1

Advan Hozić

STARA TAJNA (Veseli školski igrokazi)

RANDES Lica: – ALMA, djevojčica od 12 -13 godina – SELMA, njena vršnjakinja – MIMA, njena vršnjakinja – SEID, nešto stariji dječak (14 -15 godina) Pozornica: slobodan prostor.

Alma, sa đačkom torbom u ruci, šeta gore-dolje i stalno se osvrće.

Očito je da nekog iščekuje. Nailazi Selma. I ona je sa đačkom torbicom.

SELMA: Nisam se nadala, Alma, da ću te ovdje vidjeti. Da li to nekog čekaš? ALMA: Tako nekako... Reci mi kako izgledam? SELMA: Izgledaš kao i uvijek. Lijepo... A s kim to imaš randes? ALMA: Ma, nije... Kako da kažem?... Ih, Selma draga, što si navalila da ti kažem! SELMA: Kaži! Šta imaš kriti? ALMA: Ma, ne krijem, nego... ovo mi je prvi put... Znaš li onog Seida iz sedmog? SELMA: Nemoj mi reći! Seid! Ih, zgodan je! Kad ste se... ALMA: Nismo se još nikad sastali. Ovo nam je prvi randes. Rekao mi je da se nađemo

ovdje, ima nešto važno... znaš... Ne znam stvarno šta ima da mi kaže, ali eto... Čuj, kako izgledam?

SELMA: Izgledaš super! Samo malo... Imaš li češalj? ALMA: Imam. (Ona iz svoje đačke torbice vadi češalj i daje ga Selmi)

2

SELMA: Moram malo da ti popravim kosu. (Malo počešlja Almu, izmiče se, gleda) Sad je dobro! Sad si kao bombona!

(Nailazi MIMA. I ona nosi đačku torbu)

MIMA: Šta to moje oči vide? Kao da je nekakva priprema? Jedna se od vas dvije glanca i

licka? Biće nekakva parada? SELMA: Moram malo da dotjeram Almu za jedan važan randes. Ima naša djevojka spoj sa

dečkom! MIMA: Aha! A može li se znati koji je taj? ALMA: Onaj Seid iz sedmog. MIMA: Pazi, molim te! Pa, to je premija! De luks! ALMA: Zakazao mi je sastanak... SELMA: Moraš da povedeš računa kako ćeš se ponašati. Možda će te pozvati da skupa

odete u kino ili tako nešto? MIMA: Može da je povede i na trening košarkaša. SELMA: Čula sam da odlično pleše. ALMA: Ne znam... nisam mislila... Malo sam zbunjena... Kako vam izgledam? MIMA: Stvarno izgledaš malo zbunjeno... I ovo malo popravi! (Popravi nešto na Alminoj

odjeći) Nemoj da izgledaš šlampavo! ALMA: Hvala ti, Mimo! SELMA: (dotad se malo osvrtala, odjednom uhvati Mimu za ruku) Čuj, Mimo, bježimo!

Eto Seida, ide! Ćao, Alma! Drži se! MIMA: (Almi) Obori ga s nogu!

(Selma i Mirna brzo otrče sa scene) ALMA: (sama, spusti svoju torbu kod nogu, zagleda niza se, popravlja kosu, opet uzme

svoju torbu).

(Iz suprotnog smjera, kuda su otišle Selma i Mirna, dolazi Seid, s rukama u džepovima, žvaće žvaku,

priđe Almi kao davnašnji znanac) SEID: Tu si, je li? ALMA: Zdravo. SEID: Jesi li me dugo čekala? ALMA: Nisam. Sad sam stigla. SEID: Znaš, moram nešto da te zamolim. Važno je, a ne bih želio da nas neko vidi skupa,

da ne bude kakvih priča. Razumiješ? Ti si zgodna, pametna cura, pa ne bi bilo...

3

ALMA: Znam, shvaćam. SEID: Dobro je da shvaćaš... A evo o čemu se radi! Zanima me ima li tvoj burazer Tahir

negdje sačuvane sveske domaćih zadataka iz matematike dok je bio u sedmom razredu?

ALMA: Sveske? SEID: Pa, da! Sveske, teke! Ima li? ALMA: Ne znam. Možda ima. On svašta čuva. SEID: To bi bilo super! Znaš, pomislio sam ja na tebe da si prava adresa!... Sad je tvoj

Tahir srednjoškolac, te mu sveske više nisu potrebne, je li tako? ALMA: Mislim da nisu. Složene su mu u ormaru. SEID: Fino! Sjajno! Te sveske, molim te, prikupi i uzmi, pa ćemo se naći. Ali, pazi, nikome

ni slova! ALMA: A ja sam pomislila... SEID: Nemoj sad da me daviš s tim šta si ti mislila. Upamti, te su mi sveske spas! Bez njih

ću ljosnuti iz matiša, a tvoj je Tahir bio maher u tome! Zadaci su isti, samo prepišem i – aviatka! Kapiraš?

ALMA: Kapiram. SEID: Ti si mi prava premija! Znači, dogovoreno! Učini mi to pa ću da ti nađem jednog

finog momka, srcastog! Baj-baj!

(Seid hitro ode, a Alma gleda za njim. Iz ruke joj ispade torba).

(ZAVJESA)

POKLON Lica: – DIKA, djevojčica od 14-15 godina – ISO, njen brat, oko 12 godina – KIKO, njihov mlađi brat, oko 7 godina – RIZO, dječak, oko 12 godina, susjed Pozornica: obična dnevna prostorija; na sredini sto i nekoliko stolica

4

Na stolici, uz sto, sjedi Iso i od novinskog papira pravi lađu. Na stolu je i nekoliko školskih sveski i knjiga. Nešto dalje od stola, na tlu, sjedi

Kiko i igra se jednom papirnom lađom: gura je po podu da „plovi". Ulazi Dika. Ona je namrštena,

oštra i energična. DIKA: Šta to vas dvojica radite? Kakav je to nered? Iso, sram te bilo! Zašto cijepaš tatine

novine? ISO: To su stare novine. Pogledaj im datum. Od prošlog mjeseca su. DIKA: Nemam je šta da gledam datume... Sjeo si tu da dangubiš i igraš se umjesto da učiš! ISO: Naučio sam sve što je trebalo. I još malo preko toga! DIKA: Napiši zadaću! ISO: I s tim sam odavno gotov. Napisao sam je. Ako hoćeš, ovdje je, pogledaj! (Pokazuje

Diki svesku). DIKA: Mogao bi da malo bolje obratiš pažnju na Kiku! Vidiš li šta on radi! Tu se vuče po

podu i budalesa! Je li on napisao svoju zadaću? ISO: (podigne sa stola drugu svesku i pokazuje Diki) Evo, ima dva reda veliko O i dva reda

malo o. To mu je zadaća. Napisana. DIKA: A zar ne vidiš kako on sjedi? Sav se iskrivio! (Kiki) Čuješ li ti, Kiko, šta ja

govorim? Nemoj da se praviš lud! Ispravi se! I ostavi se već jednom te glupe igre! (Sagne se, uzme među šake papirnatu lađu i zgtižva je). Evo, dosta je bilo!

KIKO: A mogu li da se malo igram s medom Kuzmom? DIKA: Zašto da se igraš s medom Kuzmom? Ti si već veliki za to! Sjedi lijepo za sto, pa

nešto crtaj, ili napiši još nekoliko redaka slova koja ste danas učili! KIKO: Ali, Diko... DIKA: Učini kako sam ti rekla! ISO: To je smiješno što mu naređuješ! Oni su dosad u školi učili osam ili deset slova, a

Kiko već godinu dana zna sva slova, i velika i mala, i čita ih, i piše! To dobro znaš! DIKA: Nisam te ništa pitala! I ne prosipaj mi tu svoju pamet, ne miješaj se! Kiko ima da

radi ono što ja kažem! Inače ću sve reći i mami i tati! Dosta mi je te vaše nepo-slušnosti! (Kiki) Hajde, Kiko, ustaj i učini kako sam ti rekla! Za sto! Sjedi! Nemoj da me ljutiš!

(Kiko se digne s poda i

polagahno sjedne na stolicu uz sto) ISO: (Kiki) Budi ovdje pa ćemo nas dvojica da crtamo. Šta bi ti volio da nacrtamo? KIKO: Ja bih volio da mi pričaš priču. DIKA: Tako, sjedite, pričajte, pišite, crtajte! I pazite se da opet ne nađeni nered u sobi!

5

(Dika odlazi)

ISO (Kiki) Slušaj ovu priču... Pošla koka na pazar, ukaljala nožicu. Ona kaže jednom

grmu... KIKO: Neću! Nemoj! ISO: Ne gnjavi me! Koka kaže jednom grmu: Briši, grme, ovu nogu! A grm reče: Neću.

Pričekaj se, jadan grme, ja ću na te kozu dovest pa će tebe koza brstit... i dovede jednu kozu...

KIKO (plačno) Neću, neću i neću! Neću tu priču! ISO: A hoćeš li da kažem Diki kako ti nećeš da me slušaš? KIKO: Neću tu priču, pričaj mi nešto drugo. ISO: Ne znam šta je to drugo. Kaži! KIKO: Reci mi zašto je Dika već dva dana ljuta i na

tebe i na mene? ISO: Zar ne znaš? To je zbog Adema. Nešto su se zavadili. KIKO: Nisam ja kriv. Nisi ni ti kriv. ISO: Nismo krivi, ali njoj je sad cijeli svijet naopak i kriv! Sve joj je krivo! Vidio si kako je

zgužvala onu moju lađicu s kojom si se ti igrao? A znaš li da je juče meni zabranila da se družim sa Rizom, Ademovim bratom? Kaže: nemoj slučajno da te vidim sa onim razbojnikom i barabom Rizom!

KIKO: Hoćeš li reći Rizi da se nećete družiti? ISO: Već sam ja njemu sve rekao. KIKO: A šta on kaže? ISO: On kaže...

(Na scenu naglo ulazi Rizo, a u ruci drži metlu sa dugom drškom.

Osvrne se i odahne) RIZO: Uspio sam! Dika me nije opazila! ISO: Sila si, Rizo! KIKO: Šta će ti ta metla, Rizo? RIZO: Metla? He, he, za svaki slučaj. (Isi) Iso, hoćeš li da nekud odemo? Smiješ li od Dike

da se iskradeš? KIKO: Povedite i mene sa sobom! ISO: Pravo da kažem, ne smijem. Dika se sva nakostriješila, samo što ne pukne od ljutine! RIZO: Pričao sam Ademu. A on se smije. ISO: Nije ništa smiješno. KIKO: (Rizi) Nadrljao si ako te ona ovdje vidi. ISO: Bilo bi galame do vrha neba!

6

RIZO: Misliš?

(Na scenu upadne Ijutita Dika) DIKA: Misli, misli! A ko je tebe, Rizo, barabo jedna, pustio ovamo? Koga si pitao da

dođeš? Ko te je zvao? Ti nisi društvo za mog brata Isu! Ja sam Isi zabranila da se s tobom druži!

RIZO: Dobro, dobro, dobro, ne viči! Molim lijepo. Nećemo se družiti. Nisam ni došao da se družimo. Samo sam navratio da ti donesem jedan poklon od mog burazera Adema.

DIKA: (bez ljutnje, odjednom sa zanimanjem) Od Adema? Šta mije poslao? RIZO: Biće ti drago. Vidjećeš. DIKA: Pa, dobro, da vidim. Baš me zanima šta je to tvoj veliki brat Adem poslao. RIZO: Moj veliki brat Adem je saznao – a ja sam mu pričao – kako si ovih nekoliko dana u

posebnom raspoloženju, kako me tjeraš od Ise, kako mučiš i Isu i Kiku... DIKA: A šta se to tvog brata tiče? RIZO: Ništa. Samo mi je dao da ti predam ovu metlu! To ti on poklanja! (pruža Diki metlu

koju Dika neće da prihvati, već se izmiče) DIKA (izmičući se) Kakvu metlu? Šta će mi metla? Kakva je to Ademova glupa šala? ISO: Kakva je to šala? RIZO: To je tebi, Diko, Ademov poklon. Uz poruku. Adem ti poručuje: ako hoćeš biti

vještica, evo ti metla da imaš šta da jašeš! DIKA (zgranuta) To... on... meni? ISO: (imitira Diku) To... Adem.... Diki? KIKO: Diko, uzmi metlu! Uzmi!

(ZAVJESA)

GOTOVANI Lica: – VERA: djevojčica od 13-14 godina – MIRA, njena sestra, oko 9 godina – DARA, njena sestra od 7 godina – LUKA, brat, oko 11 godina

7

Na sredini sto, oko njega stolice.

Na podu nekoliko igračaka: lopta, lutka, kolica... Vera, za

stolom, nešto piše. Luka čita knjigu. Mira i Dara sjede na tlu i

igraju se loptom, dodaju je među sobom. VERA: (završi pisanje, obraća se svima) Čujte! Luka! LUKA: (spusti knjigu) Čujem. Šta je? VERA: (Miri i Dari) Miro! Daro! Čujete li me? MIRA: (Zadrži loptu, odazove se) Čujemo. VERA: Imam jedan prijedlog! Hoćete li da obrađujemo mamu? MIRA: Hoćemo! LUKA: Kaži! VERA: Ovako. Mama je ostavila novac da neko od nas troje ode u dućan i kupi litar ulja.

Ko će to? LUKA: Ja ne mogu. Moram da pročitam ovu knjigu, to mi je lektira. Idi ti, Vera! VERA: (Miri) Ja sam mislila da ti, Miro, trkneš do dućana. MIRA: Ne mogu. Napolju je vjetar, hladno je. VERA: Nema vjetra. Ti ćeš to brzo. MIRA: Ne mogu ja. Kad je brzo, hajde ti! VERA: Mogla bi i Dara? DARA: Ja sam malena. LUKA: Ti si uvijek malena kad treba nešto uraditi! VERA: Dobro, neka to sačeka kad dođe tata. On svakako uvijek dolazi prije mame! Ali,

zato ćemo mi da sredimo malo po kući! Hoćemo li? MIRA: Šta to hoćemo? VERA: Da sredimo stan, da obrađujemo mamu i tatu! Eto, ko će u našim sobama

pospremiti postelju? MIRA: Je li onako kao što mama posprema? VERA: Jeste, onako. Hoćeš li ti? MIRA: Hajde ti, ti si veća. VERA: Dobro, ja ću, ako ćeš ti da pometeš sobu i obrišeš prašinu! MIRA: Ih, što si mi pametna! Da ja metem i brišem prašinu? A šta će da radi Luka? LUKA: (dotle čitao, spusti knjigu) Luka čita! I neće da se miješa u ženske poslove! VERA: Neka Luka očisti svoje i tatine cipele! To je muški posao! LUKA: Neću! DARA: Neću ni ja! VERA: Daro, tebe niko ništa ne pita. Šta ti nećeš?

8

DARA: Neću ništa! Ništa, ništa! MIRA: Ako neće Luka, ako neće Dara, onda neću ni ja! VERA: U redu, ako nećete vi, onda neću ni ja! LUKA: Vidiš, samo nas gnjaviš! Dosad si mogla i da otrčiš do dućana i kupiš taj... taj... VERA: Litar ulja? LUKA: Jeste, to! I još da pometeš, i pospremiš sobe, i opereš posuđe od doručka, i obrišeš

prozore, i očistiš moje i tatine cipele, i svoje, i Mirine, i Darine, i sve si to mogla, ali ti samo pričaš, pričaš, pričaš...

VERA: A ti si se navio, navio, navio... Zašto da ja sama sve to radim, a vi ništa? Htjela sam da iznenadimo mamu!

MIRA: Zašto? LUKA: Dobro Mira pita: zašto? VERA: Tako, da joj pokažemo... da i mi možemo... mislim... LUKA: Uh, što si bistro smislila! Mi to tako pospremimo, a mama dođe i kaže: Blago meni,

lijepo ste to uradili, od sada to radite tako svakog dana! MIRA: I još bi se ljutila ako nešto ne bi bilo dobro urađeno! LUKA: Tačno tako! Zar nije naš tata tako nadrljao? Jednom je tako malo pospremio, dobio

pohvalu, a sad mora svakog dana da posprema dok mama ne stigne! DARA: Hej!... Da i ja kažem!... Čuj! VERA: Kaži, Daro! DARA: A šta bi naš jadni tata radio u kući kad dođe i vidi da je sve pospremljeno? LUKA: Odlično zapažanje, Daro! Ako mi pospremimo stan, onda naš jadni tata nema šta da

radi kad dođe i dok čeka mamu! To je jedno! VERA: A drugo? LUKA: A drugo je – kad mama dođe, ona ne bi znala da smo to mi pospremali, jer to tata

svakog dana radi, pa je ne bismo ni iznenadili i sve bi to naše bilo uzaludno! A ima i treće!

MIRA: Ima i treće? LUKA: Ima! Treće je – važno je da smo mi o tome razgovarali! Razmišljali smo o tome!

Znači da nismo baš sasvim pravi gotovani! VERA, MIRA I DARA (zajedno) Nismo!

(ZAVJESA)

STARA TAJNA

9

Lica: – FUAD, dječak uzrasta 11-12 godina – MRKI, dječak uzrasta 11-12 godina – ZEJNIL, dječak uzrasta 11-12 godina – DUDO, dječak uzrasta 11-12 godina – ZLATA, djevojčica uzrasta 11-12 godina – MINKA, djevojčica uzrasta 11-12 godina Pozornica: slobodan prostor

Kad se zavjesa digne, na sceni nema nikoga. Sa desne i sa lijeve strane, istovremeno,

nailaze Fuad i Mrki. FUAD: (čim ugleda Mrkog. Veselo) Ćao, Mrki! MRKI: Zdravo, Fudo! Šta ima novo? FUAD: Novo? Nađe se, nađe se... MRKI: Kaži! Pričaj! FUAD: (kao da se usteže) Ma, znaš, Mrki, kazao bih ti, ali se plašim da ćeš ti poslije

nekome reći. MRKI: Zar je to nekakva tajna? FUAD: Jeste, tajna je. Moja tajna! MRKI: Je li velika? FUAD: Za mene jeste, i velika i debela. MRKI: Hajde, da čujem kakva je! FUAD: Znaš, Mrki, ne ide to tako. Moraš mi obećati da nećeš nikome kazati to što ću ti

povjeriti. MRKI: To budi siguran! Nemoj da brineš. Obećavam. FUAD: Zakuni se! MRKI: Pa, eto, kad hoćeš, kunem se! Neka odmah crknem ako nekome kažem! Slobodno

mi šapni!

(Mrki se malo nagne, a Fuad mu priđe i nešto šapne na uho,

a na to se Mrki vidljivo začudi). FUAD: Eto, sad znaš! Pazi dobro, nemoj nikome reći! MRKI: A je li to živa istina? FUAD: Da nije istina, ne bih ti ni kazao. Sad to znamo samo ti i ja!

10

MRKI: Zar nikome dosad nisi to rekao? FUAD: Nisam. Ti si prvi. I šuti, molim te! Nemoj slučajno da se negdje izbrbljaš! MRKI: Budi siguran da neću! Garant! FUAD: Onda, ostaj zdravo! Žurim u kino!

(Fuad odlazi u stranu odakle je došao Mrki). MRKI: (za Fuadom doziva) Slušaj, Fuade, nemoj da se brineš! Neću ja nikome...

(Na scenu iz pravca odakle je ranije došao Fuad, nailazi Zejnil i zastane za Mrkim koji i dalje gleda

kako Fuad odlazi). ZEJNIL: Šta to vičeš, Mrki? MRKI: (naglo se okrene) Aha, ti si, Zejnile!... Nešto sam vikao Fuadu. Ode on u kino. ZEJNIL: Čuo sam kako si mu viknuo da nećeš nikome, samo nisi rekao šta? O čemu se

radi? MRKI: Ma, pusti, nekakva Fuadova tajna. ZEJNIL: Fuadova tajna? Je li to ozbiljno? O čemu? MRKI: Ne mogu ti reći. Tajna je. On mi je to povjerio i nikome ne smijem kazati. ZEJNIL: Ma, hajde, pa nisam ja razglasna stanica. Možeš mi kazati. MRKI: Mogu i ne mogu. Znaš, ja sam se zakleo da neću nikome reći. ZEJNIL: Hoćeš da kažeš da meni ne vjeruješ? MRKI: Ma, čuj, Zejnile, nisam na to ni pomislio. Vjerujem ti. Kazaću ti ako mi obećaš da

to nećeš nikome kazati, nikom na cijelom bijelom svijetu! Ni ocu, ni majci, ni sestri, nikome u našem razredu, nikom, nikom, razumiješ li?

ZEJNIL: Nikome! Važi! Što meni kažeš, to ti je kao da si zatvorio u kutiju! MRKI: U redu, Zejnile, u redu! Primakni mi se da ti šapnem!

(Zejnil mu se primakne i Mrki mu nešto šapne). ZEJNIL (začudi se): Zar Fudo? Svašta na svijetu! MRKI: Eto ti pa se iščuđavaj, ali upamti – obećao si! A ja odoh, moram na pijacu da nešto

kupim. Naljutiće mi se majka ako se dugo zadržim. ZEJNIL: Hajde, požuri!

(Mrki odlazi u pravcu odakle je Zejnil došao, a Zejnil stoji i gleda za njim, maše glavom)

ZEJNIL: (kao za sebe): Fuadova tajna, čudo neviđeno!

11

(Na scenu stiže Dudo, priđe Zejnilu

i dlanom ga lagahno udari po leđima) DUDO: Što si se to zablenuo, Zejnile? ZEJNIL: (iznenađen) Vidi ga! Odakle ti, Dudo, ispade? DUDO: Idem da gledam naše, igraju odbojku. A ti? ZEJNIL: Ja? Ništa. Onako. Skupljam nekakve tajne, ako hoćeš da znaš. DUDO: Čije tajne? ZEJNIL: Tuđe. DUDO: Znam, tuđe, ali ima raznih tajni, velikih, malehnih, starih, šta ja znam sve kakvih!

Reci mi neku od tih koje si skupio da i ja nešto znam. ZEJNIL: Samo sam jednu skupio. Maloprije mi je Mrki povjerio jednu tajnu, ali nije

njegova, već Fuadova! Fudo ju je povjerio njemu, a on meni. DUDO: A ti ćeš meni? ZEJNIL: Ne smijem ti je kazati. Obećao sam da neću nikome reći. DUDO: Ako meni kažeš, to ti je isto kao da nisi nikome kazao. Ja ne spadam među

brbljivce. Valjda znaš da nikad nisi čuo kako ja pričam nečije tajne? ZEJNIL: (neodlučno) Znaš, to će te začuditi... DUDO: Dobro, neka me začudi. Kaži! ZEJNIL: Najprije mi obećaj da nećeš nikome... DUDO: Neću, budi siguran. ZEJNIL: (primakne mu se, nagne se i šapne mu, a onda priprijeti prstom) Eto ti, sad znaš! DUDO: (kao iznenađen) Nikad ne bih pomislio! Nikad! Ne mogu da vjerujem! ZEJNIL: Ni ja nisam mogao vjerovati... Nego, žurim... A ti nemoj, molim te... pripazi, znaš

šta je tajna! Obećao si!

(Zejnil brzo odlazi sa scene, a Dudo ostane u mjestu još začuđen:

dlanovima gladi svoje obraze i gleda uvis). DUDO (kao za sebe, s nevjericom) Zar Fudo? Ih, ih, ih! Kako ću da izdržim... kako da

otrpim da to nikome ne kažem?!

(Na scenu dolazi Zlata, vesela je, igra se ovećom maramom

koju vrti u ruci pa s njom dohvati i Dudu koji je tek tada opazi).

ZLATA: Gdje si, Dudo, lutko moja!?

12

DUDO: Uh, Zlato, prepade me! Otkud ti tako s neba? ZLATA: Kakvo te je to čudo snašlo pa se plješćeš po licu i zijaš u nebesa, kakva te je

nevjerica spopala? DUDO: Ne pitaj me ništa, ne smijem ti reći. Tajna! ZLATA: Tajna? Je li stvarno tajna?... Pa ti znaš, Dudo moj, lutko moja, kako ja volim

tajne? Kaži mi! Zar bi nešto sakrio od mene? DUDO: Nije to moja tajna, već tuđa! ZLATA: To meni nije važno, tvoja ili tuđa, glavno je da je tajna. Ja strašno volim da čuvani

tajne. Kaži mi čija je? DUDO: Fuadova. ZLATA: Fudina? Šta mi reče? Našeg Fude? Zar on ima nekakvu tajnu? Crknuću ako mi ne

kažeš! DUDO: Neću da crkneš. Kazaću ti, samo obećaj da nećeš nikome govoriti. ZLATA: (nestrpljivo) Znam, znam ja šta je tajna! Samo mi reci! Obećavam, obećavam...! DUDO: Čuj! (šapne joj nekoliko riječi) ZLATA: (iznenađena): Dudo, dragi, pa to je... to je... ne može biti! Ko je to izmislio? To je

čista laž. Laž, vjeruj mi! DUDO: Nije laž. To je meni povjerio Zejnil, a njemu je to kazao Mrki. A znaš li ko je to

kazao Mrkom? Lično Fuad! I to kad mu se Mrki zakleo da nigdje i nikome neće ni zucnuti! To više niko ne zna osim njih, i još mene i tebe! To upamti! A sad, izvini, moram da požurim... Ćao!

(Dudo brzo odlazi, a Zlata za njim, veselo, dobacuje dva-tri poljupca, a zatim, igrajući se maramom koju

baca uvis i okrećući se u mjestu pjevuši). ZLATA: Ljubav, ah, ljubav.... ljubav.... ljubav...

(Dolazi Minka i zastane, gleda kako se Zlata igra).

ZLATA: (u igri zastane i veselo raširi ruke prema Minki) Zar si čula kako te zovem? MINKA: Nisam te čula? Kakva je to igra? Kakva ti je to pjesma? Zar si se zaljubila? ZLATA: Ah, čula sam nešto lijepo! MINKA: Je li previše lijepo? ZLATA: Ne znam, ti ćeš mi reći. Možda ćeš se iznenaditi kao što sam se i ja iznenadila, ali

da znaš: istina je! MINKA: Ne razumijem te. Šta je istina? ZLATA: Saznala sam jednu veliku tajnu. Pogodi ko se zaljubio u tebe!?

13

MINKA: (hladno) Ah, znam. Onaj blesavi Fuad! ZLATA: Otkud znaš? Ko ti je rekao? Pa, to je tajna! MINKA: To nije nikakva tajna, to Fuad priča svima, a sve u nekakvom povjerenju! Bez

veze!!!

(ZAVJESA)

OLIMPIJCI Lica: – BESIM, dječak od 13-14 godina – ESMA, njegova vršnjakinja – INA, istog uzrasta, dosta neuredna, smiješna – TONI, – HASE, – VULE – vršnjaci, školski drugovi Pozornica je otvoreni prostor s nekoliko velikih grmova iza staze.

Nailaze Besim i Esma. Nose svoje školske torbe.

Nečemu se smiju. BESIM: Ma, kad ti kažem! Ozbiljno! Moja majka je strašna. Stroga je da ne može biti

strožija! ESMA: To nije ništa novo, sve su majke stroge! BESIM: Čuj, Esma, ja ne znam kakve su druge majke, ali svoju znam! Ne vjerujem da

postoji još jedna jedina kao što je moja! Ona meni, jednostavno, ništa ne dozvoljava! ESMA: Jadniče, mnogo te žalim. BESIM: Molim te, Esma, to nije za šalu! Iz dana u dan ja samo slušam: uči, uči, piši

zadaću, ne zabušavaj! Sve tako! ESMA: I meni moja ne dozvoljava zabušavanje. Traži red. BESIM: Moja uopće ne zna da se smije. S njom nema šala. Samo mi daje naredbe i

primjedbe!

14

ESMA: A kaže li ti katkad da te voli? BESIM: Ona? Ljubav? Toga nema u njenom rječniku! ESMA: A kad bi saznala da nas dvoje hodamo? BESIM: Nemoj to ni da pitaš! Ne smijem ni pomisliti šta bi bilo! ESMA: A zašto si se prilijepio uza me kad se toliko plašiš svoje majke? BESIM: (naglo se okrene i zgrabi Esmu za ruku) Brzo, molim te, Esma, zapamti šta si me

pitala i bježi tamo iza grma, neko ide! Ako nas vidi skupa i otkuca me majci, propao sam skroz naskroz!

ESMA: Dobro je, Besime, ne strahuj! Evo, skloniću se!

(Esma ode sa staze i čučne iza jednog grma) BESIM: (pogleda za njom) Dobro je, ne vidiš se! (On iz svoje školske torbe izvadi jednu

knjigu i pretvara se kao da iz nje nešto čita). INA: (dolazi mu u susret i odmah dovikuje) Hej, Besime, učiš li, učiš? BESIM: Moram. Malo po malo. Otkud ti ovamo? INA: Ja? Otkud? Pogodi! BESIM: Kako mogu? INA: Probaj, reci nešto! BESIM: (Obiđe oko Ine i zagleda je) Pa... možda ideš sa izbora za misicu naše škole? INA: (Začudi se) Ma, nemoguće! Kako si od prve?! Nevjerovatno? Od prve si pogodio! BESIM: Šta sam pogodio? INA: To! Stvarno sam bila na izboru za mis škole. BESIM: Ti?! Zašto? INA: Glupo pitanje. Zašto? Zato što sam htjela da se kandidujem za mis škole, eto zašto. BESIM: (još u nevjerici) Ti da se kandiduješ? INA: Ja, razumije se. Zašto ne? BESIM: I... jesi li se kandidovala? INA: Jesam, ali nisam prošla. Odbili su me. Nisu mi objasnili zašto. BESIM: Možda nisi dovoljno...? INA: Ma, ti si dosta glup da to shvatiš! Možda sam imala nekakve šanse, a možda i nisam.

Da nisam otišla, ne bih imala nikakve, a ovako, čim sam se tamo pojavila, imala sam šanse, pa makar i minimalne. A bolje su ikakve nego nikakve, je li tako?

BESIM: Mislim da je tako. INA: Eto vidiš, ipak si ti bistar, razumiješ! Valjda znaš i za zlatno olimpijsko pravilo:

„Važno je učestvovati! Ja se toga držim. Hajde, ćao! I pozdravi Esmu! BESIM: Ćao, Ina, ćao!

(Ina odlazi sa scene. Kad ona ode, Besim krene nekoliko koraka prema grmlju i doziva).

15

BESIM: Esma, hajde izlazi otuda. Otišla je Ina. ESMA: (Izađe iza grma i smije se) Sve sam čula. Ne mogu da se načudim kako si ti

pogodio da je bila na izboru za školsku mis kad svi znaju kakva je. Tamo su se javile sve naše umišljene ljepotice što se stalno lickaju i dotjeruju, a Ina je nešto sasvim drugo.

BESIM: Ne znam šta mi bi. Htio sam da se s njom našalim, jer sam načisto s tim da ona tamo ne spada.

ESMA: Ali, čuo si je. Ona je olimpijka! BESIM: Da, važno je učestvovati! ESMA: A jesi li je čuo na kraju kad reče ,,I pozdravi Esmu"? Zar ona zna za nas? BESIM: (opet se naglo osvrne) Stani, opet neko ide! ESMA: Ja ću opet iza grma!

(Esma brzo ode i sakrije se za grmlje). BESIM: (ponovo rasklopi knjigu i pretvara se kao da čita, a knjigu drži visoko pred očima).

(Nailaze Toni, Hase i Vule. Međusobno se veselo guraju i smiju.

Zastanu kad ugledaju Besima). TONI: (priđe i kucne prstom po koricama knjige koju Besim tobože čita) Kuc, kuc, kuc!

Ima li koga iza ove knjige? Hase, vidiš li ti štogod? HASE: (već je prišao i zagledao knjigu) Vidim, Toni, vidim. Neko uči da naopačke čita iz

knjige! BESIM: (već je spustio knjigu i sklopio je) Lopovi! Barabe! Šta se vas trojice tiče šta ja

radim? Idite tamo kud ste naumili! VULE: (dok se Toni i Hase smiju) Mi i idemo tamo. Toni će na takmičenje za kviz, Hase

ide da se prijavi u juniore košarkaša „Mladosti", a ja idem da nađem sebi nekakvu curu da bih se zaljubio. A šta ti, Besime, radiš ovdje, u samoći, sa knjigom koju čitaš naopako?

BESIM: Prolazi, ne tiče te se. Idite! TONI: Pričekaj malo, mladi gospodine, neće moći tako. Znamo i mi ponešto. BESIM: Dobro, kad znaš, idi na kviz i pokaži znanje! TONI: Polako, polagano. To što ja idem na kviz, to je zato da mi ne kažu da ne smijem. BESIM: Aha, zlatno olimpijsko pravilo. Važno je učestvovati! HASE: Aferim, Besime! Vidiš, i u knjigama koje se naopačke čitaju pišu mudrosti! Upravo

i ja idem da se prijavim za košarkaša samo zbog toga. Ako me prime, dobro, a ako ne prime, opet dobro!

16

VULE: A mi znamo da te neće primiti. HASE: Nemoj tako, moj dragi Vule. Postoje šanse kao zrna pijeska, sitne, sitne, pa koga

nema tamo, onda nema ni tog zrnčića. VULE: To! Tako reci! Zato ja i idem da tražim neku curu. Ko ne traži, ne može ni da nađe! BESIM: Bolje je reći: ko traži, taj i nađe! TONI: Bravo, Besime! Sad još samo reci, gdje ti je Esma? BESIM: Koja Esma? HASE: Naša Esma, bolan ne bio! Ona ista što s tobom hoda a vi se krijete da vas neko ne

vidi. BESIM: Ko to kaže? Ko je to vidio? VULE: Evo ga! (pokaže prstom na sebe) Vule je vidio. Ko gleda, taj i vidi. Ko ne gleda, taj

ne vidi! A i Toni vas je vidio! HASE: A Hase je žmirio kad ste se šetali u aleji kod bolnice! TONI: (Besimu) Vidiš, brale, nema vrdanja! U cara Trajana kozje uši! BESIM: Kakve kozje uši? HASE: Svejedno je, uši ili oči, Toni hoće reći da se sve sazna. Špijunaža radi!

(Esma naglo iskoči iza grma i ljutito prilazi i obraća se Toniju, Hasetu i Vuletu).

ESMA: Ostavite već jednom mog Besima! Što ste ga napali! Sve sam čula! Špijunaža, sram

vas bilo! TONI: Oho-ho, mi o zecu, a zec iz grma! Ako me na kvizu upitaju šta rade Besim i Esma u

parku, odmah ću kazati, uče! BESIM: Čujte, molim vas, pripazite. Nemojte da moja majka čuje za mene i Esmu. Znate

kako je! VULE: Mama se isključuje iz svih razgovora! Ua, mame! Moja bi vriskala do neba kad bi

čula da sam se zaljubio, a ja moram da se zaljubim! ESMA: Zašto moraš? VULE: Jao, pridržite me da ne padnem! Šta me to ova ženska pita? Zašto? ESMA: Da, zašto? I Besima sam pitala zašto hoda sa mnom, a plaši se da mu to majka ne

sazna? Još mi nije odgovorio. TONI: Šta ima da ti odgovori kad se to zna. ESMA: Ja ne znam šta se to zna. TONI: Kako to da ne znaš? Zlatno olimpijsko pravilo! HASE i VULE: (jednovremeno zaplješću i veselo poviču) Važno je učestvovati!!! TONI: (okrene se prema publici i raširi ruke) A rezultat nije važan!

(ZAVJESA)

17

VESELE DJEVOJKE Lica: – HASNA, – VESNA, – LEJLA – djevojčice, uzrasta 5-6. razreda osnovne škole Pozornica: slobodni prostor

Hasna i Vesna dolaze na scenu sjedne, a Lejla im stiže u susret s druge strane,

Hasna u ruci drži list papira, pa se i ona i Vesna smiju, hihoću...

LEJLA: Hej, vas dvije, šta vas je to spopalo pa se tako keserite? Šta je to smiješno? HASNA: Dobila sam pismo od Vejsila. Opet mi izjavljuje ljubav! (smije se) Sve u pjesmi! LEJLA: Daj mi da pročitam! VESNA: Hajde, Hasno, pročitaj joj neka čuje kako te Vejsil voli. HASNA: Evo! (podigne papir da čita pa se opet zagrcne od smijeha. Odustaje i daje papir

Vesni) Uzmi ti, Vesna, pa čitaj, ja ne mogu, krepaću od smijeha! VESNA: (uzme papir od Hasne, a govori Lejli) Ti sad, Lejlo, dobro odčepi uši! Ovo ti je

prava lirika. Slušaj! (dalje čita)

Juče mi je ptica pod prozor stala i cvrkutom me dozivala da ti dojavim važnu vijest – nemoj da padneš u nesvijest! – al istina je i neka svi čuju: ja tebe volim – aj lav ju!

(Čim to pročita, Vesna prasne u smijeh

i dodaje papir Hasni koja ga, smijući se, uzima) HASNA: (Lejli, kroz smijeh) Jesi li čula to? Nemoj da padnem u nesvijest! Neka svi čuju...! VESNA: Aj lav ju! LEJLA: (Takođe nasmijana) I ja imam nešto slično, ne znam samo je li za smijeh ili za

18

suze. (Iz džepa vadi presavijeno pismo i rastvara ga) I meni je pisao glavati Marko! VESNA: Marko? Zar on zna da piše pisma? LEJLA: Valjda zna. Napisao mije pjesmu! HASNA: O-ho, jadničak! Otkud mu to? LEJLA: Pa, zaljubio se dečko u mene i onda mu je došla inspiracija. Čujte! (čita pismo)

Ti si, Lejlo, zvijezda grada, ti si meni moja nada, ti si meni biser-grana, ti si meni voda, hrana, ti si meni sunce žarko, tebe voli tužni Marko.

HASNA i VESNA: (prsnu u smijeh, kikoću se) Ha-ha-ha! LEJLA: Ja sam njemu sunce žarko! HASNA: Budi sigurna da to Marko nije bio u stanju da napiše. To je on odnekud prepisao.

Taj glavati jadničak nema pojma šta je pjesma! VESNA: Misliš? A šta bi rekla za Vejsila? HASNA: Ne znam, možda neko i njemu sastavlja pjesme. Prvu mi je poslao prije

petnaestak dana. Jedan stih. Čekaj da čuješ! (Vadi iz džepa presavijen list papira i razmotava ga). To je njegova izjava poput ove Markove pto je napisao Lejli. Evo je! (Čita s lista)

Srebren mjesec s neba sija, u mom srcu raste cvijet, sanjam da jednog dana ti i ja budemo par za čistih pet!

LEJLA: Je li isti rukopis? VESNA: I rukopis i stil! Pravi Vejsil! On stalno zamišlja da jednog dana u školi dobije

čistu peticu! HASNA: Ne znam, ne bih rekla. Prije osam dana poslao mi je još jednu svoju pjesmu.

Pokazaću vam. (Vadi iz školske torbe jednu svesku i iz sveske list papira) Slušajte šta je napisao! (čita)

Zašto sam jadan ovih dana i zašto propadam u školi, muka me tuče sa svih strana, jer te moje srce previše voli!

19

VESNA: Eto, sad znate ko mu je kriv što on ne zna matematiku! HASNA: Čekaj, nije to sve! Ima još! (Čita)

Zašto me goni tuga vrela pa me sad stalno glava boli, u misli si mi moje sjela, jer te moje srce previše voli!

LEJLA: (smije se) Ha-ha-ha-ha! U misli si mu sjela! HASNA: Stani, ima još malo! (Čita)

U meni je tvoj lik uklesan, ko može tome da odoli? Misliš li stvarno da sam blesan, jer te moje srce previše voli!

VESNA: (Smije se) Pravi je genijalac! Voli pa voli! LEJLA: Ne može da odoli! HASNA: Već imam tri njegove pjesme. Čuvam ih. Možda će mi napisati još desetak, a

možda i dvadesetak!? VESNA: I tako će Vejsil, malo po malo, postati pravi pjesnik! LEJLA: A može to jednog dana postati i glavati Marko? Nikad se ne zna. HASNA: Zato i ti, Lejlo, skupljaj njegove pjesme! Neka momci pišu, a mi ćemo da se

veselimo! VESNA: Samo treba da im katkad malo namignete, da im srca brže zakucaju. Pa kad oni

jednom postanu slavni, onda ćete i vi biti slavne, i za vas će se znati! (Sve tri se smiju) LEJLA: Hoće li se znati, neće li se znati, ali zaljubljeni mora da pati, jer ne zna kad treba

stati!

(ZAVJESA)

NAGRADA Lica: – OKI dječak, 13-14 godina – TIDŽA, djevojčica istog uzrasta

20

– MIRZA, dječak, njihov vršnjak i kolega – EDIN, oko 10-11 godina – PRVI DJEČAK, – DRUGI DJEČAK – Edinovi vršnjaci Scena je prazna. Ulica ili park.

Nailaze Edin, Prvi i drugi dječak. U hodu, dok dolaze na scenu, Edin je podigao desnu ruku

na kojoj je zasukan rukav i stisnuo pesnicu, pokazuje mišiće na ruci.

EDIN: (Prvom dječaku) Hajde, pipni, slobodno! Uvjeri se! PRVI DJEČAK: (Pipa mu mišić na ruci). Priznajem, dobri su, jaki. Isti su kao i moji. Evo,

vidi! (Podigne desnu ruku, smakne rukav s mišića, stisne pesnicu i napne biceps). Pipni!

EDIN: (Pipne mu mišić). Jeste, jak si! A moji su i na ovoj drugoj ruci isti! Kao od kamena! Hoćeš li da se uvjeriš, da ih opipaš? (Brzo zasuče rukav na lijevoj ruci, napne mišiće i sam ih opipava prstima desne ruke). Evo, pogledajte! (Drugom dječaku). Hoćeš li da pipneš?

DRUGI DJEČAK: Neću, vjerujem ti. EDIN: Zašto nećeš? Meni moj tata svakog jutra pipa mišiće i kaže mi da ću biti pravi atleta. PRVI DJEČAK: Ja ću kad odrastem da budem bokser! DRUGI DJEČAK: A ja ću biti Tarzan. On je najjači! EDIN: Nije najjači! Jači je Supermen! Gledao sam ga u dva filma! Taj sve može! PRVI DJEČAK: A ja sam o njemu čitao u jednom stripu. Sve je pomlatio! Niko mu nije

mogao ništa! DRUGI DJEČAK: Ali, Supermen je izmišljen, a Tarzan nije. Tarzan živi u džungli i ima

ženu Džejn i majmunicu Ćitu! EDIN: I Supermen je živ! Eno ga u Americi! Tamo su ga snimali za film!

(Na scenu stiže Oki. Veseo je. Zastane). OKI: Hej, klinci! Šta se radi? O čemu se nadmudrujete? EDIN: Nije mudrovanje, nego onako.... Možeš li ti, Oki, da nam nešto kažeš? OKI: O čemu? Pitajte! PRVI DJEČAK: Ja i Edin kažemo da je Supermen najjači čovjek na svijetu, a onaj klinjo

(Drugi dječak) kaže da je Supermen izmišljen i da je najjači Tarzan. OKI: Dragi moji, pa to je strašno pitanje. Vrlo, vrlo strašno! A znate li zašto? Zato što njih

dvojica, koliko ja znam, još nisu stigli da se nađu skupa i da se potuku da bi se vidjelo

21

koji je jači! Znači, to još nije riješeno. DRUGI DJEČAK: Oki, molim te, reci... šta bi ti radije bio, Supermen ili Tarzan? OKI: Vidiš, to je pravo pitanje! Genijalno! O tome sam se svakodnevno pitao kad sam bio

takav kao vas trojica. Mislio sam: moram biti jak, velik, krupan, prsat kao trokrilni ormar, pa na času u školi ustanem i kažem nastavniku: „Hajde, stari, pitaj me za peticu, ali pazi da ne bude teško pitanje!" Tako, mislim, i vi sebi umišljate. Naravno, ako ne volite ići u školu!?

EDIN, PRVI i DRUGI DJEČAK: (Zgledaju se i poviču) Volimo! OKI: Bravo! Čim postanem bogat, častiću vas sladoledom!

(Na scenu najprije dolazi Tidža. Okreće se i u ruci vrti malenu torbicu.

Za njom dolaziMirza, povijen, nosi četiri torbe, očito su mu teške,

pa stenje od umora. Čim stigne, on ih spusti i ostane sagnut nad njima da bi se malo odmorio.)

TIDZA: O-ho, koga vidim! Pa, i Oki je ovdje, neće Mirza morati sve da nosi! OKI: Otkud ti, Tidžo? Jesu li ovo tvoje torbe koje Mirza nosi? Zašto si ga tako natovarila? TIDŽA: Nisu moje, to mi je stigla tetka. Išla sam na autobusku stanicu da je dočekam. MIRZA: (Stenjući, još povijen više torbi) A tvoja draga tetka ponijela tovar kamenja. Od

toga mi je duša u nosu. Ruke su mi otpale. TIDŽA: Nema tu nikakvog kamenja. To su samo neke tetkine stvari. MIRZA: Nisam ni mislio šta će me snaći kad si mi kazala da dođem na autobusku stanicu...

Nisam mislio... OKI: Hajde, hajde, Mirza, ne ispričavaj se. Niko te ne krivi što nisi mislio. Znamo te! TIDŽA: Oki, ne započinji! Pusti Mirzu na miru! OKI: Dokle treba da se taj tovar nosi? TIDŽA: Tu smo već blizu. Hoćeš li pomoći Mirzi? OKI: Imam ja ovdje Tarzana i Supermena (Pokazuje na Edina i dvojicu dječaka) Hoćemo

li, momci, da pokažemo kakva smo sila? PRVI DJEČAK: Hoćemo. DRUGI DJEČAK: I ja ću! OKI: Edine, šta je s tobom? EDIN: Hoću i ja! TIDŽA: Sjajno! (Mirzi) Ti, Mirza, ostani, dosta si nosio. MIRZA: Onda, (Tidži) kako smo se dogovorili? Nemoj kasniti! TIDŽA: Ne brini, nema problema. (Okiju) Hoćemo li? OKI: (Najprije oproba težinu svake od četiri torbe i onda ih dijeli: jednu Edinu, jednu

22

Prvom i jednu Drugom dječaku, a jednu ostavi sebi) Hajde, uzimajte, nosite! Tidžo, ti pokazuj put, idi prva!

TIDŽA: (priđe Edinu i oduzme mu torbu pa je pruža Okiju) Ima nas previše! Ti, Edine, ostani! A ti, Oki, ponesi dvije torbe! Ne treba da idemo kao kakva karavana!

EDIN: Ali, Tidžo, mogu ja! OKI: (uzeo je i drugu torbu) Dobro je, Tidžo, neka bude kako ti kažeš! Idemo!

(Tidža, Oki, Prvi i Drugi dječak odlaze, a Mirza i Edin ostaju na sceni).

EDIN: Uzela mi je torbu, a nije bila za mene teška. MIRZA: Pa ti je žao? EDIN: Nije mi bila teška da je ponesem. MIRZA: Budala si ti, Edine, nemaš soli u glavi! Zar ti je drago da nosiš tuđu tešku torbu? EDIN: A zašto si ti nosio? MIRZA: Zato što sam magarac! Zvala me Tidža da dođem na autobusku stanicu, a tamo joj

stigla tetka i dovukla te torbetine! I onda, tetka ne može, Tidža ne može, hajde Mirza, jak si!

EDIN: A je li Tidža tvoja cura? MIRZA: Ma, nije... Idemo u isti razred... Onako... EDIN: Skupa pišete zadaću? MIRZA: Rijetko... Dvaput smo skupa išli u kino... I sad, danas, treba da pođemo, treći put.

Upravo sam joj na stanici dao kartu da skupa gledamo jedan film. Ljubavni! EDIN: Aha, znam! Zato si joj kazao da ne zakasni! MIRZA: Bogme ti, Edine, imaš velike uši! Dobro si čuo. EDIN: I ja ću sebi, kad još malo porastem, da nađem curu kao što je Tidža, da imam s

nekim ići u kino i u šetnju. MIRZA: Ne može ti ništa biti pametnije od toga!

(Na scenu gotovo dotrči Prvi dječak. U ruci nosi 4-5 biskvita. Odmah prilazi Edinu

i pokazuje mu šta ima u ruci). PRVI DJEČAK: Vidi šta sam dobio! Uzmi jedan! EDIN: Ko ti je to dao? (Uzima jedan keks). PRVI DJEČAK: Dala mi Tidža, zato što sam nosio torbu! I ti bi dobio da si nosio. EDIN: Uzela je torbu od mene i dala je Okiju. Nije mi dala da ja nosim.

(Na scenu pristiže i Drugi dječak. I on u ruci nosi kekse i žvaće).

23

MIRZA: Evo i njega! (Drugom dječaku) I ti si je li, dobio nagradu? DRUGI DJEČAK: (Priđe Mirzi i pruža mu jedan keks). Hoćeš li, uzmi! MIRZA: Samo ti jedi, zaslužio si!

(Na scenu dolazi Oki, smije se veselo, zadovoljno, otresa dlanom o dlan).

OKI: Gotova stvar! Bez velike muke! MIRZA: A gdje su tvoji keksi? OKI: Meni nisu dali. PRVI DJEČAK: A ja dobio punu šaku keksa! DRUGI DJEČAK: I ja! MIRZA: A tebi, Oki, nije Tidža dala ništa. Samo hvala i doviđenja? OKI: Eh, pa nije baš sasvim tako... Ne znam zašto pitaš? Ali, kazaću ti šta sam dobio ako ti

meni kažeš kakav je to film u kinu pa si kupio kartu za Tidžu? MIRZA: Odličan film, američki, ljubavni. Zašto pitaš? OKI: Moram znati! Onu kartu za taj film, koju si ti dao Tidži – ona je dala meni!

(ZAVJESA)

BAKSUZI Lica: – DŽEMO i – MIĆO – dječaci od 12-13 godina – DARA, njihova vršnjakinja Pozornica: slobodan prostor

(Džemo i Mićo nailaze zajedno i nose đačke torbe. Zastanu).

MIĆO: Zar se tebi, Džemo, nijedna ne sviđa? DŽEMO: Nemoj misliti tako, da mi se ne sviđaju. Znaš, stvar je u tome što ja ne mogu

nikako da se zaljubim. Probao sam, pa ne ide... Ne mogu i kvit!

24

MIĆO: A kod mene je sasvim drugačije. Sto posto. Ja bih mogao, ali me svaka ostavi. DŽEMO: Kako to? MIĆO: Tako. Okrenu mi leđa i odu. Eto, recimo, Buba! DŽEMO: Buba je fina. Zgodna je. MIĆO: Jeste, fina je, zgodna, ali me je ostavila. Ja joj dao sendvič sa sirom, a ona digla nos,

kaže: „Mićo, neću sir, ne jedem takve sendviče!" I ode! Ode od mene! DŽEMO: Pa, što joj poslije nisi dao nekakav drugi sendvič? Možda ona voli sendvič sa

pekmezom? MIĆO: A kako bih mogao? Meni mama redovito sprema sendviče sa sirom... A šta bi ti,

Džemo, kazao za malu Milku? DŽEMO: Za našu Milkicu? Zar te i ona ostavila? MIĆO: Jeste, i to bez ikakvog razloga. A bili smo se malo zbližili. DŽEMO: Jesi li i njoj davao sendviče sa sirom? MIĆO: Jesam, i uzimala je, jela. A častio sam je i sladoledom. I dva puta sam joj davao

perece... DŽEMO: Čuj, pa to ste se ti i Milka već počeli ozbiljno zabavljati? MIĆO: Moglo bi se reći... Znaš, dva puta smo bili skupa u parku i malo šetali, pričali,

smijali se... Bilo nam je fino! DŽEMO: I – šta onda bi? MIĆO: Vjeruj mi, Džemo, ne znam. Ako nije zbog jedne jedine sitnice: krivo sam joj

šapnuo na času biologije. DŽEMO: Da nije onda kad je nešto mucala, pa izvalila nešto blesavo i naljutila profesora? MIĆO: Tako je, dobro se sjećaš!... Ona je zamucala, a ja brže-bolje poletio da joj

pomognem. I ispalo naopako. Umjesto da joj šapnem „opnokrilci", šapnuo sam „vodozemci", a ona hop! to kazala i ispalo da sam joj ja kriv! Napuhala se kao žaba, neće ni da me vidi! Ma, pusti, to je gotovo!

DŽEMO: Meni se u razredu sviđa Maja. MIĆO: Maja? I ona me je ostavila. DŽEMO: Stvarno? Jesi li i s njom započinjao? MIĆO: Izgleda mi, Džemo, da ti ne znaš ko je Mićo! Naravna stvar da sam probao i sa

Majom. Pitao sam je: „Hoćeš li ti, Majo, da se skupa zabavljamo, da budeš moja cura?!"

DŽEMO: A ona? MIĆO: Ona reče: važi. DŽEMO: Zar je odmah pristala? MIĆO: Pričam ti kako je bilo. Još istog dana, poslije nastave, nosio sam joj školsku torbu

sve do kuće. A kad dođosmo tamo, ona uze torbu, a meni reče: „Fuj, imaš strašno odvratan džemper!" Zamisli to! Kaže: neće sa mnom da se viđa dok nosim taj džemper!

DŽEMO: Je li to zbog onog žutog?

25

MIĆO: Jeste, žutog. Mama mi ga je isplela. Meni se sviđa. I ne mogu ga baciti zato što Maja kaže da je odvratan. Ne znam zašto je odvratan!... Ali, stani, Džemo, molim te, evo Dare. Pozvaću je da pođe sa mnom u kino!

(Dara im dolazi u susret i veselo pozdravlja).

DARA: Hej, klinci, šta radite!? MIĆO: Zdravo, zdravo, naša lijepa Daro! Došla si u pravi čas kao da si znala da te čekam! DARA: Je li? MIĆO: Jeste, i upravo pričam Džemi kako želim da te pozovem da pođemo skupa u kino. DŽEMO: To mi je pričao kad si naišla. DARA: A koji je film? MIĆO: Film je super, američki. „Zmajevi sinovi". Kung-fu! Makljaža od početka do kraja. DARA: Uf, neću. Ne volim takve filmove. Povedi Džemu! I dobro se provedite! Ćao!

(Dara odmah odlazi). MIĆO: (Za njom, oponaša joj kretanje i glas) Povedi Džemu i dobro se provedite! Ćao!

(Džemi) Eto, jesi li vidio svojim očima? Ostavila me i Dara!

(ZAVJESA)

ĐAČKE SPOMEN-PJESME Lica: – BOSA, – DRAGIŠA, – EMINA, – GORAN, – MEDO, – ELMA – djevojčice i dječaci uzrasta 12-13 godina Pozornica: nekoliko školskih klupa kao dio učionice.

Kad se podigne zavjesa, na sceni je sam Dragiša, sjedi u jednoj klupi,

nešto čita i zapisuje.

26

Ubrzo ulazi Bosa, u ruci nosi svesku – svoj spomenar.

BOSA: U pravi čas! Odlično! DRAGIŠA: Šta je to odlično? BOSA: Odlično je što sam te našla samog. Hoću da mi nešto napišeš u moj spomenar. DRAGIŠA: Zar imaš spomenar? BOSA: Imam, evo ga. I molim te, Dragiša, samo jedan makar i maleni zapis, po

mogućnosti jedan stih. Smisli nešto! DRAGIŠA: Nisi valjda to prvo meni donijela? BOSA: Mogao si biti prvi, ali sam neke prije našla, pa su mi se upisali. Ima i nekoliko

zgodnih pjesmica. DRAGIŠA: Daj da vidim! Zanima me da vidim da li ti se Jasmin upisao i kakvu je

pjesmicu nakitio! BOSA: Eto, pogledaj! (Daje mu svesku i otvara neku stranicu). Ovdje je njegova pjesma,

pročitaj! DRAGIŠA: (Čita).

Kad bi jedne plave oči sjajne samo jednom na me pogledale, otkrile bi moje misli tajne i odmah ih lako pročitale! – Jasmin.

BOSA: To se on tako šalio. DRAGIŠA: Ne bih ja to tako kazao, znam ja da Jasmin odavno trza na tebe!... Ali, čekaj,

čekaj, da pročitam šta ti je napisao Enver. (Čita).

Vjetar šumi kroz drveće, u bašči mi cvjeta cvijeće, a ja, bolan, nemam sreće kad me draga Bosa neće! – Enver Kulaš, lično.

BOSA: Hajde, hajde, dosta si pročitao. Sad i ti fino i čitko napiši jedan svoj stih! DRAGIŠA: He, he, moja Boso, moja Boso! Daj da probam. (Zamisli se, češe se po glavi).

Samo dami nešto padne na pamet! BOSA: Nemoj samo, molim te, da mi napišeš kao što je učinio Gajo. On je bajagi mislio,

mislio, prenemagao se, a zatim mi napisao ono otrcano: U srce sam te zaključao, ne možeš izaći, a ključić sam izgubio, ne mogu ga naći!

DRAGIŠA: Aha, aha, imam ga! Došla mi je inspiracija! Sad ću ja, časkom! (Brzo zapisuje u svesku, zatim digne glavu). Pazi ovo! (Čita).

27

Spomenar je knjiga prava da nam mladost, da nam radost sačuva od zaborava!

BOSA: Lijepo je. Hvala ti. DRAGIŠA: Čekaj, da dodam. (Zapisuje pa opet čita).

Kad se pjesma piše, i ne treba više da se katkad sjetiš i Dragiše!

BOSA: Oh, baš si to lijepo napisao! (Uzima svesku).

(Dolazi Emina). EMINA; Izvinjavam se ako vam smetam. BOSA: Ćao, Mino. Nemoj misliti da je nešto među nama. Samo mi je Dragiša zapisao

jednu svoju pjesmicu u spomenar. EMINA: Imaš spomenar? Daj da vidim! BOSA: Daću ti (pruža joj svesku) ali i ti moraš da mi nešto napišeš, makar samo jedan mali

stih! EMINA: Dobro, ali najprije da vidim šta su drugi... BOSA: Samo nemoj sve da čitaš! EMINA: Neću. Ali, eto, moram pročitati ovo što je napisala Ljilja. (Čita).

Pišem ti ovo danas, a smišljam svakog jutra, ovo je samo za nas, za juče i za sutra, želim da naši dani budu stalno osunčani! – Ljiljana

Sviđa mi se, lijepo je napisala. (Prevrne list u svesci). A ovo? Rasim Maglenjak zvani Rambo?

DRAGIŠA: (koji je dotle nešto čitao i zapisivao, digne glavu i upliće se u razgovor Emine i Bose) Rasim samog sebe naziva Rambo. Ne znam da ga iko drugi tako zove!

EMINA: Slušaj, Dragiša, molim te šta je on napisao! (Čita iz sveske).

28

Danas sam pustio suzu iz oka kad spazih da mi se ljubav ruši i u srcu mi nasta rana duboka kao krater živog vulkana u duši!

DRAGIŠA: Ja mislim da je Rasim Maglenjak to odnekud prepisao. Ne vjerujem da je to on

sam mogao smisliti! EMINA: A ja, jadna, ne znam ni da prepišem tuđu pjesmu, a kamoli da sastavim nekakvu

svoju! BOSA: Nemoj tako govoriti dok ne probaš! DRAGIŠA: Pogledaj malo, Emina, oko sebe! Napolju je proljeće, pa onda... lista drveće...

pa cvjeta cvijeće... pa rastu ljubičice i visibabe... pa... EMINA: Stani, stani! Možda ću moći, samo malo! (Brzo zapisuje). Nije bogzna šta, ali od

koga je – dobro je. Evo sam napisala: (čita iz sveske)

Ljubičica plava na svom listu spava, nek ti ova pjesmica bude buket ljubičica! Voli te Emina!

(Zagrli Bosu i ona nju, poljube se).

DRAGIŠA: Emina, trebalo bi da i mene zagrliš i poljubiš, jer sam ti pružio pomoć!

(Na scenu, u trku, stižu Goran i Medo, smiju se, jer je Goran za korak izmakao da ga Medo ne

sustigne i ne udari podignutom školskom torbom. Naglo zastanu zadihani od trčanja).

DRAGIŠA: Hej, lakše malo vas dvojica... GORAN: Ma, ovaj Medo... MEDO: Goran me gurao... BOSA: Dobro je da ste došli, potrebni ste mi... Vidite, (pokazuje svesku) ovo mi je

spomenar! Neki su mi se već ranije zapisali, a sad su i Dragiša i Emina, pa ćete i vi! Hajde ti, Medo, prvi! (Daje mu svesku). Napiši mi neki svoj stih!

MEDO: Taj sam od rođenja, pjesnik od glave do potpetice! Gdje to treba? Ko ima neku pisaljku? (On prelistava svesku, a Dragiša mu dodaje olovku). Pazi, molim te, sve sami stihoklepci!

EMINA: Nemoj, Medo, da čitaš što su drugi napisali! GORAN: Kako nemoj? Pa, mora pjesnik da pokrene svoje klikere! MEDO: Tako je, Gorane, brani me! Moram malo pogledati. (Malo prelistava po svesci).

29

Vidi ovo Igorovo! (Čita).

Ne žuri se da ostariš, mladost nam je dobra strana, s godinama sve pokvariš, jer je starost puna mana!

(Bosi) Mogu li ja, Boso, da se potpišem ispod Igora. Slažem se sa ovim što je on napisao od A do Z!

BOSA: Možeš i ti nešto smisliti! MEDO: Molim, molim, smisliću već nešto. Moja mama je uvijek govorila da imam bistru

glavicu! (Sjedne u jednu klupu, nagne se nad otvorenu svesku i piše dok ostali razgovaraju).

GORAN: (Bosi) Znači, poslije Mede, ja sam na redu! BOSA: Moraš! Valjda si u stanju da smisliš neku pristojnu pjesmicu? Nešto pametno! GORAN: Aha, jednu mudru poruku kao što je Igorova? BOSA: Ne mora biti naročito mudra. Vidi se valjda kako je Esma napisala:

Neka ti sve ove lijepe pjesme budu i pozdrav od tvoje komšinice Esme!

DRAGIŠA: I ti, Gorane, možeš napisati nešto slično. GORAN: Mogu, mogu. Na primjer: Novi list i nova strana, novi pozdrav od Gorana! MEDO: (napisao je svoju pjesmicu, ustaje i čita iz sveske) Pažnja, molim!

Vrti mi se sve u glavi kad ugledam tvoj pogled plavi (pokaže na Bosu) i onda mislim, mislim i mislim – a ništa ne mogu da smislim!

(Svi se smiju. Medo daje svesku Bosi).

BOSA: Jesi li potpisao? MEDO: Vidjećeš! Doktorski potpis! GORAN: (Bosi) Daj mi to! (Uzima svesku). I olovku!

(Uzima od Mede, pa odlazi i sjeda u jednu klupu, nalakti se i zapisuje).

30

EMINA: Pogledajte Gorana! On je već smislio šta će napisati! MEDO: On je dosad neotkrivena poetska duša!

(Elma uđe, podboči se, gleda prisutne). ELMA: Aman, dječice draga, pa vi uranili! DRAGIŠA: Aha, evo nam i Elme! (Bosi) Boso, je li ti se Elma već upisala u spomenar? ELMA: (Bosi) Šta to? Zar imaš spomenar? A ja sve mislim da uzmem jednu lijepu svesku,

pa da mi se upišete... BOSA: Ti ćeš se meni upisati, sad dok Goran napiše svoje! GORAN: (ustane iz klupe) Goran je upravo napisao svoje i sad samo slušajte i učite kako se

pišu pjesme! (Čita iz sveske)

Ovo, Boso, moraš upamtiti, od mene se nećeš nigdje skriti, jer te neću zaboraviti!

(Daje Bosi svesku) Evo, to je potpisano punim imenom i prezimenom!

DRAGIŠA: Samo nam, molim te, prevedi šta to znači! GORAN: To se, dragi dečko, ne prevodi! To je tvrda, monolitna izjava! MEDO: Tačno je, monolitna od riječi do riječi. To isto je Goran već napisao... EMINA: Već je napisao? Kome to? GORAN: Nemoj, Medo, nisi drug ako kažeš! MEDO: Eto, autor pjesme ulaže prigovor. Ne mogu reći. BOSA: Jesi li to napisao nekoj curi? Kojoj, Gorane? GORAN: Dobro, neka vam bude. Priznajem, napisao sam isto... ovom blesanu! (Medi)

Zašto da to ne napišem ponovo? Pjesme se štampaju u hiljade primjeraka, pa valjda i ja mogu da svoju napišem na dva mjesta!?

ELMA: (Bosi) A šta ja treba da napišem? BOSA: (Daje joj svesku) Pogledaj malo šta su drugi napisali pa se i ti potrudi! ELMA: (otvori svesku i uzvikne) Pazi, Svjetlana! MEDO: Ma, šta kažeš? Zar i Svjetlana zna pisati pjesme? ELMA: Čujte šta je napisala! (Čita).

Evo ti ovdje pišem svoje želje, neka te uvijek prati veselje, budi dobra i budi zdrava, budi mi uvijek drugarica prava!

DRAGIŠA: Pa te neće zaboljeti glava! (Nasmija se).

31

BOSA: Molim, bez ironičnih primjedbica! ELMA: Možda ću i ja moći napisati nešto slično... Uh, pa ovdje je i Zijad nešto naškrabao.

Čujte, čujte! (Čita).

Voda teče, sunce grije, studen steže, vjetar bije, a u glavi znanja nije. Još me samo drži nada da znanje sa kišom pada, bez učenja i bez rada!

MEDO: Svaka mu čast! To je prava pjesma, a ne ona koju sam ja napisao. GORAN: Vrlo dobro opažanje! Pjesma treba da ima sadržaj, da ima poruku, da se može

analizirati šta je pjesnik htio da kaže... BOSA: Ma, dajte, vas dvojica, ne gnjavite! Pustite našu Elmu da i ona nešto skroji!

(Elma se povukla u klupu, nešto smišlja i piše). EMINA: (pogleda prema Elmi) Biće nešto, biće nešto! Sva sam na iglama da čujemo šta će

ispasti! ELMA: (podigne glavu) Aha, dobro si mi pomogla! Na iglama, to mi treba! (Zapisuje). DRAGIŠA: (Bosi) A šta ćeš kad popuniš taj spomenar? BOSA: Šta ću? Gurnuću ga na dno nekog sanduka ili ormara i pričekati pedesetak godina,

pa ga onda uzeti da čitam i da se smijem. DRAGIŠA: Budi sigurna da će ti to tada dobro doći. A možda ti ni to više neće biti

smiješno!? ELMA: (ustaje iz klupe) Evo, gotovo je! Hoćete li da čujete? (Čita).

Evo pjesme od četiri reda, što se sama od sebe ispreda, dobro pamti što te uči mama i ne budi nikad na iglama!

GORAN: (zaplješće) Bravo! To „na iglama" je izvanredno genijalno! EMINA: Čekaj, Gorane! Nemoj biti neozbiljan! Ja stvarno ozbiljno mislim da je današnji

sastanak naše literarne sekcije bio sasvim sadržajan. DRAGIŠA: Slažem se, Emina! I odmah dodajem: i prema tome, sad bi već mogli da se

lijepo raziđemo na druge važne sastanke, pošto smo ovdje, u Bosinom spomenaru, dokazali svoje pjesničke vrline!

MEDO: Par-don, par-don! Vrline i slabosti!

32

(ZAVJESA)

ZABRANJENE PRIČE Lica: – DACA, – JANA, – ZINA – djevojčice, uzrasta od 12-13 godina – SANJA – Dacina starija sestra, oko 14-15 godina Pozornica: obična dnevna soba, skromno namještena. U sredini je sto, oko njega nekoliko

stolica neuredno razmještenih. Na stolu su đačke sveske i knjige. Kad se zavjesa podigne, na sceni su Daca i Jana, koje okreću konop, a Zina ga preskače. Igraju se.

ZINA: (zadihana, broji svoje skokove)... Sedamdeset i sedam... sedamdeset i osam...

sedamdeset i devet... JANA: Hajde i sedamdeset i deset! DACA: Nemoj da je zbunjuješ! ZINA: Osamdeset, osamdeset i jedan, i dva...

(Ulazi Sanja, pljesne dlanovima da zaustavi njihovu igru).

SANJA: Stanite! Dosta! Šta se ovdje događa?

(Daca i Jana ispuste konopac). DACA: (Sanji) Hej, sekice, šta ti je najednom? Pa, vidiš li da se lijepo igramo? SANJA: Daću ja vama vašu igru, lijenčine lijene! Samo vam je igra na pameti! (Prišla je

stolu i gleda razbacane knjige i sveske). A šta je ovo? Gdje su vaše zadaće? ZINA: Sanja, molim te, nemoj biti tako stroga! JANA: Zar ne vidiš da smo Zina i ja upravo došle zato da sa Dacom pišemo zadaće? SANJA: Ti, Jano, i ti, Zina, možete kako vam je volja, ali Daca najprije mora da napiše

svoje zadaće i da nauči ono što je zadato u školi pa tek poslije može da se igra!

33

DACA: (zajedljivo) To je mamino zlatno pravilo, a ti ga se prva nikad ne držiš! Glavno ti je da meni prigovaraš i to samo zato što si starija!

SANJA: Da, draga sestrice, upravo samo zato! Starija sam i ne možeš mi ništa! Stariji imaju veća prava od mlađih i to dobro utuvi u glavu! Jesam li jasna?

DACA: Ma, dobro, uživaj! Sve ja to znam. SANJA: Onda, molim lijepo, mlada gospođice, izvolite za sto i na posao! Napišite vaše

zadaće, nabubajte lekcije i onda se slobodno igrajte, dozvoljavam! ZINA: Hvala, Sanja! SANJA: Molim, nema na čemu... Hajde, sjedajte za sto da ne ponavljam deset puta!

(Daca, Zina i Jana uzimaju stolice i prilaze stolu, sjedaju; primiču sveske i knjige preda se,

spremaju se da započnu pisati zadaće). SANJA: Tako! I da nisam odavde čula nikakve priče!

(Sanja odlazi, a Daca, Zina i Jana kriomice gledaju za njom pa dlanovima

pokriju usta i tiho se nasmiju). DACA: Tako ona meni stalno. Nemoj, Daco, ovo! Nemoj, Daco, ono! Čim se mama na nju

nešto izviče, odmah znam da će i Sanja na mene zagalamiti. ZINA: Svi koji su stariji znaju samo da prave gluposti i da se ponašaju kao da su pokupili

svu pamet ovog svijeta! Misle, ako su jači, da mogu sve što žele! JANA: A nama, djeci, zavide i stalno nam nešto zabranjuju. Samo traže nešto da se na nas

naljute, istresaju se, prijete i hoće da tuku! Već su mi navrh glave! DACA: A ne vide sebe kakvi su. Čujte... (povjerljivo) čula sam jutros... naša susjetka Marta

sinoć je istukla svog muža Đuru, onog šepavog... ne znam čime ga je tukla, a on se derao iz sveg glasa i molio je da ga ne tuče... a Marta je njemu vikala "Beštijo, beštijo, beštijo"...

JANA: Znam to, pričao mi je moj brat Ranko. Marta tuče Đuru najmanje triput nedjeljno, svakog drugog ili trećeg dana, čim on negdje malo popije. Odavno se to zna.

ZINA: A znate li za mog komšiju Hasiba? JANA: Je li to onaj što su ga otjerali u zatvor? Čula sam kad je to moja mama kazala tati. DACA: A zašto su ga otjerali? Šta je učinio? ZINA: Kažu da je pokrao nekakve velike državne pare. Uzimao i trošio. A bio je fin

gospodin, uredan, pažljiv... JANA: I moj tata se čudio kad mu je mama kazala. Taj gospodin Hasib činio se kao prava

poštenjačina. A putovao je nekud u Austriju, nekud u Italiju ili Španiju, ne znam tačno kuda, a tamo su kockarnice, i on je tamo trošio i trošio...

34

DACA: Sad će ga kazniti pa će mu kocka izaći na nos! Nije mi ga žao. Ni njega ni druge što se kockaju, kartaju, piju...

JANA: Uh, neki strašno piju! Jeste li čuli da je Emilov tata prije dva dana... ZINA: Nije prije dva, već prije tri dana! JANA: Dobro, prije tri! Meni je Emil kazao da su mu tatu doveli kući mrtvog pijanog, nije

znao za sebe. Potrošio je za jedno popodne polovicu plaće! Častio je i znane i neznane! ZINA: A kad se ujutru probudio, onako bunovan i jedva malo trijezan, galamio je na

Emilovu mamu i na Emila kao da su mu oni krivi što je bio lud! DACA: To je strašno što stariji čine. JANA: U tome je muka što stariji sebi sve dozvoljavaju! Zamislite, juče sam krišom slušala

razgovor moje mame sa tetom Silvijom. Teta je rekla da naš apotekar Miško ima ljubavnicu!

ZINA: Znam. Frizerku Faniku! DACA: Šta će mu Fanika kad ima ženu? JANA: To ti je blesavo pitanje! Gospođa Olgica mu je žena, a Fanika mu je ljubavnica. To

nije isto, razumiješ? ZINA: To je kao u ljubavnim filmovima. DACA: Ja strašno volim da gledam ljubavne filmove kad ih ima na televiziji. Mama i tata

me tjeraju na spavanje, da to ne gledam, a onda ja plačem i molim ih da malo ostanem, jer volim da gledam kad se ljube i jedno drugom govore ono ,,Aj lav ju veri, veri mač!"

JANA: Eto, vidite, i to nam stariji ne daju! ZINA: Oni bi najradije da mi stalno gledamo crtane filmove i da slušamo priče o

Crvenkapici, Trnoružici, Ivici i Marici... JANA: I Sneguljici sa sedam patuljaka!

(Na scenu naglo upadne Sanja. Opet je ljutita). SANJA: Tako vas tri učite, je li? Kakve su to priče? DACA: Razne. ZINA: O starijima. JANA: Zabranjene. SANJA: Fino, ne može biti ljepše! Mlade gospođice pričaju zabranjene priče i tračeve koje

nisu za dječja usta i za dječje uši! DACA: A zašto nisu? Kaži! SANJA: Ja tako nešto nisam pitala kad sam bila u tvojim balavim godinama, sestrice!

Slušala sam našu mamu. Mama je kazala da to nisu priče za djecu! Znaš li ti, Daco, kako bi se naša mama strašno naljutila kad bi saznala šta vas tri ovdje pričate?

DACA: Zašto bi se naljutila? JANA: Mi nismo ništa izmislile.

35

ZINA: To smo čule od starijih. DACA: I to sve o starijima. To sve stariji rade što ne valja! SANJA: Ali, Daco, mama je kazala... DACA: Neka je! A i ti si još uvijek dijete! Jesi! I za tebe je to zabranjeno! Ne smiješ znati

da je susjetka Marta istukla šepavog Đuru, ne smiješ znati da je gospodin Hasib otjeran u zatvor jer je pokrao velike državne pare, možda i milione, ni da je Emilov tata pijandura, ni da apotekar Miško ima ljubavnicu, frizerku Faniku!

SANJA: Ne pričaj dalje! Stani! Daco, draga, pa to se ne priča tako naglas! Ne valja da o tome djeca pričaju. To je ružno, to je gadno... Ne treba da to slušate!

ZINA: Nećemo više. JANA: Znamo, zabranjeno je. DACA: Bićemo mirne i blesave, i ništa nećemo znati što stariji govore i rade. Ali, kad

budemo tako velike kao ti... ih, ih-ih! ZINA i JANA: (međusobno se značajno pogledaju) Ih-ih-ih!

(ZAVJESA)

KRETENI Lica: – MAŠO, dječak od 14-15 godina – BELMA, njegova sestra, mlađa od njega – NEDA, Belmina vršnjakinja – DAKO, Nedin brat, 14-15 godina – JELA, djevojčica od 11-12 godina Pozornica: dnevna soba, u njoj sto sa nekoliko stolica, a na zidu oveće ogledalo. Mašo sjedi

za stolom, drži olovku u ruci, udubljen je u čitanje neke knjige, povremeno nešto zapisuje u svesku. Pred ogledalom stoji Belma, udešava kosu, priprema se za izlazak.

MAŠO: (Nije zadovoljan onim što je zapisivao, mršti se, ljutito baca olovku na sto, skoči sa

stolice) Kreten! Kretenčina! BELMA: (iznenadi se) Šta ti bi? Zašto vičeš? Ko ti je kreten? MAŠO: (ljutito) Ja! Ja sam kreten! Pravi kreten! Pogledaj me! Pogledaj kretena! BELMA: Ne deri se, nisam gluha! Šta se dogodilo pa moraš toliko da vičeš?

36

MAŠO: Zamisli, najednom sam poblesavio! Nikako ne mogu da izračunam opseg elipse! BELMA: Ih, vrlo važno! Ne moraš zato galamiti! MAŠO: Ne moram, ne moram, ništa ja ne moram! Treba li da ti svakog dana ponavljam

jedno isto? Bez matematike ne mogu postati astronaut, a to mi je životna želja! Da obletim oko cijele Zemlje i da stanem nogom na Mjesec! Kapiraš?

BELMA: Pa, dobro, Mašo, budi astronaut, ali nemoj da ovdje dižeš frku! Ohladi glavu! Hajde, spremi se, znaš da smo obećali Behiji da ćemo joj doći na rođendan?

MAŠO: Belma, ja s tim nemam ništa! To si joj ti obećala. I, osim toga, reci, šta ću ja tamo kod Behije? Šta ću tamo raditi?

BELMA: Nećemo biti sami. Doći će i drugi. Treba da Behiji ponesemo jednu bombonjeru. MAŠO: U redu, ponesi, idi! Ja neću! Meni ti rođendani idu na živce! Dobiješ sendvič,

komadić torte, dva-tri kolačića, čašu limunade ili soka, a sve to imam i ovdje! Pih! BELMA: Biće tamo i Šemsa! MAŠO: Nema veze. S njom sam gotov. Eno joj onog Fikreta, što jednim okom gleda Šamu,

a drugim Misiru! BELMA: A šta je sa Mejrom? MAŠO: Ništa. Ni ona me ne zanima. Kazala mi je da sam kreten! BELMA: To ti sam za sebe kažeš. MAŠO: Ja o sebi mogu kazati šta mi je volja! A njoj sam, guski, pokušao da objasnim neke

formule, jer je tupa kao... kao... kao ćuskija! Samo se upečila, trepće očnim kapcima i veli: „Baš si, Mašo, kreten što me s tim daviš!" Ne, pardon, nije rekla kreten, već krele!

BELMA: A ti si maločas kazao kretenčina! MAŠO: Hajde, ne gnjavi! Idi Behiji, čestitaj joj rođendan, pojedi sendvič i malo torte i

napij se soka! Ćao!

(UlaziNeda). NEDA: Ha, tu ste! Zvala sam nekoliko puta, a niko se ne odaziva. Gurnem vrata, a ona

otvorena. MAŠO: Mi se ne bojimo lopova. BELMA: Ja upravo hoću da pođem kod Behije. Hoćeš li i ti, Nedo? Mašo neće da ide! NEDA: Pošla bih, ali ne mogu praznih ruku, nije to red. Molila sam mamu da nešto kupim

Behiji, ali tata još nije dobio penziju, pa nemamo. MAŠO: Snađi se kao što se Belma snalazi. NEDA: (Belmi) Kako to? BELMA: Ništa osobito. Sačuvam bombonjere i čokolade koje su meni i Maši donosili kad

nam je bio rođendan i samo vodim računa da te iste ne nosim onima koji su ih donijeli!NEDA: To ti je pametno. I ja bih tako mogla, ali mi Dako i Jelica sve pojedu. BELMA: Čuj, hajde lijepo sa mnom!

37

NEDA: Neka, idi ti. Ja ću malo da porazgovaram s tvojim bratom Mašom. Hoću nešto da ga pitam.

BELMA: Pa, draga Nedo, pitaj ga, šta čekaš? Ja ću da pričekam. NEDA: Neka, ja ću pričekati dok ti odeš. BELMA: A-ha, tako mi reci! I tebe zanimaju elipse i orbite! Pa, ćao! Samo mi recite kako

izgledam? MAŠO: Pet plus! NEDA: Obaraš s nogu!

(Belma ih pozdravi mahanjem ruku i odlazi). MAŠO: Pa, Nedo, hajde kaži šta imaš? Da čujem pitanje. NEDA: Nije jedno. MAŠO: Onda, da čujem prvo! NEDA: Zar ti negdje žuriš? MAŠO: To si me mogla pitati i pred Belmom. Odgovor je: čekam da svakog časa stigne

tvoj brat Dako. NEDA: Dako? Šta će ti on? MAŠO: To je, znači, drugo pitanje, koje je treće? NEDA: Ih, što si nekakav! Ma... zapravo...htjela sam da te pitam... ali iskreno mi reci...

imaš li ti neku curu s kojom hodaš? MAŠO: Iskreno – šta će mi? NEDA: Stvarno nemaš? MAŠO: Kažem: šta će mi! Zašto to pitaš? NEDA: Pa... kako da kažem... mislila sam... zašto ponekad ne bi izašao sa mnom? MAŠO: Zašto? NEDA: Pa, tako... voljela bih s tobom izaći, da budemo malo skupa, da pričamo, hodamo...

da se zabavljamo.. MAŠO: Eh, Nedo, Nedo.. iznenadila si me! Od toga nema ništa! Neću! NEDA: Nećeš? MAŠO: Prvo i prvo, ja nemani pojma o zabavljanju. Ne znam da plešem, ne znam da

pjevam, volim igrati šah i volim matematiku, a drugo je – ako hoćeš da ti iskreno kažem – nisi ti, Nedo, po mojoj formuli.

NEDA: Kakva je to tvoja formula? MAŠO: Tako. Zamislio sam da moja cura mora imati plave oči, a ti to nemaš. Onda sam

zamislio da moja cura ima dugu kosu, a ti... NEDA: Kosa može da naraste. MAŠO: Može, ali ti ne možeš da zavoliš ni šah ni matematiku. NEDA: Ti mi pokaži. Mogu s tobom da učim. MAŠO: Ne možeš. Ja sam gnjavator. Znaš, ja sam...

38

NEDA: Znam. Vidim. Ti si kreten! MAŠO: Tačno! Kreten sam! I pusti me na miru! NEDA: I pustiću te! Zaboravi šta sam te pitala! MAŠO: Zaboravio sam!

(Neda se ljutito okrene i pođe sa scene, a sudari se sa Dakom koji dolazi.

Dako je iznenađen i propusti da Neda prođe i pogleda za njom,

a onda se obraća Maši). DAKO: Šta je Nedi? Šta si joj kazao? MAŠO: Ma, ništa. Osim da sam kreten! To sam joj rekao. DAKO: Neka si. Ko priznaje, pola mu se prašta!... Daj da postavimo figure! MAŠO: (Sklanja u stranu sveske i knjige sa stola, otvara jednu kutiju – ili vrećicu – i vadi

šahovske figure). DAKO: (pomaže Maši da poredaju figure na tablu, zatim u desnu ruku uzima jednog

bijelog pješaka, a u lijevu crnog, pa obadvije stisnute šake stavlja iza leđa) Reci! MAŠO: Desna! DAKO: Dobro, bijeli si!... Povuci, pa da vidimo ko će danas biti krele! MAŠO: (povuče potez) Evo! Sad je osamdeset i sedam naspram šezdeset i četiri za mene! I

pet remija! DAKO: Vidim, brojiš i ono što si me hvatao na brzaka! A sjeti se kako sam te prošli put

matirao! (Vuče potez). MAŠO: Čekaj samo dok ja pokrenem svoje lovce i konje, a to za prošli put priznajem, bio

si bolji, a ja sam kreten! (Povuče potez). DAKO: (odmah povuče potez) Bio si pa ćeš opet biti! MAŠO: (razmisli pa vuče potez) Vidjećemo na kraju ko je kreten! JELA: (najprije spolja, iza scene, doziva) Mašo! Dako! Hej, Mašo, je li Dako s tobom?

(Ulazi na scenu). Tu ste! Opet ste navalili na taj šah! DAKO: Eh, Jelice, Jelice, ti si mi kao policija! Stalno me uhodiš i proganjaš! JELA: Ne proganjani te, Dako, brate! Samo sam tražila i tebe i Mašu! MAŠO: A zašto, Jelo? Kome smo nas dvojica potrebni? JELA: Zove vas Tomica da dođete kod njega igrati košarku. Čeka vas. DAKO: Ah, Tomo, kretenčina! Šta misliš, Mašo? MAŠO: Bezbeli, idemo! (Poruši figure na tabli). DAKO: Tako, rušiš? Predaješ partiju? MAŠO: Kretenu jedan, hoćeš li da nastavimo sa šahom ili da idemo igrati kod Tome

košarku? DAKO: Idemo kod Tome, ali da znaš da si kreten! Ne ruše se figure prije dogovora! To je

39

pravilo. Prema tome – šezdeset i pet! MAŠO: O-ke, neka ti bude! Ne znam samo zašto se družim sa takvim kretenom kao što si

ti! DAKO: I ja se to stalno pitam! JELA: Hoćete li se vas dvojica svađati ili ćete poći kod Tomice? On vas čeka. DAKO: Idemo, idemo. Hajde, Mašo, pruži korak! MAŠO: Krećem. Ubacujem u treću!

(Njih dvojica, jedan za drugim, brzo odlaze sa scene). JELA: (najprije gleda za njima, a zatim okrenuta publici kaže) Pravi pravcati kreteni! Od

svega na svijetu najdraža im je lopta!

(ZAVJESA)

JEDINA MANA Lica: – ĐIDO – KADA, – BEKIR – vršnjaci, učenici viših razreda osnovne škole Pozornica: otvoreni prostor.

Nailazi Đido. Igra se svojom školskom torbom, baca je uvis i hvata, vrti je oko sebe kao loptu,

pleše s njom i drži je u naručju. ĐIDO: (dok pleše, pjevuši neku melodiju) La-la-la... La-la-la...

(Sa suprotne strane dolaze Kada i Bekir. U rukama imaju bilježnice i olovke).

KADA: Stani malo, Bekire! Ovoga ćemo! BEKIR: Čini mi se da je malo blesav. KADA: Ne smeta nam. Ne moraju svi biti pametni! Hajde!

40

ĐIDO: (Kao i prije, vrti se, pleše, pjevuši; ne opaža Kadu i Bekira). KADA: (priđe Đidi i potegne ga za rukav) Hej, kolega! Zdravo! ĐIDO: (stane, iznenadi se) O-ho! Izvini... Ja se malo zanio... lijep je dan, pa sam... KADA: Ja sam Kada, a ovo je Bekir... Kažl mu, Beko! BEKIR: (priđe malo bliže) Mi smo, nas dvoje, novinari. Hoću reći, radimo i pišemo za naš

školski list. Jesi li već vidio naš list? ĐIDO: Kako da nisam. To su mi jedine novine koje čitam svakog dana! KADA: To ti je dobar vic. Dosad je, i to lanjske godine, štampan samo jedan broj, ali sad

ga oživljavamo. BEKIR: Upravo, Kada i ja sad pravimo jednu anketu medu đacima, znaš. Hoćeš li da nam

odgovoriš na nekoliko pitanja? ĐIDO: Može, brate! Je li to kao intervju? Ne treba vam moja slika? Ime mije Đido.

Slobodno pitajte! KADA: Evo, ja ću prva. Voliš li ići u školu? ĐIDO: Je li to ozbiljno pitanje ili nekakva šala? BEKIR: Ozbiljno. ĐIDO: (Kadi) Onda, piši! Veliko V! Volim ići u školu. Od prvog do posljednjeg časa! BEKIR: (dok Kada zapisuje) Meni reci: šta najviše voliš u školi? ĐIDO: Čekaj malo! Neka me Kada... (Kadi) Je li tebi ime Kada? KADA: Jeste. ĐIDO: Ti me pitaj! KADA: To ti je pitanje broj dva. Šta najviše voliš u školi? ĐIDO: Šta treba da odgovorim? Veliki odmor, zimsko ferije ili pisanje školskih zadaća?

Možda – ocjenjivanje? KADA: (Bekiru) Zapiši ti, Beko, molim te! Sve to što kaže! BEKIR: (zapisuje) Zadaće i ocjenjivanje... ĐIDO: Jeste, velike odmore i zimsko ferije. A i mali odmori su dobri. BEKIR: Zapisao sam, ali ti to nije naročito originalno... Nego, imaš li ti nekih problema u

školi? ĐIDO: (Kadi) Treba li i na to da odgovorim? KADA: Naravno, to je pitanje. ĐIDO: (Bekiru) Onda, piši. Nemam. Čista nula! BEKIR: (zapisuje) Nema... A šta želiš biti? ĐIDO: Želim biti odlikaš i imati sve petice. BEKIR: Mislim: kasnije. Po završetku škole. ĐIDO: Onda ću valjda najprije biti vojnik, a zatim ću biti pilot, filmski glumac i pjevač. I

da budem stalno zaljubljen! KADA: Vidi ti njega! A reci nam da li si sada zaljubljen? Imaš li nekakvu curu? ĐIDO: Jesam, zaljubljen sam! Evo, sad sam se zaljubio u tebe, a imam još neke... KADA: Koje, koje? Kaži!

41

ĐIDO: Pa, sad, hoćeš li da ti brojim cure iz mog razreda ili iz komšiluka? BEKIR: Pazi, molim te. Ovo je ozbiljan razgovor. Anketa je ozbiljan posao, nema

zafrkancija! ĐIDO: Ko se zafrkava? Ja samo kažem kako jeste. Kada me je pitala jesam li zaljubljen i ja

sam joj odgovorio. Pošteno? Kado, dušo, kaži ovom momku kako je bilo! Reci mu! KADA: U redu je, zapisali smo odgovor: zaljubljen si. To je u redu. A sad naredno pitanje:

koje knjige čitaš? ĐIDO: Kako to misliš – koje knjige čitam? Čitam sve što mi dođe u ruke! Školska lektira,

studije, enciklopedije, leksikoni, grafikoni, elaborati, referati i... pa, dozvoljavam, možete zapisati i šundove!

KADA: A najdraži pisac? ĐIDO: (Kadi) Zar i to moram reći? KADA: Da, romansijer, pripovjedač, pjesnik... ĐIDO: Znam, znam... ali, problem je... najdraži mije... kako mu ono bi ime, ne mogu da se

sjetim, a napisao je čuveni stih: „Dobro je imati u glavi soli i biti velik kao kit, raditi sve što ti srce voli, pa će te sreća stić! I kvit!"

BEKIR: (Kadi) Ja nisam nikad čuo na taj stih, a ti? KADA: Zapiši: voli sve pjesnike. ĐIDO: Dodaj, i one prozne? Sve! I dobre i loše! Neka pišu! Neka ima knjiga! BEKIR: (zapisuje) Lijepa, plemenita misao!... Lijepo. KADA: A slobodno vrijeme? ĐIDO: Slobodno vrijeme?... Nemani ga! Jednostavno, ja stalno učim, danju i noću, i kad

sam slobodan i kad nisam! KADA: Voliš li da učiš? ĐIDO: Volim. Uživam! BEKIR: Pravi đački odgovor (zapisuje) A sad, još... KADA: (upada mu u riječ)... Još samo jedno pitanje. Reci nam, Đido, imaš li ti kakvih

mana, osjećaš li ih? ĐIDO: Mana? Imam. Osjećam. To mije i mana i hobi. KADA: Kaži! ĐIDO: Volim da lažem!

(ZAVJESA)

TATE Lica:

42

– IKO, dječak, oko deset godina star – BOBO, dječak, njegov vršnjak – NENA, djevojčica, njihova vršnjakinja

(Na sceni se susretnu Iko i Bobo. Iko u ruci nosi loptu, a Bobo praznu torbu za pijacu).

IKO: Zdravo, kuda ideš? BOBO: Šalje me mama da u trgovini kupim margarin i deset jaja. A ti, Iko? IKO: Pa, vidiš. Idem kod Alje da se igramo! Dođi i ti! BOBO: Neću moći. Možda će me tata povesti na rijeku. On ide da lovi ribe. IKO: Kakve ribe? Somove, pastrmke, šarane...? BOBO: Ne znam. Lovi one koje se uhvate na udicu. IKO: A koje se najviše hvataju? BOBO: Ni to ne znam... On ode u ribolov, ponese udicu, lovi, lovi, i poslije se vrati... IKO: Tako i moj tata. On ide u lov. Ima pušku. Ode sa komšijom Sadikom i kumom

Veljkom i nema ih čitavog dana... BOBO: A šta oni love? IKO: Nije me nikad poveo sa sobom, pa ne znam... Možda medvjede, možda zečeve,

možda fazane...? BOBO: Kako to da ne znaš? Valjda donese kući to što ulovi? IKO: Ni ti ne znaš šta tvoj tata ulovi u rijeci! BOBO: Ne znam, jer još nisam vidio da je nešto donio! IKO: Tako isto ni ja nisam vidio!

(Dolazi Nena, skakuće). NENA: Hej vas dvojica, hajde da se igramo školice! Može? Možemo ovdje da nacrtamo

školicu!

(Nena na tlu nađe jedan štapić i sagne se, "iscrtava" nekoliko linija "školice",

dok Iko i Bobo govore). BOBO: Ja, Neno, ne mogu da se igram. Moram da idem u dućan da nešto kupim. Evo, igraj

se sa Ikom! IKO: Ni ja ne mogu. Vidiš da nosim loptu! Idem kod Alje da se tamo igram. NENA: Ih, baš ste nekakvi! A možete tu da stojite i pričate! O čemu ste sad pričali? Kaži,

Bobo! BOBO: Nešto malo o njegovom i o mom tati.

43

NENA: Recite i meni! Voljela bi da čujem šta pričate sa vašim tatama? BOBO: Šta pričam sa tatom?... Ništa! Šta mogu s njim da pričani? IKO: Ja sa mojim tatom nikad ne pričam. Isto kao Bobo. Čim se tati primaknem da mu

nešto kažem, on se izdrlji i kaže: Dijete, ostavi me na miru, vidiš da sam umoran, nije mi do priče, idi nešto uči...!

BOBO: A moj – čim ja k njemu – digne oči i obrve. Pita: Šta je? Hoćeš para, je li? Nema! Traži od matere!

NENA: Kako to? Moj tata se sa mnom stalno igra! BOBO: Ih, igra se!? NENA: Jeste, igra se. Zajedno trčimo, skačemo, igramo se školice, pa se smijemo, pa

pjevamo... IKO: Pjevate? Tvoj tata pjeva? NENA: Naravno, što se čudiš! Zar tvoj tata ne zna da pjeva? IKO: Možda zna... ali ja ga nisam nikad čuo. BOBO: Ni ja svog. NENA: A šta vam tata najradije skuha kad nema mame u kući? IKO: (Začuđen) Skuha?... Misliš, ručak ili neko jelo? NENA: Jeste, neko jelo... kajganu, špagete, neku supu... BOBO: Ma, hajde, kakvo je to pitanje? Moj tata nema veze s kuhanjem! IKO: Ni moj! NENA: A kad nema mame? IKO: Ima je!... A kad je nije bilo, kad je bila u bolnici, kuhala nam je tetka! Dolazila je k

nama i kuhala! BOBO: A mi smo, kad je mama bila u gostima kod bake, jeli sendviče. Rezali sir i salamu,

pa kriška hljeba odozdo, kriška odozgo, i jedi! NENA: Smiješno! Pa, šta ste mogli da pričate o tim vašim tatama? BOBO: (pita Iku) Šta si ti rekao o svom tati? IKO: Ništa. A ti o svom? BOBO: Isto... Ništa! IKO: (Mahne rukom i bez riječi odlazi na jednu stranu, a Bobo odmah ode na drugu). NENA: (Sagne se, "docrtava" svoju školicu", a onda sama poskakuje...)

(ZAVJESA)

UZBUDLJIV DOŽIVLJAJ Lica:

44

– UROŠ, – LACI, – GOJKO – dječaci od oko 12-13 godina

Uroš, Laci i Gojko dolaze iz kina, veseli i živahni, puni dojmova o filmu koji su gledali.

Jedan drugom gotovo uskaču u riječ, kao da se takmiče ko će više kazati.

UROŠ: A ono... a ono kad je onaj Džim potegao pištolj da ucmeka pajkana! LACI: Ih, a nije znao da mu je pištolj prazan! GOJKO: A ona vrata!... Sav sam se naježio... UROŠ: I ja! Kad su počela da se otvaraju... pa škripe, škripe... LACI: Jezovito!... A mračno... kao da će se pojaviti neki duh! GOJKO: Pa oni koraci... tap, tap, tap... a ne vidi se niko! UROŠ: Pazi, Gojko! A ona ženska? LACI: Šejla! Misliš na Šejlu? GOJKO: Šejla je ona crnka, a plavuša je Marta! LACI: E, nije, nego obratno! Marta je crnka, kelnerica! Pajkan uđe u kafić i kaže: „Zdravo,

Marta! Daj jedan skoč! UROŠ: Jeste, jeste, Marta je. Ona otvori ladicu i vidiš da ima pištoljčinu! I onda najednom

– leti motor, na njemu juri Majki, onaj u kožnoj jakni! Super uzbudljivo! GOJKO: Uh, kad kažeš uzbuljivo, i meni se jednom dogodilo tako nešto... da ti pamet

stane! LACI: Nisi pričao? Je li neki kriminal? GOJKO: Nije, nego telefon. Znate šta je telefon? UROŠ: Telefon, pa šta? GOJKO: Kao na filmu. Razumijete?... Ovako. Ostavio me moj stric Filip u njegovoj sobi, a

tamo je telefon. I onda odjednom telefon zazvoni. Razumijete? LACI: Razumijemo. Telefon zazvoni, ti digneš slušalicu i kažeš „Alo, ko je tamo?" UROŠ: Ne, on kaže: „Alo, ovdje Gojko, nema strike Filipa!" GOJKO: Pričajte vi šta hoćete, ali... telefon je zvonio jednom, pa još jednom, pa onda još

jednom... LACI: Pa još jednom! GOJKO: Tako, pet-šest puta! A ja sam bio kao ukočen. Nisam znao šta da učinim. Da li da

dignem slušalicu, da li da ne dignem... LACI: Digni! UROŠ: Ja bih odmah digao. GOJKO: Jeste, ali ako je nešto... šta ja znam... Ne znam ko je mogao mene da zove, a meni

45

telefonira. A strica Filipa nema u sobi... to je kao da je soba prazna. Razumijete? LACI: Diži slušalicu! UROŠ: I ja kažem. GOJKO: Pa, vidite, u tome je stvar. Ta napetost, to uzbuđenje. To: hoću-neću! To traje, a

telefon zvoni... LACI: Hoćeš li već jednom? Digni slušalicu! GOJKO: Hoću... Čekaj! UROŠ: Nećemo da čekamo. Digni i reci: Alo! GOJKO: Dobro, eto... Uzeo sam slušalicu... ovako... prinesem je do uha., oslušnem... a s

one strane kao da neki diše, a šuti... Sasvim šuti... LACI: Kažeš li ti „Alo, ko je tamo?" GOJKO: Kažem, kažem, ali ništa. Nema odgovora. Samo jedva čujem neko disanje,

lagano... lagano, pritajeno... i ništa više! LACI: Pih! I to mi je nešto kao na filmu! Ma, hajde! Kakvo je to uzbuđenje. Zvoni telefon,

ti misliš hoću-neću, podigneš slušalicu, a otuda neko neće da se javi! To samo može da znači da se neko šali i misli da slušalicu drži tvoj stric Filip, a kad čuje tvoj glasić onda šuti i neće da se javi. A ima mnogo većih uzbuđenja nego što je to.

GOJKO: Pa, kaži! Izvoli! Šta se to tebi uzbudljivo dogodilo? LACI: Meni? Uzbudljivo? Meni se to često događa. Uzbudim se, uhvati me trema, niz leđa

mi idu hladni žmarci, sav se nekako ukočim... UROŠ: Kada to? Gdje? Od čega? LACI: U školi! Na časovima! Juče! Eto, juče je bio petak! To se zna da je petak gadan dan!

Kad petkom moram da odgovaram, zna se, gotov sam! A prvi čas, znate, matematika; ja sinoć do kasno gledao i slušao neke američke bendove, pa nisam naspavan, a ni zadaću nisam napisao... a nisam dobro zapisao ni šta smo učili na zadnjem času...

GOJKO: One jednačine! LACI: Eh, jednačine! Nemam pojma! A Sultan kaže: "Deder da malo pogledamo naše fine

face!" A to mu znač propitivanje. UROŠ: A već vadi onu svoju crvenu olovku! LACI: Aha! Vadi olovku, a opljune prst i lista dnevnik. A ja sam malo pri kraju... I čekam...

Već sam se skamenio. Umro. Nema me. Samo gledam kako Sultan okrene list dnevnika, pa gleda, gleda, onda ga opet vrati... I prozove Brdara!

UROŠ: Eto ti! LACI: Eh, jest, eto ti, a Brdar tuc-muc, za dva minuta gotov! As od metra! A Sultan opet

gleda u dnevnik. Ja opet umrem. Okrene se jedan list, okrene drugi... sad će mene... neće... hoće... a on prozove Rajića!

GOJKO: Jeste, tačno, a taj ga je, bogme, dobro izmasirao! LACI: Izmasirao i naljutio! Naoštrio ga kao britvu! UROŠ: U redu je, znamo to, bili smo prisutni. Poslije je prozvao Kaćunića, pa Mesića, pa

Žiku Lujića...

46

GOJKO: Pa mene! LACI: Jeste, lako mi je za Žiku i za tebe. Ti sanjaš brojke i geometrijske likove! UROŠ: Čuj, Laci, pa tebe Sultan nije ni pomenuo! LACI: Juče nije, to je tačno. Ali, dragi moj Uroše, i ti, Gojko, ja vama pričam o tome kakva

uzbuđenja doživljavam. Nije to kao u kinu kad gledaš nekakva vrata koja se polako otvaraju i škripe. To je ništa prema onih mojih četrdeset i pet minuta straha na času matematike!

UROŠ: Tako možeš da strahuješ i kad hoćeš preći preko ulice. To je nešto drugo od uzbuđenja. Uzbuđenje je kad nešto iščekuješ...

LACI: Znam, to sam i pričao. UROŠ: Donekle jeste, ali i nije. A ja sam bio s mojim tatom u lovu i tamo sam stvarno

doživio pravo pravcato uzbuđenje. GOJKO: Kako? Šta ste upucali? UROŠ: Ništa. Ja nisam imao nikakvo oružje. Ni praćku. Samo sam na leđima držao tatin

ranac sa hranom za nas dvojicu. A tata je imao pušku. Dvocijevku! LACI: I... šta je bilo? UROŠ: Bilo je još nekoliko lovaca. Sa kerovima. I onda smo išli i išli. Kroz neke šumarke,

pored nekih plotova, kroz neko grmlje, uz neki potok... jezik sam isplazio! GOJKO: Skrati malo! Ne možeš tako da nam pričaš, uz potok, niz potok... Šta ste lovili, šta

ste upucali? UROŠ: To je bio lov na zečeve, znate... Ide se, psi laju, čeka se kad će se pojaviti kakav

zec... Onda, odjednom, tamo... pojavi se nešto... sivo, kao lopta, tako nekako, poskakuje kroz travu... a tata digne pušku, nišani... nišani...

LACI: I? I... opali? UROŠ: Ne! Vidiš, u tome je stvar, ne opali. Zec šmugne, uteče negdje u nekakvu rupu, ne

znam... jednostavno – nestane! GOJKO: A onda ti i tata okrenete pete pa kući? UROŠ: Ne... Opet idemo. Idemo i gledamo na sve strane. Nemate vi pojma kako je to

uzbudljivo dok iščekuješ da vidiš hoće li se odakle pojaviti neki zec. I onda, odjednom, evo ga! Trči jedan dugouško! Bježi! Kao da je neko šutnuo loptu preko polja! Ja viknem tati – "Tata, eno ga!" Tata poviče: "Jeste, vidim ga!" i digne pušku...

GOJKO: I pras! Bum! LACI: Ode mali zeko! UROŠ: Ode. To jest, pobježe. Dok ga je moj tata nanišamo, zeko hitro skoknu i sakri se. LACI: Sakrio se lopov! UROŠ: Ali... evo trećeg! Juri kao da je na mlazni pogon. Tata ga ugleda... ugleda ga i digne

pušku... nanišani... GOJKO: A zec pobjegne! LACI: Kako znaš? GOJKO: Zna, neka Uroš kaže.

47

UROŠ: Jeste, i taj je pobjegao... Onda je naletio još jedan... GOJKO: Samo jedan tren, Uroše, molim te. Ja mislim da je i taj četvrti zec pobjegao, pa

onda i peti i šesti, i bilo je uzbudljivo... eto, uzbudljivo je i dok ti o tome pričaš. Mogu zamisliti kako je to bilo uzbudljivo tebi i tvom tati, a i tim zekama što su bježali pred vama... Samo, vidiš li ti koje je vrijeme, odavno smo iz kina, ljutiće se mame, galamiće na svakog od nas, znaš... Nego, daj u tri riječi, kaži samo da znamo – je li tada tvoj tata upucao nekog zeca?

UROŠ: Nije. Nije opalio ni jednog jedinog metka! LACI: I tada ste se vratili kući praznih ruku? UROŠ: Ne. Kad je došlo vrijeme da se vratimo kući, tata je od jednog drugog lovca kupio

jednog ubijenog zeca... Taj lovac je ubio dva... I kad smo došli kući, tata se pohvalio pred mamom da je tog zeca on upucao...

LACI: A ti? Jesi li se začudio kad si čuo da tata laže? UROŠ: Ništa ja, šutio sam. GOJKO: Sram te bilo. Ja bih rekao istinu! UROŠ: I ja sam rekao! Kazao sam mami da tata laže i sve kako je bilo. LACI: Pred tatom? UROŠ: Nisam pred tatom, nego kad smo mama i ja bili sami. GOJKO: Neka si kazao. UROŠ: Ali, mama je kazala... Kazala je: "Uroše, to je ružno od tebe, to dobra djeca ne rade!

Zašto mi pričaš da tata nije ubio onog zeca? Drago dijete, ja to znam!" LACI: Kako je saznala? UROŠ: Kaže: "Tvoj tata već nekoliko godina ide u lov, i često donese ili zeca ili fazana, a

nikad ništa nije ulovio! To on kupi pa donese da bi mogao da priča..." GOJKO: Uh, to je stvarno uzbudljivo! LACI: Zapetaljano, kao na filmu! To je dvaput uzbudljivije nego kad gledaš kako onaj

Džini poteže pištoljčinu da upuca pajkana! GOJKO: A pištolj prazan! Ha-ha-ha! LACI: (prema publici, ispruži ruku kao da u njoj drži pištolj i prstom poteže obarač) Škljoc!

(ZAVJESA)

PJESNICI Lica: – MESUD, – ŠILJO,

48

– PEPI – dječaci od 13-14 godina Pozornica: šetalište u parku. U sredini je jedna klupa.

(Pored klupe šeta Mesud. Zamišljen je. U lijevoj ruci nosi otvorenu svesku,

a u desnoj olovku, kojom maše dok govori i samog sebe sluša).

MESUD: ...Kad bi ova pjesma... ne, nego: Kad ti ova pjesma... dospije u ruke... Kad ti ova

pjesma dospije u ruke... u ruke... kazaće ti... da, kazaće ti moje... Ne, ne!... Kazaće ti kakve... (Zapisuje u svesku)... kakve mene muče muke! (Opet zapisuje pa čita iz sveske) Kad ti ova... ma, ne ova, već moja! (Popravi u svesci). Kad ti moja pjesma dospije u ruke, kazaće ti kakve mene muče muke!... Sad je to dobro... Možda jedino da ostavim i ono s početka. (Popravi u svesci). Kad ti ova moja pjesma... tako!

(Dolazi Šiljo. I on u ruci ima svesku, a u drugoj

olovku. Zastane kad ugleda Mesuda koji je zagledan u svoju svesku).

ŠILJO: Zdravo, Mesude! MESUD: (naglo, iznenađeno, okrene se) Ko...? Aha, ti si, Šiljo! Zdravo, kolega pjesniče! ŠILJO: Pišeš nešto, pišeš? Sigurno sastavljaš nekakvu novu pjesmu? MESUD: Ma, tako nešto, smišljam... ŠILJO: Hoćeš da obrađuješ Feridu? MESUD: Ne znam još šta će ispasti, a želio bih da bude jedna lijepa pjesma... A šta je u

tvojoj teci? Je li nešto novo? ŠILJO: I ja sam nešto ispjevao za Kaju. Znaš, ona voli moje pjesmice i stalno me pita kad

ću joj donijeti novu. MESUD: Pa, hajde, da čujem šta si napisao! ŠILJO: (čita iz sveske) Naslov je: Prava ljubav. MESUD: Dobro, vrlo dobro. Odmah direkt u čelo! ŠILJO: Slušaj! (Čita).

Prava ljubav je glavni hit, snovi i java trče krug, ja volim Kaju i neću krit da sam joj najbolji drug.

Pazi sad, drugi stih! (Čita)

49

Prava ljubav je glavna stvar, u mojoj duši slatki med, osjećam da me obuzme žar na svaki njen pogled.

MESUD: Krasno, lijepo! To si odlično sastavio! ŠILJO: A prije četiri dana napisao sam i dao Kaji još jednu pjesmu. Malo drugačiju od ove. MESUD: Daj da čujem i tu! Pročitaj mi! ŠILJO: (Čita iz sveske).

Ja ne znam kako se na javi snivaju snovi, kako se hvata vjetar u kapu, kako se mašta umiva kišom, kako se ljubav sije po nebu, kako se pita kad se traži, gdje se skrivaju zagrljaji.

Ja ne znam prave riječi od kojih se prave mostovi ljubavi, od kojih se pletu vijenci sreće, od kojih se dižu palače svih sunčanih proljeća i jeseni, a sve su škole zatvorene i nikog nema da me nauči!

MESUD: (veselo) Oho-ho, to je čista moderna poezija! To je genijalno! Svaka ti čast! A šta

je na to rekla Kaja? ŠILJO: Mnogo joj se svidjelo! MESUD: A ja, evo, započeo pa nikako da istjeram do kraja. Jedva sam započeo s prvim

stihom... Evo! (Čita).

Kad ti ova moja pjesma dospije u ruke, kazaće ti kakve mene muče muke.

ŠILJO: Pa, dobro je, šta bi ti htio? Sasvim je dobro. (Stiže Pepi i odmah se uključuje). PEPI: Hej, zdravo, Šiljo, zdravo, Mesude! Jesam li to nešto čuo da je dobro?

50

ŠILJO: Započeo je Mesud jednu pjesmu, a ne smije priznati da je za Feridu! PEPI: Ne mora priznati, znamo mi kome on piše pjesme! MESUD: Znamo i za tebe! Ti si već onu jadnu Anku zatrpao svojim pjesmama! PEPI: Ma, nisam. Dao sam joj dosad samo šest pjesama. Sedmu nisam. A ta sedma je još i

ponajbolja! ŠILJO: Imaš li je? Možemo li da je čujemo? PEPI: Znam je napamet. Čujte!

Pisao sam njeno ime kad je snijega bilo, ali puhnu topli vjetar pa se istopilo.

Gotovo je sada s time, i ne žalim više, čekam, tražim drugo ime koje se ne briše.

ŠILJO: Znači, gotovo je sa Ankom. Sad pišeš pjesme Zdenki. Tako su mi kazali neki

šaptači. PEPI: Zdenki sam samo jednu pjesmu dao. Znate kako je... Imam ja jednu pjesmu koja to

najbolje objašnjava. Ako hoćete? MESUD: Hoćemo. Kaži! PEPI: Kad te tvoja ljubav neće,

kad u ljubavi nemaš sreće, to može samo da te pokreće da pišeš pjesme duže i veće!

MESUD: Upravo je tako! Je li, Šiljo? ŠILJO: Mogao je to napisati i malo bolje, s više osjećajnosti. Znaš, Pepi se katkad zaleti.

(Pepiju). Znam da ti je upravo Zdenka zapisala u spomenar: Ne blebeći, ne klepeći, dobro smisli šta ćeš reći!

PEPI: Ma, to se Zdenka šalila. A ti... šta?... kakve su tvoje pjesme? ŠILJO: Moje su i ovakve i onakve. Kad za sebe pišem, onda imam ovakvu. Slušaj! (Čita).

Gdje da klekne da se moli ovaj stari mukli zov što se pjeni nedokučiv na rebrima putokaza prepun bola, prepun žara

51

od plamenog kovitlaca. PEPI: Ne razumijem! Uz tu pjesmu treba prevodilac. ŠILJO: Dobro, za tebe treba prevodilac. A za tvoje pjesme imam ja svoju pjesmu. Pazi!

(Čita iz sveske) I klin ima glavu, ali mu je glupa, služi samo zato da se po njoj lupa, a neki smišljaju pjesme šuplje poput sita – hvata me muka kad se to čuje ili čita!

PEPI: Čisti šund! Fuj! (Podigne prst uvis).

Bolje ti je biti miran i tih nego pisati tako glup stih!

(Pepi mahne rukom i brzo odlazi).

MESUD: Jesi li ga, Šiljo, čuo? Izvalio je to sasvim zgodno. Može nekad zatrebati! Bolje je

biti miran i tih nego pisati glup stih! Valja to zapisati! (Zapisuje u svesku).

(ZAVJESA)

VARKA Lica: – MEHO, dječak od 12-13 godina – HATA, njegova sestra, oko 7 godina – DEJAN, istog uzrasta kao i Meho – IVO, istog uzrasta kao i Meho Pozornica: dnevna soba. U jednom uglu stočić i na njemu telefonski aparat. U sredini sto i

nekoliko stolica. Na stolu su otvorene i razbacane školske knjige i sveske, ali i radio-

52

kasetofon, koji emituje jednu zabavnu melodiju.

(Dejan i Ivo, kao igrački par, jedan naspram drugog, ispred stola plešu, poskakuju u ritmu muzike. Mala Hata je ispred stola, igra se sa svojom lutkom. Meho hoda oko Dejana i Ive, imitira kao da svira gitaru

koje nema. Dok se Hata bezbrižno igra, sama za sebe, Meho, Dejan i Ivo su raspoloženi za zabavu, opušteni su i veseli. Njihova igra traje dok se ne čuje zvonjenje telefona. Tada

Meho priskače do stola i isključi magnetofon, muzika stane, a Dejan i Ivo prestanu igrati).

MEHO: To sad zove moja majka! Provjerava da li učim. Nemojte slučajno da pisnete! DEJAN: Hajde, Meho, slobodno! Javi se! Bićemo mirni. MEHO: (priđe do telefona i podigne slušalicu) Halo... Jesam, mamice, ja sam... Učim...

Aha!... Pa, Hata je ovdje, igra se... jeste, igra se sa svojom lutkom... Šta pitaš?... Misliš, šta sam učio?... Ma, bubam ovo... kako se zove.... (Daje znak Dejanu da mu primakne svesku).

DEJAN: (Zgrabi sa stola jednu svesku, otvori je, dođe do Mehe i pred njim drži otvorenu svesku).

MEHO: (govori u slušalicu, a gleda u svesku) Hoćeš li da ti kažem... Ne vjeruješ mi, je li?... Dobro, mama, kazaću ti... evo... naučio sam... imali smo zadaću... kakvih sve ima stolova? Da. Jesam, sve sam ih nabubao!... Stolova ima – kuhinjski... pa trpezarijski... pa operacioni... onda, toaletni... pa baštenski, pa kancelarijski, pa daktilo.... daktilografski... pa onda tokarski, pa postolarski... jeste, pa... krojački... pa... Šta kažeš?... Naravno, sve sam ih, sve... Ništa se ti, draga mamice, ne brini! Učim punom parom!

DEJAN: (Prevrnu list u svesci i pokazuje Mehi šta je napisano). MEHO: (pošto vidi šta mu Dejan pokazuje) A hoćeš li još da čuješ i ovo što sam jutros

naučio?... Možda si i ti to isto nekad davno učila?... Pazi, slušaj! Gavran grače, vrana vrače, golub guče, koza muče (da je znak Dejanu da mu bliže primakne svesku)... jeste, u pravu si, zabunio sam se... koza mekeće, a krava muče... Šta pitaš za vuka, nemoj da me zbunjuješ! Kazaću ti ja i za vuka... Orao klikće, kokoš kakoće, pile pijuče, magarac njače, konj rže, svinja rokće.. da, rokće... ne znam ko šmrče... Dobro, ja šmrčem kad se prehladim!... Hoćeš li dalje? Vuk?... vuk ar...la...u...če, aha, arlauče! Eto ti i tvog vuka!... Ima još! Mačka mjauče, sova huče, pas laje, ćuk ćuče... pa, da, mama, zato se i zove ćuk, jer ćuče... A slavuj? Slavuj bigliše! Tako smo učili, bigliše!... Čekaj, ne prekidaj me još. Ima i medvjed... medvjed mumla, žaba krekeće, cvrčak crvrči, komarac zuji... Ma, sve ja to govorim napamet, kad ti kažem... ne treba da se brineš ništa, mamice! Nisam ni otvarao radio, vjeruj mi! I neću, neću!... Dobro, mama. Ćao, mama!... (Spusti slušalicu na telefonski aparat i odahne). Uh! Pade mi kamenčina sa srca! A tebi, Dejane, hvala! Ispalo je super!

53

DEJAN: (Baci svesku na sto, brzo uključi magnetofon i pusti muziku, pa odmah počinje da igra, a Ivo mu se pridruži).

IVO: (Mehi) Daj, daj, daj! MEHO: (Obigrava oko njih dvojice i imitira kao da u rukama drži gitaru i na njoj svira). HATA: (Ispod stola, drži svoju lutku u naručju i ljulja je kao da je uspavljuje. Nešto joj i

govori, ali to se ne čuje zbog muzike iz magnetofona).

(Ponovo zvoni telefon). MEHO: (Prekine sa svojom igrom, zagleda se u telefonski aparat koji zvoni). Ma, ko je sad

opet? Ko sad zove? IVO: (dok igra skupa s Dejanom, dovikuje) Možda te zove Salko! Hajde, javi se! Ako je on,

kaži mu da odmah dođe! DEJAN: Sigurno je Salko! Obećao je da će zvati da se skupa igramo! MEHO: (priđe telefonskom aparatu pa se okrene) Hej, stanite malo s tom muzikom! Da

čujem ko zove! PVO: (Brzo priskoči do stola i isključi muziku). MEHO: (podigne slušalicu) Da... Ja sam, tata, ja sam. Ma, bio sam tamo u sobi kad je

zazvonio telefon... Odakle zoveš... Naravno da mi je drago… Šta kažeš?... Biologija?... pa, dobar sam, vrlo dobar... Štaaa? Susreo si moju profesorku Čamdžićku? Kad?... Ma, tata, nije to bilo... jeste, uhvatila me na krivoj nozi... ma, nisam bio koncentrisan... Rekla ti je da će me danas ponovo pitati?... Da će me prorešetati? Kako prorešetati? (Daje brz, uznemiren znak Dejanu i Ivi da mu donesu jednu određenu svesku sa stola. Ne onu koju je zgrabio Dejan, ne onu koju je ponio Ivo, već jednu treću, koju mu prinosi Ivo i otvara je pred njim pa lista). Ma, tatice, slušaj... čuj, kažem ti... ja upravo od jutros bubam biologiju... ma, sve znam... sigurno znam! Neka me pita šta god hoće!... Ih, ribe! (Daje znak Ivi da mu brzo u svesci nađe šta je napisano o ribama pa se prigne da čita, a govori dalje u slušalicu). O kojim to ribama hoćeš da čuješ?... O svim ribama?... Znam, kako ne bih znao!... Evo, slušaj, to imam u malom prstu! (Malim prstom prati napisani tekst u svesci). Ribe su rod kičmenjaka. Žive u slatkoj i u morskoj vodi... Ima ih više vrsta... Kako koliko? (Pogleda u Dejana). Pitaš me koliko ima vrsta riba?

DEJAN: (Pokazuje šest prstiju). MEHO: (u slušalicu) Šest! Ima šest vrsta/ (Opet zaviruje u svesku koju mu Ivo pridržava).

Najbrojnije su košljoribe... To su šarani, klenovi, karaši, krkuše... štuke... somovi... pastrmke... pa, onda, haringe, jegulje, skuše, bakalari... sve je to ta vrsta. A druga vrsta... tu su štitonoše, one imaju hrska... hrskavi... čvrsti skelet, a to su... moruna, jesetra, kečiga... Pa, onda ima treća vrsta, to su plućatice, njih ima samo u vodama Austrije... Jeste, Austrije... ovaj, čekaj! (Bolje pogleda u svesku). Pardon, malo sam se zbunio, htio sam kazati Australije... i Afrike! Jeste. A imaju i šiljouste... onda

54

kolouste... onda praribe! Vidiš, sve znam. Za peticu!... Nisam razumio šta me pitaš za žabe? (Gotovo uspaničeno daje znak Ivi da mu u svesci pronađe šta je napisano o žabama). Jeste, znam i o žabama. Učili smo. Kako ne bih znao?... Hoćeš da ti sad... ovako preko telefona... govorim o žabama? (Ivo mu je našao stranicu koju je tražio pa se nagnuo i gleda zapis u svesci). Prvo, njihova značajka je da su vodozemci. Žabe žive u barama, u potocima... na obalama rijeka, a i na suhu... a mogu da žive i na dr-veću, (Dejan mu pokazuje pod svoje noge) a mogu i pod nogama... mislim, pod zemljom... Polako, tata, molim te!... larve im se zovu... zovu se... (Dejan mu objema rukama pokazuje svoju glavu kao da je dvostruko veća). Ma, znam, kako da ne znam! Punoglavci! Jeste. Hrane se... jedu insekte, pužiće, mogu i manje ribe... Ima... barska zelena, ima krastača, ima... ognjena... žutotrba... ima zelena krastača... pa šumska žaba... pa gatalinka... Sve ti je to govorim napamet, svjestan sam da moram učiti, znam... znanje je sila, znanje je moć!... Jeste, ovdje je, pod stolom. Igra se sa svojom lutkom... Nema nikog u sobi, sami smo Hata i ja. Ja učim, ne smetam njoj da se igra, a ona meni ne smeta dok bubam!... Hoćeš i nju da čuješ? Zašto?... Dobro, dobro... (Doziva Hatu). Hato, Hatice, dušo, zove te tata, hoće da te malo čuje! Dođi!

DEJAN: (Pomogne Hati da izađe ispod stola). MEHO: (u slušalicu) Evo je, tata, dolazi! Izvukla se je ispod stola! (Hati) Evo ti slušalica,

javi se tati! HATA: (Uzme slušalicu i javlja se). Halo, tata, gdje si...? Dobro sam, kako si ti?... Igram

se, aha!... Sad sam je uspavala... A Meho?... On se igra sa Ivom i Dejanom, svira im radio... Već se dugo igraju...

(Dok Hata „otkriva tajnu ",

Meho, Dejan i Ivo su vidno zbunjeni i ne umiju da se snađu. Meho se

nagnuo prema Hati i pokazuje joj prstom na svojim usnama da ne govori, Dejan se uhvatio za svoju kosu, a Ivo lice pokrio dlanovima).

HATA: (gleda svakog od njih i govori u slušalicu) A sad se ne igraju... sad su se nešto

prepali... ne, nisu ništa učili... ništa... samo je Meho varao mamu i tebe... jeste, i mama je zvala pa je i njoj čitao iz svoje teke, a Dejan i Ivo su mu pomagali.

MEHO: (Ljutito joj priprijeti pesnicom). Ih, lajavice jedna! Glupačo! DEJAN: Cinkaroš! HATA: (još sa slušalicom u ruci, poviče na Mehu) Ma, Meho, ne mogu ja da lažem kada

me tata pita! Ako ti varaš mamu i tatu, zašto moram i ja? Neću, i gotovo! Neću!...

(ZAVJESA)

55

MOJ GRAD Lica: – AVDO, – MIJO – učenici 5. razreda osnovne škole Pozornica: sto i dvije-tri stolice. Za stolom sjedi zamišljen Avdo; podbočio je glavu sa obje

ruke i gleda u otvorenu svesku. MIJO: (ulazi) Zdravo, Avdo! Hajde, ustaj, da se idemo igrati! AVDO: Ne mogu ti ja, Mijo, nikud dok ne napišem zadaću. A ne mogu da je napišem, jer

mi ništa ne pada na pamet. MIJO: Ma, koju zadaću? AVDO: Znaš! Moj grad! Kako volim moj grad, kako je veliki i lijep... to! MIJO: Ma, hajde, Avdo, napiši nekoliko rečenica i dosta će biti. Ja sam tu zadaću napisao

prije dva sata! AVDO: Pa, daj onda, pomozi i meni. Ne znam ni kako da počnem. MIJO: Počni ovako. Najprije napiši: Moj grad. AVDO: Dobro... (napiše I na glas pročita) Moj grad. MIJO: (prišao je i gleda sa scene) Odavde se dosta vidi: Eno tamo je nekakav balkon i na

njemu nekakva nabacana starudija! A na susjednom balkonu suši se... ih, šta ima gaća, košulja, čarapa, svakakvog šarenila! A odozdo se čuje nekakva galama...

AVDO: To je tako svakog dana, ista slika, isti zvuči. Tamo dolje stalno se svađaju dvije bakice, teta Kata i teta Ana! Ne mogu bez svađe!

MIJO: A tamo iz odžaka kulja gust crni dim! AVDO: To je tamo pekara. MIJO: A čuje se i nekakva lupa, kao u kovačnici!? AVDO: To nam je u prizemlju! Autolimar! MIJO: Rekao bih da se u dvorištu djeca tuku i galame? AVDO: Može to biti, dođu dječurlija iz druge ulice pa izazivaju ove naše, rugaju se,

galame, traže da se potuku! MIJO: Sve je to slično kao da gledam iz mog stana... Pa, sad, moj Avdo, da ta naša

zapažanja zapišemo! AVDO: Nemoj, Mijo, molim te! Ne mogu to zapisati. MIJO: Znam, odmah bi ti profesor kazao da ne voliš naš grad, da to nije tako, da nema

toga! Zato treba pisati malo drugačije! Obrnuto, onako kako će profesoru biti drago!

56

Deder, piši! Ovako: Zagledan sam svakog dana u ljepotu mog dragog grada. Tačka. AVDO: (zapisuje i ponavlja)... u ljepotu mog dragog grada. Tačka. MIJO: Onda dalje. Igra mi srce od miline. Tačka. AVDO: (kao i prije)... od miline. Tačka. MIJO: Gledam balkone pune šarenog mirisnog cvijeća. Tačka. AVDO: (kao i prije)... šarenog mirisnog cvijeća. Tačka. MIJO: Ptice veselo pjevaju. Tačka. AVDO: (kao i prije)... pjevaju. Tačka. MIJO: Čuje se vesela graja razigrane djece. Tačka. AVDO: (kao i prije)... graja razigrane djece. Tačka. MIJO: Srce mije puno radosti, zarez, jer živim u ovom našem čistom, zarez, lijepom i

suncem okupanom gradu. Tačka. AVDO: (zapisuje)... u ovom našem čistom, zarez... MIJO:... lijepom i suncem okupanom gradu! Tačka. AVDO: (kao i prije)... okupanom gradu. Tačka. MIJO: Dosta! (Priđe i zatvori Avdinu svesku). Zadaća ti je gotova. Diži se! AVDO: Misliš li da ne treba više? MIJO: Šta bi još, sve je rečeno: voliš grad, čist je, lijep, okupan suncem, miriše šareno

cvijeće, ptice pjevaju, djeca se igraju! Nema dima, galame, svađe, tuče, lupanja! Dovoljno ti je za poštenu trojku!

AVDO: (ustao je od stola) Zar nije za četvorku? MIJO: Nije. Za četvorku je moj sastav. Ja sam svoju zadaću još više nakitio! AVDO: Blago tebi kad znaš tako... da izmišljaš! MIJO: Nije to izmišljanje. Tako se pišu školske zadaće! To se traži! A narodna poslovica

veli: Veži konja gdje ti aga kaže!

(ZAVJESA)

UVRIJEĐENI Lica: – MIKI, – ĆIRO, – ADIL – dječaci od 10-12 godina Pozornica: slobodan prostor

(Kad se zavjesa podigne,

57

na sceni su Miki i Ćiro. Odložili su svoje đačke torbe i stoje, jedan prema drugom,

na kratkom rastojanju. Obojica su raširili ruke u stranu i svaki stoji na jednoj nozi,

dok drugu nogu drže savijenu u koljenu, podignutu). MIKI: Ja mogu ovako još pola dana! ĆIRO: Ja mogu i više od pola dana! Mogu cijeli dan! Vidjećeš! Uvijek mogu stajati duže

nego ti! MIKI: Samo se ti hvali... Samo se ti hvali. Ko se hvali sam se kvari! Upamti samo jedno,

tako ćeš stajati i cijelu noć i ujutru do polaska u školu! Budi siguran da te ja neću pustiti da me pobijediš!

ĆIRO: Pričaj ti, Miki, šta god hoćeš, sve što ti je volja! Ja ovako mogu stajati i cijelu cjelcatu godinu dana!

MIKI: (posprdno) He, godinu dana! Kao da mi je to nešto! Ja mogu sto godina!

(Dolazi Adil. Pokunjen je. Nosi svoju školsku torbu tako

da mu se ona pomalo vuče i po tlu). ĆIRO: Gledaj našeg Adila! Šta si tako pokisao, Adile-Dile? ADIL: (mrzovoljno) Zdravo, Ćiro. MIKI: A meni ništa „zdravo"? ADIL: Zdravo? Zar si i ti ovdje, Miki? Nisam te opazio. MIKI: Šta je to s tobom, Dile? Nešto si objesio nos? ADIL: Ma, ne pitaj! (Tek tada se zagleda u njih). Hej, kako to stojite kao dva strašila? Jeste

li poblesavili? ĆIRO: Imamo meč! Takmičimo se ko će od nas dvojice duže izdržati! Tek smo počeli... A

šta je s tobom? ADIL: Nije mi do priče... Ljut sam. MIKI: Na koga? ADIL: Na učitelja Sandalja. Uvrijedio me je do srca, neću mu i ne mogu mu oprostiti dok

sam živ! ĆIRO: Zašto?... Je li te udario? ADIL: Nije, ali... fasovao sam keca! MIKI: Kečića! Ih, pa nije ti prvi! Zar si zato ljut? ĆIRO: Reci nam kako te je uvrijedio! ADIL: Kako da pričam kad stojite tu kao dvije rode? Stanite malo s tim vašim

takmičenjem! Ne mogu da vas gledam takve! Prekinite!

58

MIKI: (Ćiri) Šta kažeš, Ćiro? Da prekinemo, hoćeš li ili nećeš? ĆIRO: Važi. Pa ćemo poslije nastaviti. MIKI: Onda, na tri! Pazi, jedan... dva... tri!

(Čim izgovori,} tri", Miki spusti i drugu nogu na tle, a i ruke, a Ćiro ostane u pređašnjem stavu još

nekoliko trenutaka). ĆIRO: Vidiš, ja sam pobijedio! (Tek tada spusti ruke i stane i na drugu nogu). MIKI: To ne važi, to je čista prevara! Evo Adila, neka kaže! Sram te bilo! Nije pošteno! ĆIRO: Dobro, ne viči! Šalio sam se. Zašto se odmah ljutiš? Važnije je da nam Adil kaže

kako ga je učitelj uvrijedio! MIKI: Kako je fasovao svog kečića! ADIL: Čujte, nije u tome stvar... Fasovao – fasovao! Ništa osobito! ĆIRO: Polako, polako. Reci kako je bilo! ADIL: (nevoljko) Pa, izveo me Sandalj do table... MIKI: Zašto? Šta te je pitao? ADIL: Ne znam, nije važno. Znate vi šta on pita. O nekim imenicama, glagolima,

pridjevima, prilozima... ono njegovo, znate već... čim progovoriš, već te hvata za riječ, šta je tu subjekat, šta ti je predikat...

ĆIRO: To znamo. Je li to sve? MIKI: Znači, pitao te, nisi znao, evo ti kec i hajde na svoje mjesto? ADIL: Ih, jesi mi ti pametan, Miki! Misliš li da se ja ljutim zbog tog keca? Imam ja njih

još! Ja sam ljut zbog uvrede! ĆIRO: Onda nam kaži već jednom kakva je to uvreda? ADIL: Ujeo me za dušu, za srce, razumijete li!? Kaže mi: ti si, Adile, lijenčina, totalna

lijenčina! MIKI: Čuj?... I to je za tebe uvreda? ADIL: Jeste. Uvreda je. Velika, teška, ne može biti ni veća ni teža! ĆIRO: A zar ti nisi lijenčina? ADIL: (Osvrne se lijevo i desno, kao da gleda hoće liga neko čuti. Zatim se malo primakne

Mikiju i Ćiri i govori kao da im nešto povjerava). Čujte, neka to ostane među nama! Znate, ponekad ja to sam sebi priznajem. Kad se pogledam u ogledalu, kažem samom sebi otvoreno. Gledam se i kažem: Adile, Adile, šta će od tebe biti! Ti si lijenčina! A to mi kažu i moji, i stari i stara, kad se naljute...

MIKI: Ne znam onda zašto se ljutiš na učitelja? ADIL: Zato što mije i on to rekao! ĆIRO: Pa, Adile-Dile, to ti je isto! ADIL: Nije isto! To je sasvim drugo! Ja to kažem sebi i niko to ne čuje! I kad mi stari to

kažu, opet niko ne čuje. A učitelj Sandalj to je kazao pred cijelim razredom! Hej,

59

kapirate li? Pred svima! ĆIRO: Ih, Adile, brate, pa to svi znaju! ADIL: To se mene ne tiče šta svi znaju! I nemoj ti, Ćiro, da me sad ovdje izazivaš, pa da se

ljutim i na tebe! Jedno je što neko zna i drži jezik za zubima, a drugo je kad to neko kaže! Onda je to uvreda! Zato se ja ljutim i ljutiću se! Ali, da znaš, a i ti, Miki, znaj! Upamtiće Sandalj ovog Adila, vidjeće on ko je Adil i koga je ujeo za dušu!

MIKI: Zar hoćeš da mu se osvetiš!? ADIL: Hoću, odlučio sam! Kunem se! ĆIRO: Kako, kako? ADIL: To će se vidjeti! Budite sigurni! Znam i ja da sjednem, pa ću sve da nabubam i

nabiflam, sve o imenicama i zamjenicama, o pridjevima i glagolima, subjektima i objektima, sve, sve, pa ćemo onda da se pitamo ko je totalna lijenčina! Ima učo da padne na leđa kad počnem da mu pjevam! To ću ja! Iz inata! (Adil stavi svoju đačku torbu pod pazuho i priprijeti prstom Ćiri i Mikiju). Upamtite dobro šta sam vam rekao! To ću ja! Hoću! Samo iz inata! I svi što pričaju da sam lijenčina, ima da se čudom čude, nego kako! Ja ću iz inata, iz inata...

(Adil odlazi sa scene).

MIKI: (dovikuje za Adilom) Samo ti sve dobro nabubaj, nabubaj! ĆIRO: Iz inata, Adile-Dile! Iz inata! MIKI: (Ćiri) Hajde, Ćiro, pusti Adila! Daj da nas dvojica nastavimo gdje smo stali! Pazi,

sad ću ja da brojim do tri. Jedan... dva... tri!

(Na „tri" i Miki i Ćiro istovremeno hitro podignu i skvrče jednu nogu, a obje ruke rašire i tako ostanu

stajati jedan naspram drugog).

(ZAVJESA POLAKO PADA)

KRIVO OGLEDALO Lica: – DANA, – BEBA, – TINA – djevojčice od 12-13 godina – ZULA, njihov vršnjak

60

Pozornica: obična dnevna soba (Kad se digne zavjesa, Dana stoji okrenuta prema gledalištu kao đak pred nastavnikom). DANA: Očuvanje prirode... Očuvanje prirode je veoma važno za cijelo čovječanstvo... Tu

prirodu sačinjavaju šume... rijeke i mora.... i vazduh. Za zaštitu i očuvanje prirode u cijelom svijetu... to znači na cijeloj zemaljskoj kugli... brine se nauka... Brine se nauka koja se zove ekologija. Ona je dio biologije i ona... ona proučava način života... sve što je dobro i što nije za ljude i uopšte... za razne organizme... mislim za živa bića...

(Dok Dana govori, kao da u školi odgovara na postavljeno pitanje, sa strane na scenu izviruju Beba i Tina; jedna drugu, smiješeći se,

upozoravaju da budu tihe. Zatim, naglo uskoče na scenu. Vesele su).

BEBA: (kao da dopunjuje Danine riječi)... i zato naše tate i mame svakodnevno brinu o

očuvanju prirodnih bogatstava zemlje! TINA: I zbog nebrige drugih ljudi, usljed čega dolazi do zagađenja prirode! DANA: Ma, kako to upadate ovamo! Šta vas je dovelo? BEBA: Došle smo da vidimo da li vježbaš za sutrašnji čas. Nastavnica Magdalena dobro se

nabrusila na tebe! DANA: Znam. I to samo zato što sam htjela da pomognem Tini! Čula me da šapćem. TINA: Ona te čula, a ja nisam. Toliko sam se bila spetljala da sam jednostavno bila gluha... BEBA: I sad će Dana da vadi kestenje iz vatre! (Dani) Samo ti, Dano, dobro nabubaj to o

ekologiji. Magdalena neće biti živa ako te o tome ne pita! DANA: Poznata stvar! Briga za prirodu, briga za prirodu, a ovamo... kad smo ljetos bili na

moru, iz jednog broda pustili naftu... ili neku mast, ne znam... i nismo mogli da se kupamo. Po moru je plivalo samo nekakvo ulje...

TINA: A tek da si vidjela gdje sam ja bila! To vam je, znate, veliko selo, blizu je rijeka... a kad se ide do rijeke, prolazi se kao preko nekog smetljišta! I po putu i pored puta razbacane razbijene flaše, najlonske kese, kutije, novine, papiri, bačene čarape... ma, nema čega nema! I smrad! Ogrisci od jabuka, kore od banana, prazne konzerve, komadi hljeba... i na tome rojevi muha! Fuj!

DANA: Ti si, Tina, stvarno smiješna! I Beba je smiješna! To što ste vi vidjele na moru i na selu... to imate svaki dan ovdje, u našem gradu! Nema dana, znate, nema ni jednog jedinog dana da ova komšinica iznad našeg stana...

BEBA: Gospođa Lucija? DANA: Jeste, gospođa Lucija... svakog dana ona kroz

61

prozor istresa svoj stolnjak, neku prostirku, neke krpe... stalno, stalno! TINA: To bi trebalo ispričati našoj nastavnici Magdaleni! Ona nama priča jedno, a događa

se drugo! Tako dobijamo jedno veliko krivo ogledalo!

Na scenu dolazi Zula. Na glavi ima vrpcu i jedno obojeno pero, kao Indijanac, a u ruci nosi drvenu

sjekiricu koja je išarana raznim bojama. ZULA: Haug! Pozdravlja vas poglavica Petsto pet sa crtom! (Dana, Beba i Tina zadivljene

su njegovim izgledom, prilaze mu i zagledaju ga). DANA: Jao, Zula, baš si smiješan! A šta će ti reći mama kad te vidi takvog? BEBA: (Zuli) Još da si se malo išarao po obrazima, pomislila bih da si pravi Indijanac! ZULA: (imitira Indijanca) Bijela skvo govori mudro, ali naopako! TINA: Vidiš, Bebo, opet krivo ogledalo! DANA: Misliš, Indijanci se namažu po licu samo kad su u ratu! ZULA: (normalno) Ne, Beba je htjela reći da treba još da se namačkarim. A ja se, onako,

samo malo igram! DANA: A jesi li se pripremio za sutra? Šta ćeš ako te Magdalena prozove? ZULA: Odmah ću da zajaučem: naše tate brinu o čuvanju prirode... brinu šta će nama

ostaviti, kako će djeca da rastu kraj zatrovanih rijeka, kraj posječenih šuma, u smogu, u sumporu...

TINA: Sumpordioksidu! ZULA: Jadni mi! A šta će onda poslije nas da ostane našoj djeci! I šta će naša djeca da

ostave svojoj djeci!

(On maše sjekiricom više glave i skakuće, igra. Djevojčice mu se smiju).

DANA: (iako se smije, smiruje Zulu) Hajde, Zula, ne budalesaj, dižeš prašinu po sobi! ZULA: (za trenutak zastane) Aha, dižem prašinu po sobi! Zagađujem prostor! Trujem

okoliš! (Opet zaigra). Ali brinem! Brinem, brinem... strašno brinem, strašno brinem... Mnogo brinem, mnogo brinem...

(ZAVJESA)

JUTARNJA PROGNOZA Lica:

62

– VELIJA, – IVANKA, – DUŠKO – đaci 6. ili 7. razreda osnovne škole Pozornica: šetalište u gradskom parku

(Velija sjedi na klupi. Školska torba mu je u krilu. Laktovi su mu na torbi, a šake pod bradom.

Zamišljen je, zabrinut. Nekoliko puta pesnicom desne ruke

ljutito udari po torbi, pa opet pesnicu vraća pod bradu).

VELIJA: Sve je to krivo!... Sve je krivo!... Lijepo sam čuo prognozu: naoblačenje s padom

temperature!... A jutros je počelo! Od toga!... Znam da je od toga!

(Ivanka dolazi, nosi svoju školsku torbu, zastane kod klupe, zatim sjedne

do Velije na klupu). IVANKA: Nemoj da se žalostiš, Velija!... Događa se to. Svakome se dogodi. VELIJA: Ivanka, pusti me na miru! Nisam te zvao! Nemoj da mi pristaješ na muku! IVANKA: Zašto tako govoriš? Šta ti je? VELIJA: Sve mi je! Od jutros! Od vremenske prognoze! IVANKA: Ne razumijem te. Kakva te prognoza spopala? VELIJA: Vremenska prognoza na radiju. Jutrošnja, u sedam sati. Rekli su: naoblačenje s

padom temperature. IVANKA: Pa, šta onda? (Pogleda uvis). Ne vidim nikakvo naoblačenje. A nije ni hladnije

od juče, sasvim je ugodno. VELIJA: Tebi nije oblačno! Tebi je ugodno! A meni? Još nisam ni izašao iz stana, a mama

me je izgrdila što nisam oprao zube! IVANKA: Neka te je izgrdila! Zašto nisi oprao zube? VELIJA: Zato što sam zaboravio! Zato. Mislio sam na zadaću iz engleskog! IVANKA: Kako si mislio kad je nisi imao na času? VELIJA: Zato sam mislio, jer je nisam napisao. A nisam je napisao, jer sam zaboravio! IVANKA: Kako možeš tako nešto zaboraviti? VELIJA: Kako mogu? Mogu!... Požurio sam da stignem na vrijeme u autobus, a zaboravio

sam kartu! A onda je došao kontrolor i morao sam platiti! Uzeo mi je sav novac koji sam čuvao za kino!

IVANKA: To ti je pouka za buduće! Misli malo!

63

VELIJA: Ne davi! Lako je tebi govoriti: misli, misli! Kad mislim, boli me glava!

(Dolazi Duško. I on nosi školsku torbu. Jede kiflu i zastane pored klupe).

DUŠKO: Ćao, vas dvoje! Diskutujete, divanite... VELIJA: (neraspoloženo) Hajde, hajde, Duško, prolazi. DUŠKO: Izgleda mi, Velija, da si ti jutros jeo bunike! Pun sahan! Prijesne! IVANKA: Što ti je to bunika? DUŠKO: To je luda trava. Pojedeš i onda ne znaš ništa. Kao Velija jutros na času

engleskog! (Veliji) Maj dir, det iz pjur an nolidž! Moj dragi, to ti je čisto neznanje! Mister Velija!

VELIJA: Čuj, Duško! Bježi od mene! Od jutros mi je muka! Od prognoze! Meni je danas oblačno!

DUŠKO: Oblačno s paučinom u mozgu! VELIJA: Bježi od mene, kažem ti! IVANKA: (Dušku) Pusti Veliju, vidiš kakav je! DUŠKO: Ivanka, kunem se, ne želim da ga ljutim. Muka mi je da ga gledam ovako

utučenog i nikakvog! VELIJA: Takav sam kakav sam. DUŠKO: Daj, razvedri se makar malo! Hoćeš li da ti kažem za tvoj doručak? VELIJA: (udari ljutito pesnicom po svojoj tašni) Eto, zaboravio sam i da doručkujem! DUŠKO: Ne žalosti se, nije ti propao! Ja sam ti ga spasio. IVANKA: Bravo, Duško! Ti si pravi Velijin drugar! DUŠKO: Naravno. Meni je jutrošnja prognoza: vedro i sunčano! IVANKA: A to znači? VELIJA: Šta je bilo s mojim doručkom? DUŠKO: Ne brini se. Kad sam vidio da te nema, ja sam ga lijepo uzeo umjesto tebe! I...

pojeo sam ga. Ogrijalo me je sunce!

(ZAVJESA)

SVEZNALICA Lica: – DAVOR, – SINIŠA,

64

– ZLATA – uzrasta 10-12 godina – JELENA, djevojčica od 6-7 godina

(Uparku, na klupi, sjedi Davor zadubljen u rješavanje ukrštenih riječi. Dalje od njega, sama,

igra se Jelena svojim igračkama: medvjedićem, lutkom, pajacom i srnom).

JELENA: (drži svoju lutku u naručju i pjevuši joj) Spavaj, moja bebice, nina-nana! DAVOR: Tiho, Jelena, molim te! Možeš li da se igraš, a da ne pričaš? Smetaš mi da

mislim!

(Jelena daje znak glavom da je razumjela pa nastavlja da se igra s lutkom, da je "uspavljuje ",

a Davor se udubi u rješavanje ukrštenice). DAVOR: (podigne glavu, razmišlja naglas pa zapisuje). Dva uspravno: tekućina u

žilama?... Tri slova!... Krv! K-r-v. (Zapiše). Da vidim sad ovo: plašljiva šumska životinja?... Mora da bude zec! Z-e-c! Tri slova! Ne ide. Treba da budu četiri slova! Z-e-k-o! Ne ide! Nema R, treba R!

JELENA: („Uspavala" je svoju lutku pa je polaže da spava, a uzima u ruke medvjedića). Ti, medice, budi dobar i šuti! Vidiš li da Davor mora da misli!

DAVOR: (Ijutito) Ne pričaj! Smetaš! (Nailaze Siniša i Zlata). ZLATA: Vidi Davora! Zdravo, Davore! SINIŠA: Čuva braco svoju sestricu Jelenu! DAVOR: Naišli ste kao poručeni! Rješavam jednu ukrštenicu, pa sam zapeo! Malo mi

pomozite. SINIŠA: Drage volje. Reci! ZLATA: Kaži nam šta te muči. Gdje si zapeo? DAVOR: Gledajte! Plašljiva šumska životinja, četiri slova. Drugo slovo je R! SINIŠA: Zec! DAVOR: Ma, nije zec! Prvo, zec je tri slova, a drugo slovo treba biti R! ZLATA: Prase! DAVOR: P-r-a-s-e! To je pet slova! I nije šumska životinja! ZLATA: Mislila sam – prase od divlje svinje. SINIŠA: Vrana! Može li, drugo slovo je R! DAVOR: Ne može! V-r-a-n-a! To je pet slova! I nije životinja, već je ptica! ZLATA: Vidi, molim te, što si pametan! Zar ptice nisu životinje? SINIŠA: Probaj – kreja!

65

DAVOR: I to je ptica! P-t-i-c-a! Razumiješ! A životinje su vuk, lisica, tigar, lav, zebra... SINIŠA: Znam, nemoj da nas učiš! Ali, ti si rekao: plašljiva šumska životinja. Je li tako? DAVOR: Tako piše: plašljiva. ZLATA: Sve su životinje manje-više plašljive! DAVOR: Neka su, ali meni treba životinja sa četiri slova, a drugo slovo R! SINIŠA: Pazi, pogledaj, može li tvor. T-v-o-r, četiri slova. DAVOR: Jesu četiri slova, ali drugo slovo treba biti R. ZLATA: Mrav! Piši mrav! SINIŠA: M-r-a-v! Četiri slova! Može! Piši! DAVOR: Ma, mrav nije životinja! Mrav je buba, insekt! ZLATA: A krtica? Drugo slovo R! DAVOR: Pazi, k-r-t-i-c-a! To je šest slova! A treba četiri! SINIŠA: A hrčak? Pazi, h-r-č-a-k, pet slova! Ne može! ZLATA: Može li o-r-a-o? Četiri slova, drugo slovo R!? DAVOR: Moglo bi, ali je orao ptica! A ovdje piše: plašljiva šumska životinja! ZLATA: Četiri slova, drugo slovo R?.. Može li: krme!? DAVOR: Kako misliš: krme? To nije šumska životinja. SINIŠA: Kako nije, molim te? To je prasence od divlje svinje. A divlja svinja živi u šumi! ZLATA: I plašljiva je! Bježi dok nešto sušne! JELENA: (Sve do tada igrala se svojim medvjedićem i pajacom, njihala ih i „uspavljivala",

a zatim je uzela u ruke srnu i nosi je do Davora). Davore, hoćeš li ti da uspavaš moju srnicu?

DAVOR: Pusti me na miru! ZLATA: Čekaj, šta to ima Jelena? JELENA: To je moja srnica. A ime joj je Srna! DAVOR: (iznenađeno) S-r-n-a! Četiri slova, drugo slovo R! Plašljiva šumska životinja!

Bravo, Jelena! SINIŠA: Sjajno! Srna! Ti si, Jelena, mogla to ranije da nam kažeš! ZLATA: Mi se ubismo pogađajući šta bi to moglo biti, a ti, Jelena, nisi htjela da nam

pomogneš! JELENA: Izvinite, niste me pitali.

(ZAVJESA)

ISKRENOST Lica:

66

– AZRA, – MAJA, – LENKA, – IVAN – zajedno pohađaju 4. razred osnovne škole Radna ili dnevna soba. Za stolom su Azra i Maja. Pišu zadaće. AZRA: (zaklopi svesku) Evo, gotova sam s matematikom! MAJA: Daj, kad si gotova, samo da vidim ovaj zadnji račun!

(Azra joj daje svoju svesku i Maja je otvara, upoređuje sa onim što je u njenoj svesci).

MAJA: Dobro je. Učinilo mi se da sam napravila grešku u množenju! (Vraća Azri njenu

svesku). Hvala ti! Sad sam i ja završila zadaću iz matematike. AZRA: Hajde onda da i ovu drugu napišemo pa da izađemo napolje!

(Na scenu dolazi Lenka. U ruci su joj sveske). LENKAv: Ćao, djevojke! Jeste li počele zadaću? AZRA: Čekale smo te i završile matematiku! LENKA: Ih! Daćeš mi, pa ću prepisati! MAJA: Sad ćemo ovu što nam je zadala Šećerka! LENKA: Važi. Šta ono bi? AZRA: (Čita iz sveske) Za zadaću napišite najmilije imenice, zamjenice, pridjeve i glagole! LENKA: (Zauzme mjesto za stolom, otvara svoju svesku). Jeste li smislile šta ćete napisati? MAJA: Moramo da se sjetimo da je nastavnica Šećerka napomenula da odgovori moraju

biti iskreni. Kazala je: nemojte mi pisati ono što ne osjećate!

(Na scenu, sa košarkaškom loptom u rukama, ulazi Ivan. On se s loptom poigrava,

okreće je među dlanovima, udara o tle i hvata je, baca je uvis,

i tako obilazi oko stola. Čuo je posljednje Majine riječi i zato, ulazeći, veselo dobacuje).

IVAN: Samo ono što vam je na srcu! AZRA: Ivane, gdje si dosad? IVAN: Bio sam malo vani. Trenirao... MAJA: A zadaća?

67

IVAN: Pišite, pišite... Ja ću poslije lako! LENKA: Ma, pustimo mi Ivana! On ima bubice u glavi! Dajte da mi ovo napišemo! AZRA: (Sprema se da piše). Pišimo! Najmilija imenica? (Piše). Ja ću napisati – sloboda! MAJA: (Piše). A ja ću – ljubav! LENKA: Uh, Majo, da ti nije previše rano? Ja ću –radost! IVAN: (igrajući se oko stola) A ja ću – raspust! MAJA: Ti i jesi raspušten! IVAN: Ja sam samo iskren. Raspust mi je u srcu! AZRA: Kad ne pišeš svoju zadaću, nemoj ni nama da smetaš!... A mi ćemo sad – (piše)

Moja najmilija zamjenica! Evo, mi! Svi mi! MAJA: (Piše). Ja ću napisati – on! Ljubav i on, to se slaže! LENKA: Biće slatko kad ti to Šećerka pročita! Ja ću napisati: ja! Mislim da je to iskreno. IVAN: (igrajući se) A ja ću napisati – ja, pa ja! Ja puta ja, ja na kvadrat! AZRA: Samoživac!... A sad, drage moje, najmiliji glagoli? (Piše). LENKA: Pjevati! MAJA: Voljeti! Grliti! IVAN: Jesti... piti... spavati... uživati... igrati se! AZRA: Ivane, molim te, ostavi nas na miru! Ne smetaj! MAJA: Nemoj, Azra, da obraćaš pažnju na njega! Ostalo nam je još da napišemo najmiliji

pridjev, pa smo gotove. Je li tako? AZRA: Jeste, još samo to... (Piše). Moj najmiliji pridjev je... lijep! MAJA: Može! Lijep, ljepši, najljepši! Može i drag! A meni... meni je najljepši – sladak!

(Zapiše). LENKA: A ja ću – meden! (Piše). IVAN: (igrajući se s loptom) Lijep, sladak, meden... kao u poslastičarnici! A meni je

nadraži pridjev – dugačak! AZRA: Šta dugačak! Jezik! Ili školski čas? IVAN: Dugačak veliki odmor! Dugačak vikend! Dugačak raspust za praznike! Dugačak

ljetni raspust! Zar to nije... MAJA: Imaćeš ti i dugačkog keca kod Šećerke ako budeš bez napisane zadaće! IVAN: (veselo, igrajući se loptom) He,he, he, da ste vi meni vesele! Ja, pa ja, napisao sam

te zadaće još odmah, čim sam došao iz škole! Dok ste vi, gospodične, šetale i pričale o filmskim glumcima i glumicama! Zar ste mislile da ću od vas prepisivati!... Hopa-la, hop, odoh ja da se igram! (Baci loptu uvis, u skoku je uhvati i otrča sa scene).

LENKA: (Gleda za njim). Ivan je stvarno strašan! AZRA: Onda, Lenka, dušo, nema ti druge, napiši iskreno – najljepši pridjev je – strašan!

(ZAVJESA)

68

IMITATORI

Lica: – AIŠA, – DUNJA, – BEGLER, – HAŠIM – učenici 6. ili 7. razreda osnovne škole Pozornica: na sredini je običan sto sa četiri stolice.

(Aiša i Dunja sjede za stolom, a pred njima su otvorene đačke torbe,

knjige i sveske. Aiša počinje da posprema svoje stvari koje stavlja u torbu.

Dunja piše). DUNJA: (završi pisanje) Eto, i ja sam gotova! AIŠA: Jesi li sve napisala? DUNJA: (I ona uzima svoju torbu da u nju stavi sveske i knjige). Sve sam završila. Nego,

Aiša, nešto se mislim: šta kažeš za našu školsku priredbu? Hoće li valjati? AIŠA: Biće dobra, nadam se. Najviše me zanima ko će se od naših javiti za onu tačku

"Pokaži što znaš". DUNJA: Zar se ti ne bi javila? Da imitiraš, recimo, neku pjevačicu? AIŠA: Ja? Ne, nikako. Nikakvu pjevačicu! Ali... pa, mogla bih imitirati svog amidžu Aliju! DUNJA: Kako, kako? U čemu? AIŠA: Moj amidža Alija ne umije da nešto kaže ako ne izgovori i "kako se uzme". Sve mu

je "kako se uzme". Ovako! (Ustane, stavi ruke na leđa, malo se pogne i ide po sceni poput starijeg čovjeka, a govori izmijenjenim glasom). Dakle, kako se uzme, važno nam je imati na umu... kako se uzme... da bez škole i naukovanja... kako se uzme... nema nikakvog napretka i nema... kako se uzme ... nema sreće i berićeta... kako se uzme!

DUNJA: (Pljesne dlanovima, smije se). Perfektno! Ha-ha-ha! Kad si to uvježbavala? AIŠA: Nisam nikad. Samo sam gledala i slušala kako amidža Alija hoda i govori!

(Dolaze Begler i Hašim). BEGLER: Ma, šta je to ovdje? Nekakvo veselje! Dajte da se i nas dvojica smijemo! DUNJA: Dobrodošli! Mi napisale zadaće!

69

HAŠIM: I to vam je sad smiješno? DUNJA: Nije to, nego pričamo o školskoj priredbi. Hoćete li vas dvojica da se prijavite za

"Pokaži što znaš"? Ti bi, Beglere, mogao imitirati onog televizijskog zeca: "Što te muči, cakani?"

BEGLER: Zašto ja, kad ti to ljepše izgovaraš? A osim toga, ja ne umijem da bilo koga imitiram.

HAŠIM: I ja sam antitalenat za tako nešto. DUNJA: Ma, hajde, Hašime, ne pričaj svašta, znamo te! Da si samo vidio Aišu kako je

imitirala svog amidžu! A ti si neki dan u razredu imitirao svog babu. BEGLER: Kada to? (Hašimu). Nisam te čuo. Hajde, pokaži, da i ja čujem. HAŠIM: Nije mi sad do toga! AIŠA: Hajde, hajde! HAŠIM: Samo sam pričao da je moj babo poslovan čovjek, stalno ima nekakve sastanke,

probleme, tako nešto... BEGLER: I, zar je to zanimljivo? DUNJA: Beglere, ne upadaj! Pusti Hašima neka govori! HAŠIM: Ovako. Babo sjedne za sto, namrgodi se, puši, ispija kahve... (Sjedne za sto i

namršti se, imitira kao da puši cigaretu i otpuhuje dim i kao da ispija šalicu kahve, izmijeni i glas dok govori). Danas ću opet imati određeni broj sastanaka, moram potražiti neka određena rješenja... jer neki određeni ljudi imaju svoja određena mišljenja koja se na određeni način ne slažu s mojima i stvaraju mi određene probleme kad se radi o određenim poslovima....

BEGLER: (Zaplješće). Strašan si, Hašime! (Smije se). DUNJA: Danas si bolji nego kad sam te slušala u razredu! AIŠA: A priznajem, bolji si od mene u imitiranju! DUNJA: Uh, sad sam se sjetila! Hoće li neko imitirati našeg nastavnika fizičkog? On stalno

govori svoju poštapalicu Je l' da, je l' da ovo, je l' da ono, bez je l' da ne zna izgovoriti nijednu rečenicu! Ono, znate već! (Isprsi se, podigne glavu, rukom pokazuje desno i lijevo, nastoji izmijeniti glas). Ko sad ovdje priča, je l' da? Ovo je čas, je l' da! Mogu li ja, je l' da, nešto zatražiti od vas, je l' da, da vi poslušate, je l' da, ili vam ja, je l' da, nisam niko i, je l' da, ništa!?

BEGLER: Izvrsno, Dunja! Javi se i to izvedi na priredbi! Bilo bi crkavanja od smijeha! DUNJA: Eh, Beglere, u šta bi ti to mene uvalio? Da ja to izvedem na priredbi pa da me

fizikus uzme na zub? AIŠA: U redu je, Dunja! Begler samo zbija šalu. A ako ti ne razumiješ šalu, onda i fizikus

ne zna! HAŠIM: A ti bi nama, Aiša, mogla nešto lijepo zapjevati! Hoćeš li? AIŠA: Uh, Hašime, žao mi je, nisam ponijela ni kasetofon, ni kasetu, da ti pustim traku.

Ali, kad smo još kod imitiranja, mogla bih da vam imitiram moju komšinicu. To je jedna vrlo fina gospođa...

70

BEGLER: Može, može! Hajde, da čujemo! AIŠA: Kažem, vrlo je fina gospođa. Ovako skupi usne.... trepće, uvija glavom... a govori

(sve to imitira)... Znate, ljetos sam bila... što ja znam... u Italiji... šta ja znam... u nekom tamo... šta ja znam... gradu, gradiću... šta ja znam... i bilo nam je tamo... šta ja znam... bilo nam je šta ja znam... ugodno i lijepo.

BEGLER: O-ho, ho, pa ti si, Aiša, rođena glumica! Super si! DUNJA: Ja kažem divno! Divno! HAŠIM: A sad bi i ti, Beglere, mogao nešto... BEGLER: Rekao sam već! Ne znam ništa! Ne umijem! HAŠIM: A hoćeš li da čuješ kako ti izgledaš kad izađeš pred tablu i počneš da odgovaraš, a

mi te gledamo i slušamo? AIŠA: Da, da, to, to! Ovoga, ovoga! BEGLER: Šta ovoga? Ne razumijem. HAŠIM: Čujte ga, ne razumije! Pa, ti ovako govoriš pred tablom. (Imitira đaka koji ne zna

lekciju: sklapa i razmiče ruke, češe se po glavi, gleda uvis i prevrće očima, uzdiše...) Azija je... ovoga... Azija je kontinent... ovoga... najveći, ovoga... od svih... ovoga... svih kontinenata... ovoga... i ima... ovoga... ima...

(Dunja i Aiša prasnu u smijeh,

zaplješću, pa se i Begler nasmije i pljesne Hašima po ramenu)

BEGLER: He, he, malo karikiraš, pretjeruješ, ali ne ljutim se. HAŠIM: Stvarno se ne ljutiš? BEGLER: Ne. HAŠIM: (Podigne dva prsta uvis, kao što se đaci javljaju u školi). Molim, onda, kad se ti

ne ljutiš... evo, ja se prijavljujem! Dobrovoljno, da obogatim našu školsku priredbu!

(ZAVJESA)

KVIZOVCI Lica: – ENES, – ZORA, – KOKAN, – DIKA – dječaci i djevojčice iz 5. ili 6 razreda

71

(Enes i Zora sjede za stolom i pišu.

Kokan, pored stola, kleči i crta nešto u svom bloku za crtanje, šara raznim bojama. Dalje od njih,

po strani, Dika sjedi na tlu i čita neku knjigu ili časopis).

ENES: (koji je dotad žustro pisao, podigne glavu, zamisli se i poviče) Hej, čujte! Nešto mi

je palo na pamet! ZORA: (Prekine pisanje). Pazi da ti ne izraste čvoruga! ENES: Ma, ozbiljno! Sjajna ideja! Šta mislite da priredimo kviz? KOKAN: (Prestane da se bavi svojim slikanjem, podigne se). Kakav kviz? O čemu? DIKA: (Prekine sa čitanjem). Nisam dobro čula. Enese, o čemu to govoriš? ENES: Pazite ovamo! Možemo predložiti i prirediti kviz u razredu, ali najprije moramo

provjeriti kako bi to izgledalo. Da bude kao na televiziji. ZORA: Ali, reci, o čemu? ENES: Kako to pitaš o čemu? O svemu i svačemu! Eto, recimo, ti, Zoro, dobiješ pitanje...

čekaj samo da se sjetim... DIKA: Ja ću da je pitam! Kaži ti nama... okolo našeg zeta sjede trideset i dva kmeta! Šta je

to? KOKAN: I ja pitam šta je to? Je li to neka zagonetka? DIKA: Naravno, zagonetka. Neka Zora kaže šta je! ZORA: (Malo razmisli). Možda... razredni sastanak? DIKA: Nije. Nisi pogodila. To ti je jezik sa zubima! KOKAN: Pih, i to mi je neka zagonetka! Molim te, Diko, ko danas ima trideset i dva zuba? ZORA: Nismo u školi čuli za tu zagonetku. Pitaj me nešto iz onog što smo učili? ENES: Čekaj malo! To što učimo, to pitaju nastavnici. Ne treba da nam kviz bude kao neko

ponavljanje lekcija. Zato, Zoro, nemoj da se ljutiš. Nisi znala i miruj. Sad bi moglo jedno pitanje za Kokana!

KOKAN: E, neće za Kokana, već za tebe! Ti si prvi počeo pa prvi i odgovaraj! Reci šta je to – deficit?

ENES: To... to je strana riječ. KOKAN: I strana i naša, a ti kaži šta to znači?

(Enes vrti glavom, ne zna). ZORA: Znam ja! Mogu li ja da kažem? DIKA: Neka kaže! ZORA: To vam je ovako. Deficit je... kad nemaš ništa, pa još manje od toga! Minus! Znate

72

šta je minus? ENES: Tačno, sjetio sam se! To je dug! Dugovanje! KOKAN: Enese, izgubio si. Ne važi tvoj odgovor. DIKA: A sad si ti, Kokane, na redu. Ja ću da te pitam. Kako se zvao onaj crnac, divljak,

koga je Robinson Kruso spasio i koji je poslije bio s njim? KOKAN: Čekaj malo... Je li to iz neke knjige? DIKA: A-ha! Sjeti se. Ime mu je kao neki dan... ZORA: Nema pomaganja! KOKAN: Ne treba da mi pomaže. Znam!... Nedjelja? Nedjeljko! DIKA: Nije. KOKAN: Ponedjeljak... Utorak... Srijeda... Četvrtak...? ENES: Reci mu, Diko, da se ne muči. Ne zna! DIKA: Petko! Zar ti, Kokane, nisam dala knjigu o Robinsonu da je pročitaš? KOKAN: Eh! Nije nam to bilo za zadaću... ENES: A sad... još je ostala Dika! Ko ima pitanje za Diku? ZORA: Ja ću da je pitam.. Reci nam, Diko, kako se zove ono stvorenje što može da mijenja

svoju boju? KOKAN: (brzopleto) Mijenja boju! Semafor! DIKA: Ne budali, kakav semafor. Rekla je: stvorenje! To je jedna životinjica. Zove se

kameleon! ZORA: Bravo! Pogodila si! DIKA: Nisam pogodila, nego to znam! ENES: Ma, lako ti je da znaš kad stalno nešto čitaš! KOKAN: Zato sam ja protiv kviza! Ovi što čitaju i svašta znaju uvijek pobjeđuju na

kvizovima, a mi drugi možemo samo da se prebrojavamo... (S brojalicom pokazuje prstom na Diku, Enesa, Zoru, sebe, i ponovo...) Enci, menci, na kamenci, troja vrata zaključata, en, men, muziken, kreč!

(ZAVJESA)

BILJEŠKA O PISCU Advan Hozić, pripovjedač, romansijer, dramski pisac i pjesnik, rođen je u Kotor-

Varoši 1926. godine. Učestvovao je u antifašističkom ratu od oktobra 1941. godine. Napisao je sedam radio-igara, a izvođena su mu i dva pozorišna djela: komedija

Malinjak i drama Rat. U njegovom djelu, pored desetak knjiga publicistike, dominantno mjesto zauzimaju

73

romani: Dobroćudni ratnici, Tri Ješina junačka dana, Vrabac s puškom, Dva i po borca, Dječaci iz Ulice Zmaja od Bosne, Glavna snaga, Lopuža i Dječak i balon.

Objavio je i nekoliko zbirki priča: Drugovi, Prava puška, Sumnjivi telećak, Čudo od djeteta, Azrino magare, te zbirke pjesama: Djed i unuk i Prođimo ispod duge.

Štampana mu je i zbirka sjećanja na više umrlih bosanskohercegovačkih pisaca Vijenac od slova i sjećanja.

Književnik živi u Sarajevu.