73226239-Robert-Merton-O-Teorijskoj-Sociologiji.pdf

Naslov originala: Robert K. Merton

On Theoretical Sociology

UrednikIlija M arie

ROBERT K. MERTON

O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI

Prevod Tomislav Longinovi

Predgovor Ivan Kuvai

nAATOlpB E O G R A D

1998.

Ivan Kuvai

O MERTONOVU OBRASCU FUNKCIONALNE ANALIZE U SOCIOLOGIJI

O MERTONOVU OBRASCU FUNKCIONALNEANALIZE U SOCIOLOGIJI

Uz Talcotta Parsonsa, koji je nedavno preminuo, glavni predstavnik funkcionalistike orijentacije u suvremenoj sociologiji jest Robert King Merton. Merton je Parsonsov uenik, no prilino je rano izaao ispod okrilja svog uitelja i poeo razvijati vlastito shvaanje sociologije, tako da je danas uobiajeno govoriti o Par- sonsovu i Mertonovu funkcionalizmu.

Pretpostavljajui usklaenost ljudskih tenji s postojeim drutvenim normama, Parsons je pokuao izvesti strukturu socijalnog sistema iz okvira referencije aktera djelovanja. Meutim, ako se malo promisli, postaje jasno da je polazna pozicija, koja izjednauje linost s njenim parcijalnim ulogama, u direktnoj suprotnosti s pretpostavkom da je ovjek osnovni faktor u sistemu drutvene akcije. Kad bi ljudi komunicirali iskljuivo kao nosioci funkcija i uloga, onda i ne bi bili ljudi, nego dijelovi kompleksnog sistema. To Parsons uvia pa kae da ljudska priroda tei devijacijama i zbog toga on najveu panju posveuje problemima socijalizacije i socijalne kontrole.

M erton istom pitanju pristupa drukije. U raspravi Socijalna struktura i anomija1, on izlae jasan i jednostavan teorijski okvir za istraivanje devijantnog ponaanja, koji je posluio kao osnova za brojne empirijske radove ne samo u Sjedinjenim Amerikim Dravama, nego i u mnogim drugim sredinama. Devijantno ponaanje je simptom provalije izmeu kulturom nam etnutih aspiracija i drutveno strukturiranih mogunosti za realizaciju tih aspiracija. To je osnovna teza i polazite Mertonove rasprave, koju on tako

1 U knjizi SocialTheory and Social Stivcture, Glencoe, 1974.

s Robert K. Merlon

razvija, obrazlae i peracionalizira da je oigledno kako mu nisu bitni ideoloki aspekti nego stvaranje idejnog nacrta za svestrano prouavanje naznaene drutvene pojave primjenom strukturalno-funkcionalne analize.

Glavni razlog zbog kojega M ertona nije zanimalo stvaranje sveobuhvatne socioloke teorije jest njegovo uvjerenje da takva teorija nije prikladna za osnovu konkretnih sociolokih istraivanja. U skladu s tim, on "lansira" i razvija ideju o "teoriji srednjeg obima", koja je postala vodi u mnogim empirijskim istraivanjima. Ona je- kako kae Merton - posrednik izmeu opih teorija drutvenog sistema i detaljnih deskripcija koje nisu nimalo uopene. "Teorija srednjeg obima" obuhvaa uopavanja dovoljno bliska opaenim podacima da se mogu pretvoriti u pravila koja dozvoljavaju empirijsku provjeru. To su, na primjer, teorije referentnih grupa, drutvene pokretljivosti, sukoba uloga i formiranja drutvenih normi,o kojima govorimo na isti nain kao o teoriji cijena, bakterijskoj teoriji bolesti, ili kinetikoj teoriji gasova.2 U kom paracijama s prirodnim znanostima potreban je oprez zbog toga to - kako istie Merton - one, meu ostalim, imaju i veliku prednost ranijeg razvoja. Osim toga, u prirodnim znanostima su i teorije i deskriptivni sistemi rezultat nakupljanja znanja i iskustva mnogih znanstvenih radnika, a u drutvenim znanostima "sistemi esto izlaze potpuno oblikovani iz uma jednog oveka. "3 O njima se zatim diskutira, ako privlae panju, ali je "retka progresivno adaptivna modifikacija kao rezultat usmerenih napora velikog broja ljudi."4

Dakle, iako prihvaa funkcionalizam kao ope teorijsko polazite, M erton se preteno bavi razraivanjem funkcionalne analize kao m etode za prouavanje drutvenih pojava. On je tu metodu temeljito i detaljno razradio, to je ulo u nauni fond socioloke m etodologije pod nazivom "M ertonova paradigma" ili "Mertonov obrazac funkcionalne analize u sociologiji". Osim vrlo lucidnog suodnoenja teorije i empirijskog istraivanja u kojemu se naroito istie utjecaj istraivanja na pravac razvoja teorije, velika je M ertonova zasluga razrada distinkcije izmeu takozvanih manifestnih i latentnih funkcija u sociolokoj analizi. Ta distinkcija nije njegovo originalno otkrie; nalazimo je i u mnogih drugih teoreti-

2 O teorijskoj sociologiji, str. 44.

3 Ibidem, str. 52.

4 Ibidem, str. 52.

O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI 9

cara, a posebno u Freudovu pristupu tumaenju snova, no Merton ju je vrlo vjeto primijenio u sociolokim istraivanjima, pokazujui da se i na ovom podruju spoznaja temeljnih odnosa skriva "iza fasade dogaaja".

Sve je to dolo do izraaja u mnogim Mertonovim radovima, a najvie u onima koji su uvrteni u knjigu Socijalna teorija i socijalna struktura (Social Theory and Social Structure), objavljenu 1949. godine. U Americi je doivjela desetak izdanja, a prevedena je na mnoge svjetske jezike. Knjiga ima etiri dijela: prvi dio se odnosi na teoriju, u drugome se analiziraju socijalne i kulturne strukture, trei dio tretira probleme sociologije spoznaje i masovnih komunikacija, a u etvrtome se raspravlja o problemima sociologije znanosti. Kasnije je prvi dio proiren i objavljen u zasebnoj knjizi, koja je, evo, sada i u nas prevedena.

Razlikovanje objektivnih konzekvencija i subjektivnih motiva bitan je preduvjet korektno voene funkcionalne analize. To Merton jasno istie i dosljedno provodi. Dogaa se da subjektivne dispozicije koincidiraju s objektivnim konzekvencijama, no to nije obavezno. To su dvije razliite razine suodnoenja koje se mogu, ali ne moraju, poklapati. Ljudi se ene i zasnivaju porodicu zbog toga to se zaljubljuju ili zbog nekih drugih motiva, a porodica ima neke objektivne funkcije - odravanje vrste, odgoj mladog narataja i uvanje ustanovljenog poretka. Meutim, prouavanja pokazuju da se ljudi zaljubljuju u vrstim okvirima klase, prihoda i obrazovanja, odakle se moe zakljuiti da tek kad su stvoreni odreeni uvjeti, pojedinci sebi dozvoljavaju da se zaljube. To ipak ne znai da romantinu interpretaciju ljubavi valja proglasiti istom iluzijom, jer "kada promatra par koji promatra mjesec, sociolog nee negirali utjecaj te scene". Meutim, nee ispustili iz vida ni maineriju koja stoji iza te scene, u to nesumnjivo pripada "statusni indeks automobila u kojem se nalazi par koji promatra mjesec, zatim kanoni ukusa koji determiniraju odjeu promatraa, pa nain kako razgovaraju i mnoge druge stvari. "5

U funkcionalnoj analizi vano je pitanje koliko poznavanje strukturalnog konteksta omoguuje ispitivau da anticipira najvjerojatniju alternativu. To znai da je funkcionalna analiza usmjerena prvenstveno na prouavanje raspona izmeu subjektivnih motiva i strukturalnih uvjeta, pri emu su ti drugi mnogo vaniji, jer

5 Berger P., Invitation to Sociology, New York, 1963, str. 36.

10 Robert K. Merlon

omoguuju nauno uopavanje i predvianje. Takvo usmjerenje funkcionalne analize nalazimo u veine velikih predstavnika socioloke misli. Max W eber upozorava na ironian karakter ljudske akcije, u tom smislu da konzekvencije proizlaze iz objektivnih uzroka bez obzira na intencije pojedinca, pa su upravo zbog toga neintendirane i nepredvidive s gledita pojedinog uesnika. Ta vana metodoloka okolnost jo je jae naglaena u Marx ovoj analizi u Kapitalu, gdje se pokazuje kako pojedini zakoni djeluju neumoljivom logikom i kako pojedinci koji im se suprotstavljaju bivaju zbrisani. Kapitalist se respektira samo kao otjelovljenje kapitala, jer njegovo je ponaanje posljedica drutvenog mehanizma u kojemu je on samo jedan toak. "Dublje" uzroke promatranih pojava trai i Emil Durkheim, utemeljitelj najznaajnije francuske kole. Durkheimova je zasluga u tome to je pokazao da je drutvo svojevrsna zbilja koja se ne moe svesti na psiholoke komponente. U skladu s tim, on smatra da individualni motivi i znaenja nisu relevantni u objanjavanju mnogih drutvenih pojava; taj je stav osobito naglaen u njegovoj studiji o samoubojstvu, koja poiva na pretpostavci da pojedinci ive pod pritiskom unutarnje drutvene logike, da djeluju u skladu s tom logikom, iako toga uope nisu svjesni. Z adatak je znanosti o drutvu da otkriva tu unutarnju logiku, koja moe biti suprotna namjerama pojedinaca.

Svi navedeni primjeri pokazuju da funkcionalna analiza pretpostavlja strukturalnu osnovu koja je obino neprovidna i nejasna za u njoj smjetene individualne aktere. Nain razmatranja tog problema stvara osnovu iz koje izrasta linija razgranienja izmeu Parsonsove i Mertonove orijentacije u okviru amerikog funkcionalizma. Naime, Parsons je odatle poao pravcem koji ga je doveo do funkcionalizma kao teorijskog sistema obrane postojeeg poretka, a Merton je, imajui u vidu konkretna istraivanja akutnih problem a amerikog drutva, svoju panju usmjerio na samu strukturalno-funkcionalnu metodu.

Na razlikovanje objektivnih konzekvencija i subjektivnih motiva M erton logino nadovezuje distinkciju manifestnih i latentnih funkcija. Svrha te distinkcije jest razgranienje svjesne ili nesvjesne motivacije socijalnog ponaanja od njenih objektivnih konzekvencija. Manifestne funkcije se odnose na objektivne konzekvencije za odreene pojedince, grupe ili drutveni sistem, jer ih pomau u njihovu prilagoavanju, dok su latentne funkcije neintendirane i neshvaene konzekvencije istog reda. U odnosu prema zloincu.


kazna ima manifestnu funkciju, jer je usmjerena na njegovo uklapanje u sistem, a u odnosu prema drutvu kazna ima latentnu funkciju uvrivanja drutvene solidarnosti. Omladinske grupe i klubovi imaju manifestne funkcije (zabava, sport, uenje), no nita manje nisu znaajne njihove latentne funkcije koje su obino usmjerene na drutvenu integraciju na odreenoj osnovi. Distinkcija je metodoloki vana, jer omoguuje analizu i onih djelatnosti koje'su na prvi pogled sasvim iracionalne. Meu takve djelatnosti pripadaju ritualne ceremonije primitivnih plemena svrha kojih je da izazovu kiu. Ako se ograniimo na prouavanje manifestne funkcije takva obreda, rezultati e biti oskudni, dok nas analiza latentnih funkcija moe dovesti do interesantnih zakljuaka. Ako se pak okrenem o prema suvremenim politikim organizacijama, tada, pimjera radi, moemo pitati nema li striktna kontrola politike partije na svim sektorima manifestnu funkciju u uvanju kontinuiteta revolucije, dok je njena latentna funkcija stvaranje novih privilegiranih grupa koje blokiraju revolucionarni kontinuitet?

M erton istie da tek prijelazom na analizu latentnih funkcija ulazimo u zonu koja ima primarno teorijsku vanost. On to, meu ostalim, ilustrira i Veblenovom teorijom dokone klase, prema kojoj je manifestna funkcija kupovanja i troenja zadovoljavanje onih potreba kojima su robe namijenjene, dok se latentna funkcija potronje sastoji u tome "da se pokae novana snaga i tako stekne ugled". Nema sumnje da je lucidna analiza te druge funkcije najvie doprinijela tome da se Veblenova teorija ubraja meu trajna dostignua amerike sociologije.

Navedeni primjeri pokazuju da prouavanje latentnih funkcija vodi otkrivanju skrivenih svjesnih ili nesvjesnih namjera, koje m askira prikladna fasada. Drugim rijeima, to je demaskiranje stavova koji vre ideoloku funkciju time to ukorijenjene interese pojedinaca ili pojedinih grupa predstavljaju kao opu korist i napredak. Naravno, u potrazi za ilustracijom takvih postupaka nije nuno zalaziti u prolost, susreemo ih u svakodnevnom ivotu, gdje pojedinci i institucije neprekidno neto nude i prodaju, a reklama je utoliko bolja ukoliko se pribliava navedenom obrascu. Kad neka od takvih reklama preraste u stereotip, koji svjesno ili nesvjesno prihvaaju itave profesije i slojevi, tada se ve moe govoriti o ideolokim mistifikacijama. Tako bismo mogli imenovati uvjerenje mnogih lijenika, pa i itavih lijenikih udruenja, da je svaki pokuaj podrutvljenja njihovih usluga vrlo tetan, jer

12 Robert K. Merton

standard usluga nuno opada ako se ukine privatna lijenika praksa. Slinu "ideoloku mistifikaciju" predstavlja gledite ljudi u pogrebnim poduzeima da je jeftin pogreb odsustvo potovanja prema preminulom. Po istoj logici organizatori kviza na televiziji podvode svoju aktivnost pod rubriku "odgoj i obrazovanje", strip- tizeta se predstavlja kao umjetnica, a propagandist kao kom unikacijski ekspert. To su samo neki primjeri, a njihovo navoenje mae ii u nedogled. Svi sadre raspon izmeu latentnog i manifestnog i ukazuju na razliku izmeu onog to jest i onog to se samo predstavlja kao takvo.

Ako je tono da tek s otkrivanjem i analizom latentnih funkcija ulazimo u podruje pravog znanstvenog uvida, onda ima smisla fraza da sociologija "gleda iza fasade dogaaja". To znai da se ona ne zaustavlja na onome to je oficijelno, opeprihvaeno i vie manje nesumnjivo. Tek kada doemo u poloaj koji nam omoguuje da sagledamo bitne suprotnosti ivota u njihovim odnosima, realni su izgledi da emo izvriti znaajna otkria. No tu se opravdano postavlja pitanje u kojoj mjeri je funkcionalna analiza primjerena takvu zadatku. Ona je, naime, dio ope hipoteze o funkcionalnom jedinstvu ljudskog drutva i stoga u suprotnosti s idejom razvoja. M erton to uvia pa stoga, branei primjenu funkcionalne analize u prouavanju drutvenih promjena, odluno odbacuje postulat funkcionalnog jedinstva drutva, prema kojem svaka drutvena pojava ima odreenu funkciju. On. osim toga, uvodi pojam disfunkcije i smatra da tako koncipirana funkcionalna analiza nije nita manje prikladna za prouavanje drutvenih promjena od Marxove dijalektike.

Da bi to dokazao, Merton toku po toku usporeuje funkcionalnu analizu s dijalektikom, koristei se Marxovim odreenjima iz pogovora drugom, njemakom izdanju Kapitala Njegov je glavni zakljuak da metoda nije nuno ideoloki determinirana, bilo da je rije o funkcionalnoj analizi ili o dijalektici, a to je skladu s rezoniranjem zdravog razuma prema kojem instrumenat ostaje samo instrum enat bez obzira na to tko ga upotrebljava i u koje svrhe. Iz toga M erton zakljuuje da je funkcionalna analiza jed nako prikladna u prouavanju drutvenih promjena kao i dijalektika, to ne djeluje uvjerljivo, jer je prva usmjerena na funkcioniranje sistema, a druga na prijelaze iz jednog oblika u drugi, iz jednog

6 O teorijskoj sociologiji, str. 102-105.


stanja u drugo. Jedna m etoda ispituje faktore koji neku pojavu dre u ravnotei, a druga faktore promjene. Tono je da funkcionalna analiza, otkrivajui disfunkcionalne elemente, otvara mogunost za prouavanje drutvene dinamike, kao to je tono i to da dijalektika ima konzervativnu stranu, koja je ini donekle prikladnom za prouavanje drutvene statike. Ovim se samo potvruje istina da svaka stvar ima bezbroj strana i odnosa, od kojih su uvijek jedni bitni a drugi nebitni. Ako postoji potreba da se metoda ne definira precizno s obzirom na njenu glavnu karakteristiku, nego da se shvati ire, onda nam se ini daje mogue funkcionalnu analizu shvatiti kao jedan momenat dijalektike, a ne obrnuto. Kretanje je apsolutno, a mirovanje je relativno. No takva potreba oito ne postoji, a kad bi i postojala, imala bi tetne posljedice jer bi unosila zbrku u znanstvenu metodologiju. Ne postoji jedna, jedinstvena, jedino ispravna metoda za prouavanje drutvenih pojava, nego postoje mnoge metode koje se meusobno razlikuju i nadopunjuju. Njih se, naravno, moe rangirati na mnogim osnovama, pa tako i po stupnju openitosti, to je osobito vano s obzirom na interpretaciju podataka. Prouavajui odnose u kapitalistikom poduzeu, Marx pribjegava funkcionalnoj-analizi. Meutim, svaka njegova interpretacija sadri eksplicitno ili implicitno "ponovno otkrivanje" ili "pregrupiranje" analitikih podataka na nivou dijalektike. To je neophodno kao preduvjet za osvjetljavanje empirijskih injenica u okviru opih teorijskih pretpostavki od kojih nauka polazi. Naravno, ako takve pretpostavke ne postoje, onda je navedeni postupak suvian, ili - bolje rei - nemogu.

Osim kategorije totaliteta, pomou koje se uspostavlja odnos izmeu prouavanja pojedinanoga i zakona kretanja cjeline, za dijalektiku je bitno da su drutvene pojave dio ljudske djelatnosti a to, drugim rijeima, znai da je spoznaja aktivan odnos u kojem su subjekt i objekt izloeni neprekidnirfi promjenama. Toga nema u takozvanoj pozitivnoj metodi, i stoga nema ni odnosa prema budunosti kao prema bitnoj ljudskoj dimenziji. U vezi s tim, opravdano se primjeuje da sudovi pozitivne nauke otkrivaju pojedine osobine zbilje, ali ne ukazuju na mogunosti koje ta zbilja sadri. Nasuprot tome, dijalektika ukazuje to injenice jesu, ali i to mogu biti u jednom drukijem poretku stvari. To drugim rijeima znai da je dijalektika misao usmjerena na prevladavanje postojeeg i na viziju ideje moguega, povijesno vieg reda stvari i odnosa. Bez vizionarske platforme, koja omoguuje da se na postojee gleda

14 Robert K. Merlon

kao na nemogue, nema otvorenosti prema buduem. Za Mertona, koji se strogo dri pozitivnog pristupa i koji u skladu s tim smatra da se znanost o drutvu valja osloboditi "hegelijanskih spekulacija", sve to nema vee vanosti. Stoga je opravdana primjedba da suod- noenjem funkcionalne analize i dijalektike M erton nije mnogo pridonio zanimljivom teorijskom raspravljanju kojim se bavi u ovoj knjizi. "Dlijeto i eki mogu sasvim dobro posluiti da se istee komad drveta, ali za bakrorez se mora upotrebljavati igla". Malo je gdje ova Kantova ironina primjedba o potrebi razlikovanja zdravog razuma i spekulativnog uma tako umjesna kao u razmatranom sluaju suodnoenja funkcionalne analize i dijalektike.

Ivan Kuvai

SADRAJ

Ivan Kuvai: o Mertonovu obrascufunkcionalne analize u sociologiji........................................ 7

U v o d ........................... ............................................................ 19

Napomene ............................................................................... 22

1. O istoriji i sistematici socioloke teorije ........................... 24Neveto meanje istorije i sistematike ................................. 25Socioloka teorija u javnosti.................................................. 27Kontinuiteti i diskontinuiteti u sociolokoj teo riji............. 32Humanistiki i nauni aspekti sociologije........................... 54Erudicija spram originalnosti................................................ 58Funkcije klasine te o r ije ........................................................ 64

2. O sociolokim teorijama srednjeg obima ....................... 68Totalni sistemi socioloke teorije ........................................ 75Utilitaristiki pritisci za totalnim sistemimasociologije ............... : ............................................................. 79Totalni sistemi teorije i teorije srednjeg obima ................. 82Polarizovane reakcije na teorije srednjeg o b im a ............... 84Proces polarizacije .................................................................. 85Slaganje sa politikom teorije srednjeg o b im a ..................... 88Odbacivanje teorije srednjeg ob im a..................................... 96Pregled i o s v r t ......................................................................... 103Paradigme: kodifikacija socioloke teorije ........................ 104

16 Robert K. Merton

3. Manifestne i latentne funkcije ........................................... 109Ka kodifikovanju funkcionalne analizeu sociologiji .............................................................................. .109Renik funkcionalne analize ..................................................110Vladajui postulati u funkcionalnoj analizi...........................116Funkcionalna analiza kao ideologija ................................... .130Logika postupaka.................................................................... 142Paradigma za funkcionalnu analizu u sociologiji................146Pojave podlone funkcionalnoj analizi................................. 154Manifestne i latentne funkcije ...............................................160Prouavanja u hawthorne western electronicu....................167Zakljune p rim edbe................................................................ .185Bibliografski post scriptum .....................................................186

4. Uticaj socioloke teorije na empirijskoistraivanje................................................................................ 189M etodologija............................................................................ 190Opte socioloke orijen tacije .................................................192Analiza sociolokih po jm ova.................................................194Socioloke interpretacije post factum ................................. 199Empirijske generalizacije u sociologiji................................. 201Socioloka te o r i ja .................................................................... 202Formalna izvoenja i kodifikacija......................................... 206

5. Uticaj empirijskog istraivanja nasocioloku te o r iju .................................................................... 210Teorijske funkcije istraivanja...............................................2111. Obrazac uzgrednog otkria ...............................................2122. Ponovno postavljanje te o r ije ............................................. 2173. Ponovno fokusiranje teorijskog in te resa ......................... 2214. Razjanjavanje pojm ova.....................................................224

K a z a la ........................................................................................229Predmetno k azalo ....................................................................229Imensko k aza lo ........................................................................235

Robert k. Merton

O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI

UVOD

Budui da su me izdavai dela Social Theory and Social Structure obavestili da je zanimanje za prvi deo te knjige dovoljno da opravda njegovo zasebno objavljivanje, taj je deo ovde uvrten bez izmene, i to su odeljci III, IV i V. Kratak uvod u prethodnu veliku knjigu sutingki je proiren i pojavljuje se ovde u odeljcima I i II. Treba neo rei o tih pet odeljaka, kako bi im se dala odreena perspektiva.

Odeljak I govori o distinktivnim funkcijama istorije socioloke teorije i teorije koja se danas upotrebljava. Smatram da ne treba ispitivati pretpostavku da je sadanja teorija zasnovana na nasleu iz prolosti. Ali verujem da ima izvesne vrednosti u ispitivanju intelektualnih zahteva za istom istorijom sociologije, koja je vie od hronolokog niza izvoda o sociolokim doktrinama, isto kao to je vredno razmotriti kako je kurentna socioloka teorija povezana sa teorijama prethodnika.

S obzirom na to da se poslednjih decenija teorijama srednjeg obima posveuje prilino velika panja, ima razloga da se ponovo razmotri njen karakter i nain na koji operie, u svetlu upotrebe i kritike ovog tipa teorije koji se u to vreme razvio. Taj zadatak ima odeljak II.

Odeljak III sugerira okvir drutvene teorije koju opisujemo kao funkcionalnu analizu. On se usredsreuje na paradigmu koja kodi- fikuje petpostavke, pojmove i procedure koje su bile implicitne (a povremeno i eksplicitne), u funkcionalne interpretacije razvijene na podruju sociologije, socijalne psihologije i socijalne antropologije. Ako se zanemare iroke konotacije rei otkrie, moe se rei da su elementi paradigme uglavnom bili otkriveni, a

20 Robert K. Merton

ne izumljeni. Bili su otkriveni delimino kritikom procenom istraivanja i teorijskih diskusija onih koji koriste funkcionalnu orijentaciju za prouavanje drutva, a delimino i preispitivanjem mog sopstvenog prouavanja drutvene strukture. Dva poslednja odeljka sumiraju tipove recipronih odnosa izmeu teorije i istraivanja koje se danas koristi u sociologiji.

Odeljak IV razdvaja povezane, ali razliite tipove istraivanja koji su esto obuhvaeni nejasno korienim terminom socioloka teorija: metodologija ili logika procedura, opte orijentacije, analiza pojmova, interpretacije ex post facto, empirijske generalizacije, i teorija u uem smislu. Opisujui meusobne veze izmeu tih elem enata - injenica da su povezani implicira da su i razliiti - istiem i ogranienja i funkcije optih orijentacija u teoriji, kojima je sociologija obdarena obilnije nego skupom empirijski potvrenih specifinih uniformnosti izvedenih iz opte teorije. Stoga moram istai vanost ali i polovini karakter empirijske generalizacije. U tom se odeljku sugerira kako se te razliite generalizacije mogu povezati i konsolidovati u procesu kodifikacije. Oni tako postaju specijalni sluajevi opteg pravila.

Odeljak V ispituje drugu stranu ove reciprone relacije izmeu teorije i istraivanja: razliite uticaje empirijskog istraivanja na razvoj socioloke teorije. Jedino oni koji samo itaju o empirijskom istraivanju, bez sopstvenog angaovanja, mogu i dalje verovati da je iskljuiva ili ak prim arna funkcija istraivanja proveravanje prethodno postavljenih hipoteza. To jeste sutinska, ali nikako ne i iskljuiva funkcija empirijskog istraivanja, koje igra mnogo aktivniju ulogu u razvijanju teorije nego to je implicirano ovom pasivnom ulogom. Ovaj odeljak detaljno prikazuje kako empirijsko istraivanje takoe inicira teoriju, ponovo je formulite, stvara nove fokuse teorije i razjanjava je. Oigledno je da teoretiar, kome je svako istraivanje daleko, i o kome saznaje samo iz razgovora, rizikuje da bude izolovan ba od onih iskustava koja bi mu najverovatnije usmerila panju u novom i plodnom pravcu. Njegov um nije pripremljen iskustvom. Povrh svega, udaljen je od estog iskustva uzgrednog otkria, tj. sluajnog otkria validnih nalaza koje nismo traili; njih otkriva pripremljeni um. W eber je verovatno bio u pravu kada je pristao uz gledite da se ne mora biti Cezar kako bi se razumeo Cezar. Ali mi socijalni teoretiari ponekad dolazimo u iskuenje da se ponaamo tako kao da Cezara ne treba ni prouavati da bi ga se moglo razumeti.


ak i maloj knjizi kao to je ova - delimino stara, delimino nova - mnogo je doprinela saradnja. Dugujem posebnu zahvalnost Barbari Bengen koja je primenila svoj uredniki dar na prva dva odeljka, dr Harriet A. Zuckerman koja je kritikovala jednu raniju skicu ove knjige, i gospoi Mary Miles koja je moj nemogui rukopis pretvorila u isto otkucane stranice. U pripremanju uvodnih odeljaka, pomogla m ije stipendija Nacionalne naune fondacija

R. K. M.

NAPOMENE

Nijedan ovek ne zna u potpunosti ta je oblikovalo njegovo miljenje. Teko mi je da detaljno pratim poreklo koncepcija postavljenih u ovoj knjizi i da otkrijem razlog njihovog progresivnog modifikovanja u toku dugogodinjeg rada na njima. Mnogi su socijalni naunici doprineli razvoju ovih koncepcija, i kad god je izvor poznat, na njega se pozivam u brojnim belekama u svakom od odeljaka. Ali estorici njih dugujem posebnu zahvalnost, razliitog stepena i vrste, i njima elim da izrazim divljenje.

Najveu zahvalnost dugujem Charlesu H. Hopkinsu, to je moda premalo i prekasno naglaeno posvetom ove knjige. Zbog toga to je taj ovek, mu moje sestre, iveo, mnogi drugi ivoti su dobili u svojem ljudskom dostojanstvu. On e iveti sve dok budemo iveli mi koji smo ga poznavali. Sa ljubavlju, potovanjem i zahvalnou posveujem ovu knjigu Hopu, koji je sam shvatio da moe uiti druge.

Mom dobrom prijatelju, Georgeu E atonu Simpsonu, koji je sada u Oberlin Collegeu, zahvalan sam zato to je u svoje ruke uzeo neopredeljenog studenta i pokazao mu intelektualne drai prouavanja dejstva sistema drutvenih odnosa. Povoljniji uvod u sociologiju nisam mogao imati.

Pre nego to se posvetio prouavanju istorijskih dogaaja irokog spektra, kao na primer u delu Social and Cultural Dynamics, Pitirim A. Sorokin mi je pomogao da izbegnem provincijalizam miljenja, tj. shvatanje da su efikasne studije drutva ograniene granicama Am erike, i provincijalizam miljenja potekao iz prouavanja siromanih predgraa, tj. da su prvenstveni predmeti izuavanja sociologije tako periferni problem i drutvenog ivota


kao to su razvod braka i maloletnika delikvencija. Sa zadovoljstvom istiem taj poteni dug, koji jo nisam vratio.

Georgeu Sartonu, najcenjenijem istoriaru nauke, zahvalan sam zbog prijateljstva i vodstva, i zbog toga to sam imao privilegiju da radim u njegovoj poznatoj radionici u Harvardskoj biblioteci 189. U odeljku I mogu se otkriti neki mali znaci njegovog uticaja, u knjizi koja je posveena zahtevima za istorijom socioloke teorije.

Oni koji proitaju stranice koje slede, ubrzo e shvatiti kako mnogo dugujem svom uitelju i prijatelju, Talcottu Parsonsu, koji je mnogima preneo svoj entuzijazam za analitiku teoriju, vrlo rano u svojoj profesorskoj karijeri. Veliina njegovog profesorskog kalibra ogleda se u injenici da je on poticao intelektualni entuzijazam a nije hteo da stvara pokorne sledbenike. Intelektualnom bliskou, koja je bila mogua zato sto je diplomski odsek za sociologiju na Harvardu bio malen, u ranim tridesetim godinama, bilo je omogueno studentu pred diplomom (ukljuujui i mene) da ima trajne i bliske radne odnose sa instruktorom kakav je dr Parsons. To je bio pravi kolegijum, kakav se danas ne moe lako nai u odsecima u kojima je mnogo studenata i malo prezaposlenih profesora.

Poslednjih godina, dok smo zajedno radili u Birou za primenje- no drutveno istraivanje na univerzitetu Columbia, mnogo sam nauio od Paula F. Lazarsfelda. Budui da su nai bezbrojni razgovori jasno pokazali da on nema pojma o veliini onoga to mu intelektualno dugujem, posebno sam srean to mi se ukazala prilika da mu to pokaem u javnosti. Ne manje vredna bila je njegova skeptina radoznalost, koja me potakla da potpunije nego to bih to inae uinio artikuliram razloge zbog kojih smatram da je funkcionalna analiza trenutno najperspektivnija, mada ne i jedina teorijska orijentacija primenljiva na irok spektar problema ljudskog drutva. Iznad svega, on je sopstvenim primerom pojaao u meni uverenje da je velika razlika izmeu drutvene nauke i drutvenog diletantizma u sistematinoj i ozbiljnoj, tj. intelektualno odgovornoj i strogoj potrazi za onim to se u poetku zapazi kao zanimljiva ideja. Smatram da je i W hitehead to hteo da kae u poslednjim redovima odlomka u zaglavlju knjige.

Postoje jo etiri osobe o kojima bi trebalo da neto napomenem:o jednoj, zbog toga to svi koji me poznaju znaju koliko joj dugujem; a o ostalo troje zbog toga to e u dogledno vreme sami otkriti pravu prirodu onoga to im dugujem.

1. OISTORIJII SISTEMATICI SOCIOLOKETEORIJE

"Nauka koja okleva da zaboravi svoje osnivae jeste izgubljena.

Karakteristika nauke na ranijim stupnjevima istovremeno je dubokoumnost u postavljanju ciljeva i trivijalnosti u postupanju sa detaljima.

Ali pribliiti se istinitoj teoriji, i razumeti njenu tanu primenu, dve su vrlo razliite stvari, kako nas pouava istorija nauke. Sve to je vano ve je rekao neko ko to nije otkrio."

Alfred North Whitehead The Organisation ofThought

Mada se u velikoj meri zasnivaju na pisanju ranijih sociologa, ovi tekstovi se ne bave istorijom socioloke teorije, ve sistematinom m aterijom odreenih teorija kojima sociolozi danas barataju. Distinkcija izmeu to dvoje vie je nego sluajna. Ipak, to dvoje se esto mea u akademskim asopisima i publikacijama. Zaista, drutvene nauke uopte, sa sve veim izuzimanjem psihologije i ekonomije, tee da meaju kurentnu teoriju sa njenom istorijom mnogo vie nego to to ine nauke poput biologije, hernije ili fizike.1

Ova se rasprava zasniva najednom ranijem lanku koji se bavi poloajem socioloke teorije " , American Sociological Review, 1949, 13, 164-8. Za slina zapaanja o razliitim ulogama istorije drutvene misli i kurentne socioloke teorije, vieti: Howard Becker, "Vitalizing Sociological Theory", ibid., 1954,


NEVETO MEANJE ISTO RIJEI SISTEMATIKE

Simboliki je umesno tvrditi da sociolozi tee meanju istorije sa sistematikom teorije. Jer Auguste Comte, koji se esto prikazuje kao otac sociologije, takoe se prikazuje i kao otac istorije nauke.2 Meutim, atraktivno ali fatalno brkanje kurentne socioloke teorije sa istorijom sociolokih ideja zanemaruje njihove nesumnjivo razliite funkcije.

Prikladno prepoznavanje razlike izmeu istorije i sistematike istorije moe rezultirati pisanjem autentinih istorija. One bi imale

19, 377-88, naroito 379-81, i recentni uverljivi i primerima potkrepljen rad Josepha Bergera, Morrisa Zelditcha, mlaeg i Bo Andersona, Sociological Theories in Progress (Boston: Houghton Mifflin Company, 1966), ix-xii, i William R. Catton, From Animistic to Naturalistic Sociology (New York: Mc- Graw Hill, 1966). Neto drugaije gledite o prirodi i funkcijama socijalne teorije moe se nai u deiu Theodora Abela, "The present status of social theory ", American Sociological Review, 1952, 17, 156-64, kao i u osvrtu na ovaj tekst Kennetha E. Bocka i Stephena W. Reeda, 1964-7, i Herberta Blumera, "What is wrong with social theory?", ibid., 1954, 19, 3-10.

2 Na primer, George Sarton, The Study o f the Histoiy o f Science (Cambridge: Harvard University Press, 1936), 3-4. Dodeljivanje statusa oca sociologije Comteu, Marxu ili St. Simonu ili nekom drugom delimino je stvar gledita a delimino posledica neispitane pretpostavke o tome kako se nove discipline pojavljuju i kristalizuju. To je stvar gledita jer ne postoji opte usvojeni kriterijum za izabiranje oca nauke; neispitana pretpostavka kae da obino postoji jedan otac svake nauke, u skladu sa biolokim ablonom. Istorija nauke zapravo sugerira da je po pravilu u pitanju poligeneza. Svakako, nesumnjivo je da je Comte 1839. skovao termin "sociologija", stravini hibrid koji je od tada oznaavao nauku o drutvu. Naunici su i tada a i kasnije protestovali protiv ovog danas odomaenog varvarizma. Jedan od brojnih primera tog protesta jeste primedba koju je 1852. uputio talentovan, i u velikoj meri zapostavljen, socijalni teoretiar, George Cornewall Lewis: ... glavna primedba ovoj naunoj rei, sastavljenoj jednim delom od engleske, a drugim od grke rei, jeste da je ona nerazumljiva za stranca kome na jezik nije poznat. Gospodin Comte je predloio re sociologija, ali ta bismo rekli nemakom autoru koji bi upotrebio re gesellologija ili gesellschaftologija?". Ova primedba je zabeleena u Lewisovom deki A Treatise on the Methods o f Observation and Reasoning In Politics (London, 1852), II, 337b; Radi istorije samog naziva videti knjigu Victora Branforda, " On the origin and use of the word sociology...", Sociological Papers (London, 1905), I, 3-24 1 L. L. Bernarda i Jessie Bernard, Origins of American Sociology (New York: T. Y. Crowell, 1943), 249.

26 Robert K. Merlon

sastojke i formalne karakteristike boljih istorija drugih nauka. Sadravale bi takve predm ete kao to su kompleksno usvajanje sociolokih ideja, nain na koji su se one razvijale, povezanost teorije sa promenljivim drutvenim korenima i proizlazei drutveni status eksponenata, interakciju teorije i promenljive drutvene organizacije sociologije, difuziju teorije iz centara socioloke misli i njenu modifikaciju u toku difuzije, i nain na koji na nju utie okolna kultura i drutvena struktura. Ukratko, distinkcija bi u praksi doprinela sociolokoj istoriji socioloke teorije.

Ipak, sociolozi podravaju najuskogrudniju, gotovo pikvikov- sku, koncepciju istorije socioloke teorije kao zbirke kritikih pregleda prethodnih teorija zainjenih kratkim biografijama glavnih teoretiara. To pomae da se objasni zato gotovo svaki sociolog smatra sebe kvalifikovanim da poduava i pie "istoriju" socioloke teorije - napokon, oni su upoznati sa klasinim spisima jednog prolog vremena. Ali takva koncepcija istorije teorije u stvari nije ni istorija ni sistematika, nego premalo promiljeni hibrid.

U stvari, ta koncepcija je anomalija savremenog intelektualnog rada, i ona upozorava na reverziju uloga sociologa i istoriara. Naime, sociolozi zadravaju svoje uske i plitke koncepcije istorije ideja u isto vreme kada se novi narataj specijalizovanih istoriara nauke oslanja uzdu i popreko na sociologiju, psihologiju i politike nauke, kao na teorijske vodilje za nihove interpretacije razvoja nauke.3 Specijalizovana istorija nauke ukljuuje inteligentne, ali pogrene, koncepcije koje su imale smisla u vreme kada su formulisane, ali su kasnije bile razbijene ubedljivim empirijskim proveram a ili zamenjene koncepcijama koje su vie odgovarale novijim injenicama. Ona takoe ukljuuje pogrene polaze, sada arhaine doktrine, plodne i besplodne greke prolosti. Razlog postojanja istorije nauke jeste da razume kako su se stvari razvile na odreeni nain u odreenoj nauci ili u kompleksu nauka, a ne samo da postavi pregled naune teorije u hronoloki red. I pre svega, ta vrsta istorije nije napravljena da uputi dananjeg naunika u kurentnu upotrebljivu teoriju, metodologiju ili tehniku nauke. Istoriju i sistematiku naune teorije moemo postaviti u tane okvire tek ako smo prethodno utvrdili da su one razliite.

3 D osledniji predstavnici nove istorije nauke jesu Charles Gillispie, Henry Guerlac, Rupert Hall, Marie Boas Hall, Thomas Kuhn, Everett Mendelsohn, Derek Price, Robert Schofield, L. Pearce Williams, i A. C. Crombie.


SOCIOLOKA TEORIJA U JAVNOSTI

Sociolozi i istoriari nauke dramatino su obrnuli uloge i na drugi, blisko povezan nain. Istoriari marljivo sakupljaju "usmenu istoriju"4 bliske prolosti nauke i snimaju usmerene intervjue sa glavnim uesnicima te istorije; sociolozi jo ograniavaju panju na javne dokum ente. Ovo je jo jedan sluaj u kome doseljeni istoriari nadmauju domae sociologe, kojima istoriari imaju zahvaliti za tenike intervjua. Ukratko, istoriari prirodoslovno- matematikih i medicinskih nauka poinju da piu analitike istorije bazirane delimino na sociologiji nauke,5 dok sociolozi nastavljaju da posmatraju istoriju socioloke teorije kao seriju kritikih pregleda sukcesivnih teorijskih sistema.

Iz takve ograniene koncepcije prirodno sledi da su kljuni izvorni materijali sociologa oni objavljeni rukopisi koji opisuju teorijske sisteme: na primer, rukopisi Marxa, Webera, Durkheima, Simmela, Pareta, Sumnera, Cooleya i drugih manje impozantnih figura. Ali taj naizgled najloginiji izbor izvornijih materijala nasukava se na vrstu razliku izmeu konane verzije naunog rada koja se pojavljuju u tampi i stvarnog toka istraivanja koji istraiva sledi. Razlika pomalo lii na onu izmeu udbenika o " naunom metodu" i naina na koji naunici stvarno misle, oseaju i pristupaju radu. Knjige o metodi iznose idealne obrasce: kako bi trebalo da naunici misle, oseaju i postupaju. Ali, ti uredni normativni obrasci, kao to svako ko se angaovao u istraivanju zna, ne

4 Oralna istorija, koju je otkrio istoriar Allan Nevins kao sredstvo za spaavanje nepostojanih podataka o istorijskoj sadanjosti, zasnivala se na tehnikama intervievva koje su svojstvene ne istoriarima (tradicionalnim majstorima u sakupljanju i sreivanju dokumentarnih materijala), ve terenskim sociolozima. Za izvetaj o oralnoj istoriji, modelu istraivanja koji se proirio daleko od svojih poetaka na univerzitetu Columbia, videti The Oral History Collection o f Columbia University (New York: Oral History Research Office 1964). Ameriki institut za fiziku sakuplja pod rukovodstvom Charlesa Wein- era oralnu i dokumentarnu istoriju nuklearne fizike; njegove tehnike mogu u velikoj meri prevazii sociolozi koji se bave skoranjom istorijom sopstvene discipline.

5 Za primere socioloki obojene istorije nauke videti godinjak History of Science, prvi put objavljen 1962, urednici A. C. Crombie i M. A. Hoskins, takoe, Marshall Clagett, urednik dela Critical Problems in the History o f Science, (Madison: University of Wisconsin Press, 1959).

28 Robert K. Merton

prikazuju kako se naunici u toku istraivanja oportunistiki prila- goavaju novim situacijama. Nauni rukopis ili monografija obino predstavlja besprekornu pojavu koja reprodukuje malo ili nita od intuitivnih zakljuaka, pogrenih polaza, greaka, nedovrenosti i srenih sluajnosti, koji su stvarno pravili zbrku u istraivanju. Nauka u javnosti zbog toga ne uspeva da obezbedi mnoge od izvornih m aterijala potrebnih da bi se rekonstruisao stvarni tok razvoja nauke.

Koncepcija istorije sociolokih ideja kao niza kritikih prikaza objavljenih ideja kaska daleko iza odavno poznate stvarnosti. ak i pre pronalaska naunog teksta, pre tri veka, bilo je poznato da tipino impersonalno utiv i konvencionalizovan idiom nauke moe preneti ogoljenu sutinu novog naunog doprinosa, ali ne moe da reprodukuje stvarni tok istraivanja. Drugim reima, ak je i tada bilo poznato da istorija i sistematika naune teorije zahtevaju razliite vrste osnovnih materijala. Na samom poetku sedamnaestog veka Bacon je u isto vreme poalio i primetio:

Ni jedno znanje nije nikad prikazano redom kojim je spoznato, mada se ini da jeste, budui da tvrdnje koje slede koriste tvrdnje koje im prethode radi dokazivanja ili demonstriranja.6

Oduvek su perceptivni umovi iznova, i, ini se, nezavisno jedni od drugih, primeivali pojavu iste vrste. Tako je Leibniz, vek posle, vrlo slino zakljuio u jednom privatnom pismu koje je od tada postalo deo istorijskog materijala:

Descartes eli da mu verujemo kako jedva da je proitao koju knjigu. To je malo previe. Ipak, dobro je prouavati otkria drugih na nain koji nam otkriva izvor otkria i ini ih na neki nain naima. A ja bih eleo da nam autori daju istoriju svojih otkria i puteve kojima su doli do njih. Budui da to ne ine, mi moramo pokuati da otkrijemo te puteve, da bismo imali vie koristi iz njihovih radova. Kad bi kritiari to inili u osvrtima na knjige (ovde moramo upitati velikog matematiara i filozofa: kako?) uinili bi veliku uslugu javnosti.7

To to Bacon i Leibniz govore jeste da se sirovi materijali potrebni za istoriju i za sistematiku nauke znaajno razlikuju. Ali, .s obzirom na to da naunici obino objavljuju svoje ideje i nalaze

6 Francis Bacon, The Works o f Francis Bacon , sakupili i uredili James Spedding, Robert Leslie Ellis, i Douglas Denon Heath (Cambridge, England: Riverside Press, 1863), VI, 70.

7 Gottfried Wilheim Leibniz, Philosophischen Schriften, uredio C. 1. Gerhardt (Berlin, 1887), III, 568, u pismu Louisu Bourquetu iz Bea 22. marta 1714.


ne zato da bi pomogli istoriarima da rekonstruiu metode, nego da bi upoznali svoje savremenike, i moda budua pokoljenja, sa sopstvenim doprinosom nauci, oni su u velikoj meri nastavili da objavljuju svoje radove u logiki uverljivom a ne u istorijsko deskriptivnom maniru. Ta praksa je nastavila da pribavlja ista ona zapaanja koja su izneli Bacon i Leibniz. Skoro dva veka posle Leibniza, Mach je ustvrdio da se po njegovom miljenju nita nije promenilo nabolje u vie od dva milenijuma nakon pojave Eukli- dove geometrije. Nauna i matematika izlaganja jo tee logikom cepidlaenju a ne zacrtavanju stvarnih istraivakih staza:

Euklidov sistem je fascinirao mislioce svojim logikim savrenstvom a zbog tog su se divljenja previali njegovi nedostaci. Velike je istraivae, u predstavljanju rezultata svojih istraivanja, ak i u novija vremena, zaveo Euklidov primer, pa su bukvalno krili svoje metode istraivanja, na veliku tetu nauke.8

Ipak, Machova opaska je na izvestan nain retrogresivna. On ne uspeva da uvidi ono to je Bacon video pre toliko vekova: nauni dosje e se neizbeno razlikovati s obzirom na to da ima nameru da doprinese kurentnom sistematskom znanju ili poboljanom istorijskom razumevanju razvoja naunog rada. Ali Mach, poput Bacona i Leibniza, zaista implicira da ne moemo oekivati rekonstrukciju stvarne istorije naunog istraivanja, ako se obraamo jedino kon- vencionalizovanim objavljenim izvetajima.

Isti zakljuak je skoro izneo fiziar A. A. Moles koji je rekao da su naunici "profesionalno obueni da od sebe kriju svoje najdublje misli" i da "nesvesno preteruju u racionalnom aspektu" radova iz prolosti.9 Ovde se mora istai da praksa zatakavanja stvarnog toka istraivanja uvelike potie od obiaja da naune publikacije izvetavaju na pasivan nain, to implicira da se ideje razvijaju bez uea ljudskog mozga, a da su istraivanja sprovedena bez uea ljudske ruke.

Tu primedbu je generalizovala botaniarka Agnes Arber, koja je zapazila d a je "nain predstavljanja naunog rada ... ukalupljen predrasudama svog vremena". Ali mada se stilovi naunog izveta- vanja razlikuju s obzirom na vladajua intelektualna opredeljenja,

s Ernst Mach, prema engleskom izdanju Space and Geometry, preveo T. J. McCormack (Chicago: Open Court Publishing Co., 1906), 113, kurziv moj.

9 A. A. Moles, La creation scientifique (Geneva, 1957) citirano iz dela Jacquesa Barzuna, Science: The Glorious Entertainment (New York: Harper & Row, 1964), 93.

30 Robert K. Merton

oni su pre stilizovana rekonstrukcija istraivanja nego verno prikazivanje njegovog stvarnog toka. Tako Arberova primeuje da se u euklidskom periodu, kada je dedukcija bila na visokoj ceni, stvarni tok istraivanja krio iza "vetakog metoda nizanja tvrdnji na arbitrarno izabrani konac dedukcije", zamraujui na taj nain njegov empirijski aspekt. Danas je naunik "pod dominacijom induktivnog metoda; ak i kad je zapravo doao do svoje hipoteze analogijom, njegova instinktivna reakcija jeste da prikrije svoje tragove i da predstavi itav svoj rad - ne samo svoje dokaze - u induktivnom obliku kao da je ovim procesom zaista doao do svojih zakljuaka."10

Agnes A rber primeuje da samo u nenaunoj literaturi nalazimo pokuaje da se zabelei zamreni karakter misli:

Lawrence Sterne, i neki drugi moderni pisci na koje je on uticao tehnikom (dovoljno jasna aluzija na impresioniste poput Jamesa Joycea i Virginije Woolf), zamislio je i pokuao da ostvari u jeziku kom- plikovano, nelinearno ponaanje ljudskog uma, koji luta tamo-amo ne potujui okove vremenskog sleda; ali retki su oni (naunici) koji bi se usudili da rizikuju sa ovakvim eskperimentima. 11

Ipak, neto vie od naivnog optimizma govori nam da e nesposobnost sociologije da razlikuje istoriju i sistematiku teorije konano nestati. Prvo, neki sociolozi su ustanovili da su obini javni podaci nepotpuna osnova za utvrivanje stvarne istorije socioloke teorije i istraivanja. To su nadoknadili okreui se drugim vrstama izvornih materijala: naunim asopisima i urnalima (na prim er Cooley), korespondenciji (na prim er, Marx - Engels, Ross - Ward) autobiografiji i biografiji (na primer, Marx, Spencer, W eber i mnogi drugi). Savremeni sociolozi su povremeno objavljivali iskrene hronike o tome kako su njihova socioloka istraivanja bila stvarno sprovedena, hronike pune delova o intelektualnim i drutvenim uticajima, o naputanju prvobitnih zamisli istraivanja i svim drugim epizodama koje se pojavljuju u

A gnes Arber, "Analogy in the history of science, Studies and Essays in the History o f Science and Learning Offered in Homage to George Sarton, uredio M. F. Ashley Montagu (New York: Henry Schuman, 1944), 222-33, na 229.

11 A gnes Arber, The M ind and the Eye: A Study o f the Biologist s Standpoint (Cambridge University Press, 1954), 46. Odeljak peti,"The biologist and the Written W ord1', i itava ova suptilna perceptivna i potpuno informisana knjiga zahteva da je proue istoriari svake naune discipline, ukljuujui i sociologiju.


istraivanjima ali ne i u objavljenom izvetaju.12 M ada su tek u povoju, hronike te vrste uvelike proiruju praksu koju je uveo Lester F. Ward u delu Glimpses o f the Cosmos, 13 poinjui svaki esej "istorijskom skicom koja govori kada, kako, gde i zato je bio napisan."13a

Drugi znak koji obeava jeste pojava asopisa Journal o f the History o f the Behevioral Sciences, 1965. godine, prvog asopisa koji je bio potpuno posveen istoriji nauka o ponaanju (za razliku od mnotva velikih asopisa i vie od stotinu manjih posveenih istoriji prirodoslovnih i medicinskih nauka). Trei znak je sve vee zanimanje za prouavanje istorije drutvenog istraivanja. Na primer Nathan G lazer je pokazao put u svom autentinom istorijskom eseju o "poecima drutvenog istraivanja u Evropi", a Paul F. Lazarsfeld ustanovio program specijalnih monografija posveenih ranom razvoju empirijskog drutvenog istraivanja u Nemakoj, Francuskoj, Engleskoj, Italiji, zemljama Beneluksa i Skandinaviji.14 I recentni rad Alvinea Gouldnera o drutvenoj teoriji kod Pla

Na primer: detaljni metodoloki dodatak Williama Footea Whytea proirenom izdanju dela Street Comer Society. The Social Structure o f an Italian Slum (Chicago: University of Chicago Press, 1955); prikaz E. H. Sutherlanda u razvoju njegove sopstvene teorije diferencijalne asocijacije u delu The Sutherland Papers, urednik Albert Cohen, Alfred Lindesmith i Karl Schuessler (Bloomington: Indiana University Press, 1956); Edward A . Shils, "Primordial, Personal, Sacred and Civil T ies', British Journal o f Sociology, June 1957, 130-145; Marie Jahoda, Paul F. Lazarsfeld i Hans Zeisel, Die Arbeitslosen von Marienthal, drugo neizmenjeno izdanje (Bonn: Verlag fr Dem oskopie, 1960), sa novim Lazarsfeldovim uvodom o intelektualnom poreklu, klimi u oblastima socioloke i psiholoke misli i toku razvoja istraivanja. Zanimanje za stvarni tok razliitih sociolokih istraivanja izraeno je 1964. u dve zbirke ovakvih prikaza: Philip E. Hammond, urednik, Sociologists at Work: The Craft o f Social Research (New York: Basic Books) i Arthur J. Vidich, Joseph Bensman i Maurice R. Stein, urednici, Reflections on Community Studies (New York, John Wiley & Sons).

13 (New York i London: G. P. Putnam, 1913-18).

13a Kao drugi primer meusobne zavisnosti izmeu rada sociologa, njegove ivotne istorije i drutvene organizacije ove discipline, videti biografski esej Williama J. Goodea, Larryja Mitchella i Franka Furstenberga u delu Selected Works o f Willard W. Waller, (u tampi).

14 Nathan Glazer, "The rise of social research in Europe" u delu The Human Meaning o f the Social Sciences, Daniel Lerner, urednik (New York: Meridian Books, 1959), 43-72. Videti prvu monografiju objavljenu u Lazarsfeldovom programu: Anthony Oberschall, Empirical Social Research in Germany 1848- 1914 (Paris and The Hague: Mouton, 1965).

32 Robert K. Merton

tona jeste povoljna prethodnica monografijama u kojima se po- smatra odnos izmeu drutvene strukture i kulture, i razvoja drutvene teorije.15 To su samo neke od mnogih indikacija koje pokazuju da se sociolozi okreu distinktivnim istorijskim i sociolokim analizama razvoja teorije.

KONTINUITETI I DISKONTINUITETI U SOCIOLOKOJ TEO RIJI

Kao i sve druge zanatlije, istoriari ideja su izloeni razliitim opasnostima svog zanimanja. Jedna od opasnosti koja najvie intrigira i razdrauje pojavljuje se kad god istoriari pokuaju da iden- tifikuju istorijske kontinuitete i diskontinuitete ideja. To pomalo nalikuje hodanju po ici, zbog toga to je dovoljno da se samo malo napusti uspravan poloaj pa da se izgubi ravnotea. Istoriar ideja rizikuje ili da tvrdi kako je naao kontinuitet misli tamo gde on stvarno ne postoji ili da ne moe pronai kontinuitet tamo gde on zaista postoji.16 Posmatrajui ponaanje istoriara ideja, dobija se snaan utisak da kad gree, onda su njihove greke prvoklasne. Oni su veoma brzi kada treba utvrditi postojanje raznih pretea, anticipacija i nagovetaja ideja, u mnogim sluajevima gde dublje istraivanje otkriva da je to samo tvorevina mate.

' Alvin W. Gouldner, Enter Plato: Classical Greece and the Origins o f Social The- oiy (New York: Basic Books, 1965).

16 Pogodna ilustracija ovog stanovita je injenica da sam otkrio istu distinkciju dok je ovo delo bilo u tampi, nekoliko godina poto sam je detaljno razradio na javnim predavanjima. Videti diskusiju Josepha T. Clarka o "prethodni- tisu" u delu "The Philosophy of Science and the History of Science" u Clagett, op. cit., 103-40, i komentar I. E. Drabkina povodom ovog lanka, posebno str. 152.Ovo podudaranje ideja je pogodno iz dva razloga, jer sam razvio stanovite da istorija i sociologija ideja daju primer za neke iste istorijske i intelektualne procese koje opisuju i analiziraju. Na primer, uzmimo primedbu da se teorijao viestrukim nezavisnim otkriima potvruje kroz sopstvenu istoriju zbog toga to se periodino ponovo otkriva tokom niza generacija. R. K. Merton, "Singletons and multiples in scientific discovery: a chapter in the sociology of science", Proceedings o f the American Philosophical Society, October, 1961, 105, 470-86, na 475-7. Videti druge sluajeve hipoteza i teori ja, koje su same sebi primer kod R. K. Mertona u dein On the Shoulders o f Giants (New York: The Free Press, 1965; Harcourt, Brace & World, 1967).


Razumljivo je da e i sociolozi deliti tu tendenciju istoriara nauke. I jedni i drugi obino usvajaju model istorijskog razvoja nauke, koji je posledica prirataja znanja; prema tom stanovitu povremene praznine u nauci pojavljuju se samo zbog nesposobnosti da se pronau potpune informacije u rukopisima iz prolosti. Ne poznavajui prethodni rad, kasniji naunici otkrivaju stvari za koje se pokazuje da su ponovna otkria (tj. koncepcije ili nalazi koji su bili postavljeni ranije u svakom funkcionalnom aspektu). Za istoriara, kome su dostupne i ranije i kasnije verzije otkria, ta pojava ukazuje na intelektualni, mada ne na istorijski, kontinuitet koga kasniji pronalaza nije svestan. Tu pretpostavku o kontinuitetu podrava injenica da se u naukama pojavljuju viestruka nezavisna otkria i ideje, o emu svedoi obilje dokaza.17

Naravno, iz ovoga ne moe da se zakljui da ako su neke naune ideje bile potpuno anticipirane, sve moraju biti anticipirane. Istorijski kontinuitet znanja obuhvata i nov prirataj u prethodnom znanju koji nije bio anticipiran; takoe postoji odreena koliina istog diskontinuiteta u obliku kvantitativnih skokova pri formulaciji ideja i otkrivanju empirijskih uniformnosti. Zaista, jedan korak u unapreivanju socilogije nauke ba i jeste reavanje problema identifikovanja uslova i procesa koji utiu na kontinuitet i diskontinuitet u nauci.

Problemi rekonstruisanja stepena kontinuiteta i diskontinuiteta odomaeni su u itavoj istoriji nauke. Ali oni imaju poseban karakter u istorijama kakva je i istorija sociologije, koje su u velikoj meri ograniene na hronoloki aranirane preglede ideja. Naime, u rukopisima koji iskljuuju ozbiljno prouavanje meuzavisnosti ideja i drutvene strukture, utvrena veza izmeu ranijih i kasnijih ideja dolazi u sredite interesovanja. Istoriar ideja je prema tome, uviao on to ili ne, osuen na pronalaenje stepena slinosti izmeu ranijih i kasnijih ideja, koji varira prema znaenju termina ponovno otkrie, anticipacija, nagovetaj i adumbracionizam.

1 .Ponovno i prethodno otkrie. Strogo govorei, viestruka nezavisna otkria u nauci odnose se na sutinski identine ili funkcionalno ekvivalentne ideje ili empirijske nalaze dva ili vie naunika,

17 Za recentne prikaze koji daju dokaz za ovu pojavu (a koji su sakupljani sve od vremena Francisa Bacona pa do vremena Williama Ogburna i Dorothy Thomas), videti: Merton, "Singletons and multiples in scientific discoveries", op. cit. i "Resistance to the systematic study of multiple discoveries in science ", European Journal o f Sociology. 1963, 4, 237-82.

34 Robert K. Merton

kojima nije poznat rad onog drugog. Kada se ta otkria pojave otprilike u isto vreme, nazivaju se "simultanim", ali u praksi viestruka otkria se opisuju kao simultana kada se pojave u roku od nekoliko godina. Kada dui intervali dele funkcionalno zamen- Ijiva otkria, ono kasnije se opisuje kao ponovno otkrie. Budui da istoriari nauke nem aju utvrenu oznaku za ranija otkria, mi emo usvojiti termin prethodno otkrie.

Nije lako ustanoviti stepen slinosti izmeu nezavisno razvijenih ideja. ak i u egzaktnijim disciplinama, kakva je matematika,o nezavisnim viestrukim gtkriim a se ivo diskutije. Pitanje je koliko podudaranje mora postojati da bi se ustanovio "identitet". Briljivo uporeenje neeuklidskih geometrija koje su otkrili Bolyai i Lobaevski pokazuje, na primer, da je Lobaevski razvio pet od devet istaknutih komponenti njihovih podudarnih koncepcija, sistematinije, plodnije i detaljnije.18 Takoe je primeeno da ni dvojica od dvanaest naunika koji su "zasebno shvatili sutinu pojma energije i njene konzervacije" nisu imali potpuno istu koncepciju.19 Bez obzira na to, kada se kriterijum malo snizi, o tome se obino govori kao o viestrukim nezavisnim otkriima. Za, po pravilu, manje precizne formulacije u veini drutvenih nauka postaje mnogo tee uspostavljati identitet ili funkcionalnu ekvivalenciju izmeu nezavisno razvijenih koncepcija.

Umesto potpunog uporeenja ranijih i kasnijih verzija istog otkria, jedna druga vrsta dokaza izgleda verovatnije, pa ak i ubedljivo kao dokaz identiteta ili ekvivalencije; izvetaj kasnijeg pronalazaa o tome da su drugi postigli isto pre njega. Verovatno je da su ti izvetaji istiniti; budui da moderno doba nauke daje prednost originalnosti (pre su se nove ideje namerno pripisivale starim autoritetim a), malo je verovatno da e pronalazai eleti da opovrgnu originalnost vlastitog rada. U gotovo svim naukama nalazimo sluajeve u kojima kasniji pronalazai sami izvetavaju o prethodnom otkriu. Na primer, vrlo inventivni fiziar Thomas Young: "Nekoliko okolnosti nepoznatih engleskim matematia

18 B.Petronievics, "N. Lobatschewsky et J. Bolyai: etude comparative dun cas special dinventeurs simultanes", Revue Philosophique, 1929, cviii, 190-214; i jedan raniji lanak od istog autora, o istoj pojavi ali u drugom sluaju: Charles Darwin and Alfred Russel Wallace: Beitrag zur hheren Psychologie und zur Wissenschaftsgeshichte", Isis, 1925, vii, 25-57.

19 Thomas S. Kuhn, " Energy conservation as an example of simultaneous discovery. U Clagettu. op. cit. 321-56.

OTEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI 35

rima, smatrao sam vlastitim otkriem; kasnije sam uvideo da su ih otkrili i dokazali strani matematiari". Young je zauzvrat primio izvinjenje od Fresnela, koji je shvatio da je nehotino kopirao Youngov rad o talasnoj teoriji svetlosti.211 Slino tome, Bertrand Russell je primetio kako je doprinos njegovom i Whiteheadovom delu Principi mathematica " u velikoj meri rezultat rada koji je ranije obavio Frege, to mi u poetku nismo znali. "2I

Svako podruje drutvenih i humanistikih nauka ima svoju zbirku sluajeva u kojima kasniji autori izjavljuju kako su njihovi doprinosi bili anticipirani, dokazujui na taj nain reito da u tim disciplinama postoje viestruka otkria. Razmotrimo samo ove sluajeve; Pavlov je prvi krenuo ovim putem naglaavajui da "ast za prve korake du ove staze (Pavlovljevog novog metoda istraivanja) pripada E. L. Thorndikeu.1'22 Freud, koji je u vie od sto pedeset sluajeva pokazao zainteresovanost za prioritet u otkrivanju, izvetava: "Pronaao sam sutinsku karakteristiku i najznaajniji deo moje teorije snova - svoenje rada sna na unutranji konflikt, neka vrsta unutranjeg nepotenja - kod pisca koji se bavio filozofijom a ne medicinom, inenjera J. Poppera, koji je objavio svoje Phantasien eines Realisten pod imenom Lynkeus. 23 R. G. D. Allen i J. R. Hicks, koji su nezavisno doveli m odernu ekonomsku teoriju do vrhunca 1934. godine, posebno su se potrudili da skrenu panju javnosti na to da su otkrili prethodno otkrie ruskog ekonomiste Eugena Slutskog, koji ga je i objavio u jednom italijanskom asopisu 1915, u vreme kada je rat imao prednost nad nesmetanim kruenjem ideja. Allen je posvetio jedan

Alexandar Wood, Thomas Young: Natural Philosopher, 1773-1829 (Cambridge: University Press, 1954), 65, 188-9. Fresnel pie Youngu: "Kada sam predao (svoje delo o teoriji svetlosti) institutu, nisam znao za vae eksperimente i dedukcije koje ste iz njih izvlaili, tako da sam svoja objanjenja predstavio kao nova, ne znajui da ste ih vi ve odavno dali."

21 Bertrand Russell, "My mental development,'u delu The World o f Mathematics (New York: Simon and Schuster, 1956) I, 388; urednik James R. Newman.

22 [. P. Pavlov, prema engleskom izdanju Lectures on Conditioned Reflexes, preveo W. H. Gantt (New York: International Publishers, 1928), 39-40.

23 Sigmund Freud, prema engleskom izdanju Collected Papers, preveo Joan Riviere (London: Hogarth Press, 1949), I, 302. Za detaljni prikaz Freudovog bavljenja anticipacijama, ponovnim otkriima, prethodnim otkriima i prioritetima, videti Merton, "Resistance to the systematic study of multiple discoveries in science", op. c/7., 252-8.

36 Robert K. Merton

lanak toj teoriji Slutskog, a Hieks po njemu oznaio fundamentalnu jednainu u teoriji vrednosti kao "jednainu Slutskog. "24

Isti obrazac se pojavljuje meu filozofima. Moorova Principia Ethica, verovatno najuticajnija knjiga u etikoj teoriji dvadesetog veka, ukljuuje danas uobiajen tip izvetaja: "Tek kada sam zavrio ovu knjigu pronaao sam u Brentanovom delu Origin o f the Knowledge o f Right and Wrong stavove koji su blii mojima od stavova bilo kojeg drugog meni poznatog etiara." Posle toga M oore nastavlja da prikazuje etiri glavne koncepcije o kojima pie prilino iskrivljeno -"in i se da se Brentano potpuno slae sa mnom".25

Izvetaji o prethodnim formulacijama proiruju se ak i na tako beznaajne detalje kao to su nove govorne figure. Tako David Riesman uvodi sliku "psiholokog giroskopa", a zatim izvetava kako je kasnije "otkrio da je istu m etaforu upotrebio G ardner Murphy u svom delu Personality. "26

Naii na prethodno otkrie moe oigledno jednako uznemiriti kao i susret sa sopstvenim dvojnikom u gomili. Ekonomista Edith Penrose bez sumnje govori o iskustvu brojnih drugih naunika i studenata kada kae: "Poto sam marljivo izradila ono to sam smatrala vanom i originalnom idejom, esto sam doivela uznemirujue iskustvo otkrivanja iste ideje, bolje izraene, kod nekog drugog autora.1'27

Jo jednu vrstu dokaza koji svedoe o ponovnim otkriima daju mnogi naunici i studenti koji prekidaju rad kada uvide da ga je

R. G. D . Allen, "Professor Slutskys Theory of Consumer Choice", Rewiewof Economic Studies, February 1936, Vol. Ill, 2,120; J. R. Hicks, Value and Capital (Oxford: Clarendon Press, 1946).

25 G. E. M oore, Principia Ethica (Cambridge University Press, 1903), x-xi, kao svaki dobar uenik, Moore takoe izvetava o osnovnoj razlici izmeu njegovih i Brentanovih ideja. Na taj nain on daje primer za glavnu komponentu gledita koje se ovde polako razvija: da ak i identitet izvesnih ideja sadranih u dvema ili vie nezavisno razvijenim teorijama ne mora da znai da postoji potpuni identitet izmeu teorija u celini. Socijalne i humanistike teorije, a ponekad i prirodoslovno-matematske i medicinsko-bilokc teorije, nemaju tako vrsto istkanu logiku koherenciju da identitet delova moru biti ekvivalentan identitetu celine.

26 David Reisman, u saradnji sa Reuelom Danneyom i Nathanom Glazerom, The Lonely Crowd. (New Haven: Yale University Press, 1950), 16, 6b.

27 Edith Penrose, The Theory of the Growth of the Firm (New Yoi k: John Willey, 1959), 2.


neko drugi ve obavio. Oni koji dolaze kasnije, verovatno su motivisani da opaze ak i vrlo blage razlike izmeu ranijeg rada nekog drugog i sopstvenog rada; zanemarivanje sopstvenog pravca u istraivanju pokazuje da je, prema njihovom miljenju, taj pravac doveo do znaajnih zakljuaka pre njih. Na primer, Carl Spearman govori o tom e kako je razvio razraenu teoriju "koeficijenta korelacije" da bi^merio stepen korelacije i otkrio "kako je veliki deo moje teorije korelacije ve postojao, i bio mnogo bolje kon- struisan, kod drugih pisaca, naroito Galtona i Udneya Yulea. Ovde je opet veliki deo rada bio uzaludan i mnogo od onoga za ta sam verovao da je originalno otkrie, bilo je sa aljenjem odbaeno".28 To vai i za detalje u istraivanjima. Kao primer, istoriar J. H. Hekster navodi, na svoj lak i neposredan nain, da je bio gotovo zavrio jedan dodatak koji je ispitivao "tezu da se u Utopiji Moore ogradio od stavova o privatnom vlasnitvu, koje je izneo Hythloday, kada mi je moj profesor George Parks skrenuo panju na izvestan lanak Eduarda L. Surtza, u kojem se bavi istim pitanjem... lanak je uinio moj dodatak nepotrebnim".29 Takvi javno registrirani sluajevi ponovnih otkria ve utvrenog ne iscrpljuju, naravno, sve - broj nezabeleenih sluajeva verovatno je ogroman. Mnogi naunici i istraivai ne mogu se naterati da izvetavaju u tampanom obliku o tome da ih je neko preduhitrio, tako da su ti sluajevi poznati samo ogranienom krugu bliskih saradnika.30

2. Anticipacije i nagovetaji. U svojoj skoranjoj knjizi31, istoriar nauke Thomas S. Kuhn razlikuje "normalnu nauku" i "naune re

28 Carl Spearman, u delu A History o f Psychology in Autobiography, Carl Murchison, urednik (New York: Russell and Russell, 1961), 322.

29 J. H. Hexter, More's Utopia: The Biography o f an idea (Princeton University Press, 1952, 3b. Hexter insistira na tome da je bio anticipiran i u drugom aspektu svoga rada: "Moje potpuno neslaganje sa Onckenovom interpretacijom Moreove namere u Utopiji, i moje znaajno neslaganje sa njegovom analizom kompozicije Utopije, udvostruuje moj bes zbog toga to me je on anticipirao u jednom sluaju. Moja iluzija da sam bio prvi koji je uoio rascep u prvoj knjizi Utopije ... bila je razbijena ponovnim itanjem Onckenovog uvoda u Ritterov nemaki prevod." Ibid, 13-14b.

30 Vie dokaza o tome moe se nai u Merton, "Singletons and multiples in scientific discovery, op. cit., 479.

31 Thomas S. Kuhn, The Structure o f Scientific Revolutions (Chicago: University of Chicago Press, 1962).

38 Robert K. Merlon

volucije" kao faze u razvoju nauke. Veina objavljenih reakcija na knjigu usredsredilo se, to je i sam Kuhn uinio, na one povremene skokove unapred koji su karakteristini za naunu revoluciju. Ali, m ada su te revolucije najdramatiniji trenuci u razvoju nauke, najvie je naunika veinom vremena angaovano u radu na "normalnoj nauci", razvijajui znanje kumulativnim prirastima zasnovanim na zajednikim paradigmam a (vie ili manje koherentni skupovi pretpostavki i naina izlaganja). Na taj nain, Kuhn ne odbacije staru koncepciju da se nauka uglavnom razvija pridoda- vanjem, mada je njegov glavni zadatak da pokae kako je to daleko od potpune istine. Ali svako ko itajui njegov rad zakljui da je akumulacija znanja koje je potvrdila zajednica naunika obian mit, bie oigledno u suprotnosti sa istorijskim injenicama.

Stav da se veliki deo nauke razvija putem akumulacije znanja, implicira da je veina novih ideja i nalaza bila ranije anticipirana ili nagovetena, mada je ta akumulacija praena pogrenim probojim a znanja i stazicama prolaznog nazadovanja. U svakom vrem enu postoje aproksimacije onoga to e se kasnije potpunije razviti. Potreban je odgovarajui renik da bi se oznaili razliiti stepeni slinosti izmeu ranijih i kasnijih formulacija naunih ideja i nalaza. Ispitali smo samo jedan ekstrem: prethodna otkria, koja zahtevaju stvarni identitet ili funkcionalnu ekvivalentnost. Anticipacije se odnose na neto manju slinost u kojoj se ranije formulacije poklapaju sa kasnijima, ali ne zapaaju i ne izvlae iste grupe moguih implikacija. Nagovetaji se odnose na jo manju slinost, gde su ranije formulacije bukvalno naslutile one kasnije, tj. samo maglovito i nejasno aproksimirale ideje koje slede, s tim da praktino nijedna specifina implikacija nije izvuena i zatim praena.

Osnovna razlika izmeu ponovnog otkria i anticipacija ili nagovetaja izraena je u Whiteheadovoj misli navedenoj u zaglavlju ovog odeljka: "Ali doi vrlo blizu istinite teorije, i razumeti njenu tanu primenu, dve su vrlo razliite stvari, kako nas pouava istorija nauke. Sve to je vano rekao je neko ko to nije otkrio". Whitehead bi prvi mogao proceniti koliko je istorijske ironije u toj prim edbi, koja je ve bila anticipirana. M atem atiar, logiar i istoriar ideja Augustus de Morgan je na primer zapazio, generaciju pre njega, da je "teko postojalo bilo koje veliko otkrie u nauci za koje se ne moe rei da je u zaecima moglo biti pronaeno u rukopisima nekoliko savremenika ili prethodnika oveka koji ga je


slvarno nainio" .32 Bio je potreban jo jedan veliki teoretiar koji ic koristio gotovo freudovske govorne figure da bi ukazao na bitnu razliku izmeu prethodnog otkria i anticipacije: prethodno otkrie se sastoji od praenja jedne ideje ili nalaza na dovoljno ozbiljan nain tako da se njene implikacije mogu uiniti oiglednim, to nije sluaj sa anticipacijama.33

Ali istoriari ideja esto zanemaruju te osnovne distinkcije. Velika uestalost pravih ponovnih otkria ponekad ih goni da olabave standarde stvarnog identiteta ili funkcionalne ekvivalentnosti i da proglase za "ponovna otkria" formulacije koje su samo maglovito nasluene u prolosti; u ekstremnim sluajevima istoriari se razbacuju takvim standardima i igraju se ko e nai vie " anticipacija" i "prethodnih otkria". Ta tendencija preterivanja sa slinostima i zanemarivanja razlike izmeu ranijih i kasnijih formulacija jeste profesionalna deformacija koja pogaa mnoge istoriare ideja.

Noviji istoriari nauke koji su duboko razoarani sklonou svojih prethodnika za pozivanjem na anticipacije i nagovetaje u egzaktnijim naukama, mogu ljutito poricati komparativnu dijagnozu, mada se zapravo ini da je ta bolest jo rairenija i jo akutnija meu istoriarima drutvenih nauka. Razloge za to nije teko pronai. Uzmimo, na primer, istoriju sociologije - koja nas, razumljivo, najvie zanima. Tokom generacija najvei deo sociolokih rukopisa (ukljuujui i ovaj uvod) bio je pisan stilom naunog eseja. Tek je u poslednje vreme postalo uobiajeno da socioloki

' Augustus de Morgan, Essays on the Life and Work o f Newton (Chicago and London: The Open Court Publishing Co., 1914), 18. Za ovaj poslednji primer videti zapaanja dananjeg velikana meu amerikim psiholozima Edwina G. Boringa, u delu A History o f Experimental Psychology (New York: Apple- ton-Century-Crofts, Inc., 1950, drugo izdanje), 4." Gotovo sva velika otkria su imala svoje anticipacije koje istoriar kasnije iskopava."

33 Simbolino je da je Freud iskazao problem ovakvim jezikom: "Svestan sam da je jedna stvar pridavati rei nekoj ideji koja se pojavi u obliku trenutne inspiracije, a sasvim druga uzeti je bukvalno, ozbiljno je ispitati i prihvatiti je uprkos svim tekoama i zadobiti mesto za nju meu prihvaenim istinama. Ova razlika je ista kao i razlika izmeu povremenih flertova i ozbiljnog braka sa svim njegovim dunostima i tekoama. Predati se nekoj ideji' je vrlo esta govorna figura'. Sigmund Freud, u delu " On the History of the psycho- analytic movement", prvi put izdato 1914. i ponovo tampano u Collected Papers, op. cit., 1 ,287-359 na 296. Taj duboko lini esej poveen istoriji jedne ideje prepun je zapaanja koja su u vezi sa naim trenutnim predmetom.

40 Robert K. Merlon

tekstovi iznose kom paktnije tvrdnje o problemu, postupcim a i instrumentim a istraivanja, o empirijskim nalazima i njihovoj diskusiji i teorijskim implikacijama onoga to je otkriveno.34 Socioloki tekstovi, a posebno knjige, u prolosti su bile pisane tako da su osnovni pojmovi bili retko strogo definisani, dok su logika procedure i odnos izmeu varijabli i specifine teorije koja se razvija ostajali u velikoj meri implicitni, u skladu sa ve postojeom humanistikom tradicijom. T aje praksa imala dve posledice: prvo, osnovni pojmovi i ideje lako iezavaju iz vidokruga budui da nisu odmah oznaeni ili definisani, pa su tako neki od njih bili odista ponovno otkriveni. Drugo, maglovitost ranijih formulacija ini da istoriar ideja lako pada u iskuenje da identifikuje prethodna otkria u sluajevima u kojima dublja analiza nalazi samo nejasnu i nedoslednu slinost.

Te dvosmislenosti postavljaju istoriarima ideja teak zadatak razlikovanja stvarnih anticipacija i pseudo-anticipacija, u kojima se slinost obino ograniava na sluajnu upotrebu nekf. od istih rei kao i u kasnijoj verziji ideje, kojoj istoriar dodaje znaenja koja potiu iz njegovog kasnijeg znanja. Razlika izmeu stvarnih i pseudo-anticipacija nije nimalo jasna: ipak, ako se istoriar prepusti indolenciji i dopusti da bilo kakav stepen slinosti izmeu starih i novih formulacija proe kao anticipacija, on u stvari pie mitologiju ideja, a ne njihovu istoriju.

Kao to je to sluaj i sa prethodnim otkriima, verovatni dokazo stvarnoj anticipaciji dobija se kada kasniji naunik sam ustanovi da su drugi pre njega izneli neke od aspekata njegove ideje. Tako je G ordon A llport35 odluno formulisao princip funkcionalne autonomije: da oblici ponaanja postaju, pod odreenim uslovima,

' Neka bude jasno, da mi ne kaemo niti impliciramo da upotreba ovakvog formata sociolokog lanka osigurava njegov znaaj. Neki lanci koji usvajaju ovakav format uspevaju jedino da jasno pokau kako su nedosledni, ba kao to drugi lanci koji zadravaju stil naunog eseja ponekad uspevaju da budu mnogo dosledniji i doprinesu naem razumevanju oveka u drutvu. Ovo nije stvar razliitih stilova pisanja u sociologiji, vec atributa sociolokog eseja koji podstiu istoriara sociologije da ukljui anticipacije i nagovetaje u svoje pisanje.

35 Gordon W. Allport, "The functional autonomy o f m otives", American Journal o f Psychology, 1937, 50, 141-56. Allportovo pozivanje na anticipacije zapazili su Calvin S. Hall i Gardner Lindzey, u delu Theories o f Personality (New York: John Wiley & Sons, 1957), 270-1.


ciljevi za sebe, mada su bili zaeti iz nekog drugog razloga. Sutina toga je to da se ponaanje moe samo odravati ak i ako nije potkrepljeno pokretakim motivom ili nagonom. Kada je Allport prvi put formulisao tu uticajnu, i po nekima kontroverznu, koncepciju on je odmah ukazao na one koji su je pre njega nazreli: Wood- worthovo zapaanje da se psiholoki mehanizmi mogu tran- sformisati u nagone; Sternovo zapaanje da fenomotivi mogu biti transformisani u genomotive; Tolmanovo zapaanje da "sredstva - objekti" mogu biti "postavljeni na svoj sopstveni nain. To se moe okvalifikovati pre kao anticipacija nego kao prethodna otkria, s obzirom na to da su se ranije verzije poklapale sa kasnijim samo delimino, i - to je jo znaajnije - one nisu izvukle mnoge od logikih implikacija i empirijskih manifestacija koje je Allport odmah utvrdio. To je razlog zbog koga je Allportova formulacija promenila tok istorije funkcionalne autonomije, to nije bio clr&i ca anticipacijama. Takvo razlikovanje ne postoji uistori- jam a ideja koje se prim arno brinu da dobiju "nagradu" za svoj

jer one tee meanju prethodnih otkria i anticipacija u jednu bezoblinu masu. Nasuprot tome, istorije ideja koje se primarno brinu za rekonstruisanje stvarnog toka razvoja nauke, Z3na?f>jv sutinsku razliku izmeu ranih aproksimacija jedne ideje i kasnijih formulacija koje ostavljaju trag na razvoju te ideje, tera- jui njihove autore ili druge da ih sistematino slede.

Kada naunik doe do jedne rane i zaboravljene formulacije, zastupane da otkri je kamo ona vodi a zatim je sam pone pratiti, to je autentian sluaj istorijskog kontinuiteta ideja uprkos razmaku od nekoliko godina. Ali, ini se da je taj obrazac vrlo redak, to je u suprotnosti sa udbenikom verzijom naunog istraivanja. Mnogo se ee dogaa da se jedna ideja formulie dovoljno odreeno i sugestivno da je savremenici nikako ne mogu predvidetj, pa onda postaje lako da se pronau njene anticipacije i nagovetaji. Ali ono to je odluujue za teoriju istorije ideja jeste injenica da te ranije aproksimacije neke ideje ostaju zaboravljene i nisu sistematino praene sve dok je neka nova i neko vreme definitivna formulacija ne iznese ponovo na svetlost dana.

Identifikovanje prethodnih otkria, anticipacija i nagovetaja moe biti brzo ili zakasnelo. Brza otkria dolaze nam od malobrojnih budnih naunika ili studenata koji rade u drutvenom sistemu. Kada je neformulisana ideja ili empirijski nalaz objavljen, verovatno ve postoji aica naunika koji su naleteli na raniju verziju

42 Robert K. Merton

ideje, mada je nisu upotrebili u svom radu. Kada se njihova memorija aktivira novom formulacijom, oni tada izvetavaju (ostale u okviru sistema), o prethodnom otkriu, anticipaciji ili nagovetaju. (Stranice asopisa Science zatrpane su pismima upuenih naunoj bratiji, koja su dobar primer takvog obrasca).

Zakasnele identifikacije pojavljuju se kada je ranija verzija brzo pala u zaborav. Moda je ideja bila objavljena u nekom opskurnom asopisu ili zagubljena u tekstu koji se bavi drugim predmetom ili je sakrivena u neobjavljenoj laboratorijskoj svesci, asopisu ili pismu. Savremenici neko vreme posmatraju otkrie kao potpuno novo. Ali im potpuno upoznaju novu ideju, neki naunici e prepoznati formulacije koje nalie na ove nove kad se ponovno itaju raniji radovi. Na taj nain istorija nauke iz prolosti konstantno se prerauje kroz istoriju koja dolazi posle nje.

A llportova formulacija funkcionalne autonom ije kao psiholokog principa, predstavlja primer za drugi obrazac otkria. Sada kada nam je Allport predstavio taj princip, upozoreni smo na svaku njegovu verziju dok itamo rukopise iz prolosti. Tako, zahvaljujui Allportu, ja mogu da kaem da sam ponovo itajui J. S. Milla ustanovio kako se on pribliio istom principu jo 1865: "Tek kada nai ciljevi postanu nezavisni od oseanja bola ili zadovoljstva od kojih oni zapravo potiu, moemo rei za nekog da ima oformljen karakter. 36 Svakako, stvar je u tome to se ja nisam zaustavio nad ovom Millovom primedbom kada sam je prvi put sreo, jer tada, budui da nisam poznavao Allportovu formulaciju, jo nisam bio "osetljiv" za to. Ili, mogu da izvestim kako je 1908. Simmel anticipirao Allportov princip u sociolokim terminima:

Socioloki je veoma znaajna injenica da mnogobrojni odnosi zadravaju svoju nepromenjenu socioloku strukturu ak kada je nestalo oseanja ili obine situacije koja ih je u stvari izazvala. ... Sigurno je da je za pojavu odnosa potreban odreeni broj pozitivnih i negativnih uslova i da odsustvo makar i jednog od njih moe odjednom spreiti razvoj tog odnosa. Ipak, kada se jednom pojavi, on nije nikako uniten nestajanjem onog uslova koga ranije nije mogao da prevazie. Ono to se kae o l'politikim/ dravama - da se one odravaju samo sredstvima kojima su bile osnovane - vrlo je nepotpuna istina, i sve drugo osim svevaeeg principa za drutvo uopte. Socioloka povezanost, bez obzira na to kakvog je porekla, razvija samoouvanje i

36 John Stuart Mill, A System of Logic (London: Longmans, Green, 1865), 423.


autonomnu egzistenciju sopstvenog oblika koji su nezavisni od njenih poetnih motiva.31

I Millova i Simmelova formulacija autentine su anticipacije Allportovog principa. Oni eksplicitno govore o delovima iste ideje, ali tu ideju ne primenjuju dovoljno da bi je pokazali svojim savre- menicima (ovo vai uprkos Simmelovoj karakterizaciji ideje kao "socioloki veoma znaajne injenice"), i pre svega njihove ranije formulacije nisu bile otkrivene i razvijene u intervalu izmeu objavljivanja ideje i Allportove tvrdnje o funkcinalnoj autonomiji. Zaista, da su pratili ideju u tom intervalu, Allport ne bi imao prilike da formulie princip; najvie to bi mogao da uini bilo bi njeno jednostavno pojaavanje.

Ovaj je sluaj dobar primer za pravilno postupanje sa anticipacijama u istoriji ideja. Sretanje sa Millovim i Simmelovim anticipacijama, poto nam je na njih ukazala Allportova formulacija, omoguava autentinom istoriaru ideja da odmah identifikuje sutinski istorijski problem: zato su ranija pribliavanja ideji zanemarivali autori, i njihovi savremenici i neposredni sledbenici? Istoriar bi mogao zapaziti kako nije bilo neposrednog i neumitnog razvoja te ideje, ba kao to bi mogao da primeti njeno ponovno pojavljivanje u ii empirijskog istraivanja. Takav istoriar bi pokuao da identifikuje intelektualni i drutveni kontekst u okviru koga se ideja pojavila u svom ranijem obliku, i promene u tom kontekstu, koje su kasnijoj, razvijenijoj formi ideje dale veu teinu. U kratko, on bi govorio i o razlikama i o slinostima (1) izmeu nekoliko formulacija iste ideje, (2) u stepenu do koga se ona uklapa u druge teorijske konstrukcije svog vremena, i (3) u kontekstu koji je uticao na njenu istorijsku sudbinu.

Ali kao to znamo, istoriari sociologije su obino kratkog daha kada treba ispuniti te stroge zahteve analiziranja anticipacija i nagovetaja. Cesto se ini da im priinjava zadovoljstvo - ponekad, budui da su ljudi, perverzno zadovoljstvo - da iskopavaju anticipacije, stvarne ili zamiljene, nedavno formulisanih koncepcija. Taj zadatak nije teak, kao to pokazuje nekoliko sledeih primera:

Primarna grupa. Kao to je dobro poznato, Cooleyeva formulacija primarne grupe (1909), ostavila je neposredan i dugotrajan uticaj na

37 Georg Simmel, Soziologie (Leipzig: Duncker & Humblot, 1908), 582-3; verno preveo Kurt H. Wolff, u delu The Sociology ofG eoig Simmel (New York: The Free Press, 1950), 380-1.

44 Robert K. Merton

socioloku analizu ivota grupe. Nekoliko godina kasnije, jedan istoriar sociologije je skrenuo panju na knjigu Helen Bosanquet, objavljenu iste godine, koja se bavila interakcijom meu lanovima porodice, kao drutvenim procesom koji utie na linost svakog lana. Istoriar dalje zapaa kako su Small i Vincent, 1894. godine, nazvali jedan odeljak svoga dela Introduction to the Study of Society, "Primarna drutvena grupa: porodica Cooleyev biograf je kasnije ispitao itavu stvar i znaajno zakljuio kako su ''etike jedna, a'opte prihvaeni sadraji za njih, druga stvar. Cooley je dao pojmu sadraj sa znaenjem, a to je vana stvar ". On, jo preciznije, dodaje kako je Cooleyeva formulacija, a ne one druge, podstakla mnoga prouavanja i istraivanja primarne grupe. Upozoreni Cooleyevom uticajnom formulacijom, moemo sada zapaziti da je termin "primarna grupa" ("primre Masse") nezavisno i za kratko upotrebio Freud, 1921. godine, a on, prema svim dostupnim podacima, nije znao za postojanje Cooley a .^ Ali Cooleyeva koncepcija je bila mnogo znaajniji izraz sociolokog istraivanja, od Freudovog termina "primarna grupa".

Ja iz ogledala: Cooleyeva klasina formulacija ovog pojma oznaava drutveni proces putem kojeg nae percepcije o tome kako nas drugi ljudi vide oblikuju nae predstave o sebi. Dobro je poznato, jer nam sam Cooley to kae, da je ta formulacija ojaala ranije koncepcije koje su razvili psiholozi William James i James Mark Baldwin. Ovde

38 Kao to je dobro poznato iz rei samoga Cooleya, diskusija o primarnoj grupi u njegovom delu Social Organisation bila je uvedena tek naknadno i nije se pojavila u originalnom izdanju. Istoriar koji zapaa simultane nezavisne diskusije ove ideje i anticipaciju ovog termina jeste Floyd N. House, u deki The Range o f Social Theory (New York: Holt. 1929), 140-1. Cooleyev biograf koji govori o anticipacijama u istoriji ove misli je Edward C. Jandy, u delu Charles Horton Cooley: His Life and His SocialTheory (New York: The Dryden Press, 1942), 171-81. Freudova upotreba ovog termina i delimino poklapanje njegove koncepcije sa Cooleyevom moe se nai u njegovom delu Massenpsychologie und Ich-Analyse (Leipzig, Wien, Zrich: Internationaler Psychoanalytischer Verlag, 1921), 76,: "Eine solche primre Masse ist eine Anzahl von Individuen, die ein und dasselbe Objekt an die Stelle Ihres Ichideals gesetzt und sich infolgedessen in ihrem Ich Miteinander identifiziert haben". S obzirom na to da engleski prevod Jamesa Stracheya zame- njuje reju "grupa" "mnogo obuhvatniju nemaku re "Masse", ovaj odlomak, bez ikakve namere da kopira Cooleya, glasi: "Primarna grupa ove vrste je skup individua koje imaju jedan te isti objekat za svoj ego ideal, pasu shodno tome identifikovali svoj ego jedan sa drugim. Termin "primarna grupa" je Cooleyev, ali distinktivna teorijska formulacija je nesumnjivo Freudova.


imamo ist sluaj kumulativnih prirasta teorije, koji se nastavljaju do danas. Manje je poznato da su skoranja istraivanja u Sovjetskom Savezu o razvoju linosti i socijalizaciji izvedena iz Marxove primedbe da u razumevanju neije linosti svaka osoba gleda u drugu kao u ogledalo. Kao to je oito bilo nepoznato i u Kijevu i u Ann Arboru, Adam Smith je usvojio metaforu ogledala koje se stvara od stavova drugih prema nama, i koje nam omoguava da postanemo posmatrai sopstvenog ponaanja. Prema Smithovim reima: " Ovo je jedino ogledalo pomou kojega moemo u odreenoj meri, kroz oi drugih ljudi, ispitati ispravnost vlastitog ponaanja". Proirujui metaforu, jezikom koji je gotovo jezik Williama Jamesa, Leslie Stephen pie na kraju prolog veka da moramo uzeti u obzir ne samo primarne ve i sekundarne refleksije; i zaista moramo sebi predstaviti dva ogledala, jedno spram drugoga, koja "reflektuju likove u beskonanom nizu". Ovde, dakle, imamo viestruke nezavisne formulacije ideje u sasvim razliitim teorijskim tradicijama. Ali te epizode su samo sirovine za analizu evolucije ideje, a ne zavrnica u kojoj se viestruke verzije ideje koje se delimino poklapaju, jednostavno sluajno pojavljuju.39

Nudim vam na brzinu prikupljene, nerazvijene aluzije o prethodnim otkriima, anticipacijama, pseudoanticipacijama i nagoveta- jima u sociologiji i psihologiji, kako bih pokazao dve stvari: 1) do njih se prelako dolazi; 2) one se lako degeneriu u antikvarijanizam koji ne unapreuje istoriju socioloke teorije, ve jednostavno kopira borbu izmeu zagovornika Starih i Modernih, koja je iscr- pla toliko intelektualne energije u sedamnaestom i osamnaestom veku:

Shakespeare prividno anticipira Freuda po pitanju motivisanog miljenja i racionalizacije u Henryju IV: "thy wish, was father, Harry, to that thought"... "Tvoja elja bee otac ove misli, Harry"...

Epiktet, a da ne govorimo o Schopenhaueru i mnogim drugima, verovatno anticipira ono to sam opisao kao Thomasovu teoremu, tj.

39 C ooleyeva jo aktuelna formulacija pojavila se prvi put u njegovom delu H um an Nature and the Social Order (New York: Scribner, 1902), 183-4, Jandy, op. cit., 108-26, rekonstruie Cooleyevu ekstenziju ove ideje, i kasniju esten- ziju Georga Meada. Nezavisni izvor ove ideje kod Marxa potvrdili su socijalni psiholozi na Institutu za psihologiju u Kijevu, koji su dobro poznavali Marxa, ali nisu nikad uli za Cooleya i Meada (na osnovu intervjua koji smo sproveli Henry Riecken i ja 1961). Leslie Stephen je usvojio metaforu Adama Smitha u svom delu History o f English Thought in the Eighteenth Century (New York: G. P. Putnams Sons, 1902, tree izdanje), I, 74-75.

46 Robert K. Merton

da ovekova definicija situacije utie na njen ishod. "Ono to brine i uzbuuje oveka nisu stvari, ve njegovi stavovi i predstave o stvarima ",40

Sumner naizgled anticipira Lipmannov pojam stereotipa kada pie u studiji Folkways kako su obiaji "stereotipni".

Spencer, piui da je "privlanost gradova direktna kao masa, a obrnuta kao udaljenost", prividno anticipira Stoufferovu teoriju o iskrsa- vanju mogunosti, to je jo jedna potpuno verbalna, a ne sutinska slinost.

Veblenov pojam "uvebane nesposobnosti" (koji su otkrili, razvili i primenili kasniji sociolozi), prividno anticipira Philip Hamerton u svojoj davno zaboravljenoj knjizi, objavljenoj 1873, kada pie o "mentalnom odbijanju " linhibiciji/, koja ukazuje "ne na uroenu nesposobnost, ve je Isamol um onesposobljen svojim steenim obiajima i uobiajenim dunostima " stvarajui na taj nain "steenu nesposobnost ". (The Intelectual Life)

John Stuart Mill anticipira u optem pravilu specifian sluaj Hawthorne - efekta, otkrivenog tek vek kasnije: u eksperimentima posledica moe biti izazvana ne promenom, ve sredstvima upotreb- Ijenim da bi se stvorila promena. Svakako, mogunost te poslednje pretpostavke dozvoljava da bude proverena kasnije, drugim eksperimentima.

Aristotel nagovetava pojam G. H. Meada o "znaajnim drugima " kad pie u Retorici da su 'ljudi pred kojima se stidimo oni do ijeg nam je miljenja stalo... itd.... ".

Specifian primer proroanstva koje je samo dovelo do .wog ostvarenja nalazimo u sedamnaestom veku: francuski filozof i naunik Pierre Gassendi tvrdio je da astroloka predvianja o sudbini pojedinaca doprinose svom ispunjenju, zahvaljujui stimulativnom ili depresivnom dejstvu na pojedince.

Kao primer velike grupe sluajeva u kojima je utvreno da poslovice potpuno izraavaju iroko prihvaene socioloke ideje, sluaj reflek-

Roeni iste godine i naavi svoje mesto u ivahnoj atmosferi sociolokog istraivanja koja je vladala na Univerzitetu u Chicagu tokom prve treine ovog veka, W. I. Thomas i George H. Mead upotrebljavaju gotovo identian jezik kada formuliu teoremu - Thomas u optim terminima, a Mead na neto ogranieniji nain. Tako Thomas kae: "Ako ljudi definiu situaciju kao stvarnu, ona je zaista stvarna po svojim posiedicama." Mead kae: Ako se neka stvar ne prepozna kao istinita, ona ne funkcionie kao istinita u zajednici. "Movements ofThoughtin the Nineteenth Century (University of Chicago, Press, 1963), 29.


tivne slike o sebi koju usvaja prekrilac kada se uputa u devijantno ponaanje: "nazovi nekog lopovom,

73226239-Robert-Merton-O-Teorijskoj-Sociologiji.pdf

Documents

Transcript of 73226239-Robert-Merton-O-Teorijskoj-Sociologiji.pdf