанска национална удружења у управљање.

Код косовских Албанаца су се, дакле, спојили кон-зервативни и национални циљеви. Из свега тога постало је ја-сно да је права сарадња између Албанаца и младотурака маловероватна јер док су младотурци тежили строго централизова-ној држави, Албанци су желели државу у којој би било местаза широку аутономију делова насељених Албанцима. Једно јеискључивало друго, иако је са обе стране и даље било покуша-ја да се нађе компромис.

Албански клубови u питање писма

Код Албанаца су одмах после младотурске револуци-је почеле активности на пољу образовања. Албанска интели-генција била је свесна да је подизање образовног нивоа неоп-ходно уколико Албанци желе да опстану као народ. Старирежим је све покушаје да се у школе Албанског вилајета уведенастава на албанском неумољиво прогонио. Сада, након по-новног увођења Устава са гарантованим основним грађанскимправима, албанска страна сматрала је да то треба променити.

У Истанбулу и већини градова са албанским становни-штвом никла су културна друштва и клубови. У првих десет ме-сеци владавине уставног режима укупно је формирано 66 ал-банских клубова и културних друштава, одржана су четири

116

„национална конгреса", отворене 24 вечерње и 34 основнешколе. У Елбасану је највећи објекат у граду, затвор, претворену школу; првог дана посетило ју је 1.500 ученика. Отворене суштампарије и штампане књиге на албанском, у првом реду уџ-беници. Новоотворене школе биле су доступне Албанцима свихвера. За обезбеђење њиховог смештаја локалне власти увеле сунове порезе и намете који су и плаћани. И на муслиманске ду-ховнике вршен је притисак да овладају албанским језиком. Уобласти Колоње у јужној Албанији становништво је бојкотова-ло све духовнике док ови не би донели потврду из битољскогклуба да су учествовали на вечерњим курсевима албанског.

Подстицај за оснивање школа долазио је из различи-тих албанских клубова, који су већ својим именом указивалина свој циљ, као нпр. „Светлост" (Drita), „Знање" (Dituria),„Васпитање" (Aresimi), итд. Клубови, некада називани идруштвима (shoqeria), сходно својим статутима, служили суза образовање народа. Није било предвиђено да се мешају уполитику, али су они то, наравно, чинили. До краја новембра1908. године било је активно 12 албанских клубова и то у Би-тољу, Солуну, Јањини, Корчи, Елбасану, Ђирокастру, Бера-ту, Валони, Филијесу, Поградецу, Скопљу и Истанбулу. По-себно је уочљиво да у северној Албанији и на Косову нијебило ниједног клуба, што се доводи у везу са тамошњим ути-цајем муслиманског свештенства које је у клубовима виделоновину која је према религијском закону за осуду. У својимпрограмима клубови су показивали извесне локалне разлике.Тако се клуб из Јањине посебно ангажовао да албанске школеи цркве ослободи утицаја Грчке патријаршије. Регионалнизначај превазишла су само три клуба — из Битоља, Солуна иИстанбула. Водећу улогу у албанском националном покретукрајем 1908. године имао је клуб из Битоља, док су клубовииз Солуна и Истанбула пали више под утицај младотурака.Албански клубови су веома утицали и на издавање албанскихчасописа, који су се сада у Турској могли легално појављива-ти. Најзначајнији су били: Коrcа и Lidhja Orthodhokse (Право-славна лига) у Корчи, Tomorri у Елбасану, Bashkimi i Kombit(Наиџонално уједињење) у Битољу, Bashkimi (Уједињење) уСкадру, Besa (Заклетва) у Истанбулу и Lirija (Слобода) уСолуну.

117

Kao кочница свих ових активности у области образо-вања и просвећења народа показала се чињеница да Албанцинемају јединствен алфабет за свој језик. Тврдња аустријскогалбанолога Франца Барона Нопцса из 1907. према којој „по-стоје изгледи да у Албанији временом буде више правописанего оних који знају да читају" свакако је претерана, али пога-ђа суштину. Албанци су током времена користили грчки и ла-тински алфабет, c тим да су латинском били додавани посебнизнаци за специфичне албанске гласове. Од 18. века албанскимуслимани увели су и турски (арапски) алфабет. Православниаутори користили су посебна слова позајмљена из грчког. Пи-сац Наум Већиљхарџи је 1825. године створио ново писмо заалбански језик, које се заснивало на словенском (ћириличном)алфабету; оно је имало 32 слова. Овим алфабетом су 1844.године штампани први албански буквари, али се од њега убр-зо одустало. Негде на прелазу између два века (око 1900) уСкадру долази до праве свађе око алфабета између двојицекатоличких духовника - мирдитског опата Пренка Дочија инекадашњег језуите Ндре Мједе. Обојица су оснивачи књи-жевних друштава: Дочи је 1899. основао друштво „Уједиње-ње" (Bashimi), a Мједа 1901. друштво „Зора" (Agimi). Обо-јица су били творци нових латинских алфабета за албански, aглавна разлика била је у томе што је Дочи за поједине албан-ске гласове користио удвојене консонанте (нпр. „xh"), док јеМједа користио слова са дијакритичким знаковима (нпр. „ž";и једно и друго одговара италијанском „gi" у „giorno").

Читава ствар прерасла је свађу двојице свештеникакада су се умешале обе силе заштитнице албанских католика —Аустоугарска и Италија — и подржавале час један, час другиалфабет, финансирајући штампање књига у складу са тим. Узто су и муслимани из централне и јужне Албаније од 1879.имали свој алфабет, такозвани „цариградски алфабе^" СамијаФрашерија. To je био латински алфабет са додатком неколикознакова узетих из грчког и ћириличног алфабета. Цариград-ски алфабет био је врло распрострањен. У њему су штампанесве албанске публикације које су се појавиле у Истанбулу,Букурешту и Софији. Међутим, није био прихваћен међу ка-толицима у Скадру и од неколицине албанских организација узападној Европи.

118

Како би дошло до договора око замршеног питањаалфабета, часопис Лирија Мидхата Фрашерија из Солуна по-звао је на конгрес. Taj конгрес организовао је албански клуб уБитољу, где је и одржан од 14. до 22. новембра 1908. године.Конгрес је водио Мидхат Фрашери, a на њему су учествова-ли делегати не само из Албаније, већ и из албанских колонијау иностранству. За разматрање питања алфабета одређена јеједанаестрчлана комисија, a за њеног председника фрањевачкифратар и писац Ђорђе Фишта.

На заседањима је било речи o следећим питањима: а)да ли један од три најраспрострањенија алфабета (агими, ба-шкими или цариградски) треба признати као јединствени ал-бански алфабет, б) да ли из та три алфабета преузети самоделове па од њих сачинити нови алфабет, или ц) створитипотпуно нови албански алфабет. За време трајања конгресастизали су телеграми из свих делова земље, који су говорили уприлог једном или другом алфабету. Југ земље је подржаваоалфабет Самија Фрашерија, север алфабет Пренка Доче. Ко-начно је одлучено да се признају два алфабета: један чисто ла-тински, са 25 слова и удвојеним консонантима за посебне ал-банске гласове (био је врло сличан алфабету друштва„Башкими"), и цариградски алфабет, за који су се залагалипре свих муслимани и којег је подржавао и Мједа (чији је ал-фабет иначе у Битољу одбачен). Тако је од тог тренутка тре-бало користити само ова два алфабета и предавати их у шко-лама. Одлука из Битоља била је компромисно решеље које јеФишта коментарисао тако што је сматрао да би најкориснијебило прихватити алфабет који је добио подршку највећег бројаделегата, a то је цариградски алфабет, али да се, међутим, мо-ра мислити и o томе да се албанске књиге штампају и у ино-странству и да је за телеграме неопходан чисто латински ал-фабет. Осим тога, подсетио је, и Немци у употреби имају дваалфабета — готски и латински.

Ипак, са Битољем се не завршава питање алфабета,јер младотурци започињу да за албански пропагирају турски(арапски) алфабет. У прилог им је ишла чињеница да један деомуслиманског свештенства у Скадру и на Косову није прихва-тио одлуку битољског конгреса. За конзервативно свештенствописмо Курана било је једино дозвољено писмо за муслимане,

119

док је латиница сматрана изумом неверника. Како би се училочитање Курана када је за читање сопственог језика била по-требна латиница? Тако младотурци нису ни морали да се отво-рено боре против латинског алфабета, што би било у супротно-сти и са једноконфесионалним карактером њихове револуције,већ само да исламском агитацијом подрже албанске муслимане.У годинама 1909/1910. било је изјашњавања против албанскогписма и за њега, власт је вршила притисак на наставнике исвештенике да одбаце латински алфабет. У Истанбулу је осно-вано друштво које је пропагирало арапски алфабет за албанскијезик и тим писмом штампало букваре који су потом у Албани-ји, по налогу националистички настројених кругова, спаљивани(као, рецимо, почетком 1910. године у Берату).

Питање алфабета остало је предмет расправа, седни-ца, протестних телеграма и скупова све до проглашења неза-висности 1912. године. То питање је далеко превазишло својправи значај и постало је симбол борбе Албанаца за нацио-нално самоодређење.

Парламентарни избори (1908)u албански конгреси

Убрзо након проглашења Устава почеле су припреме запарламентарне изборе. У читавом Османском царству спроведенје од августа до децембра 1908. године опсежан изборни процес.Morao je бити изабран сваки држављанин који је знао турски.Избори, међутим, нису протекли сасвим регуларно. Младотурцису, додуше, објавили да нису странка и не боре се за власт, алису потајно подржавали кандидате који су заступали њихове иде-је. Младотурци су се највише прибојавали национално мотивиса-не опозиције нетурских посланика из европског дела Турске.Тенденциозном поделом изборних јединица покушали су да чаки у областима са већинским албанским или словенским станов-ништвом (посебно у Битољском вилајету) омогуће пролаз тур-ским кандидатима и тако спрече избор кандидата нетурских на-ционалних заједница. Више пута се дешавало да се, када сеизабере кандидат који није одговарао младотурском комитету,изборни поступак прогласи неважећим, па су се избори тако

120

претворили у мучну процедуру; од 220 посланика средином но-вембра је изабрано 120 и потврђен је њихов избор.

Парламент је коначно формиран 17. децембра 1908.године. Младотурци су имали већину. Било је 26 албанскихпосланика, a међу њима и Исмаил Кемал-бег као посланик изБерата, иако су се младотурци до краја трудили да спрече ње-гов избор. Од осталих албанских посланика у парламенту, ко-ји ће касније одиграти одговарајућу политичку улогу, били сујош: Шанин Колоња, Неџип Драга, Хасан Приштина, Есад-паша Топтани и Муфид Либохова. Шеф албанске посланичкегрупе у Парламенту био је Исмаил Кемал-бег. Нзегова Либе-рална (Ahrar) партија залагала се за децентрализацију Цар-ства и остваривање права националних и верских мањина нааутономију. Тиме је представљао опозицију националистичкомкрилу младотурака које је тежило јачању централне власти иводило политику потурчавања.

Прво заседање новог парламента, које је према зами-сли младотурака требало да покаже јединство свих нација уЦарству и да пример новим режимима, није, међутим, ималожељени успех. Спољна политика владе је у више наврата же-стоко нападана. Младотурцима је пребачено да су сувише по-пустљиви према суседима, a нарочито Аустроугарској. Суседнедржаве су, заправо, искористиле државну кризу из 1908. го-дине да у односу на Турску ојачају своје позиције: октобра1908. Бугарска је прогласила независност и анектирала Источ-ну Румелију; Аустроугарска је анектирала Босну и Херцегови-ну; на Криту побуњеници проглашавају прикључење Грчкој.Младотурци су за мање од годину дана изгубили више тур-ских територија него султан за читаве своје владавине! Упркосовом погубном спољнополитичком билансу младотурци су сеодржали на власти. Пошто је војска била на њиховој странииздржали су и пуч који је 31. марта 1909. године организоваоједан од припадника старог режима. Иако незадовољни младо-турским режимом, Албанци у већини нису подржали покушајпреврата. Изузетак је био Исмаил-бег Вљора којег су пучистиименовали за новог председника Парламента.

Дебар

Након неуспеха старотурског пуча и повлачења Аб-дула Хамида II младотурци су интензивно радили на томе дасвојој политици унификације обезбеде подршку Албанаца му-слимана. Прва годишњица младотурске револуције у Албанијибила је замишљена у знаку јединства свих Османлија. Зато језа 23. јули 1909. у Дебру (Македонија) сазван албански кон-грес. Албански клуб у Дебру, који је сам себе прогласио„Османском албанском уставном комисијом" и чије је руковод-ство сарађивало са младотурцима, позвао је све албанске клубо-ве на учешће. Још пре отварања конгреса младотурци су поку-шали да придобију симпатије Албанаца тако што су подржавалиувођење албанске наставе у основним школама и објавили ам-нестију свих учесника старотурског пролећног пуча. Дан препланираног отварања конгреса, 22. јула, неколико стотина нао-ружаних Албанаца, младотурских официра, али и представникамакедонских и аромунских клубова окупило се на митингу у

122

Дебру. Младотурски говорници позивали су окупљене да при-хвате неки од њихових програма, што су национално настројениалбански делегати енергично одбили. Када се већина албанскихучесника окупила у једној дервишкој текији у Дебру и конгресупретила пропаст младотурци одлучују да попусте. За расправуo младотурском програму, који је подразумевао потпуно укљу-чивање Албанаца у „османску царску нацију", одређена је четр-десеточлана мешовита комисија. Програм је на крају, иако неједногласно, ипак прихваћен.

Албански учесници на конгресу испословали су при-хватање неколицине својих захтева, као што су: отварањеосновних и средњих школа са наставом на албанском, при че-му би сваки град за себе доносио одлуку o алфабету (младо-турци су још увек пропагирали турско писмо); чиновници уалбанским областима морали су познавати језик и обичајеземље; служење црквених обреда на албанском; стварање са-мосталне албанске православне цркве, итд. конгрес у Дебруса 315 учесника, од којих су њих 95 били хришћани a осталиуглавном албански муслимани, имао је за младотурке само по-ловичан успех. Већина учесника је додуше била за сарадњу самладотурцима, али са друге стране нису б&ли спремни да сеодрекну минимума националних захтева. И док су конгрес уДебру организовали владајући кругови у циљу постизања је-динства свих држављана, конгрес у Елбасану одржан исте го-дине био је недвосмислено посвећен одбрани албанских на-ционалних интереса.

Елбасан

Конгрес у Елбасану одржан је од другог до осмогсептембра 1909. године, уз учешће 35 делегата из централне ијужне Албаније. У средишту расправа било је обновљено пита-ше школа и језика. Конгрес је донео одлуку да позове све ал-банске писце и новинаре да се у својим публикацијама убудућеслуже искључиво елбасанским дијалектом. Он је био разумљиви Гегама и Тоскама и могао је послужити као основа за ства-рање јединственог албанског књижевног језика. Одлучено је,такође, да да се у Елбасану отвори шестогодишња учитељскашкола (Shkolla normale shqipe). Од предмета би се, поред оста-

123

лог, изучавале и религија (ислам, православно и католичкохришћанско учење) и историја (светска историја, турска и ал-банска историја). За издржавање школе било је задуженошколско друштво „Напредак"(Perparimi) ca седиштем у Кор-чи, a помоћ у финансирању требало је да пруже сви клубови идруштва. Осим тога, на конгресу у Елбасану одлучено је да секоординира рад св^их албанских удружења. Kao организационицентар за наредне две године одређен је клуб у Битољу.

Конгрес у Елбасану дао је албанском школству новподстрек, па су чак и на Косову (у Гњилану и КосовскојМитровици) отворене школе на албанском. Значај конгресабио је и у томе што је учињен први покушај да се из цен-тралне Албаније покрене остваривање албанског национал-ног јединства.

Битољ

Други конгрес одржан је од 21. до 23. марта 1910.године у Битољу. Предмет је било питање алфабета, за којесе иначе мислило да је већ решено. То питање је, због подрш-ке власти, за присталице турског алфабета постало политичко.Учесници скупа су, међутим, закључили да држава у сопстве-ном интересу не треба да се меша у албанско питање језикајер се оно тиче искључиво Албанаца.

Албански устанџи c почетка 20. века

Устанак из 1909. године

Након младотурске револуције Албанија остаје жари-ште немира не само због истрајног отпора власти према тежња-ма Албанаца за културном еманципацијом, већ и због њенихпокушаја да повећане финансијске потребе државе покрије уво-ђењем нових пореза и намета. У пролеће 1909. Албанци из Ко-совског вилајета одбијају да плате нове порезе које су увелимладотурци. Осим тога, постојало је и незадовољство због сме-не султана. Турска казнена експедиција са артиљеријом 11. маја1909. улази у Ђаковицу. Градско становништво су путем пре-

124

говора приволели на оданост новом султану Мехмеду V Реша-ду и Уставу. Становништво планинских области око Ђаковицетурски командант Мехмед Џавид-паша позвао је да предајуоружје и прошире отворе на кућама, што је било разумљиво акосе зна да су куће боље стојећих породица изгледале као куленалик утврђењу, чији су уски отвори личили на пушкарнице.Kao такве, могле су одолети лакшој артиљеријској паљби.

Када су Албанци одбили да се одазову турским зах-тевима, Мехмед Џавид-паша са трупама и артиљеријом одла-зи у брда где је разрушио куће из којих је пружан отпор и по-купио регруте. Међутим, успео је да уђе само 25 километара удубину територије када су му се Албанци тако жестоко су-протставили да је после десетодневне безуспешне борбе биоприморан да одступи. У јесен је у областима око Вучитрна,Пећи и Љума дошло до нових побуна јер су власти покушаледа присиле становништво на плаћање пореза. Мехмед Џавид--паша је за Љуму морао да организује прави ратни поход.

Септембра 1909. устају и Албанци у планинама окоДебра и Матија. Турци су овога пута одустали од слања ка-знене експедиције у ове области.

125

Усшанак из 1910. године

Марта 1910. у Косовском вилајету избија нови ал-бански устанак. Разлози су били исти као и претходне године:када су власти у Приштини увеле нови порез на сву робу којаулази у град, на главном тргу окупило се око 2.000 наоружа-них Албанаца који су тражили његово укидање, залажући сеистовремено и за увођење турског алфабета у албански. По-сле тродневних борби са војском стационираном у Приштинипочели су преговори који су окончани повлачењем турскоггарнизона из града.

Католичка миса у једном северноалбанском селу (око 1910). Фото-граф Ернст Јекх коментарише: „Албанску крв неће смирити ни

и,рква. Пушкарање пред Божјом кућом на свети празник може овајхрам мира претворити у кланииу пуну м р т в и х , бегунцима, ни онима

који усрдно моле чак ни олтар не пружа уточиште u сигурнузаштиту од грозне смрти."

(У турском ратном логору кроз Албанију, Хеилброн 1911)

Турској управи Албанци су се супротставили и удругим градовима вилајета; турски гарнизони остали су још

126

само у Призрену и Косовској Митровици. При том свакакотреба имати у виду да је турско војно присуство на Косовупочетком 1910. године било минимално — они су тамо ималистационирано свега око 6.000 људи.

Априла 1910. власти одлучују да помоћу оружја поно-во успоставе мир у Косовском вилајету. Шефћет Торгут-пашаименован је за новог главнокомандујућег турских трупа у вила-јету и са 16.000 људи у пешадији, неколико коњичких форма-ција и брдском артиљеријом послат је на устаничко подручје.Међутим, Албанци су их пресрели заузимајући са 5.000 људи,под вођством Идриза Сефера, кланац код Качаника кроз којије водила једина железничка веза између Македоније и Косо-ва. Реч je o прузи уског колосека, са много мостова и тунелакоје је било лако блокирати. Албанци су своју стратешки ва-жну позицију одржали готово недељу дана (23 — 29. априла1910) после чега су морали да се повуку у област Гњилана.

При свом даљем напредовању Турци су наилазили нажесток отпор. Код села Црнољева били су увучени у дво-дневну борбу са 2.000 устаника предвођених Исом Бољетин-цем. Тек уз помоћ артиљерије они успевају да продру доПризрена и заузму град.

У областима окупираним турским снагама била је ус-постављена војна управа. Албанци су разоружани, пописано јесве мушко становништво између 15 и 60 година старости, по-купљени регрути и уведен нов порез у стоци. Албанске нови-не су забрањене, a школе са наставом на албанском затворене.

Пошто је на тај начин умирио Косово, Шефћет Тор-гут-паша креће на Скадар. При проласку кроз планинскоподручје становништво пружа снажан отпор, тако да је у овајсеверноалбански град ушао тек 25. јула. У Скадру је одмахобјавио опсадно стање: увече је на снази била забрана изла-жења, све оружје је морало бити предато. Свако KO je помогаоустаницима или им пружио уточиште био је изведен пред вој-ни суд. У селима где је било отпора турским снагама поруше-не су све куће, a становништво похапшено. Бајрактари пла-нинских племена позивани су у Скадар наводно на преговореи тамо хапшени. Након тога, Шефћет Торгут-паша одлази уДебар где је такође спровео опште разоружање. Средином ав-густа албански устанак је готово потпуно угушен, a борбе су

127

трајале само још у областима дуж границе са Црном Гором. Ујесен 1910. становништво читавих села избегло је пред тур-ским казненим експедицијама у Црну Гору.

За разлику од устанка из претходне године, овај из1910. није био ограничен само на муслиманске области, већ суга подржала и планинска племена северне Албаније.

Устанак из 1911. године

Политика централизације коју је заступала младотур-ска власт није изазвала отпор само нетурских народности уну-тар Османског царства, већ је и саме Турке и присталице Ко-митета за јединство и напредак отерала у опозицију. Такопочињу протести официра турских војних корпуса стационира-них у Албанији и Македонији због слања трупа из европскихтурских провинција у Јемен ради гушења тамошњег устанка.

Албанске политичке вође трудиле су се да придобијуподршку из иностанства, a посебна пажња поклоњена је са-радњи са албанским колонијама ван земље. Тамо се стварајуалбански национални комитети који су припремали нови уста-нак у Албанији. У Риму је тако основан комитет Pro Albaniaкоји је преко Барија и Крфа одржавао везе са турском Алба-нијом. Сличне организације створене су и у Софији и црно-горској престоници Цетињу, уз готово отворену подршку вла-дајућих кругова тих земаља.

И у самој Албанији долази до формирања тајних ко-митета; организације као што је „Црно друштво" (Shogeria eZeze), које су због казнених експедиција Шефћет Торгут-па-ше морале да обуставе своје активности, почетком 1911. поно-во обнављају свој рад.

Први локални немири избијају крајем фебруара 1911.у области Дебра где је становништво тринаест села прогналотурске службенике који су под жандармеријском заштитом са-купљали порез. Слични догађаји збили су се и у областимаМати и Мирдита.

Најозбиљнија ситуација била је у граничним области-ма Скадарског вилајета. Велики део мушкараца из тамошњихпланинских племена склонио се у јесен 1910. пред трупамаШефћет Торгут-паше у Црну Гору. Када су у тим областима

128

Турци фебруара 1911. почели да сакупљају регруте уследио јенови талас избеглица. Они су се окупљали у Подгорици, не-далеко од турско-црногорске границе. Почетком марта уПодгорици је било око 1.000 наоружаних људи из Скадарскогвилајета и неколико група са Косова, a већ почетком маја уПодгорици и око ње тај број је нарастао на 5.000. Црногор-ска влада помагала их је у новцу, намирницама, a касније иоружју и муницији.

Стамбено утврђење (кула) у северној Албанији, опкољено турскомкоњицом (око 1910). „Масивне куле ваљда треба да зазидају

албанску свакодневицу u спрече дневно светло да у њу продре. Али,турске труие су већ ту u отвориће широке ирозоре тамо где је досада била помрчина... Оружје напоље, прозоре унутра!" Туркофил

Јекх, чији је ово снимак, одушевљено извештава o и,ивилизаи,ијскимподвизима нове Турске. (У турском ратном логору кроз Албанију.

Хеилброн, 1911)

Крајем марта 1911. избеглице су почеле да нападајутурске граничне постаје. Турски гарнизон у Тузима је 28.марта опколило 3.000 устаника. Скадарски везир Бедри-па-

129

ша, који je располагао малим бројем војника, није имао другогрешења него да позове муслимане на верски рат против побу-њеника, већином католика. Успео је да оформи добровољачкујединицу од око 1.000 људи из Скадра, али је већина њих већпосле првог сусрета са побуњеницима прешла на противничкустрану. Тако је пропао покушај да се искористе верске разли-ке у северној Албанији. Међутим, због чињенице да су уста-нак повели католици један део муслимана ипак није желео даподржи своје земљаке.

Шефћет Торгут-паша, који је после гушења албанскогустанка из 1911. у Турској важио за стручњака за албанскеприлике, стиже у Скадар са анатолским трупама од око 8.000људи. Успеси из претходне године се овога пута ипак нису по-новили, па су његове снаге у борби са устаницима претрпелетешке губитке. Зато се он устаницима обраћа објавом обећава-јући им амнестију уколико се предају у року од пет дана, поло-же оружје и покоре захтевима власти. Вођама устанка претиоје војни суд. Устаници, међутим, нису прихватили ту понуду.

Окупљање турских трупа у граничној области са Цр-ном Гором (борбе су се повремено одвијале и на самој грани-ци) појачало је затегнутост у односима Црне Горе и Турске иготово довело до отвореног сукоба. Црногорски крал> Николаје на тако нешто изгледа био спреман: подржавао је устаникеи 22. маја 1911. пред представницима европских сила на Це-тињу изјавио је да је Црна Гора спремна на рат са Турцима.Велике силе, међутим, нису хтеле да дозволе да до тога дође.Русија је својој штићеници Црној Гори саветовала уздржа-ност. Ни Аустроугарска, као сила заштитница албанских ка-толика, није била заинтересована за ширење устанка у север-ној Албанији и саветовала је Турцима да према устаницимабуду попустљиви. Први корак у том правцу учинио је самсултан приликом посете Косовском вилајету јуна 1911. године.На његов налог Шефћет Торгут-паша 17. јуна даје устаници-ма рок од десет дана да положе оружје и обећава им у томслучају потпуну амнестију.

У међувремену избија устанак међу до тада мирнимМирдитама. Тамо је 27. априла 1911. италоалбански адвокатТеренц Точи чак прогласио независност Албаније и формираопривремену владу. Точи је одржавао везе са Ричиотијем Га-

130

рибалдијем и Consiglio Albanese d'Italia. Пошто je очекиванаподршка из Италије изостала, политичко (Пренк Биб Дода)и духовно (опат Пренк Дочи) вођство Мирдита није сарађи-вало, нити је, пре свега, могла бити остварена сарадња саустаничким планинским племенима на северу, читав догађајостао је само епизода која није имала никакав утицај на дал>иток устанка. Последња акција Мирдита био је напад на тур-ски гарнизон у Љешу 3. јуна, који је одбијен.

Упркос црногорској подршци, код устаника у севернојАлбанији који су оперисали из Подгорице све је видљивијибио недостатак намирница и муниције.

Они се због тога одлучују на преговоре са Турцима иформулисање услова под којима би били спремни да обуставеотпор. Уз активно учешће Исмаил Кемал-бега и Луиђа Гура-кућија устаници су 23. јуна у црногорском селу Герче срочилиМеморандум који је предат представницима великих сила наЦетињу. Меморандум је требало да представља одговор напонуђену амнестију Шефћет Торгут-паше и имао је 13 тачака.

У преамбули је још једном констатовано да су Албан-ци до тада увек били одани султану и да су бранили Царствоод свих напада; да су и Устав са радошћу поздравили, јер суод њега очекивали равноправност и слободу, али да њиховаочекивања нажалост нису испуњена; да су на место до тадасвемоћног султана дошли неодговорни људи који под маскомослободилаца спроводе тиранску власт. Албанци су поредуобичајених захтева за увођење наставе на албанском и албан-ског као другог службеног језика у Албанском вилајету захте-вали и следеће: заштиту од противуставних акција, признава-ње постојања албанске нације, слободан избор посланика запарламент, реорганизацију управе у Албанском вилајету пре-ма локалним приликама, именовање главног инспектора којиби контролисао спровођење закона, служење војне службе усвом вилајету и посебне прописе за погранично становништвокоје би требало да буде ангажовано на одбрани границе, из-двајање дела прихода од пореза за локалне потребе, обезбеђе-ње средстава за поновно подизање разрушених кућа и — каоврло важну ставку - враћање одузетог оружја власницима.

Меморандум из Герче, дакле, није заступао северно-албанске нити католичке жеље, већ свеалбанске захтеве за

131

аутономијом. Листа захтева изнета у њему биће понављанасве до проглашења независности. Не одговарајући на Мемо-рандум, султан је 13. јула 1911. донео декрет o амнестији, алије он остао без одјека јер су устаници одбијали да напусте Цр-ну Гору и врате се у своја места. Они нису веровали ШефћетТоргут-паши којег су сматрали лично одговорним за сва тур-ска насиља, па властима није преостало ништа друго него да15. јула опозову омраженог пашу.

Турско-црногорски преговори o питању избеглицапочели су 28. јула на Цетињу. При том су Турци присталина неколико захтева из Меморандума: устаници су могли дазадрже своје оружје, требало је да порези буду смањени, aшколе на албанском отворене. Војна служба после годину да-на у Истанбулу била би служена у Скадарском вилајету, ку-ће разрушене у борбама поново изграђене, a избеглицама којесе врате из Црне Горе обећана помоћ у новцу и намирница-ма. И сам султан је у ту сврху из своје приватне касе издво-јио чак 10.000 лира. Црногорски краљ је са своје стране обе-ћао да ће утицати на устанике да се врате у своја места уАлбанији. На његову иницијативу и уз помоћ скадарскогнадбискупа 3. августа постигнут је договор и избеглице су севратиле из Црне Горе.

Револуционарни комитетиу централној u јужној Албанији

Становништво централне и јужне Албаније се испрваније прикључило устанку својих углавном католичких земљакана северу. Са друге стране, било је покушаја да се они придо-бију за устанак, али и потешкоћа јер је вођство најутицајнијегклуба из Битоља сматрало да Албанци још нису спремни заустанак. Упркос томе, револуционарне активности су током1911. почеле и у централној и јужној Албанији. У Валони јеоформљен револуционарни централни комитет који је турскојвласти 15. маја поставио следеће захтеве: 1) да области насе-љене Албанцима добију аутономну управу, 2) да се вилајетиСкадра, Косова, Битоља и Јањине споје у један, са албанскомуправом, сопственим парламентом и војском и 3) да сви чи-новници у том новом вилајету буду Албанци.

132

Песник Михаљ Грамено основао је у Корчи револу-ционарни комитет чије су наоружане групе, између осталог,планирале убиство албанских бегова који су били противустанка. У Корчи и Ђирокастру су и бекташки дервиши ак-тивно учествовали у припреми устанка. Имајући довољно по-тешкоћа да савлада устанак на северу земље турска влада јеодмах објавила да је у јужној Албанији спремна на уступке.Она у албанска села шаље муслиманске духовнике који су та-мо позивали на јединство све „муслиманске браће". Војсци јенаређено да не провоцира сукобе. Опрезно држање је уроди-ло плодом. Део вођства националног покрета у јужној Алба-нији почео је да одустаје од оружаних акција. Уместо тога ор-ганизовани су скупови на које су учесници ипак долазилинаоружани, као на пример 21. јула у једном православном ма-настиру код Ђирокастра и 23. јула у Валони. Том приликомсе изјашњавало пре свега против покушаја да се област којунасељавају Албанци подели тако што ће се устаницима на се-веру дати политичка аутономија. Северна и јужна Албанијажелеле су јединствену управу. Требало је отворити школе наалбанском и учити „национални" (тј. латински) алфабет. Вла-да је представницима јужне Албаније показала да није спрем-на да прихвати било какве захтеве за аутономију, једнако каоу преговорима са устаницима из северне Албаније. Била је,међутим, спремна на општу амнестију, уступке по питањушкола и војне службе, тј. да се и на југу омогући служење усвом вилајету. Албанци би уз специјалне дозволе смели и дазадрже оружје. На скупу у Тепелени 18. августа Албанци суприхватили ту понуду.

На тај начин је окончан устанак из 1911. године,ограничен углавном на северну Албанију. Муслимани су пре-ма њему у већини били скептични, јер га је подржала ЦрнаГора, a ширење устанка ка јужној Албанији турска власт јеправовременим уступцима умела да спречи.

Упркос наводном успеху није се могло сакрити да мла-дотурски режим није имао трајна решења. Албанци су при томбили само једна од нација ове вишенационалне државе које супружиле отпор младотурској централистичкој политици. Многоопасније за опстанак Царства биле су разне арапске национали-стичке групације које су тежиле формирању некакве турско-

133

-арапске двојне монархије или чак оснивању независне арапскедржаве. Поред тога, септембра 1911. Италијани нападају Три-поли, после чега избија италијанско-турски рат, окончан поразомТурака (18. октобра 1912. потписан је мир из Ушија (Оисћу):Турска је морала да одустане од Либије и Додеканеза).

Избори за нови парламент (1912)u последице тих избора

Децембра 1911. године влада распушта Парламент ирасписује нове изборе помоћу којих је требало искључити опо-зиционе елементе. Албанци су се надали да ће овога пута из-борити уступке по питању школа и тражили су наставу на ал-банском не само у основним, него и у средњим школама,затим да Министарство за наставу постави нове наставнике и,уколико је потебно, отвори и нове школе. Међутим, службе-ници послати у Албанију одмах су изазвали негодовање ста-новништва јер су пропагирали арапски алфабет за албански је-зик. Уз помоћ муслиманског свештенства у Истанбулу суподелили букваре брижљиво одштампане арапским писмом.На препоруку локалног албанског комитета у Дебру је јавноспаљено 300 оваквих буквара. На једном скупу албанских бе-гова, сазваном у Дебру 1912. године од стране власти, само је30 од 200 учесника скупа подржало захтев за увођење арап-ског алфабета. Најављени нови избори одржани су априла1912. године и обезбедили су младотурцима огромну већину.Парламент је поново почео да ради пре него што су преброја-ни гласови у свим вилајетима (у Албанији је бројање заврше-но тек половином маја). Младотурци су се борили свим сред-ствима да спрече избор кандидата који им нису били по вољи,у чему су и успели, јер многи ранији албански посланици, каорецимо Исмаил Кемал-бег и Хасан Приштина, овог пута ни-су били изабрани за Парламент.

Устанак из 1912. године

Нерегуларности у спровођењу и резултатима парла-ментарних избора само су повећале отпор националних круго-ва у Албанији против турског режима. У Косовском вилајету

134

још током марта и априла почињу нереди: није се плаћао по-рез, a у ђаковичком округу становништво је протерало турскеслужбенике који су хтели да попишу подручја под шумама утој области. Турска владина комисија на челу са министромунутрашњих послова тек је помоћу оружја успела да се проби-је од Скопља до Скадра.

Наколико хиљада наоружаних Албанаца се 20. маја1912. године у селу Јуник (између Пећи и Ђаковице) састалоса некадашњим посланицима у Парламенту Хасаном Пришти-ном и Неџипом Драгом. Том приликом одлучено је да се мла-

135

дотурска власт сруши устанком, за шта је дата колективна бе-са. Главни захтеви Албанаца сажети су у 12 тачака и садржа-вали су већ више пута изражене захтеве: званично признава-ње Албанаца као самосвојне нације (millet) у оквируОсманског царства, слободно коришћење албанског језика иписма, слободне изборе и утврђивање изборних јединица пре-ма етничком саставу становништва, децентрализацију управе,сазивање генералне скупштине свих албанских вилајета, по-стављање генералног инспектора за целу Албанију, одштетуза материјалну штету насталу током устанка из 1911. године;да порези на дуван и алкохол, као и приходи од поштанске ителеграфске службе, остану у албанским вилајетима и користесе за поспешивање привредног развоја.

После састанка у Јунику група од 3.000 наоружанихљуди одлази у Пећ, друга група у Ђаковицу. Устанак се брзопроширио. Косовским Албанцима су се прикључила и като-личка планинска племена, a средином јуна и становници Кројеи Тиране. У лето је било већ око 15.000 до 20.000 устаника.У Битољу је локални албански комитет ширио живу пропаган-ду међу албанским официрима и војницима у гарнизону, којиубрзо почињу у групама да дезертирају. Сличних догађаја би-ло је и у Дебру, Корчи и Охриду. Многобројни турски офи-цири, организовани у тајни савез „Заштита отаџбине" (Hifiz-iVatan), саосећали су са албанским устаницима, делили њиховонепријателзство према младотурцима, али су ипак одбијалињихове захтеве за аутономију.

Крајем јуна 1912. године албански лидери су се оку-пили у Скопљу где су за свој главни циљ поставили свргавањемладотурске власти која је земљу довела до ивице понора.Опозициони турски лист Борџи за нацију (Muca-hide-i milile)објавио je 2. јула изјаву Хасана Приштине, који је рекао даАлбанци тренутно желе да се ограниче на борбу против мла-дотурака и одустану од захтева за аутономију, a борба за само-управу би била настављена само у случају да младотурска вла-да остане на власти. Влада Мехмед Саид-паше дала је оставку17. јула. Нова влада са Гази Мухтар-пашом на челу одмах јеуспоставила контакте са устаницима који су већ били заузелинајважније стратегијске тачке Косовског вилајета. Једна турскавладина комисија стигла је у Приштину 27. јула како би прего-

136

варала са Албанцима. Током преговора показало се да Албан-ци нису јединствени око својих циљева. Јасно су се разликова-ле две групе: заговорници пуне аутономије и „реформисти" ко-ји су заправо били заинтересовани за побољшање стања ипривилегија у албанским вилајетима. Заступници идеје o ауто-номији налазили су се, пре свега, у јужној Албанији. Већ 23.јула група устаника из Скрапара послала је султану Меморан-дум који је по свом садржају био врло сличан оном из Герче.Њиме је тражено признавање албанске нације, самоуправа,сопствена албанска жандармерија, албански као службени је-зик и настава на албанском.

Аутономаши су у Приштини били у мањини, па су сеограничили на захтев за распуштање парламента изабраногпод младотурцима, што је султан 5. августа и наложио. Охра-брени овом попустљивошћу устаници окупљени у Приштиниодлучују да своје захтеве поново саопште влади. Нови про-грам, познат под именом „Четрнаест тачака Хасана Пришти-не", био је последњи пакет захтева који је албанска страна до-ставила турској влади. Taj пакет садржао је следеће, деломвише пута постављане, захтеве: отварање школа са наставомна албанском, да турски службеници познају језик и обичајеземље, служење војне службе у Албанији или Македонији,повраћај одузетог оружја, заштиту муслиманских обичаја, по-дршку муслиманским црквеним школама (медреса) путемкредита, отварање пољопривредних и техничких школа, по-спешивање јавних радова, амнестију устаника, покретање суд-ског поступка против младотурских кабинета Ибрахим Хаки--паше и Саид-паше.

Албански захтеви предати су 9. августа у Приштинитурској владиној комисији, уз обавезу да влада своју сагла-сност мора дати у року од 48 сати, иначе ће устаници заузетиСкопље. Када је рок истекао, a устаници нису добили никакаводговор, уследило је заузимање Скопља (без борбе) 11. авгу-ста. Влада је тек тада пожурила да прихвати листу захтева,осим два: оклевала је са враћањем одузетог оружја и покрета-њем судског поступка против младотурских влада. Међутим,већина устаника била је задовољна добијеним пристанком инапустила је Скопље. Хасан Приштина послао је телеграме уКроју, Елбасан и јужноалбанске градове, којима их обавешта-

137

ва да je влада прихватила захтеве и да се борба против Тура-ка обуставља. Тако је окончан албански устанак из 1912. го-дине чија су покретачка снага били муслимани са Косова.

Балкански ратови (1912/1913) u проглаше-ње независности Албаније

Фебруара 1912. године, док је Турска још била у ра-ту са Италијом, склопљен је савез између Србије и Бугарске,којем су се нешто касније прикључиле и Црна Гора и Грчка.Циљ тог „балканског савеза" било је коначно решавање „ори-јенталног питања", то јест расподеле остатака турских терито-рија у Европи међу балканским државама. Октобра 1912. го-дине земље савезнице објавиле су Турској рат. Отпор Туракаје брзо сломљен и потучени су на свим фронтовима. Избија-њем Првог балканског рата Албанци су дошли у тешку пози-цију јер су сада присилно морали да се прихвате оружја у ко-рист власти против које само што су подигли још једанустанак. У једном апелу великим силама Хасан Приштина иНеџип Драга објавили су да се Албанци неће борити за оп-станак Турске, већ само за интегритет територија на којимаживе. То су и учинили, али не баш са превеликим одушевље-њем. Црна Гора је покушала (делимично и успела) да на сво-ју страну придобије католичке Албанце из северне Албаније.Краљ Никола је преко бајрактара Груде преговарао и са во-ђом Мирдита Пренк Биб Додом. Када је Есад-паша Топтаниса својим трупама - у којима је било много муслиманских Ал-банаца - кренуо на Црну Гору, поново су га напали одредикатоличких планинских племена. Ускоро се показало да Турцивише не могу да се ослоне на муслиманске Албанце јер су овимасовно дезертирали из турске војске. За мање од два месецаАлбанију је готово потпуно освојила бројно надмоћна војскабалканских држава. Турски гарнизони одржали су се самојош у Скадру и Јањини.

За Албанце се сада поставило питање политичкогпреживљавања. Са поразом турске војске дани турске влада-вине у Европи били су одбројани. Дошао је тренутак, o којемје некада писао Сами Фрашери, када Албанци морају да се

138

одлуче да ли хоће да пропадну заједно са Турском или да сеод ње одвоје.

Почетком новембра 1912. године у Букурешту су се,под вођством Исмаил Кемал-бега Вљора и Луиђа Гуракучија,окупили лидери албанских емигрантских организација и доне-ли одлуку o припремању албанског националног конгреса. Уисто време од великих сила је затражено признавање ауто-номне Албаније у оквиру Османског царства. Исмаил Кемал--бег је по завршетку састанка, преко Будимпеште (где се су-срео са аустроугарским министром спољних послова, грофомБерхтолдом) и Беча, отпутовао у Трст, a одатле бродом уДрач, где је стигао 20. новембра. У то време турска влада ви-ше није имала никакву фактичку власт у Албанији. У многимградовима, као што су били Драч и Љушња, албански нацио-нални комитети су се већ изјаснили за потпуну независностАлбаније, што је захтев из Букурешта учинило неодрживимјер o аутономном статусу унутар Османског царства више mi-je могло бити говора.

Албански национални конгрес одржан је 28. новембрау Валони, једином граду у Албанији који још нису заузеле сна-ге балканског савеза, и на њему је учествовало 37 делегата изсвих делова земље. Албанија је проглашена независном држа-вом и формирана је прелазна влада на чијем челу је био Исма-ил Кемал-бег. Места у кабинету ове прве албанске владе па-ритетно су подељена између муслимана и хришћана. Тако јекрајем 1912. године, више као последица тока догађаја негосвесне намере, настала самостална албанска држава.

Одлука националног конгреса o независности Алба-није и формирању прелазне владе саопштена је султану и ве-ликим силама, без претходног изричитог признавања са њихо-ве стране.

Власт прелазне владе обухватала је област нешто изванграница града Валоне. Остали део Албаније био је под трупамаземаља савезница. Црногорци су се зауставили испред Скадрачији је гарнизон још увек пружао отпор, a под својом командомимали су луке Шенђин (Св. Јован Медовски) и Љеш. Срби субили на Косову, у западној Македонији, Дебру, Елбасану иТирани. На дан проглашења албанске независности, 28. но-вембра, српске трупе су ушле у Драч. Грци су се 27. новембра

139

искрцали у Саранди и заузели острво Сасено у близиниВалоне. То је било стање у Албанији пред 3. децембар када јепосредством великих сила на снагу ступила обустава неприја-тељстава. Томе су се прикључили сви учесници рата изузевГрчке, na je једино још у јужној Албанији владало ратно стање.Ситуација се није смиривала ни у северној Албанији, јер турскикомандант тврђаве у Скадру Риза-паша није признао примирје,a власти у Истанбулу нису биле у позицији нити су хтеле да гана то присиле. Тако је Албанија била далеко од примирја, a по-зиција „владе" из Валоне слаба колико се може замислити.

Потом је 16. децембра у Лондону сазвана мировнаконференција на којој се одлучивало o судбини турских терито-рија у Европи. На тој конференцији земље савезнице су једин-ствено наступиле против Турске. Захтеви балканског савеза иТурске су се толико разликовали да је било тешко очекиватинекакав договор. Турци су инсистирали да задрже Једрене иСолун, као и врховну власт над Македонијом и Албанијом.Балкански савез је тражио да Турска одустане од области за-падно од Родоста, укључујући и Албанију. Пошто Турци на тонису пристајали, мировни преговори су 29. јануара 1913. годи-не прекинути. Рат је настављен.

Борба за Скадар

Борбе су настављене на свим фронтовима, па и у Ал-банији. Овде је и даље трајала опсада Скадра, само што су са-да у томе учествовале и српске снаге. Срби су из Солуна грч-ким бродовима дошли у Драч и Шенђин. Taj пут Турци сужестоко ометали својим ратним бродовима. Када је 12. марта1913. године турска крстарица код Шенђина напала једантранспортни конвој и том приликом потопила два грчка брода,црногорски официри који су командовали луком приморали сумађарски пароброд „Скадар" да учествује у искрцавању.Аустроугарска влада је интервенисала на Цетињу и истовреме-но протестовала због прогона албанских католика који су иначебили под њеном заштитом: у Ђаковици су стотине њих билеприсиљене да пређу у православље, a њихови свештеници супогубљени. Бечка влада протестовала је осим тога и против га-ђања цивилних екстериторијалних објеката у Скадру.

140

У јужном делу области КОЈУ су насељавали Албанцидогодио се марта 1913. године један важан догађај: 6. мартаЈањина се предала Грцима. Након што су и Бугари 26. мартаузели Једрене, још од почетка рата под опсадом, од три великатурска утврђења у Европи преостао је још само Скадар. Вели-ке силе, не желећи да освајање овог важног албанског градапрепусте Црногорцима и Србима, одлучиле су се за заједнич-ки наступ на Цетињу и 28. марта тражиле обустављање опса-де Скадра, објашњавајући краљу Николи да је опсада бесми-слена и да су они закључили да овај град треба да припадненовој држави Албанији. Док год је Црна Гора била у рату саТурцима црногорски краљ није био вољан да одустане од оп-саде, па су велике силе (изузев Русије) реаговале појављива-њем заједничке флоте на црногорској обали. Када та демон-страција силе није имала дејства, велике силе су почелеблокаду црногорске и северноалбанске обале све до ушћа рекеДрим. Црногорци су одговорили поновним гађањем Скадра недозвољавајући цивилима да напусте град, што је такође биозахтев великих сила. У „Скадарску кризу" Русија се умешала10. априла 1913. године. Руски министар спољних послова С.Д. Созонов изјавио је да Скадар као чисто албански град неодговара Црној Гори и да мора припасти Албанији.

У међувремену је ситуација у затвореном Скадру поста-јала све неподношљивија. Владала је глад и Есад-паша Топтани,који је после погибије дотадашњег команданта града Хасан Ри-за-паше преузео врховну команду, почиње са Црногорцима пре-говоре ради капитулације. Браниоцима је 22. априла дозвољеномирно повлачење са оружјем. Црногорци заузимају овај дуго оп-седани град, али су га нешто касније поново морали предати.Војни контингент великих сила улази у град 14. маја.

Одређивање граница Албаније

И остатак Албаније се постепено смиривао. Турскавлада опозвала је остатке Вардарске армије која се повукла уобласт северно од Валоне. Углавном болесни, турски војнициукрцали су се на брод за Истанбул крајем маја. И српске сна-ге маја месеца почињу повлачење из Албаније. Сви ови дога-ђаји били су позадина мировних преговора који су у међувре-

141

мену поново започети у Лондону. Земље балканског савеза су21. маја 1913. године понудиле великим силама посредовање,тако да се 19. маја поново срећу преговарача балканских зема-ља и Турске. Аондонски мир склопљен је 30. маја и њиме јебило предвиђено да Турска одустане од свих европских тери-торија западно од правца Енос—Мидија. Међутим, пошто ни-је било договора око поделе плена, избијају оружани сукобимеђу војскама чланица балканског савеза.

Албанија није била обухваћена овим Другим балкан-ским ратом (који се у основи водио због Македоније) јер јеуређење Албаније као самосталне државе било саставни деоЛондонског мировног уговора. O њеним будућим границамапреговарало се такође у Аондону, на конференцији амбасадоравеликих сила. Аустроугарска се залагала да балканским држа-вама не припадне ниједна област насељена искључиво Албанци-ма. Главни противник Аустрије по том питању била је Русијакао заступник балканских Словена. Аустрија и Русија ценкалесу се у Лондону за свако село на северној и источној границиАлбаније. Највише потешкоћа било је најпре око повлачењагранице према Црној Гори код Скадра. За Аустроугарску јебило питање престижа да обезбеди да Скадар припадне Алба-нији, што joj je коначно и успело. Али, зато није имала никаквогуспеха када је било речи o претежно албанским градовима Ђа-ковици и Дебру. Они су, као и читава област Метохије, Косо-ва и области у западној Македонији, припали Србији, односноЦрној Гори. Спорна је још остала јужна граница према Грчкој.Јањина је, заправо, једногласно обећана Грчкој, али су се ми-шљења разликовала када је у питању била припадност Корче.Тек 1. августа 1913. године постигнут је договор да се Корчапреда новој албанској држави. O тачном повлачењу граничнихлинија требало је да одлучује посебна међународна комисија.

Ko ће бити албански кнез?

Поред питања граница, у Лондону се преговарало и oстатусу будуће албанске државе. Аустроугарска и Италија на-ступиле су заједно, желећи да албанска држава буде створенашто пре. После дугих преговора, када се пре свега расправљалоo томе да ли султан треба да има било какву суверену власт над

142

Албанијом, дошло се 31. јула 1913. године до тога да Албанијатреба да буде суверена кнежевина са наследним кнезом на че-лу, a право да га изаберу велике силе задржале су за себе. Тур-ска не треба да има било какав суверенитет над албанском др-жавом. Албанска цивилна и финансијска управа биле би десетгодина под контролом комисије у којој би били представницивеликих сила. Албански кнез био би изабран у року од шестмесеци. До тог тренутка сигурност и ред у земљи одржавала бинека страна жандармерија. Организација жандармерије је тре-бало је да буде поверена Шведској, али, пошто је она одбила, уАлбанију је послата холандска жандармерија.

Будући да су у основним цртама била решена питањаграница и статуса Албаније, још је једино избор кнеза остаокао отворени проблем.

Кандидата за албански престо било је много. Ту супре свих били наводни потомци албанског националног јунакаЂорђа Кастриоте — Скендербега и била су двојица: италијан-ски маркиз Ди Аулета и шпански племић Дон Хуан АладроКастриота и Перез и Веласко. Маркиз Ђовани ди Аулета, чи-ји је отац био официр у албанском коњичком пуку у Напуљу(Reggimento Real Macedone), био je председник Политичког ал-банског комитета у Напуљу који је 1897/98. интензивно аги-товао за аутономију Албаније. Његов син Франческо предсе-давао је албанском конгресу у Трсту 1913. године, на коме јебило речи o будућем устројству албанске државе и будућемкнезу или председнику. Пошто је породица Аулета била сиро-машна њен утицај је од почетка био врло ограничен, иако су јеc времена на време подржавали кругови блиски двору и влади.

Далеко веће биле су могућности шпанског Кастриоте.За разлику од маркиза он је био изузетно добростојећи и умеоје свој новац да уложи у пропагирање по Албанији. Најпре јеустановио једну албанску књижевну награду, a потом је пома-гао и једно удружење албанских студената у Букурешту, подименом „Нада" (Shpresa). Новчану потпору обезбедио му јемали круг пријатеља у Албанији, али овај наводни Кастриотаипак није имао никакве шансе када је реч o албанском трону.

Католичка заједница Пренк Биб Доде била је једнавелика заједница која се надала да ће бити узета у обзир придодели албанске титуле кнеза. Омиљена идеја шефа Мирдита

144

била је то да би његова земља могла постати „Пијемонт" ка-толичке Албаније. Међутим, хоризонт Пренк Биб Доде обу-хватао је само северну Албанију, ништа више од тога, па каоалбански кнез није долазио у обзир. Још један од кандидатаза трон био је кнез Алберт Гика. Он је потицао из једне ру-мунске бојарске породице албанског порекла и своје приста-ше тражио је пре свега у албанским колонијама у Румунији иБугарској. Почетком 1913. године он се придружио једномдругом кандидату за трон, војводи од Монпансјеа и покушаоје да преко њега обезбеди високо место у будућој албанскојдржави.

Албанији се надао и црногорски краљ Никола. Он јеодржавао разноврсне контакте са северном Албанијом. Пла-нинско становништво које је долазило код њега на Цетињедобијало је новац или оружје на поклон. За време устанака из1910. и 1911. године он је помагао албанске избеглице које сунашле уточиште у Подгорици и наступао као заштитник Ал-банаца. Један повереник црногорског краља је 27. новембра1912. године водио припремне разговоре у вези са албанскимкнезом са аустроугарским изаслаником на Цетињу, барономГизлом, и лобирао за кандидатуру краља Николе, која се каонајбоље и најприродније решење готово наметала. Он је имаопристалице међу Албанцима, a подржале би га и балканскеземље. Гизл је имао муке да Црногорцу објасни да велике си-ле од Албаније желе да створе самосталну државу, a не про-ширење Црне Горе.

Поред ових кандидата са наводним или правим бал-канским пореклом било је и оних из европских кнежевскихкућа који су претендовали на албански трон и при том билиделимично подржавани и из кругова блиских својим владама.Аустријски престолонаследник Франц Фердинанд и Ватиканподржали су кандидатуру војводе Вилхелма од Ураха, али јеона пропала углавном због неповерење Италијана. Италија, aса њом и Русија нису желеле католика, a поготово не још ибечког штићеника, који би од Албаније могао да створиаустријски протекторат на Балканском полуострву и бедемпрема словенским државама.

Француски кандидат је најпре био син шведског кра-ља Густава V (Бернадоте), принц Вилхелм, али је он то од-

145

био. Породица Бонапарте одмах је понудила три кандидата заалбански престо: принчеве Виктора, Луја и Ролана Бонапар-теа. Принца Луја подржао је и Ватикан. Ипак, и Бонапартесу имали ману због које су били неприхватљиви за Италију —били су католици.

Крајем 1912. године био је актуелан још један фран-цуски кандидат, принц Франц Фердинанд Бурбон-Орлеан,војвода од Монпансјеа. Војвода је био у родбинским односи-ма (рођењем или женидбом) са најважнијим владајућим по-родицама Европе. Француско министарство иностраних по-слова било је упознато са војводиним плановима везаним заАлбанију и подржавало их је, али му је саветовало да најпреобезбеди подршку осталих европских сила. Због тога јемонпансје, почетком 1913. године, посетио неколико европ-ских престоница. Фебруара је био у Петербургу где га јепримио цар Николај II. Али, у вези са Албанијом није добионикакве гаранције. У Бечу, у који је дошао нешто касније, та-кође наилази на уздржаност и упозорење да Италија никаконеће подржати католичког кандидата. Међутим, војвода ниједозволио да га то поколеба, већ је преко агената уредио да сепо земљи раздели његова биографија на албанском, како бига Албанци упознали.

Шеф полиције у Трсту обавестио је 1. марта 1913. го-дине бечко министарство спољних послова да Монпансје на-мерава да приватном јахтом исплови из Бриндизија за Алба-нију. Он је планирао да пробије грчку блокаду и искрца се уАлбанију у Валони, где би га тамошња привремена влада про-гласила албанским кнезом. И заиста, 28. марта 1913. године,у Валони је под енглеском заставом пристао пароброд-јахта„Меконг". Монпансје, у чијој су пратњи били кнез Тика и не-колико Албанаца из иностранства, одмах ступа у контакт саИсмаил Кемал-бегом. Овај је био довољно опрезан да непристане на војводин предлог да га прогласе кнезом и такодоведу велике силе пред свршен чин. Наредних данаМонпансје је на палуби своје јахте, на којој је била истакнутаалбанска застава, примио све оне који су у Валони ималиуглед и име. Азудима је поделио велики број фотографија иразгледница са својим ликом и дао 1.000 франака за градскусиротињу, после чега је 30. марта поново напустио Албанију.

146

У периоду после тога o њему се мало чуло; изгледа да је подпритиском Италијана и Француза одустао од свог плана.

Поред хришћанских, за титулу албанског кнеза пос-тојао је и читав низ муслиманских кандидата. To је и разу-мљиво ако се зна да је две трећине Албанаца примило ислам.Осим тога, и Османско царство је могло имати интереса даземља којом је Турска владала петсто година буде у мусли-манским рукама. Један од муслиманских кандидата који је.имао највеће шансе био је египатски принц Ахмед Фуад, унукегипатског вицекраља Мехмеда Алије, који је имао албанскопорекло. Војно образовање стекао је у Торину и важио је завеликог пријатеља Италије, што је Бечу био разлог да одбијењегову кандидатуру.

И o османском принцу Абдулу Меџиду се говорилокао o могућем албанском кнезу; његов je син у то време студи-рао у бечком Терезијануму. Аустроугарски владајући круговинису се противили његовој кандидатури, али је Беч желео данаступи у сагласности са Италијом, због чега је план и пропао.

Кандидат којег су подржали младотурци био је тур-ски војни министар албанског порекла, генерал Ахмед Изет--паша. Младотурци су планирали да изазову немире у Алба- .нији и да се потом, ради смиривања ситуације, за албанскогкнеза прогласи муслиман. За планиране акције банди, које јетребало да претходе Изет-пашином преузимању власти у Ис-танбулу, припремљени су новац, официри и војници. Део људ-ства одмах је бродовима кренуо ка Албанији. Међутим, не-мачка амбасада у Истанбулу обавестила је међународнуконтролну комисију великих сила за Албанију o тајном наумумладотурака, пa je ова одмах предузела контрамере. Када је7. јануара 1914. године пароброд „Меран" аустријског Лојдаиз Истанбула пристао у Валону, контролом путника је уста-новљено да се међу њима налазе турски официри и војници уцивилу, са лажним пасошима. Дветнаест путника, за које сесматрало да су официри и вође банди, изведени су на копно иитернирани, a 161 турски војник враћен је у Истанбул прекоТрста. Пронађена документација и изјаве протераних потвр-дили су, без сумње, да је акција младотурака спроведена уззнање турске владе. Иако су младотурци и надаље покушава-ли да у Албанији устоличе муслиманског кнеза, испали су из

147

игре јер су се велике силе у међувремену сагласиле око лично-сти албанског кнеза — избор је пао на Немца, принца Вилхел-ма Вида.

Духовни живош у Албанијиу доба националног препорода

Општи патриотски полет и национално одушевљење,који су у годинама након Призренске лиге обузели Албанцесвих вера, нашли су место и у албанској књижевности, која јесада први пут постала албанска национална књижевност и пре-шла регионалне границе. Готово све што је на албанском обја-вљено у годинама после 1878. бавило се нацијом, албанством.

Наим Фрашери

За најзначајнијег представника књижевности нацио-налног препорода (Rilindja kombetare) сматра се Наим Фра-шери (1846—1900). Након што је већ у медреси у свом род-ном месту Фрашери стекао основна знања оријенталнихјезика (турског, персијског и арапског), Наим је заједно сасвојим братом Самијем похађао у то време чувену грчку Зо-симеа гимназију у Јањини, где је учио класичне језике (ста-рогрчки и латински), али и француски. Потом је ступио у др-жавну службу и радио најпре као службеник у разнималбанским градовима, a од 1881. године па до своје смрти каоцензор у турском министарству просвете. Захваљујући својојслужби он је имао могућност да унапређује културни животАлбаније. Тако је 1884. године добио дозволу за издавањечасописа Drita у којем је и сам објављивао поезију на албан-ском језику. Прва школа на албанском језику отворена је уКорчи 1887. године углавном захваљујући њему.

Одрастао у вишејезичком и космополитском миљеуобразованог слоја касноосманског друштва Наим Фрашери јебио изложен духовним утицајима како са Истока, тако и саЗапада. И он сам писао је на различитим језицима: од 22 са-мостална дела, која је објавио, 15 је било написано на албан-ском, четири на турском, два на грчком и један на персијском.

148

Нзегова рана лирика је под снажним персијским утицајем. Узбиркама песама Bageti e Bujqesia (Сшочарсшво u земљорад-ња, 1886) и Lulete e verese ( Л е т њ е цвеће, 1890) он описујеживот на селу и природне лепоте његове албанске домовине, aу Parajsa dhe fjala fluturake (Рај u речи крилашиџе) слави делаАлександра Великог, Пира, Скендербега и осталих јунака којеје везивао за албанску историју. Он је први муслиман који јесвојим делом Istori e Skenderbeut (Скендербегов пут, 1898)испевао еп o албанском националном јунаку и његовој двадесетпет година дугој одбрани хришћанске Албаније од ислама.

Наимов политички циљ била је независност Албаније.Претпоставка за то морало је бити уједињеље свих Албанаца— Гега и Тоски, хришћана и муслимана. A то значи да Албан-ци најпре морају поново постати свесни свог националног бићаи његовог најважнијег изражајног средства — језика. Албан-ском језику он је посветио неке од својих песама. Тако у Gju-ha shqipe (Албански језик) он одушевљено слави лепоту свогматерњег језика:

Gjuhen'e Memedheut! Језик ошаџбински!Q'esth 'e bukur'e zonje! Како си леи и госиодски!Gjuhen'e Skenderbeut! Језик скендербеговски!

Ju shkembenj e ju male, Bu сшене и ви иланине,Ju brinja e bregore, Bu жала и ви обале,Dheju lumenj ngadale, И ви лагане реке,Jufushagjelberore, Bu зелена иоља,Shqip teflisniperhere! Говорише увек албански!Fjesht'e te pa perzjere! Јасно и исшински!

Различите вероисповести не би требало да зауставеАлбанце у њиховој тежњи за националним јединство/vi. НаимФрашери је за пријатеље имао и муслимане и хришћане, онсам признавао је учење бекташа, којем је покушао да да ал-бански национални акценат. Чак је, наводно, размишљао и oтоме да пропагира бекташтво као националну религију јер јеинспирисана и Библијом и Кураном.

149

Пашко Васа

Верском подељеношћу у земљи бавио се и Фрашери-јев земљак, хришћанин, Пашко Baca (1825—1892). По свомродном граду и прозван је Васа-паша Скадарски. Изградиоје каријеру у турској управној служби захваљујући знању јези-ка (говорио је, између осталог, италијански, француски и срп-скохрватски). Титулу паше добио је 1883. године и постао гу-вернер Либана, где је и остао до своје смрти.

Већину својих дела Пашко Baca написао је на стра-ним језицима. Тако је 1878. године објавио брошуру L'alpha-bet latin appligue a la langue albanaise у којој се залаже за преу-зимање латинског алфабета за албански језик. У Лондону је1887. године, такође на француском, издао граматику за са-мостално учење албанског (Grammaire albanaise d l'usage de ce-ux qui desirent apprendre cette langue sans l'aide d'un mailtre), KO-JOM je желео да популаризује албански у иностранству. Сличанцил>, дакле да се европска јавност упозна са албанском држа-вом и народом, имала је и публикација која се 1879. годинепојавила у Паризу на француском и истовремено у Берлинуна немачком језику. Наслов је на немачком гласио: Albanienund die Albanesen. Eine historisch-kritische Studie von Wassa Effen-di, Beamter der Kaiserlich Turkischen Regierung, Christlich-Alba-nischer Nationalitdt (Албанија u Албании. Исшоријско-кри-тичка с т у д и ј а Васа-ефендије, службеника царске турскевладе, хришћанина албанског порекла). У њој Baca даје кра-так преглед албанске историје, од Пелазга (који су се тадасматрали прецима Албанаца) до његовог времена. Он нијеинсистирао на стварању независне албанске државе нити ал-

'банској аутономији, већ само на спајању области које насеља-вају Албанци у један вилајет у чијем би управљању учествова-ли и Албанци. Албанија треба да доживи културни препород,a пре свега треба постићи да међу религијама влада „једин-ство, узајамно разумевање и братство".

Baca će опробао и као песник; 1873. године у Истан-булу се појавила његова збирка песама на италијанском Rose espinе, a 1890. у Паризу роман на француском језику Berdha deTemal. Scenes de la vie albanaise. Baca je на албанском написаосамо три дела — један буквар, историјски спис и једну песмупо којој се прославио у Албанији. Песма O moj Shqypni (O

750

моја Албанијо) дељена je 1879/1980. као летак и посталаједна од најпопуларнијих албанских песама, нека врста албан-ске националне химне из времена рилиндије. У њој Baca кри-тикује жалостан положај Албаније у то време и подсећа да јеАлбанија некада била богата и поаттована, права zoj'e rand( о т м е н а дама), док је сада као оборено стабло. „Свет иденапред газећи те." Ипак, он сматра да су Албанци сами кри-ви за своју несрећу, јер су међу собом толико несложни. За тоје крива и верска подељеност:

Ca thon' 'kam f e ', ca thon 'kam din',Njeni asht Turk, e tjetri Latin;Do quhen Grek, e Shqeh disa tjere,Por jeni vllazen t'gjith, more t'mjere!Prifnit e Hoxhet ju kan 'hutue,Per me ju ndamun, me ju vorfnue!

Једни кажу 'клањам ислам ', друш кажу 'хришћанин',Један је Турчин, други је Латин,Неки су Словени, други, пак, Грџи,Али cвu сте браћа, мили Несрећници!Свештеници u хоџе су вас завели,како би вас поделили, осиромашили!

Baca позива Албанце на јединство, a не да гледају уцркве и џамије. У вези са тиме је и чувена реченица, коју јеЕнвер Хоџа злоупотребио да би образложио своју одлуку oзабрани религије: Feja e Shqyptarit asht Shqyptarija! (Албан-ство je албанска вера!)

Пренк Дочи

Сличног патриотског садржаја била су дела готовосвих аутора који су деловали у време рилиндије. Неки одњих нису се ограничили само на писање, већ су се и самилатили оружја како би остварили циљ којем су тежили — не-зависност Албаније. У такве се убрајао и католички свеште-ник и касније мирдитски опат Пренк Дочи (1846-1917).Још за време студија Дочи је писао песме у којима је пози-

151

вао на устанак против Турака. Најпознатија од њих јеShqypnia пеп zgjedhe turke (Албанија под турским јармом).Када су 1876. године, пред почетак српскоцрногорског ратапротив Турака, Мирдите устале против турске власти Дочије активно учествовао у тој борби. Турци су га ухапсили већу јесен 1876. године, чему се он супротставио оружјем. Наинтервенцију Аустрије ратоборни свештеник је убрзо осло-бођен и изгнан у Италију. У Албанију је могао да се вратитек 1888. године и тада преузима старешинство над опати-јом Св. Александар у месту Ороши (област Мирдита), гдеје наставио и своју политичку активност. Требало је, премаДочијевим плановима, да Мирдите буду заметак будуће ал-банске државе.

Михаљ Грамено

За независност Албаније се са оружјем у руци бо-рио и песник и публициста Михаљ Грамено (1872—1931)рођен је у једној православној трговачкој породици из Кор-че. Након што је у родном месту завршио основну школу нагрчком, иселио се у Румунију где је дошао у контакт са ал-банском колонијом у Букурешту и постао секретар албан-ског удружења Drita. Ту почињу и његови први покушајикао писца. Грамено је аутор патриотских песама од којих сунеке, као Vdekja (Смрш) и Per memedhene (За ошаибину),биле врло популарне. Он се у њима залаже за оружануборбу ради ослобођења Албаније од турске владавине. Го-дине 1907. прикључио се банди Черчиза Топулија која је најугу Албаније водила мали рат против Турака. Своја сећањана време проведено у партизанима објавио је 1915. годинепод насловом Kryengritja shqiptare (Албански у с т а н а к ) .Грамено је писао и драме и новеле које се са становиштаисторије књижевности сматрају најзначајнијима: Oxhaku( О г њ и ш т е ) и Eputhura (Пољубац), у којима жигоше со-цијалну неравноправност, или антиалбански став грчкогклера у Албанији, као у Крстионица (Varr'ipagezimit). Ka-сније је углавном био активан као публициста и супротста-вљао се тежњи неких кругова да од назависне Албанијестворе „малу Турску".

152

Констандин Кристофориди

Почасно место међу заслужнима за албански духовниживот припада Констандину Кристофоридију. Констандин(заправо Нелко, 1827—1895) није био књижевник у правомсмислу те речи, иако је имао неколико списатељских покушаја.Он је био језикословац и преводилац, и као такав дао одлучу-јући допринос развитку албанског књижевног језика. Поре-клом је из занатлијске породице из Елбасана, где је похађао игрчку основну школу, a затим такође грчку гимназију Зоси-меа у Јањини. У Јањини је упознао албанолога Јохана Георгафон Хана који је тамо службовао од 1847. до 1850. годинекао аустријски вицеконзул. Кристофориди је помагао Хановоистраживање албанског језика и вероватно у њему нашао под-стицај за свој каснији рад. Био је потом учитељ у више албан-ских градова, a једно време бавио се и трговином.

За време једног боравка у Измиру и Истанбулу1857. године долази у контакт са Британским библијскимдруштвом које се у то време управо почело интересовати заАлбанију и тражило преводиоца за албански. Кристофоридитако почиње да, по налогу Друштва, преводи Нови завеш наалбански и то и у гегијску и тоскијску варијанту. Нзему тоније представљало тешкоћу, будући да се његово родно местоЕлбасан налазило на граници два дијалекта, те је он обе овејезичке варијанте једнако савладао. У Истанбулу се 1866. го-дине под насловом „Kater ungjillat e zotit edhe shelbuesit toneJesu Krishtit, edhe punet e Apostuivet (Четири јеванђеља нашеггосподара и спаситеља Исуса Х р и с т а u дела апостолска)појавио његов први превод на гегијски дијалект. Након тога,1868. следи тоскијски превод псалтира, 1872. превод целогНовог завета на тоскијски. Дела на тоскијском Кристофо-риди је писао грчким алфабетом, a она на гегијском дијалектунеком њему својственом варијантом латинског алфабета. Об-јавио је гегијски и тоскијски буквар (1872), једну тоскијскуграматику (1882) и један обиман албанско-грчки речник којије изашао постхумно, 1904. године, у Атини. За време свогдугог боравка у османској престоници одржавао је блиске Be-se са земљацима. Покушао је чак да преко својих веза у Би-блијском друштву утиче на британску владу да подржи ал-банске захтеве за аутономијом.

153

Свакако албански Лутер (како га понекад називају)није био, али је својим преводима пресудно допринео форми-рању албанског књижевног језика.

Књижевно стваралаштво албанских емиграната

Личности као Наим и Сами Фрашери, Пашко Baca,па и Кристофориди провеле су велики део живота изван своједомовине — или у престоници или у удаљеним провинцијамаОсманског царства. У другој половини 19. века долази до ства-рања албанских колонија у иностранству, пре свега у Румунији,Бугарској, Египту и Северној Америци. Међу „емигрантима" јебило и много аутора који су веома допринели развоју албанскогкултурног живота, и то пре свега у годинама када је Турска за-брањивала штампање и ширење публикација на албанском. УАлександрији Тими Митко 1878. године објављује збирку ал-банских народних песама, приповедака и пословица из јужнеАлбаније под насловом Alvaniki Melissa (Албанска пчела).Митко (1820—1890) пореклом је био из Корче, a у Бени Суе-фу (на Нилу, јужно од Каира) водио је трговачку радњу. Ууводу своје збирке Митко истиче намеру да Европу упозна сакарактером и обичајима албанског народа. Близак Митков са-радник у Египту био је Спиро Дине (1844—1922) који је тако-ђе објавио збирку албанског народног стваралаштва, заједно сасвојим патриотским стиховима и песмама других аутора. Збир-ка је названа Valet e detit (Морски вали) и штампана је 1908.године у Софији.

У Египту је живео и Андон Зако Чајупи, чије је пра-во име Андон Чако. Чајупи (1866—1930), рођен у Шеперупоред Ђирокастра, 1882. године одлази за оцем, добростоје-ћим трговцем дуваном, у Александрију, тамо похађа францу-ску гимназију реда св. Лазара, након чега је био послат уШвајцарску (у Женеву) на студије права. Постао је адвокату Каиру, али се тиме бавио кратко, да би се потом — обезбе-ђен породичним иметком — потпуно посветио књижевном ра-ду. У Каиру се 1902. године појавила његова прва збирка пе-сама Baba Tomorri (Отац Томор) где он, на моментечежњиво, описује албански живот на селу чију идилу не пред-ставља на уобичајен начин — не прећуткујући, на пример, из-

154

рабљивање жене у патријархалном албанском друштву. Тур-ску сматра одговорном за тежак положај Албаније. Албанциби, по њему, морали да се уједине и по узору на Скендербегаослободе своју земљу. Политичко ослобађање би, међутим,морало бити праћено социјалним, што уводи нову тематику уалбанску књижевност. Чајупи је стекао име као писац позори-шних комада; његово најобимније дело, сатирична поема BabaMusa lakuriq (Голи отаи, Мојсије), није штампано за његовогживота. Углавном у Египту живео је још један албански из-гнаник Филип Широка (1859—1935). Рођен у Скадру, Ши-рока је био лиричар из чијих је стихова говорила бескрајна че-жња за домовином. Његова песма Shko dallendyshee (Мува,ластавиџа) убраја се у најпознатије стихове албанске лирике.Политичка тематика, ипак, није изостала ни код Широке. Ион је неговао култ Скендербега и у неким својим песмама кри-тиковао оне своје земљаке који се надају да ће Албанију осло-бодити Грци или младотурци. Бројчано мала, али врло актив-на албанска колонија у Египту имала је две организације —„Албанско братство" (Vllazeria a Shgiptarve), основану у Каи-ру 1897. године, и „Уједињење" (Bashkimi), у Александрији.Албанци у Египту издавали су своје часописе (иако су свимахом били кратког века) и они су били кријумчарени у Алба-нију. Најважнији међу њима били су часописи Besa-Bese ( З a -клетва, 1900-1904), Toska (Тоске, 1901-1902), Shkopi (Ko-рен, 1907-1909) и Rrufeja (Блесак, 1909-1910). Још Једанцентар окупљања Албанаца у иностранству био је Букурешт.Када је друштво Drita после краћег легалног рада у Турскојзабрањено 1881. године, оно сели своје седиште у Букурешт.Главни град Румуније постаје културно средиште албанскеемиграције на Балканском полуострву. У штампарији друштваDrita (1884. преименованог у Dituria — „Знање") штампана јевећина дела из периода националног препорода. Никола Начоје 1888. године у Букурешту основао недељник Shqiptari (Ал-банаи,), који је имао много читалаца и излазио до 1903. годи-не. Такође у Букурешту излазио је од 1897. до 1899. годинејош један недељни лист под називом Shgiperia (Албанија),чији је мото био „Албанија Албанцима"; одговорни уредникбио је Висар Додани. Додани (1857—1939) пореклом је биоиз Корче и од 1880. живео у Букурешту. Прикључио се дру-

155

штву Drita и радио као новинар. На албанске теме писао је иу румунским часописима. Додани (од 1896. румунски држа-вљанин) био је у сталној вези са водећим представницимаосталих албанских исељеничких колонија у иностранству иИталоалбанцима као што су Ђузепе Скиро, Габријел Дара иАнселмо Лоренкио који су такође сарађивали у његовом часо-пису. Он 1898. године у Букурешту издаје антологију Mialt'embletese (Пчелињи мед) у којој објављује и неке своје стихо-ве. Доданијева аутобиографија Memorjet e mija - kujtime ngashvillimet e para te Rilindjes te Kombit Shgipetar nde Bukuresht(Moju мемоари. Сећања на почетке препорода албанске на-ције у Б у к у р е ш т у ) појавила се 1930. године у Констанци.

Букурешт је повремено био и место боравка неколи-цине албанских активиста прогоњених у Турској. Међу њих јеспадао Мехмед Наџи, познатији под псеудонимом ДервишХима. Хима (1873—1928) био је из Струге у Македонији,син неког велепоседника. Прикључио се младотурском покре-ту, полиција га је прогонила, пa je 1897. побегао у Румунију,где је у Букурешту наставио своје, у Истанбулу започете, сту-дије медицине. У главном граду Румуније он 1898. године по-чиње да издаје часопис Pavaresia e Shqiperise /L 'independancealbanaise (Албанска независност) који je једно кратко времеизлазио на албанском, француском и румунском језику. Натурско инсистирање румунске власти су му 1899. године ус-кратиле дозволу боравка, те он одлази у Рим одакле је подтурским утицајем такође протеран и враћа се у Букурешт, гдеје на турском објављивао антитурске списе и покушао да орга-низује албански национални конгрес, али без успеха. Химинполитички циљ била је потпуна независност Албаније и поди-зање албанске националне свести, не само код простог народавећ и унутар утицајних слојева албанских поседника, бегова,којима је пореклом и сам припадао.

Док су Додани, Начо, Хима и други албански инте-лектуалци, који су на прелазу два века живели у Букурешту,били више политички публицисти и новинари, мада су понекадписали и стихове, Александар Ставре Дренова (списатељскоиме Асдрени) био је прави песник. Асдрени (1872—1947) биоје из Дренове код Корче и 1885. године се заједно са братомиселио у Букурешт, где се пробијао бавећи се разним послови-

156

ма. C времена на време похађао је курсеве на Универзитету.Био је један од оснивача студентског клуба „Нада" ( Shpresa,1902). Клуб, чије је вођство Асдрени убрзо преузео, развио јеживу културну активност и то не само у главном граду, већ и уБраили, Констанци и другим румунским градовима у којима јебило албанских колонија. Када је 1905. године у Констанциотворена албанска школа Асдрени је у њој држао наставу ал-банског. Шеф букурештанске филијале бечког књижевног дру-штва „Знање" (Dija) постаје 1906. године, a радио је и за ши-ром света познати часопис Albania Фаика Конице, као и другуалбанску периодику.

Књижевну славу Асдрени је стекао својом лириком.Његова прва збирка песама Rreze dielli (Зраџи сунца) појавиласе 1904. године у Букурешту, затим су следиле Endrra e lote(Снови u сузе, 1912) и Psallme murgu (Монашки псалми, 1930).По стилу и тематици Асдрени у великој мери следи Наима Фра-шерија. Песме из времена пре независности посвећене су углав-ном отаџбинским темама, иако има и нешто љубавних песама ипесама o природи. Kao пример Асдренијеве патриотске лирикемогла би да послужи његова песма Ardhikoha (Дође време):

Ardhi, koha, ardhi dita, Дође време, дође часHiku nata, doli drita; Ноћ побеже, светлост грану

Ngrihi trima mos pertoni У с т а ј т е јунаџи, не дремајтеKetekohe t' a shpetoni. Ово време да спасетеS' eshtemiafte sa duruat He беше ли доста трпњеEdhe ter 'ato qe vuat? И cвe оне ваше патњеEshte turp per emrin t'uaj Срамота je за наше имеTe mundohi per te huaj! да се мучише за туђине

Per trima, ju trima jini И јунаци, јер јунаци стеKete dhe ju vet'e dini, Што и сами знате виPo с' dobi eshte per atdhene Сваки дар за домовинуKur s 'esht ashtu qi ka qene! Да не буде што је билоShqiperine ju ne đoni Албанију нам ви волитеNga ky rezik t'a shpetoni Од опасног je спасавајте

Ne jini ju atdhetare Патриоше тада ј е с т е

157

Edhe thjeshte Shgipetare, И једноставно, АлбанџиBeni-eju sot atdhene Створите домовинуSi f 'qe nene Skender-bene! Kao мајка Скендербега

Велика албанска колонија настала је у другој половини19. века и у бугарској престоници Софији. Овде није било пе-сника и писаца, већ се појављује један штампар и издавач који јеводио и координирао културно-образовне активности — КристоА>уарси (1875—1934). Најпре је био учитељ у истоименом род-ном селу у јужној Албанији, a потом се исељава у Румунију гдеје изучио штампарски занат. У Софију се сели 1897. године итамо оснива штампарију „Напредак" (Mbroihesia) у којој је у пе-риоду од 1897. до 1920. године штампано преко 150 албанскихкњига. Већину њих Љуараси је поделио бесплатно. У Софијииздаје и алманах Kalendari Kombiar (Наџионални календар) ко-ји је са прекидима излазио од 1897. до 1928. године и тако по-стао једна од албанских периодика које су имале најдужи век. Утом алманаху објављивани су прилози питањима албанскогшколства, историје и књижевности, географије и пољопривреде,али и песме и приповетке албанских аутора. Љуараси и његоважена Поликсена, која важи за једну од првих образованих Ал-банки, активно су учествовали у акцијама друштва „Чежња"(Deshira), основаном 1893. године, посебно ангажованом на по-дизању образовног нивоа Албанаца. Љуараси је 1901. године,заједно са Шахином Колоњом, почео да издаје часопис Dritaкоји ће убрзо постати један од најутицајнијих органа албанскогнационалног покрета. Од 1911. до 1915. године Љуараси издајечасопис Liria e Shqiperise (Слобода Албаније) под мотом: „Од-браните права нације". Тек 1912. године Љуараси се враћа уАлбанију и у Тирани отвара штампарију која је до Другог свет-ског рата била највећа у земљи.

Бројно јака албанска колонија постојала је и у Грчкој,али њен допринос албанском духовном животу у време препо-рода није био од већег значаја. Стари албански емигранти, Ар-ванити, који су имали великог удела у грчком рату за незави-сност, били су већ увелико погрчени. Чињеница да је, например, јунак грчке револуције Марко Боцарис, пореклом изСулија у Епиру, још 1809. године саставио грчко-албански реч-

158

ник, објављен у Атини 1980. године, не мења ништа у томе.Грчка православна црква имала је непријатељски, a грчка владапроменљив став према албанском националном покрету. Једанод малобројних Грка албанског порекла који су учествовали уполитичким и културним тежњама националног препорода биоје Анастасиос Кулуриотис (1822-1887). Родом из Атине, Ку-луриотис се још у раној младости из економских разлога иселиоу Северну Америку. Након његовог повратка у Грчку објављи-вао је у Атини недељник I foni tis Alvanias (Глас Албаније) и тоод септембра 1879. до средине 1880. године. Часопис је изла-зио на грчком и албанском (са грчким алфабетом), под мотом:„Желимо уједињену и независну Албанију. Тражимо јединствои самоуправу у Албанији." Кулуриотис је 1882. године објавиобуквар и читанку Klumeshtperfoshnja (Млeко за одојчад). По-кушао је да оснује странку Албанаца у Грчкој и тражио отвара-ње школа на матерњем језику за Арваните. Због тога је напа-дан у грчкој штампи, након чега одлази у Албанију где такођеагитује за националну ствар. На инсистирање грчког конзулаТурци су га 1882. године ухапсили у Ђирокастру и предалигрчким властима. Умро је у атинском затвору.

Италоалбански аутори

Ако је општи допринос албанске колоније у Грчкој нанационални препород минималан, са другом великом групомстарих албанских исељеника — Arberesha у јужној Италији —управо је обрнуто. Италоалбански аутори оставили су неизбри-сив траг у албанској историји књижевности и вишеструко по-служили као узор. Везе међу Албанцима са обеју обала Јадран-ског мора одувек су биле блиске и нису се прекидале ни завреме Турака. Када је почео албански национални препород,Албанци у Италији нису осећали само солидарност, већ су —као део тог албанског народа — били обухваћени њиме. Један одпрвих који је таквом осећању дао израз био је Вићенцо Дорса.Дорса (1823—1885), рођен у Фрасцинету (провинција Косен-ца), касније наставник у Косенци, посветио је своју књигу Suglialbanesi, ricerche e pensieri (O Албанцима, истраживања иразмишљања, Напуљ, 1847) „alla mia Nazione divisa e dispersamauna" (мојој подељеној и расутој, али једној нацији).

159

Ђироламо де РадаЂироламо (Јероним) де Рада (1814-1903) важи за

најзначајнијег италоалбанског писца и једног од најзначајнијихаутора из периода рилиндије уопште. Он је означио улазак ро-мантичарског правца у албанску књижевност. Рођен је у местуМакија (провинција Косенца), студирао је права и књижевносту Напуљу и врло рано почео је да се интересује за италоалбан-ску народну традицију. Његово прво дело на албанском језикупојавило се 1836. године, под италијанским насловом Poesie al-banesi del secolo XV. Canti di Milosao, figlio del despota di Scutari, aпроширена издања штампана су 1847. и 1873. године. СледеCanti starici albanesi di Serafina Thopia, principessa di Zadrina nelsecolo XV из 1839, сa новим издањима 1843. и 1897. године, иеп Scanderbeccu i pa faan. Stone del secolo XV (Несрећни Скен-дербег) из 1872—1884. године. По насловима се стиче утисакда је реч o историјским песмама из народног предања. Подра-жавање старих текстова је, наравно, манир писаца романтике.Овде је заправо реч o песмама писаним према народном преда-њу из његове домовине. Из тог предања он је преузео матери-јал који је, затим, сместио у неки фиктивни 15. век. На тај на-чин створена је веза са ликом националног симбола —Скендербега. Де Рада је писао на албанском наречју из Кала-брије, али су сви његови текстови имали и превод на италијан-ски. To је било важно из два разлога: тако је, са једне стране,могао да утиче и на италијанску читалачку публику, a сa другеје италијанска варијанта могла да послужи као помоћно сред-ство његовим земљацима у Албанији, јер овај архаични говорИталоалбанаца, исељених пре 500 година, њима више није биоу потпуности разумљив. Де Рада је 1866. објавио збирку ита-лоалбанских народних песама које је приказао као фрагментеједног средњовековног албанског националног епа: Rapsodied'un poema albanese, raccolte nelle colonie del Napoletano. Међу-тим, и они добронамерни критичари оспорили су постојање јед-ног таквог епа, тако да га Де Рада у наставку едиције народнихпесама више није помињао.

Де Рада се није ангажовао само као песник и саку-пљач народних песама, већ и као новинар. Издавање часописаL 'Albanese d'Italia. Giornale Politico Morale Letterario почиње1848. године. Овај први албански часопис излазио је у Напу-

160

љу два пута недељно, на италијанском и делом на италоалбан-ском језику. Од 1883. до 1887. године он је објављивао ме-сечник Fiamuri Arberit. La Bandiera dell' Albania. Он je излазиона италоалбанском и италијанском у Кориљано Калабрију инаводно је био читан и у Албанији.

Од седамдесетих година 19. века Де Рада је био упреписци са бројним представницима националног покрета.Идеја независне Албаније је код Де Раде од пуке поетске про-јекције све више постајала политички циљ у чије остварење јечврсто веровао. Први корак ка томе за њега је била (и то севиди у његовом „Политичком тестаменту" из 1902. године)аутономија Албаније у оквиру Османског царства, a највећуопасност видео је у тежњама суседних Словена и Грка да ал-банску земљу поделе међу собом.

Де Рада је био иницијатор првог конгреса албанскихлингвиста који је 1896. године под његовим вођством одржан уКориљано Калабрију. Други такав конгрес, на којем је Де Ра-да такође учествовао, одржан је у Лунгру 1897. године. Цил>ових конгреса био је да се координирају културне и политичкеактивности Италоалбанаца. Већ 1896. године договорено јеиздавање једног новог часописа којег је објавио Антонио Ар-гондица под насловом Ili i Arbreshevet La stella degli Albanesi.Taj часопис je већ следеће године замењен часописом La Nazio-пе Albanese којег je водио Анселмо Лорекио. Аорекио(1843—1924), пореклом из Палагорија (провинција Катанца-ро), из породице правника, потпуно се био посветио активно-стима својих италоалбанских земљака. На Конгресу у Лунгруизабран је за председника тада основаног друштва под нази-вом Societd Nazionale Albanese које je опет било оснивач часо-писа La Nazione Albanese. За албанске прилике, овај часопис јебио необично дугог века. Овај Bollettino politico-letterario-cultu-rale сe појављивао месечно, углавном на италијанском језику.Његов мото био je: „Albania per gli Albanesi - Adriatico mare ita-liano e albanese " (Албанија Албанцима — Јадранско море jeиталијанско и албанско море). Већ по томе је било јасно да суиталоалбанске активности под Лорекиом добиле политички ак-ценат. Италија је требало да реши албанско питање, те су иИталоалбанци (или бар многи од њих), желели то или не, по-стали инструмент италијанске политике.

161

6 ПУТ АЛБАНИЈЕKA НАЦИОНАЛНОЈ ДРЖАВИ(1913-1944)

Прини, Вилхелм Вид као албански кнез

Принц Вилхелм Хајнрих Вид изабран је пре свегазахваљујући чињеници да је био протестант, дакле припадао јевероисповести која није била заступљена у Албанији. Рођен је26. марта 1876. године у Нојвиду на Рајни; његова породицабила је једна од најстаријих у Европи и имала је одговарајућеродбинске везе са владарским кућама. Његова мајка била јехоландска принцеза, a он сам рођак немачког цара и нећак ру-мунске краљице Елизабете, која је са великом ревношћу подр-жала његову кандидатуру за кнеза Албаније. Појединости окотога како је уопште Вид постао кандидат нису познате; чинисе да је то у ствари била жеља румунске краљице која је потомумела да за ту ствар придобије аустријског министра спољнихпослова, грофа Бертолда. Цар Вилхелм II је до краја био про-тив кандидатуре свог рођака.

Вид, истина, није био финансијски слаб, али ни до-вољно добростојећи да би помоћу новца могао стећи утицај уАлбанији. Био је официр у пруској армији и пре кандидовањаније знао ништа o постојању албанског народа. Почетком ок-тобра 1913. године аустријска и италијанска влада су му, уиме великих сила, понудиле да постане албански кнез. Вид јебио изненађен и затражио је време да размисли o понуди.Под утицајем румунског краља Карола он је крајем октобрасаопштио да би кандидатуру прихватио под одређеним усло-вима: да поред великих сила и албански народ преко привре-мене владе да свој пристанак, да велике силе обезбеде зајам увисини од 75 милиона франака и да се претходно мора реши-ти питање граница јужне Албаније. Тешкоћа је било само око

162

висине зајма. Међутим, пошто је ситуација у Албанији нала-гала брзо доношење одлуке o наименовању кнеза, Вид је подпритиском Аустроугарске пристао да се најпре задовољипредујмом. Кандидатуру је званично прихватио 1. новембра1913. године. Након договора око финансијских прилика тре-бало је решити још један проблем: принца Вилхелма је у Не-мачкој требало и званично, као кнеза, да поздрави једна ал-банска делегација. У Албанији je o саставу те делегације, укојој је требало да буду представници из свих делова земље,било великих спорова. Без обзира на то да ли су првобитнобиле за Видову кандидатуру или против ње, у делегацији јетребало да буде заступљена свака политичка групација, јер суу питању били утицај и места у будућој кнежевој влади.Ипак, Есад-паша Топтани, најмоћнији човек централне Алба-није, и представници прелазне владе никако нису хтели да бу-ду у истој делегацији. Оклевали су и представници католичкогклера из Скадра. Како би убрзао целу ствар аустријски мини-стар спољних послова је предложио да се у Немачку у исто

време пошаљу три делегације: једна прелазне владе, друга подвођством Есад-паше и трећа из Скадра. Проблем је, ипак, ре-шен сам од себе, јер је 24. јануара 1914. године Исмаил Ке-мал-бег дао оставку на место шефа прелазне владе и отишао уегзил. Његова влада, која се такође распала, контролисала јејош само Валону и најближу околину; остали део земље осво-јиле су банде Есад-паше. За њега сада није било никаквихпрепрека. Међународна контролна комисија није имала ништапротив да он буде на челу делегације која ће отићи у Немач-ку. Тако је Есад-паша у пратњи седамнаест представника изразличитих делова Албаније отпутовао за Бари 12. фебруара1914. године специјалним паробродом италијанског друштваPuglia, a 21. фебруара je делегација имала пријем у замку Ној-вид. Тиме је форма била задовољена a Виду је и од странеАлбанаца понуђен престо.

Након тога све се одвијало релативно брзо: Вид јенајпре обишао престонице сила које су биле највише заинтере-соване за Албанију, дакле Рим и Беч, како би се представиокао албански кнез. Након тога отпутовао је и у Аондон, Па-риз и Санкт Петербург, чиме је завршена његова европскатурнеја. Сада је могао у Албанију и то, како је утврђено, улучки град Драч.

Одлука o томе који ће бити главни град Албаније би-ло је питање престижа. Аустроугарска је првобитно предло-жила Елбасан. Он се налази у централном делу, има здравуклиму, a осим тога је на граници двају албанских дијалеката —гегијског и тоскијског. Прелазна влада је, наравно, очекивалада ће кнез своју резиденцију подићи у Валони. ФамилијаВлзоре је чак своје породично седиште ставила на располагањекао прву резиденцију. Насупрот њима, католици из Скадра супретпостављали да ће бити изабран њихов град јер је он оду-век важио за албанску престоницу. Вид се одлучио за малари-јом заражени Драч. Да ли је то учинио под Есад-пашинимутицајем није сигурно, али је могуће, јер је Есад-паша у Дра-чу и околини био неприкосновени владар. За Видову одлукује могло бити пресудно и то што је Драч био на мору и у слу-чају потребе пружао могућност за повлачење. Убрзо се испо-ставило да Видова одлука није била нимало непромишљена,како се то у први мах чинило. Друго питање престижа било је

764

на којем ће броду албански кнез доћи у земљу, na je кнезу уРиму објашњено да би пловидба аустријским бродом изаустријске луке била схваћена као непријатељски акт, те јеВид одлуку o овом шкакљивом питању препустио Аустрији иИталији. Одлучено је да уколико кнез одабере аустријску лу-ку, треба да плови аустријским паробродом и да као пратњуима италијански брод, a да ће, уколико се одлучи за испло-вљавање из Италије, процедура бити обрнута. Вид је на крајуодабрао Трст као луку и у Драч путовао аустријским паро-бродом „Таурус", праћен једним италијанским, енглеским ифранцуским ратним бродом. „Таурус" је у Драч пристао 7.марта 1914. године. Кнежевски пар и његову пратњу дочека-ла је раздраганим клицањем маса људи који су похрлили изсвих крајева Албаније. To je кнезу био једини срећан дан завреме његове владавине у Албанији, дуге две стотине дана.

Први албански кабинет

Први Видов задатак сигурно је било формирање вла-де. На савет из Румуније, он је још из Нојвида успоставиоконтакт са бившим турским амбасадором у Санкт ПетербургуТурхан-пашом Перметијем. Турхан-паша је био Албанац иискусни дипломата који је имао добре везе у свим европскимпрестоницама. Њему у корист ишло је и то што није припадаогрупи тадашњих, међусобно зараћених, политичара и шефовакланова. Са друге стране, пак, он је имао већ седамдесет го-дина и није познавао ондашње албанске прилике. Први ал-бански кабинет оформљен је након дугих преговора 17. марта1914. године. Турхан-паша је поред положаја председникавладе преузео и место министра спољних послова. Министарунутрашњих послова и одбране био је Есад-паша Топтани,Муфид-бег Аибохова министар правде и културе, Азис-пашаВриони пољопривреде и Хасан-бег Приштина министар по-ште. У влади су, поред ових пет муслимана, била заступљенаи два православна хришћанина, и то др Гаљи Адхамиди каоминистар финансија и др Михаљ Туртули као министар про-свете и здравља. Мирдитском вођи Пренк Биб Доди понуђе-но је министарство за јавне радове, али је он понуду одбио каонедостојну. У влади су у већини били велепоседници и мусли-

165

мани. Најмоћнија фигура био је Есад-паша и кнез је, доделив-ши му два најважнија места у кабинету, покушао да га вежеза себе, али је његова лојалност убрзо доведена у сумњу. Унајтеже задатке који су били пред владом спадало је решава-ње питања Епира јер су Грци за време Балканских ратова за-узели Епир и делове јужне Албаније (између осталог и Кор-чу). На тој територији налазиле су се и области које суАлбанији биле обећане у Лондону. Грчка влада је децембра1913. године обећала да ће повући своје трупе, али је са тимеодуговлачила све до 28. фебруара 1914. када је у Ђирокаструпод вођством Георгиоса Зографоса оформљена прелазна вла-да аутономног Северног Епира. Њен циљ било је прикључе-ње Корче и Ђирокастра Грчкој. Вид је именовао холандскогмајора Ледевијка Томпсона, команданта албанске жандарме-рије, за генералног комесара за јужну Албанију, са задаткомда са својим полицијским трупама освоји области које су Грцинапустили и на том подручју успостави албанску управу. Планје успео у Корчи, али не и у Ђирокастру где је Зографос умеђувремену углавном од „бивших" грчких војника оформиотакозване Свете батаљоне. Погрешно тумачећи овлашћењакоја су му дата Томпсон започиње преговоре са Зографосом,нудећи му наводно чак и место гувернера Ђирокастра. Наконтога Томпсон бива опозван у Драч. Албанска влада почињепреговоре са грчким амбасадором у Драчу, a велике силеистовремено овлашћују међународну контролну комисију дапреузме преговоре са северноепирским вођама. На Крфу је17. маја 1914. године потписан протокол којим је СеверномЕпиру гарантована језичка, црквена и управна аутономија, сахришћанским гувернером. Албанска влада није била у позици-ји да било шта предузме против овог споразума у чијем доно-шењу није учествовала.

Муслимански устанак

Ако су северноепирске сецесионистичке тежње пред-стављале опасност за територијални интегритет Албаније, он-да је муслимански устанак који је у исто време избио у цен-тралној Албанији довео у питање егзистенцију нове државеуопште. Устанак је био под вођством Хаџи Ћамила и предста-

766

вљао је мешавину социјалног протеста и верског отпора. Усвему томе одређену улогу имали су и младотурци, Срби, aвероватно и Есад-паша Топтани. Почеци устанка сежу још увреме прелазне владе, дакле 1913. годину. Тада је владаВалоне покушала да у земљу привуче страни капитал и доде-лила Бечкој банци и Италијанској комерцијалној банци конце-сије за оснивање албанске националне банке. Иако банка нијеоснована, јер су се остале велике силе томе супротставиле, се-љаци су ипак били узнемирени развојем догађаја. Оно чега сусе прибојавали била је могућност да странци купе све распо-ложиво земљиште и тако економски упропасте сељаке јер суони своје земљиште углавном само унајмљивали од власника.Плашило их је, такође, и појачано насељавање странаца, да-кле неверника. Тако је социјалним немирима додата и нетрпе-љивост према странцима. У тој ситуацији су муслимански се-љаци били врло пријемчиви за сваки облик пропаганде.Младотурски емисари (међу њима многи турски официри ал-банског порекла) путовали су почетком 1914. по земљи какоби агитовали против принца Вида. Нзихова агитација утицалаје пре свега на бивше турске службенике, који су сматрали даће им под Видом бити угрожена егзистенција, и на муслиман-ско свештенство, које није могло да пристане на немуслиман-ског кнеза, па су у том правцу утицали и на сељаке. У проле-ће 1914. године на чело побуњеничког покрета дошао је ХаџиЋамил. Он је био шеих текије мелметског дервишког реда,којој су приписиване социјално-револуционарне тенденције.Отац Ћамил, како су га звали његови следбеници, ишао је одместа до места, проповедао праведност и социјалну једнакост,осуђујући богатство и луксуз; a све што је лично поседоваоподелио је сиромашнима и сирочади.

У Шијаку и Каваји 17. маја 1914. избија отворена по-буна сељака и већ 18. маја устаници освајају Тирану, тада јошград без посебног значаја. На основу познатих извора не можесе са сигурношћу тврдити да ли су револтирани сељаци заистабили повезани са Есад-пашом који је имао личну војску и посте-пено настојао да потисне кнежев утицај. У сваком случају, он секао министар одбране није трудио да нешто предузме противустаника. Вид је изгледа био убеђен да Топтани стоји иза устан-ка, па је одлучио да се реши мрског конкурента. У ноћи између

167

19. и 20. маја 1914. жандармерија је опколила Есад-пашину ку-ћу у Драчу и заједно са управо пристиглом аустријском брдскомартиљеријом осула паљбу. Есад-паша се предао и након што сеписмено обавезао да се без кнежеве дозволе неће враћати у Ал-банију напустио је Драч италијанским паробродом „Бенгази".

Уклањање министра одбране није донело решење јерје устанак, који је наводно он покренуо, и даље трајао. Уста-ници су сада деловали и изван Драча, где долази до сукоба сажандармеријом. На савет италијанског амбасадора, баронаАлиотија, кнез је са породицом прешао на ратни брод „Мису-рата" који се налазио у драчкој луци. Иако се кнез још истеноћи вратио у Драч, овај његов преурањени бег му је у земљиу којој храброст и одважност много значе нарушио углед.Устаници су сада тражили да кнез абдицира и да се Албанијапоново прикључи Турској или да земљу води принц из осман-ске династије, уз врховну власт султана. Видов положај је би-вао све тежи. Жандармерија, коју су организовали Холанђа-ни, била је сувише слаба, a велике силе су оклевале да уАлбанију пошаљу војску. Видова последња нада била је помоћдо Тада запостављеног севера. Након одласка Есад-паше Ми-

168

нистарство иностраних послова преузима мирдитски вођаПренк Биб Дода који је кнезу на располагање ставио својеплеменске ратнике. Виду у помоћ долази и неколико стотинакосовских Албанаца под вођством Исе Болетинца. Међутим,ни то није могло зауставити побуну. Врховну команду надустаницима преузео је некадашњи турски официр Ћамил Ха-џи Фејза и места су заузимана једно за другим. Напад наДрач, 5. јуна, био је одбијен, али је зато 12. јула пао Берат, aустаници су 1. септембра ушли у Валону.

Кнез Вид напушта Албанију

Пошто је у међувремену почео Први светски рат зе-мље чланице међународне контролне комисије повукле су сво-је снаге из Албаније: 1. августа се повлаче Енглези, 4. августаАустријанци и Немци, 5. августа се у своју домовину враћајухоландски жандармеријски официри, a 21. августа Албанијунапуштају италијанске и француске трупе. У Драчу, опкоље-ном са копна, Вид је располагао још само одредима косовскихАлбанаца. Како ни договорени зајам више није исплаћиванВид више није видео никакву могућност за наставак своје вла-давине и зато је 3. септембра предао власт формално још по-стојећој међународној контролној комисији и заједно са јошнеким члановима владе на броду „Мисурата" напустио Алба-нију. Тиме је Видова двестадневна епизода била завршена.

Вид формално није абдицирао. Пре него што је от-пловио на „Мисурати" он је издао проглас своме народу у ко-јем је нагласио да се од свог доласка у Албанију трудио даствори уређену власт и води владу праведну према свим слоје-вима народа. Немири и интриге су, међутим, ометали миранрад, a управо започети рат је још више отежао могућност заопстанак Албаније као државе. Зато је он одлучио да на нековреме оде у западну Европу, како би се мир и слога поновомогли вратити у Албанију. „За то време народ ће у миру мо-ћи да размисли и нађе прави пут за даље."

Вид је изгледа намеравао да у Румунији сачека даљиразвитак ратних догађања, што би његовом каснијем повраткуу Албанију много више користило од поновног ступања у не-мачку војску, на шта се на крају одлучио. Он је 14. октобра

169

1914, као мајор, додељен штабу гардијске коњичке дивизије ипослат је одмах на фронт у Фландрију.

O томе да је Вид био решен да се по окончању ратаврати у Албанију потврђују његови узалудни покушаји да одАустрије и Немачке добије сигурно признање свога права наалбански престо. Зато је и написао Споменицу o Албанијикоју је штампао као рукопис и послао је надлежним владају-ћим круговима у Немачкој и Аустроугарској. Албански пре-вод овог списа (штампао га је 1917. године Карл Флеминг А.Г. Глогау, Берлин) требало је да се дистрибуира у самој Ал-банији и албанским колонијама у иностранству. Потом је, 16.априла 1918, Вид иступио из немачке војске. Није познатошта је последњих месеци рата предузео како би повратио ал-бански престо. Након слома сила Осовине он као активниучесник рата свакако није више имао никакве шансе да од си-ла победница добије потврду својих права. Након рата најпреје живео у Тиролу, a затим у Минхену, да би се 1925. пресе-лио у Фантанале у Румунији где је 1945. године и преминуо.

Мишљења o краткој владавини првог албанског кнезановог доба су различита. Са једне стране, пребацују му се иг-норанција и неодлучност, док се са друге истиче његова добравоља да се албанска државност унапреди. Недостајало му јесве оно што је неопходно за успех — војска, новац и довољнаподршка у земљи. Али, сигурно најправеднију оцену Вида даоје албански бискуп и политичар Фан Ноли који је написао:„Принцу Вилхелму се може замерити само то што није биоспособан да чини чуда".

Албанија за време Првог светског рата(1914-1918)

Одмах након Видовог одласка устаници освајају Драчи истичу турске заставе. Главно веће које су устаници форми-рали већ почетком јуна преселило је своје седиште у Драч, ор-ганизовало се као албанска влада и послало делегацију у Ис-танбул да султану или неком од османских принчева понудиалбанску круну. Али, то сада није одговарало Есад-пашиТоптанију, који је у међувремену из егзила у Италији преко

170

Грчке кренуо у Србију. Средином септембра 1914. сусрео се уНишу са српским председником владе Николом Пашићем ко-ји му је обећао војну и финансијску помоћ за поновно преузи-мање власти у Албанији. Топтани је војнике нашао у Србији иса њима 3. октобра освојио Драч и натерао Главно веће да гаименује за председника привремене владе и главнокомандују-ћег војске. Међутим, пошто Главно веће није делило просрп-ски став Есад-паше, сукоб између њега и људи Хаџија Ћами-ла био је неизбежан када је Турска почетком новембра ушла урат на страни сила Осовине и султан позвао све муслимане уборбу против Антанте. Есад-паша се нашао опкољен у Драчу,a ослободили су га тек у лето 1915. Срби који су у договоруса њим освојили северну Албанију. Срби су похапсили вођеалбанске сељачке буне и предали их Есад-паши који их је по-том ликвидирао по кратком поступку. Тиме је окончан по-следњи покушај да се Албанија припоји турској сфери утицаја.

Срби нису били ни први ни једини који се нису оба-зирали на неутралност Албаније. Италијани су октобра 1914.у Албанију послали санитетски корпус да би збринули избе-глице из северног Епира. Нешто касније дошла је регимента„Берсаљери". Италијани су 30. октобра 1914. заузели острвоСасено у близини Валоне, a 26. децембра и саму Валону. Гр-ци су, пак, крајем октобра 1914. умарширали у јужну Алба-нију са својом редовном војском. Већ 2. јуна 1915. годинеСрби, охрабрени војним споразумом са Есад-пашом, из Ма-кедоније улазе у Албанију уз жесток отпор трупа Хаџи Ћа-мила. Црногорци су 11. јуна напад неке пљачкашке банде нацрногорске трговце искористили као повод да уђу у Албанијуи освоје Скадар и северну Албанију све до Дрима. На тај на-чин су Срби и Црногорци себи створили базу из које су могли

да се повуку на море после пораза претрпљеног од војскесила Осовине октобра—новембра 1915. године. Остаци срп-ске војске бродовима су из Албаније пребачени на Крф и та-мо реорганизовани, да би се ускоро поново укључили у ратнадогађања.

Крајем 1915. и почетком 1916. године целу Албанијуокупирале су војске сила које су водиле рат — Аустроугарске,Италије и Француске. Међутим, борби у самој Албанијипрактично није било, изузев мањих герилских сукоба Албанаца

171

са Италијанима и Французима (подстицаних од странеАустрије) у којима се посебно истакао вођа косовских добро-вољачких чета Бајрам Цури. Први светски рат за Албанијуније био период разарања, већ изградње: војске окупационихсила градиле су путеве, мостове, бунаре, пруге уског колосека.Учињен је и помак у развоју науке у Албанији — организованесу истраживачке експедиције у области природних наука, архе-ологије и фолклора. На подручју које је било под аустријскомокупацијом обављен је први попис становништва у албанскојисторији. У све три окупационе зоне учињени су напори да иАлбанци на неки начин учествују у вођењу земље.

Аусшријска окуиациона зона

Аустријанци су ушли у Албанију јануара 1916. и окупи-рали територије до линије Валона—Охридско језеро на југу и та-ко заузели више од две трећине земље. Улазак трупа био је врлодобро припремљен. Аустријанци су пре преласка границе обја-вили проглас да не долазе као непријатељи, већ као пријатељи ида ће на исти начин штитити и хришћане и муслимане. Део ал-банског политичког руководства поздравио је потом акцијуАустријанаца, а међу њима су били Пренк Биб Дода и АхмедЗогу, тада на почетку своје политичке активности. Зогу, који сеу периоду између два рата добро упознао са албанским политич-ким приликама, рођен је 8. октобра 1895. у Бургајету, центруобласти Мати. Нзегов отац Кемал паша био је наследни бајрак-тар области Мати и ту је функцију Ахмед — иако врло млад —преузео након очеве смрти 1911. године. У сукобу између Вида,Есад-паше и побуњеника он је подржао Вида, повремено прего-варао и са Есад-пашом, водећи све време рачуна о томе да сачу-ва аутономију области Мати. У време када су Срби напустилиАлбанију а Аустријанци ушли у њу он је искористио погодантренутак да искаже своје лидерске амбиције. Тако је крајем ја-нуара 1916. са својим људима ушао у Елбасан, којег су већ билезаузеле бугарске трупе и у коме су се, између осталих, окупилиалбански политичари као: Акиф-паша Бичаку (Елбасански),Мидхат Фрашери (обојица министри у другом Видовом кабине-ту), Леф Носи. Из Елбасана Зогу креће у Драч где је 14. фе-бруара, дакле два дана пре уласка Аустријанаца, на кнежевој

172

палати истакао албанску заставу. Политичари окупљени у Елба-сану у мећувремену су се конституисали као прелазна народнаскупштина и оформили иницијативни одбор за чијег је председ-ника изабран Зогу. Овај одбор је за 18. март сазвао националниконгрес на којем је било предвиђено учешће не само представни-ка из целе Албаније већ и оних са Косова, из Македоније и ал-банских колонија у иностранству. Цил> овог конгреса био је дасе кнез Вид врати у земљу, а до његовог повратка требало јеформирати прелазну владу. Сам Зогу је обавестио аустријскеокупационе власти у Скадру о планираном конгресу и у том до-пису изразио наду да ће Аустроугарска Албанцима дати грани-це које им по националном принципу припадају. То је значилода се очекивало припајање области насељених Албанцима којесу се налазиле у Краљевини Србији. Аустријанци, међутим, ни-су хтели да иду тако далеко, можда из обзира према бугарскомсавезнику који је тражио Македонију, па тиме и област коју утом делу насељавају Албанци.

Бугари су се у међувремену поново повукли из Елба-сана. Због наводног избијања епидемије колере Аустријанцису Елбасан ставили под карантин до 21. марта и забранилисва политичка окупљања у окупационој зони. Тако није одр-жан ни национални конгрес. Зогу, који је као командант јед-ног добровољачког одреда добио чин пуковника царске војске,позван је крајем новембра 1916. у Беч поводом крунисања ца-ра Карла и тамо је остао до краја рата.

У албанским областима окупираним од стране Аустри-јанаца организована је војна управа са седиштем у Скадру(етапна управа команде 19. корпуса), поред које је функциони-сало и цивилно Управно веће са главним конзулом АугустомКралом као председавајућим. Чланови тог управног већа билису и Албанци Луиђ Гуракући (некадашњи министар просвете упривременој влади Исмаил Кемал-бега) задужен за ресор на-ставе и Фејзи-бег Ализоти задужен за финансије. Локалнауправа била је препуштена Албанцима. Оформљена је албанскажандармерија и отворене су албанске школе. За усаглашавањеалбанске ортографије била је образована „књижевна комисија";за службени језик и језик наставе у школама проглашен је дија-

лекат којим се говорило у Елбасану и Тирани. Ипак, нису свипотези Аустријанаца наишли на неподељено одобравање Алба-наца. Велико незадовољство изазвала је наредба од 29. априла1916. године за конфисковање свег оружја. На лош одјек наи-шло је и то што је снабдевање војске храном било плаћано па-пирним новцем које је становништво сматрало безвредним. Даби спречила побуну команда аустријске војске је 23. јануара1917. издала проглас којим је Албанцима у блиској будућностиобећала пуну самоуправу под аустријском заштитом.

Аустријска окупација северне и централне Албанијетрајала је до септембра 1918. године. После пораза на маке-донском фронту Аустријанци су постепено напуштали земљу.Скадар је као последњи албански град предат 5. новембра,непосредно пред закључење примирја.

Италијанска окупациона зона

Италијани су још пре свог уласка у рат окупиралиСасено и Валону са околином. После тога они ступају у ратна страни Антанте, претходно осигуравши са савезницима те-риторијално проширење, односно права у Албанији, тајнимЛондонским уговором од 26. априла 1915. године. Премачлану шест овог уговора Италија је требало да остане у ди-ректном поседу Валоне и околине. За узврат, Италијани су сечланом седам обавезали да се, уколико централна Албанијапосле рата постане неутрална аутономна држава, неће супрот-ставити томе да северну и јужну Албанију међу собом поделеЦрна Гора, Србија и Грчка, уколико за то постоји сагласностВелике Британије, Француске и Русије.

Ослањајући се на Лондонски уговор Италијани децем-бра 1915. настављају да учвршћују своју позицију у Албанији. УВалони се искрцало 30.000 људи који су потом заузели областдо границе са грчком окупационом зоном. Наредне године онизнатно појачавају своје војно присуство у Албанији, па су такомарта 1915. њихове снаге имале већ око 100.000 људи. При то-ме није само Валона била изграђена као утврђење, већ је у летопочела и окупација остатка јужне Албаније (Ђирокастро, Пер-мети, Саранда). Грчка краљевска војска, која је претходно билатамо стационирана, повукла се у Тесалију. Ову мирну италијан-

175

ску експанзију са успостављањем јужних граница из 1913. годи-не Албанци су, наравно, поздравили. Расположење се, ипак,променило на штету Италијана када је привремена руска владапосле Фебруарске револуције 1917. почела да објављује тајнеуговоре Царства, па је тако објавила и садржину Лондонскогуговора. Све је то у Албанији изазвало буру огорчења наконшто је аустроугарска војна власт објавила одломке уговора веза-не за Албанију, преведене на албански језик. Италијанска владаје врло мудро реаговала и 3. јуна 1917. преко команданта својихокупационих снага у Албанији, генерал-поручника Ђакинта Фе-рера, у Ђирокастру прогласила уједињење и независност целеАлбаније. Албанцима је обећана независна влада, сопствена вој-ска и судство. Италија и Албанија би при том имале и заједнич-ке интересе, јер море и раздваја и спаја ове две земље.

Акција Италијана последњи пут укључује и принцаВида. У својој Соменици о Албанији, објављеној јула 1917.године, он истиче да није одустао ни од једног од својих вла-дарских права, нити има намеру да то уради. Подсетио је да,иако је Албанија против своје воље постала поприште једногдела борби у овом светском рату, до „јуна месеца 1917. годи-не ниједна од сила 'јемаца' није објавила да се одриче зајамче-них обавеза! Оштро протестујем против незаконитог прогласаИталије којим се предвиђа италијански протекторат над Алба-нијом." Видов протест је, ипак, прошао незапажено, а и заИталијане се показало врло тешко да остваре државност целеАлбаније под својим протекторатом, тим пре што се то косилоса одредбама Лондонског уговора из 1915. године.

Француска окуациона зона

У јесен 1915. Антанта је, у договору са грчким пред-седником владе Елефтериосом Венизелосом, искрцала својеснаге у Солуну. Краљ Константин I је потом присилио Вени-зелоса на оставку, те он октобра 1916. у Солуну формира вла-ду у сенци која је подржавала Антанту. Као последица тога, ујесен 1916. Французи окупирају албанску област Корча, дотада у рукама снага Краљевине Грчке. Управу над овом обла-шћу Французи најпре препуштају својим грчким савезницима— влади у Солуну, која у Корчу одмах шаље свог префекта.

176

Албанци се, најпре, уласку Француза нису супротставили,али сада нису били спремни да грчку окупацију замене некомдругом, па се формирају албанске банде које су се супротста-вљале грчкој управи. Ове банде биле су под вођством Теми-стокла Гермењија и Салиха Бутке, a имале су и подршку не-мачких и аустријских војних команди. Оне су претиле данападну не само грчке, већ и француске снаге уколико се Гр-ци не повуку и цивилну управу Корче не препусте Албанци-ма. Французи су убрзо увидели да Грци немају присталица уКорчи и не би били у стању да у тој области обезбеде ни ми-нимум реда и мира, na je главнокомандујући снага Антанте уСолуну, генерал Морис Сарај, одлучио да изађе у сусрет ал-банским жељама за самоуправом и послао је пуковника Де-кроа са француским гарнизоном у Корчу. Аутономна областКорча створена је 10. децембра 1916. године. Њоме је руко-водило четрнаесточлано управно веће (седам муслимана,седам православних хришћана) на чијем је челу био Гермењи.Створена је албанска жандармерија, грчке школе су затворе-не, a отворене су албанске. Државна застава била је албанска,a штампали су и сопствене поштанске маркице и новац.

Аутономија Корче није трајала дуго будући да је Грч-ка јуна 1917. ушла у рат на страни Антанте. Kao уступак но-вом председнику владе Венизелосу Корча је свој аутономнистатус изгубила 16. фебруара 1918. године. Грчке школе супоново отворене, a Гермењи је ухапшен због наводне издаје,осуђен на смрт и убијен 9. новембра 1917. у Солуну. Управа,међутим, овај пут није поверена Грцима, јер су се Французиприбојавали оружаног отпора Албанаца. Читава област билаје под директном француском војном управом.

Албанско питањена Париској мировној конференцији (1919)

Антанта и силе Осовине склопиле су примирје 11. но-вембра 1918. године. По питању Албаније Антанта је одлучилада задржи окупацију док се на мировној конференцији - која јетребало да буде одржана у Паризу — не одлучи o судбини зе-мље. Бившу аустријску окупациону зону (изузев Скадра) зау-

178

зеле су италијанске трупе. Скадар је стављен под међународнууправу (француско-енглеско-италијанску) на чијем челу је биофранцуски генерал Де Фортон. У Корчи су остали Французи.

По завршетку Првог светског рата албанско питањебило је поново отворено. Све балканске државе, заступљене уПаризу врло јаким делегацијама, надале су се проширењу те-риторија. Што се тиче Грчке и новоосноване Краљевине Ср-ба, Хрвата и Словенаца (СХС) било је јасно да очекују про-ширење територија на рачун Албаније. Италијани су већ улето 1917. објавили захтев за протекторатом над целом Алба-нијом. За Албанце је ситуација била веома тешка. Они нисуимали владу која би могла да пошаље делегацију на мировнуконференцију, a од две силе заштитнице које су се првобитнозалагале за стварање независне албанске државе остала је са-мо Италија. Да би Албанци сачували макар део политичке не-зависности биле су неопходне две ствари: морала се поновоформирати албанска влада и придобити подршка једне од силапобедница — a то је, по свему судећи, била Италија.

На иницијативу некадашњих министара Муфид-бегаАибохове и Мехмед-бега Конице у Драчу се 25. децембра1918. окупило око 50 делегата из различитих делова Албанијекако би одлучили o будућности земље. Италијанска владаодобрила је окупљање, али под условом да се том приликомне формира влада, већ само једно национално веће које би могло

да заступа албанске интересе у Паризу. „Драчки конгрес"је, међутим, одлучио да уместо националног већа ипак форми-ра привремену владу. У тој влади, на челу са предратнимпредседником владе Турхан-пашом Перметијем, биле су за-ступљене све верске и политичке групације са територије Ал-баније, док су у већини биле присталице сарадње са Итали-јом. Италија је, свакако, морала да буде узета у обзир јер суњени ратни бродови још били у Драчу. Заједно са владомформирана је и петочлана делегација, на челу са председникомвладе, која је требало да представља Албанију на мировнојконференцији. Италијанска влада није била посебно задовољ-на одлуком из Драча, али није предузела ништа да распустиконгрес. Требало је сачекати развој догађаја и не дозволити дау Албанији, која је још увек била под окупацијом снага Антан-те, дође до нових немира. Италијанске војне власти дозволиле

179

су албанској делегацији да отпутује у Париз. Претходно суИталијани покушали да убеде владу из Драча да, уколикоИталија успешно одбрани албанске захтеве у односу на Грчкуи Краљевину СХС, њихова делегација тражи италијанскипротекторат над Албанијом.

Мировна конференција почела је 18. јануара 1919. го-дине. Албанце на њој није представљала само делегација њи-хове званично још непризнате привремене владе, већ и делега-ти из дијаспоре који су допутовали у Париз да подржеалбанску ствар. При том су најактивнији били Албанци изСАД-а, чија је организација Vatra децембра 1918. сакупилановац намењен одбрани нације и на Конференцији је ималасвог представника, пречасног К. Телфорда Ериксона.

Албанци су у Паризу били у тешкој позицији. Не самода се ниједна од сила победница није заложила за њих већ су,напротив, британски премијер Лојд Џорџ и његов францускиколега Клемансо били јединствени у томе да Албанија буде употпуности подељена између Грчке и Краљевине СХС. Ал-банска делегација није имала приступ преговорима, већ је моглада делује само незванично, протестује против захтева суседнихбалканских држава и покуша да придобије европску јавност насвоју страну, тј. за идеју независне државе. У нимало обећавају-ћим условима вођство албанске делегације одлучује да прихватииталијански протекторат над Албанијом под условом да joj ćeврате границе из 1913. године. Око тога долази до поделе уну-тар саме делегације, Пермети се повлачи и место вође препуштакатоличком бискупу Луиђу Бумчију, који није успео да за ал-банску делегацију створи ништа боље позиције него што је топошло за руком старом паши.

И Италијанима је у Паризу било тешко да за својезахтеве у вези са Албанијом добију подршку великих сила јерсу оне сматрале да су њихова обећања, дата на основу Лон-донског уговора, престала да важе од тренутка када је генералФереро 3. јуна 1917. прогласио независност целе Албаније,под италијанским протекторатом. У таквој ситуацији Италија-ни одлучују да се удруже са неким од конкурената на Балка-ну. Тако 29. јула 1919. године долази до споразума измеђугрчког премијера Венизелоса и италијанског министра спољ-них послова Титонија, у којем Италија одустаје од захтева за

/80

целом Албанијом. Они су, наиме, били спремни да на Миров-ној конференцији подрже грчке захтеве за прикључење јужнеАлбаније Грчкој уколико Грци подрже италијанске захтеве занепосредним управљањем Валоном и стратешким залеђем, каои за протекторатом над остатком Албаније. Алијанса, која јехтела да што пре реши „јадранско питање" (а ту је спадала исудбина Албаније), прихватила је 9. децембра италијанско--грчки споразум у начелу, уз ограничење да Грчка у прво вре-ме може да окупира само Ђирокастру, док ће će o Корчи од-лучивати касније. Северна Албанија би задржала границе из1913, али је Краљевина СХС добила дозволу да кроз албан-ску територију изгради пругу до обале Јадранског мора.

Конгрес у Љушњи.

Све ове одредбе нису биле коначне, већ на нивоу би-латералних договора и меморандума. И поред тога, оне су уз-немириле Албанце. Албанија је требало поново да буде поде-љена, a било је очигледно да изолована албанска делегација уПаризу нема никаквог утицаја. Поверење у владу из Драча јенестало. Када је губљење албанске независности било све из-гледније, антииталијански настројени албански званичници од-лучују да сазову национални конгрес у месту Љушња у цен-тралној Албанији. Влада у Драчу је, додуше, забранила овајконгрес, али италијанске окупационе власти нису учиниле ни-шта да то спроведу. Прво регуларно заседање конгреса одр-жано је 28. јануара 1920. године. На њему је било око 50 уче-сника, a били су присутни и делегати из окупираних градоваВалоне и Корче. Конгрес је Перметијеву владу, која ја подиталијанском заштитом деловала у Драчу, прогласио распу-штеном и одузео Драчу статус главног града. Нови политичкицентар постала је Тирана. Другог дана заседања донет је при-времени устав (Статут из Љушње). Врховни уставни органибили су тридесетседмочлано национално веће или Сенат и На-месничко, тј. Врховно веће (Keshilli i Larte). Тако се водилорачуна o томе да је Албанија формално још била кнежевина. УНамесничком већу била се четири члана, за сваку вероиспо-вест заступљену у Албанији по један. Председник је биоАкиф-паша Бичаку (Елбасански), припадник реда бекташа,

181

док су остала тројица били: Абди-бег Топтани (сунитски му-слиман), др Михаљ Туртули (православни хришћанин) и мон-сињор Ауиђ Бумчи (католички бискуп из Љеша). Намесничковеће предлагало је владу, a Сенат је утврђивао избор. У случа-ју да Сенат одбије три предложене владе морао је бити сазваннови национални конгрес (асамблеја). Иста процедура била јепредвиђена и за случај да између Сената и Намесничког већадође до великог разилажења у мишљењу. Тако је националниконгрес институционализован као трећи уставни орган.

У Љушњи је коначно формирана нова скупштина начелу са Сулејман-бег Делвином, који је као некадашњи слу-жбеник турског министарства унутрашњих послова имао до-вољно праксе у управи. Министар спољних послова постао јеМехмед-бег Коница, a министар унутрашњих послова Ахмед--бег Зогу, убрзо најважнији човек кабинета.

Делвинина влада

Влада Сулејман-бега Делвине била је суочена са дваглавна задатка: морала је бити призната у читавој земљи и по-ново успоставити суверенитет Албаније, тј. утицати на окупа-ционе силе да повуку своју војску из Албаније. Борба за при-знавање испоставила се као лакши задатак.

Иако влада у Драчу није била спремна да да оставку,то је морала да учини 21. фебруара 1920. године, јер се албан-ска жандармерија у међувремену ставила у службу нове вла-де, a Италијани нису били спремни да војно интервенишу. Те-жи задатак било је поновно успостављање државногсуверенитета, будући да су велики делови Албаније још билипод контролом страних трупа: у Скадру и Корчи су билиФранцузи, у Валони Италијани. Посебну опасност предста-вљале су присталице Есад-паше Топтанија које су имале по-дршку Краљевине СХС. Французи су напустили Скадар већсредином марта 1920. и град се ставио под власт владе у Ти-рани. У мају Французи напуштају и Корчу, a град и округКорча ставили су се под власт Тиране пре него што су већспремне грчке трупе ушле у ову област.

Протоколом из Капштице од 15. маја 1920. годинеГрчка је одустала од окупације ове провинције, a Албанци су

182

се обавезали на поштовање права грчке мањине на том про-стору. Обе стране изразиле су спремност да се, када је реч oграницама, уваже закључци Мировне конференције. Оно штоје још остало било је решавање питања Валоне, јер су се ита-лијанске снаге, погођене маларијом, већ одавно повукле саосталих албанских територија.

У многим местима округа Валона још у априлу 1920.основане су локалне албанске одбрамбене снаге. Ради коорди-нисања војних акција на тајном састанку 29. маја, у селу Бар-чала (код места Дукати, јужно од Валоне), одлучено је да сеформира дванаесточлани Национални комитет одбране (Komi-teti i Mbrojtjes Kombetare) сa Хаџију Османом на челу, некада-шњим префектом Валоне којег су сменили Италијани.

У округу Валоне Италијани су имали стациониранооко 20.000 људи, a у луци Валона биле су снаге италијанскератне флоте, док су Албанци располагали само недовољно на-оружаним добровољачким одредима са око 4.000 људи. Ме-ђутим, италијански војници су били уморни од рата, a јавносту Италији против војног ангажмана у Албанији. Поред тога,ни Италоалбанци нису одобравали планове за поновно цепањеАлбаније, тако да су италијански војници због свега тога биливрло слабо мотивисани да у Албанији гину зарад „великеИталије".

Национални комитет одбране упутио је 3. јуна захтевиталијанском заповеднику, генералу Пјачентинију, да албан-ској влади преда област Валоне. Пошто се он успротивио, 5.јуна започињу борбе. Први покушај Албанаца да заузмуВалону је пропао, али су зато имали успеха унутар провинци-је. Италијански гарнизон Тепелене је капитулирао 12. јуна.Валона је убрзо била опкољена албанским снагама које су до-биле појачање из свих делова замље, па и из Америке. Ита-лијани почињу да преговарају са Делвинином владом која сепо питању конфликта званично држала по страни. У Тираније 2. августа 1920. године потписан протокол којим се Итали-ја обавезала да повуче своје трупе са целе територије Албани-је, осим са острва Сасони. У складу са тим, последње итали-јанске трупе напустиле су Валону 2. септембра. На тај начинДелвинина влада је постигла велику победу за коју првобитнонико није веровао да је могућа.

183

До тог тренутка влада је већ била отклонила и опа-сност од Есад-паше Топтанија који је у далеком Паризу јошпокушавао да игра улогу албанског шефа државе. Есад-пашаје вероватно био финансијски потпомогнут из Београда, na jeпокушавао да мобилише своје присталице у Албанији противДелвинине владе, ослањајући се при том на све оне који субили незадовољни односима у земљи или су се осећали запо-стављенима: на муслиманске сељаке — носиоце устанка противВида из 1914. године, затим велепоседнике и политичаре којинису добили место у новој влади нити у управном апарату ина верске фанатике. Свима је обећао понешто — сељацима зе-мљишну реформу, али са одштетом за велепоседнике; све-штенству поновно увођење грчког и арапског као додатнихнаставних језика; a да би придобио националисте тражио јеповлачење Италијана и кажњавање свих агената плаћених изиностранства. Његови људи од поверења су у Албанији билиОсман Бали и Халид Аеши. Они су окупили наоружане гру-пе и испровоцирали прве окршаје са жандармеријом у априлу.Влада је ову опасност схватила врло озбиљно, чак је донела инови кривични закон за политичке преступе и за командантасвих наоружаних снага, укључујући и жандармерију, именова-ла је вођу косовских Албанаца Бајрама Цурија (који је имаодеценијско искуство у борби са бандама). И управо када јепочетком јуна Цури био спреман да угуши устанак ионако ма-лобројних Есад-пашиних присталица стигла је неочекиванавест: Есад-паша Топтани је 13. јуна 1920. године убијен уПаризу. Убица је био Авни Рустеми, студент. Убиство је по-чинио сам, не поступајући ни по чијем налогу, што је звучалонеубедљиво. Поротнички суд Сенске управе је пресудом, којаје одјекнула као сензација, ослободио Рустемија кривице заубиство почињено у афекту, те је он приликом повратка у Ал-банију дочекан као херој. Само што је претња какву је пред-стављао Есад-паша отклоњена, a Делвинина влада већ је биластављена пред ново искушење: снаге Краљевине СХС крену-ле су на Албанију. Новембра 1918. оне су окупирале страте-шки важне граничне области са Албанијом (линија ФраншеДепереа). Због њихове ригорозне окупационе политике у тојобласти, августа 1920. долази до побуне албанског становни-штва коју је југословенска војска брутално угушила. Убијено је

184

750 људи, уништено 120 насеља, a 30.000—40.000 избеглицапрешло је у Албанију. Побуна је претила да прерасте у југо-словенско-албански конфликт за који Албанија није биласпремна, a то би Италији поново пружило прилику да наступикао заштитница. Албански премијер, упозорен од стране сво-јих министара са Косова (Бајрама Цурија, као главнокоман-дујућег војске и министра без портфеља, и Хоџе Кадријуа,министра правде) на опасност од избијања устанка Албанацана Косову, био је свестан ове опасности. Он је започео прего-воре са Београдом и имао подршку италијанске и енглескевладе које су указале Југославији да је питање граница јошувек отворено. Тиме је избегнуто ширење сукоба, али је пози-ција албанског премијера у земљи ослабљена. Делвина се 14.новембра повукао, a белепоседник Иљар-бег Вриони јеобразовао нову владу. Нове парламентарне изборе та влада јерасписала за 1921. годину.

Пријем Албаније у Д р у ш т в о народа

Сукоб са Краљевином СХС Албанцима је показаода је против јачих и агресивних суседа потребна међународназаштита. Сматрало се да такву заштиту може да пружи Дру-штво народа, na je Албанија већ 12. октобра 1920. годинеподнела захтев за пријем. Томе су се пре свих супротставилеГрчка и Краљевина СХС, са образложењем да у тој земљивлада хаос и да још нису коначно утврђене границе. И Фран-цуска се изјаснила против пријема док год се не разјасни ме-ђународни статус Албаније. За пријем су гласале ЈужнаАфрика и Канада иза које је стајала Велика Британија. Алба-нија је 17. децембра 1920, као пуноправни члан, примљена умеђународну заједницу уз напомену да пријем не значи и ме-ђународно признање граница нити признавање албанске вла-де, већ само признавање постојања албанске државе.

Признавање владе у Тирани и коначно утврђивањеграница требало је да буду предмет конференције која је одр-жана у Паризу, a окупила је представнике Италије, ВеликеБританије, Француске и Јапана. Амбасадорска конференција је9. новембра 1921. донела две одлуке: првом је Албанија при-зната као суверена и независна држава у границама из 1913.

/85

године, али уз три мање корекције у корист Краљевине СХСи једне у корист Албаније, док је другом одлуком проглашенквазипротекторат Италије над Албанијом. Повреда границаили независности Албаније означена је као опасност по страте-шку безбедност Италије. Уколико Албанија не буде била у мо-гућности да сама одбрани свој територијални интегритет, требада се обрати Већу Друштва народа за помоћ. Тада би земљепотписнице затражиле од тог већа да обавеже Италију на по-новно успостављање албанских граница. Исто би се десило иуколико би била угрожена територијална или економска неза-висност Албаније. Краљевини СХС је у складу са тиме нало-жено да повуче своје снаге из Албаније, што је она - иако про-тив своје воље — ипак учинила. На тај начин је Албанијапоново успостављена као држава.

Зогуов пут ка моћи

Врионијев кабинет је још у децембру 1920. донео из-борни закон по којем се бирало индиректно, преко изабранихпредставника. Активно бирачко право имао је сваки мушка-рац који је навршио 20 година. Војници и жандрми нису има-ли право да гласају. Пасивно бирачко право имао је свако коима најмање тридесет година старости, уме да чита и пише,није слуга. Активни официри нису смели бити бирани. Изсвега тога је јасно да су на основу овог бирачког права, узстопу неписмености од 90%, у парламенту могли бити засту-пљени само представници старог вишег слоја, мале групе гра-ђанства и клера.

Политичке организације

Избори су значили дуготрајну процедуру започетукрајем јануара 1921, која се отегла све до априла (у Скадручак и маја месеца). Било је изабрано 77 посланика, по једанна сваких 12.000 становника. На молбу упућену Намеснич-ком већу удружење Vatra je добило право на свог (дакле се-дамдесет осмог) посланика и у албански парламент послало јеепископа Стилијана Шан Нолија. У том парламенту сада су се

186

први пут налазиле и политичке групације које су се називалепартијама, мада то по нашем схватању нису биле.

Народна партија (Partia Popullore) захтевала je ре-форме, модернизацију земље, али уз очување њене традиције.Како би се спречили утицаји из иностранства сматрали су даконцесије у Албанији могу добити само страна друштва са ал-банским учешћем. Странцима не треба дозволити да постанувласници земљишта у Албанији, али су експерти били добро-дошли. Народна партија није имала никакав јединствени соци-јални програм. У њеним редовима било је чак и представникаграђанског слоја (Фан Ноли), као и велепоседника из редоваплемства (Зогу). Исти случај био је и са Партијом напретка(Partia Perparimtare), али je она, без сумње, била конзерва-тивнија и залагала се за очување структура друштва формира-них у време Турака. Овој партији припадали су председниквладе Вриони и Шефћет-бег Верлаћи из Елбасана, један однајбогатијих људи Албаније. Ниједна од ове две партије нијеимала ни уписано чланство, ни статуте, већ су то биле парла-ментарне фракције чија су се опредељења (програмска) мења-ла према ситуацији. И у Народној партији и Партији напрет-ка долази 1922. до цепања. Из Народне партије издвојила сегрупа са Нолијем и Гуракућијем на челу, од које је каснијеформирана Демократска партија (Partia Demokratike). ИзПартије напретка иступили су умеренији политичари окоИљаз-бега Врионија и формирали групу Независних који су oважнијим питањима и даље гласали са „напредњацима".

Више сличности са партијама у западноевропскомсмислу имала су патриотска удружења заступљена у готовосвим већим албанским градовима. Она су се звала Vllaznia(Братство), Lidhja Kombetare (Национално уједињење), Besashgiptare и слично, a бавила су се пре свега културним циље-вима као што је, на пример, организација извођења позори-шних представа на албанском. Међутим, почетком двадесетихгодина ова удружења су све више била политизована и пре-творена у полигон активности градске грађанске омладине.Њихов највећи узор био је Авни Рустеми, који се у међувре-мену вратио у Албанију и покушао да координира активностиудружења широм земље. Он је био и један од главних органи-затора оснивања матичног савеза којем су се на конгресу,

187

одржаном од 25. априла до 3. маја у Валони, прикључила 34друштва. Савез основан на том конгресу назван је „Отаџбина"(Atdheu) и имао је циљ јачање напретка и националног једин-ства. Требало је да се чланови међусобно опходе као браћа,без мешања у дневну политику. И поред тога, савез „Отаџби-на" се, наравно, залагао и за политичке циљеве и пропагирао,између осталог, и етничку Албанију, тј. уједињење свих обла-сти насељених Албанцима у једну државу. Влада је и овај са-вез третирала као политичку организацију. Чиновницима јебило забрањено да буду његови чланови. Ипијева влада рас-пустила је „Отаџбину" јуна 1922. године. Рустеми је 13. окто-бра 1922. основао организацију „Уједињење" (Bashkimi) којаје требала да настави активности распуштеног савеза „Отаџ-бина". Ова организација је касније имала одређену улогу завреме „демократске револуције".

Република Мирдита

Национално јединство за које су се залагале „Отаџ-бину" и сличне организације било је у Албанији у великој ме-ри угрожено не само израженим социјалним и конфесионал-ним разликама, већ и сепаратистичким тенденцијама усеверној Албанији, подстицаним из иностранства (од странеКраљевине СХС). У лето 1921. међу Мирдитама избијаотворена побуна којој је претходило убиство наследног врхов-ног вође овог племена Пренк Биб Доде, у лето 1920. године.Убиство је било резултат крвне освете, дакле није имало ни-какву политичку позадину. Пошто вођа Мирдита није имаодиректног мушког наследника на његово место дошао је ње-гов братанац Ђон Марка Ђони, којег је он иначе био искљу-чио из тестамента јер није био омиљен међу Мирдитама.Ипак, Марка Ђони сада није желео да се одрекне својих то-божњих права, па априла 1921. заједно са неколицином след-беника одлази у Призрен како би добио југословенску помоћза спровођење својих намера. Добијеним новцем он покушавада приволи Мирдите на своју страну и наведе на побуну про-тив „турске" власти у Тирани, али му то не успева. Зато севраћа у Призрен где проглашава „Републику Мирдита" и če-če (иако је био неписмен) за њеног председника. Након тога,

188

он шаље делегацију у Друштво народа да тражи признањесвоје државе, у чему је имао подршку владе у Београду. Ме-ђутим, ни Друштво народа нити заинтересоване државе, по-пут Грчке и Италије, нису биле спремне да то учине, па суонда и Југословени одуговлачили са јавним признавањем„Републике Мирдита", како не би били оцењени као тајнипокретачи отцепљења Мирдита. И поред тога, они су ипакпомагали Марка Ђонија у оружју и опреми и на располагањесу му ставили војнике бивше Врангелове војске који су наконбекства из Русије били интернирани у државу СХС. Овако„шарене" снаге Марка Ђонија, са свега неколико Мирдита,потиснуте су после почетних успеха од стране албанских вла-диних снага под вођством Бајрама Цурија. Крајем новембра1921. године Марка Ђони бежи у Призрен. Мирдите су по-сле преговора са Ахмедом Зогуом изразиле своју лојалноствлади у Тирани и добиле општу амнестију. Мирдита, некадазамишљена као албански Пијемонт, нестала је као самостал-ни фактор са албанске политичке сцене. Држава СХС је та-ко, након убиства Есад-паше, бекством Марка Ђонија изгу-била и свог другог савезника у Албанији, али ће примерАхмеда Зогуа показати да ће она свакако и даље имати својуулогу у унутрашњој политици Албаније.

Политичка ситуација у земљи

Албанска унутрашња политика је крајем 1921. биласложенија него икада. Од конгреса у Љушњи, дакле за самодве године, земља је променила осам влада. После Делвининевладе следила су два Врионијева кабинета против којих је, укризним данима мирдитске револуције и југословенске инва-зије, формирана опозиција сачињена од парламентарних по-сланика из области под окупацијом Југословена или из непо-средно угрожених округа. Влади сачињеној углавном одТоски замерено је да запоставља север. Опозициони послани-ци су се почетком октобра 1921, на подстицај Хасана При-штине, ујединили у „Свету унију" (Bashkimi i Shenjte) чији jeједини циљ било свргавање Врионијеве владе. Taj циљ оства-рен је 19. октобра. Нови премијер постао је Пандели Еванђе-ли, православац из Корче, који је дуже време живео у Буку-

189

решту где je водио албански клуб Dituria (Знање). Био јепредставник грађанства, либералног политичког опредељења.Његова влада је била прва која у својим редовима није ималавелепоседнике. Међутим, Еванђели није могао да се избори санамесничким већем и феудалном опозицијом, na je смењен већ6. децембра 1921. године.

Намесничко веће потом поверава формирање владекосовском Албанцу Хасану Приштини. Приштина је био по-знат као фанатични противник државе СХС: он је био осни-вач Комитета за националну одбрану Косова (Komiteti iMbrojtjes Kombetare e Kosoves) и још јануара 1921. преговараоje са Македонском револуционарном организацијом o зајед-ничким акцијама. У атмосфери управо умирених албанско-ју-гословенских тензија именовање Приштине било је опасан по-тез са становишта спољне политике. На унутрашњем планунови премијер наилази на одбијање код већине посланика јерје намесничко веће, супротно Уставу из Љушње, радило безсагласности парламента који је заседао 10. јануара 1922. Некиод министара које је поставио Приштина (Фан Ноли као ми-нистар спољних и Гуракући као министар унутрашњих посло-ва) нису ни ступили на дужност. Приштина је направио јошједну грешку сменом Зогуа са положаја команданта владинихтрупа и именовањем његовог супарника Бајрама Цурија заглавнокомандујућег оружаних снага. Зогу није прихватио овусмену. На позив опозиционих посланика окупљених у Елбаса-ну он се са својим снагама из области Мати упутио у Тиранукако би успоставио уставни поредак. Зогу 14. децембра улазиу Тирану у којој је у међувремену функционисала прелазнавлада Намесничког већа. Приштина је дао оставку 11. децем-бра и нестао. Парламент се поново састао 22. децембра, осу-дио је потезе намесничког већа као државни удар и прогласиоПриштинину владу и све њене одлуке нелегалним. ЧлановиНамесничког већа одговорни за настало стање (бискуп Бумчии Акиф-паша Бичаку) смењени су, док су се остала два члана- др Туртули и Абди-бег Топтани - повукла из здравственихразлога. Парламент је изабрао ново Намесничко веће које суовога пута чинили католик Ндок Пистули, бекташ Омер-па-ша Вриони, православац Сотир Пеци и сунита Рефик-бегТоптани. Нова влада са Џафер-бегом Ипијем на челу форми-

190

рана је 24. децембра, a Ахмед Зогу преузима место министраунутрашњих послова. И управо је Зогу, a не бивши чиновникуправе Ипи, био најјача фигура новог кабинета у који су ушлеи неке од његових присталица.

Иако се Ипи описује као помало безбојан бирократа,формирање албанске државе је управо под његовом владомдоживело значајан напредак. Успостављени су дипломатскиодноси са најважнијим европским државама, a Италијани сукрајем марта 1922. натерани да повуку свој гарнизон из Ска-дра. Албанска монета лек уведена је 16. фебруара. Уз учешћеиталијанских, аустријских и мађарских стручњака почела јеизградња саобраћајне мреже. Зогу је као министар унутра-шњих послова покушао да спроведе опште разоружавање ста-новништва, али је у томе имао успеха само у централној и ју-жној Албанији. У северној Албанији, где се мушкарац нијемогао замислити без оружја и где је још било на снази обичај-но право, то није било могуће. Управо одатле је отпочео и пр-ви устанак који је Ипијеву владу ставио на тешку пробу.

Cвe већи утицај Зогуа

Бајрам Цури и остали Албанци са Косова, који вишенису били чланови ни кабинета ни Парламента, са неповере-њем су посматрали растући утицај Зогуа. Присилно распу-штање владе Хасана Приштине, коју су косовски Албанцидоживљавали као своју, као и акција разоружавања, пробуди-ли су у њима страховање да би Зогу могао да пође стопамаЕсад-паше и заузме пројугословенски курс. Они су c правомсумњали да је Зогуу пре свега стало до јачања његовог соп-ственог утицаја и да ће се у постизању тог циља користитисвим средствима. За то време Зогу је у ствари размишљао oтоме да се што пре ослободи конкуренције наоружаних косов-ских Албанца и планинских племена. Бајрам Цури је почео даприпрема устанак у области Пука и нашао је за то подршкудругих опозиционих снага. Тако је формирана алијанса онихкоји су из најразличитијих разлога били незадовољни, a којојсу поред Цурија припадали: Зија Дибра, Елез Јусуфи, Ха-мид-бег и Абди-бег Топтани, Мустафа Круја Мерлика и не-кадашњи командант присталица Есад-Паше Топтанија Халид

191

Леши. Једино што им је било заједничко био је страх од Зо-гуове диктатуре. Оно што су истакли као свој политички циљбило је сазивање конститутивне народне скупштине која бимогла да уреди нови однос снага.

Устанак је почео 1. марта 1922. године и срамно је пропао: Бајрам Цури је после безуспешних покушаја да за својуствар придобије становништво Скадра одустао од борбе. ХалидЛеши је пред Елбасаном пао у борби са владиним трупама. Са-мо је Елез Јусуфи успео да са својим Дебранима освоји Тирану.У Тирани је од чланова владе остао само Зогу; остатак кабине-та и Намесничко веће склонили су се у Елбасан.

Ситуација би за Зогуа заиста постала критична да утом тренутку није добио подршку енглеског изасланика Ха-рија Ејреса који је успео да убеди Јусуфија како је он заправонесвесно послужио као средство завере врло штетне по зе-мљу. Јусуфи се повукао из Тиране још пре него што је Ха-мид-бег Топтани са својим људима могао да стигне до главногграда. Био је то уједно и крај мартовског покрета који је однео70 живота. Главне вође побуне су у одсуству осуђене на смрт,многи официри ражаловани, a више од 300 људи ухапшено;стотине кућа је изгорело, a становништву из побуњених обла-сти одређен је принудни рад.

Устанак чији је циљ био да се спречи Зогуово само-влашће имао је сасвим супротан учинак — његова позиција би-ла је јача него икад. У складу са новонасталом ситуацијом 2.децембра 1922. долази до реконструкције владе: Зогу заме-њује Ипија на месту председника владе, задржавајући исто-времено и ресор унутрашњих послова, док су на осталим ме-стима остали министри из старог кабинета. При проглашењувладе Зогу је најавио изборе за уставотворну народну скуп-штину, али је претходно требало ревидирати Устав из Љушњекоји се као привремени албански устав показао недовољним.

Парламент је 8. децембра усвојио Проширени статутиз Љушње (Statuti i zgjeruar i Lushnjes) којим су јасније дефи-нисане надлежности појединих уставних органа. Након тога уАлбанији долази до поделе власти: извршну власт спроводилоје Намесничко веће преко владе коју је оно именовало, a усво-јио Парламент. Чланове Намесничког већа бирао је Парла-мент на три године, без могућности непосредног реизбора.

192

Парламент је имао законодавну власт и биран је на четири го-дине. Судство је било независно и служило је једино закони-ма. Задржана је институција Националног конгреса. Његовосазивање је било предвиђено за случајеве када три владе заре-дом, које предложи Намесничко веће, не добију поверењеПарламента. У том случају би Национални конгрес распустиоили Парламент или Намесничко веће. У пракси, међутим, ни-је дошло до такве ситуације. Укинуте су старе турске племић-ке титуле (бег и остале). У Албанији није постојала државнарелигија. Гарантована су основна грађанска права.

Текст новог привременог Устава са 129 чланова био јеизрађен према западним узорима, што је, како се чинило, билатежња и новог премијера. Западноевропска оријентација дошлаје до изражаја и у најситнијим детаљима, па су тако, на пример,сви дечаци између 12 и 18 година по закону били обавезни даприпадају неком извиђачком друштву. У домену спољне поли-тике Зогу је важио за присталицу курса који је за циљ имао помирење са државом СХС. Бајрам Цури, Хасан Приштина иМустафа Круја су јануара 1923. године поново покушали даподигну устанак како би оборили наводно пројугословенскиоријентисану владу, али их је жандармерија убрзо поразила.

Демократска револуција

Најављени избори одржани су у новембру/децембру1923. године и донели су недвосмислену победу политичкимгрупама које су подржавале Зогуову политику. Међутим, таЗогуова већина је била варљива јер ни његове партијске коле-ге из грађанске опције, нити конзервативни велепоседничкикругови који су били уз њега нису били спремни да га подржеу свим питањима. Они пре свега нису били вољни да безу-словно помажу уздизање његове моћи и то се показало већ завреме првог заседања новоизабраног Парламента. Парламентсе први пут састао 21. јануара 1924. године и водио расправунајпре o „важним" питањима као што је било да ли на почеткуминутом ћутања треба одати пошту недавно преминулима Ле-њину и америчком председнику Вилсону или не. Председни-штво Парламента и нова влада требало је да коначно будуизабрани 23. фебруара, али до тога није дошло јер је пред по-

193

четак заседања извршен покушај атентата на Зогуа. Почини-лац је био Бећир Валтер, пореклом из области Мати, чландруштва Bashkimi чији је оснивач и вођа био Авни Рустеми,иначе иницијатор овог атентата. Том приликом Зогуов животније био угрожен, али је он био довољно тешко повређен даније могао да присуствује формирању владе. Без обзира на то,успео је да убеди Намесничко веће да формирање владе пове-ри Шефћету Верлаћију, који је важио за једног од најбогати-јих велепоседника у Албанији. Зогу је годинама био вереникњегове ћерке Бехије.

Нова влада преузела је дужност 3. марта. Kao и ње-гов претходник, и Верлаћи је преузео Министарство унутра-шњих послова. Министар спољних послова постао је ИљазВриони, a министар финансија Муфид Либохова. Био је то је-дан конзервативан, претежно муслимански кабинет у којемније било представника са севера. Тек средином априла, кадаје унутрашњополитичка ситуација у Албанији постала напети-ја, Верлаћи је упражњена места министра правде и просветепонудио Луиђу Гуракућију из Скадра и косовском АлбанцуФахрију Решитију, која су они прихватили. Тако је дошло доцепања опозиције „демократа" под вођством Фан Нолија.Ипак, ни тај потез није више могао да спасе владу, јер је си-туација у Албанији постајала све напетија.

На путу од Тиране ка Скадру убијена су 6. априла1924. двојица америчких туриста, Г. Б. де Лонг и Р. Л. Коле-ман. Пошто Американцима ништа није било украдено било јејасно да је опозиција заправо Зогуу подметнула убиство. Зогуасу окривили да је тиме желео да покаже свету да је једино онбио у стању да обезбеди мир и поредак у земљи. Иако ова оп-тужба вероватно није била основана, иза другог убиства, којеје у то време у Албанији узнемирило духове, готово сигурно јестајао Зогу: 20. априла извршен је атентат на Авнија Рустеми-ја који је два дана касније подлегао ранама. Општи став је биода се Зогу на тај начин свети за атентат Бећира Валтера, којегје испланирао Рустеми. Рустемијева сахрана, одржана 30.априла у Валони, претворила се у демонстрације против владекојој је пребацивано саучесништво у злочину. У њима је уче-ствовало више од 10.000 људи, међу којима и министри Гура-кући и Решити, Сотир Пеци из Намесничког већа, као и 26

194

посланика Парламента. Након погреба опозициони посланицису одлучили да се не враћају у Тирану јер у њој, због близинеЗогуовог завичаја Мати, за њих није било безбедно.

Број парламентараца окупљених у Валони се до крајамаја попео на више од четрдесет. Рад Парламента у Тиранибио је ограничен, a Верлаћијева влада се више није моглаослонити на своје трупе. Командант гарнизона у Скадру Ре-џеп Шала придружио се владиним противницима, док су Бај-рам Цури и Елез Јусуфи поново позвали своје људе на оруж-је. И заповедник гарнизона Пермети у јужној АлбанијиКасем Ћафезези и командант жандармерије Шефћет Корча,Зогуов лични противник, пришли су опозицији. Тако је владапотпуно остала без полуга власти и Верлаћи даје оставку 27.маја 1924. године. Његов наследник Иљаз Вриони је узалуд-но покушавао да преговара са устаницима. Када су се против-ничке снаге, које су сада бројале већ 12.000 људи, приближи-ле главном граду влада је преко Драча побегла у Италију.Зогу се са 500 својих присталица пробио до Југославије. Ћа-фезези је са својим људима 10. јуна ушао у Тирану и тимеозначио победу „демократске револуције" у Албанији.

Нову владу формирао је вођа демократа, епископФан Ноли. У њој су била и обојица војних вођа револуције(Реџеп Шала као министар унутрашњих послова и КасемЋафезези као министар војске), док је Гуракући постао мини-стар финансија. Свој програм влада је објавила 19. јуна и он јеобухватао 20 тачака од којих су се неке чиниле доста ради-калним, али без изгледа да буду реализоване. Тако је билопредвиђено и опште разоружање становника. Иако су и рани-ји покушаји ове врсте били осуђени на пропаст, разоружањесе односило и на снаге које су револуцију довеле до победе, например присталице Бајрама Цурија и Елеза Јусуфија. Осталепрограмске тачке обухватале су: искорењивање феудализма,побољшавање положаја сељака, смањење и „чишћење" чинов-ничког апарата (при чему је вреднована патриотска оријента-ција), промену пореског система у корист народа, поспешива-ње увоза капитала и истовремено заштиту албанског капитала.Програм је обухватао и реформу управе, правосуђа, здравстваи образовања, активности на подизању угледа Албаније уиностранству и неговање пријатељских односа према свим зе-

195

мљама, а посебно према суседним државама. Већина тачака упрограму биле су само намере са мало изгледа за реализацију,чак и да је влада Фан Нолија имала времена за њих. A није.Премијер је био толико сигуран у своју власт да је крајем ав-густа заједно са Цуријем и Гуракућијем отпутовао на два ме-сеца у Женеву како би у Друштву народа тражио финансијскупомоћ за Албанију. Међутим, финансијску помоћ није добионити је успео да за своју владу испослује међународно призна-вање. Напредак је учињен само у односима са Совјетским Са-везом, са којим су још децембра 1924. успостављени дипло-матски односи. Контакти са Москвом били су остварени јошза време Ипијеве владе, неговани за време Зогуа, a „црвеногепископа" Фан Нолија противници су, због односа са Мо-сквом, окривили да жели да у Албанију уведе бољшевизам.

За то време су Зогу и други одбегли политичариприпремали свој повратак, при чему је Зогу имао кључну уло-гу. Уз подршку југословенске владе он је на Косову окупиодобровољце и војнике из редова Врангелове армије, укупновише од 3.000 људи. Југословенска војска му је на располага-ње ставила и људство са брдском артиљеријом и митраљези-ма. У исто време и Муфид Либохова и Костаћ Кота почињуда окупљају добровољце у Грчкој. Средином децембра 1924.године ове снаге крећу ка Албанији са југословенске и грчкестране, потпомогнуте у почетку регуларним југословенскимтрупама. Владине снаге, које су биле неприпремљене и слабонаоружане, нису се могле супротставити овој инвазији. ФанНоли и његова влада, после узалудних покушаја да код Дру-штво народа протестују против југословенске агресије, одлазе23. децембра у Валону, a одатле два дана касније у Италију.Зогу је већ 24. децембра без борбе ушао у Тирану.

Фан Ноли је покушао да своју борбу против Зогуанастави из иностранства. Најпре је уживао Мусолинијево го-стопримство у Италији, потом је живео у Немачкој и Аустри-ји где је основао Национални револуционарни комитет (Komi-teti Nacional Revolucionar = KONARE). Из политичког животаповукао се 1932. године и био поново епископ Албанске пра-вославне цркве у Америци, али му је до краја приписиванпрокомунистички став.

196

Под маском искључивог залагања за поновно успо-стављање легалитета Ахмед Зогу опет враћа Врионијеву вла-ду, оборену јуна месеца, иако је било јасно да је све било самоувод у нешто сасвим друго: 5. јануара 1925. Вриони и званич-но подноси оставку, након чега је Рефик Топтани формирањенове владе могао понудити само Зогуу као једином преоста-лом члану Намесничког већа. Од тог тренутка у албанскојисторији почиње „Зогуово време" у којем је Албанија као по-следња од европских држава требало да постане краљевина.

Од председника државе до краља:Зогу на власти

Република Албанија (1925-1928)

Зогу је 6. јануара 1925. године формирао свој каби-нет и њега су чинила свега три члана; његово неповерење пре-ма албанским политичарима је изгледа још било велико. По-ред Зогуа, који је као што је била пракса преузео иМинистарство унутрашњих послова, владу су чинили још Му-фид Либохова и Костаћ Кота, такође задужени за по неколи-ко ресора. Министарство војске је било укинуто јер се војскапоказала политички непоузданом. Парламент се поново састао17. јануара. Био је то заправо крњи парламент јер је трећинапосланика — они који су подржали „демократску револуцију"— побегла у иностранство. Парламент је сада заправо требалода испуни свој прави задатак: да донесе коначан устав, будућида је изабран као уставотворна национална скупштина.

Најпре је требало донети начелну одлуку o будућемдржавном уређењу. Албанија је још од времена Вида формал-но и даље била монархија. Међу посланицима је било оних ко-ји су се залагали за њено очување. Чак је и Вид поново поме-нут. Међутим, Зогу је имао друге планове, пa je националнаскупштина 21. јануара 1925. године донела одлуку да Албани-ја постане република. Намесничко веће је распуштено. Зогу је31. јануара изабран за председника државе. Потом је Парла-мент 7. марта донео Устав, израђен по узору на амерички.Албанија је постала парламентарна република са председни-

197

ком на челу. Председник je имао готово неограничена овла-шћења: не само да је био први човек државе, већ и председ-ник владе и врховни командант оружаних снага. Он је имено-вао министре, високе државне службенике, судије и официре.Он је преко министара спроводио извршну власт, док је зако-нодавну власт имао Парламент, који се састојао из два дома:Посланичког дома и Сената. Он је бирао председника, чији јемандат био седам година.

Након што је себи на тај начин створио легалну осно-ву власти, Зогу се позабавио тиме да своју владавину осигураи на други, више балкански начин и онемогући сваки покушајда буде свргнут са владајуће позиције.

Аичне противнике је уклонио. Прва жртва међу ви-ђенијим људима био је Луиђ Гуракући, убијен 2. марта 1925.у Барију. Бајрама Цурија, који се повукао у планине севернеАлбаније, ухватиле су владине снаге. Да би избегао затвор онје извршио самоубиство 29. марта 1925. године. На тај начинЗогу се ослободио не само заклетог непријатеља, већ и про-тивника који је за њега и на војном плану представљао опа-сност. Осим тога, сам догађај послужио је као добар доказ Ју-гославији да Зогу предузима акције против косовскихиредентиста. Последња жртва био је Хасан Приштина, осни-вач и вођа Косовског комитета за одбрану, којег је судбинастигла 14. августа 1933. када га је у Солуну убио један од Зо-гуових агената. У сваком случају, и он је био један од оних ко-ји су Зогуу радили o глави.

Иако је на власт дошао уз југословенску помоћ, Зогуније био безусловни савезник Краљевине СХС, како се то уБеограду очекивало. Убрзо је почео економски да се ослашана Италију. Уговор o пловидби и трговини, склопљен још ја-нуара претходне године, ратификован је 10. марта 1925. го-дине. Већ 15. марта потписан је и банкарски уговор o зајму.У Риму је основана Албанска народна банка (Banka Kombeta-re e Shgipnis - Banca Nacionale d'Albania) ča Credito Italianoкао главним акционаром. И зајам у висини од 50 милионазлатних франака, са високом каматом, дало је италијанскодруштво Societdper lo sviluppo economico dali' Albania (SVEA).Ha тај начин Италија je имала знатну контролу над албан-ским финансијама.

198

Корак даље отишло се са тајним војним споразумомсклопљеним у форми размене писама између Зогуа и Мусо-линија 23. и 26. августа 1925. године. Њиме је предвиђенаобавеза узајамне помоћи, a у случају заједничких војних акци-ја албанска војска би се ставила под италијанску врховну ко-манду. За случај територијалних промена на Балкану било јепредвиђено да се Италија заузме за припајање Албанијиобласти насељених Албанцима. Албанија се, са друге стране,обавезала да без италијанског учешћа не улази ни у какве са-везе нити војне споразуме са другим државама.

Између Албаније и Италије је 27. новембра 1926.потписан тзв. Први пакт из Тиране. Он је назван „Пријатељ-ско-безбедносним пактом" и њиме је утврђено да би сваки по-ремећај уперен против политичког, правног и територијалногstatusa quo у Албанији био у супротности са међусобним поли-тичким интересима обеју земаља потписница. Италија и Алба-нија су се обавезале на међусобну подршку и сарадњу и обе-ћале да са другим земљама неће склапати споразуме на штетуинтереса друге стране. У случају спора обе уговорне стране супристале да се подвргну посебном поступку поравнања. УПакту се није изричито помињала Друштво народа.

Суседне државе су овај уговор оцениле као поремећајравнотеже на Балкану. Посебно су се заоштрили односи садржавом СХС. Још пре склапања Пакта, 20. новембра 1926,у планинској области Дукађин у северној Албанији, избио јеустанак католичких планинских племена. Устанак је, наводно,имао подршку југословенске стране. Предводио га је католич-ки свештеник Дони Лозо Цака и владине снаге су га суровоугушиле. Односи са Београдом су још више погоршани када јеалбанска влада 27. маја 1927. ухапсила Вука Ђурашковића,преводиоца у југословенском посланству. Ђурашковић је ро-ђен у Црној Гори, али је тада већ више година имао албанскодржављанство. Осумњичен је за шпијунажу, иако без доказа.Било је очигледно да је све било замишљено као провокацијаса албанске стране и — имало је потпуни успех. Југословенскавлада протестовала је неуобичајено оштром нотом, називајућичитав догађај „бруталним актом" на дипломатски имунитетЂурашковића. Поред тога, тражено је хитно ослобађање пре-водиоца и одговарајућа накнада. Југославија је уз то претила и

199

прекидом дипломатских односа и ту претњу је остварила 4. ју-на 1927. године. Афера је изглађена 2. јула уз посредовањеИталијана, при чему је Мусолини био у прилици да одиграсвоју заштитничку улогу.

Да би Албанију и Зогуа још више везали за ИталијуМусолини и Уго Сола, италијански амбасадор у Тирани, при-премили су план од три тачке: склопити нови одбрамбени савезИталије и Албаније, претворити Албанију у монархију (каоуступак Зогуу) и оженити Зогуа како би се обезбедио престо-лонаследник. Преговоре o томе су у Тирани водили Зогу и Со-ла. Ти преговори су се одужили јер је Зогу, упркос жељи дадобије краљевску круну, оклевао да Албанију учини потпунозависном од Италије. У септембру је чак дошло до једномесеч-ног прекида у преговарању када је Зогу сазнао да Италија идаље финансира његовог главног противника Хасана Пришти-ну. За време тог прекида збио се догађај чија позадина ни доданас није расветљена. Наиме, у Прагу је 14. октобра 1927.студент Албанац, по имену Алћивијад Беби, убио албанскогамбасадора Цене Криезијуа. Убица је ухапшен и за време суд-ске расправе и сам убијен. Криезију је био Зогуов шурак и каоамбасадор акредитован у Београду и Прагу. Важио је за заго-ворника тесне југословенско-албанске сарадње, па су се отудаубрзо чуле гласине да иза атентата стоји Италија, док је било ионих по којима је налогодавац сам Зогу. Било како било, Крие-зијуово убиство значило је преокрет у италијанско-албанскимпреговорима који су од тог тренутка настављени без застоја.

Други пакт из Тиране потписали су 22. новембра1927. Сола и албански министар спољних послова ИљазВриони. Уговор је назван „Одбрамбеним савезом" и потписанје на рок од двадесет година (Први пакт из Тиране био јеограничен на пет година), a уколико не би посебно био преки-нут то би значило аутоматско продужавање његовог важења.Уговором је изричито било наглашено да и даље важе сви би-латерални уговори склопљени након пријема Албаније уДруштво народа. Склопљени савез односио се на ситуације укојима би нека од уговорних страна била неоправдано напад-нута. Тада би одговарајућом акцијом ти непријатељски нападибили не само одбијени, већ би се противничкој страни пружи-ло праведно задовољење. У случају рата савезничкој страни

200

би се на располагање ставила сва војна, финансијска и осталапомоћна средства, уколико је то потребно.

Мировни преговори и преговори o склапању примир-ја могу се водити само у међусобном договору. Уговор је про-ширен текстом преписке између Соле и Врионија од 22. но-вембра. Њиме се утврђује да врховну команду над оружанимснагама преузима угрожена страна. Исто је важило и у случа-ју повлачења снага након склапања мира. Други пакт из Ти-ране је у поређењу са Првим донео проширење у вези са вој-ним питањима; тиме је обнародован за Мусолинија тајни војниспоразум из 1925. године. Уговор је за Мусолинија био коракдаље у планираном опкољавању Краљевине СХС, иако је ње-гов ефекат умањио нешто раније склопљени (11. новембра1927) француско-југословенски уговор o сарадњи и пријатељ-ству. Мусолини је веровао да Зогуа има у шаци, будући да мује за долазак на престо била потребна италијанска подршка.

Решавање питања државног уређења је свесно избе-гавано како се не би створио утисак да постоји директна везаизмеђу претварања Албаније у монархију и Другог пакта изТиране. Почетком 1928. Зогуово крунисање је ипак билопредмет разговора, који су се одвијали преко амбасадора Солеу Тирани између италијанске и албанске владе. Требало јенајпре решити два проблема: уставно-правно питање и коју бикраљевску титулу Зогу требало да изабере.

Устав из 1925. могао је бити промењен двотрећинскомвећином у Парламенту, али променом Устава није могло битидоведено у питање уређење државе као републике. Уколико се,дакле, тежило поновном увођењу монархије у Албанију, за то јебио потребан нови устав, a њега је могла донети само новауставотворна народна скупштина. Оба дома Парламента су 7.јуна 1928. распуштена, након чега је председник Зогу 16. јунаобјавио изборе за уставотворну скупштину. Како жељени ре-зултат није смео бити сасвим препуштен случајном избору, билесу брижљиво спроведене манипулације. Италијани су за спро-вођење избора, па тако и давање мита, ставили на располагањедесет милиона лира. Истовремено, влада је оживела монархи-стички покрет као израз „жеље народа" за променом система.

Питање краљевске титуле било је политичка ствар јерје Зогу могао да бира између две могућности: могао је да буде

201

„краљ Албаније", за шта су се залагале Енглеска и Францу-ска узимајући у обзир интересе Југославије, док је он сам биовише за „краља Албанаца" у чему га је индиректно охрабри-вала Италија, јер би овом титулом били обухваћени и Албан-ци изван досадашњих државних граница.

Уставотворна Народна скупштина се први пут саста-ла 25. августа, изабравши Панделија Еванђелија за свог пред-седника, и 1. септембра 1928. прогласила Зогуа „краљем Ал-банаца" (Mbret i Shgiptarevet). Нову краљевину одмах јепризнала Италија, потом Грчка, Мађарска, САД и Ватикан;упркос провокативној титули Југославија је признала новукраљевину већ 16. септембра, што је у Италији дочекано саизвесним разочарањем.

Албанија као краљевина (1928—1939)

Након проглашења краљевине, Народна скупштина јеморала да се прихвати свог основног задатка — израде новогустава. Он је проглашен 1. децембра 1928. године и у њему јеАлбанија дефинисана као „демократска, парламентарна, на-следна краљевина". Законодавну власт имали су краљ и Пар-ламент који је сада био једнодомни. Извршну власт имала јевлада. Владу је постављао краљ, a морала је имати и подршкуПарламента. Уставотворна народна скупштина претворена је урегуларан парламент.

Зогу се трудио да за свој режим обезбеди што ма-совнију базу. Зато се ослонио на читав низ организација ко-јима је делом председавао он сам, a делом чланови краљев-ске породице. Најважнија организација међу њима био јеНационални савез албанске омладине (Enti Kombetar Djel-menija Shgiptare), под покровитељством Зогуа. У Савез семорала учланити сва мушка и женска омладина млађа од 18година. Његов задатак био је да води рачуна o „телесном,моралном и патриотском одгоју" младих; повремено му јеповеравана и предвојничка обука. Чланство је било унифор-мисано. Постојала је очигледна сличност са италијанскомфашистичком организацијом Balilla. Савез је имао и умет-ничку секцију која је организовала наставу сликања и ваја-ња, као и уметничке изложбе.

202

„Албанска жена" (Gruaja Shgiptare) било je добро-творно друштво којем је најпре председавала краљева мајка, aпотом и сестра Сеније. Имало је своје огранке по целој земљии пружало је, између осталог, савете мајкама. Принцеза Се-није је била и председник албанског Црвеног крста. Принце-зе, краљеве сестре (Зогу их је имао шест), служиле су и заузор, па су се свесно облачиле у западном стилу како би му-слиманке у Албанији одвратиле од ношења фереџе.

Зогу је имао много проблема у тежњи да својој и да-ље веома оријенталној земљи да западњачки изглед, али је не-говао и култ личности, у чему га је надмашио једино ЕнверХоџа. Прозвао је себе „краљем спаситељем" (Mbret-Shpetim-tar) и Скендербеговим наследником. У песмама је слављен каогенијални државник и сврставан је у ред „албанских" велика-ша као што су били Александар Велики, Пир и, наравно,Скендербег. Нове улице и мостови носили су његово име.

Упркос западноевропској спољашњости Зогу је ипакостао оријентални моћник који је сву власт држао у шаци. Није-дан министар, чиновник или официр није могао бити именованили отпуштен без његове сагласности. Љубоморно је био посве-

203

ћен томе да не дозволи да било који његов сарадник постанемоћнији од њега. Његово неповерење спречавало га је да поделиовлашћења. Окретао би једног министра против других и кодсвих стварао утисак како зависе само од њега, краља. Пошто судржавни функционери били лоше плаћени, често су били мења-ни и нису примали пензију. Они су се трудили да се за времеслужбовања што више обогате. Корупција је у Албанији билауобичајена. Ни сам Зогу није штедео мизеран албански државнибуџет да би задовољио своје финансијске потребе. Око деветпроцената државног прихода (отприлике три и по милиона злат-них франака) годишње трошено је на краљевску кућу.

Реформска политика краља Зогуа

Међу Зогуовим покушајима модернизације било је ионих који се нису односили само на спољашње промене. Он сезалагао и за темељне реформе како би албанску државу и ал-банско друштво прилагодио захтевима новог доба. Најважни-ја реформа коју је крал> Зогу започео била је аграрна реформа.

Аграрна реформа

Албанија је била пољопривредна земља. Око 85%становништва живело је на селу. Међутим, од укупно око140.000 сеоских домаћинстава (1930) само је 48% поседова-ло сопствену земљу, a 52% je земљиште узимало у најам одземљопоседника. Самосталне сеоске породичне задруге нала-зиле су се пре свега у планинским пределима на северу, доксу на југу преовладавали велики поседи у рукама малог бројавеких породица као што су били Вљоре или Вриони, који супоседовали и по 60.000 хектара обрадиве земље. Зогу је јошкрајем 1928. најавио промену власничких односа. Тиме је, саједне стране, хтео да сељацима без поседа обезбеди земљиштеи тако популаризује свој режим, a ča друге стране ослаби еко-номски и политички утицај велепоседничких породица. За из-раду пројекта аграрне реформе Зогу је ангажовао италијан-ског експерта за аграр, професора Ђованија Лоренцонија.Закон o аграрној реформи албански парламент је усвојио 13.

204

априла 1930. године. Њиме је била предвиђена делимичнаекспропријација. Властелину је требао да преостане минимумод 40 хектара обрадиве земље. Уколико његова породица бро-ји више од четири члана, на сваког додатног члана додаје сејош пет хектара. Остатак поседа је требало да буде подељенна три дела, и то: две трећине остале би властелину уколикосе он бави пољопривредом, a преостала трећина би му билаодузета у корист сељака беземљаша, али уз накнаду. Породи-це сељака могле су добити до пет хектара земљишта по цениод 20 златних франака за хектар и тај износ су могле да платеу, за ту сврху основаној, Државној аграрној банци (Banka Виј-gesore te Shtetit) и то у десет годишњих рата. Плаћање би по-чело тек после пет година. Велепоседници би добили одштетуу акцијама Аграрне банке.

Аграрна реформа урађена је према сличним законимаиз других земаља југоисточне Европе и требало је да доведедо побољшања власничких односа на селу. Међутим, она јеуглавном спроведена само на папиру. Велепоседници су поку-шали да поклонима и фингираним продајама унутар породицесмање своје поседе како би избегли велику експропријацију,тако да је до 1938. године извршена прерасподела само 4.700хектара приватних и 3.400 хектара државних поседа. Користсу извукле избегличке породице са Косова. Аграрна реформасе, тако, може сматрати неуспелом. Чак ни онај други цил.није био постигнут: породице велепоседника, које су желеледа Зогуа лише моћи, a пре свих његов потенцијални таст Вер-лаћи, сада су се окренули Италији. Тако је Мусолини могаода у Албанији створи другог савезника на којег би се ослониоу случају да буде потешкоћа са Зогуом.

Законодавство

Зогуови реформски покушаји су у другим областимабили нешто успешнији. Тако су стари османски закони укину-ти, a обичајно право ограничено увођењем грађанског законикапрема француско-италијанско-швајцарском узору и кривичногзаконика према италијанском узору. Крвна освета због тоганије потпуно нестала, али је било знатно мање случајева само-сталног спровођења правде. Нови трговачки законик уведен је

205

1932. године, такође по италијанском узору. Иако још није моглобити речи o правној држави, новим законодавством је, ба-

рем споља, достигнуто прилагођавање европским стандардима.

Школе u цркве

Побољшања је у Зогуово време било и на пољу обра-зовања. У Албанији је 1937. године било 626 основних школадо петог разреда, што је у односу на 1927. било повећање од14%. Било је 18 школа виших разреда (повећање од 80%),међу којима три гимназије и један лицеј са наставом на фран-цуском (у Корчи), две „нормалне школе" (Shkolla Normale) заобразовање пре свега наставног кадра за предшколске ишколске установе, као и друге стручне образовне установе. Уоквиру реформе образовања, започете 1938, основане сустручне школе (Shkolla e Punes) у којима je на курсевима којиби трајали од две до четири године било предвиђено стицањеспецифичних вештина везаних за занате, пољопривреду илитрговину. Међутим, ова реформа није имала већег ефекта бу-дући да су годину дана касније Италијани заузели земљу.

Сва поменута побољшања не смеју сакрити чињеницуда је само један део омладине школског узраста похађао шко-лу - 1938. године тај број је износио 36,7%. Високошколскообразовање у Албанији није било могуће, a на студије су Ал-банци морали да одлазе у иностранство. Најчешће се школо-вало у Италији, Аустрији и Француској. Школске 1936/37.било је 363 студента на иностраним универзитетима који су сефинансирали из приватних средстава и 65 са стипендијама ал-банске државе.

Проблеме је створио још одраније започет покушајалбанске владе да у области школства заведе државни моно-пол. Зогу је желео да тиме пре свега ограничи страни (итали-јански и грчки) утицај у Албанији. Овим су биле погођене несамо италијанске школе, већ и школе црквених заједница,осим ако нису служиле искључиво образовању свештенства.Након што је Грчка протестовала због затварања школа санаставом на грчком, које је држала Православна црк-ва, и усве то чак укључила и Друштво народа, албанска влада је мо-рала да направи уступак. Крајем 1935. мањинама је поново

206

признато право на приватне школе, a 1936. je поново у потпу-ности укинута забрана приватних школа.

Kao и школе, Зогу је и црквене заједнице хтео чвр-шће да веже за државу и ослободи их страног утицаја. Већ 16.јула 1929. године црквеним заједницама је наложено да до-ставе статуте како би влада разматрала њихово усвајање.Истовремено им је ускраћена могућност да примају финансиј-ску помоћ из иностранства. Било је предвиђено да именованепоглаваре црквених заједница мора одобрити краљ.

Прва црквена заједница која је објавила свој статутбила је Православна црква и то као Аутокефална православнацрква Албаније (Kisha Orthodhokse Autoqefale te Shqipris}. Ал-бански православци су и раније покушавали да се ослободеВасељенске патријаршије из Цариграда. Један од утмељивачааутокефалности био је Стилијан Фан Ноли који је 1908. уЊујорку први пут одржао литургију на албанском, a 1919. го-дине постао је епископ Албанске православне цркве у Амери-ци, независне од патријаршије у Цариграду. Након што је 12.септембра 1922. године скупштина свештенства и редовника уБерату прогласила независност Албанске православне црквеФан Ноли је привремено преузео вођство. Патријарх у Цари-граду није признао самовољну одлуку албанских православацаи био је спреман да дозволи само аутономност Албанске цр-кве, са богослужењем на грчком. Не обазирући се на то, првистатут донет 29. јуна 1929. у Корчи увео је албански као је-зик богослужења. Васељенска патријаршија је, након дужихпреговора у које је био укључен и Зогу, 1937. године призна-ла независност Албанске православне цркве.

За разлику од Православне цркве Католичка цркваје већ имала чврсту организацију са две надбискупије. Като-лици су запажено учествовали у албанском националном по-крету, a сама Католичка црква је - захваљујући својој добројорганизацији и образовању клера — у културном и друштве-ном животу Албаније играла много важнију улогу него што бисе према малом броју католика од укупног становништва MO-TAO претпоставити. Однос између муслиманског краља и като-лика, који су иначе ретко учествовали у власти, није увек биозадовољавајући, a поготово не после затварања језуитске ифрањевачке школе у Скадру 1933. године. Обе стране су,

207

ипак, радиле на приближавању јер су једна другој биле по-требне: Католичкој цркви су требале њене школе и финансиј-ска подршка државе, a Зогуу је црква била потребна збогпланова везаних за његово венчање. Невеста је, наиме, треба-ло да буде пореклом из неке од европских племићких породи-ца, по могућству католкиња.

И свакако највећа црквена заједница, муслимани, мо-рала је 1929. године да изађе са статутом. Њиме је уведенане само нова организација цркве, већ се и тежило извесној мо-дернизацији ислама у Албанији. Tako су муслимани позванида пропагирају братство Албанаца свих вероисповести и да сеупознају са тековинама модерне цивилизације. Полигамија, уАлбанији ионако слабо заступљена, била је забрањена, a саве-товало се да се фереџа не носи. Дервишком реду бекташа,трећој по величини верској заједници у Албанији, који је све-сно био патриотски настројен, није успело да 1929. године засебе добије сасвим одвојену позицију. Одобрена им је самоаутономија унутар исламске верске заједнице.

Политичка „либерализација"

Зогу је предузимао све да популаризује свој режим,унесе у земљу прозападни утицај, ојача државност Албаније,па тиме и своју моћ. Трудио се, такође, и да се ослободи не-пријатеља из земље и иностранства. Потоње му није успело употпуности јер су и Италија и Југославија и даље финансиралеемигранте како би имале средство којим би могле да вршепритисак на краља. За време посете Бечу, 20. фебруара 1931,на Зогуа је покушан атентат иза којег су стајали пројугосло-венски емигрантски кругови. У том покушају краљ је остао не-повређен. Годину дана касније у Валони је откривена тајнаорганизација, наводно финансирана из Београда, која је ималаза циљ смањење италијанског, тј. поновно успостављање југо-словенског утицаја у Албанији. Неколицина млађих жандар-меријских и војних официра је 14/15. августа 1935. покушалада у централној Албанији инсценира устанак којег су подржа-ле разне опозиционе групације, међу којима и чланови вели-ких племићких породица као што су Вриони и Вљора, грађан-ски интелектуалци, па чак и комунисти. Једини заједничкициљ било је поновно успостављање републике и развлашћењекорумпиране владајуће клике. Устанак су, ипак, брзо угушилеснаге верне краљу.

После овог брзог окончања побуне, Зогу — који јеимао непогрешиви политички инстинкт када је требало очува-ти његову моћ — покушава да изађе у сусрет опозициономрасположењу, na je 22. октобра 1935. године формирана новавлада под вођством либерално настројеног Мехдија Фраше-рија и у њу у првом реду улазе млађи грађански интелектуал-ци. Они су заступали два политичка правца слична по својимциљевима: и „Млади" (Te rijte) и представници „Новог ал-банства" (Neoshqiptarizmd) тежили су снажној модернизацијиземље. Остацима конзервативног оријенталног начина живо-та супротстављена је западна цивилизација. У политици јебила дозвољена конструктивна критика, али је краљ остао не-додирљив. Либерализацију политичког живота следило је ду-ховно ослобађање Албанаца. У средишту свих промена билоје јединство нације. Фашистичка Италија и кемалистичкаТурска важиле су за узоре код којих је то јединство већ билоостварено.

209

Нова влада донела је врло захтеван програм. Пред-виђено је било чишћење полиције и чиновничког апарата одкорупције, становништву би се доделило право на жалбу про-тив самовоље чиновника. Планирано је знатно унапређењеобразовања, као и побољшање тешког положаја пољопривредеформирањем задруга. Од свега тога остварено је врло мало,јер влада није могла да изађе на крај са „Старима" (Tevjeterit)који су у Парламенту још доминирали, a није имала ни довољ-ну подршку од стране Зогуа. Конкретне мере пропале су збогнедостатка новца.

Фрашеријев кабинет је 7. новембра 1936. морао да даоставку. Тако је пропао Зогуов покушај да укључивањем гра-ђанских, западно оријентисаних политичара своју политикупостави на нове основе. У кабинетима који су следили доми-нирали су опет стари политичари из редова бегова.

Спољна политика

Иако је Зогу постао крал. захваљујући подршци Ита-лијана, он је ипак покушавао да се ослободи италијанске стегеили да је барем мало попусти. Зато се албански краљ проти-вио да продужи Први пакт из Тиране након његовог истека уновембру 1931. године. To je чинио уважавајући, пре свега,антииталијанско расположење у земљи, али и чињеницу да јепотписивањем Другог пакта из Тиране онај први заиста по-стао сувишан. И поред тога Италијани су били испровоцира-ни тиме што се Зогу усудио да демонстрира самосталност, пасу почели форсирање пројекта царинске уније како би Алба-нију још чвршће везали за Италију. Царинска унија је за Ал-банију била финансијски неповољна јер се највећи део албан-ске спољне трговине обављао преко Италије, a приходи одцарине чинили су готово четвртину албанских државних при-хода. Осим тога, у царинској унији би албански произвођачибили незаштићени пред италијанском конкуренцијом. Зогу сеистрајно одупирао царинској унији упркос снажном притискуИталијана, све док они јануара 1933. године коначно нису од-устали од пројекта.

Зогу је, поред тога, водио и политику којом је, са јед-не стране, провоцирао Италијане, a сa друге свом народу је

210

хтео да представи слободно политичко деловање. Тако је де-цембра 1932. године Албанцима забрањено да похађају ита-лијанске школе, италијански војни инструктори су отпуштени,из државне службе отпуштани су Албанци ожењени странки-њама итд. Ипак, све то није могло да сакрије потпуну финан-сијску зависност Албаније од Италије. Италијанска влада јејуна 1931. године Албанији одобрила нови бескаматни зајам увисини до десет милиона златних франака годишње, током де-сет година, који је био намењен попуњавању хронично празнедржавне касе. На тај начин је Италија у рукама имала сред-ство притиска које је могла у свако доба да искористи, кад годби било потешкоћа са Зогуом. A таква ситуација наступила јевећ 1932. године. Пошто Италијани нису хтели да дају новац,албански буџет је са 32 милиона златних франака, за буџетску1932/33. годину, у 1933/34. морао да буде смањен на 24 ми-лиона. Чиновници и официри су отпуштани или су добијалимање плате. Зогу је узалудно покушавао да од неке другестране (Друштва народа, Југославије) добије новац. Показалосе да је Албанија спољнополитички изолована, да су европскесиле прихватиле утицај Италије у Албанији и да су суседнебалканске државе Зогуову краљевину сматрале италијанскомиспоставом.

Kao што су још у време Републике Албаније пропалисви покушаји прикључења Малој Антанти, тако је игнорисанаи жеља Албаније да приступи Балканском савезу који је 9.фебруара 1934. године склопљен између Југославије, Грчке,Румуније и Турске. Чак су и покушаји да се преко Берлинадобије подршка немачког Рајха били без успеха. Тако Алба-нији није остало ништа друго него да се држи савеза са Ита-лијом. Мусолини је тада Албанцима јасно ставио до знања дасеби не могу да приуште сопствену спољну политику, a каоодговор на албанске контакте са другим страним силама он јеорганизовао демонстрацију силе на албанској обали: 23. јуна1934. године „у посету" Драчу ненајављено су дошли деловииталијанске ратне флоте под командом вицеадмирала Кантуа.Ова демонстрација је постигла свој циљ. Са италијанском вла-дом започети су незванични преговори o још тешњој сарадњидве земље. Италијани су сада од Зогуа тражили да се првоодрекне сопствене спољне политике, затим да преда луку у

211

Драчу и аеродром у Тирани, захтевано је спајање војске ижандармерије према италијанским упутствима и отпуштањесвих других страних саветника. Одгађање отплате албанскихдугова, додела нових кредита за подстицање албанске привре-де и повољнији услови за увоз албанске робе представљали бипротивуслугу.

На овакве захтеве Италијана Зогу није могао да при-стане, a да на тај начин не угрози независност земље. Одлу-чио је да добије на времену и понадао се да ће Италијаниублажити своје захтеве, што се испоставило као тачно. Итали-ја је, наиме, била пред избијањем рата у Абисинији и није же-лела да беспотребно провоцира албанске савезнике. Тако је уДруштву народа и Албанија, поред Аустрије и Мађарске, би-ла уздржана када се гласало o економским санкцијама противИталије. Албанија је била и једна од првих држава коју јеВиторио Емануеле III као абисински цар признао.

Преговори o кредитним и економским питањима на-стављени су у новембру 1935. године. Водили су их албанскиминистар економије Димитер Берати и нови италијански амба-садор Марио Индели, a завршени су 19. марта 1936. потписи-вањем 12 економских и финансијских споразума, као и једногтајног војног споразума. Зајам из 1931. године од 100 милионазлатних франака је ретроактивно укинут од 1933. године; већисплаћене суме Албанија није морала да врати. Додељен joj jeнови зајам у висини од девет милиона златних франака, са ис-платом у више рата и каматом од један посто. Враћање зајмапочело би тек пет година након исплате последње рате зајма.Четвртина зајма требало је да буде стављена на располагање уроби. Италија је обезбедила и један бескаматни зајам од тримилиона за обезбеђење дуванског државног монопола. Албан-ска влада морала је да се обавеже да ће се за техничку помоћ иевентуално даље финансирање обратити искључиво Италији.За изградњу луке Драч Напуљска банка доделила је зајам одтри милиона и седамсто хиљада франака. За узврат Албанијаје морала луку да стави под управу дирекције у којој су Итали-јани имали одлучујући утицај. Изградња луке била је прилаго-ђена углавном за војне сврхе, будући да у Драчу нису пристаја-ли већи бродови за прекоморску пловидбу. Остали споразумитицали су се углавном интереса италијанске привреде. Тако су

212

знатно повећане концесије на нафту које је Албанија далаAIPA-и (Azienda Italiana Petroli Albania); a EIAA (Ente IndustrieAgrarie Albania), која je у околини Драча већ имала поседе,узела је у најам ново земљиште.

Уговорима из 1936. године несумњиво је повећанаекономска зависност Албаније и укупно појачана италијанскапозиција у Албанији, тим пре што су се убрзо тамо стациони-рале италијанске војне снаге. Малу албанску војску (од 6.675људи) Италија је субвенционисала са по три милиона и петстохиљада златних франака годишње. Албанија је постала сате-литска држава Италије и било је само питање времена када ћеземља бити анектирана.

Међутим, чинило се да би Италија била задовољнаулогом (свакако свемоћног) заштитника. Нови италијанскиизасланик у Тирани Франческо Ђакомони ди Сан Савино јенемачком изасланику Еберхарду фон Панвицу нагласио да јеанексија Албаније за његову земљу мање атрактивна, тим прешто би планинском албанском становништву италијанска оку-пација једнако тешко пала као некада турска. Италијански ми-нистар спољних послова био је гроф Галеацо Ћано посетио је28. априла Тирану и био је изузетно свечано дочекан. Ћано јепокушао да разбије сумње Албанаца које су се јавиле поводомсклапања италијанско-југословенског уговора o пријатељству исарадњи 27. марта 1937. године. У Тирани се страховало да јеоднос до тада непријатељски настројених земаља побољшан наштету албанских интереса. У разговорима између Ћана и Зогуабило је речи и o једном старом пројекту садржаном још у плануМусолинија и Соле из 1927. године, a то је краљева женидба.

Првобитна Зогуова намера била је да се ожени принце-зом из куће Савоја. Овај „пројекат женидбе" временом је добиои Мусолинијеву подршку, али је пропао јер није добио благословиталијанског краља. Проблем је представљала и вера — Зогу је,ипак, био муслиман, a Савоје католичка породица. Касније јеЗогу ублажио своје захтеве и у разговору са Ћаном изјавио дакандидаткиња треба да буде из старе италијанске породице, дабуде богата и пре свега — лепа. Италија је предложила сеструФердинанда Кастриоте Скендербега, бароницу Фон Фосације-ка, чија је породица у Италији сматрана наводним потомцимаалбанског националног јунака. Она је још у новембру 1937. бо-

213

равила у Тирани, али није придобила Зогуове симпатије. Он јеневесту у међувремену потражио изван Италије и том приликомнаишао на Жералдину Апоњи. Жералдина је била ћерка мађар-ског грофа Ђуле Апоњија и Гледис Стјуарт, ћерке америчкогдипломате. Била је, дакле, из породице европског високог плем-ства, лепа и образована, али не и богата. Без обзира на то, ве-ридба је званично објављена 31. јануара 1938. године, a 27.априла одржано је свечано венчање у албанској престоници.Италијански министар спољних послова гроф Ћано је том при-ликом био и један од Зогуових венчаних кумова.

Италија није имала замерки што се краљ венчао кан-дидаткињом која није била из Италије, пошто су у међувреме-ну у вези са Албанијом начињени нови планови: након при-кључења Аустрије немачком Рајху, марта 1938. године, ипрвих наговештаја да се Хитлер тиме неће задовољити и да ћеследећи циљ бити разбијање Чехословачке, Мусолини и Ћаноодлучују да изврше анексију Албаније. Одлука o анексијитребало је да буде званично објављена већ крајем априла1938, одмах након повратка Ћана из Тиране.

Пројекат овог новог пакта представљен је Зогуу 25.марта 1939. године и према њему је Италији требало да будедозвољено коришћење свих албанских лука, аеродрома и коп-нених путних праваца. Дипломатска представништва обеју зе-маља су са посланстава требало да буду подигнута на нивоамбасада. Сваки албански министар добио би италијанског ге-нералног секретара. Промет робе између две земље обављаоби се по условима који важе за домаћи промет (избегнут јетермин „царинска унија"); грађани једне земље би у другојимали иста политичка и грађанска права као у својој. Посеб-ним споразумом било је предвиђено да Албанија дозволиоснивање фашистичке организације. Италија би преузела ор-ганизацију жандармерије и полиције. Италијан би био и на че-лу албанског генералштаба.

Захтеви које је Италија поставила били су неприхва-тљиви за једну суверену земљу, али се Зогу устезао да директ-но одбије италијански нацрт уговора. Након тога Ћано је поста-вио ултиматум да се италијански захтеви прихвате до 6. априлаили ће, ради заштите италијанских грађана, у Албанију ући ита-лијанске трупе. У јутро 7. априла 1939. године, на Велики пе-

214

так, италијанске трупе искрцале су се у Драч и почеле да оку-пирају земљу, не наилазећи при том на већи отпор. Зогу, којемје краљица 5. априла родила сина по имену Лека, са породицоми неколицином министара напустио је Албанију. Он је прекоГрчке отишао најпре за Истанбул, a потом 1940. за Лондон,где је остао за време рата. Од 1946. до 1955. живео је у Егип-ту под заштитом краља Фарука (чија је породица била албан-ског порекла) све док овај није оборен са власти 1952. године.Зогу је умро 9. априла 1961. године у месту Сирен код Пари-за, a да више ниједном није стао на албанско тле.

Мишљења савременика o Зогуу су различита и крећусе од оцена да је „албански гангстер", преко оних по којима јебио „последњи бег", па све до тога да се сматра „спасиоцемнације". У албанским историјским списима из времена послерата обележен је као главни представник „феудално-грађанскереакције" који је водио „антинародну и антинационалну уну-трашњу и спољну политику". Несумњиво је да је он својомполитиком централизације допринео државном јединству Ал-баније, али је исто тако сигурно да је примаран мотив у чита-вој његовој политици био опстанак на власти и лично богаће-ње. Најлошије Зогуове процене биле су оне у спољнојполитици. Њему јесте успевало да савезнике налази час наиталијанској, час на југословенској страни, али је земљу довеоу такву зависност од Италије које више није могао да се осло-боди ни када је хтео. Он је до краја гајио илузије да ће малојАлбанији успети да избегне напад агресивне спољне политикефашистичке Италије.

Албанија као део италијанске империје(1939-1943)

Већ 8. априла 1939. године, дакле пре него што суиталијанске снаге стигле у Тирану, формиран је привремениуправни комитет, под вођством дотадашњег главног надзорни-ка краљевског двора Џафера Ипија, који је све до успоставља-ња „новог поретка" (како су то Италијани замислили) требалода врши функцију албанске цивилне управе. Убрзо је уследилоукључивање Албаније у фашистичку империју. У присуству

275

Ћана, који je већ 8. априла долетео у Тирану, 12. априла јеодржано заседање нове уставотворне народне скупштине. Онаје имала 159 чланова и чинили су је све сами угледни људи: 68велепоседника, 25 бајрактара, 46 велетрговаца, као и 20 ду-ховника, чиновника и официра. Скупштина је прогласила падпретходног режима и конституисање Скупштине. Формиранаје нова влада са Шефћетом Верлаћијем као председником.Скупштина је, даље, c обзиром на допринос дучеа и фаши-стичке владе развоју и добробити Албаније одлучила да судби-ну Албаније веже за Италију и уведе што је могуће тешњу са-радњу две земље. Краљ Виторио Емануеле III требало је да уоквиру персоналне уније преузме албанску круну.

Виторио Емануеле III, краљ Албаније

Понуда упућена италијанском краљу није наишла наопште одобравање у Албанији. Неколицина истакнутих като-лика сматрала је да би трон требало поверити неком другомчлану куће Савоја и да би његова резиденција требало да будеу Тирани. Већ 13. априла свој пристанак дало је Велико фаши-стичко веће, a 14. априла италијанско веће министара персо-налне уније. Албанска делегација са Верлаћијем на челу је 16.

216

априла у престоничкој сали Квиринала у Риму и званично по-нудила Виторију Емануелу круну, коју је некада носио нацио-нални јунак Скендербег (!). Краљ је прихватио круну, али овајпут не као „краљ Албанаца", већ „краљ Албаније".

Даљи кораци у правцу интеграције Албаније уследи-ли су већ наредних дана и недеља. Већ 18. априла дотадашњиамбасадор у Тирани Ђакомини именован је за краљевог наме-сника (luogotenente) у Албанији, a у италијанском министар-ству иностраних послова оформљен је истог дана Државни се-кретаријат за Албанију. Следило је оснивање Албанскефашистичке партије 23. априла (Partia Fashiste Shgiptare) каоједине дозвољене странке у земљи. Албанска војска је 3. јунапридружена италијанској, a албанско министарство спољнихпослова је угашено; албанску спољну политику заступала јеИталија. Нови албански устав назван Главни статут ступио јена снагу 4. јуна. Имао је укупно 54 члана и у потпуности јебио усклађен са државно-правним приликама у Италији.

Према Главном статуту Албанија је била конститу-тивна наследна монархија куће Савоја. Државна застава јеостала иста, са додатим ликторским сноповима; службени је-зик био је албански. Извршна власт полазила је од краља, од-носно намесника (у краљево име). Намесник је именовао ми-нистре и они су одговарали само њему. Законодавна власт јетакође потицала од краља, при чему је он сарађивао са Врхов-ним фашистичким корпоративним већем које се састојало одчланова Централног већа Албанске фашистичке партије иЦентралног већа Корпоративне привреде. Чланови овог „пар-ламента", како је увелико називан у Италији, нису дакле билибирани већ одређивани. Право да сазове Корпоративно веће,одреди дневни ред, именује председника и потпредседникаимао је само краљ. Статут је омогућио краљу и Фашистичкојпартији, која је у Албанији као и у Италији имала улогууставног органа, владајуће позиције. Поред тога, Албанскафашистичка партија била је тесно повезана са оном у Италији,у складу са чланом 1 партијског статута по којем је она била„добровољачка грађанска милиција под командом Бенита Му-солинија, творца и дучеа фашизма".

Мусолини није био само оснивач фашистичке импе-рије, већ и творац „нове Албаније" (члан 9). Секретара Ал-

217

банске фашистичке партије, који је био у рангу министра ал-банске владе, именовао је или смењивао намесник на предлогили уз своје одобрење (члан 19). У Албанији су наравно билеразвијене и све остале организације које су под окриљем пар-тије постојале и у Италији: Секција слободних активности(Dopolavoro), Омладински савез, Удружење жена итд. Иакоје илузија o постојању албанске државе одржавана, Албанијаje defacto била земља коју су покорили Италијани. Остале зе-мље су италијанску агресију примиле као fait accompli и својадипломатска представништва свела на ниво генералних конзу-лата. Једино су Сједињене Америчке Државе протестовалепротив оваквог акта насиља.

Улазак у Други светски рат

Чим је Италија напустила дотадашњу неутралну пози-цију и 10. јуна 1940. ступила у Други светски рат на страниНемачке, то се одмах одразило и на Албанију, јер је према кра-љевском декрету она аутоматски била у рату са свим земљамаса којима је ратовала Италија. То у прво време није имало ни-какве последице по Албанију, јер су се борбе тада водиле изванБалканског полуострва. Међутим, ситуација се променила кадаје Мусолини одлучио да из Албаније нападне Грчку. За таквуодлуку постојала су два разлога — бојазан да ће Немачка, којаје блицкригом већ покорила велики део западне и севернеЕвропе, посегнути и за Балканом, као и страх од британскогутврђивања позиција у Грчкој којим је Велика Британија осигу-рала оно што је Италија прижељкивала за себе — превласт у ис-точном делу Средоземља. Да би се Албанци припремили за по-ход на Грчку, тј. да би се обезбедило њихово одлучно учешћереактивирана је до тада потиснута иредентистичка пропаганда:требало је ослободити Чамерију, епирску област насељену Ал-банцима. Инциденти, као што је било убиство албанског пасти-ра Даута Хоџе, којег су грчке власти на албанској територијитражиле због убиства и пљачке, предимензионирани су како бисе указало на прогон албанске мањине у Грчкој.

Италијански напад почео је 28. октобра 1940. годи-не. Претходне ноћи италијанска влада је поставила ултима-

218

тум тражећи од Грчке да италијанским трупама дозволи за-узимање стратешки важних тачака у земљи за све времетрајања сукоба са Великом Британијом, чиме би се обезбе-дило задржавање неутралног курса Грчке. Грчка влада јеодбила ултиматум. Напад Италијана, међутим, није био до-бро припремљен, na je после почетних успеха завршен пора-зом. Грци су 14. новембра кренули у контраофанзиву и уз-вратили нападом на Албанију. До краја године освојили суготово четвртину земље, између осталих и градове Корчу,Ђирокастро, Поградец и Лесковику. Италијани су претрпе-ли велике губитке; само од алпске дивизије „Ђулија", по-четком јануара 1941, остало је свега 1.000 људи под оруж-јем, док је више од 4.000 погинуло. У одбрани коте 731,која је била препрека Грцима у напредовању ка Берату, жи-вот је изгубило више од 15.000 Италијана. У походу наГрчку Албанци су учествовали са око 30.000 добровољацаи тачно 20.000 људи у саставу редовне војске. Нзихов учи-нак је различито оцењен: док албански историчари говоре oмасовном преласку Албанаца на страну Грчке, у италијан-ским извештајима o томе нема ни речи. Италијански наме-сник у Албанији Ђакомони помиње чак „легенду o албан-ској издаји". Суштина је запрво у томе да су 3.114 од19.093 албанска војника, напуштањем положаја и сличнимпрекршајима, погазила војну дисциплину, али није било ни-једног случаја пребега на противничку страну. Отуда је иратни суд одустао од кажњавања, тим пре што су се итали-јански официри и албански војници због језичке баријереврло тешко споразумевали.

Све изгледнији војни пораз Италијана, као први по-раз сила Осовине, натерао је Немачку да интервенише.

Хитлер, који је врло касно обавештен o италијанскојакцији и није је одобрио, плашио се британског искрцавања уГрчкој. Одлучио је да преко Румуније и Бугарске реализујенапад на Грчку којим би подржао потиснуте италијанске саве-знике. Претходно је, ипак, покушао да веже Југославију засиле Осовине. Фебруара 1941. он је у Берхтесгадену водиомногобројне разговоре са југословенским министром Алексан-дром Цинцар-Марковићем у којима није само позвао Југосло-вене да се придруже пакту Немачка—Италија—Јапан, већ им је

279

предложио да преузму посредовање између Италије и Грчке,како би се конфликт решио мирно. Југословенска влада је нај-пре оклевала, a потом се нашла под притиском временскогограничења, када су немачке трупе почетком марта 1941. по-челе да улазе у Бугарску. Приликом своје посете Немачкојпринц—регент Павле је објавио да је Југославија начелноспремна да приступи Пакту, али под условом да не мора даподржи војне акције сила Осовине. Након што је немачкастрана прихватила тај услов, Југославија је 25. марта присту-пила Пакту. Након тога принц—регент и влада опстали су по-литички још само два дана, јер је у ноћи између 26. и 27.марта у Београду дошло до војног пуча који је предводио бив-ши начелник Генералштаба Душан Симовић. Хитлер, који јеиза пуча слутио енглеске тајне планове, одлучио је да Југосла-вију као фактора нестабилности „војно и као државну творе-вину уништи". Тако је Други светски рат коначно стигао и наподручје јужне Европе. Немачке трупе напале су 6. априлаЈугославију и Грчку. Отпор у обе земље је брзо савладан: 17.априла капитулирала је Југославија, a 24. априла Грчка, чијесу снаге још биле дубоко на албанској територији. Нова рас-подела територија на Балкану могла је да почне.

Нова расподела територија на Балкану (1941)

Нова расподела територија била је предмет преговоракоје су од 20. априла у Бечу водили министри спољних посло-ва Италије и Немачке. Освојене територије подељене су наокупационе зоне. Области које су у Југославији насељавалиАлбанци подељене су на три дела: италијанској окупационојзони припао је највећи део Косова, западне Македоније ибивше црногорске територије сасвим или делимично насељенеАлбанцима; бугарској окупационој зони припао је остатакМакедоније и мали део Косова са градом Качаником; под не-мачку војну управу дошао је северни део Косова са градовимаКосовска Митровица, Вучитрн и Подујево. Када су Италија-ни 12. августа 1941. са Албанијом ујединили окупиране тери-торије на Косову и Македонији, некадашње црногорске обла-сти Плав—Гусинзе и Улцињ, настала је Велика Албанија oкојој су некада сањале албанске патриоте. Ова Велика Алба-

220

нија била је саставни део италијанске империје са врло ограни-ченом државношћу. Чамерија, област у Грчкој насељена Ал-банцима, која је требало да буде ослобођена приликом итали-јанског похода на Грчку, није припојена Великој Албанији,већ је остала под италијанском војном управом.

У сваком случају, Албанија је сада обухватала територи-ју од 42.469 km2, сa 1.756.000 становника (наспрам 28.748 km2

и 1.122.000 становника пре рата). У „ослобођеним областима"(terre redente) уведене су албанска управа и жандармерија иотворене су школе на албанском. Новопридошли Срби и Црно-горци, које је југословенска влада у тим областима населила упериоду између два рата, морали су поново да напусте те про-сторе. Италијани, који су за време свог несрећног похода наГрчку добро приметили да њихова владавина у Албанији нијебаш на чврстим ногама, a уз то је још и додатно угрожена не-мачком конкуренцијом на Балкану, одлучују да изађу у сусреталбанским жељама за већом самосталношћу. Јула 1941. годинераспушта се Државни секретаријат за Албанију у Риму. Без од-ређивања тачног термина Мусолини обећава да ће Албанији да-ти самоуправу. H a место председавајућег албанског министар-ског савета 3. децембра 1941. уместо Шефћета Верлаћијадолази Мустафа Мерлика Круја. Круја је за време Зогуа био уегзилу у Италији. Заступао је блиску сарадњу са Италијом, алије истовремено као ватрени националиста пропагирао и „етничкудржаву Албанију". Италијани га вероватно нису због тога подр-жавали, већ зато што није припадао класи велепоседника који супретходно били на власти. На том месту Круја је остао до 10.јануара 1943. када ra je због неслагања са Ћаном замениоЕкрем Либохова, који опет као јужноалбански велепоседник ни-је био по вољи северноалбанским племенским вођама. Даљислед догађаја само указује на несигурности италијанске полити-ке: већ након неколико недеља, тачније 13. фебруара, Либоховусмењују и постављају Скадранина Малика Бушатија, да би већ12. маја поново вратили Либохову. Честе смене на месту пред-седника албанског министарског савета указивале су на тешкоћена које су Италијани наилазили у Албанији. Оне су делом билеусловљене растућим активностима партизанских формација уАлбанији, a делом војним поразом Италијана, који су се послепада Мусолинија предали Алијанси 8. септембра 1943. године.

227

Албанија иод немачком окупацијом(1943-1944)

Након капитулације италијанских савезника Албанијусу окупирале немачке оружане снаге (Вермахт). Окупација јеизвршена брзо и мирно јер Италија није пружала готово ника-кав отпор. Немци су заробили око 90.000 Италијана, a њихотприлике 45.000 расуло се по Албанији; тек касније су узпомоћ Британаца бродовима пребачени у Италију. Око 1.500људи, углавном из дивизије „Фиренца", прикључило се кому-нистичким партизанским снагама и борило се против окупаци-оне војске као батаљон „Антонио Грамши".

Вермахт је на располагању имао премало војске заиоле снажније војно присуство у Албанији и тамо је стациони-рао свега две немачке дивизије. Зато је немачкој страни билау интересу што скорија стабилизација политичких прилика уземљи. Још при уласку у Албанију немачким снагама је пре-поручено да према становницима буду учтиви и предусретљи-ви. Дељени су памфлети којима је становништво обавештаванода немачке снаге у земљу не долазе као непријатељи, већ каопријатељи, да Немачка нема својих интереса у Албанији и даје више од свега спремна да је испоштује као слободну и неза-висну земљу.

Немци су одмах по уласку у земљу покушали да по-крену албанске политичаре на формирање владе и преузимањеуправе. Влада је требало да буде пронемачка и аникомуни-стичка. Међутим, албански политичари су остали врло уздр-жани јер се у то време у Албанији очекивало скоро искрцава-ње Енглеза и нико од њих није желео да се без потребекомпромитује. Више успеха Немци су постизали на „новоал-банском подручју", тј. на територијама које су прикљученеАлбанији 1941. године. Тамо је владала бојазан да би у случа-ју немачког пораза те области поново припале Југославији, паје становништво било спремније на сарадњу са Немцима. Наиницијативу косовских Албанаца Бедрија Пејанија и ЏафераДеве, као и Ибрахима Бичакуа из Елбасана основан је 14.септембра 1943. Национални комитет који је прокламовао не-зависност Албаније и изабрао Извршни комитет као привре-мену владу. За председавајућег ове прелазне владе изабран је

223

Бичаку. Како би се добила подршка у земљи влада је прогла-сила амнестију за све политичке затворенике. Истовремено супоништени сви уговори са Италијом и под државну управустављени сви италијански поседи у Албанији. Влада је својимнајважнијим задатком сматрала припремање Народне скуп-штине (Asatnble Kombetare или Kuvendi Kombetare) која je тре-бало да дефинише будући статус земље. Народна скупштинаје започела да ради 16. октобра 1943. у Тирани. Од 243 по-сланика само је један део њих био биран, док је друге одреди-ла привремена влада; северна Албанија, Косово и ЗападнаМакедонија су били заступљени са чак 163 посланика (вишеод пропорционалне заступљености). Национална скупштина јевратила Устав из 1928. године и изабрала Намесничко већекојем је традиционално припадао по један представник свакеверске заједнице у Албанији: Мехди Фрашери као бекташ,Фуад Дибра као сунитски муслиман, Аеф Носи као право-славац и фратар Антон Харапи као католик.

Влада са Реџепом Митровицом на челу формирана је5. новембра 1943. године. Митровица је био Албанац са Косо-ва и председник Друге призренске лиге, организације основане16. септембра 1943. у Призрену, чији је главни циљ била Алба-нија као етничка држава. У првом владином обраћању Митро-вица је истакао да ће се његова влада пре свега залагати за за-штиту независности и етничких граница Албаније. Зато је билапредвиђена реорганизација војске и жандармерије, као и успо-стављање поновног функционисања државног апарата. Станов-ништво је позвано да обустави међусобна непријатељства, aАлбанија је желела неутралну позицију у ратном сукобу.

Резултат рада нове владе била је стабилизација при-лика у Албанији. Управа и правосуђе су поново функциониса-ли. У северној и централној Албанији опет су прорадиле шко-ле; на Косову оне нису ни престајале да раде. Почетком 1944.још једном се експериментисало са аграрном реформом какоби режим придобио подршку широког слоја социјално угроже-них. Резултат је био подједнако незадовољавајући као и подЗогуом, између осталог и због ратних догађања. Јалови су би-ли покушаји Митровицине владе да уз помоћ Немаца извршиобнову армије и жандамерије. Малобројне обучене групе по-казале су се као непоуздане и биле убрзо поново распуштене.

224

Само je CC дивизија „Скендербег", основана 1944. године,била борбено способна. Чинили су је углавном косовски Ал-банци. Безуспешни су такође били и напори владе за међуна-родно признавање албанске независности. Једино је Немачка,која је благонаклоно дочекала проглашавање независности, 13.јула 1944. свој генерални конзулат у Тирани подигла на нивопосланства. Мађарска, Румунија и Бугарска оклевале су даучине исто због несигурних прилика у Албанији. На ноте којесу биле упућене Швајцарској и Турској као неутралним зе-мљама није чак ни одговорено.

Пошто су се у међувремену јавили наговештаји скорогпораза Немачке, за албанску владу је било битно да пред Али-јансом не остави утисак да су савезници или штићеници немач-ког Рајха. Фикри Дине, који је јула 1944. наследио Митрови-цу на месту председника владе, посебно је у владиномобраћању подсетио на неутрално опредељење своје земље. То,међутим, није утицало на Алијансу и она је наставила да пружаподршку унутрашњополитичким владиним противницима сведок су се ови борили против Немаца. Дине је 28. августа даооставку, a 7. септембра је под Бичакуом формирана последњаалбанска влада пре комунистичког преузимања власти. Онапрактично више није имала никакву власт.

Немачке трупе су 2. октобра 1944. добиле наредбуда затворе немачко посланство у Тирани. Са немачким ди-пломатама земљу су напустили и албански политичари који судо краја сарађивали са окупационим властима, a међу њима субили Бичаку и Мехди Фрашери. Повлачење немачких снагатрајало је много дуже, уз више губитака него што је очекива-но. Тек по ослобађању Скадра 29. новембра 1944. Албанијусу напустиле и последње снаге Вермахта. Борбе у севернојАлбанији настављене су и након тога, јер су антикомунистич-ке групе, које су Немци добро опремили оружјем, и даље пру-жале отпор у областима под својом контролом.

Отпор окупаџионим силама

Прве спонтане акције отпора јавиле су се убрзо поштосу Италијани окупирали земљу. У то се могу убројити антиита-

225

лијанске демонстрације одржане у многим албанским градовима28. новембра 1939, на албански државни празник. Било је ипасивног отпора наредбама окупационих органа, на које су овиодговарали хапшењима и депортацијама у Италију. Истовреме-но су оживеле и активности банди чије је постојање у Албанијиимало дугу традицију. Прву добровољачку чету (feta) основаоје Муслим Пеза 1940. године. Пеза се двадесетих година бо-рио против Зогуа и 8. септембра 1926. у Тирани на улици убиокоманданта његове телесне гарде Османа Балија.

Kao, уосталом, и у Југославији, и у Албанији је отпорнајпре започео на националној основи, a не од стране комуни-ста, како се касније тврдило. Након уласка Италијана у рат,почетка похода на Грчку и у првом реду после блицкригаВермахта против Грчке и Југославије Енглези су покушали даотворе нови фронт иза леђа непријатељу, то јест да у немач-ким и италијанским окупационим зонама подстакну становни-штво на устанак. У томе је извесну улогу одиграо и Зогу којије рат провео у егзилу у Аондону. Он се 1940. понудио да уТурској формира албанску добровољачку чету, да са њомпреко Грчке тајно пређе у северну Албанију и тамо подигнеустанак. Грчка влада није прихватила овај план. Једини успехбританских активности био је тај да се у Албанију вратиоАбаз Купи и организовао ројалистички покрет отпора. Он је1939. био један од малобројних који су пружили отпор итали-јанском искрцавању у Драч. Крајем 1941. прикључила се новаполитичка група која је за себе тражила водећу улогу у покре-ту отпора окупационим силама — били су то комунисти.

Албански комунисти

Будући да је Албанија била чисто аграрна земља, икао таква није имала развијени пролетаријат, тамо није моглобити ни комунистичке партије према учењу Маркса и Енгел-са. Комунистичком покрету прикључио се, најпре, тек покојиАлбанац (углавном из иностранства). То су били неки одпристалица епископа Фан Нолија, међу њима његов дугого-дишњи секретар Сејфула Малешова, Аазар Фундо и ТајарЗавалани. Остали су били чланови комунистичких партија уиностранству, рецимо каснији председник владе Мехмед Ше-

226

ху, који је најпре био члан Шпанске, a потом и Италијанскекомунистичке партије. Шеху је у склопу Дванаесте интерна-ционалне бригаде био учесник Шпанског грађанског рата.Неки Албанци су у Москви прошли обуку Коминтерне какоби то учење касније применили у Албанији. Најпознатији одњих је Али Кељменди (1900—1939), један од малобројнихалбанских комуниста који нису потицали из грађанске среди-не. Рођен је у Пећи као син земљорадника, након забране ра-да југословенске Комунистичке партије бежи у Албанију гдесе издржавао као радник. У Совјетском Савезу боравио је из-међу 1925. и 1930. године. Након повратка у Албанију осно-вао је илегалне комунистичке групације и реорганизовао кому-нистичку групу из Корче.

Према албанским партијским списима у Корчи је1928. године основана прва комунистичка ћелија у Албанији.Из ње је у Корчи израсла прва комунистичка група од 40 чла-нова. Друга комунистичка група основана је 1934. године уфрањевачкој гимназији у Скадру. Њени чланови су били ка-снији председник комунистичке омладине Кемал Стафа и Фа-диљ Хоџа, доцније члан Председништва Савеза комуниста Ју-гославије. Од осталих комунистичких група биле су ту „Ватра"(Zjarri), коју је 1937. у Атини основао Андреа Зиси, a која јекасније пребачена у Тирану, као и група „Млади" (te Rinjve)која се 1940. одвојила од групе из Корче. Све ове групе, којесу имале укупно око двеста чланова, међусобно су биле су-протстављене. Једне другима пребацивале су одметништво,троцкизам и слично, иако су теоријска начела свих ових групабила врло скромна, будући да ниједно од темељних маркси-стичко-лењинистичких дела до тада није било преведено на ал-бански. O идеолошким ставовима раних албанских комунистаније могуће судити јер до данас нису објављени никакви списиили теоретске анализе из периода пре 1941. године.

Ујесен 1939. учињен је покушај да се координира са-радња између две најважније комунистичке групације, оне изКорче и оне из Скадра. Управо зато образован је заједничкицентрални комитет са по два члана из сваке групе. Тако успо-стављено јединство је, како су потврдили стални сукоби веза-ни за утврђивање заједничког курса (да ли ће бити кадровскапартија или масовни покрет), било врло крхко. Централни ко-

227

митет је поново расформиран у пролеће 1940. године. До новеиницијативе дошло је након немачког напада на Совјетски Са-вез. Коминтерна је позвала комунистичке партије свих земаљана „антифашистичку ослободилачку борбу". За албанске ко-мунисте то је значило да морају коначно да оснују једну пар-тију која би преузела вођење „народноослободилачке борбе".До тога је дошло 8. новембра 1941. у Тирани.

O оснивању партије постоје противречни подаци, a упрвом реду је нејасно какву је улогу у томе имала Комуни-стичка партија Југославије. Неоспорно је, изгледа, једино тода су Миладин Поповић и Душан Мугоша, као Титови еми-сари, присуствовали оснивању Комунистичке партије Албани-је (Partia Komuniste e Shgiperise). Обојица су готово свих рат-них година остали у Албанији. Да ли су они заиста водилиалбанску партију као филијалу Комунистичке партије Југосла-вије не може се са сигурношћу утврдити. У сваком случају,између ове две партије почиње блиска сарадња, a Албанци суу много чему копирали југословенски узор. То се није огледа-ло само у преузимању југословенског партизанског поздрава„Смрт фашизму, слобода народу", већ и у тактици народногфронта коју су албански комунисти убрзо преузели. Kao глав-ни задатак партије дефинисана је „борба за националну неза-висност албанског народа и за демократску народну владу уАлбанији ослобођеној од фашиста". Тако нешто малобројникомунисти нису били у стању да изведу војним путем, већ сусамо у градовима могли да организују мање нападе и сабота-же. Најспектакуларнија акција те врсте догодила се 24. јула1942, када су у више префектура уништени телефонски водо-ви. Да би ојачало своју војну позицију партијско руководствоје успоставило контакте са некомунистичким добровољачкимодредима који су по земљи већ успешно оперисали противиталијанских окупационих снага. Прву сарадњу комунисти сууспоставили са групом Муслима Пезе и Хаџи Лешија и она јенастављена све до краја рата, c тим да су обојица тек каснијеушла у партију (Леши 1943, Пеза 1952).

У лето 1942. године комунисти су сазвали конферен-цију на којој је требало да учествују све групе покрета отпора.Одржана је 16. септембра у месту Пеза код Тиране, у кућиистоименог вође добровољачких одреда. На њој су, осим ко-

228

муниста, учествовали и Муслим Пеза, Хаџи Леши, бекташБаба Фаја Мартанеши и ројалиста Абаз Купи; укупно 20људи. На конференцији је основан Народни ослободилачкифронт (Fronti Nacionalсlirimtar = FNС под вођством седмо-чланог Привременог главног народноослободилачког одбора.Нешто касније донета је Платформа народноослободилачкеборбе. Њоме је било предвиђено следеће: мобилизација свихпатриотских снага „без обзира на порекло, на класну, поли-тичку или религијску припадност", формирање народноосло-бодилачких одбора (Keshilla Nacionalсlirimtare), као органанародне власти на ослобођеним територијама, и припрема оп-штенародног оружаног устанка као последње етапе партизан-ске борбе. Како би се осигурала водећа улога партије свакојпартизанској јединици додељен је по један политички коме-сар. Једино је Абаз Купи одбио примену ове одлуке у својим ,редовима.

Национални фронт

На конференцију у Пези нису дошли сви лидери којинису били комунисти a били су позвани, међу њима и национа-листа Мидхат Фрашери, син чувеног вође Лиге Абдула Фра-шерија. Фрашери је непосредно након италијанске окупације, ју-на 1939, у Тирани основао језгро једне антифашистичке групеотпора, o чијим се активностима ништа не зна. Фрашери се про-тивио сарадњи са југословенским покретом отпора и био је заочување „Велике Албаније" што му је, наравно, донело извеснупопуларност, будући да су сви албански политичари заговаралиидеју o Албанији у њеним етничким границама; једино су кому-нисти, због свог односа са југословенским истомишљеницима,били против. Новембра 1942. Фрашери је основао Националнифронт (Balli Kombetar) који је као и Народни ослободилачкифронт био замишљен као натпартијски савез отворен за све ал-банске патриоте. Национални фронт се залагао за Албанију каоетничку државу, против Зогуа и за републику.

По њима, нова Албанија требало је да буде слободна идемократска, без експлоататора и експлоатисаних. Према дека-логу организације ниједан сељак није требало да буде без соп-ственог земљишта, ниједан радник без сигурних средстава за

229

живот. Привреди je била потребна радикална обнова. За издај-нике, шпекуланте и феудалце у новој Албанији није било места.Програм Националног фронта био је, дакле, национално и со-цијално много радикалнији од програма комунистичког Народ-ноослободилачког фронта. Зато су се њему прикључиле и мањемарксистичке групе као што je Zjarri. Јануара 1943. Фронт јеорганизовао свој први конгрес на којем је изабран осмочланиЦентрални комитет на челу са Мидхатом Фрашеријем. ШиромАлбаније оснивани су окружни комитети, као и омладинска ор-ганизација и покренуте илегалне новине. Истовремено су фор-мирани и партизански одреди који су отпочели борбе противиталијанских окупационих снага. Од јануара 1943. па до капи-тулације Италије у септембру месецу било је 19 већих сукоба.Мешавина радикалног социјалног програма, за чије остварење уствари није ништа предузето, и великоалбанских циљева пости-гла је неоспоран утицај. Национални фронт је постао озбиљнапретња и убрзо главни противник комунистима, иако су у по-четку упорно тражене могућности за њихову сарадњу.

Taj курс је изгледа заступао и Енвер Хоџа који је наПрвој земаљској конференцији КПА (од 17. до 22. марта 1943.у Лабинотију) изабран за генералног секретара Централног ко-митета партије. У свом писму Окружном комитету Корче, из ја-нуара 1943, он додаје да је балистима успело да „у народу ство-ре психозу и да је реч o националистичкој организацији са којомкомунисти морају да се споразумеју и договоре." До преговораизмеђу две групе је дошло и они су завршени споразумом на са-станку (од 1. до 3. августа 1943) у месту Мукје код Кроје.Наиме, одлучено је да се формира Комитет за спас Албаније(Komiteti per shpetimin eShgiperise) који ће чинити по шест пред-ставника Националног фронта и Народног ослободилачкогфронта, a имаће функцију привремене владе. Поред тога, обестране су прихватиле опстајање Албаније у њеним новим, етнич-ким границама и одржавање слободних избора за конститутивнународну скупштину после ослобођења.

Чињеница да су вође делегације — a међу њима свака-ко оба члана Политбироа Мустафа Ђиниши и Имер Дишница— пристале на овакав споразум, и тиме на губитак водеће улогеКомунистичке партије, само потврђује њену слабост. Да ли суњих двојица при том прекорачили директиве, као што се то

230

сматра у партијским списима, није сигурно. Оно што је сигур-но јесте то да су закључци из Мукјеа наишли на неслагање ју-гословенске Комунистичке партије која није хтела да се одрек-не Косова. На Другој конференцији Народног ослободилачкогфронта, од 4. до 9. септембра 1943. у Лабинотију, повучена јесагласност на споразум из Мукјеа. Ројалисти под Абазом Ку-пијем иступили су након тога из Народног фронта и новембра1943. основали своју организацију „Легалитет" (Legaliteti) којасе потом борила заједно са балистима. Из борбе против окупа-ционих сила крајем 1943. развио се албански грађански рат.Када су немачке трупе након капитулације Италијана окупира-ле земљу и формално вратиле Албанији њену независност, ан-тикомунистичке групе, сада у позицији између две ватре, билесу спремне на договор са Немцима. На тај начин је партизани-ма Народног фронта пружена могућност да се пред западнимсилама појаве као усамљени борци против окупационих снага.То им је омогућило да постигну жељени успех: што је већа би-ла помоћ савезника намењена Народном фронту, то је била ма-ња помоћ антикомунистичким снагама. При том се намеће па-ралела са четницима Драже Михајловића у Југославији.Захваљујући помоћи савезника Народног фронта могао је данадокнади губитке, које је имао за време „акција чишћења" узиму 1943/1944, и реорганизује своје десетковане трупе.

Преузимање власти од стране комуниста

Између 24. и 28. маја 1944. Народни ослободилачкифронт је у месту Пермети одржао Први антифашистички кон-грес народног ослобођења. На њему је као привремени парла-мент изабран Антифашистички одбор народног ослобођења(Keshilli Antifashist Nacional-Сirimtal = KANС) који je имао121 члана. Одбор je именовао тринаесточлани Антифашистич-ки народноослободилачки комитет као привремену владу, саЕнвером Хоџом на челу. Краљу Зогуу је забрањен повратаку земљу. На тај начин постављене су смернице за преузимањевласти од стране комуниста.

На овом другом конгресу, од 20. до 23. октобра 1944.у Берату, Антифашистички народноослободилачки комитетпретворен је у Демократску владу Албаније. Енвер Хоџа је

231

функцији генералног секретара Централног комитета КПА иглавнокомандујућег оружаних снага (коју је обављао још одКонгреса у Перметију) додао и функцију председника владе.Тако је имао велика овлашћења, што му је омогућило да 28.новембра 1944. са својом владом симболично уђе у албанскупрестоницу коју су партизани још 17. новембра освојили.

7 АЛБАНИЈА KAO НАРОДНАРЕПУБЛИКА (1945-1992)

Савез са Југославијом

Привремена влада са Енвером Хоџом на челу имала јепред собом два задатка: требало је консолидовати власт и стећимеђународно признање; оба ова задатка била су међусобно ускоповезана. Потреба признавања је постала још хитнија када јенакон повлачења немачких трупа питање северног Епира поно-во постало актуелно. Већ 4. јануара 1945. године Хоџа је за-тражио признавање од влада Велике Британије, САД-а и Со-вјетског Савеза. Taj захтев Хоџа је образложио жртвом коју јеподнео народноослободилачки фронт у својој антифашистичкојборби на страни савезника. Он је дале нагласио да његова вла-да има ауторитет над читавом територијом Албаније, што у томтренутку свакако није одговарало истини. На северу су јошувек биле активне снаге Националног фронта и „Легалитета",требало је сумњати и у лојалност северноалбанских племенскихвођа које су се често супротстављале и ранијим владама.

Владе ових страних земаља држале су се уздржано. Си-туација у Албанији за Велику Британију и САД још није била ја-сна, a албанска влада није стекла легитимитет на слободним из-борима. Совјетски Савез почетком 1945. није предузимаосамосталне кораке, a и сматрао је Албанију зоном утицаја Југо-славије. Без успеха је остало и слање у Рим апостолског делегатау Албанији, монсињора Леонеа Г. Б. Нигриса, са задатком дапапству пренесе жељу албанске владе за успостављањем дипло-матских односа. Тако је Југославија била у позицији да као првапризна државу Албанију, што је и учинила 29. априла 1945. Ал-банску владу је потом признала Пољска (7. новембра), a тек 10.новембра је то учинио и Совјетски Савез. Велика Британија и

233

САД су такође 10. новембра изразиле начелну спремност да Хо-џину владу признају као „албанску управу" уколико се у краткомроку одрже слободни избори уз учешће свих антифашистичкихснага. Избори одржани 2. децембра 1945, међутим, нису одгова-рали ономе што се на Западу сматрало слободним изборима.

Сједињене Америчке Државе додатно су још провоци-рале владу у Тирани одбијањем да признају важност предратнихуговора који су се односили на Америку. Британска спремностна признавање изгубила се након такозваног „инцидента изКрфског канала", када су 22. октобра 1946. два британска ра-зарача наишла на мине при проласку кроз мореуз између Крфаи албанске обале. Сама та област кроз коју су пролазили међу-народни бродови била је минирана непосредно пре тога. Читавслучај доспео је пред Савет безбедности Уједињених нација ипред Међународни суд за ратне злочине у Хагу који је Албани-ју осудио на плаћање одштете у висини од два милиона и чети-ристо хиљада долара. Када је Албанија одбила да плати ВеликаБританија је у залог узела албанске резерве злата које су предрат биле депоноване код италијанске државне банке. Након тогасу, на захтев Британаца, одбијани и албански захтеви за пријему Организацију уједињених нација. Велика Британија је поредГрчке спадала и у државе које су се највише противиле албан-ском учешћу на Париским мировним преговорима са Италијом.Мировном споразуму од 10. фебруара 1947, којим joj je враћеноострво Сасено, Албанија је приступила накнадно.

Било је очигледно да Албанија на почетку хладнограта од западних сила не може ништа да очекује, na je силомприлика била упућена да се ослони на Совјетски Савез, a по-себно на Југославију као суседа. Савез са Југославијом био јепринудан потез у који су је гурнуле западне силе и СовјетскиСавез. Зато не треба сумњати у истинитост тврдње Милова-на Ђиласа да је Стаљин у јануару 1948. од Југославије тра-жио да „прогута Албанију" (Разговори са Стаљином,Штутгарт, Хамбург 1963, 173).

Зависност од Југославије

По завршетку рата албанска зависност од Југославијебила је изражена у свим областима. Будући да није била ме-

234

ђународно призната, Албанија практично није могла да водисопствену спољну политику, na je Југославија у највећој мерипреузела спољнополитичко заступање земље. На конференци-јама у Потсдаму и Паризу залагала се за албанске захтеве зарепарацију упућене Немачкој и Италији, и заступала ју је, садруге стране, у Комунистичком информационом бироу (Ин-формбиро) који је основан 1947. као наследник Коминтерне.Информбироу, са седиштем у Београду, припадале су кому-нистичке партије Југославије, Бугарске, Румуније, Мађарске,Пољске, Совјетског Савеза, Чехословачке, Француске иИталије, али не и Албаније. Југословенска КП је крстила ал-банску сестринску партију или чак и подстакла њено оснива-ње, али ју је сматрала неком врстом млађег партнера и држалају је, и по завршетку рата, чврсто у својим рукама.

Позиција Енвера Хоџе као генералног секретара би-ла је на махове оспоравана јер су га, као и Стаљин, и Југосло-вени изгледа доживљавали као „малог буржуја који нагињенационализму". Због тога је за секретара Централног комите-та за организациона питања постављен Кочи Дзодзе, који јеважио за човека од поверења југословенског партијског вођ-ства и по свој прилици требало је да контролише генералногсекретара. Он је у име Централног комитета супотписивао за-коне и одредбе које је доносило албанско државно руковод-ство. Без њега, дакле, није пролазило ништа. Дзодзе се тру-дио да заустави прозападне тенденције које су замеранеЕнверу Хоџи, Сејфулаху Малешови, Имеру Дишници и дру-гим албанским комунистима, али је 16. априла 1945. у говоруна Другом конгресу антифашистичке омладине ФранцускеХоџу назвао „родоначелником читаве генерације интелектуа-лаца наше земље". Узор није требало да буде Запад, већ Југо-славија и Совјетски Савез. Дзодзе је заговарао тврди курс напољу унутрашње политике и лично је водио прве судске про-цесе против „народних непријатеља", вођене од марта доаприла 1945. у Тирани.

Прогон u ексироиријаџија

У промени политичких и социјалних односа у земљиалбанска комунистичка партија је поступала ригорозно, слич-

235

но као југословенска. До прогона политичких противника иекспропријације је дошло још пре него што су за то створенеуставне могућности. Прави и наводни сарадници окупатораизвођени су пред народни суд и често осуђивани на смрт.„Фашистичке" и „профашистичке" организације и активно-сти забрањиване су, односно кажњаване, при чему се у овопотоње убрајало практично све што је реализовано ван масов-них организација Националног ослободилачког фронта — каошто су биле манифестације „Католичке акције" из Скадра.Сваки отпор владајућем курсу партије био је сматран изда-јом. Отуда се историја Комунистичке партије Албаније читакао историја издаја јер ниједна комунистичка партија није та-ко темељно чишћена од „непријатеља партије" као албанска.При томе су често они који су вршили чишћење и сами по-стајали жртва неког од наредних чишћења. Најпознатијипример за то је Кочи Дзодзе. Чишћење је углавном значилофизичку ликвидацију. Из генерације оснивача партије јединоје Енвер Хоџа преживео сва чишћења албанске комунистич-ке партије.

Репресивне мере примењиване су на све шире слоје-ве. Посебно је прогонима било изложено католичко свештен-ство; 1955. само је 14 (од првобитних 187) католичких све-штеника вршило своју службу. На почетку су и неуспеси упривреди сматрани саботажама и кажњавани сходно томе.Тако је 27. фебруара 1945. убијена група техничара која је ра-дила на нафтним пољима Кучова (Qytet Stalin).

Такође je врло рано почела национализација поседа„срушене класе експлоататора". Још 1945. отпочела је експро-пријација фабрика „државних непријатеља", a 7. марта 1945.уведен је посебан порез на „ратну добит". Kao и у Југослави-ји, ратном добити сматрао се сваки приход добијен на основупродаје робе окупаторима. Приходи од овог посебног порезасу, према званичним подацима, 1945. износили више од поло-вине (укупних) државних прихода. Имовина предузетникакоји овај порез нису могли да плате била је конфискована.Национализација преосталих албанских привредних предузећаодвијала се постепено. Почела је са рудницима и транспортоми до 1947. обухватила све привредне гране укључујући и за-натске радионице.

236

Аграрна реформа

Аграрна реформа започета је јула 1945. најпре у Ел-басану, a од 6. септембра исте године и у целој земљи. Зе-мљиште је без одштете одузимано свим земљопоседницимакоји га нису сами обрађивали. Земљопоседницима који су сво-је земљиште обрађивали модерном механизацијом дозвољеноје да задрже 40 хектара; од тога је 10 хектара морало да будепод пашњацима. Сви остали власници земљишта и црквенеустанове, који су сами обрађивали своје земљиште, могли сузадржати по 20 хектара, од тога пет хектара пашњака. Јуна1946. аграрна реформа је још више пооштрена: без одштете суодузимани и читави воћњаци, виногради, маслињаци, објектии пољопривредна опрема од власника који нису лично обрађи-вали земљиште. У оквиру реформе одузето је укупно 173.000хектара земљишта (укупна обрадива површина 1938. у Алба-нији износила је 292.000 хектара); од тога је 155.000 хектарадодељено сељацима беземљашима (70.000 породица), за сва-ку породицу по пет хектара. Остатак одузетог земљишта ис-коришћен је за формирање државних добара. Аграрна рефор-ма из 1945/1946. без сумње је била најобимнија коју јеАлбанија икада имала. Она, међутим, није имала циљ форми-рање сељачког слоја који ће самостално моћи да се издржаваи то је убрзо потврдила спроведена кампања колективизације.

Албанија као народна република

Избори за конститутивну народну скупштину одржанису 2. децембра 1945. године. Комунистичка партија Албанијепотрудила се да на изборима буде само једна једина изборналиста, и то она Народног ослободилачког фронта, преименова-ног у Демократски фронт. Kao што се и очекивало, ова листаје са 93,8 /о доживела енорман успех; на изборе је изашло90,2 /о гласача. Народна скупштина је први пут заседала 10.јануара 1946. и 11. јануара прогласила је Народну РепубликуАлбанију. И у томе је Албанија следила пример Југославијекоја се 29. новембра 1945, као прва држава Источног блока,формирала као народна република. Нови Устав донет је 14.марта 1946, a оснивачка скупштина претворена у регуларан

237

парламент (Kuvendi Popullor). Албански Устав из 1946. одго-варао је углавном оном југословенском од 31. јануара, који сеопет базирао на Стаљиновом Уставу из 1936. Албанци јединонису преузели федерално државно уређење. Национализацијаје Уставом накнадно легализована, али водећа улога партијејош није била уставно дефинисана.

Нова влада оформљена је 23. марта 1946. године. Нањеном челу је поново био Енвер Хоџа који је преузео исто-времено и ресоре иностраних послова и одбране, док је његовривал Кочи Дзодзе постао заменик председника владе, мини-стар унутрашњих послова и председник Државне комисије запланирање. Обојица су, дакле, како у партији, тако и у др-жавном апарату, имали једнак удео у власти.

Блиска привредна сарадња са Југославијом

Једна од главних брига нове владе било је побољшањелошег економског положаја и, као најважније, снабдевање ста-новништва. Рат и национализација, коју је спровела влада којојсу недостајали стручњаци, довели су до хаотичног стања у ал-банској привреди. Поред тога, не само реорганизовање пољо-привреде већ и лоше жетве, изазвали су осетни недостатакхране. Принудне мере, као заплена хлебног жита (сељаци сунакон лоше жетве 1946. за своје потребе смели да задрже све-га 15 kg пшенице по члану домаћинства), нису могле да решеоскудицу. Већ септембра 1946. основне животне намирнице суморале бити рационисане. Ни помоћ Агенције Уједињених на-ција за помоћ и опоравак (UNRRA), која је до 1948. укупноизносила 26 милиона долара, није сама по себи била довољна,већ је проширена и југословенском помоћи. Вредност економ-ске помоћи коју је Југославија упутила у Албанију у периодуизмеђу 1945—1948. процењује се на 33 милиона долара. Југо-словенска страна при том ову помоћ није сматрала изгубљеномдотацијом, већ инвестицијом у земљу која ће се за краће илидуже време прикључити Југославији.

Када је Енвер Хоџа, крајем јуна, отишао у своју првуи једину државну посету Београду, утврђене су перспективеблиске привредне и политичке сарадње. Првог јула су у Бео-граду потписана три споразума: o привредној сарадњи, плаћа-

238

њима и кредитима. Југославија се обавезала да подржи развојиндустрије и привреде суседне земље пружањем техничке по-моћи и слањем експерата. Било је предвиђено да се албанскистручњаци обучавају у Југославији, a да се Албанцима путемкредита омогући да у Југославији купе машине и техничкуопрему. Постигнут је договор и o формирању мешовитих југо-словенско-албанских предузећа на паритетној основи, која бибринула o међусобној размени робе, експлоатацији албанскогрудног богатства и транспортних потенцијала. Истовремено јенајављено и склапање споразума o пријатељству и помоћи, штоје и учињено 9. јула у Тирани. Тако је створена и политичкаоснова за сарадњу, a то је био први у низу истоврсних уговоракоји су у оквиру совјетског пакта склопљени међу свим држа-вама Источног блока. Уговором је предвиђена и војна помоћ услучају да нека од земаља потписница буде угрожена од трећестране „са циљем угрожавања, освајања или окупације".

Потом је, 27. новембра, уследио уговор o економскојсарадњи. Према њему требало је извршити координацијуекономских планова обеју земаља, ускладити валуте, у Алба-нију увести југословенски систем цена и извршити припремеза формирање царинске уније. Да је овај план остварен, ал-банска привреда би се у потпуности прикључила југословен-ској, што би утрло пут ка државној синтези двеју земаља.Будући да су Југословени имали исте планове везане за Бу-гарску, настала би балканска федерација под југословенскимвођством. Једна таква унија била је, истина, стари циљ бал-канских социјалиста, па и Коминтерне, али више није одгова-рала совјетској политици великих сила коју је водио Стаљинјер он ни у ком случају не би трпео да се поред Москве фор-мира још један комунистички центар. Због тога је совјетскастрана почела да подржава „националне" снаге унутар албан-ског партијског руководства.

Раскид са Југославијом

Делегација албанске владе под вођством Енвера Хо-џе посетила је Москву јула 1947. године. Албанији је томприликом додељен совјетски кредит за набавку трактора и по-љопривредних машина. Овај први покушај Москве да прекине

239

југословенски економски монопол у Албанији довео је до су-коба унутар Комунистичке партије Албаније, при чему је пре-власт имала пројугословенска група под Дзодзеом. H a Осмомпленуму Централног комитета КПА у фебруару 1948. пред-ност је поново дата сарадњи са Југославијом, док је Хоџа збогсвог става против Југославије нападан као „фракционаш" и је-два је избегао смењивање са места секретара Централног ко-митета. До прекретнице доводи совјетско-југословенски кон-фликт који је најпре дошао до изражаја у преписци измеђусовјетског и југословенског партијског врха (од марта до маја1948), a потом довео до иступања Југославије из Информби-роа 28. јуна 1948. године. Централни комитет КПА је већ29. јуна изразио подршку Резолуцији Информбироа и осудиовође КПЈ као издајнике и троцкисте. Тиме је окончан периодјугословенско-албанске сарадње која је обележила прве после-ратне године. Ван снаге стављени су сви југословенско-албан-ски споразуми (осим уговора o пријатељству, који је Југосла-вија раскинула тек 12. новембра 1949) и враћени југословенскистручњаци. После тих догађаја Албанија је постала најоштри-ји критичар „фашистичке", „ревизионистичке" и „троцкистич-ке" „Титове клике", којој је пребацивано да је желела да пре-твори Албанију у колонију. На ове оптужбе Београд јереаговао тврдњом да албанско руководство жели да сукоб саИнформбироом искористи како би се ослободило спољног ду-га јер је Југославија својим бескаматним кредитима финанси-рала готово половину албанске државне касе. Сличне сумњеизразиле су касније и совјетска и кинеска страна.

Албанија под патронатом Москве

После раскида са Југославијом Албанији је додушевраћена могућност слободне трговине, али је албанска привре-да, до тада потпуно зависна од Југославије, била пред колап-сом. Совјетски Савез и државе Источног блока које су зави-силе од њега морале су сада да преузму улогу кредитора, штосу спремно дочекали јер је у време заоштрених односа Ис-ток—Запад Албанија имала изузетно повољан геостратешкиположај. Совјетски Савез је до 1961. одобрио Албанији кре-дите у вредности од 156 милиона долара по веома повољним

240

условима (1957. године је Албанцима чак опроштено враћањесвих дотадашњих потраживања). Пружена техничка и војнапомоћ процењују се на 100 милиона долара. Више од 3.000совјетских војних и економских стручњака заменили су проте-ране југословенске стручњаке. Остале земље чланице Саветаза узајамну економску помоћ, па чак и економски слаба Бу-гарска, следиле су принудно совјетски пример. Њихова еко-номска помоћ за исти период (кредити са два одсто камате)процењује се на 133 милиона долара.

Култ Стаљина

Уз таква материјална давања Албанци нису оклевалида потпуно подрже спољнополитички курс Совјетског Савезаи да на унутрашњополитичком плану следе совјетски пример.Енвер Хоџа је отуд увек истицао да је Стаљин веома уважа-вао албански народ и албанску партију и да је спречио Југо-славију да прогута Албанију. Све до смрти Енвера Хоџе Ста-љин је био неприкосновена фигура—водиља албанске политике.Он је у Албанији важио за класичног представника маркси-зма-лењинизма, чак и у време када је у другим земљама Ис-точног блока одавно започео процес дестаљинизације. Стаљи-нова дела су превођена на албански, у његову славу подигнутису безбројни споменици, a 19. децембра 1950, поводом њего-вог 71. рођендана, један град је чак добио име по њему: градКучова променио је име у Qyteti Stalin (Стаљинград). Староиме враћено му је тек 5. јануара 1991. године. Историјскогоправдања за стварање култа Стаљина заправо није било јерсе совјетски партијски вођа показао прилично незаинтересова-ним за малу балканску земљу. Албанија је остала једина зе-мља Источног блока са којом Совјетски Савез није склопиообавезујући уговор o пријатељству, сарадњи и помоћи. Алба-нија није била позвана ни на оснивачку конференцију Саветаза узајамну економску помоћ, одржану 25. јануара 1949, већје накнадно морала да затражи пријем. Првом конгресу Ко-мунистичке партије Албаније, одржаном од 8. до 22. новем-бра 1948. када joj je име промењено у Радничку партију Ал-баније (Partia e Punes e Shqiperise =PPSh), није присуствовалазванична делегација Совјетског Савеза. Хоџа је вероватно ис-

241

користио лик Стаљина како би изградио свој култ и оправдаоопстајање на наводно аутентичној линији марксизма-лењини-зма насупрот свих ревизионистичких појава.

На плану спољне политике Албанија се придружиласвим антијугословенским мерама Источног блока. Албанскоруководство позвало је народ Југославије на борбу против Ти-та и „великосрпског шовинизма". На југословенско-албанскојграници је само од јула 1948. до краја 1950. било 135 инциде-ната. Такав један гранични инцидент у којем је тешко повре-ђен један југословенски држављанин послужио је југословен-ској влади као повод да 11. октобра 1950. прекинедипломатске односе са Албанијом. После тога албанско руко-водство поново отвара косовско питање и оптужује владу у

242

Београду за тлачење албанске мањине у Југославији, док југо-словенска страна почиње да организује политичке емигрантеиз Албаније који од децембра 1951. покрећу свој часопис Fla-muri i Liris (Застава слободе). Часопис je излазио на гегиј-ској варијанти албанског, како се говорило на Косову, у се-верној и централној Албанији, и у њему је осуђивана политика„клике Хоџа—Шеху" и активности совјетских експерата у Ал-банији, за које се тврдило да су били агенти совјетске тајнеслужбе. За време Стаљина Југославија је остала главни не-пријатељ Албаније, a поред ње то су биле и Велика Британијаи САД, при чему је Енвер Хоџа увек умео да нађе некаквувезу између те три непријатељске државе, пa je тако Југосла-вија била означена као „представник англоамеричког империја-лизма". Последица тога је била да су, упркос совјетској подр-шци, сви албански напори да буде примљена у Организацијууједињених нација пропали. Пријем је уследио тек 14. децем-бра 1955, две године после Стаљинове смрти.

Обрт у албанско-совјетским односима

Стаљинова смрт (5. марта 1953) и смена власти уСовјетском Савезу (13. септембра 1953) у корист Никите С.Хрушчова довели су, гледано са дистанце, до преокрета у ал-банско-совјетским односима. Постојала су у првом реду двааспекта нове совјетске политике коју је Хрушчов прокламоваона Двадесетој седници Комунистичке партије Совјетског Са-веза (14—25. фебруар 1956), a ča којима се Хоџа и његовепристалице нису слагали: поновно приближавање Југославијии обрачун са Стаљином. Најпре је уследио прелазни период укојем се на Албанију гледало као на совјетског вазала. Совјет-ски Савез је остао најважнији спољнотрговински партнер Ал-баније и наставио је да обезбеђује кредите. Када је СовјетскиСавез почео да пропагира принцип колективног руковођења иу Албанији долази до раздвајања највиших партијских и др-жавних функција које су биле концентрисане у личности Ен-вера Хоџе. Са државних функција Хоџа се повлачи 20. јула1954. године. Мехмед Шеху постаје председник владе, a Хо-џа остаје први секретар Централног комитета, али свакако инајмоћнији човек у земљи у којој партијско руководство кроји

243

политику. Када je 14. маја 1955. у Варшави између Совјет-ског Савеза и европских народних демократија склопљенПакт o пријатељству и помоћи (Варшавски пакт) Албанија јебила једна од земаља чланица. Овај пут је, дакле, нису „забо-равили", као што се то десило са Коминтерном и Саветом заузајамну економску помоћ. Међутим, Енвер Хоџа није биоспреман да започне процес дестаљинизације који је започеоХрушчов својим „тајним говором". И њему се, као и Стаљи-ну, могло пребацити стварање култа личности. Ипак, Хоџаније могао у потпуности да избегне последице Двадесете сед-нице КПСС-а. На Трећој седници РПА (25.маја до 3. јуна1956) он је признао оправданост совјетске критике на рачунСтаљиновог руковођења, али је сматрао да је треба ограничи-ти на период пред крај диктаторовог живота. За њега је оностао „велики, незаборавни Стаљин" којег је ревизионистаХрушчов оклеветао.

Албанско руководство је врло нерадо прихватилоХрушчовљеве покушаје да Југославију поново врати у круг со-цијалистичких земаља. Дипломатски односи између Југославијеи Албаније поново су успостављени већ 22. децембра 1953,исте године су у Поградецу вођени и преговори o спорним пи-тањима граница, a 1956. je албанска штампа у извештавању саДвадесете седнице Тита поново називала „другом". То, међу-тим, није значило и рехабилитовање југословенског партијскогруководства од стране албанског. Хоџи је било изузетно сталодо опстанка на политичкој сцени и он успева да у партијиспроведе свој курс. У оквиру тога долази и до новог чишћења.На Четрнаестом пленуму ЦК РПА, одржаном од 14. до 17.јуна 1955, Тук Јакова (оснивач партије, једно време министарпривреде и финансија, као и потпредседник владе) и БедриСпахију (министар образовања и председник Друштва албан-ско-совјетског пријатељства) због антипартијског деловања ис-кључени су из ЦК, потом из партије и на крају интернирани.Обојица су се залагала за договор са Југославијом и рехабили-товање жртава ранијих „чишћења".

Када је реч o Југославији и тумачењу прошлости југо-словенско-албанских односа Енвер Хоџа, дакле, није биоспреман ни на какве уступке осим ако то не затражи совјетскопартијско руководство. Тада се још није усуђивао да раскине

244

са Москвом, али да је у то време било унутарпартијског отпо-ра указује „чишћење" из 1955. и она која су уследила наконњега. Хоџа није могао да буде сасвим сигуран какав би став oраскиду са Москвом заузела војска, јер су је организовали со-вјетски стручњаци и обука је једним делом била извршена уСовјетском Савезу. Формално, он је и даље изјављивао даКПСС-у због њених историјских заслуга припада водећаулога у светском комунистичком покрету, али је већ крајемпедесетих година све чешће указивао на Кинеску револуцију,која по свом значају долази одмах иза Октобарске. Променапартнера назирала се још тада.

Промена курса — што даље од Москве,што ближе Пекингу

За време мађарског устанка у јесен 1956. годинеРПА је заједно са КП Кине подржала одлучан продор со-вјетске армије. Устанак је означен као контрареволуција, којусу инсценирали западни империјалисти и ревизионисти (Ти-то). Када је Хрушчов коначно дошао у дуго најављивану по-сету Албанији (од 25. маја до 4. јуна 1959) имао је намеру дајош једном покуша да врати албанске политичаре на заједнич-ки курс. Са њим су, поред министра одбране маршала Мали-новског, дошли и нови кредитни аранжмани. Посета, међу-тим, није протекла баш онако хармонично како је то спољаизгледало. Албански домаћини не само да су били сумњичавипрема совјетским плановима да у Албанији подигну ракетнебазе, већ се нису слагали ни са Хрушчовљевим предлозимавезаним за економску позицију Албаније у оквиру Савета заузајамну економску помоћ: Албанија је била замишљена као„цветна башта" источног економског савеза. У својим мемоа-рима Хоџа пребацује Хрушчову да је од Албаније хтео даствори „воћарску колонију за потребе ревизионистичког Со-вјетског Савеза", као што су САД у Латинској Америци има-ле своје колоније са плантажама банана. Хоџа сада почињеприпреме за промену курса. Нови партнер постаје Кина.

У исто време када и Хрушчов у Албанији је боравилаједна кинеска војна делегација. После тога односи са овом на-родном републиком са Далеког истока бивају интензивирани.

245

У то време je у јеку била борба између Москве и Пекинга заводећу улогу у комунистичком блоку, у коју се сада опрезноумешала и Тирана. И КП Кине је, као и албанска, показива-ла извесна идеолошка неслагања са новим курсом који је про-пагирао Хрушчов: биле су против „сопственог пута" ка соци-јализму како је то тражила Југославија и одбијале су тезу oмирољубивој коегзистенцији између капиталистичког и соција-листичког блока, којом би се начелно отклонила опасност одизбијања војних сукоба. Обе партије сматрале су да совјетскехегемонистичке тежње угрожавају самосталност њихових др-жава. Будући да је и Мао Цедунг, барем на речима, остајаона линији стаљинизма, Енвер Хоџа је као стаљиниста овупромену савезника могао декларисати као одржавање конти-нуитета своје политике. Када је у вези са Трећом седницомКП Румуније (20. јуна до 25. јуна 1960) у Букурешту одр-жан састанак партијских делегација из социјалистичких зема-ља, Албанија није желела да још пре светске конференције ко-мунистичких и радничких партија да подршку осуди кинескекомунистичке партије, па је закључено да ће će o совјетско--кинеском конфликту расправљати на светској конференцијикоја је требало да буде одржана новембра 1960. године.

У међувремену је совјетска страна покушала да погодиАлбанце у најосетљивије место умањујући им економску по-моћ. Економски притисак требало је Албанију да учини послу-шном. Био је изабран погодан тренутак за то јер је у Албанијизбог дуготрајне суше владала несташица житарица. СовјетскиСавез је обуставио испоруку обећаних 50.000 тона пшенице иизразио спремност да испоручи свега 10.000 тона и то за зла-то. Проблема је било и на војном пољу када је Совјетски Са-вез одбио да албанску морнарицу снабде подморницама.

Албанији је чак запрећено и искључењем из Вар-шавског пакта. Од Замка културе у Тирани, чију је изград-њу Хрушчов обећао за време своје посете Албанији, сазида-ни су само голи зидови. Хрушчов је, међутим, потценионепоколебљивост Албанаца. Просовјетска фракција унутарРПА била је пре свега сувише мала да би сменила Хоџу илимогла да утиче на промену његовог курса. У лето 1960.ухапшено је неколико официра око команданта ратне мор-нарице Теме Сејка и после јавног суђења за заверу убијено

246

маја 1960. године. Секретарица ЦК Лири Белишова и пред-седник Ревизионе комисије РПА Кочо Ташко удаљени суса функција, искључени из партије и ухапшени септембра1960. године. Након тога поново је успостављено „јединствокадрова" које је Хоџи било неопходно пред његов наступ уМоскви.

Конференција комунистичких и радничких партија,њих 81, одржана је од 10. новембра до 1. децембра 1960. уМоскви. Албанску делегацију предводио је сам Енвер Хоџакоји је свој говор одржао 16. новембра и у њему се немило-срдно разрачунао са Хрушчовим и његовом политиком. Шефнајмање владајуће КП у најзаосталијој земљи Источног блокапребацио је руководству светске силе Совјетског Савеза да јенапустило принципе марксизма-лењинизма. Хрушчовљевукритику Стаљина одбио је као неоправдану, осудио поновноприближавање ревизионистичкој Југославији и одбациоХрушчовљеву тезу o мирној коегзистенцији. Сматрао је да ниједна од опсности које носи империјализам није побеђена и за-ложио се за изградњу атомске бомбе у Кини како би се пове-ћао значај ове земље у међународним оквирима. Он је такођеизјавио да је његова оштра и темељна критика совјетског ру-ководства усмерена ка одржању јединства социјалистичкогблока и да сматра да РПА не сме да дозволи да нема правогласа само зато што је мала партија.

Хоџин говор Хрушчов је назвао гомилом смећа. Ал-бански партијски лидер је напустио конференцију пре завршет-ка, 25. новембра, док је остатак делегације остао у Москви ра-ди потписивања закључака са конференције. Упркос томе,раскид између Москве и Тиране био је готова ствар и водио јеу наредним годинама прекиду свих односа на државном нивоу.

Сарадња са Кином

Специфичност развоја албанске спољне политике јеналажење покровитеља на све већој географској удаљености:од Београда, преко Москве до Пекинга. Овакав развој носиоје у себи и предности и мане. Што је сила заштитница биладаље, то је већа била самосталност ове мале балканске држа-

247

ве, али и све мања могућност да joj će у случају евентуалногвојног сукоба помогне. У сваком случају, Хоџа изгледа нијерачунао на могућност угрожавања од стране Варшавског пак-та, или је сматрао да се Совјетски Савез не би усудио да збогмале Албаније ризикује сукоб са Кином, чији је штит у Евро-пи Албанија постала.

Овај албански мостобран, као почетак идеолошкогсукоба са Москвом који ће трајати све до 1963. године, Кине-зе је скупо коштао. Они су, наиме, морали да преузму све фи-нансијске и економске обавезе Совјетског Савеза и Савета заузајамну економску помоћ. Албанија је од почетка своје др-жавности зависила од иностраних инвестиција и кредита. Ам-бициозни програм индустријализације Енвера Хоџе засниваосе на увозу машина и целокупних индустријских постројењаиз Совјетског Савеза и осталих земаља Источног блока и напомоћи иностраних експерата. Совјетски Савез је већ у јануа-ру 1961. опозвао око 3.000 својих стручњака који су били по-слати у Албанију, што су током лета учиниле и остале земљечланице Савета за узајамну економску помоћ. Албанцима ко-ји су студирали у земљама Источног блока одузете су стипен-дије, a тек 1957. године основани Универзитет у Тирани остаоје без гостујућих предавача из Источне Европе. Априла 1961.Совјетски Савез прекида економске односе са Албанијом икрајем маја повлачи флоту стационирану код Валоне. Завр-шницу представља прекид дипломатских односа са Совјет-ским Савезом 3. децембра 1961, a током месеца и са Чехосло-вачком, Мађарском и Источном Немачком. Бугарска иПољска прикључиле су им се касније, a само је Румунија за-држала дипломатске односе, али на нивоу посланства.

Кина је водила рачуна o томе да Албанија након пре-кида односа са земљама Источног блока не западне у поли-тичку, a поготово не у економску изолацију, стављајући joj од-мах на располагање 123 милиона долара кредита зафинансирање текућих инвестиција. Укупан износ кредита којесу Кинези обезбедили до 1975. године процењује се на 838милиона долара. Већ 1962. године увоз из Кине обухватао је65% укупног увоза Албаније, док је у Кину ишло 29 /о ал-банског извоза. Како би се решио проблем транспорта 26. де-цембра 1961. основано је заједничко албанско-кинеско бро-

248

дарско предузеће. Кинези су пружили и стручну помоћ: екс-перти из Совјетског Савеза и земаља чланица Савета за уза-јамну економску помоћ замењени су кинеским; њих је наводнобило око 6.000. На тај начин Кина је спречила да дође докраха албанске националне економије, као што је то очекиваласовјетска страна. Уз помоћ Кине подигнуте су топионице, хи-дроелектране, фабрика за производњу делова за тракторе.Кинези су водили рачуна и o томе да се не форсира само те-шка индустрија. Како би се смањио увоз скупог ђубрива саДалеког истока изграђена је хемијска индустрија; у околиниБерата подигнут је Текстилни комбинат „Мао Цедунг". Какоје Кина увек више увозила у Албанију него што је био албан-ски извоз временом је створен огроман извозни дефицит. Ки-на, која је и сама сматрана земљом у развоју, није могла трај-но да финансира албанску економију, na je 1975. од Албанијезатражила да започне отплату приспелих рата кредита. To jeбио и почетак краја албанско-кинеске сарадње јер Албанијаније могла, нити је хтела, да плаћа. Кинези су потом редуко-вали помоћ, да би је 1978. и потпуно обуставили.

К у л т у р н а револуција

Најпре долази до јасног разилажења албанског и ки-неског партијског руководства. Хоџа је, додуше, делио кине-ски отпор према „суперсилама", Совјетском Савезу и САД,али није био спреман да крене кинеским „путем ка комуни-зму". „Културну револуцију" у Кини пратила је на почеткуснажна пропаганда. И у Албанији је била спроведена кампа-ња против растућег бирократског апарата и непотизма. Платесу изједначене, a OKO 15.000 чиновника из управе пребачено јеу производњу, док су сви службеници, научници и запослениу култури били обавезни да једном годишње по месец данаобављају физички посао, и то пре свега на селу. Све то треба-ло је да допринесе зближавању са „народним масама" и спре-чи стварање новог владајућег слоја. У војсци су укинути чино-ви и поново су уведени политички комесари. Албанскопартијско руководство, дакле, није дозволило да се догоди„културна револуција изнутра". Партијски апарат је остао не-такнут и све време је држао покрет под контролом.

249

У вези са „културном револуцијом" вероватно је билаи кампања против верских заједница, коју је — барем званично— започео Енвер Хоџа у свом говору одржаном 6. фебруара1967. пред основним партијским организацијама у Тирани.Тада је Хоџа говорио o опстајању заосталих обичаја са рели-гиозном позадином и при том, поменуо лучког радника изДрача који слика иконе и венчања малолетне деце у планин-ским областима. Хоџин говор је тако испровоцирао ученике инаставнике школе „Наим Фрашери" у Драчу да су демолира-ли сва светилишта у граду. Ова акција изазвала је ланчану ре-акцију у читавој земљи: за неколико месеци затворено је свих2.035 богомоља у Албанији (740 џамија, 530 текија и турбе-та, 608 православних и 157 католичких цркава) и уколико ни-су имале културно-историјску вредност биле су претваране убиоскопе, складишта, спортске објекте итд; неке од њих сууништене. Тако је Албанија крајем 1967. постала прва атеи-стичка држава на свету, како је то албанска пропаганда c по-носом објавила. Хоџа се изгледа потрудио да се са „опијумомза народ" обрачуна радикалније од маоистичке Кине. На ме-сто религије је, за разлику од Кине, дошло неговање сопстве-не прошлости (Илири, Скендербег, култура националног пре-порода) и, као у Кини, до екстрема је доведен култ личностиЕнвера Хоџе који је проглашен класиком марксизма-лењини-зма; 1968. почело је издавање његових сабраних дела.

Затегнути односи између Кине u Албаније

Однос Албаније и Кине није био толико идеалан какоје то на први поглед изгледало. Албанци су са неповерењемпратили све потезе Кинеза који би могли да значе успоставља-ње контакта са заклетим непријатељима — Совјетским Савезоми САД-ом. Када је 1972. године амерички председник Никсонпосетио Кину, то је у Албанији дочекано као увреда. За Хоџује амерички империјализам био једнако опасан као и совјетски„социјалимперијализам"; он је одбацио и кинеску теорију o „трисвета", тј. постојању света двеју суперсила, развијеног света ин-дустријских земаља и света земаља у развоју. Задатак два по-тоња света била би сарадња ради рушења суперсила. Хоџа јесумњао да Кина, која је себе сматрала припадницом Трећег

250

света земаља у развоју, жели да преузме водећу улогу међу зе-мљама Трећег света и тако прерасте у суперсилу.

На Седмој седници РПА (1. — 7. 11. 1976), одржа-ној без присуства делегације КП Кине, ова земља је убројанамеђу ревизионистичке, чије руководство тежи капиталистич-ком развоју. Раскид са Кином у то време још није започео,али се назирао. И нови Устав, одобрен на овом партијском за-седању, потом 28. децембра 1976. усвојен и од стране парла-мента, био је сасвим у знаку новог курса усмереног ка потпу-ном ослобађању од било каквих савеза (а тиме и ослобађањуод дугова) и ослањању на сопствене снаге. Устав из 1976. за-брањивао је подизање страних војних база и стационирањестраних борбених снага на албанској територији, као и давањеконцесија странцима, оснивање заједничких мешовитих преду-зећа са странцима и узимање иностраних кредита. Уставом јепромењен и назив државе: Албанија се сада звала Социјали-стичка Република Албанија (Republika Popullore Socialiste eShgiperise). Истовремено су законски регулисане водећа улогапартије и забрана религије. Закључцима Седме седнице РПАЕнвер Хоџа је припремио свој народ на раскид са Кином докојег је, упркос покушајима помирења са кинеске стране, до-шло 1978. године. Кина је 7. јула обуставила економску и вој-ну помоћ и повукла своје стручњаке из Албаније; 27. септем-бра Албанци су раскинули споразум o заједничкомалбанско-кинеском бродарском транспортном предузећу.

Албанија у спољнополитичкој изолацији

После раскида са Кином Албанија је постала „уса-мљена Албанија", како ју је назвао Паул Лендваи у својој ре-портажи. У Европи није било земље која се тако доследноизоловала од спољњег света пропагирајући апсолутну поли-тичку, економску и културну независност. На идеолошкомплану Хоџа је заступао једини прави марксизам-лењинизам,који су од времена дестаљинизације напустиле све остале зе-мље Источног блока, иако су то заправо биле не толико марк-систичке колико идеје писаца 19. века, из времена рилиндје,које је Хоџа присвојио. Kao што је Тен тачно запазио (Алба-нија — Посебан случај, 500) албански диктатор је Лењинов

251

постулат о „националној форми" и „социјалистичкој садржи-ни" потпуно преокренуо: национализам је постао садржина, aсоцијализам форма. Хоџа је око себе створио широк круг не-пријатеља, сврставајући их углавном у две групе: америчкеимперијалисте и њихове савезнике са једне и ревизионистесвих боја (у које је спадала и Кина) и њихове савезнике садруге стране. Оно што је преостало од пријатеља биле сумарксистичко-лењинистичке партије у западним земљама, ра-зна друштва пријатељстава такође из западних земаља, као иреволуционарни покрети за независност у земљама Трећегсвета, у које су, што је интересантно, спадали и Хомеинијевиследбеници у Ирану.

Изолација у коју је запала Албанија није се дуже мо-гла издржати, ни политички, ни економски. Процес индустри-јализације било је немогуће наставити сопственим снагама. Тозначи да је Албанија морала да увози, покушавајући да одржиравнотежу са извозним билансом. Тако се могло увозити самоу висини могућег извоза. Kao најважнији трговински партнерисада се појављују мање земље чланице Савета за узајамнуекономску помоћ преко којих су набављани делови за машинеиз Совјетског Савеза; више од трећине робне размене Алба-нија је вршила са овим земљама. Повећана је и трговина саземљама ОЕЦД-а; њихов удео у албанској спољној трговинипорастао је са 25 /о 1976. на тачно 40% почетком осамдесе-тих. Упркос свим идеолошким и политичким неслагањима, по-расла је и трговинска размена са Југославијом (са 6% 1976на 20% 1980).

Односи са Грчком u Југославијом

Будући да сада више није била директно укључена увелика светска политичка збивања, Албанија се окренула ре-гионалној политици. To je пре свега значило нормализацијуодноса са суседним земљама. Са оба најближа суседа — Грч-ком и Југославијом — до тада је имала само сукобе. Албанијаје дипломатске односе са Грчком, која је одустала од јужноал-банских области („Северни Епир"), али због италијанског по-хода из 1940/1941. сматрала да je dejure још у рату са Алба-нијом, успоставила тек 1971. године. У годинама после тога

252

албанско-грчка робна размена знатно расте, да би 1977. годи-не достигла укупано 21 милион долара. Исте године ове двеземље потписују споразум o ваздушном саобраћају и линијомТирана—Атина отворена је прва директна авионска веза изме-ђу Албаније и неке од земаља Запада. Размењују се владинеи трговачке делегације, организују се узајамна гостовања фол-клорних и позоришних трупа. У свом извештају на Осмој сед-ници РПА 1. новембра 1981. Енвер Хоџа је односе измеђудве земље већ могао да означи као пријатељске.

И према Југославији је, упркос свим Хоџиним напади-ма упућеним њеном партијском руководству, донекле нормали-зован однос. Споразум o изградњи пруге на линији Ска-дар—Титоград (Подгорица) потписан је 1979. године. Пруга јеотворена крајем 1985, али је убрзо затим, због наводне нерен-табилности, саобраћај поново обустављен, na je Албанија оста-ла једина земља која се није прикључила на европску желе-зничку мрежу. Од 1948. албански министри не посећујуЈугославију a до прве посете долази тек 1980. године. НединХоџа, министар спољних послова, боравио је у Београду токомјула ради потписивања дугорочног трговинског споразума, a уоктобру Косово је посетила Тефта Цами, министарка просветеи културе. Тада је постигнут договор o размени уџбеника, са-радњи на изради атласа дијалеката, као и изради албанске ен-циклопедије. Крајем јануара 1981. у узвратну посету Тиранидолази владина делегација са Косова. Они су били заинтересо-вани углавном за област у Југославији насељену Албанцима,што је међудржавне односе убрзо довело пред нова искушења.

Марта 1981. у Приштини су одржане масовне демон-страције, започете на Универзитету. Демонстранти су тражи-ли да Косово добије статус републике. Било је чак и паролана којима се тражило одвајање од Југославије и прикључењеобласти насељених Албанцима Албанији. Немире, који су сеубрзо проширили и на Македонију, полиција је брутално угу-шила. Према званичним подацима само у Приштини је убије-но девет, a повређено 250 људи. Београдска влада, за коју суови догађаји дошли потпуно неочекивано, оптужила је Тирануда је одговорна за „контрареволуцију" на Косову. Ова опту-жба је сигурно била неоправдана, јер Енверу Хоџи није моглоодговарати прикључење Косова Албанији, јер би се тиме

253

створила превласт Гега и тиме вероватно угрозила владавинапородичних кланова пореклом углавном са југа. Осим тога, саКосова би се могле прокријумчарити либералне идеје које ал-бански партијски лидер у овој од спољног света херметичкизатвореној земљи није могао да употреби.

Хоџа је био пред дилемом: он са једне стране нијежелео да подржи иредентистичке тенденције косовских Алба-наца, али је са друге морао да води рачуна o „великоалбан-ким" националистима из редова своје партије који су заступа-ли тезу o јединству албанског културног национа. У свомговору на Осмој седници РПА 1. новембра 1981. он је иста-као да Албанци не могу бити равнодушни према судбини сво-јих сународника у Југославији и да његова влада признајеоправданост захтева косовских Албанаца за сопственом репу-бликом у оквиру Југославије, али да Албанија при том неманикаквих територијалних захтева и признаје постојеће грани-це. И поред тога, односи између Југославије и Албаније суостали затегнути, тим пре што југословенској, a касније нисрпској влади није пошло за руком да реше проблем Косова.

Однос са Италијом, Британијом u Немачком

Kao трећег регионалног партнера Албаније у времеизолације треба поменути Италију. И са њом су најпре обно-вљени традиционални трговински односи; већ 1979. у Албани-ји је ради потписивања трговачког споразума боравила итали-јанска делегација са министром спољних послова Р. Осолом начелу. Италија је убрзо поново заузела прво место међу албан-ским партнерима са Запада. Она је за Албанију значила капи-ју према Западу, и то не само на пољу трговине, већ и у дру-гим областима: образовани слој Албанаца говорио јеиталијански, a програми италијанских телевизијских станица суу Албанији могли несметано да се прате (изузев емисија у ко-јима се појављивао папа). На Универзитету у Тирани оформ-лена је 1984. године Катедра за италијански. Албанска мини-старка културе Тефта Цами посетила је Италију 1985. године.

Албанија је у овом периоду чинила напоре за успоста-вљање дипломатских односа и са Великом Британијом и Немач-ком. На путу ка остварењу тог циља постојале су тешко савлади-

254

ве препреке: у случају Британије то је било албанско злато задр-жано у Аондону, a што се тиче Немачке висока репарација (двамилиона долара) коју је Албанија захтевала за штету нанету завреме немачке окупације. Још за живота Хоџе предузети су ко-раци у правцу нагодбе са Немачком, охрабрени „приватним по-сетама" баварског премијера Ф.-Ј. Штрауса 1984, 1986. и 1987.године. Дипломатски односи успостављени су тек 2. октобра1987. године. Велика Британија је међу последњим европскимземљама успоставила дипломатске односе са Албанијом, 29. маја1991. године. У време смрти Енвера Хоџе Албанија је одржаваладипломатске и уговорне односе са преко 90 држава. То, међу-тим, не значи да је ова земља одустала од изабране спољнополи-тичке изолације. Сви уговори које је Албанија склопила под вла-шћу Енвера Хоџе били су билатерални, али Албанија нијеучествовала на било каквим интернационалним скуповима, нитије приступала регионалним савезима. Постепено мењање оваквеполитике уследило је тек након Хоџине смрти.

Енвер Хоџа умро је 11. априла 1985. године. Он јевладао Албанијом непрекидно од 1944. и својим дугим прису-ством на челу државе веома је утицао на албанску историју упослератном периоду. Тешко је из данашње перспективе датиоцену његове владавине. Сигурно је да је био диктатор старо-балканског кроја, који је бескрупулозно са пута уклањао свесвоје личне и политичке противнике и ригорозном унутрашњомполитиком свом народу нанео је непроцењиву штету. Ни интер-национални марксистички покрет није обогаћен новом албан-ском варијантом. Хоџа је пре свега био албански националиста,али је свој национализам лоше покушао да прикрије плаштоммарксизма. У заслугу ће му се можда једног дана приписати тошто је очувао самосталност државе, иако је то од албанског на-рода тражило велику жртву за шта и дан-данас плаћа данак.

Привреда, култура u друштвоу социјалистичкој Албанији

Када су комунисти 1944. године преузели власт Ал-банија је била чисто пољопривредна земља: пољопривредом се1938. бавило 87 /о становништва. Индустријализација је још

255

била у заметку. У целој Албанији до 1900. године била сусвега 22 погона која бисмо могли да означимо као индустријуу оном најширем смислу — млинови, пресе за цеђење уља, со-лане и један погон за добијање битумена. Под Зогуом је запо-чета експлоатација албанског рудног богатства и на томе су упочетку радила искључиво инострана предузећа (Anglo-Persi-an Oil Сотрапу, Standard Oil, a касније и италијанска предузе-ћа). Албанија је 1938. располагала са око 150 индустријскихпогона, од којих је половина имала мање од 10 запослених.Учешће индустрије у укупној робној производњи 1938. је из-носило 4,5%. Крајем рата Албанија, дакле, није имала инду-стрију вредну помена, па тако ни радничку класу која би, пре-ма марксистичко-лењинистичком моделу, у заједно са раднимсељаштвом могла да спроведе социјалистички преображај.Отуда је албанско руководство по завршетку рата велику па-жњу поклонило индустријализацији земље. Рудна богатстватребало је да представљају основу за ту индустријализацију.Албанија је располагала богатим налазиштима бакра, гвозденеруде, никла, битумена и, највише, хрома. Хром је до данасостао једна од најважнијих извозних ставки, a Албанија јетрећи произвођач на свету. Од енергената Албанија распола-же мрким угљем, нафтом, гасом и водотоковима.

Индустријализација u пољопривреда

Уз помоћ поменутих сила заштитница — Југославије,Совјетског Савеза и на крају и Кине — албанско руководствопочело је убрзану индустријализацију, na je индустријска произ-водња 1950. била већ четири пута већа него 1938. године, 1955.године 11,5 пута, a 1960. била је 25 пута већа него пре рата(овакви подаци су карактеристични за албанску статистику, јерсу стално изношени упоредни уместо апсолутних података).Према совјетском узору дата је предност развоју тешке инду-стрије. На првом месту било је добијање сировина, које су сепотом извозиле ради даље прераде. Прерада сировина у земљипочела је шездесетих година. Изграђене су рафинерије нафте,индустрија за прераду бакра (Фабрика за израду каблова ижице у Скадру 1965, некада узорна фабрика) и 1978. годинечелични комбинат Сliku i Partise (Челик партије) у Елбасану, са

256

12.000 запослених највећи индустријски комплекс у земљи.Управо на овом гиганту до изражаја долазе мањкавости албан-ске политике индустријализације: Совјети су започели изград-њу, Кинези је наставили, али фабрика никада није завршенакако треба, na je морала бити затворена 1991. године.

Како би се задовољиле енергетске потребе земљетребало је повећати производњу струје. За то су од педесетихгодина углавном коришћени водотокови којих је у земљи билона претек. Према албанским изворима ова земља има послеНорвешке највеће резерве воде у Европи. Већ 1950. изграђе-на је код Селите у близини Тиране прва хидроелектрана (сна-ге пет мегавата) ради задовољавања потреба новонастале ин-дустрије у престоници. Шездесетих година почиње изградњавеликих хидроелектрана на Дриму. Од пет планираних, у по-гону су три електране: Vau г Dejes (1975, 250 мегавата), Ко-mani (600 мегавата) и Fierza (Drita e Partise /Светлост пар-тије/ 1980, 500 мегавата). Укупна снага албанских електранаизносила је 1985. године 3.000 мегавата, што значи да је Ал-банија могла да извози струју. Споредан ефекат је био да је до1970. читава земља могла да буде електрифицирана.

Још једна претпоставка за развој албанске индустријебила је доградња постојећих саобраћајница. Ту је влада најви-ше подстицала изградњу железнице. Већ 1947. Албанија, каоједина земља Европе која пред крај рата није имала железни-цу, линијом Драч—Печин добија прву пругу. Линија дуга 42километра изграђена је уз помоћ Југославије. Данас су све.доКорче пругама повезани сви већи градови у земљи. Укупнадужина албанске железничке мреже износила је 1990. године684 километра. Албанским пругама је у другој половиниосамдесетих обављана трећина теретног и путничког саобраћа-ја, али су оне, када је реч o превозним средствима, већ на по-четку биле застареле. Парне и дизел локомотиве, као и ваго-ни, били су углавном застарели модели из земаља Источногблока и Кине. Како су те пруге градили углавном омладина ивојници на „добровољним" радним акцијама, била је дозвоље-на брзина од свега 30 километара на час. ,

За разлику од индустрије, пољопривреди је у албан-ском планирању дат тек другоразредни значај. Kao и у Совјет-ском Савезу за време Стаљина и овде се на пољопривреду гле-

257

дало пре свега као на извор акумулација за индустрију, тј. до-бит од пољопривреде коришћена је за финансирање индустрија-лизације. Сељаци су били приморани да своје производе дају понижим ценама, док су индустријски производи, са друге стране,били прескупи. Све до 1955. пољопривреда је у погледу инве-стиција била запостављена. КП Албаније је и у аграрној поли-тици у потпуности следила совјетски пример. Након што су зе-мљишном реформом из 1945/1946. подељена велика добра исељаци беземљаши постали власници земљишта почео је процесколективизације. Прве пољопривредне задруге настале су већ1946. године, наводно на добровољној бази. Колективизацијапољопривреде је, са изузетком планинских области, спроведенадо 1960. године. У планинским подручјима на северу, у којимасу још владале патријархалне структуре, коначна колективиза-ција је спроведена тек 1966/1967. године.

Након што је Уставом из 1976. све земљиште подр-жављено (предато сељацима на бесплатно коришћење) у соци-јалистичкој Албанији настале су три врсте пољопривредних га-здинстава: државна, задруге „вишег ранга" (Kooperative e tipittelarte) и обичне задруге (Kooperative bujqesore). Задруге ви-шег ранга, формиране од 1971, представљале су прелазни об-лик у државно власништво; неповратним инвестирањем држа-ва би постепено постајала власник. Сељаци кооперанти ималису право да за своје потребе обрађују мањи део земљишта којиим је био на располагању. Законска површина тог „кооперант-ског домаћинства" (oborr kooperativisi) до 1967. износила је0,3 хектара земље; сељак је могао да за своје потребе држиједну краву, теле, као и 15 оваца или коза. Кооперантско до-маћинство је 1967. смањено на 0,1—0,15 хектара. Колективиза-цијом је седамдесетих година обухваћена и ситна стока и краве,a приватно земљиште ограничено је на окућницу. У исто времеземљорадницима је забрањено да тргују својим производима.Сасвим јасно се тежило потпуном подржављењу аграра. Сеља-штво као слој је требало да нестане. У Албанији је 1989. било58 државних газдинстава и 492 пољопривредне задруге, одкојих 50 вишег ранга. Задруге су користиле механизацију из30 државних станица машина и трактора.

За разлику од периода пре рата када је доминирао уз-гој стоке, у пољопривредној производњи социјалистичке Алба-

258

није водеће место имао је узгој ратарских култура са 61,5%(1989). Циљ албанског руководства био је да земљу учини са-мосталном у производњи хлебног жита (пшенице, кукуруза,пиринча). То им је делимично успело, али на рачун другихпроизвода; 15% прехрамбених потреба земље Албанија је ипакјош морала да увози. Албанска пољопривреда имала је тешко-ћа и због великог прираштаја становништва, који је државаподстицала. Са годишњом стопом прираштаја од око три одстопедесетих и шездесетих година (данас око два процента) по-љопривреда је годишње морала да прехрани на десетине хиља-да становника више. Уз то, и животни век је продужен са 38година 1938. на данашње 72. Корисна обрадива површина јекроз мелиорацију и стварање новог обрадивог земљишта у по-слератном периоду више него удвостручена (од 292.000 хек-тара 1938. на 706.000 хектара 1989), али се број становникаутростручио. При стварању новог обрадивог земљишта је, већосамдесетих година, било природних ограничења, па се деша-вало да се нове обрадиве површине делом поново изгубе уследерозије. Све се то негативно одразило највише на сточарствојер су пашњаци претварани у, углавном, нерентабилне оранице.

Албанска економска политика је — како се то показалопосле „промена" почетком деведесетих — била прави фијаско.Један од главних узрока јесте што ту политику нису креиралиексперти, већ политичари. Албанска економија била је центра-лизована диригована економија којом је управљала РПА, na jeи пропала када је ова партија изгубила власт.

Својом економском политиком РПА је, између оста-лог, желела да изједначи град и село и да од аграрне Албанијествори агроиндустријску земл>у, али joj то није успело. Већинастановништва (1989 године 64,2 /o, a у неким северноалбан-ским областима чак 80—90%) живи и ради на селу.

Улога жене у албанском друшшву

Колико је успеха албанско партијско и државно руко-водство имало у другим областима, тешко је рећи. Сигурно једа је и Енвер Хоџа, као и Ахмед Зогу пре њега, желео да мо-дернизује своју земљу. При том је убрзо наишао на препрекекада је реч o ономе што је у вези са дубоко укорењеним бал-

259

канским менталитетом, пa je тако и много пропагирана еманци-пација албанске жене, ипак, углавном остала само на папиру.

Пре рата жена је, како у патријархалним северноал-банским планинским областима, тако и у претежно муслиман-ским градовима и равничарским деловима земље, била у под-ређеном положају. У социјалистичкој Албанији, пак, она јебарем по закону постала равноправна. Била је укључена и упроцес рада. У пољопривреди жене су са 52% чиниле већинурадне снаге. То, међутим, није био показатељ њихове равно-правности јер су жене и раније сносиле главни терет земљорад-ње, док су се мушкарци бавили „више херојским пословима"као што је то, рецимо, крвна освета. Послови које су обављалежене били су углавном они нижег реда; на вишим позицијамабиле су ретко заступљене. Малобројне жене које су имале од-ређену улогу у политичком животу биле су обично супруге по-знатих политичара, као што је то био случај са Неџмије Хоџа,женом албанског партијског вође, која је била члан ЦК РПАод 1948. до 1991, затим посланик у парламенту, од 1961. до1991. директор Института за марксистичко-лењинистичке сту-дије при ЦК-у, a од 1986. до 1991. представник Албанскогдемократског фронта. Упркос званично пропагираном маркси-зму, у албанском друштву су се још дуго задржале патријар-халне и исламске представе o улози жене, тако да је ЕнверХоџа 1967. своју кампању против религије образложио, изме-ђу осталог, и тиме да је потребно у пракси спровести „потпуноослобађање жене" (Историја Радничке партије Албаније, 2,Тирана 1981, 78). После 1967. у политичком животу је биловише жена: од 1970. до 1987. било је 27—34% жена послани-ка у парламенту (раније је то било 7—16 /о); 1981. године30% чланства РПА биле су жене (1966. их је било 12,5%).На министарским позицијама су за читав период комунистичкевладавине биле само четири жене.

Унапређење образовања

Неоспорни напредак у правцу модернизације соција-листичка Албанија постигла је у области образовања. ПреДругог светског рата више од 80% Албанаца било је непи-смено, при чему је та стопа код жена била знатно виша него

260

код мушкараца. На читавој територији Албаније 1938. годи-не било је 643 основне школе са 52.000 ђака и 13 школа задаље образовање са око 3.500 ђака. Након преузимања вла-сти комунисти започињу кампању за описмењавање. Албан-ски грађани су 1949. постали и по закону обавезни да у ве-черњим школама науче да читају и пишу. O успеху те акцијепостоје опречни подаци. Данас се признаје да у унутрашња-сти свакако има аналфабета и то не само међу старијом попу-лацијом. Четворогодишње школовање постало је обавезно1946, потом је 1947. обавезно школовање продужено на се-дам година, 1963. на осам, a 1990. на десет година. Утицајпојединих сила заштитница видљив је, нормално, и у настави.Тако је најпре српскохрватски, a од 1955. руски језик постаообавезан предмет. По угледу на Совјетски Савез у школској1956/57. уведена је политехничка настава. По угледу на Ки-ну од 1969. практиковано је повезивање наставе, физичкограда и војне обуке. У свим школама била је организована на-става марксизма-лењинизма, a то је од 1983/84. постао иматурски предмет. Што се тиче школа за даље образовање, уАлбанији названих „средње школе" (shkolla te mesme), од1968. поред школа општег смера (гимназија) посебно суформиране стручне занатске школе, организоване као вечер-ње или дописне. И једне и друге омогућавале су матурирање.У предратној Албанији није било високих школа. И после ра-та албански студенти су морали да похађају универзитете уиностранству (у Југославији, потом у Совјетском Савезу идругим социјалистичким земљама). Тек 1957. основани суУниверзитет у Тирани и Педагошка школа у Скадру (данастакође универзитет). Kao највиша научна установа створенаје 1972. године и Академија наука у коју су пренети најва-жнији институти Универзитета у Тирани. Први председникбио је историчар Алекс Буда који је пре рата студирао у Бе-чу. Оснивању Академије претходило је оснивање Институтанаука (Instituti i Shkencavet} још 1947. године. Нзегов главнизадатак било је стварање јединственог албанског књижевногјезика. До тада су у употреби биле две варијанте албанскогкњижевног језика, које су се заснивале на гегијском, то јесттоскијском дијалекту. Гегијски (заступљен у северној и цен-тралној Албанији, као и на Косову) говорио је највећи део

261

становништва, имао je дужу традицију, a на њему су написа-не и прве албанске књиге. Тоскијски (заступљен у јужнојАлбанији) користила је већина аутора рилиндје, a одговараоје и комунистичком руководству које је углавном било са југа.Већ 1952. у Тирани је одлучено да се тоскијски узме каооснова за јединствени албански књижевни језик. Од конгресапосвећеног правопису, одржаног у Тирани новембра 1972,када је нормиран „јединствени албански књижевни језик" уАлбанији се није појавило више ниједно ново књижевно делона гегијском дијалекту. Албанци у Југославији су под мотом„један народ, један језик" прихватили језичке нормативе изТиране, иако су они наишли на жестоке критике неких алба-нолога из иностранства (као нпр. Максимилијана Ламберца уЛајпцигу и Арши Папе у САД-у). Папа је тај нови једин-ствени језик чак назвао „стаљинистичким инструментом моћикако би се продужила тоскијска хегемонија над Гегама" (ThePolitics of Language in Socialist Albania, New York 1989, 228).

Уметност и књижевност

Културни живот у социјалистичкој Албанији био јеобележен тежњама државног руководства да не дозволи про-дор „грађанско-декадентних" идеја у земљу. У књижевностии уметности био је заступљен социјалистички реализам чији језадатак био да преноси националне теме (или оно што је др-жава под тиме подразумевала). Kao и у осталим областимајавног живота, и у књижевности и уметности курс је одређи-вала партија и њен свемоћни вођа Енвер Хоџа. Сликарство ивајарство величали су народноослободилачку борбу из време-на Другог светског рата, партију и Хоџу, a од шездесетих го-дина као теме појављују се и Скендербег и Призренска лига.Безброј статуа и биста Енвера Хоџе сведоче да су се сликар-ство и примењена уметност у потпуности ставили, односноморали ставити у службу личног култа албанског партијскогвође. Дела оних уметника који су одступали од партијске ли-није и почели да експериментишу била су уништавана (каошто се то десило 1977. са 32 акта вајара Јанаћа Пачоа, осу-ђена као модернистичка).

262

Када je o књижевности реч, везу са партијом и владом— a истовремено и њен контролни орган — представљало јеУдружење књижевника (Lidhja e Shkrimtareve), основано окто-бра 1945. године. Оно је већ на својој трећој конференцији, ок-тобра 1949, социјалистички реализам прогласило обавезнимправцем. Од писаца се тражило да се у својим делима преваоходно баве народноослободилачком борбом и изградњом соци-јализма. Аутори који нису могли или нису хтели да се уклопеморали су се одрећи писања или се оријентисати на превођење.Сва књижевна дела пролазила су строгу цензуру, па и дела ре-номираног писца Исмаила Кадареа, иако је он имао привиле-гију да своја дела сам преправља. Кадаре је био изузетак међуалбанским књижевницима захваљујући томе што је био из Хо-џиног родног места Ђирокастра и пријатељ породице Хоџа.Заштитничка рука албанског диктатора била је стално надњим, тако да је себи могао да дозволи слободе због којих биостали књижевници доспели у затвор. Он је уједно био и једи-ни албански аутор коме је било дозвољено да редовно путује уиностранство, пре свега у Француску, те је тако једини могаостећи међународни углед и славу. Његова дела преведена су уготово свим европским земљама, a француски поштоваоципредложили су га чак и за Нобелову награду.

Кадаре је најпре био песник, али је постао познат текпо свом првом прозном делу Gjenerali i ushtrise se vdekur (Ге-нерал мртве војске). У њему je описан истинити догађај, екс-хумација костију италијанских војника палих у Албанији. Рад-ња Кадареовог романа смештена је у послератну Албанијуиако се партија не помиње ни самим именом. По роману суснимљени филмови у Албанији и у Француској. У два својавелика романа Кадаре је обрадио оба догађаја судбоносна заалбанску послератну историју: у роману Dimri i madh (Великазима) описан је раскид са Москвом и то из угла једног писцаи преводиоца, припадника нове владајуће класе у Тирани, ко-ји је својим, наводно погрешним, преводом проузроковао рас-кид односа. Све то није имало много везе са званичном верзи-јом догађаја. На сличан начин је у роману Koncert ne fund tedimrit (Концерт на крају зиме) обрађен раскид односа Тира-на—Пекинг. У осталим својим делима Кадаре се окренуо дале-кој албанској прошлости, времену Турака. Keshtjella (Тврђа-

263

ва) одиграва се у Скендербегово време и описује опсаду неи-менованог албанског града од стране Турака. Скендербег сепри том нигде не појављује као конкретан лик, већ као имаги-нарна фигура. Роман Pashalleget e medha (Велики иашалук)одиграва се у време Али-паше Јањинског. Османско царствоје у њему описано као „супердржава" која је извршила дена-ционализацију побуњених области. Сличност са совјетскомсуперсилом је очигледна. Са Балканом као темом повезана судела као што је роман Ura me tri harqe (Мостови са три лу-ка), који се бави легендом o узиданој жртви, затим Prtili ithyer (Растрзани април) o крвној освети у северној Албанијии многе приповетке, међу којима и прелепа Sjellesi ifatkegesise(Тајанствени каравани). Аутобиографских елемената има уроману Kronike ne gur (Хроника у камену), на тему Ђирока-стра под италијанском окупацијом.

Кадаре је постао водећа фигура албанске књижевно-сти потискујући у други план све остале савремене књижевни-ке. Тиме је веће изненађење било када је октобра 1990. напу-стио Албанију и затражио политички азил у Француској.

Већина књижевника у социјалистичкој Албанији којинису били повлашћени као Кадаре прилагодила се владајућемкурсу како би преживела — у правом смислу те речи. Само сусе малобројни усудили да се супротставе званичној културнојполитици. Један од тих био је Касем Требешина. Он је 1953.Хоџи упутио отворено писмо у којем се изјаснио против соција-листичког реализма и заложио се за слободу уметности. Одмахје био ухапшен и до 1955. остао је у затвору. И након изласкаиз затвора Требешина није пристајао ни на какве компромисеса режимом због чега је по албанским казненим установамапровео укупно 14 година. Нзегова многобројна дела остала сунеобјављена све до 1991. године. Када му је након „промена"старо Удружење књижевника понудило да га рехабилитује, онје одговорио: „Шта, зар ви хоћете мене да рехабилитујете?Удружење књижевника је оно којем треба рехабилитација!"(Ханс-Јоахим Ланкш, „Касем Требешина: неприлагођен вре-мену или прилагођен невремену?", Нова сирена 1, 1994, 10).

Тако је албанска публика сада била у прилици да каонове открије бројне писце који су ранијих година били осуђенина ћутање а живот провели по затворима и логорима. Право от-

264

криће био је још један аутор чија је судбина као писца такође би-ла трагична, иако је већи део свог живота провео на сигурном, уНемачкој — то је недавно преминули лиричар и романсијер Мар-тин Цамај чије је дело намењено њему недоступној публици.

Крај Народне Реиублике Албаније

Период након смрти Енвера Хоџе 1985. године про-текао је без већих немира, будући да од сабораца шефа парти-је из времена партизанске борбе нико више није био жив. Пре-мијер Мехмед Шеху је 18. децембра 1981, под мистериознимоколностима, наводно починио самоубиство. Убрзо се, међу-тим, прочуло да га је за време седнице Политбироа убио његовбивши шурак, министар одбране Кадри Хазбију. Шеху нијебио сахрањен са државним почастима, његова смрт забележенаје скромним некрологом у којем је било речи o наводном ра-стројству покојног премијера. Тек годину дана касније ЕнверХоџа је објавио да је Шеху био агент најпре америчке, потомбританске, па италијанске, југословенске и совјетске тајне слу-жбе; да га је, наводно, још као ученика америчке стручне шко-ле у Тирани за Американце врбовао тадашњи директор ХариТ. Фулц; да је стајао иза свих завера организованих противХоџе, као и да су му Американци у сарадњи са југословенскомтајном службом наредили да убије Хоџу. Замршена прича oсуперагенту Шехуу, забележена у делу Хоџиних мемоара подназивом „Титоисти", сведочи o болесном стању духа албанскогдиктатора у последњим годинама живота.

Влада Рамиза Алије (1985-1992)

Већ другог дана од Хоџине смрти, 13. априла 1985,за генералног секретара РПА изабран је Рамиз Алија. Он јеобављао обједињене функције шефа државе (од 1982. био јепредседник албанског парламента) и првог човека партије.Рођен у Скадру 1925. као син досељеника са Косова, Алијаје важио за верног следбеника Енвера Хоџе, али је сама ње-гова појава била некако неубедљива. Адил Чарчани је остаона месту премијера и ту је дужност вршио од Шехуове смрти

265

до фебруара 1991. године. У албанској политици се у првовреме ништа није видљиво променило. Алија је у највећој меринеговао наглашени култ Хоџе, што долази до изражаја у ње-говим хвалоспевним сећањима Our Enver, објављеним 1988.(доступно ми је било само издање на енглеском). По питањуспољне политике нови партијски вођа остао је при томе даАлбанија истраје у „развоју властитим снагама" и није прихва-тао стране кредите. Чврсто се држао Хоџине премисе да неодржава односе са САД-ом и Совјетским Савезом. Истовре-мено је, чини се, Алија ипак био спреман за извесне реформе.На својим путовањима по унутрашњости отворено је говориоo тешкоћама албанске привреде. На Седмом пленуму ЦКРПА почетком фебруара 1989. одлучено је да сељаци добијувећа права у располагању својим производима како би се по-бољшало снабдевање грађана. На локалним изборима у мају1989. могло се у први круг први пут кандидовати више канди-дата. Августа исте године дозвољено је да Албанка МајкаТереза, добитница Нобелове награде, посети своје рођаке уАлбанији. Том приликом њу је примио министар спољних по-слова Реис Маљиља и Хоџина удовица Неџмија. Назирало сеи поновно успостављање религијских слобода. Коначну одлу-ку o томе албански парламент донео је 9. маја 1990. године.Када је Мајка Тереза у пролеће 1991. поново посетила Алба-нију имала је прилику да присуствује поновном отварању ска-дарске катедрале и бекташке текије у Тирани. Истовремено,долази и до спољнополитичког отварања земље.

Албанија успоставља дипломатске односе са Немач-ком 2. октобра 1987, a 23. октобра Ханс Дитрих Геншер до-лази у посету албанској престоници као први министар спољ-них послова са запада. Албанији је том приликом понуђеносклапање споразума o економској сарадњи. Потом је 18. фе-бруара 1988. са Југославијом потписан споразум o културнојсарадњи. Албански министар спољних послова Маљиље уче-ствовао је крајем месеца на Балканској конференцији на нивоушефова дипломатија у Београду, a у Тирани је 18. јануара1989. почела дводневна конференција заменика шефова ди-пломатија балканских земаља. Био је то први међународнискуп у Албанији од краја рата и за Албанију је значио пробојспољнополитичке изолације. Убрзо након тога као жртве отва-

266

рања пали су и последњи табуи из Хоџине ере: крајем јула1990. године Албанија и Совјетски Савез постижу договор oпоновном успостављању дипломатских односа, 15. марта 1991.исто је учињено и са другом Хоџином „суперсилом", САД, a7. септембра 1991. након дужих преговора и са Ватиканом.На тај начин Албанија се вратила у међународну заједницу.

Албанија је сада тежила пријему и у Конференцију заевропску безбедност и сарадњу (јер је била једина европсказемља која није потписала завршне документе из Хелсинкија1976. године), али је пријем одлаган све док се не испунеосновни захтеви, као што су поштовање људских права и ви-шестраначје. Тек 19. јуна 1991. Албанија је уз Геншерову по-дршку постала пуноправан члан ове организације.

На унутрашњем плану албанско државно руководствовећ одавно није владало ситуацијом. Немири који су почеткомдеведесетих захватили све земље некадашњег Источног блоканису мимоишли ни донедавно од спољног света изоловану Ал-банију. Већ почетком 1990. у Скадру и Тирани избијају демон-страције против локалних функционера, али су их снаге безбед-ности брзо угушиле. Ситуација је постала сложена када сукрајем јуна у Тирани на хиљаде Албанаца нахрупиле у амбаса-де западних земаља како би напустили земљу. Само у немачкуамбасаду је дошло 3.000 људи. Полиција је употребила ватренооружје што је, опет, изазвало протесте у иностранству. Децем-бра 1990. уследили су студентски немири у Тирани, знак про-теста због мизерних услова живота у студентском граду, али иса захтевима за обезбеђење слободе говора и окупљања. Хиља-де правих и наводних припадника грчке мањине избегло је у зи-му 1990/1991. у северну Грчку, a прошли су готово непримеће-ни поред албанских граничних органа. Албанско руководствоодлучује да попусти и 17. децембра 1990. дозвољава формира-ње независних политичких партија и организација. Прва парти-ја, основана још у студентском граду, била је Демократска пар-тија Албаније (Partia Demokratike e Shqiperise), a следиле су:Албанска еколошка партија (Partia Ekologjike Shgiptare) реги-стрована 7. јануара 1991, Албанска републиканска партија (Par-tia Republikane Shqiptare) регистрована 10. јануара 1991, Албан-ска аграрна партија (Partia Agrare Shgiptare) и као представникгрчке мањине удружење Omonia (Слога). После одржавања

267

парламентарних избора основан је још читав низ других парти-ја, међу којима и Социјалдемократска партија Албаније (PartiaSocialdemokrate e Shgiperise). У лето је започето организовањеекстремне деснице и левице. Формиране су и организације на-следнице некадашњих Легалитет и Национални фронт, као истаљинистичка Комунистичка партија Албаније (Partia Komuni-ste e Shgiperise) забрањена већ јула месеца 1992. године. Збогњених великоалбанских циљева треба поменути Партију албан-ског националног јединства (Partia e Unitetit Kombetar Shqiptar)која je тражила прикључење оних области у Југославији и Грчкојкоје су насељене Албанцима у државу површине 75.000 km2

(Албанија се данас простире на 28.748 km2). Тако данас Ал-банија има мноштво партија и партијских новина .

Први слободни парламентарни избори, које је Алија за-казао за 10. фебруар 1991, морали су под притиском новоосно-ваних партија да буду одложени за 31. март како би оне ималемогућност да се најпре организују. У међувремену је у Албанијивладао хаос: новоосновани независни синдикати организовали суштрајкове, демонстранти 20. фебруара 1991. руше монументалнустатуу Хоџе у Тирани, a у Драчу народ опседа бродове спремнеза испловљавање како би напустили земљу. Током марта преко20.000 Албанаца стиже у Бриндизи, Отранто и остале итали-јанске луке. Италијанска влада увела је забрану уласка у земљу,a албанска страна је ставила луке под надзор војске.

Парламентарни избори завршени су поразом опози-ционих странака које нису хтеле да уђу у изборну коалицију.Радничка партија Албаније добила је 55,8 /о гласова, Демо-кратска партија 38,7%. И поред тога што је имала већину,РПА је понудила опозицији сарадњу, али она због крвавихсукоба полиције и демонстраната у Скадру почетком априланије прихваћена. Демократска странка није учествовала на пр-вом заседању парламента. Након генералног штрајка од 16.маја до 3. јуна, РПА се са опозиционим странкама договори-ла o формирању коалиционе владе са премијером из редоваРПА на челу и o одржавању нових избора у пролеће 1992.године. Од чланова РПА, сада преименоване у Социјали-стичку партију Албаније (Partia Socialiste e Shgiperise) ИлиБуфи je 11. јуна 1991. формирао „владу стабилности" у којојсу се први пут нашли некомунистички министри.

269

Коалиција се, међутим, распала већ 4. децембра 1992.због разлике у мишљењима око начина вођења економске по-литике. Вилсон Ахмети, као нестраначка личност, формирао јепрелазну владу до нових избора крајем марта 1992. године.На новим изборима Демократска партија добија 65,7% гласо-ва. Тиме је била окончана владавина комуниста у Албанији,иако су они већ на локалним изборима у лето 1992. године по-ново однели убедљиву победу. Рамиз Алија је своју сменупредухитрио оставком 3. априла. За новог председника државе9. априла изабран је председник Демократске партије СалиБериша. Он је 12. априла формирање коалиционе владе демо-крата, социјалдемократа и републиканаца поверио археологуАлександеру Мекси. У свом инаугурационом обраћању Мексисе заложио за тржишну привреду и сарадњу са Северноа-тлантским савезом и западним демократијама. Нарочито су„историјски и традиционални партнери", Италија и Немачка,позвани да помогну Албанији да се извуче из тешке кризе укоју је запала.

Обе ове земље пружиле су Албанији знатну помоћ уразвоју. Када је председник Роман Херцог као први немачкипредседник крајем фебруара 1995. посетио ову балканску зе-мљу, обећао је да ће Немачка помоћи политичко и економскоприближавање Албаније Европској унији, али и упозорио Ал-банце да не подстичу конфликт на Косову: „Концепт променеграница ради стварања хомогених етничких држава више неодговара времену". Умереним утицајем на водећу албанскуелиту у бившој Југославији Албанија би могла да да конструк-тиван допринос решавању кризе на Балкану.

270

ДОДАТАК

Хронологија

200. пре н.е. - 600 н.е. Праалбански период.600 — друга пол. 11. века Раноалбански период.1078. Прво помињање Албанаца.1081—1085. Нормани освајају Албанију.1208—1216. Деметриос, арбанонски владар.1272. Карло Анжујски прогласио Regnum Albaniae.1325. Почетак албанског усељавања у Грчку.1343—1355. Албанија под српском влашћу.1359—1388. Карло Топија као Princeps Albaniae.1385. 18. септембар: Битка код Савре.

Почетак турске владавине у Албанији.1392. Драч постаје венецијански.1396. Скадар постаје венецијански.1417. Валона, Канина и Берат постају турски.1431. Оснивање Албанског санџака.1432. Ђорђе Аријанит подиже устанак против Турака.1443-1468. Скендербегов устанак.1478. Кроја постаје турска.1479. Скадар постаје турски.

1555. Појављује сe Messale Бузукуа, као прва књига штампана на албанском језику.

1757—1775. Мехмед Бушатлија био скадарски паша; основао истоимену династију.

1778—1796. Kapa Махмуд-паша Скадарски, прогласио в л а д а в и н у делимично самосталном Албанијом.

1788—1822. Али-паша Тепедиленли, јаљински паша.1811—1831. Мустафа-паша Бушатлија, скадарски намесник

1839. 3. новембар: Хатишериф од Гилхане, почетак танзимата.

271

1848. У Напуљу излази L'Albanese d'Italia, прве албанскеновине.

1876. 2. јули: Срби и Црногорци објављују рат Турској.1877. 24. април: Руси улазе у рат.1878. 3. март: Санстефански мир; 10. јуни: формирање

Призренске лиге; 13. јуни: Берлински конгрес.1880—1881. Владавина Лиге у Косовском вилајету.1899-1900. Пећка лига.1908. Младотурска револуција; 14—22. новембар: конгрес

у Битољу.1909—1912. Албански устанци на Косову и у северној Албанији.1912. 8. октобар: почетак Првог балканског рата; 28. но-

вембар: проглашење албанске независности уВалони; 16. децембар: почетак Мировне конферен-ције у Лондону.

1913. 30. мај: мировни уговор у Лондону, крај Првогбалканског рата; 31. јули: одлука Лондонске конфе-ренције да Албанија постане независна кнежевина;1. новембар: принц Вилхелм Вид прихвата избор заалбанског кнеза.

1914. 7. март: Вид стиже у Драч; 17. мај: почетак мусли-манског устанка против Вида; 28. јули — 12. август:почетак Другог светског рата; 3. октобар: Есад-па-ша Топтани формира у Драчу привремену владу;30. октобар: Италијани заузимају Сасено; 26. де-цембар: Италијани заузимају Валону.

1915. 26. април: тајни Лондонски уговор између Италијеи сила Антанте, Италији се гарантују територијалнаосвајања у Албанији; 23. мај: Италија улази у ратна страни Антанте; у лето 1916. окупација остаткајужне Албаније; 2. јуни: почетак уласка Срба у Ал-банију; 11. јуни: Црногорци заузимају Скадар.

1916. Јануар—март: аустроугарске трупе окупирају север-ну и централну Албанију; октобар: француске трупеокупирају Корчу; 10. децембар: аутономна областКорче.

1917. 3. јуни: генерал Г. Фереро проглашава независностАлбаније под италијанским протекторатом

1918. 25. децембар: Конгрес у Драчу.1919. 18. јануар: почетак Мировне конференције у Пари-

зу; 29. јули: договор Титонија и Венизелоса o по-дели Албаније.

272

1920. 28—31. јануар: Конгрес у Љушњи; 15. мај: прото-кол у Капштици, Грчка се одриче Корче; 5. јуни:почетак битке за Валону; 13. јуни: убиство Есад--паше Топтанија у Паризу; 17. децембар: пријемАлбаније у Друштво народа.

1922. 2. децембар: формирање прве владе под АхмедомЗогуом; 8. децембар: Проширени статут изЉушње.

1923. Новембар—децембар: парламентарни избори, побе-да Зогуа.

1924. 23. фебруар: атентат на Зогуа; 20. април: атентатна Авнија Рустемија; мај—јун: „Демократска рево-луција"; 16. јун: формирање владе Фан Нолија; 24.децембар: Зогуов улазак у Тирану.

1925. 6. Јануар: формирање друге Зогуове владе; 21. ја-нуар: проглашење републике; 31. јануар: Зогу пред-седник државе; 7. март: нови албански Устав.

1926. 27. новембар: Први пакт из Тиране.1927. 22. новембар: Други пакт из Тиране.1928. 1. септембар: Зогу — крал> Албанаца.1930. 13. април: закон o аграрној реформи.1934. 23. јун: „посета" италијанске флоте Драчу.1936. 19. март: потписиваше дванаест економских и фи-

нансијских споразума, као и једног тајног војногспоразума, са Италијом.

1938. 27. април: Зогуово венчање са мађарском грофи-цом Жералдином Апоњи.

1939. 7. април: почетак италијанске окупације Албаније;12. април: Уставотворна народна скупштина у Тира-ни доноси одлуку o персоналној унији са Италијом.

1940. 28. октобар: Италијани нападају Грчку из Албаније.1941. 6. април: напад Немаца на Југославију и Грчку; 12.

август: Италијани уједињују своје окупационе обла-сти на Косову, у Македонији и делу Црне Горе саАлбанијом и настаје „Велика Албанија"; 8. новем-бар: оснивање Комунистичке партије Албаније.

1942. 16. септембар: конференција у Пези, оснивање На-родног ослободилачког фронта (и његова Прваконференција); новембар: оснивање Националногфронта.

1943. 17—22. март: Прва земаљска конференција КПА уЛабинотију; 1—3. август: комунистичке и национа-

273

листичке групе покрета отпора постижу у Мукјидоговор о сарадњи; 8. септембар: капитулацијаИталије, немачке трупе окупирају Албанију; 16. ок-тобар: Народна скупштина у Тирани враћа на сна-гу Устав из 1928. године; 5. новембар: влада Реџе-па Митровице, проглашење албанске неутралности;новембар: оснивање организације Legaliteti.

1944. 24—28. мај: Први антифашистички конгрес нацио-налног ослобођења у Перметију, оснивање Антифа-шистичког већа националног ослобођења; 2. окто-бар — 29. новембар: немачке трупе напуштајуАлбанију; 20—23. октобар: Други конгрес Антифа-шистичког већа народног ослобођења у Берату,формирање Демократске владе Албаније под Енве-ром Хоџом; 28. новембар: улазак Демократске вла-де у Тирану.

1945. 29. април: Југославија као прва земља дипломатскипризнаје Албанију; 10. новембар: дипломатски од-носи са Совјетском Савезом; 2. децембар: избориза уставотворну скупштину.

1946. 11. јануар: проглашење Народне Републике Алба-није; 23. јун — 2. јул: Хоџа у државној посети Бео-граду; 9. јул: Пакт о пријатељству и сарадњи са Ју-гославијом; 22. октобар: „инцидент у Крфскомканалу"; 27. новембар: уговор о усаглашавању еко-номских планова и валуте, као и царинској унији саЈугославијом.

1947. 10. фебруар: мировни уговор са Италијом, враћањеострва Сасено и признавање независности Албаније.

1948. 28. јун: искључење Југославије из Информбироа; 29.јун: Албанија се солидарише са РезолуцијомИнформбироа; 8—22. новембар: Прва седница КПА,која мења назив у Радничка партија Албаније.

1949. 11. мај: почетак процеса против Кочи Дзодзеа; 12.новембар: Југославија раскида Пакт о пријатељствуи сарадњи.

1950. 11. октобар: Југославија прекида дипломатске одно-се са Албанијом.

1953. 5. март: Стаљинова смрт; 22. децембар: поновно ус-постављање дипломатских односа са Југославијом.

1954. 20. јул: Хоџа предаје место премијера Ахмеду Шехуу.1955. 14. мај: Албанија као један од оснивача Варшавског

274

пакта; 14. децембар: пријем у УН.1959. 25. мај — 4. јун: Хрушчов у државној посети Албанији.1960. 10. новембар — 1. децембар: конференција 81 кому-

нистичке и радничке партије у Москви. Хоџа у свомговору 16. новембра осуђује политику Хрушчова.

1961. 2. фебруар: економски, кредитни и трговачки спо-разуми са Кином; 9. април: смрт краља Зогуа; 3.децембар: СовЈетски Савез прекида дипломатскеодносе са Албанијом.

1964. 10-17. јануар: посета кинеског премијера Чоу Ен-лаја Албанији.

1967. 6. фебруар: почетак кампање против верских заједница.1968. 13. септембар: иступаље из Варшавског пакта.1971. 6. мај: дипломатски односи са Грчком.1972. 20—25. новембар: конгрес у Тирани намењен пра-

вопису објављује као норматив Јединствени албан-ски књижевни језик.

1976. 28. децембар: нови Устав Социјалистичке НароднеРепублике Албаније.

1978. 7. јул: Кина обуставља економску и војну помоћ.1981. 11. март: почетак немира у Приштини, који ће се

убрзо проширити на цело Косово и Македонију;18. децембар: „самоубиство" Мехмеда Шехуа.

1984. 18—20. август: „приватна" посета баварског преми-јера Ф.-Ј. Штрауса Албанији (поновиће се 1986. и1987. године).

1985. 11. април: смрт Енвера Хоџе; 13. април: РамизАлија као Хоџин наследник на челу партије.

1987. 2. октобар: дипломатски односи са Савезном Репу-бликом Немачком .

1990. 9. мај: поновно успостављање верских слобода;2~3. јул: демонстрације у Тирани, опсада амбасадазападних земаља; 31. јул: поновно успоставлљањедипломатских односа са СОВЈСТСКИМ Савезом; 7.децембар: почетак студентских немира у Тирани;17. децембар: дозвола рада независних партија.

1991. 15. март: дипломатски односи са САД-ом; 31.март: први слободни избори; 30. април: избор Али-је за председника Републике Албаније; 16. мај — 3.јун: генерални штрајк; 29. мај: дипломатски односиса Великом Британијом; 11. јун: Влада стабилностиземље; 19. јун: чланство у КЕБС-у; 7. септембар:

275

дипломатски односи са Ватиканом.1992. 22—29. март: нови парламентарни избори; 3. април:

оставка председника Алије; 9. април: Сали Беришапредседник државе; 12. април: влада АлександераМексе; 6. јуни: пријем у Савет НАТО-а.

1993. 8—27. јануар: процес против Неџмије Хоџе; 25.април: Папа Јован Павле Други у посети Албанији;26. децембар: дипломатски односи са Албанијом.

1994. 21. мај — 2. јул: процес против Рамиза Алије.

Биографије

Али-паша Тепелена (Тепедиленли)Јањински паша (око 1744. Тепелена — 5. 2. 1822. Јањина).

Пореклом из турске породице досељене из Мале Азије. Али-пашаТепелена обављао је разне дужности у Управи, све док 1788. нијеуспео да освоји Јањину. У периоду након тога проширио је свој ути-цај на целу јужну и централну Албанију, Тесалију и Епир. У својојобласти владао је као аутономни кнез, имао своју војску и одржаваоодносе са Русијом, Британијом и Француском. Нзегов крајњи циљје изгледа било успостављање самосталне владавине у Албанији иЕпиру. Његови односи са османском владом били су увек затегну-ти, али му је успевало да избегне дефинитиван раскид. Када га јесултан Махмуд II 1820. године сменио са свих функција и на његапослао војску, он се повезао са грчким побуњеницима, али то нијемогло да спречи његову насилну смрт. Али-паша Тепелена сматрасе и међу Албанцима и међу Грцима зачетником националне неза-висности. Kao Лав од Јањине доживео је европску славу. Његовубиографију Алберт Лорцинг искористио је за своју прву оперу(Али-паша Јањински, 1824).

Алија, РамизПоследњи комунистички председник државе у Албанији

(18. 10. 1925. Скадар). Пореклом из породице досељеника са Косо-ва, он је 1939/1940. био члан фашистичке омладинске организације,али се потом прикључио КПА, чији је члан постао 1943. године.Kao политички комесар учествовао је у партизанском покрету, 1949.године постао генерални секретар Савеза албанске антифашистичкеомладине, 1948. члан ВК и 1961. члан Политбироа РПА. Kaoпредседник Парламента од 1982. до 1991. био је номинални пред-седник Социјалистичке Народне Републике Албаније, a након смрти

276

Енвера Хоџе преузима његово место генералног секретара РПА.Од 30. 4. 1991. па до оставке 3. 4. 1992. био је председник Репу-блике Албаније. У процесу који је током 1994. вођен против њега(када је осуђен на казну од осам година затвора) изјавио је да се нипо једној тачки оптужнице не осећа кривим.

АријанитиКорени ове албанске властелинске породице са поседима

у централној и јужној Албанији сежу у 13. век.Најпознатији представник био је Ђорђе Аријанит (око

1400 — 1463, вероватно у Драчу), под чијим је вођством почео ал-бански отпор турским освајачима. Нанео је поразе турској војсци1433, 1434, 1438/1439. и важио је чак и у иностранству за душуалбанске ослободилачке борбе. Био је под заштитом папства, на-пуљског краља, па чак и цара. После 1443. његову славу засенилаје слава коју је стекао његов зет Скендербег. (Скендербег се оже-нио Андроником, љеговом ћерком.) Умро је негде на млетачкојдржавној територији, у чину капетана и са почасном платом. Одњегових синова каријеру је као војник и дипломата направио Кон-стантин (око 1456. Драч — 8. 5. 1530. Монтефјоре) и то најпре уВатикану, потом у грофовији Монферат и на крају на двору цараМаксимилијана I. Био је умешан и у пројекте за ратовање противТурака. Породица је по мушкој линији угашена 1551. године.

Балше (Балшићи)Властелинска породица вероватно српског порекла, у пе-

риоду од 1360. до 1421. владала Црном Гором и великим деломАлбаније. Балша I (умро 1367), Ђурађ (умро 1378), Балша II(умро 1385), Ђурађ II Страцимировић (умро 1403), који је навласти наследио свог стрица Балшу II, поседовао је још самообалски појас између Улциња и Скадра. Он се 1386. године ста-вио под врховну власт српског кнеза Аазара, чијом је ћерком Је-леном био ожењен. У турско заробљеништво пао је 1392. године,морао је Турцима да преда Скадар, потом га је поново освојио1395, да би га годину дана касније заједно са Дривастом предаоВенецијанцима. Балша III (умро 28. 4. 1421) у Млечанима је ви-део свог главног непријатеља, повезао се са Турцима и уз њиховуподршку 1405. поново освојио Скадар. Мировним уговором скло-пљеним са Венецијом 1412. морао је дефинитивно да се одрекнеСкадра. Задржао је само још Улцињ, Бар и Будву. Умро је безмушких потомака, на двору српског деспота Стефана Аазаревића,који га је и наследио.

277

Барлети, МаринДуховник и историчар (око 1450. Скадар - око 1512. Ри-

м). O животу овог јединог албанског историчара познато је врломало. Преживео је другу турску опсаду свог родног града Скадра и1479. отишао у Италију, где се бавио историјским студијама. У Ве-нецији се 1504. појавио његов извештај o опсади Скадра De obsidi-опе Scodrensi. Његово најпознатије дело је биографија албанскогнационалног јунака Скендербега: Historia de vita et gestis Skander-begi Epirotarum princepis, штампана између 1506. и 1510. године уРиму. Ова књига, преведена на готово све европске језике и јошима нових издања, остала је до данас основа за истраживања oСкендербегу. На њој је изграђен и култ Скендербега, који је оди-грао велику улогу у формирању националне свести Албанаца. По-следње Барлетијево дело била је збирка o животу папа и цареваCompendium vitarum Summorum Pontificium usque ad Marcellum IIImperatorumque Romanorum... од које je сачувано само друго изда-ње из 1555. године.

Бушатлија, Kapa Махмуд-пашаОсмански намесник Скадра (1749. Скадар — 22. 9. 1796.

на Морачи, Црна Гора), син Мехмед-паше Плакуа. Његову поли-тику оријентисану ка самосталности наставили су његов брат Ибра-хим-паша (1796-1809, намесник Скадра) и син Мустафа-паша(1815-1831, намесник Скадра).

Дода, Пренк БибПлеменски вођа и политичар (око 1858. Ороши — 1920.

Брегумати), детињство и младост провео у Истанбулу. Враћа сеМирдитама и преузима наследно место вође племена. Маштао je oтоме да преузме „Скендербегово наслеђе" и створи независну се-верноалбанску кнежевину која би постала албански Пијемонт. Затоје још 1876. ступио у везу са Црном Гором и започео устанак којису Турци угасили 1877. године. У годинама Призренске лиге Мир-дите и Дода имали су важну улогу у борби против предаје терито-рија. Дода је ухапшен 1881. и послат у изгнанство где је провео 17година. Повратак у домовину био му је дозвољен тек након младо-турске револуције 1908. године. Када је Албанија требало да по-стане кнежевина Дода се узалуд надао да ће бити предложен закандидата за престо. Према Виду је касније био лојалан и накраткоје преузео функцију министра спољних послова. У првој послерат-ној албанској влади на челу са Турхан-пашом Перметијем Дода јебио потпредседник владе.

278

Фишта, ЂорђеСвештеиик, писац и политичар (23. 10. 1871, Фишта, За-

дрима — 30. 12. 1960. Скадар). Свештеник је постао 1894. и при-мљен је у фрањевачки ред. Одлази за свештеника код Мирдита и1902. постаје вођа фрањевачке школе у Скадру, где је као наставнијезик уместо италијанског увео албански. Он је 1913. основао часо-пис Hylli i Drits (Јутарња звезда) који је убрзо постао водећа ал-банска културна периодика. За време Првог светског рата водио јечасопис финансиран из Аустрије Posta Shqypnis (Албанскапошта). У послератном периоду био је активан као посланик уПарламенту. Његово најважније дело je eп Lahuta e Malcis (Пла-нински људи) које су многи оценили као најважније дело албанскекњижевности. Фишта и његово дело су у комунистичкој Албанијибили непожељни.

Фрашери, АбдулПолитичар (1839. Фрашери - 11. 10. 1892. Истанбул).

Пореклом је из мале земљопоседничке породице. Најпре је радиокао трговац, да би 1877. ступио у државну службу и као посланик утурском парламенту заступао Јањину (где је његова породица пре-селена 1865. године). У Истанбулу је био члан руководства Цен-тралног комитета за одбрану права албанског народа. Учествовао је1878. у оснивању Призренске лиге и њене захтеве потом заступао ујужној Албанији. Kao вођа Јањинског комитета Лиге посебно се

; противио планираној предаји територија Грчкој. Са Мехмед АлиВрионијем обишао је европске престонице како би упознао великесиле са албанским захтевима, али без успеха. Творац је Програма oаутономији Албаније из 1880/1881, којим су проширени првобитнизахтеви Лиге. Био је један од организатора управе Лиге у Косов-ском вилајету 1881, a након њеног распада ухапшен и осуђен на до-животну робију. Султан га је помиловао 1875. године. Заједно сасврјом млађом браћом, Наимом и Самијем, Абдул Фрашери спадау главне пропагаторе албанског националног покрета у 19. веку.

Фрашери, МехдиПолитичар (28. 2. 1874. Фрашери - 25. 5. 1963. Рим).

Потиче из исте породице као и чувена браћа, али не у директномсродству са њима, Мехди је имао различите функције у турској упра-ви (између осталих и генерални гувернер Палестине и потпредседниквисоког комесара Египта). Након проглашења албанске независностибио је префект Берата и албански представник у међународној кон-тролној комисији за Албанију. После Првог светског рата, који је мо-

279

pao да проведе у егзилу, Мехди је био на више министарских позици-ја. Неко време заступао је Албанију у Друштву народа. Од 1935. до1936. био је премијер владе која je важила за више него либералну и —недовољно подржана од стране краља - пала је пред отпором конзер-вативних кругова. Под немачком окупацијом био је председник ново-основаног Намесничког већа. Побегао у Италију 1944. године.

Фрашери, МидхатПисац, публициста и политичар (25. 3. 1880. Јањина —

3. 10. 1949. Њујорк). Син Абдула Фрашерија. Младост провео уИстанбулу, a касније је радио у турској управи. Под псеудонимомЛумо Скендо и Мали Кокојка објављивао прилоге у албанскимновинама. Полички је заступао умерено конзервативну линију и усвом часопису Liria 1980/1909. залагао се за политику младоту-рака, због чега су га критиковали радикално настројени земљаци.Био је министар како у привременој влади из Валоне, тако и у пр-вим албанским послератним владама, a у периоду од 1922. до1926. године заступао своју земљу као амбасадор у САД-у и Грч-кој. Након тога повлачи се из политике и у Тирани води књижа-ру. Планирао је да у Тирани оснује албанолошки институт којем јехтео да стави на располагање своју богату приватну библиотеку.Политички значај поново је добио 1942. када је основао организа-цију народног покрета отпора Национални фронт која je једно вре-ме представљала озбиљну конкуренцију комунистичком народно-ослободилачком покрету. У егзилу у Америци покушава даорганизује емигранте који су га нешто пре његове смрти изабрализа председника Комитета „Слободна Албанија".

Фрашери, СамиПублициста и лексикограф (1850. Фрашери — 1904. Ис-

танбул). После завршетка гимназије у Јањини радио најпре у та-мошњој Управи вилајета. Од 1872. радио је у Истанбулу у држав-ној новинској дирекцији, 1874. постао главни уредник турскогдневника Sabah (Јушро), a 1877. часописа Tercman-i-Sark (Прево-дилаи, И с т о к а ) , објављујући у њима дневне коментаре политич-ких догађаја. Када је 1879. у Истанбулу основано Друштво заштампање књига на албанском Сами Фрашери је изабран за ње-говог председника. За њега се везује и „цариградски алфабет" ко-јим су штампане све књиге које су се појавиле у Софији и Букуре-шту у последњој четвртини 19. века. Већину својих дела (44 одукупно 57) Сами Фрашери написао је на турском. Ту спадају дра-ме, један роман, различити научнопопуларни списи, многобројни

280

речници, као и турска енциклопедија у шест томова, са детаљнообрађеном историјом и географијом Албаније. Од дела на албан-ском наЈпознатије је Албанија шта је било, шта ј е с т е u штаће бити. Ово дело се може означити као програмско дело албан-ског националног покрета, при чему су турски научници ипакоспорили Фрашерију ауторство.

Хан, Јохан Георг фонОснивач научног истраживања Албаније (11. 7. 1811.

Франкфурт на Мајни - 23. 9. 1869. Јена). Студирао права у Гисе-ну и Хајделбергу и од 1834. до 1843. радио у правној служби Грч-ког Краљевства. До 1847. је као повереник заступао пруски конзу-лат у Атини, потом преузео новоосновани аустријски вицеконзулату Јањини, да би 1851. постао аустријски конзул на острву Сира.Још за време боравка у Јањини Хан је научио албански. Пропуто-вао је АлбаниЈу више пута и сакупио материјал o албанској истори-ји, језику и фолклору, касније објављен у његовом најважнијем делуАлбанске с т у д и ј е (Јена 1854).

Хоџа, ЕнверПолитичар (16. 10. 1908. Ђирокастро - 11. 4. 1985. Ти-

рана). Син трговца, основну школу похађао у родном месту, a гим-назију у Корчи. O његовом детињству и младости нема поузданихподатака. Према њима, добио је албанску државну стипендију и1930/31. студирао природне науке у Монпељеу. Након тога одла-зи у Париз где je наводно писао чланке за лист L'Humanite, органКП-а, да би касније неко време био секретар албанског конзулатау Бриселу. У Албанију се враћа 1936. и у гимназијама у ТираниКорчи ради као наставник на замени. У Корчи се прикључио кому-нистичкој групи формираној још 1929. године. Одатле је послат уТирану са задатком да оформи комунистичку ћелију. Хоџа је једанод оснивача КП-а, након чега је изабран за члана привременогцентралног комитета. Преузима издавање партијског листа Zeri iPopullit чији се први број појавио 25. 8. 1942. године. Генералнисекретар партије постао је 1943. године, маја 1944. председник Ан-тифашистичког народноослободилачког комитета који је од октобра1944. вршио функцију привремене владе и главнокомандујућег „на-родноослободилачке армије". У прве четири послератне владе он јепоред функције премијера држао и ресор одбране, a неко време иресор спољних послова. Тек од 1954. имао је само страначке функ-ције. До eseje смрти (а од 1948. мање или више оспораван) обеле-жио је политику Албаније.

281

Коница, ФаикПублициста и политичар (15. 3. 1875. Коница, данас у

Грчкој - 15. 10. 1942. Бостон). Школовао се на језуитском колеџуу Скадру и у француској гимназији у Галати (Истанбул); студираоу Француској и САД-у. У периоду од 1897. до 1909. издавао је уБриселу, a потом и у Лондону, часопис Albania, Један од најзначај-нијих листова из доба националног препорода, који је објављивао иприлоге на француском. У САД се преселио 1910, уређивао Dielli(Сунце), часопис тамошњег албанског друштва Vatra и као делегатдруштва 1913. путовао је на Конференцију у Лондону, где је засту-пао албанске интересе. Председник друштва Vatra постаје 1921. године. Зогу га је 1926. именовао за албанског изасланика у Ва-шингтону, што је остао и након укидања Зогуовог краљевства. Kaoни САД, ни он није признавао персоналну унију из 1939, na je досвоје смрти остао изасланик самосталног албанског краљевства.

Круја, Мустафа (Мустафа Мерлика)Политичар (15. 3. 1887. Кроја — 27. 12. 1958. Нијагарини

Водопади). Похађао је високу управну школу у Истанбулу где је1910. стекао диплому за област политике и друштвених наука. Уче-ствовао је у устанку из 1912. године и био један од потписника про-глашења албанске независности 28. 11. 1912. године. За време .устанка против Вида он је био Један од малобројних који су подржа-вали кнеза. Први светски рат провео je у Италији, a након тога за-ступао проиталијанску оријентацију. За посланика у Парламентуизабран је 1921. године и прикључио се „Светој унији". Након тога,1924. године, подржао је „демократску револуцију", a после Зогуо-вог преузимања власти побегао у Италију. У Албанију се вратио1939. и именован је за италијанског сенатора, a 1940. за председни-ка исте године основаног Институт за албанске студије у Тирани.Од 3. 12. 1941. до 10. 1. 1943. Мустафа Круја је био албански пре-мијер. Након што су комунисти преузели власт он поново одлази уИталију.

Митровица, РеџепПолитичар (1887. Митровица — 21. 5. 1967. Истанбул).

Пореклом је из косовске породице великопоседника. Учествовао јеу проглашењу албанске независности 1912. као представник Пећи.У периоду од 1921. до 1923. био je министар просвете. У јесен1926. био је умешан у заверу против Зогуа, али га је овај већ 1927.помиловао. Организацији Национални фронт приступио је 1942.године. Након капитулације Италије Митровица је постао вођа

282

Друге призренске лиге и залагао се за етничку Албанију. Од но-вембра 1943. до јуна 1944. био је албански премијер, a пo завршет-ку рата вођа албанске емиграције у Турској.

Музаки (и Musachi)Властелинска породица (13—16. век). Музаки су на врхун-

цу Cвoje моћи поред града Берата у свом поседу имали велику равни-цу, по њима названу Музаки, a контролисали су ушће реке Шкумбеи долине река Деволи, Вљоса и Осуми. Kao и већина других албан-ских властелинских породица и Музаки се први пут појављују у кон-тексту формирања Regnum Albaniae Карла Анжујског из 1272. годи-не. Андреаса I Анжујци су 1319. именовали за маршала Албаније.Андреас II је већ имао титулу деспота, a 1372. je од Србије осваја-њем преузео Касторију. Теодор II је 1389. учествовао у боју на Ко-сову пољу. Део породице je примио ислам, док је други део учество-вао у Скендербеговом устанку. Последњег деспота из куће Музаки,Јована (Ђона), развластили су Турци 1476. и он бежи у Италију гдеје 1510. написао Historia e genealogia della сasa Musachia.

Ноли, Фан (Теофан) СтилијанПравославни епископ, политичар и писац (6. 1. 1882.

Ибрик Тепе код Једрена — 13. 3. 1965. Форт Лодердејл, Флорида).Похађао грчку основну школу и грчку гимназију у Једрену, потомборавио у Атини и Египту где се до 1906. године и одласка у САДбавио разним пригодним пословима. У САД-у оснива друштво Besa--Besen (Заклетва). Бруклински ђакон постао је 9. 2. 1908. a свеште-ник града Њујорка 8. 3. 1908. и у том звању 22. 3. 1908. одржаопрву црквену службу на албанском језику, чиме je поставио темељ застварање аутокефалне Албанске православне цркве. Један је одоснивача паналбанске федерације Vatra (Огњиште), која је ускороодиграла одређену улогу у утемељењу политичке независности Алба-није. За председника федерације Vatra изабран је 1917, a 27. 7. 1919.постао епископ Албанске православне цркве у САД-у. При том севише бавио политиком него црквеном службом: 1920. је био вођа ал-банске делегациЈе у Женеви, где се залагао за приЈем Албаније уДруштво народа. Kao представник организације Vatra ушао је у ал-бански парламент и 1922. постао министар сполних послова. Пред-водио је опозицију против Зогуа 1924. и шест месеци био премијер.Након неуспеха „демократске револуције" Ноли је боравио у разнимевропским земљама и учествовао на међународним прокомунистич-ким конгресима. У САД се враћа 1945. где поново преузима епи-скопску службу и на Универзитету у Бостону предаје историју. По-

283

сле 1945. године узалуд је покушавао да утиче на америчку владу дапризна Народну Републику Албанију. Ноли је аутор драма, песама,различитих историјских дела (међу њима и Скендербегове биографи-је), као и књига o Бетовену и Француској револуцији. Окушао се икао композитор. Ноли, који је био убеђен у свој мисионарски значајза албански народ, спада свакако у најконтроверзније, али и најинте-ресантније личности новије албанске историје.

Приштина, ХасанПолитичар (1873. Вучитрн, Косово — 14. 8. 1933. Солун).

Похађао француску гимназију у Солуну, потом и високу управнушколу у Истанбулу. Приштина је најпре подржавао младотурке и1908. био изабран у турски парламент, али је већ на новим избори-ма 1912. изгубио мандат. Активно је учествовао у устанку Албанацана Косову који је избио исте године. Приштина је био тај који јеформулисао албанске захтеве за аутономијом, поднете турској владиавгуста 1912. („Четрнаест тачака Хасана Приштине"). За времеВидове владавине био је министар поште. Током Првог светскограта организовао је добровољачке одреде који су се борили на стра-ни Аустрије. Након доласка српских снага на Косово 1918. годинеПриштина је заједно са Бајрамом Цуријем емигрирао у Беч, па по-том у Рим где је дошао у контакт са македонским, хрватским и цр-ногорским емигрантима који су као и он били противници нове ју-жнословенске државе. У Албанију се враћа 1919. и постаје посланику Парламенту, a од 7. до 12. 1921. био је председник владе. Премановој водећој фигури у Албанији Зогуу он је, као и већинаАлбанаца са Косова, гајио дубоко непријатељство. Обојица су сетрудила да један другом одузму власт. На крају је Зогуова рука би-ла „дужа" — Приштину је у Солуну убио један од његових агената.Тако су косовски иредентисти, организовани у „Комитет за нацио-налну одбрану Косова", изгубили свог најмаркантнијег вођу.

Рустеми, АвниРеволуционар и политичар (26. 9. 1895. Либохова — 22.

4. 1924. Тирана). Похађао гимназије у Јањини и Истанбулу, у пе-риоду 1912/1913. Педагошки институт у Женеви, a 1919. колеџСв. Деметрио Короне у Калабрији, али нигде није стигао до ди-пломе. Пажњу албанске и европске јавности изазвао је убиствомЕсад-паше Топтанија, које је починио 13. 6. 1920. у Паризу, причему га је француски суд ослободио. При повратку у Албанију биоје дочекан као национални херој. Била су му отворена сва врата уполитички живот земље. Априла 1921. основао је удружење Atdheu

284

(Домовина) и, када је оно 1922. забрањено, друштво Bashimi(Унија), као заједнички покрет опозиционих снага. Атентат на Ру-стемија изведен је 20. 4. 1924. и он је два дана касније подлегаоповредама. Његова сахрана у Валони 30. 4. 1924. претворила се удемонстрације против режима, као најава „демократске револуције"која је на власт довела Фан Нолија.

Шеху, МехмедПолитичар (10. 1. 1913. Чаруш, Малокастра -18. 12. 1981.

Тирана). Похађао америчку стручну школу у Тирани где је дипло-мирао 1932, потом добио стипендију за војну академију у Напуљукоју је већ после неколико месеци морао да напусти због активностиу оквиру комунистичког покрета. Kao борац Дванаесте интернацио-налне бригаде учествовао је у Шпанском граћанском рату, постаочлан КП Шпаније. У Француску је био интерниран 1939. године.Прикључио се италијанској КП. У Албанију се вратио 1942. и при-дружио комунистичком партизанском покрету. Након конфликта саИнформбироом постао министар унутрашњих послова и други човекалбанског партијског и државног апарата. Премијер је био од 1954.до 1981. године. После његовог наводног самоубиства Хоџа га је оп-тужио да је био вишеструки агент свих тајних служби које су задава-ле муке албанском партијском вођи.

Скендербег (заправо Ђорђе / Ђурађ / Кастриота)Војсковођа и национални херој (1405—17. 1. 1468. Љеш).

Опширније у поглављу „Албанци под турском влашћу".

ТопијеВластелинска породица (13—15. век). Прво помињање

1274. године. Породица је најпре господарила облашћу Мати. КарлоТопија (умро 1388) прозвао се због свог наводног анжујског пореклаprimus de domo Francie и Princeps Albaniae. Град Драч освојио je1368. и тиме дошао у сукоб са Млечанима, који су му иначе још1366. обезбедили венецијанско грађанско право. Његов шурак Бал-ша II одузео му је Драч 1385, због чега је затражио помоћ од Тура-ка. Уз њихову помоћ потукао је 18. 9. 1385. Балшу II код Савре ипоново ушао у град. Његов син Ђорђе је, не могавши да одбраниград од Турака, Драч предао Млечанима.

Топтани, Есад-пашаПолитичар (1862. Тирана - 13. 6. 1920. Париз). При-

падник добростојеће албанске земљопоседничке породице, поре-

285

клом из рода Топија. Младотурцима се прикључио 1908. и постаопосланик у Парламенту. Спорна је његова улога за време Првогбалканског рата — на терет му се, између осталог, ставља убиствокоманданта Скадра Хасан Риза-паше. Октобра 1913. оформио јетрећу владу централне Албаније у Драчу и фебруара 1914. предво-дио делегацију која је понудила круну принцу Виду. Међутим, из-међу њега и Вида убрзо долази до борбе за превласт, која је маја1914. године завршена Топтанијевим прогонством из Албаније. Изсвог егзила у Риму он je одржавао тесне везе са српском и црно-горском владом. Након избијања Првог светског рата Топтани од-лази у Србију и уз српску помоћ се октобра 1914. враћа у Драч.После окупације северне и централне Албаније од стране аустро-угарских трупа, Топтани одлази у Француску, a одатле у Лондонгде се издавао за албанског представника и припремао свој повра-так у земљу, али је убијен 1920. у Паризу. Сахрањен је на српскомвојном гробљу у Паризу.

Вљора, Исмаил Кемал-бегПолитичар (16. 1. 1844. Валона - 24. 1. 1919. Перуђа).

Похађао Зосимеа гимназију у Јањини, радио у турском министар-ству спољних послова, потом у регионалној управи у Тесалији, Бу-гарској и Малој Азији; упоредо се бавио и трговачким пословима.Од 1900. године боравио у иностранству, jep je као присталицасмењеног и убијеног турског реформског политичара Мидхат-пашестраховао од прогона. Тек после младотурске револуције он се вра-ћа у Турску и бива изабран за бератског посланика у Парламентугде је припадао опозицији. Учествовао је у старотурском пучу из1909. године. Основао је Либералну (Ahror) — партију која се зала-гала за децентрализацију Османског царства. По избијању Првогбалканског рата одлази у Беч где је са владом водио разговоре oбудућности Албаније. У Драч је отпутовао 19. 11. 1912. једнимаустроугарским ратним бродом, a одатле у Валону где је председа-вао Народном скупштином која је 28. 11. прогласила независностАлбаније. Исмаил Кемал-бег је преузео вођење привремене владеи тако постао први албански премијер. Повукао се под притискомвеликих сила и отишао у егзил у Ницу где je диктирао своје мемоаре једном Енглезу.

Вид, Вилхелм (принц)Албански кнез (26. 3. 1876. Нојвид - 18. 4. 1945. Пре-

деал, Румунија). Када је немачком протестантском коњичком капе-тану Виду велике силе октобра 1913. понудиле албанску круну, он

286

је у том тренутку o народу којим је требало да влада знао врло ма-ло. Након дугог премишљања прихватио је понуду и у своје новослужбено седиште Драч стигао 7. 3. 1914. Задаци који који су га укнежевини чекали били би готово нерешиви и за неког искусногдржавника КОЈИ је добро познавао балканске прилике. Ту су билесецесионистичке тенденције у јужној Албанији подстицане од стра-не Грчке, сујета Есад-паше Топтанија који је и сам желео да поста-не кнез, муслимански устанак у централној Албанији и коначно из-бијање Првог светског рата, које је имало за последицу изостанакфинансијске и војне подршке из иностранства. Вид 3. 9. 1914. по-ново напушта Албанију, без абдицирања. Надао се да ће по окон-чању борби моћи поново да се врати, за шта као активни учесник урату после слома сила Осовине није више имао никакве шансе.

Дзодзе, КочиПолитичар (1917. Корча - 11. 6. 1949. Тирана). Био је

сигурно једини прави пролетер у комунистичкој руководећој елити.Kao и Хоџа припадао је Корчанској групи и био један од оснивачаКП Албаније, у чијем је Централном комитету и Политбироу биочлан до 1948. године. Секретар ЦК био је од 1943. до 1948, пот-председник владе у периоду од 1946. до 1948, a у исто време и ми-нистар унутрашњих послова и председавајући државне контролнекомисије. Уз подршку Југославије Дзодзе је претио да постане нај-моћнији човек партијског и државног апарата Албаније, па тиме иопасност за Хоџине лидерске амбиције. Након конфликта са Ин-формбироом то му је постала и зла коб: и поред самокритике осу-ђен је на смрт и погубљен као државни непријатељ.

Зогу, АхмедПолитичар (8. 10. 1895. Бургајет, Мати - 9. 4. 1961. Су-

реснес). Школовао се у Истанбулу, a за време Првог светског ратакомандовао једном албанском добровољачком формацијом која себорила на страни Аустроугарске. Учествовао је на Конгресу уЉушњи 1920, затим од 1920. до 1922. био најпре министар уну-трашњих послова, a потом министар војске. Крајем 1922. формираоје владу која се ослањала на конзервативне снаге и била на властидо фебруара 1924. године. После победе „демократске револуције"побегао је у Југославију, где је уз дозволу власти оформио доброво-љачки корпус са којим је ушао у Албанију и 24. 12. 1924. без борбезаузео Тирану. Нови кабинет формирао је 15. 1. 1925. године. Tajкабинет прогласио је Републику Албанију, са њим као председни-ком државе. Иако је на власт враћен уз југословенску помоћ, он се

287

све више ослањао на Италију сa којом су потписани трговински иекономски споразуми, Уговор o пријатељству (Први пакт из Тира-не) 27. 11. 1926. године и Споразум o помоћи (Други пакт из Ти-ране) 22. 11. 1927. године. Уговори су били потврда италијанског defacto протектората над Албанијом. Уз италијанску подршку Зогу је1. 9. 1928. проглашен краљем Албанаца. У периоду иза тога он јепокушао да смањи италијански утицај и чак избегао формираље ца-ринске уније, али није могао да земљу ослободи финансијске зави-сности од Италије. Када су Италијани 7. 4. 1939. у Драчу почелиискрцавање својих трупа, Зогу бежи у Грчку. Период у егзилу про-вео је у Британији, Египту и Француској. Његов син Лека (рођен5. 4. 1939) тражио је право на албански престо.

Градови од историјског значаја

Аполонија (Apollonia)Антички град, остаци у околини места Појани, западно од

Фиерија. Основали су га 588. године пре н.е. досељеници из Корин-та и Керкире (Крфа). Град је 260. године пре н.е. склопио савез саРимом и ставио се 229. године пре н. е. под римску заштиту. Деоримске провинције Македоније постао је 148. године пре н.е. У Рим-ском грађанском рату Аполонија се 47. године пре н.е. ставила настрану Цезара. Имала је стратешки значај као полазна тачка јужногогранка пута Via Egnatia и у 5. веку постала седиште бискупије. Про-мена тока реке Вљосе и засипање луке песком значили су и крајАполоније. Град је напуштен у 6. веку. Антички назив живео је дал>еу манастиру Παναγια της 'Απολλονιας и насељу Полина, које сеформирало око манастира. У периоду од 11. до 13. века ово насељебило је поприште борби између Византинаца, Нормана и Срба; по-следњи пут помиње се 1297. као посед албанске властелинске поро-дице Матаранга. Од само делимично ископаних пространих антич-ких градских објеката сачувани су остаци зидина, градске куће,одеона, позоришта, нимфеја, многих светилишта и приватних кућа.Од античких грађевинских материјала саграђен је крајем 11. и почет-ком 12. века манастир Богородице који се убраја у најзнаменитијезидане споменике Албаније. Од значаја су пре свега фреске у мана-стирској цркви и трпезарији, значајне у раном палеолошком стилу.

БератГрад у централној Албанији. Настао на зидинама антич-

ког града Антипатреје, основаног у 4—3. веку пре н.е. и од њега су

288

сачувани само малобројни остаци. Берат је изграђен за време вла-давине цара Теодосија II (408—450) и добио је име Пулхериопо-лис. Постао је и бискупско седиште. У 9. веку освојили су га Буга-ри (Белград), a већ 1042. дошао је у руке Византијаца. После тогаосвајачи су се више пута мењали: од 1082. до 1085. држали су гаНормани, па потом поново Византијци; 1272. припао је творевиниКарла Анжујског названој Regnum Albaniae, a потом су га 1342.освојили Срби, да би након тога дошао у посед породице Музаки и1417. коначно постао турски. Скендербег је 1455. узалуд покуша-вао да преузме град.

Из старог века сачувани су остаци градских зидина, из ви-зантијског времена делови градске тврђаве, цркве Св. Тројства иСв. Михаила: из времена Турака су цркве Св. Марије (са музејомОнуфри), црква Св. Николе, Св. Константина и Јелене, црквеЕвангелисмос и Деметриос, мост на реци Осум, читав низ џамија -Султанова џамија (Khamia Mbretit), Оловна џамија (Xhamia ePlum-bii), Девичанска џамија (Xhamia e Beqar), џамија Ибрахим-пашеВљоре и једна дервишка текија.

Читав стари град је град—музеј.

Бутринт (Buthroton, Buthrotum)Антички град на основу предања које преноси Вергилије a

који су основале избеглице из Троје. Међутим, археолошке иско-пине указују на 7. односно 6. век пре н.е. као време оснивања.Град је у 4. и 3. веку пре н.е. достигао извесно благостање. За вре-ме Цезара и Августа у њему је била стационирана флота. Kao би-скупија Бутринт се први пут помиње 451. године. Иако мали град,Бутринт је и у средњем веку имао известан значај: у 10. веку заосвајање од стране Бугара, од 1081. до 1084. служио је као упори-ште Норманима, од 1273. до 1366. био у рукама Анжујаца и од1386. до 1797. коначно венецијански. Млетачка одбрамбена по-стројења користио је само још Али-паша Јањински. Из старог векасачуване су градске зидине са капијама, остаци неког храма и купа-тила, a из рановизантијског периода базилика (из 6. века) и бапти-стеријум са потпуно очуваним подним мозаиком.

Драч (Durres, Dyrrhahcium)Најзначајнија албанска лука. Основали су га досељеници

са Коринта и Керкире (Крфа) око 627. године пре н.е. Град јенајпре добио назив Епидамнос и био је увучен у Пелопонески рат(од 431. до 404. пре н.е). За време војних сукоба између Илира иРимљана Драч се 229. године пре н.е. ставио под римску заштиту

289

и као полазна тачка пута Via Egnatia добио трговачко — политичкии војни значај. Римљани су му променили име у Дирахијум. Послу-жио је као поприште поморске битке између Цезара и Помпеја 48.године пре н.е. У време власти цара Августа био је насељен ветера-нима и добио статус колоније са римским грађанским правом. У 4.веку био је главни град нове провинције Нови Епир и бискупскоседиште. Од 1082. до 1085. у поседу Нормана, од 1205. до 1214. упоседу Венеције, потом деспота епирског и од 1272. до 1368. глав-ни град анжујског албанског краљевства. Једно кратко време при-падао је Балшићима и Топијама, потом од 1392. па све до 1501.поново Млечанима. Под Видом је био престоница Кнежевине Ал-баније. Од зиданих споменика из доба антике Драч поседује град-ске зидине и амфитеатар; из византијског доба ту су капела и ам-фитеатри са зидним мозаиком, остаци велике базилике изранохришћанског периода са подним мозаицима у Аропају, a извремена Турака тврђава и џамија Бајазита II.

ЕлбасанГрад у централној Албанији, саграђен на месту на ком су у

4. веку Римлани основали Castrums Campa, чије су зидине делимич-но сачуване и до данас. Град је у 5. веку постао бискупско седиште,a 478. године разорили су га Источни Готи; поново је подигнут увреме цара Јустинијана (527—565, али је крајем 6. века поново уни-штен, вероватно у оквиру продора Словена и тако био изгубљен сведок султан Мехмед II 1466. године није наредио да се тамо подигнеутврђење које је добило име Елбасан (од Il-Basan, „утврђени дво-рац"). Елбасан је одиграо важну улогу у албанском националномпокрету. Било је иницијатива да се дијалект из тог краја прогласидржавним језиком, јер је био негде између гегијског и тоскијског.Сви сазидани споменици у граду потичу из времена Турака: тврђа-ва (на античким темелима), Султанова џамија (Xamija e Mbretii),Назир-џамија (a остале џамије, од којих је 1930. остала још триде-сет једна, биле су жртве албанске „културне револуције"), купатилои Богородичина црква из 19. века (са резбареним дрвеним иконо-стасом).

Ђирокастро (Gjirokastra, Argyrokastron)„Град—музеј" у јужној Албанији. Први пут се помиње

1336. године; од 1373. је у поседу албанске властелинске породицеЗенебиши. Турци га освајају 1419. године. Али-паша Јањинскиулази у град 1847. Ђирокастро је један од центара из којих је кре-нуо отпор према реформама из времена танзимата и родно место

290

фраишарских вођа Баја и Черчиза Топулија, Енвера Хоџе, као иИсмаила Кадареа који је романом Хроника у камену (Kronik ngur) свом родном граду оставио јединствен споменик.

Сви зидани споменици потичу из времена Турака: тврђа-ва (изградио jy je Али-паша), Базар-џамија, текијска џамија, бек-ташка текија, разни мостови и карактеристичне куће за становање.

Корча (Коrса)Прву насеобину овог имена која се први пут помиње

1280. године разрушиле су 1440. трупе Мурата II. Оснивач дана-шњег града Корче био је Илијаз-бег, наводно син православногсвештеника из села у околини касније Корче, који је на сулатановдвор дошао као талац, каријеру изградио у јаничарским одредима,учествовао у освајању Цариграда 1453. године, био именован засултановог коњушара и коначно у домовини добио феудални посед.Дао је да се 1496. подигне џамија која по њему носи име Мирахорџамија и поред које је и сахрањен. Џамија је постала језгро градаКорче који је у 17. и 18. веку постао значајан трговачки центар. Удругој половини 19. и почетком 20. века Корча доживљава извеснипроцват и то захваљујући повратку грађанског слоја који се у ино-странству (Румунији, Египту, али у највећој мери у САД) обога-тио. У Корчи је живело грађанство развијене националне свести иоријентисано ка западној Европи, што је долазило до изражаја и устилу градње приватних кућа. У Корчи је 1887. отворена првашкола са наставом на албанском. За време балканских ратова градје био под окупацијом грчких трупа. За време Првог светског ратау њој је под француским патронатом настала Аутономна областКорче. Изузев Мирахор-џамије, сви споменици у Корчи порекломсу из 19. века: базар са коначиштима, који је под заштитом државе,Музеј средњовековне (у Албанији се под тим мисли и на времеТурака) албанске уметности (Muzeu i artit mesjetar shqiptar). Музеј jeсмештен уз зидине некадашље православне цркве. Ту је још и Му-зеј националног образовања (Muzeu i arsimit kombetar), у кући у KO-JOJ се у периоду од 1887. до 1904. налазила прва албанска школа.

Кроја (Kruja)Ha основу некрополе ископане 1956. сматра се да је на

месту данашње Кроје већ у 7. и 8. веку постојала насеобина. Кројасе 879. године помиње као драчка бискупија Suffragan. У 12. и 13.веку припадала је Арбанону, потом анжујској творевини Regnum Al-baniae. Срби je освајају 1343, потом je била под влашћу Балшића иТопија. Почетком 15. века долази у посед Кастриота који су од

291

1410. године султанови вазали. Највећи историјски значај Кроја једобила под Скендербегом — он је освојио град 1443. године и опи-рао се турским опсадама из 1450, 1466. и 1467. године. Након ње-гове смрти (1468), Кроја је најпре била венецијанска, a 1478. ко-начно османска. Кроја је добила име Ake Hisar и постала поседпородице Топтани која тек крајем 18. века прелази у Тирану. Утурско време град је био центар бекташког реда. Посебно местомеђу зиданим споменицима заузима тврђава са Скендербеговимспомен-обележјем (нова грађевина, на чијој изградњи је као архи-текта учествовала ћерка Енвера Хоџе, Пранвера). Од осталих зна-менитости треба поменути фонтану Evrenesoglu, c краја 15. века,Велику џамију (1533/1534), надгробне споменике бекташких шеи-ха Баба Долме и Хамза Бабе и остатке бекташке текије која сеприписује извесном Сари Салтику, a налази се изнад града.

Љеш (Lezha, Alessio)Прва насеобина везује се за 8. век пре н.е. У 4. веку пре

н.е. Дионизије I, тиранин из Сиракузе, основао је на том местугрчку колонију под именом Лисос која је потом 168. пре н.е. поста-ла римска. Између 3. и 5. века Аисос је био бискупско седиште.Приликом поделе Царства град је 395. припао Острому, 1343. го-дине га освајају Срби, a 1393. Млечани. Љеш је за албанску исто-рију постао значајан због Скендербега: у њему је, наиме, 1444. го-дине одржан скуп на којем је албанска властела на челу саСкендербегом одлучила да уђе у заједничку борбу против Турака.Скендербег је 17. 1. 1468. године умро у Љешу, где је и сахрањен,у цркви Св. Николе. Турци су освојили Љеш 1478. Од споменикасачувана је тврђава настала у 16. веку на античком акрополису.Некадашња црква Св. Николе, коју су Турци претворили у џамију,данас је спомен-обележје посвећено Скендербегу.

СарандаНа простору овог града у старом веку налазио се Онхес-

мос, лука града Фоиникије. У 5. веку био је седиште бискупије и уто време опасан зидинама чији су остаци сачувани до данас. У 6.веку је изван града, на брду, саграђена црква у спомен 40 мучени-ка из Себасте (од ње су данас сачувани само остаци). Од њеногимена је вероватно изведено и име места (грчки Хагиои Саранта,италијански Санти Кваранта). За време италијанске окупације имеместа је у част супруге италијанског министра спољних пословаЋана промењено у Порто Еда. Споменици: остаци античких зиди-на и базилике из ранохришћанског периода са подним мозаиком

292

једини зидани споменик из времена Турака, џамија са једним кубе-том, која се од 1967. више не користи као светилиште.

Скадар (Shkodra, Skutari)Градско језгро чинило је данашња тврђава Розафат. Ту је

још у 4. веку пре н.е. била насеобина илирских Аабеата. Од 213.године пре н.е. град, који се тада звао Скадар, штампао је свој но-вац. У периоду од 180. до 168. године пре н.е. ово је било седиштеГентиоса, краља Илира. Након његовог пораза од Римљана Ска-дар je 168. године пре н.е. постао римски и проширио се ка равни-ци. За време цара Скадар добија статус града. За време Диокле-цијана (286-305) био је главни град провинције Превалитане, a у4. веку и бискупско седиште. Након поделе Царства припадао јеВизантији (све до 11. века), 1043. су га освојили словенски владариЗете (данашња Црна Гора) и био им је престоница једно дужевреме. Почетком 12. века Скадар је опет у рукама Византије. Сте-фан Немања осваја град 1180. године, па ће Скадар уз краће пре-киде све до краја државе Немањића бити српски. Након тога слу-жио је као главни град Балшићима који су га 1396. морали предатиМлечанима. После дуге опсаде Скадар су 1479. освојили Турци.За време Турака Скадар је био највећи град и права престоницаАлбаније. Град је у другој половини 18. века, за време Бушатлија,имао 40.000 становника. За време балканских ратова, од октобра1912. опседали су га Црногорци и коначно освојили 23. 4. 1913,али су одлуком Лондонске конференције град морали предати новојалбанској држави.

Из старог века очувани су остаци великог утврђења којесу изградили Млечани и Турци. Од турских споменика вреднихпомена ту су Оловна џамија (Xhamia e Plumbit) коју je 1773. изгра-дио Мехмед-паша Бушатлија, затим мост Ura e Mesit из 18. века,смештен изван града и у музеје претворене родне куће Пашка Baceи Ауиђа Гуракућија, као и спомен-кућа Миђени. Део старих грађе-вина порушен је у земљотресу из 1979. године.

ТиранаГлавни град од 1920. године, Тирана је један од млађих

албанских градова. Kao година оснивања узима се 1614. када је зе-мљопоседник Сулејман-паша Барђини из места Мулети код Пе-треле овде основао џамију, купатило и јавну кухињу (Jmaret) за си-ромашне, као језгро града који је најпре био на нивоу малогпољопривредног центра. Град је значајан крајем 18. века када веле-поседннк Мола-бег почиње изградњу џамије (1793/1794) коју је

293

завршио његов син Етхем-бег тек 1822/1823. Мола-бег је, као иСулејман-паша, био пореклом из Петреле и потомак оснивача гра-да. Веома значајна била је и сеоба властелинске породице Топтанииз Кроје у Тирану, такође крајем 18. века. У 19. веку Тирана јебила летња резиденција неколико европских конзулата који су збогнездраве климе напустили Драч. Статус главног града донео је Ти-рани развој — број становника се између два светска рата удвостру-чио (са око 14.000 на 35.000, док 1995. има 240.000 становника).Темељи нове Тиране постављени су за време кратке италијанскеокупације: створена је централна зона са железничком станицом иУниверзитетом као крајњим тачкама, са Скендербеговим тргом уцентру. Од Тиране из времена Турака су поред Етхем-бегове џа-мије и Сахат-куле (1830), сачувани још и надгробни споменик Ка-план-паше Топтанија (1819/1820) и нешто остатака базарске че-тврти. Главни музеји су: Историјски народни музеј, Археолошкинародни музеј и Национална галерија.

Валона (Vlora)Претеча овог данашњег лучког града био је Аулон, сме-

штен северозападно од данашњег града Валоне (постоје подаци oнасеобини из 4. века пре н.е.). Име Валона, као и италијански на-зив Валона и турски Авлонија изведени су од имена Аулон. Одподеле Царства град је припао Венецији, a у 5. веку помиње се каобискупско седиште. Нормани су освојили град 1081. и 1107. годи-не. После 1204. Валона улази у састав десџотовине Епира, 1272. усастав анжујске краљевине Албаније, 1343. Србије и 1378. постајепосед Балшића. Турци оствајају град 1417. Валона је.,била најва-жнија лука турске Албаније и полазна тачка турског похода наИталију 1480. године. Око 1537. Турци су Валону опасали тврђа-вом чији су остаци порушени 1906. године. У Валони је 28. 11.1912. године проглашена албанска независност и формирана при-времена влада. Отуда се Валона може сматрати првом албанскомпрестоницом. Од децембра 1914. до августа 1920. Валону су за-узели Италијани. Од саграђених споменика очувани су Муради-џамија (средина 16. века), кућа у којој је проглашена албанска не-зависност, као и бекташка текија на брду Кусбаба (данасресторан).

Москопоље (Voskopoja, Moschopolis)Планинско село западно од Корче, смештено на висини

од 115 метара. Место, које се раније звало и Москополис основалису око 1300. године аромунски пастири. У 17. и 18. веку оно изра-

294

ста у град који је постао центар трговине и занатства, те као такавдоживео велики процват. У 18. веку Москопоље постаје и културницентар: имао је штампарију у којој су штампане књиге на грчком ивишу школу названу Нова академија, где су поред теологије преда-ване и филозофија и историја. Град је у 18. веку имао око 40.000становника и 26 цркава од којих су неке неуобичајено високе. Какобогатство често изазива завист, Москопоље су често нападали ипљачкали њени сиромашни муслимански суседи, a последњи пут1768. и 1785. Највећи део становништва напустио је град крајем18. века и населио се у Корчи. Од многобројних цркава у потпуно-сти је сачувано само четири: црква Св. Николе (из 18. века, сафрескама Давида Селенице), црква Св. Михаила (18. век, зидносликарство), црква Св. Атанасија (18. век, осликала су је браћаЗографи) и црква Св. Марије, која је некада била бискупска цркваи коју је могло да стане преко хиљаду верника.

ИСТОРИЈА СУСЕДА:ПРОЖИМАЊА,НЕРАЗУМЕВАЊЕ,ОСПОРАВАЊА

IСвака историја једног народа неизбежно подразумева њего-

ве додире, узајамне утицаје и прожимања са народима и државама усуседству. На Балкану, где су, динамиком историјског развоја, упр-кос подразумевајућим прожимањима у прошлости, многи сукоби ЈОШувек болно отворени, a међусобно неразумевање дубоко до мере којапрети да наслеђене и постојеће напетости преведе у трајно стање ме-ђусобног оспоравања, задаци историчара који настоји да реконструи-ше прошлост на један објективан начин у знаку су настојања да сенепомирљивости у приступу појединим историјским феноменимаподведу под заједничке, свима прихватљиве именитеље.

Писци националне историје обично полазе од претпоставкеда је њихов народ својим специфичностима у садржајима идентитета,обичајима, језику, религији и менталитету, посебан, ако не и једин-ствен, на један препознатљив начин који се обавезно нарочито истичекако би се једновремено испуниле и информативна и образовна наменаједне националне историје. Отуда произлазе често различите полазнеперспективе које одређене народе посматрају из њиховог националногсредишта, одакле се догађаји на националној периферији, у срединамаc често наглашеном етничком разноврсношћу, указују у једном друга-чијем светлу него што би то био случај да постоје упоредна истражива-ња која паралелно узимају у обзир оба угла посматрања. У прегледиманационалне историје, o суседима се, обично, пише само када će c њимадолази у неки ратни или политички сукоб или, што је ређе у савез, a наначин који их најчешће представља као грамзиве освајаче, носиоце по-литичке или идеолошке претње, претенденте на исте територије илисталне оспораватеље сопственог националног идентитета.' Отуда су,

1 Видети добру анализу код: Lonnie R. Johnson, Central Europe. Enemi-es, Neighbors, Friends, Oxford University Press, Oxford & New York 1996.

296

упркос подразумевајућим раздобљима сукоба и спорова народа у ре-гиону, суседни народи и државе (које не морају да буду увек нацио-налне, већ су, попут империја, често транснационалне) најчешће при-казани кроз низове стереотипа који се потом уграђују у школску, aчесто и у научну литературу, као освештана историјска знања. Слика„другога", никад једнозначна, једна је од великих тема савременеисториографије, јер се у „другом", као у огледалу, често може препо-знати и сопствени одраз, често битно обележен додирима и прожима-њима сваке врсте, укључујући и оне у доба ратова, похара или идео-лошког ривалства.

Развојем историјске науке, посебно упоредним изучаваљемпojeдиних региона, a затим и применом теоријских модела o различи-тим ступњевима у развоју модерних друштава — која се, у зависностиод једне до друге државе одвијају у различитим раздобљима, лако сеуочавају сличности које помажу да се поузданије растумаче одређенифеномени, заједнички појединим етапама у историјском развоју свакогнарода. Савремене теорије нација и национализма данас су ближа ту-мачењу да је савремени идентитет појединих народа модерна кон-струкција, саздан на тројаком наслеђу просвећености, Француске ре-волуције и националног романтизма. Нација је, по тим поставкама,замишљена заједница чија се традиција брижљиво, по једном зајед-ничком обрасцу, осмишљава у једној интелектуалној лабораторији даби се, постепено, најпре у елити, a затим и у маси замишљеног народастворило чврсто осећање заједништва које је више имагинарна кон-струкција него реална политичка снага утемељена на једном јасно де-финисаном идентитету.2 Уједначавање културних и језичких разликаобавља се, у европском искуству, преко једне секуларизоване доктри-не национализма која, ширењем писмености, a уз подршку политич-ких елита или државне администрације тежи да наметне културну хо-могенизацију као образац стабилизовања заједничког идентитета.Модерни национализам, дакле, настаје из потребе елита савременогдруштва за културном хомогеношћу и тај образац је неједнаког утица-ја и домашаја у друштвима различитог културног и привредног нивоа.Модерна нација је, на тај начин, један од облика политичког и еко-номског превазилажења традиционалног друштва које се постепено, cмање или више успеха, преображава у модерну заједницу.3

Друга, мање социолошки постављена, a више историјскизаснована истраживања, међутим, допуњују ово занимљиво стано-

2 Benedict Anderson, Imagined Communities, Verso, London 1991.3 Ernest Gellner, Nations and Nationalism, Basil Blackwell, London 1998,

49-61.

297

виште и теоријом o протонационализму, као додатном, веома зна-чајном, елементу идентитета који претходи савременом осећању на-ционалне припадности, дајући модерној конструкцији националнесвести одговарајућу историјску димензију.4 Наслеђена етничка со-лидарност, која се у различитим епохама манифестује на читав низначина, редефинише се у модерном национализму стапањем етнич-ке, културне или верске сродности у једну кохерентну политичкудоктрину, која се, у зависности од историјског искуства, заснива,грубо узев, на два доминантна европска обрасца: француском и не-мачком. Француски модел национализма (држава—нација) узимаЛОЈЗЛНОСТ снажној држави и њеној доминантној култури, као основ-ни критеријум идентитета који од грађанина, једнаког у правимапред законом без обзира на љегово етничко порекло, ствара, у лон-цу за топљење, припадника нације. У немачком моделу национали-зма, етничка солидарност и културно сродство трансцендирају по-стојеће државне границе, јер је збир етничког порекла, сродностиобичаја, језика и историјских традиција, као образац националногЈединства, надређен лојалности било којој другој осим националнојдржави. Митологизација државе у француском и етничко-култур-них својстава у немачком обрасцу савременог национализма билису нужне етапе у успостављању одговарајућег степена националнесолидарности.5 На Балкану је прелазак из аграрних заједница умодерно друштво био тежи и спорији, а, примена европских моделанационализма неједнака и често испреплетена. У случају Албанаца,nation-building će одвијао по моделу немачког обрасца национали-зма, c наглашеном митологизованом димензијом.

Раздвајање стварних историјских основа савремених на-ционалних идентитета од митологизованих представа o прошлости,један је од важних послова историчара, посла који никада не пре-стаје. Без митова, међутим, на Балкану најчешће античких илисредњовековних, није било могуће створити, у доба национализмау 19. веку, савремену националну свест јер је сећање на народнупрошлост нераздвојиво од митологизованих историјских догађаја,као интегративних чинилаца националног идентитета. Поновнимоткривањем сопствене етничке прошлости, често без одговарајућег

4 Adrian Hastings, The constmction ofNationhood: Ethnicity, Religion andNationalism, Cambridge University Press, Cambridge 1997.

5 Eric Hobsbawm, Nations and Nationalism since 1780, Cambridge Univer-sity Press, Cambridge 1999, видети преглед теорија o национализма у: AnthonySmith, National Identity, Penguin London 1991; видети и Александар Молнар, Народ,нација, paсa. Историјска изворишта национализма у Европи, Београд 1997.

298

утемељења у историјским истраживањима, ствара се систем кул-турних симбола, историјских сећања и вредности- које су се прено-сили c колена на колено, да би у епохи национализма били систе-матизовани у јединствен културни модел.6 Митологизацијунационалне прошлости која, бар на Балкану, потиче од апсолути-зације етничког порекла, пренаглашавања етничке или етничко-верске припадности насупрот ширем културном или цивилизациј -ском заједништву, c правом одбацује сваки историчар одандостигнућима научне историографије.

Раздобље историографије која, уз реконструкцију догађајаима примаран задатак да створи осећање националне припадности,у раскораку је са тежњама савремене науке o историји која настојида тумачење прошлости растерети националних предрасуда, идео-лошких искључивости и селективног тумачења негдашњих историј-ских реалности. Јер смисао историографије није у томе да се прекоокамењене слике прошлости обнавља одређена политичка или на-ционална идеологија, него да се у сталном преиспитивању прошло-сти нађу одговори за изазове будућности. Само добро познавањеисторије омогућава сигурне увиде у долазећа искушења, и само до-бра упућеност у замршене историјске спорове омогућава поуздануисторијску перспективу за разумевање изазова садашњице.

На Балкану су проблеми међусобних односа различитихнација и етничких група утолико сложенији колико је историогра-фија, из тенденциозних спајања националних и идеолошких разло-га, била, уз часне изузетке, у непосредној функцији одређених на-ционалних, државних или идеолошких програма који су се, уразличитим државама, међусобно подупирали. Балканске државе,или како се неутралније називају земље европског југоистока, доне-давно су припадале различитим, ривалским идеолошким блокови-ма, уз притајено међудржавно или, као у случају претходне Југо-славије, међуетничко ривалство, сузбијано, осим у случају Грчке,идеолошким догмама и тоталитарном идеологијом. Наслеђени исто-ријски спорови, додатно ојачани идеолошком искључивошћу коју јекао обавезан политички кбд подразумевала комунистичка идеоло-гија у свим њеним видовима, имали су за последицу да се сукобина Балкану, у одсуству политичке културе и међуетничке толеран-ције, снажно преламају и кроз историографске спорове.

Сваки народ на Балкану себе сматра жртвом историје,уклештеном између ривалских интереса грамзивих суседа и себич-

6 Anthony D. Smith, „The Origins of a Nation", Ethnic and Racial Studies,12/3 (1989), 349-356.

299

них интереса великих сила. Чак и онда када нам је на располагањуисторијска документација која поткрепљује оваква тумачења, оба-везно изостају примери где властити народ и његова држава пока-зују сличне претензије према суседним народима. Отуда је веомакорисно да се ради бољег међусобног познавања, зарад неминов-ног историјског помирења и једног продубљеног, историјског разу-мевања савремених сукоба, процес постепеног приближавања за-почне садржајнијим увидима у прошлост балканских народа идржава. Књига Албаниџ Петера Бартла, познатог немачког алба-нолога, један је од тих корисних приручника који ће домаћој пу-блици помоћи да боље разуме и сопствену прошлост вишеструкоиспреплетену c прошлошћу народа који живе са нама или у нашемнепосредном суседству.7

II

Књига Албанџи Петера Бартла, професора Минхенскогуниверзитета један је од оних историјских приручника који, ограни-чен обимом, и замишљен као део једне историјске едиције, дају оп-шти увид у главне токове историје албанског народа од средњега Be-na до данашњих дана.8 Бартл је озбиљан и студиозан научник,видл>иво дубоко посвећен албанолошким студијама, али и историчарсигурних и сређених знања, признати стручњак за историју југо-источне Европе, укључив и Југославију.9 Бартлова докторска тезабила је посвећена епохи албанског национализма на прелазу 19. у 20.век,'° али је, једновремено, издао драгоцену збирку докумената o ал-банској историји.'' За разлику од многих других страних историчара,

7 Један од ретких покушаја упознавања наше шире културне јавности cмодерном историјом Албанаца: Сретен Драшкић, Европа u албанско питање(1830-1921), Српска књижевна задруга, Београд 2000. (приредио Д. Т. Батаковић)

8 Peter Bartl, Albanien. Vom Mittelalter bis zur Gegenwart, Pustet, Regens-burg 1995.

* Peter Bartl, Der Westbalkan zwischen Spanischer Monarchie und Osma-ntschem Reich. Zur Turkenkriegsproblematik an der Wende vom 16. zum 17. Jahrhun-dert, Harassovitz, Wiesbaden 1974; Peter Bartl, Grundzuge der jugoslawischen

. Geschichte, Munchen 1985.10 Peter Bartl, Die Albanischen Muslime zur Zeit der nationalen Unabhan-

gikeitsbewegung (1878-1912), Albanische Forschungen. Bd. 8, Harassowitz, Wiesba-den 1968.

11 Peter Bartl, Quellen und Materialien zur albanischen geschichte im 17.und 18. Jahrhundert. Band l Albanische Forschungen. Bd. 15, Harassovvitz, Wiesbaden1975; Quellen und Materialien zur albanischen Geschichte im 17. und 18. Jahrhundert.Band 2, Albanische Forschungen. Bd. 20 Harassovitz, Wiesbaden 1979.

300

који су често прихватали националну идеологију народа који проуча-вају као своју, сврставајући се у ред њених мање или више скривенихпромотера, Бартл успева да сачува одговарајућу меру објективности,избегавајући, у значајној мери, да преузме неке од општих стереоти-па који владају у савременој албанској историографији.

Суздржан у оценама спорних историјских раздобља, Бартлпажљиво износи постојеће контроверзе o етногенези албанског наро-да и расправља o често натегнутим теоријама o континуитету измеђуИлира, Праалбанаца и данашњих Албанаца. Сводећи расправу натеоријске поставке, без њиховог уобичајеног идеолошког и национа-листичког нагласка, указује да му се поставке Георга Штатмилера oјезгру савремених Албанаца, за које се не може екплицитно рећи дасу били Илири или Трачани, које се ширило из данашње севернеАлбаније, у области Мати, чине најуверљивијим, напомињући да je,вероватнија могућност да је постојало више таквих међусобно непо-везаних енклава. Чињеница o очигледном дисконтинуитету у албан-ској присутности на Балкану у раздобљу раног средњег века припи-сује се оскудним византијским изворима и словенској лавини која јепреплавила просторе данашње Албаније, скрећући пажњу византиј-ских писаца историје на словенску најезду као доминантну појаву то-га раздобља. To je, за разлику од важећих поставки у савременој ал-банској историографији, ипак јасна дистанца у разматрањунаведенога питања које је било вишеструко злоупотребљавано у на-ционалистичкој пропаганди режима Енвера Хоџе и његових наслед-ника o Илирима—Албанцима који су наводно једино аутохтоно ста-новништво на западном Балкану, док су сви Словени, насељаванипочев од 6. века после Христа, само уљези на, како се тврдило, ис-кључиво албанској, то јест илирској етничкој територији. Због свегатога, важна је љегова опаска да је „слика коју албанска наука ствараo раној историји сопственог народа... поједноставлена, некритичка иделује исконструисано. Нзегова гледишта се, тако, умногоме покла-пају са основним закључцима које нуди наша историографија у збир-ци текстова са научног скупа сабраних у зборнику САНУ под насло-вом Илири u Албанци.

Солидном приказу развоја односа у средњем веку можесе, још, додати и то да су саживот (коабитација) Срба и Албанацау српској кралевини, a затим и у кратковеком мулитиетничкомцарству Стефана Душана и његових наследника у лику обласнихгосподара, била лишена етничког ривалства него је, штавише, по-магала албанском насељавању у дубину византијске територије, напросторе данашње Грчке. Један од примера саживота је, несумњи-во, и личност Ђурђа Кастриотовића Скендербега, највећег албан-

301

ског јунака који је проистекао из племства мешовитог, албанско--словенског порекла, a кога као великог националног јунака Србапомињу многи домаћи писци на челу са цетињским владиком и го-сподарем Црне Горе Петром II Петровићем Његошем. Бартл,стога c правом, напомиње да су канцеларије албанске властеле, уодсуству заједничког албанског језика и културе, повеље и другаакта издавали на грчком, латинском и српском језику.

Етничко ривалство између Срба и Албанаца своје првеобрисе добија тек у време верског подвајања изазваног продоромислама у Албанији, који је постао доминантна религија Албанацатек после три века османске владавине. Прелазак на ислам одвијаосе у одвојеним таласима, зависно од политичких прилика и потребада се избегне плаћање високих пореза или добију одређене повла-стице. Појава криптохришћана, тзв. љармана, није, међутим, билакарактеристика само у албанском становништву, него и у другиметничким заједницама, од Босне и Косова до Албаније и Тракије.Код нас је, како Бартл такође указује, феномен преверавања наКосову и Метохији имао двоструки значај, јер се, утапаљем у ал-бански муслимански амбијент после неколико генерација мењао иетнички идентитет преобраћеника словенског, српског или чак чер-кеског порекла. Бартл је сасвим у праву када, за разлику од многихалбанских историчара, истиче да је османска владавина на историјуАлбанаца имала позитиван утицај, јер се показало да је преобраћа-»е у ислам за већину Албанаца било средство убрзане друштвенепромоције, пре свега у административном апарату моћне мултиет-ничке империје, a затим и у широким повластицама које, по прима-њу ислама, нису уживала само елите градова и развијених областинего, премда су ислам примили нешто касније, и читава племена иподручја номадске културе на албанским висоравнима према Косо-ву, Метохији, Македонији и Епиру.

Сасвим је тачно да је насељавање Албанаца на Метохију,Косово и суседне крајеве било мотивисано социјалним условима:силазак брђана са посних албанских висоравни у богате равницеМетохије и Косова испуњавао је потребу за плодном земљом какоби се прехраниле многочлане породице, Сличан феномен дешаваосе и на другим балканским просторима. Црногорска, брдска и хер-цеговачка племена вековима су се, са једнаком социјалном мотива-цијом, насељавала у плодну Шумадију и Поморавље, али су досе-љеници долазили у крајеве истог етничког и верског састава, na jeњихова интеграција била бржа и безболнија. Муслимански Албан-ци су, насељавајући се на Косово и Метохију, долазили, c изузет-ком простора ђаковичког подручја, на просторе са становништвом

302

различитог етничког и верског идентитета, словенског и хришћан-ског.12 Kao муслимани, они су имали привилеговану позицију јер суприпадали господарећем слоју у Османском царству, док су Србихришћани били већином зависно сељаштво (ређе слободни башти-ници), верски и социјално у подређеном положају. Отуда је борбаза земљу била и драматичнија и суровија, праћена насиљима, про-гонима и уценама, отмицама девојака, паљењем имаља, летине иликућа, o чему за 19. век речито сведоче не само поверљива, званич-на српска дипломатска кореспонденција13, него и бројни домаћи истрани путописи.14

Интеграција Албанаца на Косову и Метохији подразу-мевала је, уједно и постепену, често присилну, асимилацију хри-шћана, најпре преласком у муслиманску веру, a затим, преко сна-жне племенске организације, у албанску етничку заједницу.Пример криптохришћанства међу Србима превереним на исламтипична је појава у оном слоју становништва које се називало Ар-науташима, исламизованим и албанизованим (српски би се ре-кло поарбанашеним) Србима који би, како је то, пратећи таласпоследњег таласа арбанашења, сугестивно објаснио Јован Цви-јић.1 5 Они су, обично у првих неколико нараштаја, пре него штоби се женидбеним везама дефинитивно утопили у албанску зајед-ницу, још увек, и то углавном кришом, славили славу, Ускрс иБожић, чували поједине хришћанске обичаје и посећивали гробо-ве предака. Последњи слој исламизованих Срба у области Гораније, због политичких прилика на прелазу 19. у 20. век, стигаода, после преверавања, буде и поарбанашен како се то десило

12 Видети распоред албанских племена и правце насељавања код: Ри-ста Николић, Ширење Арнаута у српске земље, Београд 1938.

13 Извештаји српских конзула из Приштине и Скопља сабрани су неколи-ко збирки документа: Бранко Перуничић (приређивач), Писма српских конзула изПриштине 1890-1900, Београд 1985; исти, Сведочанства o Косову 1901-1900,Београд 1988, исти, Зулуми ага u бегова у косовском вилајету, Београд 1988, Ми-лан Ракић, Конзулска писма 1905-1911, Београд 1985 (приредио Андреј Митровић).

14 Видети збирку домаћих и страних путописа и сведочанстава у: Заду-жбине Косова. Споменици u знамења српског народа, Београд-Призрен 1987(приредили Атанасије Јевтић и Живорад Стојковић), као и зборник домаћих путо-писа: Савременици o Косову u Метохији 1852-1912, Српска књижевна задруга,Београд 1988 (приредио Душан Т. Батаковић)

15 Јован Цвијић, Основе за географију у u геологију Македоније uСтаре Србије, књ. 3, Српска Краљевска Академија, Београд 1911, 1162-1166. Ви-дети такође: Јоваи Хаџи Васиљевић, Арнаути наше крви - Арнауташи, Београд1939, Д. Т. Батаковић, Косово u Метохија. Историја u идеологија, Београд 1998,поглавље „Ислам на Балкану: O Арнауташима у Старој Србији", 23-48.

303

другим Србима који су c променом вере ушли у прву фазу на пу-ту ка коначној албанизацији.16

Овај процес теже је објаснити одсуством снажне црквенеорганизације, јер је простор Косова и Метохије прекривен са близу1.300 православних цркава, манастира и црквишта. Отуда је увер-љиво тумачење да је до исламизације, a затим и албанизације Срба,за разлику од многих римокатоличких албанских племена танкомнити везаним за властиту црквену организацију, долазило путемсистематског насиља, у позним вековима османске владавине, обе-леженим слабљењем централних власти, одметањем појединихобласти и таласима племенске анархије у рубним подручјима Цар-ства, у нашем случају на широком простору од Босне до Албаније.У питању је феномен који, у Бартловој књизи, чини се, ипак нијени довољно обрађен ни довољно растумачен, a o којем je добре ре-зултате пружала управо савремена српска историографија.17 Бартлје, међутим, сасвим у праву кад узгред напомиње да процес алба-низације — сада под сасвим другачијим политичким околностима,које, премда занимљиве за једну продубљену историјску анализунису ни поменуте — у неким деловима Косова и Македоније, јошувек није окончан.18

Значајан допринос разумевању сложене везе модерног ал-банског национализма и муслиманске вероисповести представљапоглавље o утицајном дервишком реду бекташа који је, најснажијиуправо међу албанским муслиманима, прилично утицао да се лакшепревазиђе верска припадност као основна препрека стварању зајед-ничког националног идентитета међу Албанцима подељеним у трирелигије, које за исти језик користе различите алфабете и код којих

16 Атанасије Урошевић, Етнички процеси на Косову током турскевладавине, Српска академија наука и уметности, Београд 1987, O међуетничкимодносима у раздобљу између два светска рата видети А. Урошевић, Косово, СА-НУ, Београд 1965, o Метохији: Milisav Lutovac, La Metohija - etude de geographiehumaine, Institut d'Etudes Slaves, Pariš 1935.

17 Ћоко Слијепчевић, Српско-арбанашки односи кроз векове c посебнимосвртом на најновије време, Острог, Химелстир 1974 (друго допуњено издање 1984);Димитрије Богданрвић, Књига o Косову, САНУ, Београд 1985, Кocoвo u Метохијау српској историји, Српска књижевна задруга Београд 1988 (такође и француско инемачко издање овог дела, из пера више аутора), Душан Т. Батаковић, Косово u Ме-тохија у српско арбанашким односима, Дечје Новине-Јединство, Горњи Милано-вац-Приштина 1991, Владимир Стојанчевић(ур.), Срби u Албанци у 19. u почет-ком 20. века, САНУ, Београд 1990, Dušan T. Bataković, The Kosovo Chronides, Plato,Belgrade 1992; Андреј Митровић, Срби u Албанци у 20. веку, САНУ, Београд 1992,Владимир Стојанчевић, Срби u Арбанаси, Прометеј, Нови Сад 1994.

18 Ger Duijzings, Religion and the Politics of Identity in Kosovo, Hurst &Соmpаnу, London 2000.

304

je племенска припадност задуго била једно од доминантних крите-ријума припадности. Бекташи су, међутим, на Метохији и на Косо-ву, због мање етничке заступљености Албанаца, били трајније при-сутни, уз мање изузетке, на подручјима уз границу са Албанијом(Пећ, Призрен, Ђаковица).19 Можда су бекташи, представнициструје толерантнијег ислама, као нека врста прозора према хри-шћанству, и пресудно утицали да се у Албанији не понови босанскимодел где је религијска припадност одлучујуће утицала на потоњенационално опредељивање. Разлике у неједнаким исходима слич-них феномена у Босни и Албанији (један народ подељен вером),треба, међутим, потражити и у историјским токовима 20. века, ка-да је, у епохи комунизма, у Албанији званично укинута религија, aу федералној Југославији из партијског врха охрабривано верско де-финисање појединих националних идентитета.

У приказу епохе албанског националног покрета, уз одли-чан увид у културну и политичку акцију националне елите, Бартлсумарно приказује албанске националне захтеве у време Берлинскогконгреса 1878. Његовој анализи, која нигде не доноси приказ ет-ничких односа у том и каснијем раздобљу, посебно за Косовски иБитолски вилајет, могло би се додати најпре то да су албански зах-теви из раздобља 1878. од оснивања до 1881, године војног слама-ња Албанске (тзв. Призренске) лиге, захватали просторе који, пре-ма расположивим документима, нису имали апсолутну албанскувећину да би се могли називати уопштено територијама које насеља-вају Албанци. У сва четири вилајета на који је полагала право ал-банска национална елита (Скадарски, Јањински, Косовски и Би-тољски), Албанци су укупно чинили 44 одсто становништва.20

Према аустроугарским обавештајним подацима, на простору СтареСрбије (грубо узев будућег Косовског вилајета) уочи Источне кри-зе (1875—1878) етнички распоред становништва, по језичком кри-теријуму, био је следећи: 318.000 Срба, 161.000 Албанаца, 2.000Османлија, 10.000 Влаха, 9.000 Черкеза и Цигана. Међу њима јебило 250.000 православних, 239.000 муслимана и 11.000 римокато-лика.21 Многи Албанци су, за разлику од националног вођства, се-

19 Alexandre Popovic « A propos des bektachis au Kosovo- Metohija » , LesAnnales de l'autre islam, № 7, Inalco-Erism, Paris 2000, 91-98.

20 Опширније код: Hans-Dieter Schanderl, Die Albanienspolitik Oeterre-ich-Ungarns und Italiens 1877-1908, Harassowitz, Wiesbaden 1971.

21 Peter Kukulj, Das Furstentum Serbien und Turkisch/Serbien (Stara Sr-bia, Alt Serbien). Eine militarisch-geographische Skizze, Aus der kaiserlich-koniglichenHof- und Staatdruckerei, Wien 1871.

305

бе превасходно сматрали муслиманима, затим становницима одређе-них области (Гегарија) или припадницима појединих племена.

У два основна текста (Карарнаме и Талимат) крји су, уиме Албанске лиге, у Призрену 1878. потписали муслимански(уклучујући осим етничких Албанаца и локалне вође муслиманасловенског порекла и језика) феудални главари из Новопазарскогсанџака, из Метохије, са Косова и из делова данашње Македоније(Дебар и Тетово), као и из данас пограничног појаса на северу Ал-баније (Мати и Љума), нема ни једног јединог помена албанскихциљева нити албанства као таквог.22 Тек касније, на иницијативуАбдула Фрашерија, једног од вођа са југа Албаније, многи потпи-сници аката из Призрена потписали су, вероватно без много разу-мевања основног текста, његов захтев да се четири вилајета, на ко-је је претендовала албанска национална елита, споје у једнуадминистративну целину са одговарајућом управом и школама наалбанском језику. Радикализација захтева дефинисаних у ускомкругу интелектуалних првака у Скадру, Цариграду или на југу да-нашње Албаније, међу тзв. Тоскама, водила је у радикализацијусукоба, али је, осим у водећим круговима, читав спор био претежновезан за покрет против уступања простора насељеним муслиманимасуседним балканским државама (Србији, Црној Гори, Грчкој). Завећину Албанаца, раздобље владавине Албанске лиге (1878—1881)тешко да би се могло назвати годинама националног буђења.23 Тексу године поновног отварања Источног питања (1896—1897), вре-ме од којег се може c више поуздања говорити o националном по-крету у савременом смислу, када упоредо са новим облицима поли-тичког организовања (нпр. Пећка лига) захтеви добијају јаснијенационалне садржаје, a у албанској дијаспори почиње обимнијештампање и растурање листова, часописа и друге литературе.

Посебан осврт завређују и слична уопштавања у Бартло-вом прегледу историје Албанаца важе и за раздобље кризе које сепротегло све до балканских ратова 1912—1913. У његовој анализи се,несумњиво, могло наћи и више места од једне или две реченице oплеменској анархији, прогонима хришћана и учесталим жалбама Ср-бије на прогоне њених сународника, који су, на крају, били сакупље-

22 Богумил Храбак, „Први извештаји дипломата великих сила o При-зренској лиги", Balcanica, IX, Belgrade 1978 235-289; Михаило Војводић, „Бер-лински конрес и Призренска лига", Историјски гласник, 1-2, Београд 1989, 1—21.

23 Видети детаљније код: Nathalie Clayer, „Le Kosovo: berceau du nationali-sme albanais au XIXC siecles ?" Les Annales de l 'autre islam, № 7, Inalco-Erism, Pariš 2000,crp. 145-165. Ова истраживања потврђују и претходна српска истраживања: вцдети Д.Т. Батаковић,Косово u Метохија у српско арбанашким односима,82-119.

306

ни у посебној збирци докумената која је штампана двојезично, насрпском и француском језику.24 Појам Арнаут, како су Турци на-зивали Албанце (изворни српски термин је Арбанас), на прелазу19. у 20. век означавао је пре свега, наоружаног човека на широкомпростору од Албаније до Македоније и од Новопазарског санџакадо Епира c великим повластицама које су се тицале ослобађања одпореза, од војне службе и других обавеза које су важиле за другеслојеве становништва. Отуда су и појмови којима се данас придајеексклузивно етнички карактер имале једновремено, a понекад и пре-тежно, обележје једног посебног, привилегованог социјалног статуса.Ради бољег разумевања контекста у којем су се одвијали напори ал-банских политичких вођа да извојују аутономију унутар Османскогцарства, битно је нагласити да је Косово c Метохијом било осетљи-во гранично подручје у којем су Албанци, c благословом султанаАбдула Хамида II, као заштитници важних спољних граница импе-рије, стекли посебне већ поменуте повластице, али и могућност данекажњено пљачкају и прогоне словенско хришћанско становни-штво.25 O томе речито сведочи и страна, пре свега француска, ен-глеска и америчка путописна литература из тога раздобља.26

Начин на који су албански бегови и интелектуалци ин-струментализовали албанске устанке, који често имају социјалникарактер, обележен захтевом да се очувају старе привилегије, a непревасходно ради отварања албанских школа и преузимања локал-не администрације, добар је показатељ одсуства јасно дефинисаненационалне свести код Албанца у раздобљу пред Први светскират. Оданост непросвећених маса односи се, пре свега, на локалневерске и политичке вође, од којих тек њих неколико, попут ХасанаПриштине или Неџип-бега Драге или Бајрама Цурија, имају јаснодефинисане националне циљеве.

Подршка албанске скупштине у Урошевцу (тада Феризају)младотурским превратницима 1908. произашла је из поједноставље-

24 Преписка o арбанаским насиљима у Старој Србији 1898-1899,Министарство Иностраних Дела, Београд MDCCXCIX (Documents diplomatiques.Correspondance concernant les actes de violence et de brigandage des Albanais dansla Vielle Serbie (Vdayet de Kosovo) 1898-1899, Ministere des Affaires Etrangeres, Bel-grade MDCCCXCIX), 1-145.

25 Видети, на пример, врсту односа са Грчком код: Basil Kondis, Greeceand Albania 1908-1914, Institute for Balkan Studies, Thessaloniki 1976.

26 Француски примери са цитатима код: D. T. Bataković, « Les Francaiset la Vielle Serbie », Rapports franco-yougoslaves, Institut d'histoire, Belgrade 1990,cтp. 138-150, енглески и амерички у: D. T. Bataković, „The Great Powers, Serbia andthe Albanian Question", Balcanica, vol XXII, Belgrade 1991, 111-125.

307

ног разумевања појма устав, јер се исти тумачио као поклич за про-теривање свих странаца који су, у време реформне акције великихсила (1903 — 1908), покушавали, углавном неуспешно, да заштитехришћане, албанске одметнике ставе под контролу локалних власти иуведу мир и ред у европске провинције Османског царства.27 Билоби, такође, веома корисно да је Бартл у својој анализи албанског на-ционалног покрета више простора посветио његовој инструментали-зацији коју је међу римокатолицима, a затим и међу муслиманима,систематски спроводила Аустро-Угарска, a затим, у нешто ограниче-нијем обиму, и Италија. Међусобна зависност албанског национал-ног покрета и интереса великих сила на Балкану, дала би овом пре-гледу историје већу тежину и одговарајући међународни контекст,посебно у односима Двојне монархије са Србијом и Црном Гором,јер су се на тим просторима сукобљавали најпре интереси Аустро--Угарске и Русије, a затим и два ривалска блока великих сила које ћесе сукобити у Првом светском рату.28 Аустро-Угарска је, на пример,преко научне и политичке пропаганде, нарочито радила на стварањузаједничког националног идентитета у албанском народу још дубокоподељеном верском и племенском припадношћу, форсирајући теоријуo њиховом наводном илирско-пелашком пореклу.29

Проглашење независности Албаније у Валони 1912,произашло као последица српског продора на албанску обалу кодДрача, није, осим у традиционалној суревњивости према суседима,битно променило унутаралбанске односе, јер је у годинама Првогсветског рата настао велики унутрашњи сукоб, грађански рат, којисе одвијао углавном између припадника различитих слојева иливерских заједница. Албански национални идентитет добио је по-себну снагу упорним радом албанских вођа избеглих са Косова иМетохије (Бајрам Цури, Хасан Приштина) који су деловали умеђуратном раздобљу, када је протекторат над Албанијом, уместораспарчане Аустро-Угарске, преузела Италија. Занимљиво је на-поменути да и Бартл, као и већина других албанских историчара, упокушајима Есад-паше Топтанија да са Србијом, уз одређене те-риторијалне уступке, створи неку врсту новог балканског савеза,

27 Живко Аврамовски, „Извештаји аустроугарских конзула у Косов-ској Митровици, Призрену и Скопљу o одборској скупштини у Феризовију 5-23.јула 1908. године" Годишњак архива Косова, књ. 2-3 (1966-1967), Приштина1970,303-342.

28 O томе посебно код: Stavro Skendi, The Albanian National Awekening1878-1912, Princeton University Press, Princeton New Jersey 1967.

29 Видети код: Милорад Екмечић, Стварање Југославије 1790-1918,књ. 2, Просвета, Београд 1989, 451-455.

308

види само као још један у низу покушаја српске владе да успоста-ви протекторат над Албанијом.30

C посебном јасноћом и сигурним пером, Бартл излажеисторију међуратне Албаније и прати динамичан ток унутрашњихпревирања у којима су значајну улогу имали и југословенско-албан-ски односи. Вреди напоменути да југословенске претензије на ал-банску територију, наслеђене из доба Краљевине Србије која је без-успешно тражила излаз на море у албанском приморју, нису билеједнозначне: мешање Београда у унутрашње албанске сукобе (однеуспешног пројекта Мирдитске републике до подршке једној од су-кобљених снага) било је, између осталог, мотивисано и потребом дасе заштити немирна граница према Албанији.31 Из Албаније су сепреливали сукоби и крстариле, под патронатом тзв. Косовског ко-м и т е т а , бројне дружине албанских одметника (тзв. качака) којису у Метохији, на Косову и у данашњој северозападној Македони-ји, настојали да подрију југословенску власт нападима на жандарме-рију, војску, државне службенике или мирне насељенике.

За раздобље комунистичке владавине у Албанији, и њене од-носе са комунистичком Југославијом, вреди истаћи следеће: Енвер Хо-џа је, после неуспешног покушаја да преко идеолошког помирења задо-бије управу над Косовом и Метохијом, упорно тражио подршку онихвеликих сила које су биле у сукобу са Титовим режимом. После 1948.то је био СССР, a затим, после помирења Тита и Хрушчова, постепе-ним окретањем савезу са НР Кином. Може се, такође, запазити да јехлађење односа Тиране и Пекинга започело после отопљавања до тадазатегнутих односа имеђу Титове Југославије и пост-Маове Кине.

У анализи косовске побуне 1981, и каснијег развоја догађаја,Бартл не улази дубље у разматрање односа унутар југословенске феде-рације у којој је албанско питање било инструментализовано, најпре запотребе успостављања новог баланса снага (рефедерализације СФРЈ)после пада чврсторукашке групе на челу c Александром Ранковићем1966. и ради Титовог настојања да манипулисањем ривалским нацио-нализмима ојача своју уздрману власт. Отварање према Албанији по-сле 1971. није било мотивисано само потребом да се афирмише албан-

30 Анализа у: D. T. Bataković, „Serbian Government and Essad-pasha Topta-ni", A. Mitrović (ed.), Serbs and Albanians in the 20th Сепtury, Serbian Academy of Scien-ces, Belgrade 1991 (двојезично издање, на српском и енглеском језику). Видети тако-ђе и: D.T. Bataković, Kosovo. La spirale de la haine, L'Age d'Homme, Lausanne 1993.

31 Живко Аврамовски, „Албанија између Југославије и Италије1918-1924", Војноисторијски гласник, бр. 3, Београд 1984, 153-181. Преглед ве-ликоалбанске идеологијекод: Ђорђе Борозан, Велика Албанија. Поријекло идејепракса, Војноисторијски институт, Београд 1995.

309

ска национална мањина, него и настојањем да се на режим ЕнвераХоџе у Тирани утиче на известан начин, сада не, као раније — прекопристалица сарадње c Београдом (Кочи Дзодзе) — него посредствомкосовских Албанаца. Десило се, међутим, супротно: идеолошки утица-ји Тиране на косовске Албанце показали су се можда и суштинским задефинисање политичких циљева албанског вођства у Приштини. Дога-ђаји су, међутим, сувише близу да би се могао, увидом у поверљивематеријале, изрећи коначан суд o снажној међузависности косовске по-буне и Хоџиног режима у Тирани. Изостала је, такође, и анализаалбанског национализма на Косову, који је, у сплету идеолошких иисторијских митова, додатно подстицан на сукобе, a албанска елита,како је својевремено упозорио велики албански оријенталиста ХасанКалеши, прихватила некритичку слику сопствене прошлости, која јебила увод у политичке и међунационалне сукобе.32 Корисна допунаБартловој књизи, можда неком њеном допуњеном издању, било би иразматрање опсежне документације o прогонима и исељавањима Србаи Црногораца са Косова и Метохији која је савесно урађена, по запад-ним стандардима, у Београду средином осамдесетих година.33

Укупно узев, књига Албаниџ Петера Бартла је, међу свимсавременим прегледима сличне намене, далеко најозбиљније и најпот-пуније дело. Извесне слабости, углавном због знатног ослањања настарију албанску и проалбанску литературу и због слабијег познавањасрпских извора и одговарајуће литературе, утицали су да, у појединимодељцима, Бартлова књига зазвучи недоречено или непотпуно. За на-шу публику, међутим, овај преглед албанске историје може да будеподстицај за стварање потпуније слике o једном народу чију историјуписац несумњиво одлично познаје. То ће, надамо се, допринети на-стојањима да се албанска историја почне сагледавати у свом балкан-ском амбијенту, у којем ће неразумевање и оспоравања, упркос јошувек болним и свакодневним последицама сукоба између Срба и Ал-банаца, бити постепено превладани: научна историографија је један одначина да се дође до тог сада још увек веома далеког циља.

Душан Т. Батаковић

32 Милош Мишовић, Ko је тражио републику Косово, 1945-1985,Народна књига, Београд 1987,240-241, 346-347.

33 Ruža Petrovic & Marina Blagojevic, The Migrations of Serbs and Monte-negrins from Kosovo and Metohija. Results of the Survey conducted in 1985-1986., Ser-bian Academy of Sciences and Arts, Belgrade 1992. Видети додатну документацију:Атанасије Јевтић, Страдања Срба на Косову u Метохији од 1941. до 1990,Јединство, Приштина 1990.

310

Библиографија

Bartl, Peter, Die Albaner. y: Bernath, Mathias imd Karl Nehring (Hrsg.), Histo-rische Bucherkunde Sudosteuropa. 1,1. Munchen 1978. S. 635-664;II, 1. Munchen 1988, S. 425-497 (Библиографија са коментарима).

Danici, Odile, Albanie, une bibliographie historique. Paris 1985.

Hetzer, Armin i Viorel S. Roman, Albanien. Ein bibliographischer For-schungsbericht. Munchen. New York. London. Pariš 1983.

Опта дела и приручници

Elsie, Robert, Dictionary of Albanian Literature. New York. London.Westport, Conn. 1986.

Frasheri, Kristo, The History of Albania (A Brief Survey). Tirana 1964.Grothusen, Klaus-Detlev (Hrsg.), Albanien. Gottingen 1993. = Sudosteuro-

pa-Handbuch VII.Kiel, Machiel, Ottoman Architecture in Albania 1385-1912. Istanbul 1990.Koch, Guntram, Albanien. Kunst und Kultur im Land der Skipetaren. Koln

1989 = DuMont Kunst-Reisefflhrer.Petrotta, Gaetano, Svolgimento storico delio cultura e della letteratura al-

banese. Palermo 1950.Polio, Stefanaq und Arben Puto, Histoire de l'Albanie des origines d nos

jours. Roanne 1974.Skendi, Stavro (Hrsg.), Albania. New York 1956.

Одабрана литература за одређена поглавља

Прво иоглавље

Louis, Herbert, Albanien. Eine Landeskunde vornehmlich auf Grund eige-ner Reisen.Stuttgart 1927.

311

Lienau, Cay und Giinter Prinzing (Hrsg.), Beitrdge zur Geographie undGeschichte Albaniens. 2. Auflg. Miinster 1986.

Vjetari Statistiker i Shqiperise. Statistical Yearbook ofAlbanla 1991. Tira-na 1991.

Друго поглавље

Stadtmuller, Georg, Forschungen zur albanischen Fruhgeschichte. 2.Auflg. Wiesbaden 1966.

Schramm, Gottfried, Anfdnge des albanischen Christentums. Diefruhe Be-kehrung der Bessen und ihre langen Folgen. Freiburg 1994.

Треће иоглавље

Thalloczy, Ludwig von (Hrsg.), Illyrisch-albanische Forschungen. I.Miinchen. Leipzig 1916.

Ducellier, Alain, Lafacade maritime de l'Albanie au Моуеп Age. Durazzoet Valona du XI- au XV siecle. Thessaloniki 1981.

Jochalas, Titos, Uber die Einwanderung der Albaner in Griechenland(Eine zusammenfassende Betrachtung). U: Dissertationes alba-nicae in honorem Josephi Valentini et Ernesti Koliqi septuagena-rior. Munchen 71. S. 89-106.S. 40-48

Petrovitch, Georges T., Scanderbeg (Georges Castriota). Essai de biblio-graphie raisonnee. Pariš 1881. Nachdruck Munchen 1967.

Noli, Fan Stylian, George Castriot Scanderbeg (1405-1468). New York 1947.Frasheri, Kristo, Georges Kastriote-Skanderbeg, heros national des Albana-

is (1405-1468).Tiiana 1962.

Чешвршо иоглавље

Birge, John Kingsley, The Bektashi order of dervishes. London 1937.Zangari, Domenico, Le colonie italo albanesi di Calabria. Storia e demo-

grafia secoli ХУ-Х1Х. Napoli 1941.Godin, Marie Amelie Freiin von, Das albanische Gewohnheitsrecht. U:

Zeitschrifl fur vergleichende Rechtswissenschaft 56 (1953) S. 1-46; 57 (1954) S. 5-73; 58 (1955/56) S.121-198.

Hasluck, Margaret, The unwritten law in Albania. Cambridge 1954.Stadtmuller, Georg, Die Islamisierung bei den Albanern. U: Jahrbucher fur

Geschichte Osteuropas N. F. 3 (1955) S. 404-429.Valentin!, Giuseppe, Il diritto delle comunita nella tradizione giuridica al-

banese. Generalita. Firenze 1956.Petrotta, Salvatore, Albanesi di Sicilia. Storia e cultura. Palermo 1966.

312

Kaleshi, Hasan, Daš turkische Vordringen aufdem Balkan und die Islamisi-erung -Faktorenfur die Erhaltung der ethnischen und nationalenExistenz des albanischen Volkes. U: Sudosteuropa unter demHalbmond. FS Georg Stadtmuller. Munchen 1975. S. 125-138.

Boppe, Auguste, L 'Albanie et Napoleon (1797-1814). Pariš 1914.Remerand, Gabriel, Ali de Tebelen, Pacha de Janina (1744-1822). Pariš

1928.Bartl, Peter, Der Westbalkan zwischen Spanischer Monarchie und Osma-

nischem Reich. Zur Turkenkriegsproblematik an der Wende vom16. zum 17. Jahrhundert. Wiesbaden 1974.

Пешо поглавље

Durham, Маrу Edith, Die slawische Gefahr. 20 Jahre Balkan-Erinnerun-gen. Stuttgart 1922.

Skendi, Stavro, The Albanian National Awakening 1878-1912. Princeton,NJ. 1967.

Bartl, Peter, Die albanischen Muslime zur Zeit der nationalen Unabhdngig-keitsbewegung (1878-1912). Wiesbaden 1968.

Pipa, Arshi, Albanian Literature: Social Perspectives. Munchen 1978 (Tri-logia Albanica III

Faensen, Johannes, Die albanische Nationalbewegung. Berlin. Wiesbaden1980.

Prifti, Kristaq, Le mouvement national albanais de 1896 a 1900. La LiguedePeje. Tirana 1989.

Шесшо иоглавље

Godin, Marie Amelie Freiin von, Aus dem neuen Albanien. Politische undkulturhistorische Skizzen. Wien 1914.

Swire, J(oseph), Albania - The Rise ofa Kingdom. London 1929 (Nac-hdruck New York 1971).

Ambrosini, Caspare, L'Albania nella comunitd imperiale di Roma. Roma1940.

Jacomoni di San Savino, Francesco, La politica dell'Italia in Albania neuetestimonianze del Luogotenente del Re. Bologna 1965.

Viora, Ekrem Bey, Lebenserinnerungen 1-2. Munchen 1968. 1973.Zamboni, Giovanni, Mussolinis Expansionspolitik aufdem Balkan. Italiens

Albanienpolitik vom I. bis zum II. Tiranapakt im Rahmen des ita-lienisch-jugoslawischen Interessenkonflikts und der italienischen»imperialen« Bestrebungen in Sudosteuropa. Hamburg 1970.

Goslinga, Gorrit T. A., The Dutch in Albania (A History of the First Albani-

313

an Gendarmerie Organized and Directed by Dutch Officers1913-1914). U: Shejzat 15 (1971) S. 117-130; 16 (1972) S. 14-51.

Deusch, Engelbert, Albanische Thronbewerber. Ein Beitrag zur Geschichteder albanischen Staatsgrtindung. U: Munchner Zeitschrift furBalkankunde 4 (1981/82) S. 89-150; 5 (1983/84) S. 121-164; 6(1990)8.93-151.

Fischer, Bernd Jurgen, King Zog and the Strugglefor Stability in Albania.NewYork l984.

Schmidt-Neke, Michael, Entstehung und Ausbau der Konigsdiktatur in Al-banien (1912-1939). Regierungsbildungen, Herrschaftsweiseund Machteliten in einem jungen Balkanstaat. Munchen 1987.

Hibbert, Reginald, Albania s National Liberation Struggle: The Bitter Vic-tory. London. New York 1991.

Седмо поглавље

Hamm, Наггу, Rebellen gegen Moskau. Albanien - Pekings Bruckenkopf inEuropa. Koln 1962.

Griffith, William E., Albania and the Sino-Soviet Rift. Cambridge, Mass.1963.

Geschichte der Partei der Arbeit Albaniens, Tirana 1971; nastavak zaperiod 1966-1980. (7, 8 i 9. poglaVqe) objavqen u Tirani 1981.

Prifti, Peter R., Socialist Albania since 1944. Domestic and Foreign Deve-lopments. Cambridge, Mass. 1978.

Tonnes, Bernhard, Sonderfall Albanien. Enver Hoxhas »eigener Weg« unddie historischen Urspriinge seiner Ideologie. Munchen 1980.

Danylow, Peter, Die aufienpolitischen Beziehungen Albaniens zu Jugosla-wien und zur UdSSR 1944-196J. Munchen 1982.

Lendvai, Paul, Daš einsame Albanien. Reportage aus dem Land der Skipe-taren. Zurich 1985.

Hallidav, fon (Hrsg.), The Artfui Albanian. The Memoirs of Enver Hoxha.London 1986.

Pipa, Arshi, Albanian Stalinism: Ideo-Political Aspects. New York 1990.Biberaj, Eiez, Albania. A Sodalist Maverick. San Francisco. Oxford 1990.Altmann, Franz-Lothar (Hrsg.), Albanien im Umbruch. Eine Bestandsauf-

nahme. Munchen 1990.Jaehne, Giinter, Land- und Emahrungswirtschaft in Albanien. Berlin 1991.Losch, Dieter, Albanien. Hamburg 1991.Frasheri, Gjergj, Realist Painting and Sculpture in Albania. U: Munchner

Zeitschrift fur Balkankunde 9 (1993) S. 155-197.Hali, Derek, Albania and the Albanians. London. New York 1994.

314

Индекс

Абдул Хамид II, султан 112, 114, Атанасије, архиепископ 68122 Аталијат, Михајло 20

Абдул Меџид I, султан 79 Аулета, Ђовани ди Маркесе 144Абдул Меџид, принц 147 Ахмед Фуад, египатски принцАдхамиди, Гаљи 165 147Азис-паша 165 Ахмед Изет-паша 147Алемано, Гварнерије Ахмед Нијази, бег 112—115Александар Велики 203 Ахмети, Вилсон 270Алексије I Комнин, цар 21 Ачајуоли, Нерио, војвода атински- III Анђео, цар 22 29Алфонс I, напуљски краљ 39, 44,

45Алија, Рамиз 265, 266, 269 Бајазит I, султан 38Али-паша Гусињски 97 - II, султан 39, 67Али-паша Тепелена Балабан-паша 45

(Тепедиленли) 73, 76 Балдуин II, цар 23Алиоти (италијански'изасланик) Бали, Осман 184, 226

168 Балша (Балшићи) властелинскаАлизоти, Фејзи-бег 174 породица 30-32, 43-44Андраши, Ђула, гроф 96 — Балша I 31Андроник III, цар 27 - Балша II 31—32Апоњи, Жералдина 214 — Ђурађ I 31- Ђула, гроф 214 - Ђурађ II 31Аргондица, Антонио 161 - Страцимир 31Аријанити, властелинска породица Барбариго, Грегорио, кардинал 87

44 Барди, Франг 52, 86- Ђорђе 39, 43 Барлети, Марин 40, 46, 84- Комјан 39 Василакиос, Нићифор 20Арсеније III Црнојевић, српски Баста, Ђорђо 64

патријарх 71 Биконсфилд, лорд Бенџамин— IV Шакабента, српски патријарх Дизраели 95, 96

71 Беби, Алћивијад 200Асдрени (Александер Ставре Бедри-паша 129

Дренова) 156, 157 Белишова, Лири 247

315

Белармини, Роберт, кардинал 86Бенедикт XI, папа 26Берати, Димитер 212Берхтолд, Леополд Антон, гроф

139Бериша, Сали 270Бернарди, Гиљелмо 24Becichemi, Marinus 84Бизмарк, Ото фон, кнез 93, 96Бици, Марино, надбискуп 50Бичаку, Акиф-паша 172, 181, 190- Ибрахим 223—225Блиништи, племићка породица 26Богдани, Андреа, надбискуп 87— Петар 86Боемунд 21Бољетинац, Иса 127, 169Бонапарта, Луј 146- Ролан 146— Виктор 146Бонифације IX, папа 31Бонис, Емерио де 86Боп, Франц 14Борис I, бугарски кнез 19Боцарис, Марко 158Булињи, Елиодоро де 75Бурбон-Орлеан, Франц

Фердинанд, војвода одМонпансје 146

Брогнар, Венцел Едлер фон 74Буда, Алекс 261Буди, Пјетр 86Бумчи, Луиђ 180, 182, 190Буонделмонте, Есо де (деспот

Јањине) 39Бутка, Салих 178Бузуку, (Јован) Ђон 84, 88Буфи, Или 269Бушати, Малик 221Бушатлије, породица 73, 78, 82— Kapa Махмуд-паша 73—77— Мехмед-паша 73— Мустафа-паша 78—79

Валоне и Канине 24, 31, 46, 54

316

Валтер, Бећир 194Варибоба, Ђулио 88Baca, Пашко 150, 154Венизелос, Елефтериос 176, 178,

180Верлаћи, Бехије 194- Шефћет-бег 187Већиљхарџи, Наум 118Вид, Вилхелм, принц 148, 162,

163, 164, 165, 166, 167,168,169,170,172,173, 176,184,197

Вилхелм II, немачки цар 162, 163Вилсон, Томас В. 193Виторио Емануеле III, италијански

краљ, 212, 216, 217Вљоре, породица 164, 204, 209- Исмаил Кемал-бег 113, 121, 122,

131, 134, 139, 146, 164, 174Вриони, породица 204, 209

Гаврило Радомир, бугарски цар 19Гази Мухтар-паша 136Gazulus, Ioannes 83Галиб-бег114Гвискард, Роберт 20, 21Геншер, Ханс Дитрих 266Гермењи, Темистокли 178Гизл, барон 145Гика, Алберт, кнез 145Голем, арбанонски владар 22, 44Грамено, Михаљ 111, 133, 152Гропа, племићка породица 24Guilielmus, надбискуп Барски 83Гуракући, Луиђ 131, 174, 187,

190,194, 195, 196, 198Густав V, шведски крал> 145

Даниел, Магистер (ДанилХаџнју) 89

Дара, Габриел 156Делвина, Сулејман-бег 185Деметрије, арбанонски владар 22Де Лонг, Г. Б. 194

Де Рада, Ђироламо (Јероним)160, 161

Де Ортафа, Рамон 44Дева, Џафер 223Декроа, пуковник 178Де Фортон, генерал 179Дзодзе, Кочи 235, 236, 238, 240Дибра, Фуад 224- Зија 191Дине, Фићри 225— Спиро 154Дишница, Имер 230Дочи, Пренк 118, 131, 151, 152Дода, Пренк Биб 111, 131, 169,

172Додани, Висар 155, 156Дорија, Андреа 63Дорса, Винћенцо 159Драга, Неџип 113, 121, 138Дуселије, Алан 21Дукађини, властелинска породица

44Дукађини, Паоло 68

Ђакомони ди Сан Савино,Франческо 213, 219

Ђиниши, Мустафа 230Ђилас, Милован 234Ђони, Ђон Марк 188, 189Ђурађ I, видети Балша, Ђурађ I— II, видети Балша, Ђурађ IIЂурашковић, Вук 199Ђузепе Скиро 156

Елизабета, румунска краљица 162Ериксон, Ц. Телфорд 180Евгеније IV, папа 39Еванђели, Пандели 5, 189, 190,

202Евлија Челебија 54Ејрес, Хари 192

Жарковић, Мркша, деспот Валонеи Канине 32

Зека, Хаџи Мула 110Зенебиши, властелинска породица

290Зиси, Андреа 227Зографос, Георгиос 166Зогу, Ахмед 172, 173, 174, 182,

186, 189,190, 191, 192, 193,194, 195, 196, 197,198,199,200, 201, 202, 203, 204,205, 206, 207, 208, 209,210, 211, 212, 213, 214, 215,221, 224, 226, 229, 231,256, 259

Ибрахим Хаки-паша 137Изабела од Вилардуена 24— Виљем, ахајски кнез 24Иљаз-бег 187Индели, Марио 212Инокентије III, папа 22Ипи, Џафер-бег 188, 190, 191,

192, 196, 215

Јакова, Тук 244Јахја-бег Дукађини 90Јелисавета, руска царица 72Јоасаф, надбискуп 71Јован Владислав, бугарски цар 19Јован III Дука Ватац, никејски

цар 22Јосиф II, цар 74, 75Јусуфи, Елез 191, 192, 195

Кадаре, Исмаил 263, 264Кавалиотис, Теодорос А. 89Кадрију, Хоџа 185Казази, Ђон Николе 84, 88Каликст III, папа 45Камбери, Хасан Зико 90Кастриота и Перез и Веласко,

Хуан Аладро 144Kapa Махмуд-паша, видети

Бушатлија, Kapa Махмуд-

317

пашаКатарина II, руска царица 72Карло Велики 30— Анжујски, напуљски краљ

23-27, 35— I, аустријски цар 174— III, напулски краљ 63Карол I, румунски краљ 162Кастриоте, племићка породица 40— Јован (Ђон) 66Кинардо, Филипо 24- Газон 24Клемансо, Жорж 180Колеман, Р. Л. 194Корти, Луиђи, гроф 98, 99Кељменди, Али 52, 60, 71, 98,

227Кочи-бег 90Колоња, Шахин 113, 121Комнина, деспотица Валоне и

Канине 21, 22, 31, 32Коница, Мехмед-бег 179, 182Конрадин, швапски војвода 23Константин I, грчки краљ 176Корча, Шефћет 195Кота, Костаћ 196, 197Крал, Аугуст 174Криезију, Цено 200Кристофориди, Констандин 153,

154Круја, Мустафа (Мустафа

Мерлика) 191, 193, 221Крум 19Ксиландер, Јозеф Ритер (фон) 14Кулуриотис, Анастасиос 159Купи, Абаз 226, 229, 231

Ладислав V, мађарски краљ 44Лајбниц, Готфрид Вилхелм (фон)

14Ламберц, Максимилијан 262Лик, Вилијам 77Лече, Франческо Мариа де 88Ледесма, Диего 84Лека 215

318

Лењин, Владимир И. 193, 251Леши, Халид 184, 192- Хаџи 228-229Либохова, Екрем-бег 221- Муфид-бег 121, 165, 194,

196-197Лојд Џорџ, Дејвид 180Лорекио, Анселмо 161Лоренцони, Ђовани 204Лоша, Петер, деспот Арте 32, 34Лудвиг I, мађарски краљ 31

Љуараси, Кристо 158- Петро Нини 107— Поликсени 158

Махмуд П, султан 77, 78, 79Мајка Тереза (Агнес Гондже

Бојаджију) 266Малешова, Сејфула 226, 235Малиновски, Родион Ј. 245Манфред, краљ Сицилије 23, 24Мао Цедунг 246Маљиља, Реис 266Мартанеши, Баба Фаја 229Матаранга, Лука 84Матаранге, властелинска породица

26, 35, 288Мазулус, Мицхаел 84Мекси, Александер 270Месихи 90Метерних, Клеменс Лотар Венцел

Непомук, кнез 79Митко, Тими 154Митровица, Реџеп 224, 225Михајло II Дука Комнин 22— VIII Палеолог, цар 25Михајловић, Дража 231Мједа, Ндре 118, 119Морана, Антонио М. 81Мучизаде 90Мугоша, Душан 228Мурат I, султан 39, 110- II, султан 40, 44, 54

Пеза, Муслим 226, 228, 229Пелеса, Томас 68Пермети, Турхан-паша 165, 179,

180, 181, 195Пернет, Аудвиг (фон) 74Петар I, руски цар 72— I Петровић Његош, црногорски

владика 73— III, краљ Арагона и Сицилије 25Пеци, Сотир 190, 194Пије II, папа 45Пиколомини, Јохан Норберт, гроф

70Пипа, Арши 6Пир, краљ Молосера у Епиру

103, 149, 203Пистули, Ндок 190Пјачентини, Стимио 183Поповић, Миладин 228Прељубовић, Тома 32, 34, 39Пресијам, бугарски кнез 19Приштина, Хасан 121, 134, 135,

136, 137, 138, 165, 189, 190,191, 193, 198, 200

Прогон, арбанонски владар 22Пуквил, Франсоа 77

Радовани, Андреа Анђело 76— Ђорђе Анђело, надбискуп 76Решид-паша 79Решити, Фахри 194Ререс, Деметрио 45, 61, 64Роберт I, напуљски краљ 30Рустеми, Авни 184, 187, 188, 194

Самуило, бугарски цар 19Санудо, Марино 28Сарај, Морис 178Сејко, Теме 246Селеница, Давид 295Сефер, Идриз 127Симовић, Душан 220Скендербег 158, 160, 203-212

217, 250, 262, 264

Мусолини, Бенито 196, 199, 200,201, 205, 211, 213, 214, 217,218, 221

Мехмед II, султан 9, -44, 45, 47— В. Решад, султан 125— Али, оснивач египатске

краљевске куће 77- Али-паша 97- Џавид-паша 125— Паша, видети Бушатлија,

Мехмед-паша— Саид-паша 136, 137Музаки, властелинска породица

31,35

Начо, Никола 155, 156Наиби, Сулејман 90Незими, Ибрахим 90Нићифор I, деспот Епира 25, 26— II, деспот Епира 29Нигрис, Леоне Г. Б. 233Никола V, папа 44Никола, црногорски краљ 130,

138, 141, 145Николај, руски цар 146Никсон, Ричард 250Ноли, Фан Стилијан 12, 170, 186,

187, 190, 194,195, 196, 207,226

Нопсца, Франц Барон 118Носи, Леф 224

Омер-паша 190Орсини, Ђовани Антонио,

тарентски кнез 45Осола, Р. 254

Павле Карађорђевић, југословенскипринц намесник 220

Панвиц, Еберхард фон 213Пачо, Јанаћ 262Пашић, Никола 171Пејани, Бедри 223

Скендербег Ђорђе (ЂурађКастриот) 40, 42, 43, 44,45, 46, 54, 61, 62, 66, 68,70, 73, 84, 104, 144, 149,155

Скура, властелиска породица 25,26

Сола, Уго 200, 201, 213Спата, властелинска породица 26— Ђин Буа, деспот Арте 34Стаљин 234, 235, 238, 239, 241,

242, 243, 244, 247, 257Стафа, Кемал 227Стефан Душан 28, 29, 31— Лазаревић, српски деспот 277— Немања 293— Првовенчани, српски краљ

22Стјуарт, Гледис 214Сузи 90Сулејман И, султан 48, 50— паша Барђини 293Сума, Михаило, надбискуп 71

Ташко, Кочо 247Темо, Ибрахим 112, 113Теодор I Анђео Дука Комнин,

епирски деспот 22Тито (Јосип Броз) 228, 240, 242,

244, 245, 265Титони, Томазо 180Топије, властелинска породица 30,

32,43- Андрија 30— Ђорђе 32- Тануш 26, 30- Карло 30, 31, 32Топтани- Абди-бег 182, 190, 191- Есад-паша 121, 138, 141, 163,

164, 165, 166, 167, 168,170,171, 172, 182, 184, 189, 191

- Хамид-бег 191, 192- Рефик-бег 190Топули, Бајо 111- Черчиз 111, 112, 152

320

Торгут Дервиш-паша 102Точи, Теренц 130Требешина, Касем 264Тунман, Јохан 15Туртули, Михал 165, 182, 190

Улуч, Али 83Урах, Вилхелм фон, војвода 145Урош II Милутин, српски краљ 27

Фарук, египатски крал> 215Фејза, Ћамил Хаџи 169Фердинанд I, напуљски крал> 45,

61Феранте, Анфузио 45Фереро, Ђиакинто 180Филип од Тарента, напулски

краљ 26, 27Фишта, Ђерђ 119Франц Фердинанд, аустријски

престолонаследник 145—146Фрашери, Абдул 229- Далип 91- Мевди 209, 224-225- Мидхат 114, 119, 172, 229-230- Наим 54, 91, 107, 148, 149,

154, 157, 250- Сами 91, 100, 102, 103, 104,

118, 119, 138, 148, 154- Шахин 91Фридрих II, цар 23Фулц, Хари 265Фундо, Лазар 226

Хаџи Бекташ 54Хан, Јохан Георг (фон) 15, 153Харапи, Антон 224Хасан Риза-паша 140Хаџифилипи, Теодор (Даскал

Тодри) 89Хазбију, Кадри 265Хајредин-паша 32Хаџију, Осман 183

Хима, Дервиш 113, 156Хитлер, Адолф 214, 219, 220Хоџа, Даут 218- Енвер 151, 203, 230, 231, 233,

235, 236, 238, 239, 241, 243,244, 246, 247, 248, 250, 251,253, 255, 259, 260, 262, 265

— Фадиљ 227— Недин 253— Неџмије 260Хоџи, Кото 107Хрушчов, Никита 243, 244, 245,

246, 247Хуњади, Јован (Јанош) 42, 44Хусеин-капетан Градашчевић 79

Цака, Ловро 199Цами, Тефта 253, 254Цамај, Мартин 6, 265Цезар, ЈулијеЦинцар-Марковић, Александар 219Црнојевић, властелинска породица

43

Цури, Бајрам 172, 184, 185, 189,190, 191, 192, 193, 195, 196,198

Ћано, Галеацо, гроф 213, 214, 221Ћафезези, Касем 195Ћамили, Хаџи 166, 167, 169, 171Ћиријази, Ђерасим 107

Чарчани, Адил 265Чајупи, Антон Зеко 154, 155

Шала, Реџеп 195Шефћет, Торгут-паша 127, 128,

130, 131, 132Шеху, Мехмед 226, 243, 265Широка, Филип 155Шрам, Готфрид 18Штатмилер, Георг 6, 15, 16, 17Штраус, Јозеф-Франц 255Шчербина, Г. С. 110

САДЖАЈ

ПРЕДГОВОР . .............................. . . . . ...............5

ОБЛАСТ КОЈУ НАСЕЉАВАЈУ АЛБАНЦИ . 7ПОРЕКЛО..................................................................................14АЛБАНИЈА У СРЕДЊЕМ ВЕКУ ......19АЛБАНЦИ ПОД ТУРСКОМ ВЛАШЋУ .............. ......38НАЦИОНАЛНИ ПРЕПОРОДКОД АЛБАНАЦА (1878-1912) ..92ПУТ АЛБАНИЈЕКА НАЦИОНАДНОЈ ДРЖАВИ (1913-1944).................162АЛБАНИЈА KAO НАРОДНА РЕПУБЛИКА (1945-1992)... 233ДОДАТАК . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 271

Душан Т. БатаковићИсторија: прожимања, неразумевање, оспораваља ....... ... . . 2 9 6

БИБЛИОГРАФИЈА..................................311ИНДЕКС ИМЕНА...............................................................315

322

Петер Батрл

АЛБАНЦИОД СРЕДЊЕГ BEKA ДО ДАНАС

*

Издавачко предузећеCLIO

Змаја од Ноћаја 12Београд

clioinfo@EUnet.yu

за издавачаЗоран Хамовић

реџензеншдр Душан Т. Батаковић

стручни редактордр Душан Т. Батаковић

др Милош Антоновић

језички редакторРамиз Куртеши

лектураЉубица Марјановић

коректураЉиљана Дамњановић

технички уредник

Иван Требјешанин

штампа

АБ Таш, Београд

www.clio.co.yu

323

Fund for Central and East European Book Projects

CIP — Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

949.65

323.1(=919.83)

БАРТЛ, Петер

Албанци : од средњег века до данас /

Петер Бартл ; превела са немачког Љубинка

Миленковић. — Београд : Сlio, 2001

(Београд : АБ Таш). — 303 стр. ; илустр.

; 22 cm

Превод дела: Albanien / Peter Bartl. -

напомене и библиографске референце уз текст.

— Библиографија: стр. 297—300. — Регистар.

ISBN 86-7102-017-7

a) Албанци б) Албанија — Историја

COBISS-ID 94519052

324(скенирао и ОЦР доматриос 26.07.2003.)