9. KOMPOZICIJA KAO MORFOLOŠKI PROCES

9.1 POJAM SLOŽENICE

Potreba imenovanja pojava i stvari koje već liče na postojeće i imaju neke njihove

karakteristike, ali se istovremeno od njih po nečemu i razlikuju dovodi do stvaranja složenica

(eng. compound). Složenice predstavljaju kombinaciju dve ili više reči čije značenje ne

predstavlja puki zbir značenja konstituenti, već se samo delimično poklapa sa njim. Proces

kompozicije je kompleksan jezički fenomen na granici morfologije i sintakse koji u

savremenom (engleskom) jeziku i modernom kompleksnom svetu koji nas okružuje

predstavlja moćan mehanizam bogaćenja leksikona naročito kada je u pitanju imenovanje

novih pojmova i pojava naše kompleksne stvarnosti.

Složenica se najčešće shvata kao rezultat (fiksne) kombinacije dve slobodne forme, ili

reči koje i van složenice postoje kao nezavisne lekseme u jeziku. Unutar složenice, pak, njeni

elementi, odnosno, konstituenti stoje u fiksiranom redosledu i između njih ne mogu biti

umetnuti neki drugi elementi.

(1) frostbite, godsend, boy-friend, apple pie, high chair

Iz ovoga jasno proizilazi da se kompozicija kao proces razlikuje od derivacije i na

formalnom planu (u smislu prisustva i odsustva vezanih i složenih oblika), ali i na

semantičkom planu na osnovu kriterijuma da li su oba elementa unutar novodobijene reči

leksički samostalni ili ne. Ovo bi bili opšti kriterijumi za pomenuta dva procesa, mada

moramo napomenuti da oni nisu uvek tako jednodimenzionalni, jer nisu svi „leksički“

elementi slobodne forme, kao što nisu ni svi „gramatički“ elementi vezane forme.

Složenice nastaju kao rezultat morfološkog procesa kompozicije. Pei (Pei 1966; 47)

pod kompozicijom podrazumeva „ stvaranje nove reči kombinovanjem dva korena (ili dve

vezane morfeme), s tim što se značenje novodobijene lekseme razlikuje od značenja njenih

konstituenata.“ Neposredne konstituente koje ulaze u sastav složenice moraju da postoje

samostalno nezavisno i van same složenice.

Kompozicija je za Marčanda (Marčand, 1969; 2) jedan od morfoloških procesa tvorbe

reči, kojim se reči formiraju kao gramatičke sintagme. Drugim rečima, za njega su složenice

kombinacije punih lingvističkih znakova.

Liberova definiše složenice kao reči koje su sastavljene od dve ili više osnova, baza ili

korena reči (Lieber 2016: 48).

Složenice su karakteristične za gotovo sve jezike sveta. Zato im se uslovno može

pripisati status jezičkih univerzalija. U različitim jezicima stepen vezanosti konstituenti

unutar složenice je različit. U engleskom jeziku se u složenice po pravilu kombinuju slobodne

osnove, koje najčešće imaju formu korena te su to takozvane korenske složenice (root

compounds) poput onih u (1). Složenice dobijene na ovaj način su mnogo čvršće vezane

morfološke jedinice. Korenske (root) složenice su one koje se sastoje od dve nezavisne

lekseme (najčešće monomorfemske) čija veza može biti različito intepretirana samo da nije

veza glagola i nekog od njegovih argumenata.

Najveći broj složenica u engleskom jeziku ne može se rastaviti na svoje konstituente

bez promene značenja, kao što je recimo, to slučaj u nemačkom jeziku. Drugim rečima,

složenica ima svoje konstrukciono značenje koje nije puki zbir značenja njenih konstituenti

ali se može manje ili više oslanjati na njihova pojedinačna značenja.

9.2 KRITERIJUMI ZA IDENTIFIKACIJU SLOŽENICA

Savremene lingviste prvenstveno interesuje kako prepoznati i klasifikovati složenice.

Mnogi od njih odgovor na ovo pitanje daju tako što složenice svrstavaju u tipove na osnovu

semantičkih odnosa među konstituentama. Drugi smatraju da se klasifikacija složenica može

obaviti na osnovu njihove forme, odnosno, konkretnih vidljivih osobina kao što su akcenti,

afiksi, red reči, pa i način realizacije u pisanom obliku i i slično.

U morfološkoj teoriji u proteklih stotinak godina su se morfolozi pozivali na sledeće

kriterijume u pokušajima da identifikuju složenice: 1) morfološki kriterijum, 2) kriterijum

pisanja, 3) semantički kriterijum, 4) sintaksički kriterijum, 5) kriterijum istorijskog

kontinuiteta, i 6) kriterijum akcenta.

1) Morfološki kriterijum. Najvažniji predstavnik ovog kriterijuma je svakako

Marčand, koji složenicu vidi kao rezultat kombinovanja dve ili više reči u morfološku

jedinicu (Marchand 1969; 11). Drugim rečima složenice su morfološke jedinice koje se

sastoje od nezavisnih morfema među kojima postoji veza determinant/ determinantum

(Marchand 1969; 55). U engleskom jeziku determinant prethodi determinantumu, koji je

dominantan deo složenice i čije se značenje sužava determinantom. Unutar složenice

neposredni konstituenti izražavaju različite veze i ova veza se najčešće naziva variable R

relation (Allen 1977). Da bi se neka reč posmatrala kao složenica, neophodno je prisustvo

samostalnih morfoloških obeležja koja razlikuju složenice od drugih vrsta reči. Raspored

konstituenti unutar složence ne mora da odgovara sintaksičkom redu reči u odgovarajućoj

sintaksičkoj strukturi. Analiza tvorbe reči, kada se bavi složenicama, bavi se samo onim

složenicama koje se mogu formalno analizirati. U kontekstu morfološkog kriterijuma

razmatranja složenica prihvatićemo Blumfildov stav da složenice moraju ući u paradigmu

određene reči (Bloomfield 1935: 209).

2) Semantički kriterijum. Zagovornici ovog kriterijuma smatraju da se u

identifikaciji složenica moramo ograničiti na značenje složenice jer svi drugi formalni

kriterijumi pokazuju manjkavosti. Prema semantičkom kriterijumu, složenice se razlikuju od

grupa reči, odnosno fraza, prema tome što se značenje celine ne može zaključiti na osnovu

značenja pojedinačnih elemenata (konstituenata). Ovo najbolje ilustruju primeri u (2).

(2) black bird / ‘blæk ‘bə:(r)d/ - bilo koja ptica crne boje

blackbird /'blækbə(r)d/ – kos

Složenice izražavaju vezu između dva objekta, ali ne govore ništa o načinu na koji tu

vezu treba razumeti. Veza se zaključuje iz konteksta, i to je čvrsta nediskutabilna veza koju

postavljaju konstituente unutar složenice. Kod utvrđivanja značenja novih, retkih ili

neobičnih složenica umnogome se oslanjamo na naše enciklopedijsko znanje kao i na jezički

ili vanjezički (situacioni) kontekst. U skladu sa semantičkim kriterijumom može se reći da

složenica predstavlja konstrukciju koja izražava jedinstvenu ideju (podrobnije o značenju

složenica u Poglavlju 9.5) .

3) Sintaksički (gramatički) kriterijum. Autori koji uzimaju ovaj kriterijum kao

osnov definisanja složenica smatraju da konstituente unutar složenice stoje u odnosu koji

oslikava sintaksički odnos dva ili više elemenata. Više o ovom kriterijumu biće reči u

Poglavlju 9.3.

4) Kriterijum istorijskog kontinuiteta. Jedan od predstavnika ovog kriterijuma je

Koziol koji navodi da kod složenica mora postojati psihološko jedinstvo kombinacije i

„izgleda“. (Koziol 1927: 46) Ova definicija zvuči pomalo nejasno.

5) Ortografski kriterijum. Retki su autori koji se potpuno pouzdaju u ovaj

kriterijum .Većina ih je uzdržana jer praksa pokazuje da nema nekakvog striktnog

ortografskog pravila koje bi izdvojilo složenice od drugih tipova reči ili fraza. Postojali su

pokušaji da se uvede red u pisanje složenica u engleskom jeziku (H.W. Fowler). Jespersen

(Jespersen 1942: 136), koji se i sam delimično bavio problemom pisanja složenica, kaže da se

one mogu realizovati na tri načina: 1) kao jedna reč kao u primerima blackbird, goldsmith 2)

kao dve odvojene reči kao u slučajevima cave man, field mouse 3) sa crticom između

konstituenata kao kod primera walking-stick, mother-in-law. Međutim,postoje slučajevi da se

jedna ista složenica javlja u različitim izvorima u sve tri ortografske realizacije kao na primer,

flowerpot, flower-pot, flower pot. Stoga se moramo složiti sa Žimanjekom (Szymanek 1998:

41) koji kaže da pravopis ne može biti uzet kao merodavan kriterijum kad su u pitanju

složenice jer je njihovo pisanje „opasno neusaglašeno“ kao što smo pokazali na prethodnim

primerima. Pored toga, pisanje je samo odraz stanja u govornom jeziku.

6) Kriterijum pravila akcenta (fonološki kriterijum). Ovaj kriterijum se

uglavnom trudi da napravi razliku između složenica i fraza. Prema ovom fonološki

zasnovanom kriterijumu ta razlika leži u činjenici da fraze imaju dva primarna akcenta, dok

složenice imaju samo jedan primarni akcenat (vidi primer (2)). Ali ovakve generalizacije

nailaze na brojne probleme u praksi, a brojna istraživanja (Pennanen 1980; Kingdon 1958;

Roach 1983; Bauer 1983; Štekauer et al.2006) su pokazala da različiti maternji govornici

različito izgovaraju (i akcentuju) neke oblike kao i da se akcenotovanje reči kad se izgovaraju

u izolaciji razlikuje od onog kako su te reči akcentovane u rečeničnom kontekstu.

9.3 KLASIFIKACIJA I VRSTE SLOŽENICA

Pored utvrđivanja kriterijuma za razlikovanje složenica svi autori se trude i da ih

klasifikuju u različite grupe na osnovu različitih principa. Međutim, ne možemo se rukovoditi

samo jednim principom klasifikacije složenica jer veoma često interpretacija zavisi i od

poznavanja spoljnog sveta na koji se odnose.

9.3.1 Sintaksički kriterijum za klasifikaciju složenica

Jedan od kriterijuma za klsifikaciju složenica je sintaksički kriterijum. Sa sintaksičkog

aspekta, složenice se od fraza razlikuju po svojoj sintaksičkoj “neprobojnosti”, nerazdvojivost

i nepromenljivosti. Ako se vratimo na prethodno pomenuti primer (2), videćemo da se u frazi

black bird pridev može zameniti nekim drugim pridevom na primer white; izmedju

konstituenti možemo ubaciti i još neku leksemu kao na primer black sea bird, kao što

možemo da pridev black stavimo npr. u komparativ ili da ga intenziviramo adverbijalom kao

an extremely black bird. Kada lekseme stoje kao konstituente složenice, a ne kao članovi

sintaskičke konstrukcije (fraze), onda ništa od pomenutih intervencija nije bilo moguće. Ovo

se još bolje vidi kod složenica koje se pišu odvojeno kao na primer, White House i njihovih

adekvatnih sintaksičkih fraza white house. Shodno sintaksičkim osobinama koje složenica

pokazuje, struktura najvećeg broja engleskih složenica je M +H (Adams 1973: 63), gde prva

konstituenta M modifikator (eng. Modifier) funkcioniše kao determinant, a H (head) upravna

reč (eng. head) ima ulogu determinantuma. Upravna reč kao i u pravni element reči kod

izvedenica, odgovorna je za gramatičku kategoriju kao i gramatičko značenje čitave

složenice. Determinant kao prva konstituenta služi kao neka vrsta podsetnika na prirodu

asocijacije sa predmetom ili pojmom na koji se celina odnosi. Kako mu samo ime kaže,

modfikator pobliže određuje upravnu reč.

Na sintaksički kriterijum su se oslanjali mnogi autori pri klasifikaciji složenica

(Bloomfield 1933; Marchand 1969; Haspelmath 2002; Bauer 2001; Booij 2005; Scalise &

Bisetto 2005, 2011; Scalise & Fabregas 2012). Imajući u vidu upravni element, svi oni se

oslanjaju na Marčandovu podelu i klasifikaciju složenica koje dele na :

a) endocentrične (endocentric), kod kojih krajnja konstituenta, odnosno

složenica, pripada istoj klasi reči i ima istog referenta kao i upravni element složenice (H).

(3) black (adj.) + berry (n)> blackberry (n)

school (n) + girl (n) > schoolgirl (n)

user (n) + friendly (a) >user-friendly (a)

Prateći „pravilo desne strane“ (Right Hand Rule), najveći broj složenica u engleskom

ima upravni element na desnoj strani, dok je modifikator leva konstituenta. Ipak ima i

primera odstupanja od ovog pravila kod složenica koje su pozajmljenice iz romanskih jezika

pa upravni element prethodi modifikatoru, tačnije, imaju strukturu H+M kao u (4).

(4) attorney general, editor-in-chief, Secretary General, Asia Minor

b) eksocentrične ( exocentric) kod kojih denotacija složenice kao celine ne

odgovara denotaciji koju ima upravni element, ali ni modifikator. Njihove sintaskičko-

gramatičke osobine ni u kom smislu ne proizilaze iz nijedne od konstituenti.

(5) out (prep.) + break (v) > outbreak (n)

cut (v) + thorat (v) > cutthorat (n)

air (n) + head (n) > airhead

Međutim, nije odnos M+H jedini odnos u kojem mogu da stoje složenice u engleskom.

Postoje i složenice u kojima nema modifikatora, ali zato se sastoje od dva upravna elementa

(H) i takve se složenice klasifikuju kao koordinativne (cooridnate compounds) (3).

(6) producer-director, woman doctor, poet-painter, blue-green, copy-paste, blow-

dry

Kod kooridinativnih složenica obe konstituente istovremeno obavljaju i funkciju

modifikatora one druge, ali i funkciju upravnog elementa. Sa sintaksičke stzrane gledano,

ovakve složenice odražavaju koordinativni odnos koji bi imali u frazi. Tako je producer-

director istovremeno i producent koji je reditelj, ali i reditelj koji je producent (producer and

director). Kod ovog tipa složenica su obe konstituente u semantičko-sintaksičkom smislu

podjednako važne, a klasifikacija je zasnovana kako na sintaskičkom odnosu koordinacije

koji postoji među konstituentama, tako i na osnovu njihove semantičke veze jer pojam

označen koordinatvinom složenicom ima istovremeno u jednakoj meri prisutne osobine i

karakteristike i jedne i druge lekseme koje ulaze u sastav ovakve složenice. Na primer, a

yellow-red jersey se može protumačiti kao „dres koji je na žuto-crvene pruge“.

Jedna od najvažnijih osobina koordinativnih složenica je da obe konstituente moraju

pripadati istoj leksičkoj kategoriji (npr. dva prideva, dve imenice ili dva glagola), što se vidi

iz primera (6).

Kada je reč o M+H složenicama, savremeni autori (Scalise & Bisetto 2005, 2011;

Fabregas & Scalise 2012; Lieber 2016) dele ih na sledeće klase :

a) atributivno-apozitivne (attributive/appositive) kod kojih izmedju modifikatora i

uravnog elementa ne postoji sintaksička veza komplementarnosti. Drugim rečima,

modifikator ima ulogu prideva i kvalifikuje upravni element pripisujući mu neki kavlitet, to

jest, osobinu.

(7) apple cake, redneck, icy cold, kiwi-green, dog house, coffee cup, snail mail,

Prema tradicionalnoj podeli, i atributivno-apozitivne bi se smatrale subordinativnim.

Međutim, kod njih modifikujući element ne poprima semantičku ulogu od upravne reči već

predviđa neke od osobina upravne reči, te više funkcioniše kao atribut u okviru imeničke

fraze. Atributivne obično imaju strukturu pridev+ imenica, dok se kod apozitivnih najčešće

nalazi struktura imenica+imenica.

Atributivno/apozitivne najčešće spadaju u korenske.

b) subordinativne (subordinate) složenice su one kod kojih modifikator funkcioniše

kao komplement upravnog elementa u sintaksičkom smislu gledano. Najčešće je reč o

objektu (8a), ali mogu biti i adjunkti (8b)

(8) a. taxi driver, damage control, finance management

b. home made, business related

Tradicionalna morfologija ove subordinativne naziva sintetičke složenice (synthetic

compounds) kod kojih je upravni element izvedenica od glagola, a konstituente stoje u

odnosu glagola i njegovog argumenta.

(9) dog walker, house building, snow removal, time management

Kao što vidimo, upravna reč kao izvedencia od glagola ne mora nužno da se izvodi

agentativnim sufiksom -er, već se mogu upotrebiti i drugi deverbalni nominalizujući sufiksi

poput -ment, -al, -ing.

Poseban tip složenica čine takozvane parasintetičke složenice (parasynthetic

compounds). Takve su složenice date u (10).

(10) blue-eyed, high-heeled, long-sleeved

Kod parasintetičkih složenica determinant je slobodna leksema dok je upravni element

složenice (determinantum) po svojoj morfološkoj strukturi izvedenica sufiksacijom (*eyed,

*heeled, *sleeved) ali takva da ne postoji kao samostalan oblik (11a). Tačnije, kod stvaranja

parasintetičkih složenica, neophodno je da dodje do sintaksičkog spoja determinanta i

determinantuma (blue eye, long sleeve, high heel) da bi onda takva sintaksička struktura

prošla kroz sekundarni proces derivacije, čime se dobija „derivaciona“ složenica (

derivational compund) (11b).

(11) a. *[ey(e)]-ed

b. [blue-ey(e)]-ed

Nemoguće je izvesti pridev sufiksom -ed od imenica eye, heel ili sleeve, ali čim one uđu u

sintaksički odnos sa pridevima (blue, high i long) moguće je napraviti derivacionu složenicu.

Možemo još govoriti i o frazalnim (phrasal) složenicama kada se radi o višečlanim

složenicama u kojima modifikator (non-head element) ima fraznu strukturu. Ovakve

složenice Jespersen ( Jespersen 1942:137) naziva lančane složenice (eng. string compounds).

(12) white collar worker, one-handed food, dashboard diner

Savremena morfologija višečlane složenice vidi kao rezultat procesa rekursivnosti

(recursivensess). Proces se smatra rekursivnim kada se može više puta primeniti na isti

objekat.

Subordinativne složenice su u engleskom veoma rekursivne. Drugim rečima, jedna

složenica se može dodatno „složiti“, tačnije dva puta proći kroz preces kompozicije tako što

joj se dodaje još jedan modifikujući element levo od upravnog elementa (11).

(13) a. [garden decoration]

b. [[rose garden] decoration]

c. [[[tea rose] garden] decoration]

Neoklasične (neoclassical) složenice su one u kojima su jedna ili obe konstituente

((vezane)osnove) grčkog ili latinskog porekla. One najčešće sadrže i vezni element koji je i u

slučaju latinskih neoklasičnih složenica, a o u slučaju onih sa osnovom grčkog porekla (14a).

Neretko, kada se kombinuju dve neoklasične vezane osnove, one mogu da zazimaju i poziciju

determiantuma i determinanta (14b).

(14) a. musicology (gr.), homicide (lat.), anthropology, floriculture,

aerodrome

b. logography, graphology

Govoreći o sintaksičkim aspektima složenica, možemo da ih klasifikujemo u sledeće 3

kategorije:

i) sintaksičke (syntactic), kod kojih se unutrašnji gramatički odnosi poklapaju sa

odnosima isomorfne fraze ( nesloženički izraz).

(15) to break up (v) > break-up (n)

to take off (v) > take-off (n)

ii) polusintaksičke (semi-syntactic), kod kojih se u složenici ne javljaju

komponente u potpuno istom obliku kao u isomorfnoj fraz. Primer za to bi bio obrnut red

reči u složenici u odnosu na frazu.

(16) to break out (v) > outbreak (n)

to come out (v) > outcome (n)

iii) asintaksičke (asyntactic) su one kojima ne odgovara isomorfna fraza kao što je

to u slučaju složenice statesman. Naime, fraza od koje je izvedena složenica glasi man of the

state ili state man, dok u složenici postoji umetnut vezni element s.

9.3.2 Podela složenica prema kriterijumu vrste reči

Prema vrsti reči koja se dobija kao rezultat procesa kompozicije sve složenice možemo

podeliti na :

A) imeničke

(17) mother goose, oak-tree, lemon grove, goldsmith, hothouse, redneck,

merry-go-round

B) glagolske, koje neretko predstavljaju primere konvertovanih složenih imenica

(18b) ili rezultat procesa povratnog izvođenja (18c).

(18) a. to download, to shift-protect, to write-select, to double-click,

b. to sidetrack, to handcuff

c. to bird-watch, to ice-skate, to jet-ski

C) pridevske

(19) user-friendly, Afro-American, crest-fallen, stone-deaf, kiwi-green,

Treba napomenuti da je kompozicija najproduktivnija za tvorbu imenica i prideva,

nešto manje produktivna za tvorbu glagola, dok se ne može smatrati produktivnim procesom

za priloge i veznike. Međutim, u engleskom jeziku postoje primeri složenih priloga.

(20) off-hand, by-heart.

9.3.3 Podela složenica na osnovu veze između konstituenata

Prema kriterijumu veze između konstituenata unutar složenice, sve složenice se mogu

podeliti na:

a) složenice kod kojih postoji umetnuti vezni elemenat kao u oblicima datim u

(21).

(21) state + -s-+ man > statesman

speed +-o- + meter > speedometer

bride + -s-+ maid > bridesmaid

U navedenim primerima vidimo da kao umetnuti element stoje o i s. Poreklo ovog

umetnutog elementa još uvek nije potpuno objašnjeno, mada se neretko s dovodi u vezu sa

genitivnim poreklom, dok se o i i objašnjavaju kao klasični uticaji.

b) složenice kod kojih ne postoji umetnuti vezni elemenat koje predstavljaju

najveći broj složenica engleskog jezika.

9.3.4 Podela složenica prema morfološkom tipu osnove njihovih konstituenata

Prema tipu osnove njihovih konstituenata složenice se mogu podeliti na:

a) prave složenice, (compounds proper) koje su formirane spajanjem osnova

koje su izgrađene od reči koje funkcionišu nezavisno jedna od druge, uz upotrebu veznog

elementa ili bez njega (vidi primere (22) i (23b)).

(22) looking-glass, baby-sitter, street-fighting, age-long

b) derivacione, parasintetičke složenice se razlikuju od prethodnog tipa

prvenstveno po svojoj drugoj konstituenti. Kao što smo rekli, ove složenice su sagrađene na

frazi koja se sastoji od dve nezavisne reči, koje unutar složenice gube svoju gramatičku

nezavisnost i postaju derivaciona baza.(vidi primer (23a)).

(23) a. long legs (NP) > long- leg + -ed > long-legged (adj)

(23) b. street + (fight+-ing) > street fighting

[[long leg]-ed] [street[[fight]ing]]

Ovi primeri se mogu prikazati i dijagramom:

long-legged street-fighting

long-leg -ed street fighting

long leg fight -ing

Pomenutom tipu pripadaju i složenice kod kojih je došlo do derivacije nultom

morfemom, odnosno konverzijom.

(24) to hold up (v) → holdup+ ⊥ > holdup (n)

9.4 PRODUKTIVNI TIPOVI SLOŽENICA U ENGLESKOM JEZIKU

9.4.1 Imeničke složenice

Imeničke složenice sačinjavaju najveći broj složenica u engleskom jeziku i one mogu

biti različitih tipova. Najproduktivniji su sledeći tipovi:

1) imenica+imenica :

(25) boy-friend, manservant, aroma therapy, bubble bath, churchyard, Apple-

Macintosh, snail-mail

Neki autori (Bauer, 1983; 205) u ovu grupu ubrajaju i podgrupu gerund+imenica zbog

semantičke veze koja se ostvaruje između gerunda i imenice kao druge konstituente. Ova

veza više liči na vezu dve imenice, nego na odnos glagola i imenice. O ovom stavu bi se

moglo više diskutovati jer je nesumnjivo da je oblik gerunda u prvoj konstituenti nastao od

glagola, odnosno da se gerund može smatrati glagolskim oblikom . Imajući to u vidu, možda

je najbolje ipak složenice tipa gerund + imenica svrstati u zasebnu grupu. Inače, ovo je

izuzetno produktivan tip tvorbe složenica što se vidi iz primera (26).

(26) fishing rod, walking stick, sleeping bag

2) glagol+imenica:

(27) hovercraft, crybaby, kill-joy, pickpocket, playground, talk-show

3) imenica + glagol:

(28) nosebleed, sunshine, sunrise,

Status ovog i prethodnog tipa može biti doveden u pitanje jer glagolski deo složenice

može biti shvaćen kao imenica konvertovana od glagola. Međutim, ne postoje dokazi koji bi

ovo nit potvrdili nit opovrgli. Smatramo da se može dvojako tumačiti, pa smo skloni da

navedene primere posmatramo kao primere sa glagolskim elementom.

4) glagol+ glagol. Ovo je izuzetno redak tip koji je veoma slabo produktivan.

Primer make-believe bi ilustrovao ovaj tip, međutim ovaj primer može da bude upotrebljen i

kao glagol i kao pridev.

5) pridev + imenica. Kod ovog tipa može biti teško da utvrdimo da li je

kombinacija pridev + imenica u stvari imenička fraza ili se radi o pravoj složenici. Jedan od

pouzdanijih kriterijuma za utvrđivanje razlike jeste kriterijum akcenta. Ukoliko je glavni

akcenat (nuclear stress) na pridevskom elementu onda je reč o složenici, a u obrnutom

slučaju je reč o imeničkoj frazi. Često se dešava da se promenom mesta akcenta imenička

fraza pretvori u složenicu. Oblici pod brojem (29) predstavljaju primere za složenice.

(29) fast-food, hardware, quicksand, black-market, personal computer,

electronic mail

6) predlog + imenica: downtown, by-stander

7) glagol + predlog: take-off, break-up,

8) predlog + glagol: by-pass, outcome,

9) zamenica+ imenica: self-determination

10) partikula + glagol: no-show

11) višečlane imeničke složenice:

(30) editor-in-chief, father-in-law, fish-and-chips, forget-me-not

9.4.2 Glagolske složenice

Već je prethodno rečeno da glagolske složenice nisu preterano brojne u engleskom

jeziku. Od glagolskih složenica najproduktivniji su sledeći tipovi:

1. imenica+glagol: scuba-dive, rollerskate, breast-feed1

2. glagol+glagol: shift-protect, copy-paste, blow-dry

1 Kod jednog broja glagolskih složenica tipa N+V moguće je poreklo nastanka procesom povratnog izvođenja.

3. pridev+glagol: double-click,

4. predlog+glagol: overeat, underestimate, overlook

9.4.3 Pridevske složenice

Pridevske složenice su posle imeničkih najbrojnije u engleskom jeziku. Naredni tipovi

pridevskih složenica su se pokazali kao najproduktivniji:

1. imenica + pridev: water-resistant, ozone-friendly, gluten-free, user-friendly

2. pridev+pridev: bitter-sweet

U ovom kontekstu moramo napomenuti da veliki broj primera, koje neki autori

svrstavaju u ovu podgrupu, u stvari čine oblici sagrađeni nastavkom-ed .Ovaj nastavak je u

morfologiji izazvao dosta polemike u pokušajima da se utvrdi njegov konačni status, a

mišljenja o njegovom poreklu i statusu su i danas ostala podeljena. Neka novija istraživanja

govore u prilog tezi da su participski nastavak -ed i nastavak –ed za formiranje prideva jedan

isti nastavak sa dve funkcije. Naš stav je da bi bilo umesno govoriti o –ed složenim pridevima

kao o posebnoj grupi, u koju bi bili uključeni i svi oblici sagrađeni nastavkom za prošli

particip kao nastavku za inheretnu fleksiju koji leksikalizacijom dobija tvorbeni

potencijal(vidi primere (31)).

(31) blue-eyed, long-legged, ready-made, single-handed

3. prilog+ pridev: uptight, upright

I kod ove podgrupe postoji veliki broj primera u kojima je druga konstituenta oblik

prošlog participa u adjektivalnoj funkciji.

(32) over-qualified, underestimated, overrated

4. glagol+imenica: roll-neck, turn-key

5. pridev+imenica. Kao i kod iste kombinacije konstituenata koja rezultuje

složenom imenicom, i ovde se primenjuje isti kriterijum ako želimo da napravimo razliku

između imeničke fraze i složenog prideva. Međutim, najveći broj složenih prideva ovog tipa

piše se sa crticom između konstituenta Ovo pravilo, ipak ne važi za sve slučajeve.

(33) white-collar (worker), red-brick (house)

6. predlog+imenica: in-depth,

7. imenica+prilog: morning-after (pill),

8. glagol+ predlog: see-through (fabric), wrap-around (skirt), strap-up (sandals)

9. glagol+prilog: go-slow

9.4.4 Ostali tipovi

Pored prethodno navedenih tipova postoje i neki manje ili više produktivni tipovi čiji je

status nepotpuno definisan jer nije jasno da li su oni autohtoni tipovi složenica ili su to

složenice nastale konverzijom od drugog tipa složenice. O tim tipovima nećemo govoriti

ovom prilikom.

Pregled najproduktivnijih tipova imeničkih, glagolskih i pridevskih složenica pokazuje

da postoji izvestan broj tipova koji sadrži partikule (predloge ili predloške priloge) kao jednu

od konstituenata. Ovakav tip složenica, naročito ukoliko je prva konstituenta partikula,

graniči se sa derivatima, odnosno, teško je utvrditi da li je reč o prefiksu ili o partikuli. Kao

jedan od kriterijuma, mada ne preterano pouzdan, može se uzeti sledeći kriterijum: ukoliko je

reč o vezanoj morfemi, onda se ona pojavljuje samo u prefiksalnoj funkciji i poziciji, dok kao

slobodna forma može biti i u predpoziciji i u postpoziciji.

(34) overstep (v) / walk-over (n) , infighting (n) / drive-in (n)

outdo (v) / blackout (n)

Takve složenice Adams (Adams, 1973; 33) naziva partikularnim složenicama (engl.

particle compounds).

U poslednje vreme primetna je tendencija da čitave fraze dobijaju ulogu modifikatora u

tvorbi složenica. Takve složenice se nazivaju frazne složenice (phrasal compounds) i za njih

je karakteristično da u konstituenti koja je fraza sadrže i markere gramatčikih funkcija kao što

su veznici (koji inače nisu karakteristični za složenice).

(35) a. [floor of a birdcage] taste; [punch in the stomach] effect;

[pipe and slipper] husband

b. Rock’n’roll, R’n’B, bed & breakfast, hit-and-run

Kao što vidimo iz primera navedenih u (35), fraze u tom slučaju najčešće imaju

atributivnu funkciju, a veza sa upravnim elementom je najčešće metaforična (35a) ili je

značenje cele složenice netrasnparetno i njeni se konstituenti ne mogu zameniti (35b).

Za kraj ovog potpoglavlja napomenućemo da se glagolske složenice najčešće pišu ili

spojeno ili sa crticom, dok su ređe napisane razdvojeno.Kod imeničkih složenica situacija je

obrnuta.

9.5 SLOZENICE I FLEKSIJA

Po pravilu, upravni element složenice biva podložan fleksiji i prima na sebe flektivne

nastavke, dok modifikatorski deo to ne čini.

(36) editors-in chief, apple pies

Kod imeničkih složenica eksocentričnog tipa, flektivni nastavci dolaze na poslednju

konstituentu složenice (37).

(37) merry-go-rounds, pickpockets

Kod koordinativnih složenica je tipično da obe kosntituente dobijaju flektivni nastavak,

što ne čudi ako se ima na umu da one imaju dva ravnopravna upravna elementa.

(38) producers- directors

U svim primerima navedenim u dosadašnjem razmatranju složenica, videli smo da su

konstituente uglavnom u svom neobeleženom obliku. Tako su imenice koje ulaze u sastav

složenica njčešće u jednini, glagoli su u infinitivu, a pridevi u pozitivu.

Međutim postoje i primeri kod kojih nije tako.

(39) overseas investor, parks commissioner, programs coordinator, arms-conscious,

sales-oriented, pants-loving

U primerima datim u (39) vidimo da je modifikujući element obeležen za množinu, dok

je upravni element u jednini. Jedno od objašnjenja za ovu pojavu pokušao je da ponudi

Selkirk (Selkirk 1982: 52) koji upotrebu oznake za plural kod prve konstituente objašnjava

pragmatičkim razlozima, tačnije da se determinantom u množini izbegava dvosmislenost.

Takav bi bio slučaj sa programs coordinator ili private schools catalogue. Naime, veoma je

verovatno da bi se oblici sa jedninom kao što su program coordinator ili private school

catalogue najverovatnije intepretirali kao “katalog jedne/neke posebne privatne škole” i kao

“koordinator jednog/ nekog posebnog programa”.

S druge strane, posesivno tumačenje se može postići kako imencom neobeleženom za

genitive (40a) ali i imenice obeležene za genitiv mogu ulaziti u sastav složenica (40b).

(40) a. gangster money

b. children’s hour, crow’s feet

9.6 SEMANTIKA I ZNAČENJE SLOŽENICA

Već smo rekli da su složenice semantički izuzetno zavisne od sintaksičke veze koja

postoji izmedju determinanta i determinantuma, tačnije, izmedju konstituenti. Složenice

odlikuje sintaskička neprobojnost, nerazdvojivost i nepromenljivost. I prethodna klasifikacija

složenica na endocentrične, eksocentrične, koordinativne se zasniva na semantičkoj vezi koja

postoji izmedju upravnog i neupravnog (non-head) elementa. Ta sintaksičko-semantička veza

je ključna za način na koji upravni element bira modifikujući element i kako se dobija

konstrukciono značenje složenice kao celine. Pominjali smo Varijabilnu R relaciju u kojoj

stoje konstituente složenice (Allen 1978) (41)

(41) a. sun cream

b. night cream

c. face cream

d. aloe cream

Kao što vidimo odnosi koje imenica cream ostvaruje sa modifikatorima su različiti: u

a. je krema protiv sunca (svrha), u b. je krema koja se nanosi nocu (temporalno značenje), u

c. je krema koja se nanosi na lice (lokativno značenje), dok u d. je krema napravlena od ili sa

alojom (poreklo). Ovo su sve primeri različitih variabilnih R relacija.

Koliko tačno različitih relacija se može izraziti nije precizirano. Neki morfolozi radeći

na korpusu engleskih složenica kažu da bi se finom i detaljnom semantičkom analizom

moglo doći i do stotinu različitih mogućih R relacija (Brekle 1976). Engleski i još neki drugi

germanski jezici dozvoljavaju najširi mogući dijapazon značenjskih odnosa u koji mogu da

stupe upravni element i modifikujući element. Situacija nije takva u svim jezicima.

Već smo više puta naglasili da, kada je konstrukciono značenje složenice u pitanju,

veoma često je za potpuno razumevanje potrebno više od jezičkog znanja, tačnije, potrebno

nam je naše vanjezičko znanje koje uključuje naše enciklopedijsko znanje ili poznavanje

situacije tj. vanjezičkog konteksta. Ipak, nije moguće da bilo koji upravni element izabere

bilo koji modifikator. Tako na primer možemo reći cream cheese ali teško da ćemo moći da

sagradimo oblik cream pencil, kao što možemo napraviti oblik goat cheese ali ne i fish

cheese (osim ako se ne radi o posebnoj vrsti sira koji jedu ribe ili se servira uz ribu. U tom

slučaju nam je potrebno mnogo fiše od znanja značenja imenica fish i cheese i našeg opšteg

znanja o njima da bismo razumeli značenje složenice fish cheese.

Način na koji se ostvaruje veza izmedju determinanta i determinantuma (H), odnosno

upravnog i modifikujućeg elementa je veoma dobro objasnila Rošel Liber u okviru teorije

leksičke semantike (Lieber 2004). Ona smatra da svaka konstituenta u složenicama, kao

pripadnik određene leksičke kategorije poseduje “skelet” (skeleton) i “telo” (body) svog

značenja. Skelet obično sadrži osnovne semantičko-gramatičke informacije koje su od

značaja za sintaksu2. Telo sarži semantičko-pragmatičke informacije kojima se enkodiraju

različiti aspekti našeg enciklopedijskog znanja koji uključuju kulturne, percepcijske i ostale

elemente značenja vezane za oblik, veličinu, boju, sastav, poreklo i ostale fizičke i ostale

osobine (Lieber, 2011). Dok su informacije sadržane u skeletu zajedničke za sve govornike

jednog jezika (nalaze se u mentalnom leksikonu), dotle informacije sadržane u telu mogu

varirati od govornika do govornika. Za semantičku vezu koja se uspostavlja između dve

komponente složenice, tačnije za pravo tumačenje neophodno je da se najmanje jedna

osobina iz tela (u kome su sadržane enciklopedijske osobine) obe komponente „poklopi“

kako je to prikazano u primerima ispod.

Framework of lexical semantics (Lieber 2004)

(42)

chimney cake

Skeleton [+material ([i ])] [+material ([i ])]

Body <physical> <physical>

< shape (pipe-like) > ↔ <shape>

<part of the house> <edible>

<used for conducting smoke> <baked>

<.......>

cream cheese

Skeleton [+material ([i ])] [+material ([i ])]

Body <physical> <physical>

<edible> ↔ <edible>

<state> ↔ <state>

<composition> ↔ <composition>

<.....> <made of milk>

U prethodnim primerima smo razmatrali semantički odnos kod atributivno/apozitivnih

subordinativnih složenica kod kojih je međusobna semantička veza poprilično nestabilna i

nedovoljno specifikovana samim oblikom složenice već se umnogome oslanjamo na naše

nejezičko značenje pri tumačenju značenja.

Kod sintetičkih složenica3 konstituente su međusobno vezane mnogo čvršćom i prilično

ograničavajućom semantičkom vezom koja je duboko uslovljena njihovom sintaksičkom

vezom upravnog elementa (H) i njegovog komplementa koji može biti objekat (apple slicer,

mountian-climbing, heart-broken) ili adjunkt (home-made, sun-bathing) ali i subjekta/agensa

(consumer-spending).

U okviru teorije leksičke semantike odnos upravnog elementa i komplementa kod

subordinativnih, sintetičkih složenica mogao bi se prikazati na sledeći način.

2 Lieber daje nekih šest osnovnih semantičkih osobina koje su bitne za skelet npr. [+/- material], [+/- dynamic],

[+/-bounded], [+/- locative], itd. Više o tome 3 Sintetičke složenice sa deverbalnim upravnim elementom se u literaturi još nazivaju i verbal nexus compunds.

(43)

bus driver

Skeleton [+material ([i ])] [+material, dynamic ([i ])]

Body <physical> <human, professional>

<means of transportation> < agent>

<must be driven> ↔ < the one who drives>

<......> <......>

apple cake

Skeleton [+material ([i ])] [+material, ([i ])]

Body <physical> <physical>

<shape> <shape>

<taste> <taste>

<edible> ↔ <edible>

<can be an ingredient> ↔ <made with ingredients>

<....> <baked>

<sweet>

<served at parties>

9.7 IDIOMI I SLOŽENICE/ SLOŽENICE KAO IDIOMI

Kada govorimo o značenju složenica, često pominjemo niži ili viši nivo

idiomatičnosti, odnosno, semantičke (ne)transparentnosti koju pokazuje složenica u odnosu

na svoje konstituente. Idiomatičnost kao pojava nije nužno vezana samo za idiome kao

višečlane leksičke jedinice (multiword lexical units). U višečlane izraze se ubrajaju pravi

idiomi (idioms proper), kolokacije ali i složenice. ( Handbook of compounding 2 ch 2011)

definiše idiome kao ulančavanje, konkatenativnu strukturu sastavljenu od najmanje dve

lekseme čije zajedničko, ukupno značenje se ne može zaključiti na osnovu značenja

konstituenata. Rezultat ovakvog spoja je uvek nova leksema koja predstavlja samostalnu

jedinicu leksikona.

Složenice kao i prave idiome odlikuje izuzetna konvencionalizovanost i zavisnost od

konteksta. Međutim, postavlja se pitanje da li onda trasparentne spojeve poput (44) možemo

svrstati u složenice

(44) bathroom, light yellow ili Anglo-American

Odgovor bi svakako bio potvrdan jer se značnje posmatra kao gradijentno duž

kontinuuma na čijem jednom polu je osnovno, prototipično (transparetno) značenje kao u

(44), dok bi na drugom polu bilo potpuno neprozirno, idiomatično značnje kao ono sa kojim

se surećemo u (45).

(45) bluebell, cutthroat, dog’s ear

Različite složenice pokazju viši ili niži nivo idiomatičnosti. Verovatno ćemo se

složiti da složenički spoj kao što je garage door tvori čvršću semantičku vezu nego school

door. Garage door je pojam sa kojim se govornici engleskog (a i šire) susreću svakodnevno.

Ako pogledamo primer složenice black coffee, čini se da je u ovoj složenici semantička veza

još jača nego u garage door, tačnije, black coffee je manje kompozicionalna, to jest, bliža je

idiomatskom polu značenjske skale, dok je garage door bliži onom prototipičnom polu.

Pitanja i zadaci (KATAMBA, ROCHELLE)

1. Dajte leksičku i grmatičku paradigmu reči a) hand b) mind c) friend .

Posmatrajte ih i kao glagole i kao imenice, ukoliko je to moguće. U leksičku paradigmu

uključite i sve složenice.

2. U sledećim primerima utvrdite da li su u pitanju složenice ili izvedenice i

svoje tvrđenje objasnite.

a) battleship b) hardship c) hardwood

3. Utvrdite da li su date složenice endocentrične ili eksocentrične.

leadfree coffe-table (book) in-depth to double-book drawback

to head-hunt open-ended uptight

4. Koristeći sintaksički kriterijum utvrdite u kakvoj sintaksičkoj vezi stoje

konstituente u sledećim složenicama:

dish-washer user-friendly time-consuming field mouse salesman

snail-mail shoe-polish overprotected childproof poet-translator

5. Utvrdite tipove sledećih složenica koristeći se a) sintaksičkim kriterijumom, b)

semantičkim kriterijumom, c) kriterijumom vrste reči. Zatim utvrdite da li se radi o

endocentričnim ili eksocentričnim, pravim ili parasintetičkim složenicama.

wind-surfing open-mindedness microwave-oven safe water-resistant

gooseberry playschool church-goer

6. Objasnite kakav je sastav sledećih složenica, a zatim objasnite oznake za

množinu u svakom

primeru.

menservants women priests gentlemen farmers

7. Koji od sledećih oblika su sintaksičke fraze, a koji su složenice? Kojim

argumentima objašnjavate svoje odgovore?

wooden spoon Big Apple dog’s life capital punishment capital city

8. Identifikujte neoklasične složenice, njihove osnove kao i poreklo

anthropology floriculture aerodrome hydrology hydrophobia insecticide philosophy

anthropocentrism musicology

10. PROBLEM PRODUKTIVNOSTI

10.1 POJAM PRODUKTIVNOSTI

Jedan od ciljeva morfologije kao lingvističke discipline je da analizira i opiše ne samo

načine i mehanizme nastanka postojećih reči u jeziku, već i da pokaže vezu između

postojećih mehanizama i postojećih oblika na taj način da opiše mogućnosti nastanka novih

reči i oblika. Iz prethodnog izlaganja i ilustrativnih primera koje smo u prethodnim

poglavljima dali, evidentno je da je malo onih procesa koje možemo, bar u engleskom jeziku,

nazvati potpuno produktivnim. Ali, šta je u stvari produktivnost? Različiti teoretičari su

produktivnost definisali na različite načine.

Katamba (Katamba 1995: 66) produktivnost posmatra u provizorno u smislu

generalnosti, odnosno smatra da što je neki morfološki proces generalniji, tačnije, što mu je

šira upotreba, to je produktivniji.

„ Produktivnost je relativna sloboda koju govornici jednog jezika ispoljavaju prilikom

uvođenja u jezik novih formi koristeći se pritom primerom odnosno analogijom sa već

postojećim formama“(Pei1966: 221).

Bauer kaže da da se produktivnost morfološkog procesa, kako derivativnog tako i

felktivnog, ogleda u tome da li se i u kojoj meri on koristi za stvaranje oblika koji se ne

nalaze u [mentalnom] leksikonu (Bauer 2005: 315).

Šultnik pod produktivnošću morfološke pojave podrazumeva mogućnost za nesvesno

formiranje (u principu beskrajnog broja) novih reči koju govornicima jednog jezika pruža

neki morfološki proces koji odgovara odnosu forme i značenja, a koji već postoji u rečima

odranije poznatim govornicima (Šultnik 1961).

Liberova produktivnost definiše u smislu potencijala nekog tovrbenog procea da stvara

nove reči (Lieber 2016:67).

Koristeći ove definicije mogli bismo izvesti zaključak da se pod produktivnim

morfološkim procesima smatraju oni procesi koji su još uvek aktivni u tvorbi novih reči ili

oblika reči. Shodno tome, karakteristika nekog afiksa da tvori nove reči i oblike reči naziva se

njegovom produktivnošću. Osobina produktivnih procesa je i ta da, kada se govornici nekog

jezika (engleskog u našem slučaju), susretnu sa rečju koji nikada ranije nisu čuli, a koja je

nastala procesom koji se smatra produktivnim, oni će biti u stanju da je pravilno interpretiraju

(npr. nastavak -s za plural u engleskom).

Nasuprot prethodno izrečenom, neproduktivni bi bili oni mehanizmi koji su nekad bili

produktivni, ali više ne, ili koji ne mogu biti primenjeni za stvaranje novih oblika (vidi primer

(1)).

(1) warm + -th > warmth

U navedenom primeru imamo sagrađen oblik imenice warmth od pridevske osnove

warm na koju je dodat formativni sufiks –th. Međutim, u savremenom engleskom jeziku mi

ne možemo na isti način napraviti još neku imenicu, te se ovaj mehanizam, tačnije sufiks –th

ne može smatrati produktivnim.

Razlog zbog kojeg je produktivnost tako važna u morfološkom opisu jezika leži u

činjenici da se kroz taj opis jezika mora precizirati koje osnove se mogu koristiti u kom

procesu. Jasno je da zbog različitih semantičkih, fonoloških i sintaksičkih ograničenja nisu

sve osnove podjednako otvorene i podložne svim procesima. Produktivnost se u tom smislu i

mora definisati. Međutim, produktivnost nije „ili-ili“ pojava, već se mora posmatrati

gradijentno. Tačnije, moramo govoriti o stepenima produktivnosti. Kada se to čini najčešće

se polazi od termina „ potpune produktivnosti“, tako da se za proces kaže da je

a)„ potpuno produktivan onda kada se može primeniti na bilo koju osnovu i kada su te

osnove definisane strogo prema njihovoj glavnoj kategoriji kojoj pripadaju ( imenica, glagol,

pridev i slično.) “

ili znatno bolja definicija da je proces

b) „ potpuno produktivan ako se može primeniti na svaku relevantnu vrstu osnove

definisanu prema velikom broju specifičnih restrikcija karakterističnih za određeni tip

osnove“. (Bauer, 1988; 69)

„ Da bi se za jedan afiks moglo reći da je potpuno produktivan on mora da može da

bude upotrebljen sa svim osnovama koje su definisane zajedničkim semantičkim,

sintaksičkim ili fonološkim karakteristikama.“ (Guber 1976; 322)

Više je nego jasno da je gotovo nemoguće ispuniti kriterijume iz stavova a) i b) , i da

praktično ne postoji morfološki proces na koji bi se ovi stavovi mogli bezrezervno primeniti .

Zato se produktivnost mora shvatiti ne kao dihotomija produktivno-neproduktivno, već je

neophodno o njoj govoriti kao o skali, te produktivnost izražavati stepenima. Tako su često u

opticaju sledeći termini kojima se indicira zapravo stepen produktivnosti na skali: visoko

produktivan, slabo produktivan, poluproduktivan, neproduktivan sa kojima smo se i mi

susretali u dosadašnjim izlaganjima. Stepen produktivnosti je u direktnoj vezi sa time koliko

su striktna ograničenja koja se primenjuju na određenu bazu, a čiji cilj je da „regulišu“

morfološke procese.

10.1.1 Postojeće, potencijalne i moguće reči

Aronof nalazi da kriterijum za merenje produktivnosti prema broju leksema sagrađenih

određenim procesom koje se nalaze u leksikonu (postojeće reči) „jednostavno nije fer“ jer se

na taj način ne uzimaju u onzir sve moguće reči (possible words) koje mogu nastati uz pomoć

određenog afiksa/ procesa (Aronoff 1976:36). Tako on produktivnost vidi kao odnos između

postojećih (actual words) i mogućih reči. Takođe, on produktivnost ne vezuje za kapacitet

koji poseduju afiksi, već za tvorbeni potencijal baze.

Pod mogućim rečima podrazumevamo složene reči koje još nisu deo leksikona ali su

ptpuno prihvatljive za govornike (Rainer 2005:337). Na primer relacioni pridev izveden od

lične imenice Millerian bi se smatrao mogućom ali još uvek nepostojećom rečju. Moguće reči

mogu da služe kao dalje baze za izvođenje novih mogućih reči, pa bi se od prethodnog

mogućeg prideva mogla izvesti i imenica Millerianism.

Nasuprot postojećih i mogućih reči stoje potencijalne reči (potential words). To su reči

koje bi bile poptuno kanonično formirane prema postojećim tvorbenim pravilima, dakle

moguće reči, ali njihov nastanak sprečava (blokira) postojanje sinonimnih (i najčešće)

monomorfemskih leksema. Takav je slučaj sa oblicima nomina agentis *stealer i *liver (Plag

2003:64) čiji nastanak sprečavaju lekseme thief i liver (sa značenjem „jetra“). Tako Rainer

(2005) smatra da je razlika između potencijalnih i mogućih reči je ta što potencijalne ne

mogu da služe za dalje izvođenje novih leksema, dok moguće mogu, kako je to prethodno

pokazano.

10.2 FAKTORI KOJI UTIČU NA PRODUKTIVNOST

Nakon što smo utvrdili da su određeni procesi i mehanizmi produktivni, ili bolje reći

manje ili više produktivni od ostalih, postavlja se pitanje koji su to faktori koji utiču na

relativnu produktivnost nekog procesa? U tom smislu možemo govoriti o a) faktorima koji

doprinose produktivnosti i b) restriktivnim faktorima koji deluju ogrničavajuće na

produktivnost.

10.2.1 Faktori koji doprinose produktivnosti

Među faktore koji doprinose produktivnosti spadaju: transparentnost (transparency),

frekventnost/učestalost osnove (baze) (frequency of the base) i korisnost (usefulness) (Lieber

2016:69).

Reči koje su nastale procesima i po tvorbenim modelima koji su transparentni su

segmentabilne, tačnije, postoji jasan odnos forme i značenja. Kod takvih višemorfemskih reči

fonološka struktura njihovih konstituenata ostaje prepoznatljiva, a značenje složene

(complex) reči se može zaključiti na osnovu značenja morfoloških elemenata koji ulaze u

njen sastav. Za najveći broj transpozicionh afiksa (-ize, -ify, -ness, -ity, -ation) se može reći

da su transparetni (2) te se izvedenice ovim afiksima jednostavno mogu raščlaniti na osnovu i

afiks.

(2) a. marginal > marginalize > marginalization

b. pure > purity; pure> purify > purification

c. tough > toughness

Pod frekventnošću baze se podrazumeva koliko različitih osnova je na raspolaganju za

kombinovanje sa afiksima za stvaranje novih leksema (Lieber 2016:71). Što je manji broj

osnova na koje se neki afiks može dodati, to je njegova produktivnost manja.

Proces tvorbe novih leskema se smatra korisnim kada ga govornici nekog jezika mogu

koristiti za imenovanje pojmova, entiteta i sl. U tom smislu se imenički sufiksi kao što su -

(at)ion ili -ness izuzetno korisni.

10.2.2 Faktori koji deluju ogrničavajuće na produktivnost

Najčešći tip restrikcija kojima se ograničava produktivnost određenog morfološkog

procesa, odnosno upotreba određenih afiksa, je onaj kojim se specifikuje sa kojim flektivnim

afiksom se može kombinovati koja osnova, odnosno određuje se i uređuje konjugaciona ili

deklinaciona klasa osnove. Primeri za ovo su brojni u svim jezicima. Pomenuli smo da

ograničenja koja operišu i sputavaju produktivnost određenih morfoloških procesa imaju veze

i sa semantičkim, fonološkim, sintaksičkim ili morfološkim karakteristikama osnove. Ovakve

semantičke, sintaksičke, morfološke i fonološke zapreke se još nazivaju i strukturalnim

zaprekama jer se tiču strukture jezika.

Kada se radi o semantičkim zaprekama onda je značenje osnove prepreka da se

osnova upotrebi sa nekim afiksom (3).

(3) un- + pessimisitic > * unpessimistic

U primeru (2) negativni prefiks un- ne može biti dodat na pridevsku osnovu

pessimistic jer značenje prideva pessimistic već ima negativnu konotaciju.

U slučaju fonoloških zapreka, fonološki sastav osnove zahteva upotrebu samo

određenog afiksa. Kao što je to slučaj sa pridevima koji počinju glasom /l/ pa se njihova

negacija gradi prefiksom il-, kod prideva koji počinju glasom /p/ negativan oblik se gradi

prefiksom im- (vidi primere pod (4)). Slično tome pridevi koji se u pisanju završavaju na –ly

ne prave priloge dodavanjem nastavka -ly na pridevsku osnovu, već se radi o sinkretizmu

oblika prideva i priloga (vidi primere pod brojem (5)).

(4) im- + possible > impossible

im- + probable > improbable

il- + legal > illegal

il- + literate> illiterate

(5) friendly (adj.) > friendly (adv.)

nightly (adj.) > nightly (adv.)

lovely (adj.) > lovely (adv.)

Pod kategorijalnim preprekama podrazumevamo ograničenje tipa osnove koja može

da učestvuje u određenom procesu, kakav je slučaj sa modalnim glagolima u engleskom, koji

ne mogu primati flektivne nastavke za građenje gramatičkih kategorija vremena, aspekta

stanja itd. Iste te restrikcije funkcionišu i u slučajevima kada osnova određenog tipa ne može

da primi određeni afiks, kao što je to slučaj sa prefiksom un- koji može biti dodat, uglavnom

pridevskim, i pojedinim glagolskim osnovama, ali je visoko neproduktivan sa imeničkim, što

je ilustrovano u primerima pod (6).

(6) un- + do (v) > undo

un- + tie (v) > untie

un- + tidy(adj.) > untidy

un- + believable (adj.) >unbelievable

un- + true (adj.) > untrue

un- + freedom (n) > * unfreedom

un- + car (n) >* uncar

Morfološke restrikcije, koje se još nazivaju i etimološke restrikcije, se uglavnom

odnose na poreklo i tip osnove. Tako, na primer, reči stranog porekla u engleskom jeziku

moraju imati, po pravilu, oblik strane množine, ili, u najboljem slučaju, imaju dva oblika

množine i stranu i englesku fleksiju.

Sintaksička ograničenja se odnose na „osetljivost“ afiksa na sintaksičke osobine

osnova (Lieber 2016:72). Tako se pridevski deverbalni sufiks -able vezuje samo uz prelazne

glagole tako da je moguće napraviti oblik readable ali ne i *goable.

Pragmatičke restrikcije, između ostalog, uključuju i trendove u tovrbi reči. Tako je

oblici cyber- i e(lectronic)- su postali jako popularni kao rezulatat socijalno-kulturnih prilika.

Prema Plagu, jedan od važnih pargamatičkih faktora jeste da nove lekseme moraju da

označavaju pojmove koji se mogu imenovati, koji nisu previše komplikovani ili usko

specifični (Plag 2003: 60). On dodaje da prgamatičke zapreke deluju samo na (nove) moguće

reči, znači one koje su u skladu strukturalnim zahtevima nekog jezika.

Pragmatički faktori su teški za sistematizaciju i opis ali predstavljaju ekstra filter za

izuzetno plodne procese tvorbe reči. Jedna od manifestacija delovanja pragmatičkih faktora je

i neprihvatanje, odnosno odbijanje nekih govornika da koriste nove oblike iz estetskih

razloga, te ih proglašavaju neprihvatljivim. U takvom slučaju složićemo se sa konstatacijom

Adamsove koja kaže da u većini takvih primera ne treba to smatrati neprihvatljivošću novih

oblika i njihovom nelegitimnošću, već na to gledati kao na otpor govornika da ih koriste.

(Adams, 1973; 198) Problem prihvatljivosti-neprihvatljivosti, inače je veoma važan za

moderna jezička istraživanja jer uvodi i višeslojni sociolingvistički aspekat proučavanja

jezika. U tom smislu se on mora uključiti i na morfološkom nivou da bi se uzeli u obzir svi

relevantni faktori koji na bilo koji način motivišu ili stopiraju procese tvorbe reči.

Vrlo često se za ove gore navedene slučajeve, tačnije, kada postoji nekakva restrikcija

kaže da su polu-produktivni. Mnogi teoretičari su upravo razliku između potpune

produktivnosti fleksije i polu-produktivnosti derivacije isticali kao osnovni kriterijum za

razlikovanje ova dva procesa. Međutim, proces se može smatrati poluproduktivnim ako

a) neke osnove nisu otvorene za morfološki proces usled nekih od prethodno

pomenutih restrikcija.

b) proces više nije produktivan, tačnije lista osnova sa kojima je moguće

sprovesti određeni proces je konačna i sve se mogu navesti.

c) proces može biti produktivan i neka baza moguća baza ( znači nema

restrikcija) ali oblik tako stvoren ne postoji jer ta kombinacija nije proverena i ustoličena u

jeziku.

Kod tvorbe neologizama sve je više ovakvih primera.

Pored gore pomenutih restriktivnih faktora postoji i pojava nazvana blokiranje (eng.

blocking), koju smo pominjali kada smo razmatrali pojmove mogućih i potencijalnih reči.

koja predstavlja pojavu da već postojeći oblik blokira nastajanje novog složenog oblika

(ovde se misli na oblik nastao nekim od procesa tvorbe reči- prim. aut.). Na primer,

postojanje oblika thief blokira nastajanje oblika stealer, oblici bad i small blokiraju nastanak

oblika ungood* i unbig*.

Iz svega navedenog može se logički zaključiti da je broj ograničavajućih faktora koji

operišu u jeziku u odnosu na neki morfolški proces obrnuto proporcionalan produktivnosti.

Što je veći broj tih faktora, niži je stepen produktivnosti.

10.2.3 Može li se izmeriti stepen produktivnosti?

Složili smo se da se o produktivnsti ne može govoriti kao o „ili-ili“ fenomenu već da

se shvata kao gradijentna osobina morfoloških procesa koja zavisi od brojnih kako

lingvističkih tako i vanjezičkih faktora. Postavlja se pitanje može li se izmeriti i uporediti

produktivnost različitih procesa?

Na ovo pitanje su pokušali da odgovore morfolozi i da iznađu načine za merenje

produktivnosti. Aronof je produktivnost i shvatao kao (numerički) odnos između postojećih

reči i broja osnova sa kojima se neki afiks može potencijalno kombinovati.

Nešto konkretniji predlog dao je Bajen (Baayen 1989) koji se oslanja na TOKEN

FREQUENCY izvedenica.

Pre nego što objasnimo Bajenovu formulu produktivnosti treba istaći važan zaključak

do kog su došli istraživači i morfolozi a to je sledeće: što je proces tvorbe novih leksema

manje produktivan, to su manje trnasparentne novodobijene reči, a što je neka reč manje

trasnaprentna to je njena prosečna/sredna TOKEN FREQUENCY u posmatranom korpusu

veća. Drugim rečima, reči čije značenje nije transparentno su najčešće lekskikalizovane, te se

u korpusu često pojjavljuju (imaju veliki broj TOKENA) (Lieber 2016: 74). Produktivni

procesi daju veliki broj novih leksema, što opet znači da će njihova TOKEN FREQUENCY

u korpusu biti mala, neretko će se pojaviti samo jednom i u tom sličaju predstavljaju hapaks

legomenon (hapax legomenon).

Bajenova formula produktivnosti se bazira na odnosu broja hapaksa i svih TOKENA u

korpusu. N predstavlja broj svih TOKEN u korpusu, dok n1 predstavlja broj hapaksa.

P= n1 /N

Kkao bi ilusttrovala rad sa ovom formulom , Liberova (2016:75) je je radeći na COCA

došla do broja od 5.738 ukupnih tokena reči sagrađenih sufiksom -esque, od kojih se 665 u

korpusu javljaju samo jednom (kao hapaksi). Primenjujući Bajenovu formulu, ona je došla do

vrednosti 0,12 za P. Međutim, ova vrednost ne predstavlja ništa sama za sebe. Da bi se

pravilno razumela P vrednost nekok afiksa potrebno ju je uporediti sa P vrednosšću nekog

drugog afiksa. U tom smislu je Liberova primenila formulu i na izvedenice imenskim

kvalitativnim sufiksom -dom u značenju „stanje/kvalitet N“ kao u stardom, bestsellerdom.

Ona je pronašla 64345 primera od kojih je 257 hapaksa. Nakon primene Bajenove formule P

vrednost iznosti 0,04, što čini sufiks -dom manje produktivan od sufiksa -esque.

10.3 PRODUKTIVNOST, KREATIVNOST I ANALOGIJA

Kada govorimo o produktivnosti treba napomenuti da izvesni autori (Lyons 1977;

Bauer, 1983, 2001) prave razliku između jezičke produktivnosti i jezičke kreativnosti.

Naime oni smatraju da je produktivnost inovativnost vođena jezičkim pravilima („ rule-

governed innovation“), dok je jezička kreativnost više stihijska i ne obazire se na jezička

pravila. („non-rule governed“). Naravno, ovakve odrednice ipak treba uzeti sa rezervom jer

slučaj nije uvek tako jednostavan i nije uvek jednostavno razlučiti da li je reč o

produkitvnosti ili kreativnosti naročito kada se uzmu u obzir pragamtički i vanjezički faktori

koji utiču na produktivbost.

Liberova objašnjava (2016:78) da se često dešava da govornici reči nastale

produktivnim procesima usled njihove trasparentnosti i razloživosti ni ne osećaju kao nove

reči (7).

(7) brightness, warmheartedness, rightfulness,

S druge strane, reči nastale slabo produktivnim ili neproduktivnim morfološkim

procesima kakvi su slivanje (blending), povratno izvođenje ili sufiksacija nekim sufiksima

(slabo produktivnim ili produktivnim ali u neobičnim kombinacijama) spadaju pod

morfološku kreativnost jer ove procese govornici koriste svesno da bi napravili nove reči koje

neretko imaju i svoju pragmatičku funkciju i motivisanost. Često su to primeri

okazionalizama koji u formi igre reči, kalambura imaju cilj da nasmeju ili razonode

sagovornike, da privuku njihovu pažnju ili daju poseban šarm jezičkom konteksu u kome su

upotrebljene (8). Zbog toga što takve leksičke tvorevine upadaju u oči govornicima, one se

neretko javljaju u reklamnim sloganima ili nazivima proizvoda o čemu je već bilo reči.

(8)

a. Toebesity, clicktivism, superstardom, unclimbableness, nonrandomness,

churchillness

b. The hitmen are in town!

Postoji još jedan fenomen koji se često razmatra paralelno sa problemom

produktivnosti. To je nastanak novih reči po analogiji sa već postojećim oblicima, tzv. tvorba

po analogiji ( analogical formation). Ovakav način tvorbe reči je ilustrovan u primerima pod

(9), gde je oblik –holic dobio status sufiksa sa značenjem „zavisan od“, na osnovu analogije

sa oblikom alcoholic – „zavistan od alkohola“.

(9) alcoholic-workaholic-shopaholic-milkaholic-surgiholic-chocololic

Nesumnjivo je da ovakvih primera u engleskom ima mnogo i da je ovakav vid tvorbe

reči vrlo čest, ali se takođe nameće pitanje koliko je primera potrebno izvesti, da li analogija

prerasta u produktivnost u jednom momentu jezičkog razvoja i kada? Ovo su samo neka od

pitanja koja se nameću pri samom pogledu na savremeni leksikon engleskog jezika i na koja

bi moderni lingvisti trebalo da pokušaju da daju odgovor.

10.4 LEKSIKALIZACIJA, INSTITUCIONALIZACIJA I

IDIOMATIZACIJA

Kada govorimo o produktivnosti kao morfološkom fenomenu koji predstavlja jedno o

centralnih pitanja kojima se morfolozi bave preko stotinu godina često se pozivamo na

transparentnost novih oblika i u tom smislu ne možemo zanemariti pojmove (i procese)

leksikalizacije (lexicalization), institucionalizacije (institutionalization) i idiomatizacije

(idiomatization). Mnogi su pisali o pomenutim pitanjima (Hohennaus 2005; Bauer 1983;

Kastovsky 1982; Lipka 1992; Lieber 2016).

Pod leksikalizacijom se podrazumeva proces kada novostvorene reči dobijaju nova

značenja koja nisu transparentna i ne predstavljaju zbir značenja konstituenata. Reči nastale

produktivnim procesima i čije se značenje može predvideti na osnovu njihovih konsituenata

(npr. većina izvedenica sufiksom -er ili -ness) nazivaju se razložive, kompozicionalne reči

(compositional). Kod reči koje su leksikalizovane, značenje je nerazloživo,

nekompozicionalno (10). Razlozi za leksikalizaciju su najčešće vanjezičke prirode (npr. neka

novodobijena reč dobija specifikovano značenje e.g. transmission of a car ili mouse u IT

registru)

(10)

Život neke novoformirane reči u slučaju neologizama ili leksikalizovanih

produktivnih/razloživih oblika je veoma dinamičan i potrebno je da ona bude

institucionalizovana. Put institucionalizacije neke reči ima tri faze. Neka reč može nastati ad

hoc kao neologizam ili okazionalizam koju je stvorio neki govornik za potrebe neke određene

govorne situacije. (Lipka 1972, 1992; Kastovsky 2005:114). Međutim, dešava se da tako

tvoreni okazionalizmi iz raznih sociolingvističkih razloga prevaziđu kontekst u kom su

prvobitno upotrebljeni i postanu sastvani deo rečnika (uđu u mentalni leksikon govrnika)

neke govorne zajednice, da bi na kraju i ušle u rečnike. Kada taakva leksema dobije čestu

upotrebu, može se deogoditi da dobije novo značenje ili započne proces promene značenja.

Razloge za to prema Lipki treba tražiti u činjenici da komponente od kojih je takva reč

sastavljena više ne doprinose u potpunosti značenju novodobijene lekseme i kao rezulatat

tkava leksema bila leksikalizovana (11).

(11)

Call girl, call boy cowboy, Sunday, holiday,

Kao što vidimo primeri (11) su vremenom izgubili osnovne interpretacije koje bi se

dovele u vezu sa određenom strukturom (V-O call girl vs. V-S call boy, a sada su oba V-O)

Kada konstituenti od kojih je neka složena reč sastavljena više uopšte ne doprinose njenom

značenju, dakle, kada njeno značenje postane poptuno netrasnaprentnso, govorimo o procesu

idiomatizacije (12).

(12)

Sunday, butterfingers, crow's feet, black market, underdog, white elephant.

Svi ovi procesi doprinose jedinstvu leksikona, a nekad je veomateško povući jasne

granice između ove tri faze života neke leksičke jedinice.

10.5 PRODUKTIVNOST NEKIH VAŽNIJIH MORFOLOŠKIH PROCESA

10.5.1 Produktivnost derivativnih afiksa

Sada ćemo se osvrnuti na produktivnost pojedinih morfoloških procesa.

Produktivnost derivacionih mehanizama i afiksa ne bi trebalo mešati sa frekventnošću

pojavljivanja. Učestalost upotrebe karakteriše činjenica da se veliki broj reči koje sadrže

određene derivativne afikse češće upotrebljava od složenih reči izvedenih nekim drugim

afiksima. Produktivnost unutar derivacije je sposobnost određenog afiksa da tvori nove reči.

Najčešće se pravi razlika između živih i mrtvih afiksa.

Mrtivi afiksi su oni afiksi koji se u savremenom jeziku ne osećaju kao komponente reči,

već su srasli sa osnovom. Takvi su na primer sufiksi –lock i -t što je ilustrovano u primerima

pod brojem (11).

(11) wedlock, height, flight, gift

Živi afiksi su oni koji su lako prepoznatljivi unutar reči savremenog engleskog jezika

kao što je to slučaj sa afiksima – hood, -ness, re-, -age, un-, dis- i slično.

(12) neighbourhood, governess, remake, marriage, untie, disloyal

Naravno, jasno je da svi živi afiksi ne moraju biti istovremeno i produktivni. Stepen

njihove produktivnosti varira od visoko produktivnih ( -er, -ish, un-, re-, -less) do

neproduktivnih ( -ard, -cy, -ive). Pod neproduktivnim afiksima smatraju se oni za koje je

malo verovatno, ili nije uopšte verovatno da budu upotrebljeni za tvorbu novih reči u

engleskom jeziku, kao u slučaju afiksa -th, fore-. To se potvrđuje i primenom Bajenove

formule.

(13) drunkard, warmth, foresee

Stepen produktivnosti nekog derivativnog afiksa se može utvrditi na osnovu statističkih

podataka kroz odnos novih reči u jeziku izvedenih putem određenog afiksa sa postojećim

brojem reči izvedenih tim istim afiksom.

Kako derivacioni afiksi mogu imati i više značenja, to ne znači da su sve njihove

upotrebe podjednako produktivne. Moguće je da afiks upotrebljen sa samo jednim od

značenja bude visoko produktivan jer to nalažu zahtevi jezičke zajednice u jednom periodu

njenog razvitka. Primer za to bi bio prefiks de- koji je bio naročito popularan za tvorbu reči u

periodu posle Drugog svetskog rata.

(14) demilitarize, desegregate, deration,

Još jedna od mogućnosti koja se javlja kada je u pitanju produktivnost derivativnih

afiksa je da je određeni afiks koji se može smatrati neproduktivnim u svakodnevnom, opštem

jeziku, veoma produktivan u specifičnim jezicima, registrima. Ovo je naročito slučaj u

tehničkim i naučnim registrima, kao na primer sufiks –ance.

(15) reactance, capacitance

10.4.2 Produktivnost ostalih morfoloških procesa

O produktivnosti fleksije kao morfološkog procesa bilo je reči u Poglavlju XY, dok

smo u poglavlju os složenicama istakli koji su najproduktivniji tipovi složenicae o

produktivnosti kompozicije biti više reči u poglavlju 10.

Pitanja i zadaci

1. Napravite razliku između jezičke produktivnosti i jezičke kreativnosti i dajte

primere kojima ćete ilustrovati i jednu i drugu pojavu.

2. Ilustrujte na sopstvenim primerima kako funkcionišu morfološke, sintaksičke,

semantičke i fonološke zapreke u tvorbi reči.

3. Objasnite mehanizme blokiranja kao vrste restriktivnog faktora u tvorbi reči i

uz pomoć rečnika pronađite primere kojima ćete potkrepiti svoje tvrdnje.

4. Šta podrazumevaju restrikcije pragmatične prirode. Navedite neke legitimne

oblike koji su podlegli ovakvom tipu restrikcija.

5. Pogledajte sledeće oblike: a) chartist, communist, pianist, anarchist; b)

morbid, tepid, timid, splendid, horrid; c) lover, believer, runner, singer, writer, middle-

schooler,

i) Rastavite date oblike na morfeme.

ii) Navedite sve sufikse na koje ste naišli.

iii) Pokušajte da utvrdite značenje dobijenih morfema.

iv) Pronađite po još pet reči koje su sagrađene uz pomoć navedenih sufiksa.

v) Kojoj klasi reči pripada osnova na koju su navedeni sufiksi dodati? Kojoj vrsti

reči pripada novodobijena reč?

vi) Na koje ste probleme naišli prilikom pronalaženja oblika sagrađenih

pomenutim sufiksima? Da li te teškoće ilustruju slabu produktivnost tih sufiksa ili njihovu

slabu frekventnost? Objasnite.

11 ODNOS MORFOLOGIJE I SINTAKSE

Iako smo prilikom razmatranja jezičkih nivoa i disciplina razgraničili i definisali polje

delovanja morfologije i sintakse ta razlika i nije uvek tako evidentna i jasno utvrdiva kako se

na prvi pogled može misliti. Možemo reći da se morfologija razlikuje od sintakse po tome što

se ona bavi konstrukcijama čiji neposredni konstituenti mogu biti vezane forme, dok kod

sintakse i najmanja jedinica može stajati samostalno. Dalje, morfološke strukture su manje od

sintaksičkih, a relativni red koji postoji unutar morfoloških struktura je mnogo čvršći,

odnosno, red unutar sintaksičke forme se lakše može promeniti (1).

(1) a. mean + -ing > meaning *ingmean

b. a beautiful girl - a girl beautiful

I pored brojnih razlika, nesporno je da se morfologija i sintaksa prepliću i dodiruju i to

na više tačaka.

Već smo pomenuli da je jedan deo morfologije, odnosno flektivna morfologija, vezana

za sintaksu jer se bavi gramatičkim oblicima reči. Flektivni nastavci poput onih za broj,

padež, vreme i slično, direktno utiču na sintaksički kontekst i uspostavljaju različite veze

između različitih elemenata rečenice.

11.1 Struktura argumenata i morfologija

Pored ovog, uticaj morfologije na sintaksu vidljiv je i kod valentnosti glagola.

Valentnost (valency) je osobina glagola vezana za broj argumenata koji moraju da prate

odredjeni glagol u sintaksičkom okruženju. Valentnost se često u tradicionalnoj sintaksi

izjednačava sa tranzitivnošću glagola, što je u velikoj meri i tačno. Argumenti (arguments) su

imeničke fraze koje obavljaju funkcije subjekta i objekta (direktnog i indirektnog).

Argumenti su semantički neophodni kako bi se u potpunosti izrazilo značenje nekog glagola.

U suštini, glagolski predikat da bi ostvario svoj pun semantički kapacitet, mora da se upari sa

nekim od argumenata, što bi u realnom svetu značilo da svaka radnja ili stanje mora da ima

vršioca, inicijatora radnje ili iskusioca stanja, predmet na kome se vrši i sl. da bi do nje uopšte

i došlo. Ako pogledamo glagol to sneeze to je neprelazan4 glagol i za njegovu punu

realizaciju neophodan je samo jedan argument, argument vršioca radnje („ X sneezes“), koji

se poklapa sa sintaksičkim subjektom. Nasuprot njemu stoji glagol to touch, koji kao

monotranzitivan zahteva dva argumenta, argument vršioca radnje i paciensa koji se poklapa

sa funkcijom direktnog objekta, („ X touches Y“). Ukoliko glagol zahteva tri argumenta radi

se o ditranzitivnom glagolu. Uloge komplementarnih argumenata (neagentativnih) su

najčešće uloge direktnog i indirektnog objekta, ali ne nužno. Uzmimo za primer glagol to put,

koji traži agensa, paciensa ali i obavezan adjunkt u značenju lokacije „ X put Y in Z“ (Lieber

2016:160). Sa druge strane, prototipično ditranzitivan glagol je to give „ X gives Y to Z“ koji

na mestu trećeg argumenta traži primaoca/beneficijara u ulozi indirektnog objekta.

Iz perspektive interakcije morfologije i sintakse, valentnost je značajna jer postoje

morfološki procesi kojima se menja valentnost glagola. Tačnije, neprelazni postaju prelazni i

obrnuto, prelazni postaju neprelazni. Proces pasivizacije predstavlja primer ovog drugog (2),

dok složena tvorba nekih glagola može biti primer prelaska neprelaznih glagola u prelazne ili

čak i obrnuto (3) i (4).

(2) a. Mary ate the sandwich (active/transitiveV)

4 Za podelu glagola po tranzitivnosti pogledajte Vujić, J. 2011. Describing English through Theory and Practice

(Part I), Beograd: Philologia/ Filološki fakultet

b. The sandwich was eaten (pasiv/ intransitive V)

(3) a. Mary drank all the milk last night.

b. *Mary overdrank the milk.

c. Mary ovedrank last night.

(4) a. Sally went and went for days.

b. *Sally underwent.

c. Sally underwent a plastic surgery.

11.1.1 Tematski odnosi i teta (Ɵ) uloge

Iz prethodnog smo videli da argumenti izražavaju različite semantičke odnose koji

postoje između glagola (predikata) i njegovih arguenata. Ti odnosi se nazivaju tematski

odnosi (thematic relations) ili teta-uloge (theta-roles). Tematski odnosi ili teta-uloge

predstavljaju sintaksički relevantne semantičke osobine koje su važne za

valentnost/tranzitivnost glagola. Svaka od njih nosi i adekvatno padeško obeležje i značenje.

Prema Filmoru (1968) i Gruberu (1976) najvažnije teta-uloge su (Katamba 1995:256):

a) Agens (agent) – entitet ili osoba koja je vršilac/pokretač radnje. (Children ate

the pie).

b) Patient (patient) – entitet ili osoba na kojoj se vrši radnja izražena glagolom.

(Children ate the pie).

c) Benefcijar/ cilj/ primalac (benefective/ goal/recepient) – entitet ili osoba koja

radnjom izraženom glagolom ostvaruje neku dobit (konkretnu ili apstraktnu), a može biti i

krajnji cilj kretanja. ( Children gave some candies to their friends.)

d) Instrumental (instrumental) – neanimatni entitet/ instrument kojim se postiže

radnja izražena glagolom ( The butcher cut the meat with a knife.)

e) Lokative (locative)- izražava mesto, pravac ili orijentaciju nekog događaja,

stanja ili radnje imenovanih glaglolom ( They stayed in the house all day long.)

f) Tema (theme)- značenje izraženo teta-ulogom teme je možda najmanje

semantički jasno. Kod glagola davanja to je direktan objekat, tačnije, objekat davanja ( They

offered us their assistence.). Kod glagola kretanja tema je entitet koji se kreće (The thief slid

into the darkness). Kod glagola koji izražavaju stanje, to je entitet koji se nalazi u određenom

stanju (John felt cold).

11.2 Ostale pojave na granici morfologije i sintakse

Videli smo kako morfologija može uticati na gramatičko značenje glagola utičući na

njegovu valentnost. Pored njega, još jedan vid isprepletanosti morfologije is intakse se

svakako ogleda u načinu izražavanja gramatičkog značenja, to jest, markiranja gramatičkih

kategorija. Različita gramatička značenja koja se vezuju za različite gramatičke kategorije se

mogu izraziti na jedan od sledeća tri načina:

1) morfološkim flektivnim nastavcima (kategorija vremena, broja i padeža

(saksonski genitiv), kao i stepena (kod jednosložnih i nekih dvosložnih prideva)).

2) sintaksičkim sredstvima ili perifrastično (kategorija stepena, padeža

(normanski genitiv, instrumental i sl).

3) morfo-sintaksičkim sredstvima, to jest, perifrastično uz prisustvo formalnog

morfološkog obeležja na nekom od elemenata fraze (kategorija aspekta, glagolskog načina,

kategorija padeža (dupli genitiv)).

Postoje i druge jezičke pojave koje se ne mogu smatrati ni čisto morfološkim ni čisto

sintaksičkim pojavama.

Jedna od njih su klitike (clitics) koje su zbog svoje nesamostalnosti nalik vezanim

morfemama, ali kako se mogu oslanjati (kombinovati) sa različitim osnovama i pokazuju

značajnu sintaksičku samostalnost istovremeno su i sintaksički fenomen.

Klitike predstavljaju male gramatičke elemente koji ne mogu da stoje samostalno

(Lieber 2016: 166), a najčešće su skraćeni oblik nekog punog gramatičkog oblika. Morfološki

gledano, iako su semantički puni znakovi, klitike se ne mogu smatrati slobodnim morfemama

upravo bog svoje vezanosti za neki samostalni oblik. Jedna od osnovnih osobina svih klitika

jeste da su to oblici bez samostalnog akcenta već čine fonološku celinu sa rečju na koju se

oslanjaju u sintaksičko-smeantičkom smislu. Međutim, one nisu tako tesno povezane sa

osnovom na koju se naslanjaju kao flektivni sufiksi. Mogu se, u zavisnosti od jezika, naći

ispred ili iza osnove. Što se distribucije klitika tiče, o proklitikama (proclitics) govorimo ako

se nalaze ispred reči za koju se vezuju, a ako se nalaze iza onda se radi o enklitikama

(enclitics). U engleskom jeziku su klitike enklitičkog tipa i one nisu osetljive na tip osnova na

koji se oslanjaju (5).

(5) a. There’s been a lot of rumor about the two of them.

b. It’ll take more than this to convince here.

c. Joe’s thinking about changing his job.

Vidimo da se u (5a) enklitički oblik pomoćnog glagola oslanja na adverb there, u (5b)

se enklitički oblik 'll (od modalnog glagola will) oslanja na ličnu zamenicu it, a u (5c) se 's

(od pomoćnog glagola to be u trećem licu, singulara prezenta is) „vezuje“ za vlastitu imenicu

Joe.

Lingvisti razlikuju dve vrste klitika, proste (simple) i posebne (special) klitike.

Anderson pod prostim klitikama podrazumeva neakcenotvane varijante slobodnih morfema,

koje mogu biti fonološki redukovane i podvedene pod susednu reč, a njihova distribucija

odgovara onoj koju bi u rečenici zauzela odgovarajuća samostalna reč (Anderson 2005:10).

Još jedan fenomen u engleskom jeziku na granici morfologije i sintakse su frazalni

glagoli kao visoko idiomatična veza između leksičkog glagola i predloške partikule koja ga

sledi. Govoreći o složenicama, pomenuli smo i pojavu frazalnih glagola i naglasili da i pred

toga što bismo ih mogli klasifikovati kao složene glagole na osnovu njihovog sastava, oni

ipak nisu kanonične složenice. Razloge za to treba tražiti u činjenici da, za razliku od pravih

složenica i složenički izraza, frazalni glagoli ne poštuju jedno od osnovnih kriterijuma

složenica, a to je unutrašnja nerazdvojivost i neprobojnost. Naime, kao što je poznato, veliki

broj frazlnih glagola je prelazan i argument koji ima ulogu pacijenca ili beneficijara (objekta)

se može umetnuti između glagola i partikule (6) u slučaju kada je objekat imenica ili

zamenica5.

(6) a. She gave up her career.

b. She gave her career up.

c. She gave it up.

d. *She gave up it.

5 U slučaju da zamenički oblik ima sintaksičku funkciju objekta kao u (6c), onda je njegova obavezna pozicija

između glagola i partikule.

Iako smo naglasili da su složenice pojava koja koketira i sa morfologijom i sintaksom,

jedan tip složenica je nesumnjivo spoj koliko morfoloških toliko i sintaksičkih osobina su

frazne složenice, odnosno, složenice kod kojih je tipično modifikatorski element složena

fraza, a može biti i klauza.

(7) a. you-know-what-I-mean look

b. God-is-dead theology (Lieber 2016:169).

12. ODNOS MORFOLOGIJE I FONETIKE6

U više navrata smo u dosadašnjim opisima i razmatranjima različitih morfoloških

procesa, kako tvorbenih tako i flektivnih, pominjali važnost fonoloških faktora koji utiču ne

samo na to koje se osnove i afiksi mogu kombinovati već i na to kako se menjaju fonološke

osobine novodobijene složene reči u odnosu na osnovu.

Odnosima između morfologije i fonetike bavi se leksička fonologija (Kiparsky 1982)

čiji je osnovni cilj opis mehanizama kako fonologija deluje na leksikon. Osnovno načelo

teorije leksičke fonologije je da morfološke i fonološke operacije (procesi) deluju u tandemu.

Postoje fonološka pravila koja pokreće proces afiksacije određenom morfemom (Plag

2002:167).

Jedno od polaznih stanovišta leksičke fonologije je da u engleskom jeziku postoje

afiksi dva nivoa ili stratuma.

Prema Spenseru (Spencer 1991) svi afiksi su prema svojim fonološkim osobinama

podeljeni u sledeće grupe:

1) Afiksi nivoa I

a) Prefiksi : be-, con-de-, en-, in-, pre-,re-sub-

b) Sufiksi: -al, -ate, -ic, -ion, -ity, -ive, -ous

2) Afiksi nivoa II

a) Prefiksi: anti-, de-, non-, re-, sub-, un-, semi-

b) Sufiksi: -able, -er, -ful, -hood, -ist, -ize, -less, -ly, -ness, -wise

Po pravilu, afiksi nivoa II ne utiču na fonološke osobine osnove, tačnije, akcenat

izvedenice odgovara akcentu osnove. Kod afiksacije nekim od afiksa nivoa I dolazi do

promene akcenta izvedenice u odnosu na akcenat osnove. Iz ovog razloga afiksi nivoa I uvek

prethode afiksima nivoa II. Ovo načelo je poznato u linvistici kao hipoteza o redosledu

afiksalnih nivoa (level ordering hypothesis). Afiksi prvog nivoa imaju sledeće osobine

i) po pravilu, se bolje integrišu sa bazom od afiksa drugog nivoa, ii) manje su

produktivni od afiksa drugog nivoa, iii) mogu da se vežu i za vezane osnove, a ne samo za

slobodne osnove, što je slučaj sa afiksima drugog nivoa.

Odnosi fonologije i morfologije su izuzetno kompleksni i višedimenzionalni. Brojni

teoretičati su se bavili ovim odnosima i pokušavali da objasne kako fonološki faktori regulišu

i utiču na morfološke procese (Kiparsky 1982; Anderson 1992; Fabb 1988; Giegrich 1999;

Plag 1996, 1999; Hay 2002). I pored izuzetno bogate literature i razvijanja novih toerija koje

uključuju i psiholingvističke aspekte (Hay 2002), teorijski okvir leksičke fonologije ostaje

osnovni i dominantan kad je reč o odnosu morfologije i fonologije.

6 Ovde smo dali pregled osnovnih načela teorije leksičke fonologije i to u najkraćim crtama.

13 GRUPE REČI KAO SLOŽENE LEKSIČKE JEDINICE I

FRAZEOLOŠKE JEDINICE

Do sada smo videli da koncepti lekseme i reči pokazuju sličnosti ali i razlike, od kojih

je jedna od najdominantnija ona koja se tiče formalne strukture reči i lekseme. Naime, reč,

bez obzira da li je jedinica leksikona (leksema) ili je oblik reči (word-form) odgovara onome

što bismo nazvali TOKEN tj jedinstveni oblik, dok se lekseme mogu sastojati i od više

tokena, odnosno reči. U tim slučajevima govorimo o složenim leksičkim jedinicama (complex

lexical units) u koje se ubrajaju složenice i višečlanih izraza (multi-word expressions) koje

obuhvataju i idiome. Razlika između složenica i višečlanih izraza je u tome što prve nastaju

morfološkim procesima, a ovi drugi su u domenu sintakse (Schlucker 2019). Kao jedinice

leksikona i jedne i druge su predmet izučavanja leksikologije. Međutim, nije svaki višečlani

izraz leksička jedinica (1).

(1) a. a year ago; take shower; strickly speaking

b. take place; at least;

Već na prvi pogled se vidi da u primerima datim u (1a) konsituente imaju veću semantičku i

strukturalnu nezavisnost u odnosu na primere u (1b) koji pokazuju viši stepen kohezije, a

konstituente u ovim kombinacijama su nedeljive i semantički i funkcionalno gledano. Zato se

primeri iz (1a) nazivaju i slobodnim gupama reči ili promenljivim frazama kojima se bavi

sintaksa. Primeri poput onih datih u (1b) koji predstavljaju fiksne nerazdvojive kombinacije

(poprilično slično složenicama, samo na nivou fraze) smatraju se frazeološkim jedinicama,

složenim višečlanim leksičkim jedinicama i njima se bavi frazeologija (Ginsburg et al.

1979:64). Višečlane jezičke jedinice se definišu kao leksički elementi koji se sastoje od više

od jedne reči i imaju određenu specifičnu pragmatičku ili semantičku funkciju (Moon 2015:

120).

13.1 Grupe reči i njihove osobine

Da bismo na pravi način opisali složene leksičke jedinice i višečlane izraze neohodno

je da prvo vidimo od čega zavisi kako će se i koje reči udruživati u grupe reči, fraze i

višečlane izraze.

Sve se reči koriste u nekim jezičkim kontekstima u kombinaciji sa drugim rečima i

tako formiraju grupe reči (word groups) koje su po svom obliku višečlane sintaksičke

strukture (fraze, singatme), dok neke od njih mogu imati i status višečlanih, složenih

leksičkih jedinica. Složićemo se da postoje reči koje češće nalaze u kombinaciji sa nekim

drugim (2a), dok se opet gotovo nikad ne sreću uz neke druge reči (2b).

(2)

a. acute/ burning/major/minor PROBLEM; to pose/face/ confront a PROBLEM

b. *blue problem; *to wake a problem

13.1.1 Leksička i gramatička valentnost

Spremnost i otvorenost reči da se javi u različitim kombinacijama naziva se leksička

valentnost (lexical valency) ili kolokabilnost (collocability) (Ginsburg et al. 1979:64). Kao što

je to bilo slučaj i sa mnogim drugim pojavama, tako se i u slučaju kolokabilnosti može

govoriti o stepenu kolokabilnosti koji u velikoj meri zavisi od unutrašnje strukture leksikona

engleskog jezika kao repozitorijuma svih reči. Tako na primer, glagoli to raise i to lift su

sinonimni kao i to stop i to end. Međutim, oni se ne mogu na isti način kombinovati (3).

(3) a. to raise a question

b. * to lift a question

c. to stop smoking

d. ? to end smoking

Možemo reći da za svaku reč postoji neka vrsta određene norme kolokabilnosti, ali

nije retkost da se od te norme odstupi iz stilskih razloga (4).

(4) a few phone calls away; two cups of coffe ago

Reči koje uobičajeno kolociraju jedna sa drugom u govoru se najčešće nazivaju

klišeima (cliche). Svakodnevni engleski govor je prepun klišea. Tako se u današnjoj

poslovnoj komunikaciji gotovo neprestano čuju klišei kao oni dati u (5).

(5) dedicated to excellence; mission and vision

Leksička valentnost reči varira od jezika do jezika, tako da lekseme sa istim

značenjem neće nužno kolocirati sa istim leksemama, a razloge za to treba tražiti i u socio-

kulturno-pragmatičkim faktorima. Govoreći o leksičkoj valentnosti ne možemo da

pomenemo i vezu koja postoji između kolokabilnosti i polisemije unutar grupa reči.

Ograničenja u pogledu kolokabilnosti reči se ogledaju kroz leksička značenja koja

imaju polisemične lekseme kao članovi višečlanih izraza i fraza. Tako se na primer pridev

light sa značenjem „ easily digestable“ može upotrebiti uz imenice meal, supper, dinner,

dok sa imenicama coke, cheese, yoghurt označava „low in calories“. Međutim, ni sa jednim

od ova dva značenja se pomenuti pridev ne može upotrebiti sa imenicama lettuce, water,

milk7. Pomenuti primeri takođe ilustruju i kako se različito značenje iste lekseme ispoljava

kroz njeno kolociranje i uparivanje sa različitim rečima. Možemo dakle reći da su grupe reči

minimalne leksičke kombinacije koje funkcionišu kao distinktivni CUES za svako od brojnih

različitih značenja konstituenata.

Još važnija od leksičke valentnosti (kolokabilnosti) za međusobno „uparivanje“ i

ulančavanje reči u grupe reči i izraze jeste njihova gramatičko-sintaksička valentnost, tačnije,

sintaksička struktura grupe reči koju licenciraju sintaksičke restrikcije. Drugim rečima, da bi

neka reč mogla da kolocira sa nekom drugom, njihovu vezu mora da autorizuje, licencira

sintaksa, to jest, struktura određenog izraza mora odgovarati isomorfnoj sintaksičkoj strukturi

(6).

(6) a. take a nap

b. heavy cream

c. *take heavy

Iz primera (6) vidimo da u (6a) kolociraju prelazni glagol i argument (imenica)

objekta; u (6b) kolociraju pridev kao modifikator i imenica kao upravna reč unutar imeničke

fraze. Obe konstrukcije odgovaraju zahtevima engleskog gramatičkog sistema. Kod primer

(6c) imamo kombinaciju prelaznog glagola i prideva kao njegovog argumenta koja nije u

skaldu sa sintaksičko-semantičkim zahtevima. Prema tome, možemo zaključiti da gramatička

valentnost neke reči prvenstveno zavisi od leksičke kategorije kojoj pripada, a kod

polisemičnih reči, neretko je njihova polisemija rezultat uparivanja sa rečima različitih

leksičkih kategorija u različitim kombinacijama (7).

(7) a. keen sight

b. keen on fishing

7 I ovde je na snazi mehanizam blokiranja. Sa imenicom milk kolociraju pridevi skimmed, semi-skimmed koje

ograničavaju kokolabilnost prideva light kao u *light milk.

c. keen to find out

Kao što vidimo različita značenja prideva keen se realizuju u zavisnosti od toga da li

ga prati imenica (a), predlog/predloška fraza (b) ili glagol (c).

13.1.2 Struktura grupa reči

Grupe reči po strukturi pokazuju dosta sličnosti sa složenicama ali i sa sintaksičkim

frazama, pa se tako na osnovu sintaksičkih kriterijuma struktruralno dele na

a) endocentrične (8a) ili eksocentrične (8b), u zavisnosti od toga da li imaju istu

distribuciju kao i upravna reč ili ne,

b) imeničke (8a), pridevske (8c) i glagolske (8d), na osnovu leksičke kategorije

upravne reči

c) subordinativne (8a) ili koordinativne (8c).

(8) a. unprecedented bravery

b. side by side

c. safe and sound

d. to fight graciously

13.1.3 Značenje grupa reči

Kao i kod reči tako i kod grupa reči možemo da razlikujemo leksičko i gramatičko

značenje.

Kad je reč o leksičkom značenju, grupe reči kao složene konstrukcije nose, grupno

konstrukciono značenje celine, koje, nalik složenicama, bez obzira koliko kompoziconalno i

transapretno bilo ne predstavlja prosti zbir značenja leksema koje ulaze u sastav grupe reči.

Naime, kada postanu konstituente neke grupe reči, pojedinačna značenja reči se međusobno

oslanjaju jedno na drugo i dobijaju specifična tumačenja, a značenje konstrukcije kao celine

dominira nad pojedinačnim značenjima njenih konstutuenata. Na konstrukciono značenje

veliki uticaj imaju i gramatičko-sintaksički faktori (9).

(9) a. pencil drawing

b. drawing pencil

U (9) imamo kombinaciju dve identične lekseme ali u različitoj distribuciji, što utiče

na njihovo različito konstrukciono, struktualno značenje. Zbog sintaksičkog pravila desne

strane u engleskom jeziku koje reguliše poziciju upravne reči u odnosu na modifikatora, (9a)

se tumači kao „a drawing in pencil“ dok je značenje (9b) „ a pencil for drawing“. Iako se

oba oblika sastoje od istih leksema, zbog razlike u njihovoj međusobnoj distribuciji, i

značenje cele konstrukcije se razikuje.

Već smo pominjali da polisemične reči ulaze u neke konstrukcije sa samo jednim od

svojih brojnih značenja, i tada se stvara odnos međuzavisnosti između značenja svih

komponenata koje postaju nerazdvojne i dobija se posebno značenje cele konstrukcije. U tom

slučaju grupa reči dobija status višečlane leksičke jedinice koje mogu nosti i posebnu stilsku

obeleženost kao što je to u slučaju fraze old man koja se u kolokvijalnom govoru

upotrebljava sa značenjem „dad, father“. Same lekseme old i man u sebi ne nose ništa

kolokvijalno ali u ovoj kombinaciji oni predstavljaju posebnu leksičku jedinicu koja pripada

govornom, kolokvijalnom stilu (10).

(10) Your old man used to have a Harley, didn't he?

Kao što smo videli, da bi se neka kombinacija reči mogla smatrati jezičkom jedinicom

(grupom reči), ona mora imati svoju sintaksički utemeljenu distinktivnu strukturu i značenje.

Pod sintaksičkom strukturom podrazumevamo distribuciju i način na koji se

konstituente kao pripadnici određenih leksičkih kategorija kombinuju unutar grupe reči. U

engleskom jeziku grupe reči različitih sintaksičkih i sintagmatičkih struktura odražavaju

različita značenja (11).

(11) a. get fired

b. get money

c. get going

d. get ready

U primerima datim u (11) vidimo da se značenje menja u zavisnosti od obrasca. U

(11a) imamo Vget+ Vpast part sa kauzativnim pasivnim značenjem, dok se u (11c) javlja

Vget+ Vpers. Part. sa početnim značenjem, a u (11d) se javlja Vget+ Adj. perfektivnim

značenjem (svršenosti). Postoje i slučajevi grupa reči sa identičnom sintaksčikom

strukturom ali različitim značenjem kao u (12).

(12) a. take a taxi

b. take a shower

c. take sugar

d. take measures

e. take notes

Kada govorimo o značenju grupa reči postavlja se pitanje njihove motivisanosti. Kada

je grupu reči moguće dekomponovati semantički i njeno značenje izvesti kao zbir značenja

njenih konstituenata, onda je reč o leksičkoj motivisanosti (13).

(13) blue sky, red shirt, black pencil, white teeth

Ako značenje cele konstrukcije nije moguće naslutiti na osnovu značenja njenih

konstituenata, onda je reč o leksički nemotivisanim grupama reči i o grupama reči sa

idiomatskim značenjem (14).

(14) red line, black market, white elephant

Ponekad neki

Poseban tip grupe reči jesu frazeološke kolokacije (phraseological collocations) koje

su motivisani izrazi sastavljeni od reči sa određenom kolokabilnošću što rezultira izvesnim

stepenom stabilnosti, te je je moguća varijabilnost konstituenata prilično ograničena (15).

(15) a. bear a grudge/ malice

b. take a liking/fancy

Postoje i slučajevi kada grupe reči iste sintaksčike strukture pokazuju različitu

motivisanost (16).

(16) a. We ordered some duck soup before the entree.

b. Man, you’re duck soup if you think that.

U (16a) grupa reči duck soup je leksički motvisana i znači „pačija supa“, tačnije ima

bukvalno značenje. S druge strane, u (16b) ista grupa reči, iste sintaksičke i sintagmatske

sturkture nije motivisana i znači „lud“. Ovakve nemotivisane grupe reči se nazivaju

frazeološke jedinice (phraseological units) ili idiomi.

Idiomi su obično višečlane jezičke jedinice kojima nedostaje semantičke motivacije i

čije značenje se, po pravilu, ne može prevesti ekvivalentnim rečima na neki drugi jezik.

13.2 Frazeloške jedinice i idiomi

Frazeološke jedinice su više ili manje idiomatične grupe reči koje se ne stvaraju

slobodno u govoru (computing) već postoje pohranjene kao celine u našem (mentalnom)

leksikonu. Uopšteno gledano, u njih ne spadaju samo višečlani leksički izrazi/jedinice već i

poslovice, izreke i često korišćeni citati iz književnosti ali ovi potonji ne predstavljaju

jedinice leksikona te se njima i njihovim statusom u mentalnom leksikonu i upotrebom

nećemo ovde baviti.

Bauer (2019:59) pravi razliku između frazeoloških jedinica i (pravih) idioma i to na

osnovu figurativnosti njihove interpretacije. Prema njegovom viđenju, idiomi se ne mogu

razumeti bukvalno jer su semantički neprozirni i nemotivisani (15b), ali nije moguće ni

pragmatičkim zaključivanjem (pragmatic inferrence) na osnovu našeg enciklopedijskog (i

iskustvenog) znanja o svetu proniknuti u njihovo značenje. Frazeološke jedinice mogu biti

figurativno intepretirane, tačnije, kod njih postoji određena (pragmatička) motivisanost (17) i

bez obzira na to što nemaju potpuno transparetno značenje, već nam je potrebno

enciklopedijsko značenje za njihovo razumevanje, gotovo je nemoguće ne protumačiti ih

praivlno.

(17) Mary can sometimes be a real pain in the neck.

Ovde je jasno da se fraza „pain in the neck“ ne odnosi ni na kakav konkretan bol u

vratu, već svako može da zamisli na osnovu ličnog iskustva da je bol u vratu nešto veoma

dosadno i neprijatno. Upravo ovo lično iskustvo i poznavanje sveta koje nam pomaže da

razumemo (figurativne) jezičke sadržaje se naziva pragmatičkim zaključivanjem (pragmatic

inference).

Moramo naglasiti da se veoma često dešava da izrazi od figurativnih prelaze u

idiomatske, a to se najčešće dešava kada se izgubi pragmatička motivisanost. Takav je slučaj

sa, danas, idiomatskim izrazima (18).

(18) to kick the bucket; saved by the bell;

Ono što je karakteristika svih frazeoloških jedinica, višečlanih leksičkih jedinica i

idioma je njihova stabilnost bez obzira na stepen njihove motivisanosti jeste njihova

stabilnost, a pod stabilnošću podrazumevamo relativno visoku predvidljivost konstituenata

(20). Drugim rečima, dok slobodne kombinacije reči u grupama reči koje predstavljaju

varijabilne sintaksičke strukture (fraze) nisu fiksirane (19, odnosno, pokazuju semantičku i

gramatičku razdvojivost (dekompozicionalnost), dotle sve višečlane leksičke jedinice

(frazeološke jedinice i idiomi) imaju nepromenljiv fiksiran kontekst i sastav, te su semantički

i gramatički nerazdvojive.

(19) a. small house/ car

b. small business/ farmer

c. small talk

d. small hours

Kao što vidimo, u primeru (19a) pridev „small“ se odnosi na fizičku osobinu „not big

in size“, a u (19b) označava „limited in number of employees or capital“, dok u (19c) ima

značenje „unimportant“. U svim ovim slučajevima, promenljiva konstituenta imeničke fraze

small + N nam na neki način pomaže da na pravi način intepretiramo značenje prideva

„small“. Povrh toga u svim ovim slučajevima bi se pridev „small“ mogao zamenti sa svojim

antonimom „big“ i dobile bi se prihvatljive (leksičke) strukture (big business, big car, big-

talk). Ako s druge strane pogledamo (19d), tako nešto neće biti moguće jer je značenje

prideva „small“ specijalizovano, suko specifikovano i jedinstveno i samo se na osnovu

oslanjaja na značenje imenice „hours“ tumači kao „early“ i to samo u ovom jednom jedinom

primeru. Ne postooje druge imenice sa kojima bi pomenuti pridev kolocirao i imao isto

značenje. U tom smilu se slučajevi poput (19d) nazivaju frazemama (phrasemes), koje

predsatvaljaju dvočlane grupe reči u kojima jedan od dva člana ima specijalizovano i usko

specifikovano značenje koje je u velikoj meri zavisno od značenja drugog člana.

(20) a. shrug one’s shoulders

b. clench one’s fists/teeth

c. pay a visit/ tribute/ respect/ attention

Kada se u nekom jezičkom kontekstu susretnemo sa glagolom „shurg“ možemo

prilično sigurno pretpostaviti/očekivati da će iza njega doći imenica u množini „shoulders“, a

ne neka druga. Na isti način nam glagol „clench“ najavljuje da iza njega može doći samo

jedna od dve imenice navedene u (20b). Za razliku od prethodna dva slučaja, u (20c) ne

možemo sa sigurnošću tvrditi da će imenica „visit“ pratiti glagol „pay“ jer uz taj glagol može

da dopunjuje više različitih imenica.

Još jedna osobina koja se tipično vezuje za idiome, ali ne nužno i za ostale višečlane

leksičke jedinice, jeste da oni obično funkcionišu u sintaksičkom smislu kao ekvivalenti

samo jedne reči. Ako pogledamo idiome u (21), vidimo da svi oni u jezičkom kontekstu

funkcionišu kao glagoli, prilozi, adjektivali i ili imenice i da se mogu i parafrazirati prostim

leksemama ili frazama.

(21) a. to kick the bucket = to die

b. once in a blue moon = rarely, almost never

c. fit as a fiddle = in excellent health

d. to hunt high and low = to search everywhere

e. the last straw = the last difficulty that exhausts someone’s patience

U svim prethodnim primerima vidimo da svi pomenuti idiomi mogu da se klasifikuju

u određene leksičke kategorije (vrste reči) prema svojim gramatičkim osobinama. Drugim

rečima, bez obzira kojoj leksičkoj kategoriji pripadaju njihove konstituente, idiomatski izrazi

poput onih u (21) u sintaksičkim kontekstima ponašaju se kao predstavnici samo jedne

leksičke kategorije i ispoljavaju gramatičko ponašanje u skladu sa tim (22).

(22) a. John’s old man kicked the bucket last week.

b. The bus service operationg on this route arrives once in a blue moon.

c. Peter seemed fit as a fiddle.

d. I have been hunting high and low trying to track him.

U (22a) idiom je obeležen za preterit i obavlja funkciju predikatora u klauzi; u (22b)

idiom obavlja funkciju adverbijala za frekventnost; u (22c) idiom obavlja adjektivalnu

funkciju kao dopuna glagolu nepotpune predikacije, tj. nalazi se u ulozi imeničkog predikata;

u (22d) idiom je obeležen za sadašnji perfekatski progresiv i nalazi se u ulozi predikatora

klauze.

Druga vrsta idiomatskih konstrukcija su konstrukcioni idiomi (constructional idioms)

(Booij 2002, 2010) koji predstavljaju sintaksičku konstrukciju u kojoj su pojedine

konstituente varijabilne, tačnije mogu se menjati, ali se idiomatsko značenje dobija iz

nepromenljivog rasporeda konstituenti. Kod konstrukcionih idioma su varijabilne obično one

konstituente koje pripadaju otvorenoj klasi reči (imenice, pridevi, glagoli), a međusobno ih u

idiomatskoj konstrukciji u čvrstoj sintaksičko-semantičkoj vezi drže nevarijabilne

konstituente konstrukcije koje su obično glagol to be, predlozi i slično. To je ilustrovano na

primeru konstrukcionog idioma a ...of a..... (23) . Fiksne konstituente ovog konstukcionog

idioma su neodređeni član a kao i genitivni predlog of koji prati neodređeni član. Ovakava

sintaksička struktura konstrukcionog idioma ograničava izbor varijabilnih konstituenata X i Y

koje moraju biti brojive imenice u jednini.

(23)

[A [X]Ni, sing.count OF A [Y]Nj, sing.count ] Nk, sing.count ↔

(24) a. A monster OF A truck

b. A gem OF A student

c. AN angel OF A child

d. A disaster OF A game

Kod konstrukcionih idioma je sintaksičkim kontekstom samog sklopa izraza neretko

zadat i gramatički oblik varijabilne konstituente (npr. genitiv ili posesiv i slično) kao što smo

to prikazali u primerima (24) i (25).

(25) a. [to pull [X]Ni poss. leg] ↔ to make fun of X

Još jedan tip idiomatičnosti je ono što se naziva kulturološki uslovljenom

idiomatičnošću (culture-bounded idiomaticity) (Bauer 2019: 60). Kada govori o ovom

fenomenu, Svensonova (2008) uzima u obzir ono što ona naziva „ enciklopedijskom

(ne)komozicionalnošću“ ( ‘encyclopedic (non)compositionality’) . Ona uzima primere kao što

su “The White House” i “to expect a baby” koji pokazuju visok stepen dekomozicionalnosti,

odnosno leksičke motivisanosti i mogu se u potupnosti razumeti na osnovu značenja njihovih

konstituenata. Međutim, oni imaju znatno veći značaj i šire značenje u društvenom kontekstu

u odnosu na ono osnovno, čisto lingvističko značenje. Primeri poput ovih pokazuju da je

veoma teško uspostaviti jasnu i preciznu granicu između bukvalnog, transparentnog, leksički

motivisanog kompozicionalnog značenja i nemotivisanog, netransparetnog, idiomatskog

značenja kako iz lingvističke (naučne) perspektive tako i iz perspektive govornika.

Ono što možemo ipak sa sigurnošću reći za idiome na osnovu dosadašnjeg izlaganja

jeste da su oni gotovo bez izuzetka stilski obeležene leksičke jedinice ali njihova specifična

stilogenost i stilistička vrednost se vezuje za izraz kao celinu, dok su lekseme koje ulaze u

njihov sastav stilski neutralne.

Prema nekim procenama, u savremenom engleskom jeziku postoji oko 4500 idioma

mada je ovo okvirna brojka jer se jezik neprestano menja i, kao što smo to prikazali u primeru

(18), neki izrazi postaju idiomi, a neki idiomi nestaju, kao što se svakodnevno stvaraju i novi

idiomi.