Skenderi Aladin, učenik V/1Osnovna škola ”Vuk Karadžić”Novi Pazar, Generala Živkovića b.b.e-mail: mojaposta2010@hotmail.com

PRIČA O SKORO SVEMU

Moja porodica je mala: tata, mama i ja.

Čekajte, čekajte! Nisam sve nabrojao: Posao, Tata, Mama i Ja. Četvoro nas je.

Ne razumete?

E, ni ja ne razumem. Ne razumem, ali trpim, jer je tako. Posao nam je član porodice, možda i glavni. On diktira naše vreme za smeh, naše vreme za naša drugovanja, naša tugovanja, naše odmore i umore i nedostajanja.

Meni nedostaju oboje. Ja nedostajem oboma. Tata i mama nedostaju jedno drugome. Zbog čega... ovaj... zbog koga? Zbog posla, naravno. Taj je lik! Zato i kažem “koga”.

Oni uvek rade. I kad ne rade, rade. Stalno nešto uče, stalno nešto čitaju, stalno nešto brinu, i smišljaju, i filozofiraju, odlaze i dolaze i opet odlaze. Dođe mi da im kažem: “Ljudi, ne možete izlečiti sve bolesne na svetu! Opustite se! Imate dete! ”

I sve mislim da je to tako jer oboje trebaju nekim ljudima čije zdravlje gricka neka bolest, a kako da bolesnom čoveku objasniš da nemas vremena za njega?! To sam i ja naučio da ne može.

I ponekad mislim da je taj posao toliko bitan, i toliko lik u našim životima, ma kao da je živ živcat, i kao da je član porodice, i to glavni, samo zato što su oboje lekari. A opet, kakvi su moji i tata i mama, i da su obućari bilo bi mi isto. Uvek bi bilo cipela za popravku. Ili krojači... uvek bi nekome bili potrebni da zašiju neki šav makar. Ili pekari... stomacima se u svako doba može prohteti đevrek ili kifla... Vatrogasci, kapetani lađe, poslastičari... Ma, za svaki posao ima posla, kad su ljudi radoholici, ili im u glavu udare ambicije. Ili kad se mora raditi da bi se opstalo. Ili što plate i nisu neke, pa da bi se steklo, mora se raditi uvek više i bolje i stalno dokazivati.

Hm... A vremena za batu ili seku se nema. K’o da mi ne trebaju! K’o da i ja, i moji nerođeni brat i sestra nisu preči od posla!

Roditelji moji dragi, kud ide ovaj svet?

Ne priznajem posao za člana porodice, a trpim ga. I dosadilo mi više. Treba mi vaša ljubav, treba mi vašeg smeha. Gotovo, odrastoh, još malo pa mi igre sa vama više trebati neće. Trebaju mi brat ili sestra. Ili oboje. Hm... Kažete da je za to kasno. Znam ja napamet sve vaše izgovore.

Ma, naći cu ja sebi neku devojčicu! Ma, naći cu neku čiji roditelji ne rade, ili gaje koze u nekoj planinici i beru poljsko cveće. I diviću joj se. Diviću joj se jer ima nebo i ima vedar osmeh i pogled detinji bezbrižan i čist, i jer živi u kući u kojoj posao nije glavnokomandujući, već ljudi, i jer je u glavi zdrava, i jer ce mi roditi četvoro dece. Ostaviću svu markiranu garderobicu, i sve igrice i računare i laptopove i robote i sve vaše parice i autiće i nekretninice. Ništa to meni ne treba!

Ljubav mi treba. Vaše vreme mi treba. Vaš umor od posla me guši. Vaš posao kao izgovor za sve neprovedeno zajedničko vreme razumem, ali ljudi, i vi mene razumite da mi trebate. Porodica treba svima nama. Ona je glavna. Posao nije njen član. I nije živi stvor, da mu se predate toliko. Obavljajte ga usputno. Život se sa svojom decom živi. Ionako jednog dana odlazite u penziju. Šta ćete posle, kad život prohuja, a ja budem dalek i hladan i prezaposlen, ako se ugledam na vas?

I tada mi trebate zdravi, da sa svojim unučicima uzivate, i ja sa vama, i ona moja devojčica čiji roditelji nisu karijeristi, a koja zna da se uvek može imati “za leba”.

Stvarno vas pitam: kud ide ovaj svet? Gde je tu pravda? Gde je tu red?Izgubili se. I red i poredak se izgubili.

Posao nije član porodice, i tacka!Članovi porodice su mama, tata i deca. Deca! Ne dete. Deca!

I šta ja ovo napričah? Jednu svoju mukicu detinju, da dušu olakšam.

A u nju je stalo skoro sve. I to što nas guta bela kuga, i to da je porodica blago, i to da su odrasli robovi posla ( najgore je još kad su vojnici, pa im dosadi da sede besposleno, pa onda smišljaju ratove i ginu, i deca opet ostaju sama), i to da nam malo od ovoga što imamo stvarno treba, i to da ljubav roditeljska i bratska i sestrinska jedno dete može uciniti srećnim, i da je ta ljubav osnov svega...

Nije u priču stalo još to da li ću, kad ovo pročitaju, ubediti svoje roditelje da sam ozbiljno sve ovo mislio, pa da stave prst na svoje umno čelo i ovako pametni i “uspešni” smisle način kako da budu moji koliko mi stvarno trebaju.

Zato ovo i jeste priča o skoro svemu... Eh... kako boli ovo “skoro”... Da imam rešenje, priča bi bila o svemu!

I kako bih voleo da dokučim taj recept proterivanja i posla i para sa prioriteta porodičnog života, i patentiram ga, i poklonim svoj deci sveta. Nek budu srećna. I nek u njihove priče onda stane SVE: i tata, i mama, i bate i seke, i ljubav, i sreća, i nešto malo posla... tek da se ima “za leba”... ne treba više.