Функционализам

• Сличан прагматизму у филозофији• Оснивач и најистакнутија личност

функционалистичког правца је Бронислав Малиновски

• Како овај антрополог одређује људску културу и њен садржај?

• Људско друштво има за подлогу биолошку чињеницу да су људи једна животињска врста.

• Човек мора биолошки да се развије, преживи и опстане, као сваки организам у природи.

• Лишен “уграђеног инстинтктивног програма” створио је “секундарну средину” – културу.

• Та секундарна средина мора се стално репродуковати, одржавати и усмеравати: свака “културна средина” ствара свој “културни стандард живота” као услов опстанка и напредовања заједнице, а на њему се увек изнова јављају нове “потребе”

• За разлику од еволуциониста који у темељ културе стављају развој разума, функционалисти стављају људске потребе.

• Други важан појам је функција.• У каквом су односу 1) потреба и 2). функција?– “Функција се не може дефинисати ни на који други

начин сем као задовољење неке потребе активношћу у којој људска бића сарађују, употребљавају рукотворине и троше добра.”

– “Теоријска анализа којом покушавамо да дефинишемо однос између културне радње и неке људске потребе, основне или изведене, може се назвати функционалном.”

• Пример: потреба да се у слободном времену човек разоноди и духовно уздиже довела је до оформљења институције позоришта или биоскопа.

• Позориште је опстало у истом обиму јер нема алтернативу; гледаност филмова у биоскопу нагло је опала кад се појавила телевизија, а још више с појавом видео и ДВД рикордера.

• Културна потреба за филмом је остала, али не и институција биоскопа, као посредника у задовољењу једне културне потребе.

• Главни постулат: све што радимо, има за узрок да задовољи једну потребу.

• Све је функционално повезано са неком корисношћу за човека.

• 3. важан фактор опстанка културе и човека као духовног бића, јесте традиција: “Културна традиција се мора преносити с покољења на покољење уз помоћ механизама васпитне природе” (упоредити са Тајлоровим потцењивањем традиције и свега што није потпуно рационално)

• 4. елеменат културе је њена организација унутар “институције”• лат. institutionem, instituere: установити,

оформити,образовати; све што људи стварају и установљују, у супротности са оним што је природно дато; подложно променама.

– Тако би институција “уметности” нпр., била збир схватања људи једне заједнице о томе шта је уметност, чему служи каква је корист од ње, да ли она има и даље своју функцију у новој друштвеној организацији.

• Малиновски одређује културу на следећи начин: “Култура је један интеграл састављен од делимично самосталних, делимично координираних институција. Она се интегрише на основу низа начела као што су заједница по крви, размножавање, просторна блискост, сарадња у некој активности, специјализација активности (подела рада); и на крају, али не и најмање важно, употреба моћи у политичкој организацији.”

• Према томе “култура је очито интегрална целина која се састоји од оруђа и потрошних добара, разних организованих друштвених скупина, људских идеја и вештина, веровања и обичаја.”

• Култура се мора схватити као средство за постизање одређеног циља: инструментално или функционално схватање културе.

• Према Малиновском људи као културна бића живе у складу са нормама, обичајима, традицијама и правилима који су плод “узајамног дејства органских процеса и човековог манипулисања средином и њеног преуређивања”

• За Малиновског, култура је одговор на потребу прилагођавања човека условима које му постављају истовремено његова сопствена природа и окружење.

• Прилагођавање се остварује задовољавањем две категорије потреба: примарних или билошких (храна, репродукција, итд.) и секундарних потреба (друштвених -потреба за припадношћу, за поретком, за ауторитетом, психолошких, духовних, естетских итд.)

• За Малиновског, циљ истраживања није систем институција и њихових функција као таквих у оквиру једног ширег система, већ откривање “људских елемената”, пошто културни процеси увек укључују људска бића која успостављају међусобне односе што делују инструментално, као средство за задовољење људских потреба.

• Тако, нпр, институција обреда испуњава функцију друштвене интеграције за њене учеснике; магија има функцију друштвеног обједињења, надзора, и сл.

• Поред тога, има и значајну психолошку функцију (потреба за јединством, континуитетом, оквиром оријентације, превладавањем немоћи, давањем наде, снаге и самопоуздања итд.

• Сваки материјални предмет, свака културолошка црта, има свој еквивалент у потреби коју задовољава.

• Мит и религија се такође могу објаснити својом улогом и функцијом у задовољењу одговарајућих потреба.

• Примедбе на функционализам: • 1. Кружно резоновоње, таутолошко. – Нпр. религија постоји зато што задовољава потребу за

вером. Исто тако бисмо могли рећи да је неко средство успављујуће јер има у себи успављујуће својство. То нам ништа не говори о самом садржају институција и културних форми, већ само о томе чему служе.

• 2. Оправдава сваки друштвени и културни систем као функционалан.

• 3. Не објашњава природу потреба које се тако задовољавају? Одакле извиру? Како настају нове потребе?

• Критичари кажу да хиперфункционалистички приступ Малиновског не расветљава и не објашњава ништа, осим чињенице да је задовољење потреба универзална нужност за сваки облик живота, а не само за друштвени живот.

• 4. Постоји још један проблем у том приступу: фундаменталне потребе, које су вероватно свуда исте услед физичког и психолошког јединства људског рода, не дају нам објашњење откуда толика културна разноликост?– Малиновски одговара да је то услед различитих начина

на који се може решавати један проблем, задовољавати нека потреба.

• Нпр, ако се институција брака објашњава регулисањем сексуалног нагона или биолошком , репродукцијом, зашто постоји толико различитих форми брака?: полиандрија, полигамија, моногамија, отворени брак (walking mariage, у једној етничкој заједници у Кини)

• Леви-Строс је приметио: “Рећи да једно друштво функционише је труизам*; али рећи да у једном друштву све функционише је чист апсурд”

• Често се дешава да нека институција или културна форма не испуњава више своју улогу у неком друштву, или да испуњава истовремено више улога.– *Труизам: очигледна, oпштeпoзнaтa истина (кoју je

сувишно доказивaти), бaналност.

• 5. Функционализам важи само за статичне, стабилне системе

• Проблем схватања друштва као складне структуре (гешталт) у којој сваки елемент испуњава неку прецизну функцију и у којем су појмови равнотеже и прилагођавања примордијални.

• Свака институција се схвата као елемент у служби целине културе, њене стабилности и опстанка.

• Због тога функционализам има тешкоћа да објасни друштвене промене примитивних заједница и ствара утисак да су то друштва “без историје”.

• Изван фокуса функционализма: историјска динамика, процеси промена

• 1. услед неадекватности старих елеменета са новим условима и новим потребама

• 2. нове појаве изгледају дисфункционалне и неусклађене са претходним стањем, управо зато што долази до померања, до реорганизације друштва ка новом стању (хаос транзиције).

• 3. Ирационални “остаци” (Тајлоров појам “survivals”)

• Функционалност (рационалност) или дисфункционалност (ирационалност) – случај карго култа

• Карго култ се појавио у удаљеним крајевима Нове Гвинеје и другим меланежанским и микронежанским заједницама у јужнозападном Пацифику, са првим доласцима Европљана у 19 веку. Забележена су слична понашања и у другим деловима света.

• Карго култ је магијски ритуал задобијања робе, оружја и добара које су поседовали европски завојевачи.

• Не познајући модерне процесе производње и не знајући да се роба производи у Европи, локално становништво развило је веровање како белци све то добијају од својих божанстава или моћних предака извођењем ритуала.

• Многи међу њима су видели авионе којима се довози разноврстан терет (карго).

• Припадници племена, поглавице, врачеви и пророци карго култа, веровали су да је та роба произведена духовним средствима и намењена локалном, аутохтоном становништву, али да су странци, на непоштен начин, лукавством, злобом али можда и грешком, стекли контролу над тим предметима.

• Стога је карактеристична црта карго култова веровање да ће духови, у будућности, дати много вреднији карго и драгоценије производе припадницима култа.

• Зато су почели да опонашају ритуале белаца (нпр. марширање које опонаша америчке војнике, прављење крста и клањање пред њим) с уверењем да ће и њима њихови преци почети да шаљу иста добра.

• Синдром карго култа означава магичне идеје да се може комуницирати с боговима и тако добити карго.

• Карго култ у пацифичкој области се знатно интензивирао током и непосредно после Другог светског рата, када су домороци посматрали јапанске и америчке војнике који су доносили огромне количине разног материјала.

• Када се завршио рат, затвориле су се војне базе и прекинуо се проток робе и добара.

• У настојању да привуку даљи доток тих добара, следбеници култа су почели да спроводе ритуалне радње као што је прављење имитација писта за слетање, авиона и радио опреме (од грања, камења и сл.)

• Авион од грања је постао тотем.• Уз то су опонашали понашање војног особља које

је одржавало авионе.

• Очекивали су да ће због тога бити награђени на исти начин као и белци који износе свој карго из правих авиона.

• Многи су умрли од глади чекајући да из авиона од прућа добију карго.

• Да ли ово побија тезу функционалиста о култури као инструменту за задовољење људских потреба?

• Анализа карго култа са становишта основних поставки функционализма Малиновског:

• Малиновски је давао примат културним (и психолошким) потребама над биолошким, јер код човека не постоје чисто биолошки пориви који не би били посредовани културом.

• Далеко већа зависност људских потреба од типа културе него од биолошке конституције индивидуе.

• Свака култура мора да пође од органских потреба човека, али мора да их повеже са комплекснијим, индиректним али можда императивнијим потребама оног типа, који називамо психолошке, спиритуалне, или друштвене потребе.

• Противно неким критичарима који су га оптуживали за биологизам, Малиновски ни на једном месту не остаје само на органским потребама.

• Он говори о “примарним” или “виталним” и о “секундарним” или “изведеним” потребама, сматрајући да су прве примарне само утолико што су услов биофизичке егзистенције, али их не проглашава за фундаменталне потребе комплексне људске егзистенције. За секундарне потребе каже да су можда чак и императивније.

• “Проучавати институције, обичаје или кодексе, проучавати понашање и менталитет без субјективне жеље или осећања, помоћу којих ови људи живе, без сазнавања суштине њихове среће – значи по мом мишљењу, пропустити највишу награду коју желимо добити проучавајући човека” (Малиновски, Аргонаути западног Пацифика)

• Јужнопацифичка племена су веровала да ће им карго култ обезбедити благостање и срећу.

• Карго не доноси само само материјалну срећу, већ и психолошку, друштвену и духовну: потврђује традицију и друштвену кохезију, везу са боговима и прецима (историјски континуитет), њихову бригу за живе људе, надмоћ над белим, опасним, гордим туђинцима, итд.

• Ако је култура (а не биологија), фундаментални детерминирајући оквир људског живота, ако култура, иако средство задовољења људских потреба и иницирања нових потреба, није пуког утилитарног карактера, карго култ се не може више схватати као тотални апсурд.

• Он се надовезује, уклапа у митско- магијски културни (и психолошки) образац домородаца, у складу са тезом функционализма о култури као складној целини.

• Можда баш карго култ потврђује тезу Малиновског да су културни мотиви важнији од биолошких (умирање од глади), односно да култура условљава и модификује виталне потребе човека

• Функционалност (рационалност) или дисфункционалност (ирационалност – случај канибализма

• Термин канибализам потиче од имена племена које је Кристофер Колумбо открио у Карибима. Припадници овог племена конзумирали су месо својих сународника и до данашњег дана није разјашњено из којих разлога.

• Рани колонизатори врло често су потезали аргумент канибализма како би оправдали освајања и потребу да се такви „дивљачки“ народи цивилизују.

• Астеци су по веровању практиковали канибализам у великој мери као део религиозних обреда, а жртве су најчешће били противници заробљени током борбе – ова пракса је од стране антрополога названа егзоканибализам.

• Аборџини су са друге стране оптуживани за једење остатака припадника племена након њихове смрти, што се назива ендоканибализам.У овом случају тело преминуле особе ритуално је послуживано члановима породице како би њен дух могао да настави да живи.

• Негде између бројних ритуала и саме потребе за опстанком и преживљавањем налази се случај племена из Нове Гвинеје које је упражњавало ову праксу све до 50-их година прошлог века.

• Док су мушки припадници племена своју исхрану допуњавали малом дивљачи, жене и деца су недостатак протеина допуњавали једењем мозга чланова племена који су преминули.

• Историја нам такође даје бројне примере канибализма током великих несташица хране.

• Овај вид канибализма ради преживљавања додатно је популаризовао филм „Жив“ (Alive) који је био базиран на авионској несрећи која се десила у Андима 1972. године када су чланови рагби тима из Уругваја били приморани да једу једни друге како би се одржали у животу.

• У неким племенима, обичај је да се изабере једна особа (углавном неки заробљеник или криминалац) и да се према њему наредних 6 месеци односе као да је бог (уствари, они га производе у божанство).

• Он је све време праћен од стране пар најснажнијих младића из племена.

• После 6 месеци, њега убију, скувају и поједу. Тако верују да уносе део бога у себе.

• Уједињене нације су 2003. године оптужиле побуњенике у Демократској Републици Конго за канибализам над њиховим противницима

• Ако поредимо карго култ и канибализам, чини се да је канибализам функционалнији, рационалнији обичај, јер задовољава и биолошке и психолошке потребе.

• Карго култ, заузврат, задовољава “секундарне” потребе по цену “примарних”

• Малиновски је био свестан да постоје институције и обичаји који су функционални, позитивни, рационални (они који су складно уклопљени) и они који су дисфункционални, негативни, ирационални.

• Поред критеријума функционалности и равнотеже, критеријуми неприлагођености и конфликта као извора динамике и промена.

• Али је код њега много већи нагласак на функцији, него на дисфункцији.

• То се да објаснити као одговор на дуго преовлађујући еволуционизам који је у културним облицима примитивних друштава и у традицији видео само ирационалност и дисфункционалност.

• Такође и одговор на дифузионизам који је обраћао само пажњу на спољне манифестације културе, занемарујући њене психолошке димензије и значења која људи дају појединим елементима у оквиру целокупне културе.

• Остаје ипак примедба да је појам функције (као задовољења једне или више потреба) преширок, недовољно одређен и кружан, јер из сваке функције можемо да закључимо о некој потреби, а из потребе о функцији.

• И најсуровији обичаји и обреди имају неку функцију и задовољавају понеку потребу.

• Питања за размишљање:• 1. Шта је са разноликошћу и конфликтом потреба? • С једне стране, унутар једног човека или друштва

може да постоји конфликт потреба, потребе често противрече једна другој.

• С друге стране, потребе једних сукобљавају се са потребама других људи. – Нпр., да ли жртва којој живој истржу срце из груди

у религијским обредима Маја, има потребу да јој се то ради? (иако се жртви, као компензација, даје ореол божанства)

• 2. Шта је са вредновањем потреба у једној култури? Да ли једна култура треба да задовољава све психичке потребе?

• - Нпр., обичај каменовања прељубница можда врши друштвену функцију одржавања кохезије и морала, али задовољава и потребу за осветом. Да ли се на другачији начин може одржати ред и поредак у друштву? Да ли и ту психолошку потребу (осветољубивост) треба уважити?

• Нису важне, дакле, само потребе, већ и вредновање истих и начини и средства њиховог задовољења (функције)

• Без обзира на позивање на психолошке потребе, Малиновски уствари говори о потребама колектива, а не људи који су увек појединци.

• 3. Ко дефинише потребе? Потребе које се задовољавају одређеним институцијама, обичајима, нормама и обредима, често су потребе, односно интереси владајућих слојева (на претходном примеру, владајући свештенички слој код Маја).

• Другим речима, елита одређује шта су потребе целе заједнице, поистовећујући их са својим потребама.

• У томе је и израз њене моћи и средство за њено одржавање.