76796881 Brendon Vid Dubrovacki Gusar

Black e-booksBlack e-booksBlack e-books

BrendonVidBrendonVidBrendonVid

DUBROVAČKIGUSADUBROVAČKIGUSADUBROVAČKIGUSARRR

BrendonVid:Dubrovačkigusar Black e-booksBlack e-booksBlack e-books

2

ROMANPRIPREMILIZAŠTAMPU:ROMANPRIPREMILIZAŠTAMPU:ROMANPRIPREMILIZAŠTAMPU:P.PetrovićP.PetrovićP.PetrovićM.GluščevićM.GluščevićM.Gluščević

NIŠROJEŽ"NIŠROJEŽ"NIŠROJEŽ"GENERALNIDIREKTOR:ZoranSimićGENERALNIDIREKTOR:ZoranSimićGENERALNIDIREKTOR:ZoranSimić

IZDAJE:OOURNIGDIZDAJE:OOURNIGDIZDAJE:OOURNIGD

DIREKTOR:MilošMarinkovićDIREKTOR:MilošMarinkovićDIREKTOR:MilošMarinković

JURSPECIJALNIHIZDANJAISPORTSKOGMARKETINGAREDAK-JURSPECIJALNIHIZDANJAISPORTSKOGMARKETINGAREDAK-JURSPECIJALNIHIZDANJAISPORTSKOGMARKETINGAREDAK-CIJA:CIJA:CIJA:V.D.urednik:VladimirKatićV.D.urednik:VladimirKatićV.D.urednik:VladimirKatićM.MarinkovićM.MarinkovićM.MarinkovićR.LazićR.LazićR.LazićD.SpasojevićD.SpasojevićD.SpasojevićZ.SavićZ.SavićZ.SavićV.BucaloV.BucaloV.BucaloMiroslavMarinkovićMiroslavMarinkovićMiroslavMarinković

LEKTOR:Snežana MilićevićLEKTOR:Snežana MilićevićLEKTOR:Snežana Milićević

RECENZENTI:Radivoje Mikić,književnikritičar,Beograd,RECENZENTI:Radivoje Mikić,književnikritičar,Beograd,RECENZENTI:Radivoje Mikić,književnikritičar,Beograd,MiodragSijaković,književnik,BeogradMiodragSijaković,književnik,BeogradMiodragSijaković,književnik,Beograd

REDAKCIJA:1l(MM)Beograd.Nušićeva 6/V,telefon:492-075.REDAKCIJA:1l(MM)Beograd.Nušićeva 6/V,telefon:492-075.REDAKCIJA:1l(MM)Beograd.Nušićeva 6/V,telefon:492-075.

TIRAŽ:50.000*GODINA1981.TIRAŽ:50.000*GODINA1981.TIRAŽ:50.000*GODINA1981.

ŠTAMPAGROGLASBeograd,Vlajkovićeva 8,telefon:340-551ŠTAMPAGROGLASBeograd,Vlajkovićeva 8,telefon:340-551ŠTAMPAGROGLASBeograd,Vlajkovićeva 8,telefon:340-551


3

Pisano meseca novembra 1981.

Draginašvrličitaoče,

pokrenulismo ediciju"Romaniza razonodu'unamerida unašojsvakodnevnojtrcisa vremenom,poslom,učenjem...,pronađemo itrenutke kada se možemo opustitiiprepustitimaštanju,radoznalom praćenjuinteresantnihtuđihsudbina,vraćanjuudalekuprošlost...

Verujemo da ćemo zajednički,uzpomoćovihromana,pro-naćiizgubljeno vreme za sopstvenurazonodu.Želimo da VamRZRbude svakodnevnireceptza raspoloženje,nešto kao gri-siniza grickanje,nešto kao napitak za osveženje,nešto kao lekza umirenje...

Potrudićemo se da uvek,uodređeno vreme,po dogovore-nom rasporedu,budemo ponovo sa vama.Svake druge srede"uranuzoru'čekaćemo Vas na Vašemkiosku...

Odlučilismo da Vas na početkuiznenadimo.Čime?–pitate se.Romanom"Dubrovačkigusar"kojiistina pamte starije gene-

racije,alikojiće rado dočekatiionikojisubezdaha pratiliuz-budljivupričuo mladomDubrovčaninuNikuBartuluodkoga jedrhtala moćna Venecija,kao ionikojivećuprvombrojukrenuubitke zajedno sa Nikom,saznajusa ljubavizmeđunjega iLe-ticije...

Otkrićemo vam ijednutajnu:pisac ovogromana je BrankoVidić,odnosno BrandonVid,kako stojiiznadnaslova dosadaš-njihizdanja "Dubrovačkoggusara“.Po zapletima,neverovat-nim obrtima,stalnim sukobima ljubaviimržnje,"Dubrovačkigusar"je sigurno na nivouavanturističko-istorijskihromanaAleksandra Dime,Žil Verna idrugih.Ako tome dodamo da jeBranko Vidićpodraznimpseudonimima napisao jošoko tride-setak romana,onda će posle čitanja "Dubrovačkoggusara"na-ša radoznalostbitijošveća.


4

Redakcija RZR–Romana za razonodu–pripremila je za iz-davanje jošnekoliko zanimljivih ostvarenja izzaostavštineovogautora:"Tajna starogdvorca","Usenciinkvizicije","En-riko da Silva","Ističovek","Crniorao","Sindubrovačkoggusa-ra"...

Nadamo se da ćemo otkrivanjemove tajne učinitida se bo-lje osvetliiocenidoprinos Branka Vidića ovomžanruromana ukome kritičaripriznajuvrednostskoro isključivo stranim pis-cima,ne verujućida ikodnas ima onihkojisudorasliautorimasvetskihbestselera.Možda je zbogtoga iBranko Vidićpisaopodpseudonimima...

Ina kraju,pre recepta za čitanje ovihromana (čaša vode ikocka šećera na stolu,poredkreveta)pozivamo Vas na sarad-nju:ocenjujte našizbor,predlažite izmene uopremi,prelomu,otkrivajte zajedno sa nama zaboravljene zanimljive pisce inji-hova dela,našzajedničkiciljje da zadovoljimo našuradozna-lost,da se dobro raspoložimo čitajućidobarromanza raz-onodu.

Prijatno!


5

PrvinastavakPrvinastavakPrvinastavak

–GRAĐANIDUBROVNIKA,čujte ipočujte!Po zapovestinašegpremilostivoggospodara,duždevića Luidija,dželatiće danas izvršitipresudunadčovekom kojije izaslužio takvukaznu.Niko Bartulouhvaćenje ukrađi,udvorcuduždevogprijatelja grofa Stanara,utrenutkukada je hteo da odnese kesusa novcem.Kako je uhvaćenna delu,nije niporicao ono što muse pripisuje ugreh.Našpremilo-stivigospodarbio je čovečanprema njemuiblago ga je osudio.Dželatće muudarititridesetbatina,a onda svakigrađaninmože damupljune ulice.Zatim će Niko bitiposlatna galije,gde će desetgodina okajavatisvoje grehe.Dželatuinkvizicije,vršisvojudužnost!

OVErečiizgovorio je gradskidobošarna dubrovačkomtrgu,predgomilom okupljenogsveta.Na sredinitrga nalazio se stub poznatpodimenom"stub srama",za kojisuvezivanikradljivciiubice,osu-đenina javno žigosanje ikažnjavanje.Najčešće suza stub vezivanidubrovačkirodoljubikojinisuhtelida se pomire s tim da im rodnigradnije više slobodan,da suga pokoriliMlečani.

ZASTUB je bio privezanmlad,lepčovek,crne kose icrnihočiju.Pramenkose muje padao na visoko čelo ispuštao se do pravilnognosa.Bio je obnažendo pojasa a široke grudisumuse snažno nad-imale.Gvozdeniprstenstezao muje vrata ruke inoge bile sumuokovane kratkim lancima,tako da nije mogao da se pomerinijed-nimdelomtela.Jedino muje glava bila gordo podignuta,a očikaoda suprkosile ćelomsvetu.

–DŽELATU,na posao!–zapovedičovek ogrnutplemićkim pla-stom.

–DZELAT.starijičovek gruboglika,dohvatibič.–Nevinsam,nevin!–uzviknuvezanimladićgromkim glasom –

udrite me,ubijte me,alinikada nećete saznatišta samradio ugro-fovomdvorcu.

–Oprostimi!–prošapta dželat.–Moram da vršim svojuduž-nost...

–Udri!–odjeknuzapovest...


6

Udarcisuneštedimice pljuštali.Telo mladogčoveka se savijalo odbola.Ali,onje čvrsto stegao

zube,tako da nijedanjauk nije otišao sa njegovihusana,iako sumuudarcipadalipo licu,glavi,ramenima igrudima,ostavljajućikrvavemasnice.

JEDINOje dželatčuo kako se sa mladićevihusana otelo jednoime:

–Leticija!POSLEtridesetogudarca,telo mladogčoveka bilo je iskrvavljeno

iizranjavljeno.Bio je živ,aliunesvesti.–Asada –nastavidobošar–svako ima pravo da mupljune uli-

ce.Danas inoćas ostaće ovde,a sutra će bitiposlatna galijukojaprevozirobuizDubrovnika za Venecijuiobratno.

Plemić kojije izdao naređenje da počne bičevanje,priđeosuđenikuipljunumuulice.Bio je to duždevićevpoverenik injego-va desna ruka,márkizAmando Sforca,potomak poznate mlečanskeplemićke porodice.

MARKIZSforca bio je čovek surova lica,kukastognosa iupalihočiju.Imao je oko tridesetipetgodina,alije izgledao znatno stari-ji.Bio je poznatpo svirepostiprema Dubrovčanima,koje je smatraoobičnimrobljem.

AMANDOiduždevićbilisustvarnigospodariDubrovnika,jerjevenecijanskiduždpoverio sinuLuiđijuda upravlja pokorenim gra-dom.

–Lopove,hteo sida pokradešmoga tasta izato ćešispaštati!–reče besno Amando.

NJEGOVprimersledilisužbiriiulizice.–Dva stražara neka ostanuovde!–narediAmando.–Onimi

svojimživotomodgovarajuza osuđenika...Okupljenigrađaniskloniše se da propuste markiza kojise s prat-

njomuputiprema duždevićevojpalati.Niko se nije usuđivao da pomogne onesvešćenomnesrećniku.–Pustite me!–začuse jedankreštavglas.–Pustite me da muse

osvetim!Jednom me je udario nogom kada sam odnjega zatražilamilostinju.Ovakvukaznuje izaslužio!


7

KROZgomiluse probijala starica raščupane kose koja je urucinosila drvenuposudusa vodom.Bila je to prosjakinja Mare koja jevečito sedela predvratima dubrovačke katedrale.

–Eto ti,beštijo!Kadbihsmela,zadavila bihte...Glasno grdećionesvešćenogNika,Mare podiže posuduiizruči

voduna glavuigrudiosuđenika.–Na...eto tisplačina!Ne znam šta bihjošmogla da tiuradim.

Evo,ovako sitimene udario,pa ćusada da tivratim!Udarila ga je nogom,aliprimetno lagano.Osuđenik je utomtre-

nutkuotvorio očiišapnuo:–Hvala...OČIstare prosjakinje zasijaše,a onda ona dostojanstveno diže

glavuiudaljise,praćena negodovanjemokupljenihDubrovčana ko-jinisurazumelinjenpostupak.

MLADIĆse potpuno osvestio odvode,alinije hteo da pokažestražarima da je svestanonoga što se oko njega zbiva...

ČIM je počeo da pada mrak,svetse razišao ustrahuodinkvizi-torskihžbira kojisuoptuživalisvakogko biimbio inajmanje sum-njiv.Asvako ko bise po noćinašao izvansvoje kuće –bio je sumnjivismatranje neprijateljem.

KADsuiposlednjiradoznalciiščezliikada suse udubrovačkimdomovina zapalile svetiljke,na trguse pojaviženska prilika uvijenaudugiogrtač.Preko lica jojje bio spuštengustveo.Ona se žurnimkoracima približiosuđeniku,poredkoga sustajalisamo stražari,zbijajućisurove šale na njegovračun.

UVIJENAprilika priđe stražarima idobaciim kesu,koja zveknuudarivšio zemlju.

–Sinjora!–Sklonite se.Hoćuda razgovaramsa osuđenikom!–Ne brinite –reče jedanodstražara,kojipodiže izadenukesu

sa novcemza pojas.STRAŽARIse udaljiše.Tajanstvena prilika priđe stubusrama.–Niko,milimoj!–Konteso!–Lakše...Oh,da znaškoliko samprepatila gledajućišta s tobom

čine...Kadbihsamo smela da tiizljubimnapaćeno lice!


8

–Volimte,iraditebe podnećunajveće muke koje postoje.Raski-nućuove lance...Márkizće me zapamtiti.Večeras ćete se veriti...

–Niko!Nikada nećubitinjegova,kunem tise našom ljubavlju...Tićešse vratitisa galije...Čekaćute idesetgodina,ako treba!

ONAmunežno obaviruke oko vrata inasloniglavuna njegove,krvljupoprskane grudi.

–Niko moj,ne bojse,nikada te nećuizneveriti!Samo smrtmožeda nas rastavi...Sadmoramda idem,jerme čekaju.Bojimse da nesaznajuda samovde,a to biznačilo tvojusmrt...

ZAtrenutak uklonila je veo iNiko je ugledao njeno,bolomosen-čeno inapaćeno lice iočiizmučene odplača.Bila je to divna devoj-ka odsvojihdevetnaestilidvadesetgodina,nežna kao ružinpupo-ljak.Zlatasta kosa padala jojje po ramenima a oči,iako uplakane,krupne icrne kao trnjine,jošviše suisticale njenbeo tenilepo lice.

–Zbogom,ljubavimoja...Ostaćutiverna do groba!DEVOJKAnavuče veo iizgubise umraku.–Ja sam najsrećnijiosuđenik na svetu!–prošaputa Niko,zabo-

ravljajućibarza trenutak da će većsutra postatirob na galiji,što jeznačilo isto kao da suga živogugrob zakopali...

JošNiko nije došao k sebi,da lije to sve bio san,kadna trgstižegrupa naoružanihljudi.Bilisuuvijeniucrne ogrtače,sa maskamana licima.

–Uime inkvizicije,predajte nam osuđenika!–uzviknuvođa.–Evo zapovestiVelikoginkvizitora!

Odmahsuga skinulisa stuba srama.NEDALEKOodatle,poredzatvorenihkola,stajala je prilika umo-

tana ucrveniogrtač.–Sinjora,vaša zapovestje izvršena!–reče vođa žbira.–Idite!–reče ona.–Arko,izađi!...IZkola izađe crnac divovskograsta iunese osuđenika ukočije.

Zena uđe za njima isede poredNike.Njene crne očizasijaše pakle-nimsjajem.

–Uduždevupalatu!–narediona.ZATIMse obratiosuđeniku:–Sadsimoj...ibićešmoj–iliničiji!


9

*********

UPALATIIva Stanara bilo je vrlo živo.Svetla sugorela usvimodajama raskošnogdvorca najuglednije inajbogatije porodice u

Dubrovniku.Zvanice supristizale jedna za drugom.KontIvopriređivao je svečanugozbuna kojuje trebalo da dođe iduždevićLuiđi.

DOKje uhodnicima iuglavnojdvoranibilo vrlo živo,idok susegostiugrupama zabavljaliićaskali,ujednojudaljenojodajipalateodigravala se neobična,dramatična scena.

KONTESALeticija Stanaro,sedela je uogromnoj,raskošnojfote-ljiigušila se usuzama.Iznadnje je stajao dostojanstvenistarac se-damdesetihgodina,sede kose,što muse spuštala na ramena,ibelebrade koja muje pokrivala grudi.To je bio kontIvo Stanaro,posled-njimuškiizdanak slavne loze Stanaro ideda mlade lepotice.

–Deko,ja neću...Nećuineću!Nikada se nećuudatiza...–Ne razumem te,Leticijo!Duždevićželida nam ukaže veliku

čast.Kada se udašza njegovogprvogdoglavnika,markiza Sforcu,postaćemo bliskiprijatelji.Razumešlime?

–Deko,priznaćutinešto...Ja ne moguda se udamza Sforcu!Nemogu,kadtikažem...

–Zašto,dete moje?Tiznašda ja tebe volim više nego išta nasvetuida ćuučinitisve što zaželiš.Recimisve što tiležina srcu!Jaćutipomoći,samo ako samustanju...

MLADAdevojka se odlučno podiže iznaslonjače,obrisa suze iispravise,pa stade preddedu:

–Deko,ja volim...–Voliš!?...koga kćeri?–Deko,ja nisam dostojna da me uzmešuzaštitu.Grešna sam,

jersampogazila vekovniamanetnaše porodice!–Nesrećno dete,šta sito uradila?–Ja...ja...ja volim...volim čoveka iz...Ah,ne moguda kažem...

ne mogu!–Koga voliš?Da nije neko ko ne pripada našemstaležu?–Jeste.–Nesrećnice!


10

–Ljubavne pita za zakone,ne zna za razlike međuljudima...Javolim...volimjednogribara!

STARIkontse uhvatirukama za glavuićutke klonuunaslonja-ču.Dugo nije mogao da dođe k sebi.Nepomičan,šaputao je neštošto devojka nije mogla da razume.

NAJZADse uspravia očimuodlučno sevnuše ispodsedihobrva.Izgledao je kao nekakavstrašniosvetnik kojise sprema da smoždisve predsobom.

–Nesrećnice!...nesrećnice!...Zartako nešto da uradišti,ti...po-slednjiizdanak slavne loze Stanaro?!Recimiko je tajčovek,tajni-kogović!Probošćuga mačem,tako mipraha mojihpredaka!Nećeniko ukaljatiime ičastporodice Stanaro!...Ribar,veliš?Koje onikako se zove?...Govori...govori,brže!Nećuda čekam...Moja osve-ta ga neće mimoići,zaslužio je da ga uništim,jerte je opčinio iza-robio tisrce!Hteo je da se domogne tvogimanja...Hulja!

–Deko,onnije hulja...–Govori,koje!?–Zove se Niko Bartulo...–jedva prošapta kontesa.–Tajlopov,kojije danas pokušao da miukrade novac,pošto mi

je većukrao ono što mije najdragocenije!Itisizavolela jednogkradljivca?...Oh,nesrećno dete,koliko Je žalim!

–Onnije lopov,deko!–Jošga braniš,a znašda je uhvaćenna delu!–Nije lopov!STARIkontljutito lupinogomo podipovika gromkimglasom:–Danas ćešpostativerenica markiza Sforce!To je sve što imam

da tikažem...Sa onim lopovom ćuse obračunatisam.Evo,trubeobjavljujuduždevićevdolazak,moram da idem...Spremise da do-stojanstveno dočekašverenika!

–Nikada,nikada nećubitinjegova!KONTIvo je ljutito napustio sobusvoje unuke ipohitao da doče-

ka duždevića injegovupratnju.Nije primetio slugukoji,je skriveniza jednogstuba,prisluškivao ceo razgovor.

DOKse kontesa spremala za svojugolgotu,ovajpodlac pohitasporednimstepenicama istvorise kodulaza utrenutkukadje ula-zio duždevićsa markizomSforcomipratnjom.


11

MARKIZSforca bio je savnakinđuren,a lice muje sijalo odzado-voljstva.

SLUGAsačeka pogodnitrenutak,pritrča markizuitiho musaop-štišta je čuo ivideo.

–Uredu!–reče markiz.–Vršiidalje svojudužnost.Ja ćuumetidostojno da te nagradim!

Upratnjiupravnika dvorca,duždevićinjegova svita uputiše sestepeništemuvelikudvoranuukojojje sve blistalo odsjaja irasko-ši.

MARKIZpotrča uzstepenice,stiže duždevića ipoluglasno museobrati:

–Sve je propalo.Ona odbija veridbu!Luiđiza trenutak zastade,namrštise,alikada je čuo o čemuse

radi,nasmešise iglasno reče:–Ne brinite,dragimarkiže.Tustvarćulično urediti!NAvrhustepeništa predulazomudvoranu,goste je sačekao ipo-

zdravio domaćin,kontIvo Stanaro.–Konte –prekide ga duždevićupola dobrodošlice –čuo samda

vašojunucinije najbolje!–Naprotiv,ona je izvansebe odsreće što će se danas obavitiza-

ruke izmeđuposlednjihizdanaka dvejustarihporodica,jedne du-brovačke ijedne mletačke!

–Odvedite me do nje.Želim da porazgovaram s njom ida jojlično poželimsreću!

IAKOje starikontpokušavao da izbegne ovajsusret,morao je dapopustiduždevićevojželji.

ODVEO ga je do sobe ukojojse nesrećna kontesa,uzpomoćodane dojkinje,spremala za silazak međuzvanice.

DUŽDEVIĆje bezkucanja stupio uodaju,a njihdve se skameni-še odiznenađenja.Tek kadimje prišao,sabraše se inačiniše reve-rans.

–Konteso –reče duždevićgalantno –srećansam što vas mogupozdravitiuvašemdomu.Dopustite da vampoljubimruku!

STARAdojkinja upitno pogleda Leticijuipošto jojje njena milje-nica klimnula glavom,uputise prema izlazu.

KADsuse vrata za njom zatvorila,duždevićsede na ponuđenustolicuismeškajućise,svestansvoje nadmoći,obratise Leticiji:


12

–Konteso,viznate da dolazite uime svogađutanta iprvogdo-glavnika,plemenitogmarkiza Sforce,a čija viverenica treba da po-stanete ove večeri...

–AliVisosti!–Ne prekidajte me,divna konteso.Dopustite da vam iskažem

ono što sam naumio!Vinemate pojma koliko ćubitisrećanda nasvome dvoruimamjednutako lepuiotmenuličnostkao što ste vi.A,ako budete dovoljno pametnimoćićete da postignete imnogo vi-še – reče duždević,značajno podigavšiobrve.Ja umem danagrađujem...

Ali,nemojmo sada govoritio tome,nego pređimo na glavnustvar.Čuo samda vamovajbrak nije po volji?

–Presvetliduždeviću...–promuca kontesa.–Vimožda ne znate da ja znamsve što se radiigovoriuDubrov-

niku?Mojižbirise nalaze na svakomkoraku.Nema tajne kojuja nedoznam!Čuo samito da ste jednomlopovudalirečda se nećete ni-kada udatiza drugoga...

–Presvetli!...–Međutim,ja vas oslobađam zadate reči,ivićete se udatiza

markiza.–Nikad,nikad!–vrisnukontesa.–Tako dakle?Ako ostanete prisvome,okrenućudrugilist,a vi

dobro znate šta sve mogu!–Smilujte se!...–Dakle,birajte!–nastaviduždević.–Ilićete se udatiza marki-

za,iliće Niko Bartulo bitipogubljenjošvečeras!–Milost!–zavapidevojka isrušise na kolena predduždevićevim

nogama.–Smilujte se!Ah,šta sam zgrešila da me stavljajunaovakva iskušenja!Presvetliduždeviću,imajte milosti!

–Rekao samiostaje tako.Kažete livečeras "ne",krozpola sataće vambitidoneta odsečena glava Nika Bartula!

–Ne...ne,samo to ne!–Kako vihoćete!–Aako pristanem?Šta će bitiako ga se odreknem?Hoćete liga

onda poštedeti?


13

–Poslaćuga na galije ivićete ga vremenomzaboraviti.Odlučitese odmahišto pre dođite međuzvanice,da proslavimo ilivašuve-ridbuili...

ČIM je duždevićizišao,usobuuđe stara dojkinja.Leticija jojje-cajućipade unaručje,činilo jojse da je sve gotovo,da je smrtjediniizlaz...Najzadse malo primiri,a žagorkojise čuo izdvorane podse-tije da mora da se pojavimeđugostima.

–Dado,ostavime malo nasamo...Hoćuda razmislim,moramdadonesemvažnuodluku!

Ali,većposle nekoliko trenutaka,pojavise starikont.–Jesilispremna?Svičekajusamo na tebe!–Spremna sam...–Dakle,šta siodlučila?–Udaćuse za markiza...–siđe šapatsa njenihbezbojnihusana.–Znao sam da nećešosramotitiobrazporodice Stanaro!–reče

kontsa primetnimolakšanjem.KADAsuušliuvelikudvoranu,nastalo je komešanje.Mlada kon-

tesa je,iporedsve svoje tuge,bila lepa kao nerascvetanipupoljak.DUŽDEVIĆjojje prviprišao,galantno se poklonio ipoljubio joj

ruku,a onda jojje prišao márkizSforca.–Konteso,moja sreća je beskrajna!Viznate kakva osećanja ga-

jimprema vama!Nadamse da ćemo za večita vremena ostatidobriprijatelji,a možda iviše odtoga...

–Nadajmo se –prošaputa ona.–Volja mogdede isvemoćnogduždevića za mene je zakon...Ah,evo isinjorine Đovane!

IZAduždevićevihleda pojavila se žena tridesetihgodina,upadlji-ve lepote,visoka ivitka,crne kose icrnihočiju,odčijegpogleda jesve hvatala neka čudna jeza.

TOje bila duždevićeva sestra,sinjorina Đovana,poznata po ras-pusnomživotu,kao injenbrat.

ONApriđe kontesiipružijojruku,uzpobednički,licemerno lju-bazanosmeh.

–Raduje me što ćuvas češće viđatina dvorukada postanete ve-renica,a uskoro isupruga vrlogmarkiza Sforce...Oprostite konte-so,moramda kažembratusamo dve reči!

PREnego što je kontesa mogla da jojodgovori,Đovana je većsti-gla do brata iuhvatila ga podruku.


14

–Hvala ti,Luiđi!Tisimiomogućio da izvršim osvetuza kojomsam toliko čeznula.Niko Bartulo je moj,ja raspolažem njegovimživotom!...Prvo ćuga mučitiiunjemuuništitisvakiotpora tekonda dolazimojtrenutak.Moramslomititogbednogribara kojiod-bija ljubavjedne Đovane!

–Tinajbolje znaššta treba da činiš...–Luiđi,ja samte svetovala kako da dođešđo Leticije.Ona će biti

tvoja ako me poslušaš.Prvusvojubračnunoćprovešće utvojojpo-stelji...

–Amárkiz?–Ne brini,onje umojimrukama ipokorava se svakojmojojza-

povesti!Za uzvrat,odtebe tražim samo jedno,a to je da miNikoBartulo bude predatna milostinemilost.Prvo mučenje glađuižeđu,onda galija,a zatim će bitimoj,potpuno moj–isrcem ite-lom...

–Raspolažinjime!–reče duždević,gutajućiočima Leticiju.Žena s demonskimočima se nasmeja,gordo podiže glavuiuputi

se markizuiLeticiji.–Konteso –reče prilazećiim–znate lida će onajlopovsutra na galiju?LETICIJAzarizube uusne,da ne biuzviknula da Niko nije lopov,

alise pribra iuzdrža.–Markiže –nastaviĐovana–rekla bihda vamse vaša verenica sviđa više nego ijedna druga

žena...Kao da se više ne sećate one noćiizmeđuprvogidrugogdana božića?

MARKIZpredblede izbunjeno pogleda oko sebe.Ali,upravo utomtrenutku,desise nešto što unese opštuzabunumeđuzvanice.

JEDANcrnac,obnažendo pojasa,upade usaluipolete premaĐovani,pa se srušiprednjomna kolena.

–Presvetla sinjoro...Niko Bartulo nije ribar!Onje...Ah!...U TOM trenutku,odnekuddolete jedna kama,bačena silnom

snagom,izarimuse pravo usrce.NIJEuspeo da otkrije svojutajnu:poneo je sa sobomugrob,jer

je ubrzo izdahnuo.Udvoranije nastao metež.Žene suvriskale,neke suse ionesve-

stile,a muškarcinisuznališta da preduzmu.


15

KONTESALeticija bila je najuzbuđenija,aliinajradosnija:nadalase da će ovajdogađajomestiveridbu.

–Dame igospodo –začuse jasanduždevićevglas –neka vas ovaepizoda ne uzbuđuje.Uklonite telo,svečanostse nastavlja!

ZAtiličas sve je bilo uređeno.Žbirisuse rastrčalipo dvorcunebiliotkriliko je bacio kamu,alisve je bilo uzalud.

SVEČANOSTje nastavljena,iako se udvoraniidalje osećaostrahkojije počeo da prožima inajhrabrije.

–Trpeza je postavljena!–objaviceremonijal majstorigostiseuputiše uvelikusaluukojojsubilipostavljenistolovi.

DUŽDEVIČje prišao kontesiLeticijiigalantno jojponudio ruku,a márkizAmando je poveo sinjorinuĐovanu.

Pošto suposedali,duždevićustade ipodiže napunjenučašu.–Dame igospodo,ovučašudižem povodom srećnogdogađaja

kojiće se odigratipredvama.Plemenita kontesa Leticija Stanaroveriće se danas sa markizomAmandomSforcom,a time će se izme-šatikrvdvejuslavnihporodica.Ispijmo unjihovo_zdravlje!

–Živeli!zaorise sa svihstrana.ČAŠEsuzveckale.Leticija je stajala poredduždevića bleda kao

smrt,dok sujojse grudisilno nadimale.NAJRADIJEbiuzviknula da nikada neće bitižena markiza Sforce,

aliznala je da bitajuzvik doneo smrtčovekukoga je volela.–Leticija,mogulida objavim da je veridba sklopljena?–upita

starikont.–Da...–prošapta ona jedva čujno.–Živeli!Živeli!...

*********

Kadsukola sa NikomBartulomstigla uduždevićevupalatu,crnikolos Arko uneo ga je uraskošno nameštenuodajuipoložio na ja-stuke.Đovana je izašla izkola čimsustiglido kapije.Pohitala je dane zađocnina svečanostupalatikonta Stanara.

NIKOje bio svestansvega,alise pravio da je jošunesvesti,smiš-ljajućinačinkako da se spase.


16

VIŠEodsata ležao je ćutke,dok je crnac stajao poredvrata,ne-pomičankao stub,niza trenutak ne skidajućipogledsa njega.

IZNENADAse predvratima začuše koraciiuodajuupade grupaljudiucrnimogrtačima,sa maskama na licu.

–Uime inkvizicije...–reče jedanodnjih.–Odlazite,mismo po zapovestiinkvizicije doveliosuđenika!–

prekide ga Arko.–Ta zapovestnije ispravno protumačena!Ona je izdata za sas-

vimdrugogčoveka.Uzmite ga,momci!Ati,ako ne želišda dospešutamnicu,ostavinas na miru!Evo tinaređenja.

CRNACje morao da se pokori.Sklonio se da propustižbire kojise približiše Niku.Ali,utomčasudogodise nešto čemuse niko nijenadao.

NIKOse praćaknukao riba ioboridvojicuzbira na pod,a ondaskočiistade delitiudarce.Žbirisupadaliiustajali,a Nikoje veštoodskakao iupućivao udarce,toliko snažne da je svakimobarao barpo jednogna pod.

Stigavšido vrata.Niko poteže pesnicom ipogodicrnogdiva po-sredbrade.Ovajjauknuipade,a Niko ga preskočiiistrča ujarkoosvetljenihodnik.Potrčavšihodnikomhtede da se spustiprvimste-penicama,aliugleda gomiluslugukojisumuišliususret.

VIDEĆIda tuda neće moći,onhtede da se vrati,aliiodatle nava-liše goniocisa crnimArkomna čelu.Ne razmišljajućidugo,Niko pri-trča prozoru,otvoriga,a kadgoniociuleteše za njim,jednimsmrto-nosnimskokombacise prema krošnjidrveta koje je raslo podpro-zorom.

NAŽALOST,sve je to bilo uzalud,pritrčalisužbiri,odmahje ve-zan,iubrzo se ponovo našao urukama inkvizicije.

PALATAinkvizicije nalazila se ubliziniduždevićeve rezidencijetako da žbirima nije bilo potrebno puno vremena da uvedubeguncakrozteška dvokrilna vrata iza kojihnije bilo povratka.

–Inkvizitoričekaju–reče sluga kojije otvorio kapiju–požurite.ŽBIRIpohitaše ka svečanojsali!Očekivala suihtričoveka ucrve-

nim ogrtačima,sa crnim obrazinama na licu.Dvojica crnihrobovasa isukanimmačevima stadoše poredvezanogNika.


17

–Niko Bartulo –poče jedanodinkvizitora –tisiosuđenna galijezbogkrađe.Mibismo tikaznuoprostiliako binamotkrio svoje pra-vo ime!

–Niko Bartulo!–Lažeš,tinisiribar,nitise tako zoveš!...Miznamo ko siti!–Ne razumem šta hoćete odmene.Zašto me mučite tim pita-

njima!Ja samkrivza krađuispremansamda iskusimkaznu!–Dobro,recimo da je tako.Ali,imamo za tebe jedno

iznenađenje.Dovedite onogčoveka!JEDNAvrata se otvoriše ina njima se pojavičovek ukoga Niko

pogleda sa strahom.Bio je nalik na Nika kao jaje jajetu.Bilisuiistihgodina.Sličnostje bila neverovatna.

–Hulje!–uzviknuNiko.–Znamšta smerate...–Dosta!–prekide ga velikiinkvizitor.–Tisi,dakle spremanda

"postaneš"Niko Bartulo ida ga usvemuzamenjuješ.–Spremansam!NIKOse bezuspešno otimao iprotestovao.Crniroboviga za tren

oka svukoše.Dvojnik obuče njegovuiskrvavljenuodeću,a pošto jepo telunačinio masnice,svako bise zakleo da predsobomima pra-vogNika.

–Vodite ga ipredajte Arku!–naredivelikiinkvizitor.–Izapam-tite,niko živine sme znatiza ovupromenu!

DVOJNIKAizvedoše a Niko ostade predinkvizitorima kojisusezadovoljno smejali.

–No,momče,videćešda inkvizicija nije igračka.Mićemo umetida te čuvamo,jerVenecija nema opasnijegneprijatelja odtebe...Odvedite ga uolovnućeliju!

–Ali,presvetli,tamo su...tamo su...zamuca jedanodrobova.–Znam!–prekide ga inkvizitor.–To ijeste ono što želimo.Kada

oboliodte strašne bolesti,biće nesposobanza bilo šta,a ipak živ...nama je bašto važno!

NIKUdobaciše odećunjegovogdvojnika inateraše ga da se obu-če.Izvedoše ga krozjedanskriveniizlazistadoše se uskim zavoji-tim stepenicama penjatinaviše.Najzadse zaustaviše predvratimaodolova,koja imotvorićutljiviključarucrnom.

KADAse vrata otvoriše,čuvariga ubaciše uskučenu,zagušljivuprostoriju,ukojojje vladala nesnosna vrućina ičijuje dubokutamu


18

razbijala jedino mesečeva svetlost,koja se probijala krozmalipro-zorsa masivnimgvozdenimrešetkama.

NIKOugleda dve ljudske prilike šćućurene uuglu.Kadmuse očiprivikoše na tamuikadimosmotrilica,žmarciga podiđoše:obojicabejahuuranama koje suimbile zahvatile iunakazile tela ilica.

TOsubiligubavci,ljudibeznade na spas,oboleliodstrašne,ne-izlečive bolesti.Godine patnji,telo koje se raspada sve do smrtiunajgorimmukama –to je bila njihova jedina izvesnost.

POLOŽAJje bio bezizlazan,užasnijiiodsame smrti.

*********

STARAprosjakinja Mare gegucala je putanjomprema franjevač-kommanastiru,kojise nalazio daleko izvangradskihzidina.Uhoduje nešto nerazgovetno šaputala,zastajućipokatkadda se odmori,aonda bijošživlje nastavila put.

KADje stigla do manastira,nije zakucala na glavna vrata,negoje pošla poredzida,do jedne male kapije,potpuno zarasle ukorovižbunje.Obazrivo se osvrnuvšioko sebe,izvadila je iztorbe zarđaoključ,s mukomotvorila kapijuiušla unutra.Uputila se malojkolibi–jedva primetnojmeđugustim mediteranskim rastinjem,zapušte-nog,iako raskošnogvrta –ilagano zakucala.

VRATAse nečujno otvoriše istara prosjakinja iščeze uneprozir-nojtminikolibe.

–Šta je Mare?Je linašNiko spremanza galiju?–upita je izmra-ka odlučanmuškiglas.–Ne brini,oslobodićuga pre nego što ga ta-mo odvedu...

–Odvela ga je ona prokleta Đovana,duždevićeva sestra.Odavnoje ona bacila oko na njega!Sadga je skinula sa sramnogstuba ina-redila Arkuda ga onako onesvešćenogodnese unjene odaje...Tinajbolje znaššta ga tamo očekuje!Naslađivaće se njegovom mla-došću,a onda,da bizatrla trag,uradiće isa njimisto što je učinilasa drugima.Malizatonbimogao mnogo da ispriča o njenimljubav-nicima,koje je bacila umore,s kamenom o vratu.Takva sudbinasada čeka inašegplemenitog...


19

–Ne izgovarajnjegovo ime,nisvinašine morajuda ga znaju...Kažešda je uduždevićevojpalati?Moram požuriti,svakiminutjedragocen!

–Da ne primete tvojodlazak?–Neće.Vratićuse na vreme da obavim ono što je najpreče,a

onda ćuija doćiuDubrovnik.Niko umene ne može da posumnja,sviverujuda suminoge oduzete...IdemodmahuDubrovnik,timetamo čekaj!

POSLEnekoliko trenutaka,izkuće iziđe jedna gorostasna prilikaumotana ucrniogrtač.Bio je to čovek atletskograsta,duge,kovrdžave,crne brade iočijukoje susevale ispodpramenova tamnekose,razbarušenihpo niskomčeluisnažnomvratu.Živim,neočeki-vano gipkim koracima prešao je vrt,na izlazubacio brzpogledprema glavnojzgradimanastira utonulogutamuisustigao prosja-kinjunedaleko odkapije.

STIGAVŠIdo gradskihzidina,džinpođe dužnjihisa sigurnošćuzađe ugustičestar,ukojije podnožje visokogzida bilo obraslo.Naiđe na ulazprikriventeškomkamenompločom,diže je inestadeispodnje.

DESETAKminuta posle toga,oprezno je provirio izpodrumajedne zgrade usiromašnijemdelugrada –alisadvećunutarzidina–ikrenuo prema vlastelinskomcentru.

GOTOVOtrčećiišao je odugla do ugla,skrivajućise ukapijamane biliprimetio da liga kogodprati.Nedaleko odkatedrale,ugle-dao je žbira kojise samo za trenutak pomolio iza jednogugla.

Umesto da produžiput,sklonio se uprvukapiju,pribivšise uzdovratak tako da ga niko nije mogao videti.Nije morao dugo da če-ka na pratioca:pojavio se vrlo brzo izbunjeno počeo da se osvrćena sve strane.

HITARskok iStipe,tako se zvao gorostas,većse našao licem ulice sa žbirom.

PREnego što je žbirmogao ma šta da izusti,dve ruke muse oba-više oko vrata istadoše ga stezati.Krkljao je,aliga Stipe nije puš-tao sve dok je davao znake života.

–Jošjedanmanje!–prošaputa Stipe.–Svakidanpo jedan,ius-koro će ihnestati.


20

UBACIOje žbira uudubljenje izmeđudve zgrade iodmahpohi-tao dalje.Kadje stigao ublizinuduždevićeve palate,skrenuo je ujednukapijuiušao uzapušteno dvorište sa starim bunarom usre-dini.Prišao muje,opkoračio kamenuogradu,uhvatio se za uže ipo-čeo vešto da se spušta udubinu.Nekoliko metara ispodpovršine,naišao je uziduna kamenupločus teškom karikom ipovukao je.Ploča se sa škripompomerila iiza nje se ukazao otvorizkojegje do-pirao miris memle.

Pošto se provukao krozotvor,četvoronoške je produžio putdoknije naišao na kamene stepenice koje suvodile nekuda udubinu.Vi-delo se da muje sve dobro poznato,jerse kretao lako.ibrzo,iakoje pomrčina bila gusta kao testo.

NAJZAD je došao do jednoghodnika na čijem krajuse videlableda lelujava svetlost.

OPREZNO hodajućistigao je uraskošnuporodičnugrobnicupunuteškihsarkofaga.Iznadjednogodniza malihiskromnihko-včega,smeštenihpo strani,gorelo je kandilo.

NEMAtišina vladala je unaokolo,samo se s vremena na vremečulo pucketanje kandila.

Ali,ta jeziva atmosfera kao da uopšte nije delovala na crnobra-doggorostasa.Prišao je kandiluipogledao kovčeg,a onda se gorkoosmehnuo.

–Opetjedno nedužno dete duždevićeve sestre,jošjedanzločinrazvratnice!

ODMAHNUVŠIglavom,pohitao je izlazuiispeo se kamenimste-peništem do vrta izkojegse ulazilo ugrobnicu.Išao je lagano,akada je stupio uvrt,prikrio se ujednojaleji,posmatrajućiosvet-ljene prozore duždevićeve palate.

–Samo da znamgde sujojodaje!–prošaputa,mrsećivrhovimaprstijugustubradu.

Sačekao je nekoliko minuta,a onda se začubatkoraka.Jedanodstražara kojisučuvaliduždevićevdvorac približavao se mestunakojemse Stipe pritajio.

Čak je bio idobro raspoložen,jerje,ine slutećineprijatnost,bezbrižno pevušio.


21

KADAse dovoljno približio,Stipe ga propustia zatim se ujed-nomskokustvoriiza njega,jednomrukomga zgrabiza gušua dru-gommuzapušiusta,ipovuče ga za sobomprema grobnici.

Pošto ga je uvukao ipritvorio vrata za sobom,podiže ga na ra-mena iponese nizstepenice.Tek udubinigrobnice spustiga ioslo-bodimuusta.

IAKOne mnogo nižiodgorostasa,a mladisnažan,stražarje biobledkao krpa,razrogačenihočijuodstraha.

–Osvetnik!–prošaputa onjedva čujno.–Jeste,ja samonajkoga nazivate Osvetnikom!Ali,tebinećuniš-

ta učinitiako postupišpo mojimželjama.–Sve ćuučiniti,samo me poštedite!STRAŽAREVstrah,iako na prvipogledpreteran,bio je razumljiv:

ugraduje jošodpada Dubrovnika počeo da se pojavljuje tajan-stveniosvetnik kojije ubijao žbire iizdajice.Uzaludsupokušavalida ga ulove:onse pojavljivao iznenada,tamo gde ga niko nije oče-kivao,ostavljao za sobomjednuiliviše žrtava iiščezavao kao da jeuzemljupropadao...

–Gde suodaje duždeve sestre?–zapita osvetnik.–Odpetogdo desetogprozora s leva.Tamo se stiže glavnimste-

peništem,alimože imalim,sporednimstepenicama koje prolaze izpodruma.Sve ćuvamreći,samo me ne ubijajte!

–Je lisinjorina Đovana ovde?–Nije se jošvratila.Na svečanostije kodkonta Stanara.STIPEbrzo uveza stražarunoge iruke izapušimuusta.KREĆUĆIse hitro ibešumno,uprkos očiglednojtežini,lica zaklo-

njenogplaštom,sa stepeništa stiže uosvetljenihodnik ibezkoleba-nja potražiodaje koje muje označio stražar.

NAŠAVŠIse predulazom utajdeo palate,zastao je da oslušnena vratima.

–Sreća moja što siopetovde,Niko...Ne znamkako bihse oprav-dao išta bigospodarica pomislila da te nisuvratili.

OVErečidoprle sukrozvrata a izgovorio ihje crnac Arko,pove-renik irob demonske Đovane.

STIPEse jošjedanputosvrnuo,pa –kada se uverio da ublizininema nikoga –širomje otvorio vrata.


22

NAGNUTnadmladićem,Arko je zastao kao ukopan,iskolačivšiočiprema Stipikojise ujednomskokunađe prednjim.

NIKO Bartulo –upravo onajkojise sada izdavao za njega –takođe prestravljeno pogleda upridošloggorostasa.

CRNACiStipe se uhvatiše ukoštac.Nasta borba na životismrt,jerse ijednomidrugomurukama stvorio nož.

PALIsuna podipočelida se valjajupo raskošnimćilimima,dokje lažniNiko uplašeno gledao ovudivovskuborbuukojojsuprotiv-nicibilipotpuno ravnopravni.

ARKOje udva maha podizao nožda probode smelognapadača,alioba puta udarac je bio odbijen.Pritrećem udarcu,Stipe levomšakom zahvatigolo sečivo,a desnica sa nožem spustise svom sili-nomna moćne Arkove grudi.Nožse do drške zariprema srcu.

–Niko!–šapnuStipe zadihano,alisavsrećan.–Brže,moramoizaćišto pre!

–O,hvala ti,nisamte više niočekivao!–reče mladićzbunjeno.–Zarda te prepustimovome demonu?!...Spremajse!–Spremansam!STIPEizvuče nožizArkovihgrudiireče:–JošjedanneprijateljDubrovnika manje...LAŽNINiko Bartulo lagano je dolazio k sebi.Shvativšida je goro-

stas došao da ga spase,znao je da ionmora igratiuloguspasenog,mada muto nije bilo milo,jerbinajradije ostao podokriljem Đo-vane.

POTRČALIsukrozhodnik inesmetano dospelido stepenica,spu-stilise upodrumibezikakvihsmetnjistiglido grobnice,nastavlja-jućiistimputemkojimje Stipe došao.

–Mare mije javila gde si–govorio je Stipe uzput.–Ja ćute iz-vestiodavde,a onda idikod"Barkaša",tamo ćešbitisiguran.Ja mo-ramnatrag,jermože neko da primetida me nema.Uveče je glavnisastanak upećinina obali.Moramo da odlučimo šta ćemo dalje,jerovakvo stanje ne može da se izdrži...Tiza kontesune brini!Ako bu-de bilo potrebno da nestane márkiz,progutaće ga pomrčina kao itolike druge.

LAŽNINiko ništa nije razumeo,alise pravio kao da muje svejasno.


23

KADAsustiglido izlaza izbunara,Stipe je prišao kapijiipogle-dao na ulicu.

–Prostorje čist,možeškrenuti.Ja ćuposle.Obojica se ne sme-mo pojavitina ulici.Ah,dođavola,sadsmo gotovi!...

IZDVORIŠTAduždevićeve palate začula se vika.To je značilo daje Nikino bekstvo otkriveno.

LAŽNINiko istrča na ulicuipolete poredzidova alivećposle pe-desetak metara zastade kao ukopan.Prednjim iskrsnuše četiričo-veka umotana uplastove.

–Uime inkvizicije...–Brže!...Osvetnik je uonomdvorištu...Neka jedanodvas pođe

sa mnomuinkviziciju.Treba da saopštimvažne tajne!ŽBIRIga ostaviše ne pridavajućimuviše nikakavznačaj,iuputiše

se trčećiprema dvorištukoje imje pokazao.

*********

PRAVINiko se užasnuo videvšigde se nalaziikakvusumusud-binuodredili.Strpalisuga međugubavce da biionoboleo ipostaoživiles kojemnema mesta međuzdravima.

–Jošjedan!–proštenja gubavac,nižirastom.Iporedove strašnebolestikoja namodbrojava dane,ne puštajunas da živimo uslobo-diiudišemo čistpovetarac sa pučine.Prijatelju,jesiliodavno obo-leo?

–Ja uopšte nisambolestan!KAOodgovorzačuo se gromoglasansmeh.–Svitako kažu!...Tako samija mislio dok bolestnije počela da

miostavlja tragove po licuitelu...Jesiliizovihkrajeva?–Kažem vam da sam zdrav,aliMlečanima to ne ide uračun...

Ovde samzato da bihse poredvas ija razboleo...SAMOjedanodgubavaca je govorio.Drugije sve vreme ćutao,

dok sumuočisijale kao ugroznici.Smejao se histerično,a onda po-vika izbezumljeno:

–Zdrav,zdrav...zdrav!...Ha –ha!ha!Mrzimzdrave ljude,mrzimih!...Neka svibudukao imi...Zašto da itine budeškao ja...Evo ti!


24

SKOČIVŠIkao hijena,patrljcima odprstijuhteo je da uhvatiNi-ka kojije uposlednjemčasuuspeo da odskočiustranu.

–Jesilipoludeo?–povika drugigubavac,bacivšise na njega.–Kako možešželetinesrećučovekukojitinije ništa učinio?!–Neka se zarazi...Mrzim one kojisuzdravi!Ionmora postati

gubavac...Izgrepšćuga...Pustime!...–Ne,nećešto učiniti!ONOšto se tada desilo,bilo je više nego strašno.Dva gubavca

upustila suse uborbuna životismrt,davećise izranjavljenim ru-kama ikidajućijedandrugome ostatke odeće koja je pokrivala telaujošgoremstanju.

STRAŠNAborba trajala je čitavihpetnaestminuta,a dva zapenu-šena bolesnika jošsuse valjala po podu,unosećiusvakiudarac po-slednjidelićsnage.

NAJZADse jedanodnjihpodiže,pošto je drugiostao nepomičanna podu.Niko nije znao ko je odnjihna njegovojstrani,jersuobo-jica izgledalipodjednako.

–Jedva!–izustigubavac s mukom.Njegove sumuke prekraćene,a koliko će moje trajati,videćemo.Tisimladitek treba da živiš,avećsute uhvatiliiosudili.Ne približujmise iništa ne dodirujru-kama,čuvajse dok možeš,a ko zna neće lise situacija izmeniti...

–Mora!–reče Niko odlučno.–Ja imamtoliko zadataka uživotu,isudbina prema menine sme

bitišlepa isvirepa...Ne znamkako da tizahvalimza ovo što siuči-nio za mene!

–Menije najveća zahvalnostosećanje da samučinio dobro delo.Setime se ponekad,to je sve što odtebe tražim...

NIKOse duboko zamisli,a čelo muse nabora.Dugo je stajao ćut-ke,a onda iznenada poče vikatiizsvegglasa,kao da ga živogderu.Njegovdobrisapatnik ga je začuđeno gledao,ne razumevajućištase događa.

NEprođe ninekoliko trenutaka,a predvratima se začuše koraciizveka ključeva.

–Vatra,vatra,sve će izgoreti!–vikao je Niko koliko ga je grlonosilo.

KLJUČEVIzakloparaše ubravi,a Niko stade predteška vrata,spremanza skok.Utrenutkukada suse vrata otvorila,onskočina


25

tamničara iuhvatiga za gušupa ga uvuče unutra.Iznenađenita-mničarnije uspeo da izustinijednureč,a nisam Niko nije davaoglasa odsebe.Ćutke je stezao tamničara kojije,iskolačivšioči,joškratko vreme pokušavao da se odupre,a onda se naglo opustio –što je značilo da je onesvešćenilimrtav.

NIKOnije oklevao ničasa.Za trenoka je svukao svojuodjećuiobukao tamničarevo odelo,a njegovo nepomično telo položio je napod.

–Druže iprijatelju,ja odlazim,pokušaćuda dospem na slo-bodu...Sada te ne mogupovesti,alićudoćida te oslobodim.Recimikako se zoveš!KontAnte Gadari.Ah,bože moj!...jeknuNiko ipotrča prema gubavcu.

Ne,ne dotičime se!uzviknuovajiizmaknuse ustranu.Alitisimoj...–Beži,poslednjije čas...Primetiće da nema tamničara...Brže,

odlazi!NIKOje neodlučno stajao na vratima.Dve suze muse pojaviše u

uglovima očijuiskotrljaše nizobraze.Zbogom,zbogom...Setime se!Ja ćute osloboditi!Imammnogo

zadataka,alitebe ćuosvetiti,tako miživota.Zbogom!BOLESNIKje začuđeno gledao unjega,ne shvatajućikakva se to

tajna nagoveštava prednjegovimzamagljenimočima.JOŠjedanpogledijošjedanpozdrav,pa Niko istrča izćelije,za-

tvorije ipotrča hodnikom.Iako je bio obučenutamničarevo odelo,nije bio siguranda će

nesmetano izaćiizzgrade inkvizicije.Nije znao nikojiputvodiuslobodu,alimorao je da se snađe!

POTRČAO je prema malim zavojitim stepenicama koje museukazaše ikrenuo naniže.Posle nekoliko trenutaka,našao se uhod-nikupreddvoranomukojojsuzasedaliinkvizitori.Nedaleko odse-be,ugledao je crnogstražara kojije stajao predvratima dvorane.

SAMOza trenutak je Niko zastao,a onda se odlučio na vratolo-miju.Svukao je obućuipočeo da se privlačicrncukojimuje biookrenutleđima.\adje došao na tričetirikoraka iza njega,spremiose za skok.Ono što je nameravao,pošlo muje za rukom:skočio jecrncuna leđa,dohvatio ga za gušuivećidućegtrenutka dva tela suse valjala po podu...


26

NEKOLIKOudaraca pesnicompo slepoočnicama icrnac se prese-lio ucarstvo snova...

NIKOje znao da mora brzo da dela,jerje svakisekundbio drago-cen.Tamanse pridigao sa poda,kadzačunečijiglas iznadsvojihleđa:Šta se događa?!

NIKOse okrenuo iugledao glavom velikoginkvizitora ucrnomplaštu,sa svilenommaskomna licu.Udarcempesnice oborio je in-kvizitora iubacio ga natrag,uvelikuinkvizitorskusalu.Na sreću,usalinije bilo nikoga.Dva druga inkvizitora otišla suranije.

NIKOje bio načisto sa timšta ga čeka ako se za njegovo bekstvodozna pre nego što izađe izpalate inkvizicije.Osvrnuo se levo idesno,a onda preko njegovihusana pređe osmeh.

SKINUOje sa inkvizitora svileniplaštiogrnuo se njime,a ondamuje skinuo imaskusa lica islavio je sebi.To je učinio tako brzoda nije imao vremena nida pogleda uinkvizitorovo lice.

ZATIM je stavio kapuna glavuidostojanstveno izašao uhodnik,a uprolazuje odonesvešćenogcrnca uzeo nožisakrio ga podpele-rinu.

NIKOse dostojanstveno spuštao nizstepenice.Jedansluga ga su-srete iduboko muse pokloni.

–Vaša kola čekaju.SLUGApođe isprednjega.Sa klupe ustade desetžbira ina rasto-

janjuodnekoliko koraka pođoše za inkvizitorom.–Ostanite –narediNiko.–Noćas mipratnja nije potrebna.ZBIRIse pokloniše ipovukoše.Niko se približivratima koja muotvoriše dvojica slugu.BILOje dovoljno da potrčinekoliko koraka ida se nađe na slobo-

dikojuje toliko priželjkivao.Ali,na vreme se uzdržao.Mirno je po-šao nizstepenice iseo ukočije koje suga čekale.

–Udvorac,ilikući?–upita ga kočijaš.–Kući–odgovoriNiko ne znajućišta da kaže.KOLApođoše lagano.Niko se okrete prema inkvizitorskojpalati,

a onda,osmehnuvšise,pogleda usvoje noge na kojima subile samočarape,jerje cipele ostavio upalati.

NISUodmaklinitrista metara kadodjeknuzvono upalatiinkvi-zicije.Bio je to znak da se nešto krupno desilo.


27

NIKOnije dio čovek kojise dugo premišlja kada treba nešto daučini.Iskočio je izkola inestao umraku.Galama je bila sve jača.UznemireniDubrovčaniotvaralisuprozore da vide šta se to dešava,alise niko nije usuđivao da upalisvetiljku.

SAČEKAOje da porednjega prođugoniocia onda je mirno kre-nuo ugrad.Dok otkrijuda nisamukočijama,bićutamo gde me naj-manje očekuju,mislio je on.Udvorcukonta Stanara!

UGRADUje tek sada nastala uzbuna.Odduždevićeve palate ču-la se dreka,koja se podigla zbogbekstva Nika Bartula iubistvacrnca Arka.

TRIputa je morao da se sklanja ukapije da bipropustio gomilenaoružanihžbira kojisuga progonili.

Kadje stigao do dvorca,ušao je uvrt.UZBUNAudvorcujošse nije bila stišala.Duždevićje naredio da

se glasnicine puštajuunutra.SPOREDNIMstepenicama Niko se popeo na spratgde se nalazila

sala prepuna gostiju.Zaogrnutcrnimogrtačemisa maskomna licu,Niko se uputio hodnikommirno prošavšiporeddvojicetrojice slugu.

DOŠAVŠIdo vrata koja suvodila usalu,onse zaustavida osmo-trigoste.Ono što je video,zapanjilo ga je.

UGLEDAOje svojuljubljenuLeticijuunaručjumarkiza Sforce,sakojim je igrala,iako je bila bleda ulicu,činilo se da je potpunosrećna.To ga je zbunilo iuprvimahnije znao šta da radi.Uputio senatragkrozhodnik,a onda,kadse tome najmanje nadao,našao selicemulice sa duždevićem,kojiga zaustavijednimpokretomruke.

–Kakva je to graja na ulicama?Zarje ceo Dubrovnik poludeo,amene ne izveštavate nio čemu?Šta samja uovojzemlji?!Prokletešpijunčine!

DUŽDEVIĆje većodavno bio ljutšto ga inkvizitorine izveštavajuo onome šta rade,a piće muje dalo potrebnuhrabrostda to glasnokaže…

–Ako ste inkvizitori,nemate prava da me špijunirate.Atisiilišpijun,ilisinjihovpoverenik,jertakvutrakuna ogrtačuima samoinkvizitor.

TEKtada je Niko Bartulo primetio da na ogrtačuima crnutrakukoja se na crnomogrtačujedva primećivala.Pre nego što je mogaoda kaže ma ijednureč,obesniduždevićdočepa obrazinusa Niko-


28

voglica isvuče je...Izusta muse ote krik kojise razleže celimdvor-cem:–Rob...Lopov!Držite ga!NIKOBartulo,međutim,nije čekaoda ga žbiriopkole.Udarcem pesnice oborio je duždevića,hitro sesagnuo iizvukao njegovmačipotrčao hodnikom.

UDVORCUnasta uzbuna,a plemićiisukaše mačeve ijurnuše upotera.Tamanje stigao do stepenica kadna njega,navaličitava go-mila sluguižbira.Onmačemoboridvojicuionda potrča nazad.

–Ne daj...Pazi...Ubite ga!–začuse sa svihstrana.–Živoga...Živse mora uhvatiti–histerično je vikala Đovana.BARTULOje odbijao udarce.Ujednom trenutkuse prisloniuz

jedna vrata koja popustiše ionse nađe usredsvečane sale,prepunesveta,kojiužasnuto ustuknu.Šestorica plemića,predvođeniAman-domSforcom,svomsilinomnavališe na Nika.

–Živeo slobodniDubrovnik!–viknuNiko ioboriprvognapadača–Mesta,gospodo...Dok me ubijete,iskupićuse!

VEŠTINAkojomje Niko izbegavao izadavao udarce bila je zapa-njujuća,a retko kojičovek bise mogao pohvalitida je video sličnogborca.

LETICIJAje stajala uza zida ulicujojnije bilo nikapikrvi.Grozni-čavim pogledom je pratila nejednakuborbuukojojje Niko moraopodleći.

ČETIRInapadača suse valjala ukrvikada se dogodinešto neoč-ekivano.Dvoranomiznenada poče da strujihladanvazduhisveće usalipočeše da se gase jedna za drugom.Čak iborcizastadoše zbu-njeniineodlučni.Jedanstrašankrik prolomitišinu,a neka žena sestropošta na zemlju.

–Bela utvara...KAOda je izašla izzida,pojavise udvoraniprilika ubelojkapu-

ljačiiubelom ogrtaču,kojise spuštao do zemlje ivukao po podu.Na grudima jojse videla velika crvena mrlja.

SVIsuzastalikao ukopania plašljivijise stadoše krstitidok jeNiko Bartulo gledao kuda ikako da umakne.

BELAutvara pođe prema duždevićuLuiđijuiispružirukupremanjemu.Ruka jojje bila sva ukrvi,a urucinož,vrhom okrenutze-mlji.Ona nožemudariusopstvene grudi.

SVIsuusalizanemeliodužasa.Bela utvara priđe NikuBartuli,kojije stajao visoko uzdignute glave isa podignutim mačem,spre-


29

manna borbudo zadnjegdaha.Ona uhvatiza vrhmača ipođe na-pred,a onza njom.Tajna vrata se zatvoriše za njima ionise nađošeupotpunojpomrčini...

–Ko siti,dobra ženo?–upita Niko.BELEutvare više nije bilo.OČIsumuse brzo navikle na mrak.Nalazio se uuzanomhodni-

ku.Posle dvadesetak koračaja našao se predzavojitimstepenicama,kojima poče da se spušta do zasvođenoghodnika punogvlage.Ubr-zo je ugledao svetlostimore koje se presijavalo na mesečini.Skinuoje ogrtačisakrio ga ispodgomile kamenja,a zatim je pošao poredobale.

POSLEnekoliko minuta zastao je da bise sakrio iza jedne stene,jerje ugledao gomiluljudikojisutrčaliinešto vikali.Jedanga jeprimetio ipovikao na italijanskom:

–Porka madona,evo ga...PREnego što je mogao ma šta da učini,okružilo ga je petoro lju-

didivljegizgleda,opaljenihodsunca,grubihlica.–Sta hoćete odmene –zapita Niko.–To nije on–reče jedan.–Svejedno...Ne možemo nastavitibezjednogvesla...Povedite

ga!–Ja sampoštenribarinemate pravo da me dirate.Pustite me da

idemsvojimputem.–Povedite ga!–naredigolijatrazrokihočiju.ČETIRIčoveka dočepaše Nika za mišice ipovukoše ga za sobom.

Uzaludse otimao iopirao.–Kuda me vodite?...Pustite me,barda izvestim ukućane da

znajuda samotišao.–Kuš...mnogo sibrbljiv,a kada budešprikovan,videćeškako čo-

vek može da omekša.Danas namje pobegao jedanrob.Ne možemobezjednogveslača,a odmahmoramo da nastavimo put.

NIKOtek tada poče da shvata šta će se sa njime dogoditi.UBRZOsustiglido galije sa tridesetvesala,na kojojje bilo dva-

desetdevetrobova,prikovanihza klupe.Nika sudovelido jedneklupe ikovačmuje odmahstavio na noge teške bukagije.Uzaludjeprotestovao,a jedino što je postigao bila sudva udarca korbačem.


30

VESLAČIse nisuinteresovaliza novogsapatnika jersuse ovakvescene ponavljale skoro svakodnevno.

–Krećemo!–naredikomandant.–Vesla spremaj...Životinje,dosta spavanja!ROBOVImrzovoljno prihvatiše vesla izaveslaše.Galija krenu.–Moramo što pre da odmaknemo odavde.Kadisplovimo na pu-

činuneka ga traže.Dobilismo dobrogivrlo izdržljivogveslača –go-vorio je kapetan.

–Samo da ne bude gužve.–Toga ne moramo da se bojimo.Neće onvidetislobodua ikad

je vide,neće višmoćida govori.

*********

Ceo Dubrovnik je bio unekombunilujerse samo šaputalo o NikuBartulu,o njegovombekstvuio događajuudvorcuStanaro.

UPALATIinkvizije vršena susaslušavanja iispitivanja jerimnijeišlo uračunšto se praviNiko Bartulo našao na slobodi.NiOsvetni-ka nisumoglida uhvate.

SINjORINAĐovana bila je besna jerje izgubila Nika.AiverniArko,njena desna ruka uprljavimposlovima,bio je mrtav.

DOKje duždevićLuiđinervozno šetao po sobi,'naduvenodne-spavanja,njegova sestra je ušla usobuizastala prednjim.

–Luiđi,vidišlišta se zbiva?Onajribarnamje priredio mnoge ne-prijatnosti.Činimise da namse ceo gradsmeje.

–Šta me se tiče on!Za mene je najvažnija Leticija.Ona mora bitimoja!

–To je barlako.Naredićuda je doveduovamo.–Amárkiz?–Amando Sforca radiono što ja hoću.Naredineka tise spremi

zelena soba iza dva sata Leticija će bititamo.Sta će dalje biti–toje tvoja stvar.

–Samo oprezno.Ne bihhteo da se ta stvarrazglasina velikazvona!

ĐOVANAse satanskiosmehnuižurno izađe.


31

–Kolino iRinaldo neka se spreme da pođusa mnom–reče soba-rici.

KAD je ostala sama,Đovana začas zbacisvojuodećuiobučemušku.Kosuje zavila oko glave istrpala je podkapu.Zadovoljnopogleda uogledalo ilupirukom po maču,a onda dohvatiogrtačiprebaciga preko pleća.

PREDvratima suje sačekala dva čoveka grubihlica.Po odecisevidelo da suVenecijanci.

–Za mnom,sporednimizlazom!POSLEnikoliko minuta bilisupredkućom Iva Stanara.Đovana

je naredila pratiocima da je pričekaju,a ona je pohitala upalatu.JEDANsluga je odvede do Iva Stanara,kojiuĐovani,ovako preo-

bučenoj,nije propoznao duždevićevusestru.–Šalje me mojgospodar–reče Đovana –plemenitimárkiz

Amando Sforca iželivamsvakusrećuidugživot.Nosimporukuzabudućugospođumarkizuimolimvas da me odvedete k njoj.

KONTse zahvalina pozdravuiodvede Đovanuusobusvoje unu-ke,koja je ovogjutra bila veoma raspoložena,jerje znala da je njenNiko slobodan.

–Leticija,evo tiporuke odplemenitogmarkiza Sforce!STARACse povuče,a Đovana ostade sa Leticijom koja je tek

sada shvatila grubustvarnostisinoćnuveridbu.–Konteso,jesmo lisami–zapita Đovana šapatom.–To što imate da mikažete možete rećibezoklevanja.Sta želi

mojverenik?–Nisamodnjega došao.–Nego?–OdNike.LETICIJAse jedva uzdrža da ne cikne odradosti.Ona priletiĐo-

vaniiuhvatije za ruku.–Gde je?Da lije živ?...Sta muse desilo?–Plemenita konteso –nastaviprepredena Đovana –Niko Bartu-

lo se nalaziupotpunojsigurnostiisada mune pretinikakva opas-nost.Onte pozdravlja iporučuje tida odmahpođešsa mnom,jersebojiza tebe iželida te sklonina sigurno mesto.

–Za njime ćupoćiina krajsveta...Odmahćuse spremiti...


32

–Ništa ne treba da nosiš.Uzmisamo ogrtačiobavestidedukudaideš,jerće bitiuplašenzbogiznenadnognestanka.Tako mije Nikorekao...Ako mune možešreći,a timunapiši.

–Napisaću...to će bitinajbolje.LETICIJAje ogrnula ogrtač,sela za sto inapisala:

Dragideko,

Ne moguda odolimsrcua da se ne odazovempozivučoveka ko-ga volim.Niko Bartulo me zove,a ja tijošjednomponavljamda onnije lopov.Idemza njim,ako treba ina krajsveta,a tebe molimdamioprostišza bol kojitinanosim.Nemojme tražiti,jerse nikadanećuvratiti.

Tvoja nesrećna Leticija"

OSTAVILAje pismo na stolu,iobratila se Đovani:–Vodime,glasniče!Javite dedida odlazim ušetnju,–rekla je

posluzi.–Verenik me zove da mipokaže gondolukoja je specijalnoza mene poručena izVenecije.

Žurnimkoracima siđoše na ulicu.–Šta radiNiko?Da lije ozdravio?–Namazao je telo sokomodkorena neke trave pa muje to izvu-

klo vatru.Oseća se sasvim dobro.Jedva čeka da te vidi.Desiće sekrupnidogađaji–reče Đovana –Dubrovčanise spremajuda zbaceropstvo a Niko je međuzaverenicima.

KONTESAje sijala odzadovoljstva,onako kao što to može veselažena,koja voliižurida vidiljubljenogčoveka,za koga je verovalada je izgubljen.Nije primetila kada je njenpratilac izvadio jednubo-čicuinešto sipao na maramicu.Đovana jojpritisnumaramicuna li-ce a ona osetinekakavčudanmiris iobamrlostućelomtelu.Htelaje da vikne ilida se brani,alije snaga napusti.Posle nekoliko sekun-diležala je nepomično,a na Đovaninim usnama je zaigrao trijum-falniosmeh.

–Otrova bihtinajradije dala!


33

Zarda mijedno ovakvo stvorenje preotme jedinogčoveka kogasamzavolela!...Kadsazna daje ljubavnica moga brata,onće je pre-zretiiodbaciti...Aon...će bitimoj,samo mojiničijiviše!

ĐOVANAje svojuželjusprovela udelo.Vrlo vešto je prevarila iizvela Leticijuizpalate njenogdede,a što je najvažnije –ostavila jepismo sa napomenomkuda ide.

–Rinaldo,–narediĐovana pratiocu–unesiovudevojkuumojeodaje.Da linas je kogođpratio?

–Na to samdobro pazio.Niko nije išao za nama.–Vrlo dobro.RINALDOje uneo LeticijuuĐovaninusobua ona je pohitala da

se presvuče.–Ponesije za mnom.PRIŠLA je ormanu pored ogledala ipovukla jednu polugu.

Ormánse pomerio ionisuse našliuraskošno nameštenojsobisanameštajemuzelenomduborezu.

–Položije na krevet–reče Đovana Rinaldu–Aonda,možešići.RINALDOnije progovorio nireči.Znao je da gospodarica ne voli

brbljive ljude.Položio je Leticijuna divanipohitao da se što pre iz-gubi.

ĐOVANApriđe vratima udnusobe iotvoriih.DuždevićLuiđise-deo je na stolici,glave zagnjurene udlanove,tupo gledajućiujednutačkuispredsebe.Trže se,kadzačuda je neko ušao,iskočikaooparen.

–...Uplašila sime!–reče on–Mislio samda sivećotišla...Obe-ćala sida ćešmidovestiLeticiju...

–Idovela samje.–Gde je?–Usobi.Unesvestije,alikada se probudibiće samo tvoja...Do-

bro je imatisestrukakva samja.Hoćešlida je vidiš?

*********

UPALATIInkvizicije bilo je prilično živo.Zbirisuprepričavalije-dandrugomdetalje bekstva Nika Bartula.Jošse nikadnije dogodilo


34

da neko pobegne iztamnica inkvizicije.Očekivao se skupsvihdva-naestinkvizitora.

JEDANpo jedan,inkvizitorisudolaziliiulaziliuvelikusobu.Svisubiliudugim crnim ogrtačima,a maske suskrivale njihova lica.Ne samo što niko ugradunije znao ko suinkvizitori,nego se nionimeđusobomnisupoznavali.

INKVIZITORIsuseliza dugačak sto,prekrivencrnimčaršavom.–Neverovatna stvar–rekao je jedan–da bašonpobegne!Pro-

sto čovek ne može da veruje da je to uopšte moguće.Ne znam štaće Časno veće odlučiti,alimoramo učinitisve da se ponovo uhvati.

–Najstrašnije je,što supobegla obojica.–Sadza ovogdrugogmanjeviše.–Njega je oslobodio Osvetnik,kojije ubio jednogžbira icrnca si-

njore Đovane.TajOsvetnik kao da je samđavo.Jednogdana počećeda ubija inas.

–Sreća što ne zna ko smo.–Hm,to ništa ne znači...,USKOROsusviinkvizitori,njihdvanaestorica,bilina broju.VELIKIinkvizitordohvatizvono izazvoni,što je bio znak da poči-

nje zasedanje.–Braćo,viznate kakavnas je važandogađajsakupio.Prošle noći

zbilo se ono što namse jošnikada nije desilo.Iznaše tamnice uma-kao je jedanosuđenik.Viznate ko je.Da supobeglisvisužnjiosimnjega ne bibilo toliko nesreće kao sada.Osudilismo ga na galiju,alina predlogjednogodvas kaznusmo izmenili,jerje postojalamogućnostda ga oslobode njegoviprijatelji.Na predlogtrećegbra-ta,mismo ga baciliućelijusa gubavcima gde je trebalo da se zara-zistrašnom bolešću.Time bismo ga se oslobodilizauvek,a ipak bibio uživotudok nam je potreban.Međutim,onnam je sada uma-kao isva nastojanja da ga pronađemo ostala subezuspešna.Ali,mimoramo da imamo togčoveka.

VRATAse širomotvoriše ipojavise zadihanivođa žbira.–Ovde je,našje –povika kao izludeo –Niko Bartulo je uhvaćen!–Ggeje...Gde je?...–Ovde!–Uvediga!


35

ŽBIRIuvukoše Nika Bartula,kaljavogiiscepanog,uvezanogko-nopcima ikaišima odglave do pete.Nesrećnik je izgledao zaistastrašno,a videlo se da ga žbirinisunimalo štedeli.

–Gde ste ga našli?–Na obali...Sakrio se ujednunapuštenukućuimuke smo imali

sa njim.Stalno ponavlja da ima nešto da namsaopšti.–Imam...Imam!–povika Niko.–Dobro –reče velikiinvkizitor,mahnuvširukom.ŽBIRIse povukoše,a Niko Bartulo osta stojećiizmeđudva crnca,

kojisuuvek biliusali.–Niko Bartulo,dolijao si...Dobro sinas oznojio juče...–Gospodo...viste uzabludi...Ja...nisamNiko Bartulo...Ja sam...INKVIZITORIposkakaše kao opareni,jersuse ovome najmanje

nadali.–NisiBartulo?!–Ja samnjegovdvojnik.–Bio sijuče ovde?–Da,itusam sa Nikom promenio odelo,a onda sume odveliu

duždevupalatu.–Hm!Tisionajdrugi?–Da.–Zašto sipobegao?–Morao sam.Oslobodio me je Osvetnik.Nisamsmeo da se poja-

vimna ulici.Nastala je potera a ja samizvike žbira saznao da je po-begao iNiko.Uhvatilisume idoveli,mada sam isam jedva čekaoda dođemovamo.Molimvas da me uhapsite.

–Zašto?–Na ulicune smem!Bartulo će me ubiti.Ako ne on,onda će si-

gurno Osvetnik.Zatvorite me unajmračnijućeliju.Tamo ćubitisi-guran.

DVOJNIKNika Bartula tresao se kao prut,ne znajućikoga da seviše plaši:Nike,inkvizitora iliOsvetnika.

INKVIZITORIsubiliunedoumicišta da rade.Dugo suvećali.NajzadVelikiinkvizitorupita lažnogNika:

–Kažešda te je oslobodio Osvetnik?–Da!–Onda simusigurno video lice,pa treba ida ga poznaješ.


36

–Video samga,aliga ne poznajem.To je grdosija odčoveka sacrnombradom.Ne sećamse da samga ikada ranije video.Alikadabihga negde sreo,sigurno bihga prepoznao.Njegove očinikadne-ćuzaboraviti,kao nilakoćusa kojomje savladao mogčuvara!

ISPRIČAOimje sve šta se desilo.Inkvizitorisunarediličuvarimada ga stave uzasebnućelijuida ga dobro čuvaju.

–Braćo,za sada ne možemo ništa da preduzmemo –reče Velikiinkvizitor.–Predlažemda se jošdanas obznanipo graduda je NikoBartulo pomilovanida muse oprašta kazna.Time ćemo stećinaklo-nostgrađana,a možda će se iNiko prevaritida se pojavi,a kadanampadne šaka,nikada se više neće iščupati.

ZATIMsuse razišli.

*********

ČAMACsa četvoricomveslača grabio je prema ostrvcetuubliziniDubrovnika,na kome se nalazio napuštenisvetionik.U njemujeinače stanovao ribar,kojije čuvao svetionik ikojije za vreme veli-kihbura palio vatruda opomene brodove da suublizinipodvodnestene.

DAje neko bolje zagledao trojicuveslača lako biunjima prepo-znao inkvizitore.

ČAMACje pristao uzsvetionik ionisupočelida se penjukame-nimstepenicama.Ususretimiziđe čovek uritama,zarastao ukosuibradu,iponizno ihpozdravi.

–Kako se osećašna ovojdužnosti?–Bolje nego utamnici,gospodarimoji.Nikada nećuzaboraviti

ono što ste učiniliza mene.Ubio samdruga da bihga opljačkao,avimiumesto galije podariste slobodu.

–Obavezao sise da nas verno služiš.Da lije zatočenik ućeliji?–Neprestano bdimnadnjim.Mojprethodnik je iščezao zauvek,ja sam se za to postarao,

prema vašemnaređenju.–Kovaču,za nama!


37

KOVAČje bio četvrtiveslačučamcu.Čestitimajstornije znaošta ga čeka ujazbini...

POSLEnekoliko minuta bilisuuunutrašnjostisvetionika.Čuvarje otvorio jedna teška vrata koja suvodila umalu,kamenuprostori-ju.

–Opetste došli,krvopije?–začuse izmraka glas propraćenzve-ketomlanaca.

ČUVARunese buktinju.Čovek pedesetihgodina,dostojanstve-nogdržanja,bio je okovanuteške lance,ikarikama pričvršćenzazid.

–Zarovako vašduždpostupa sa zarobljenimneprijateljem?–Dasamja njega zarobio,bio bihmnogo milostiviji.Pogubite me,bardase više ne mučim.

–Ne,kneže,tićešživeti,aliuvečitommraku–reče jedanodin-kvizitora.–Nama ne ide uračunda tiumreš,jerdubrovačkiknezuvek predstavlja izvesnuvrednost.Naše pravo je da sa tobomradi-mo što namje volja.Kovaču,na posao!

KOVAČje kleknuo porednjega iprošaptao jedva čujno:–Oprosti,moramda postupimpo naredbiovihljudi.Izkorpe je izvadio teškugvozdenumasku,napravljenupo una-

preddobijenom nacrtu.Ustvari,bio je to oklopkojise natiče naglavu,sa svega triotvora:jedanza usta,tamantolikida osuđenikmože da prima hranuidve male rupice za oči.

–Bićete kažnjenikad-tad–reče osuđenik.–Objaviliste da sampoginuo,a umesto mene sahraniliste drugogčoveka.Alimojsinćevamse osvetiti.

UMESTOodgovora začuo sesmehtrojice inkvizitora.–Tvojsinje većunašimrukama.–Lažete...Gadnipsi...Lažete?...Viine znate ko je mojsin!–Znamo.Znamo da nema pravo da nositvoje ime,nititvojutitu-

lu...Inkvizitorisusvemoćni.Sve znamo što želimo da saznamo.Us-koro ćemo injega dovestiovamo,da tipravidruštvo...Ha,ha...ha.Otac isinuistojćeliji.Barćešimatis kimda razgovaraš.

–Nešto se kiselo smejete –primetizatočenik kome je kovačsta-vio maskuna glavu.

–Jesiligotov?


38

–Jošsamo malo ionda ovajoklopneće moćida skine niko semmene,jerja jediniznam kako je pričvršćen.To sam uradio takovešto da se ine primećuje.

–Dobro siuradio.–Gotovo –reče kovač.–Zakleo sam se da ćućutatiija ćureč

održati.–Zbogom,kneže –reče jedanodinkvizitora –pozdravićutvoga

sina jerćuga danas obićiućeliji.Onje bezopasan,jerje ućelijisagubavcima.Do sada je sigurno isamprimio tustrašnubolest...Ha,ha,ha...Kako tise ovo sviđa?

KRIKužasa se začuispodgvozdenogoklopa,inkvizitoriizađošenapolje,a teška vrata se zatvoriše za njima.

DOKje čuvarzaključavao vrata jedaninkvizitormuse približiišapnu:

–Postupipo naređenju!–Ne brini,presvetli!POČELIsuda se penjuuzstepenice.Isprednjihje išao kovač,

bledkao krpa.Kadsuizišlina maliplato,čuvarpriđe kovačus leđa,a dugačak stiletzasija muuruci.Stiletse svom silom zabode ne-srećnomkovačuusrce.Onužasno kriknuipade ničice.

Zveri...ubice...To sumubile poslednje rečidok muse telo trzalo usamrtnom

ropcu.Inkvizitorisumirno ibezuzbuđenja posmatralistrašnipri-zor.

–Samo mrtva usta ne govore –reče jedanodinkvizitora.–Haj-demo.

Čuvarpodiže uže za čijije krajbilo vezano zarđalo sidro.–Sve sam pripremio kao što ste mizapovedili.Nikada se neće

saznatišta se zbilo sa ovimčovekom.VEZAOje mrtvacukonopac preko grudi,uzeo ga na ruke iponeo

prema vodi.–Da lije ovde duboko?–Vrlo duboko –odgovoričuvar.TELOjadnogkovača pade umore isidro ga odmahpovuče ka

dnu.


39

–Tako –reče inkvizitor.–Radikao što tije naređeno.Hranućešredovno dobijati.Svojim životom nam odgovarašza zatočenika...Inače...

Čuvaruzdrhta,znajućikakvimse metodama služiinkvizicija.Inkvizitorisedoše učamac izaveslaše prema obali.

(krajI-ognastavka)

Black e-booksBlack e-booksBlack e-books

76796881 Brendon Vid Dubrovacki Gusar

Documents

Transcript of 76796881 Brendon Vid Dubrovacki Gusar