Filip Hobsbaum

VELIKA OČEKIVANJA*

Najsumornija od svih Dikensovih knjiga prvobitno je zamišljena kao lakrdija.

„Povodom nevelikog dela koje pišem već neko vreme javila mi se tako fina, nova i

groteskna ideja, da počinjem da verujem kako bi bilo bolje da se ostavim kratkog članka i

sačuvam građu za novu knjigu.“ Čak i kad se „kratki članak“ pretvorio u novi serijal, on

je prvi deo poslao Džonu Forsteru, sa porukom: „Napravio sam početak tako da, nadam

se, uglavnom ostavlja preterano smešan utisak. Povezao sam dete i luckastog čoveka

odnosom koji mi deluje vrlo smešno.“ Za emotivni sloj ovog dela koji se nalazi ispod

doslovnog značenja književnog sižea veoma je simptomatično to što je Dikens potcenio

njegov smisao.

Izgleda da je i podsticaj za pisanje bio materijalno motivisan. Prodaja časopisa

pod naslovom Tokom cele godine opala je zbog dosadnog serijala Čarlsa Livera, Dan

jahanja. Jahanje je u stvari potrajalo devet meseci. Posle prva četiri, Dikens je smatrao za

shodno da izbaci Velika očekivanja kao novi pokušaj spasavanja tiraža. Bilo je to u

decembru 1861. godine.

Sve se okrenulo nasuprot autorovim očekivanjima. Daleko od toga da bude

komičan roman, novo delo je bilo puno pročišćene, zrele mudrosti. Velika očekivanja –

nijedna druga Dikensova knjiga nema bolji naziv – upozorava da ne treba verovati u

površne predrasude o klasama i kastama. Srž naše ličnosti oblikuje se u mladosti i nikada

se ne može promeniti. Jedino iz iskustva možemo učiti kako najbolje da rasporedimo

talente i slabosti sa kojima se rađamo. Sve nade glavnog junaka Pipa da može promeniti

svoje stanje razbijaju mu se o glavu. Preživljava samo ljubav onih koji ga vole, ne zbog

onoga što on nastoji da bude, već zbog onoga što on jeste. Obim njegovog razvoja može

da se meri prema stepenu neprimerenosti njegovog pogleda na svet i grešaka njegovih

postupaka.

1

Ni u jednom Dikensovom romanu, osim u Dejvidu Koperfildu, u središte nije

stavljen samo jedan lik. Ali dok je u prethodnoj knjizi Dikens bio usredsređen na odbranu

od sveta za koji je osećao da mu je naneo nepravdu, u Velikim očekivanjima stavlja Pipa

na probu i tužnp otkriva junakove slabosti.

Celokupna radnja romana kreće se ili ka središnjem junaku ili se udaljava od

njega. Možemo izdvojiti različite tokove sižea. Imamo Pipa u odnosu prema patronatu;

Pipa u odnosu prema društvenom svetu; Pipa i slomljeno srce; Pipa kako prvo odbija, a

zatim uči da prihvata prijateljstvo; Pipa koji biva prihvaćen, prvo zbog svojih

mogućnosti, a onda – posle gorkih iskušenja – zbog svojih dostignuća; Pipa kako

upoznaje ispraznost više klase i pravu prirodu džentlmena. U svakom od ovih tokova

dominira jedan jedini lik i koji se razvija na osnovu veza sa gospođicom Havišam,

gospodinom Džegersom, Estelom, osuđenikom, Poketom (možda i Vemikom) i Džoom

Gardžerijem, kovačem.

Dalje, roman je prošaran parodijom središnjeg lika koja služi kao ironičan

komentar njegovih pretenzija. Izvan svega toga stoji sjajna proza u koju je pripovest

uklopljena. Na svakom širenju priče pojavljuje se dvostruka tačka gledišta. Kroz

pripovedanje neposredne sadašnjosti, ostareli središnji junak seća se mladalačkih ludorija

sa udaljenog stanovišta razočaranih, mada ne i ogorčenih, zrelih godina.

U ovakvim situacijama čitalac poseže za autorovim životom ne bi li pokazao

zašto je njegovo delo dobilo baš ovaj oblik. Sa tog stanovišta, Velika očekivanja se

pokazuju kao dugotrajna vežba u samokažnjavanju. Kritičari su najveću pažnju posvetili

Pipovoj sklonosti ka društvenom snobizmu, ali ona ima mnogo dublje značenje. Na isti

način na koji Dikens ispod ekstrovertne ličnosti sakriva fabriku cipela u kojoj je radio kao

dečak, tako i Pip pozlaćuje radničku prošlost kovača; isto kao što se Dikens probio u

otmeno društvo, ali nikad nije bio njegov deo, tako Pip u njemu pliva sa socijalnom

nesigurnošću.

Retrospektivno posmatrano, čini se da je Dikens u svojim zlim junacima napadao

ono što mu je kod sebe bilo sumnjivo. Da li je Peksnif bio licemer, Tig dvoličan, a Stari

Dorit bežao od prošlosti koju bi radije zaboravio? Sve ove odlike nalaze se, ne u

sredovečnom čudovištu, nego u liku naočitog mladića; štaviše, u junaku dominira

2

društveni snobizam viđen sa jasnoćom potpuno novom za Dikensa. Samorazotkrivanje

nije moglo ići dalje.

Čak i pod tim uslovima, moraju se imati u vidu neke olakšavajuće okolnosti.

Mladi Pip ima sve predispozicije da bude nezadovoljan sudbinom. Živi u bezličnim

močvarama, usvojila ga je sestra, čije drugarice ga maltretiraju, a ima samo njenog muža,

nežnog kovača, da ga zaštiti od njenog besa. Ona se večito hvali da ga je, kada je ostao

siroče, podigla „svojim rukom“. To jest, bio je hranjen na cuclu: ne može se naći bolji

simbol za njegovu gladnu potrebu za isticanjem. Kada se tome doda da ona obično nosi

pregaču nadevenu iglama i pribadačama, videćemo koliko bi uzaludan bio pokušaj

traženja utehe u njenom koščatom zagrljaju. Umesto ljubavi ili milovanja, Pipa mlate

kamdžijom ironično nazvanom „Golicalo“. Otuda, da bi bilo pripremljeno tlo za

saosećanje sa likom koji ne ispada dobar, Dikens iz pozadine vadi sve prema njemu

neprijateljske pojave.

Pošto je Pip kovačev šegrt koji živi u zabitom selu on, očigledno, ne vidi Društvo.

Ali se Društvo, u vidu čitavog niza svoji izaslanika, sukobljava sa njim. Prvo i veoma

traumatično iskustvo predstavlja slučajni susret sa odbeglim robijašem, koji drhti od

groznice i gladi, prepušten močvari. On dečaka uplaši i natera ga da mu ukrade hranu i

piće. Ovo ne treba mešati ni sa kakvom pravom dečakovom samilošću; Pip bi voleo da

zaboravi ovo iskustvo. I mada tokom knjige ima više podsećanja na ovu epizodu, teško se

može reći da se ona oslanja na glavni tok same radnje. Ni Pip ni čitalac ne shvataju

koliko će ovaj događaj biti važan na kraju.

Priroda Pipove egzistencije čini ga čudesno ranjivim na uticaje iz drugih sfera.

Najsnažniji među njima dolazi od gospođice Havišam, usamljenice koja živi u blizini i

koju niko nije video decenijama. Njen osnovni motiv je da nađe dečaka koji će se igrati

sa njenom ljupkom štićenicom. Ali na Pipa to ostavlja nesrazmerno veće dejstvo u

odnosu na njenu prvobitnu nameru. Jer gospođica Havišam ne predstavlja uobičajen

prizor. Sedi večito u budoaru zatklonjenom od sunčeve svetlosti. Voštane sveće

osvetljavaju poluspakovane kovčege, haljine u neredu, istrulelo cveće, sve prekriveno

prašinom, dok je ona, iako stara, obučena kao nevesta.

3

Video sam da je nevesta u venčanici uvela kao i venčanica i cveće, i da nema nikakvog sjaja osim

sjaja njenih upalih očiju. Video sam da je venčanica obučena na stasito telo mlade žene, i da je

figura na kojoj sada visi postala kost i koža. Jednom su me vodili da vidim neku ogavnu voskariju

na sajmu, što je predstavljala ne znam koju slavnu ličnost u netaknutom stanju. Jednom su me

vodili u neku našu crkvu u močvari da vidim kostur u prahu skupe halje, koji je iskopan iz kripte

pod crkvenim podom. Sada se činilo da vosak i kostur imaju crne oči koje se pomeraju i gledaju

me. Urliknuo bih da sam samo mogao.

Stvar je jednostavno u tome što je gospođica Havišam ostavljena na dan venčanja. Sve

ovo samomučenje deo je osvete uperene ne samo protiv nje, nego i protiv spoljnog sveta.

Sa pažljivim psihološkim uvidom, Dikens opisuje kovačevog šegrta tako zbunjenog

ovom nesvakidašnjom prikazom da nema načina da je opiše. Umesto toga, upliće se u

fantaziju u koju spadaju zastave, psi i kočije – nesumnjivo prilično neobičnu, ali

svodljivu na detinjastu moć izražavanja na način na koji smrt u životu gospođice

Havišam sigurno nije. „Kostur u prahu skupe halje, koji je iskopan iz kripte pod crkvenim

podom“ – to zvuči autentično. Naučnici su se, međutim, dosta namučili tražeći mogućne

prototipove za ovaj lik. I gospođica Donitorn iz Sidnija i gospođica Dik iz Ventnora

provele su život pošto su bile ostavljene, u samoći među natrulim razvalinama jela i pića.

Sam Dikens u jednom eseju Domaće reči iz 1853. godine zabeležio je detinje sećanje na

jednu staricu u belom koju su viđali kako se probija kroz masu Oksford Strita do crkve

gde je neki bogati kveker trebalo da je uzme za ženu. Ovaj isti lik iskoristo je Čarls

Metjuz, glumac kome se Dikens tako divio, u skeču iz 30-ih godina XIX veka. Tu je stara

dama po imenu gospođica Mildju svakodnevno u venčanici dolazila u Kancelariju za

nestale, da sazna šta se desilo sa davno izgubljenim draganom. Sve to govori u prilog

tome da gospođica Havišam ipak nije bila toliko izveštačen lik. Poput mnogih

Dikensovih velikih ekscentrika, njen portret je verno predstavljao psihološku činjenicu:

da ljudska duša prinosi velike žrtve kako bi izbegla potpunu dezintegraciju.

I pored sve svoje nastranosti, gospođica Havišam pokazuje Pipu tračak svetlosti

Društva koja nije dopirala do njegovog prethodnog života. Tom životu, prkos svim

njegovim prevarama, on počinje da teži. Naglasak gospođice Havišam je drugačiji, njeno

ponašanje je drugačije; ima prelepu mladu štićenicu koja se prema Pipu ponaša sa

prezirom. Sve ovo ima ulogu da ga podseti na njegovo prosto poreklo. U ovom čudnom

4

okruženju, bilo šta što je prirodno deluje neotesano. Gospođica Havišam je pretvorila dan

u noć, a ljubav u mržnju. Projektujući sopstvenu frustraciju na spoljašnji svet, ona je

preinačila svet u Društvo.

Da li je ovo toliko drugačije od moralne izvitoperenosti samog Društva?

Započinje predstava pred publikom, daleko od radnog vremena i uz trku ka

hladnokrvnom licemerju. Jer gospođica Havišam dozvoljava Pipu da zapadne u veliku i

nepotkrepljenu zabludu: da je ona Zaštitnik određen da ga odvoji od njegove klase. A

kako je bio u lošim prilikama, Pip je potpuno spreman da postane njena budala.

Dozvoljava njenoj štićenici da ga fascinira, što je tek uvod u Estelin pozni produžetak

osvete gospođice Havišam Društvu. Gospođica Havišam je od Estele napravila oružje za

uništavanje – kao što je i sama bila uništena.

'Hoću da vidim da igraš karte sa ovim dečakom.'

'Sa ovim dečakom? Pa, on je običan radnik!' ...

'Pa šta? Možeš da mu slomiš srce.'

'Šta znaš da igraš, dečače?' upita me Estela, sa najvećim prezirom.

'Ništa osim pelješenja, gospođice.'

'Opelješi ga,' reče gospođica Havišam.

Pipa odjednom obuzima nezadovoljstvo, i to ne samo svojim domom. Ne oseća ništa

osim gađenja prema zanatu, šegrtovanju i dobrom gospodaru, kovaču. Susret sa

gospođicom Havišam i njenom prezira punom štićenicom čini ga prijemčivijim za novog

izaslanika iz Društva; ovog puta, za nekog ko poseduje moć koja ga može sasvim preneti

iz njegovog okruženja. I to je gospodin Džegers, advokat iz Londona.

Džegers je već jednom viđen, na kratko, kako stoji na stepeništu kod gospođice

Havišam. Ovo je dovoljno da se uspostavi neka vrsta dogovora sa prezrelom mladom. Ali

njegov pravi prepad čini ulazak na mirnu scenu lokalne krčme, kod Veselih skeledžija,

gde gejaci mirno puše i uživaju u novinama. Džegers tu upadljivo ne pripada, sa velikom

glavom, velikim lancem za sat, mirišljavim sapunom, škripavim čizmama i ogromnim,

prenaglašenim kažiprstom. Pošto je okupljene užasnuo i zaprepastio, on poziva kovača i

šegrta i obaveštava ih da – što čini prekretnicu u sižeu – nosi neko pismo. A to pismo

nam kaže da je dečak naslednik Velikih Očekivanja. Džegers objašnjava skamenjenom

5

Pipu da će od sada živeti kao gospodin. Treba da ode u London, da ga obuku, nahrane,

obrazuju i daju mu prihod – pripremajući ga tako za preuzimanje velikog imanja na

zahtev zaštitnika čije ime ne sme da otkrije.

Pipov svet se iznenada promenio. Dolazi u London i otkriva da on nije ogroman

kako je pretpostavljao, već prično ružan, iskrivljen, tesan, prljav. Zapravo, kao i

kancelarija gospodina Džegersa. Sada je njegov staratelj drčni Džegers, a ne blagi Džo;

Džegers, čiji život je posao, čiji su posao tuđe tajne, čija kancelarija vrvi od molilaca iz

nužde, mračnih kriminalaca, potkupljivih svedoka – i koji se kreće među moliocima,

kriminalcima i svedocima, tim prethodnicima visokog Društva, sa jednakom lakoćom.

On nije samo advokat Jednookog Majka, nego i daleke gospođice Havišam; a još gori

Klijenti pojavljuju se na horizontu. Džegers je, u stvari, neka vrsta ispoljavanja Društva u

koje je Pip stupio. I kao što je to već običaj kod Dikensa, utisak kala i prljavštine koji

ostavlja, ispoljava se amblematično, advokatovim opsesivnim čistunstvom. On bi da

spere klijente sa sebe, kao da je hirurg ili zubar, tako što opere ruke mirišljavim sapunom

i suši ih nad ogromnim peškirom u perionici posebno sagrađenoj u tu svrhu u njegovoj

kancelariji. Posle susreta sa jednom strankom neobično tamne kože, ispire grlo i struže

prljavštinu ispod nokata. Čitalac oseća koliko je to drugačije u odnosu na naslage ugljene

prašine u kovnici Džoa Gardžerija.

Kakvu ulogu igra ova ličnost u knjizi? Neki su kritičari Džegersa nazivali

dobrodušnim, drugi pokvarenim. U stvari, on nije ni jedno ni drugo. O sebi stalno priča

kao o agentu plaćenom za usluge, što je i istina. On nema pravi dom: pre se može reći da

delimično boravi nego da živi u kući, čiji se mali deo koristi, a i te prostorije namenjene

su knjigama i novinama – kao da se njegov posao preliva i širi čak i tamo. Uzgred se, u

poglavlju 51, pominje da je nekada imao snove; ali ono što vidimo je poslovan čovek,

neutralno skladište tajni, posrednik između raznih frakcija.

Jer kada se ogoli Pipovo novo Društvo, ispostavlja se da ono nije ništa manje

prašnjavo i podmuklo od Džegersove kancelarije.

6

Druga emisija

Pip započinje londonski život u musavoj kolekciji pepeljastih, zbijenih zgrada.

Koliko je to drugačije od magle i kiše sa močvara! Čak i kada se, po punoletstvu, Pip

odseli, i dalje je prepušten na milost i nemilost lopovske pralje i portira koga zove

Osvetnik. Izgleda da nema načina da stekne dom u širem centru Londona. Njegov život je

pun učmalosti i još puniji dugova, u iščekivanju dolaska Zaštitnika. Traći vreme u

besmislenom ćaskanju i povremenim tučama u smešnom klubu za mladu gospodu –

Gajskim zebama. Povrh svega, neprestano se lomi oko Estele. Ona je vrhunac njegovih

želja, i oko nje tužno kruži, kao moljac oko plamena – kako ona sama kaže. A Pip –

Često sam je viđao u Ričmondu, često sam o njoj slušao u gradu, i često sam izvodio nju i

Brendlijeve na reku; bilo je piknika, proslava, pozorišta, opere, koncerata, zabava, svakovrsnih

užitaka, kroz koje sam je ganjao – a za mene su svi bili muke. Nikada nisam proveo nijedan

srećan čas u njenom društvu, a ipak moj um se dvadeset četiri sata dnevno zaokupljao srećom da

sa mnom bude do smrti.

Estela čini ne samo deo ove knjige, već i celokupnog Dikensovog opusa. Ona je na neki

način junakinja na koju su svi njegovi romani čekali. Estela je prva junakinja koja je

upečatljivo predstavljena kao seksualno privlačna devojka. Nagoveštaji ta tako nešto

mogu se naći u udvaranju Dejvida Koperfilda Dori, ili kod Klenama iz Male Dorit koji

žudi za Pet sa svom beznadnošću sredovečnog muškarca. Ali Estela kao umetničko

ostvarenje potpuno prevazilazi sve njih.

Zasnovana je na irskoj glumici, Elen Ternan, koja je na kraju postala Dikensova

ljubavnica. Legenda kaže da ju je prvi put video iza scene na Hajmarketu kada je

debitovala u Atalanti Fransisa Talfurda i kada se sekirala što mora da se pojavi na

daskama u hitonu i hulahopkama. Sigurno je da su se upoznali aprila 1857. godine, a

zbližili su se brzo. Vidimo Dikensa kako joj nalazi posao u predstavi melodrame Vilkija

Kolinsa Smrznuti bezdan: igrala je u obnovljenoj verziji u Mančesteru avgusta te godine.

Odnos je slučajno učvršćen. Sam Dikens je igrao Vordura, čoveka koji je propustio

ljubavnu šansu. Po svim raspoloživim izveštajima, njegova uloga je bila vrlo emotivna. A

i podudarila se sa Dikensovim sve jačim nezadovoljstvom suprugom. Krenule su glasine

– jednu su po svoj prilici proširile njegova tašta, gospođa Hogart, i njegova svastika,

7

Helen. Sa karakterističnom žurbom, Dikens je preduzeo neuobičajeni korak i objavio

rastavu od Ketrin – u kolumnama Domaće reči od 12. juna 1858. Ton ovog pisma

nagoveštava da prisnost između Dikensa i Elen još nije počela. Ipak do oktobra on ju je

smestio u stan blizu Oksford Strita, da bi je kasnije preselio u Kemden Taun; izgleda da

je potom proveo život u mukama. Ironično, glavna replika koju izgovara Dikens u

Smrznutom bezdanu bila je: „Jedina beznadežna žalost na svetu je žalost koju uzrokuju

žene“.

Elen je predstavljala sjaj koji je dotada nije postojao u Dikensovom tegobnom

životu. Po svoj prilici, ovo je bila sirova građa, ne samo za Pipovu zaslepljenost, nego i

za njegovu neutoljivu želju. Pripovedač – Pip u poznim godinama – tužno procenjuje

fatalnost te privlačnosti. A ipak ima znakova da je ne razume do kraja. Ovo, na neobičan

način, pojačava prikazivanje. Sva Estelina moć sadržana je u njenom dejstvu na Pipa. On

priznaje da nije doživeo nijedan srećan trenutak u njenom društvu. A opet neka

mazohistička potreba u njemu zadovoljava se njegovim udaljavanjem. To je potisnuti

strah od seksualnog zadovoljenja. Ali Pip ne odustaje od ovog hladnog i besplodnog

udvaranja katastrofi. Jer Estela – kako i sam priznaje – nema ništa da pruži. Ona je

lepotica koja mami, sfinga bez tajne. Pip projektuje sopstvenu svetlost na ovu tajnu. Kroz

Velika očekivanja uzalud ćemo tražiti Estelinu bistrinu ili duhovitost. Ona možda nije

toliko plamen za moljca koliko ogledalo o koje leptir uzalud udara.

Makoliko Estela bila tajanstvena za njegovog junaka, Dikens u knjizi pokušava da

ponudi njenu motivaciju. Mnogo toga što izgovara kao devojčica grubo je i bezosećajno –

to su iste one osobine crte koje pripisuje i mladom Pipu. Ali njeni komentari o Pipovom

nedostatku gospodstva naknadno poprimaju gorku ironiju. Jer su i njeni preci – čak iako

ih nije svesna – jezivi. Njen otac je osuđenik kome Pip pokušava da pomogne u močvari.

Njena majka je ubica koju spasava Džegersova forenzička veština. Tako njeno nasleđe

čini skitnja, preljuba, ubistvo. Štavište, od ranog detinjstva vaspitavala ju je žena

zarobljena neurozom. Sama njena ličnost namerno je izvitoperena ne bi li jad gospođice

Havišam prenela u novu generaciju.

Šta se moglo očekivati od takvog nasleđa i takve okoline? Estela, istina, kroz

Estela odrastanje uči da se kontroliše. Ali ta kontrola poprima oblik negacije ličnosti.

Estela zna da je prelepa; prepušta lepoti da obavi posao. O sebi i Pipu obično priča kao o

8

marionetama. „Nemamo izbora, ti i ja, nego da sledimo uputstva. Nismo slobodni da

sledimo sopstvene zamisli, ti i ja.“ Karakteristično, seksualnu igru koju ona izvodi Erik

Bern naziva „Čarapom“. To jest, stavlja robu u izlog, a pri tom ne namerava da se od nje

rastane. Igra postaje oštrija kada se jasno vidi da ona odbija da sa Pipom ide dalje.

'Pipe, Pipe,' reče jedno veče kada se iznenada zaustavila, dok smo sedeli nasuprot jedno drugom

kod mračnog prozora kuće u Ričmondu; 'zar nikada nećeš poslušati upozorenje?'

'Na šta?'

'Na mene.'

'Upozorenje da me ne privučeš, misliš li na to, Estela?'

'Mislim li na to! Ako ne znaš šta mislim, ti si slep.'

Čak je i ovo očito ponižavanje mučno. Sa namerom ili bez nje, Dikens je dao portret

klasične frigidnosti.

Sudbina koja je ispunila tolike Pipove lude želje, nimalo ga ne štedi od konačne

bede. Dočekao je da vidi Estelu kako pada u ruke reductio ad absurdum svih tih

gospodskih ideala. Postaje žena najtuplje od svih Zeba u tom groznom Gaju: klipana

Bentlija Dramla, izuzetno bogatog naslednika dugog niza tupoglavih baroneta. Drugim

rečima, to je logički ekstrem Pipove pogrešne zamisli gospodina.

Kroz čitav roman reč „gospodin“ odzvanja kao osnovni ton. Javlja se doslovce na

desetine puta u tekstu. Pip je pominje kao dečak –

'Prelepa mlada dama kod gospođice Havišam, i lepša je od ikoga ikada, i divim joj se strašno, i

želim zbog nje da budem gospodin....'

Gospodin Džegers je koristi kao oružje protiv Džoa kada najavljuje Pipova očekivanja –

'Pa, gospodine Pipe, mislim da što pre odete odavde – pošto ćete postati gospodin – to bolje...'

Ona Pipa pritiska u vezi sa Estelom u njegovoj zreloj mladosti –

9

Odista, bilo je nemoguće razlučiti njeno prisustvo od svih onih nesrećnih čeznuća za novcem i

gospodstvom koja su uznemiravala moje dečaštvo...

I sva ta pominjanja „gospodina“ i „gospodstva“ mogu se tumačiti kao nagoveštaj

traumatične scene u kojoj se tvorac Pipovog bogatstva konačno otkriva – ne kao uvrnuta

gospođica Havišam, zaboravljeni relikt blistavog Društva, već kao Osuđenik kome je Pip

pomogao u močvari: događaj sa početka knjige koji se posle toga tako malo pominjao, da

sumnjam da bi ijedan čitalac iskreno mogao da kaže kako je pri prvom čitanju pogodio

ko je izvor Pipovih Očekivanja. Izvor gospodstva konačno stoji pred Pipom – oronuo,

izboran, ćelav, poguren, čak mu pomalo vuče stopalo kao da još uvek tegli bukagiju;

Provis, iz Novog Južnog Velsa, rođen kao Ejbel Megvič. Ovo je arhitekta Pipovog

imetka, koji ga je uzeo od Džoa i njegove livnice i osposobio da se nastani upravo u

Društvu taštih nada.

'Da, Pipe, dragi dečače, napravio sam od tebe gospodina...! Živeo sam teško da bi ti živeo lako;

radio sam naporno da bi ti bio iznad rada...Kažem da znaš kako je onaj tamo gonjeni pas sa

bunjišta kome si spasao život digao glavu toliko da može da stvori gospodina – i, Pipe, to si ti...'

'"Da me Bog ubije!" velim svaki put – i izađem na otvoreno i kažem to pod vedrim nebom – "ali,

znaj, ako se dokopam slobode i novaca, od tog dečaka napraviću gospodina!" I tako i uradih....'

'I onda, dragi dečače, bila mi je to naknada, gledaj, što potajno znadem da stvaram gospodina.

Mogu ždrepci kolonista da me praše dok hodam; a šta ja kažem? Kažem sebi, "Pravim boljeg

gospodina nego što ćeš ikad biti!" ... Kažem sebi, "Ako ja nisam gospodin, niti imam škole,

barem imam takvoga."'

Ali Pipov prijatelj, Herbert Poket, nešto je naučio od svog oca, inače neuspešnog učitelja;

i kaže da otkad je sveta i veka niko ko u srcu nije pravi gospodin nikada nije ni u

ophođenju bio pravi gospodin. Kaže da nikakav lak ne može prikriti žilu na drvetu, i što

više laka nanesete, to će se više žila poznavati. Ova se istina u najružnijem obliku zapaža

kod Estelinog kavaljera, Bentlija Dramla, čija je žila izražena kroz okrutnost i nasilje.

Vidi se i u Pipovoj karijeri: neke ružne žile još se provide kroz lak dok ih nedaće teškog

10

života ne uglačaju. Ako Pip stvarno postane gospodin, to neće biti zbog materijalnih

sredstava koja su zamislili njegovi zaštitnici, stvarni ili navodni.

Jedan od način da odraste jeste da neguje Osuđenika. U početku prema tom

čoveku i njegovim odvratnim navikama ne oseća ništa drugo osim gađenja. Osuđenik

kida hranu perorezom, grize je postrance preostalim očnjacima, poslednji zalogaj hleba

briše o prste pre nego što ga proguta. Ali Pip je dugo bio Osuđenikov štićenik, i uloge su

se promenile. Čovek je osuđen za nebrojene zločine, doživotno prognan i rizikovao je

život da bi se vratio i video tog gospodina. Na sve ovo ga je podstakla – možda je to

povezano sa njegovim nagonskim odnosom prema hrani – stravična žudnja za ljubavlju.

Vidimo, međutim, bolan kontrast između radosti koju Osuđenik oseća kad gleda Pipa, s

jedne strane, i odbojnost koju Pip oseća prema Osuđeniku, sa druge. A opet, Pip ga

prerušava, sakriva, kuje planove kako da ga prošvercuju iz zemlje. Uprkos sebi samom,

počinje da prema njemu oseća samilost, ako je to jedino osećanje koje se može imati

prema biću koje pati. On je do te mere nesvestan svojih osećanja da je o njima govori kao

o omekšavanju Osuđenikovog ponašanja. U stvari, počinje da popušta Ejbelu ili Avelju –

osuđenik barem nije Kain – kao što je u životu malo puta činio.

Pokušaj da prošvercuju Osuđenika propada i čovek je prilikom hvatanja bio

ozbiljno povređen. Pip sedi kraj kreveta – i konačno počinje da izrasta u gospodina.

Jer sada se sva moja zgađenost njime istopila, i u gonjenom ranjenom okovanom stvoru koji me

je držao za ruku, video sam samo čoveka koji je nameravao da mi bude dobrotvor, i koji je

saosećao sa mnom toplo, zahvalno i velikodušno uz veliku postojanost niz godina. U njemu sam

samo video mnogo boljeg čoveka nego što sam ja bio prema Džou.

Milostivo, premda osuđen, Osuđenik umire pre pogubljenja. I kao osuđeniku zbog teških

zlodela, imovina mu biva predata Kruni. Tako Pipu, spasenom od poštenog zanata, valja

da otvori četvoro očiju. Kako se poverava prijatelju, „U teškom sam dugu – veoma

teškom za mene, koji nikakvih očekivanja nemam – a nisam vaspitan ni za kakav poziv, i

nisam sposoban ni za šta“. Kroz ovo saznanje konačno je shvati osnove odlučnosti i

samopoštovanja.

Bez obzira na sve i ranije je bilo onih koji su u Pipu prepoznavali obrise čoveka

koji je na kraju to i postao. Zaista je jadan stvor koji nema barem jednog druga spremnog

11

da ga uzme u zaštitu. Što je Tredlis Koperfildu, to je Herbert Poket Pipu – sa jednom

razlikom. Iako se mladi Pip oseća nadmoćnim u odnosu na prijatelja idealistu, kao i

Koperfild u odnosu na Tredlisu, stariji Pip koji priča priču priznaje – kao što stariji

Koperfild neće – da je čovek kome je nekada imao smelosti da pridikuje nadmoćan po

trpeljivosti i dobroti.

Po svoj prilici Herbert je bio isto toliko svestan Pipovih nedostataka za trpezom

kao što je – u drugom delu – Pip svestan Osuđenikovih nedostataka. Ali ono od čega se

Pip trza užasnut, Herbert se prihvata sa nežnim, njemu svojstvenim humorom.

Da načnem temu tako što ću pomenuti da u Londonu nije običaj stavljati nož u usta – iz straha od

nezgoda – i da dok je u tu svrhu namenjena viljuška, ne gura se dublje nego što treba...Uzmi

drugu čašu vina, i oprosti mi što pominjem da društvo u celini ne očekuje od osobe da bude tako

strogo savesna u pražnjenju čaše da joj okrene dno nagore sa rubom na nosu...

Herbert je po mnogi čemu gospodin kakav je Pip trebalo da bude; ali kod njega

gospodstvenost dolazi prirodno. Simptomatično, dok se Pip mota oko Estele kao da je

ona simbol klasnih težnji, Herbert se gnuša svoje daleko više snobovske sredine

dokazujući to veridbom sa siromašnom devojkom koja tek kćer onesposobljenog

brodskog blagajnika. Mladi Pip se ismeva Herbertovim očekivanjima, i ona su stvarno

prilično maglovita. Herbert je uveren da će, sedeći u poslovnici i gledajući oko sebe u

Sitiju, početi da osigurava brodove, onda trgovati svilom sa Indijom a šećerom sa

Karibima, i na kraju prevoziti slonovaču sa Cejlona. Ali ova očekivanja se barem mogu

ispuniti samo njegovim naporima; on se ne zanosi, kao Pip, ćefom tajanstvenog

pokrovitelja.

Prijateljstvo dvojice mladića u početku je mahom jednosmerno. Pip ne čini ništa

za Herberta, osim što ga uvaljuje u dugove. Stariji Pip, dok priča priču, priznaje da je

prihvatao sve luksuznije navike življenja – „Moje raskošne navike povele su njegovu

krhku prirodu u troškove koje ne može da priušti, iskvarile jednostavnost njegovog

života, i pomutile mu mir pomoću zebnji i žaljenja.“ Pipov način da nadoknadi ovo – a

možda i da prikrije podsvesnu krivicu – jeste da ga kinji rečima poput ovih: „Budi čvrst,

Herberte...gledaj svoja posla. Bleni u njih dok se ne pometu.“ Na šta nesrećni Herbert

odgovara, sasvim istinoljubivo, da ona metu njega. Ali, kao što je znak Pipovog

12

odrastanja u gospodina sažaljenje koje sve više oseća prema Osuđeniku, tako se i rani

znak njegove omekšale prirode vidi u tome što odvaja deo prihoda da pomogne Herbertu

u sticanju ortačkog statusa u jednoj pomorskoj firmi. Njegova očekivanja su barem

učinila dobra nekome. I posredno, ovaj nesebičan postupak okrenuo se u njegovu

sopstvenu korist, iako je to bila korist koju nikada nije mogao ni da predvidi. Jer, kada

mu sva Očekivanja propadnu, Pip traži i nalazi posao u Herbertovoj firmi. Kao Artur

Klenam u Maloj Dorit, njegov put kroz život određen je da bude skroman, ali koristan.

Znak prvobitne milosti kod Pipa vidi se u tome što je čak i u ranim danima bio

sposoban da zadobije Herbertovo prijateljstvo. Drugi prijatelj u romanu još je manje

verovatan; niko drugi do Džegersov ćata, drveni Džon Vemik. U svom prvom

pojavljivanju Vemik je predstavljen kao dodatak gospodaru: čvrst, suv, sa ustima oblika i

osobina poštanskog sandučeta – vešt u primanju informacija, ali ne dozvoljava da ijedna

bude izvučena. Pa ipak, čak i u prvom opisu, ima znakova da je reč o popustljivijoj

ličnosti. Udubljenja na njegovom drvenom licu, samo da je tekstura bila mekša, lako bi

postala jamice. A i ispada da je Vemik van radnog vremena, kod kuće, sasvim drugačija

osoba. Jednog dana izvodi Pipa sa sobom van londonske prašine na seosko imanje u

Volvort. Tamo je sagradio kućicu koja je pravi zamak za jednog Engleza. Njen krov je

oivičen malim bedemima; okružena je malim opkopom, koji premošćuje majušni

pokretni most. Iza ovog utvrđenja smešteni su protivotrovi Vemikovom Društvu

Džegersa i suda – njegov ostareli otac, prijateljica, bašta, minijaturni bazen, prase.

Hodajući kući svako veče iz Londona, postepeno se od advokatovog ćate pretvara u

pažljivog sina i – ako je dolično – ljubavnika. Koliko god imanje bilo skromno, svedoči o

domišljatosti svog vlasnika. Ulaz se čuva – Džegers nikada nije ni čuo za imanje – a

Pipov ulazak pokazuje – što se tiče Herberta – da je pravi prijatelj u mladunčetu primetio

znake početne milosti. A to što se na kraju Vemik ženi vernom gospođicom Skifins

nagoveštava da udubljenja ipak mogu da postanu jamice. Kada prevaziđemo zablude

mladosti, stičemo neku predstavu o zemlji oko nas, imamo mapu i nekoliko poštanskih

stanica, samo ako smo u stanju da smognemo hrabrosti da se na njih oslonimo.

Pokazatelj Pipove zrelosti je mera saosećanja sa drugima, a ovo – tako kaže

glavna tema knjige – zaista ga čini gospodinom. Otuda su, možda, Velika očekivanja

posvećena Dikensovom skromnom prijatelju, velečasnom Čansiju Heru Taunzendu. U

13

stvari, u celoj knjizi gospodstvo se nalazi tamo gde se, po mišljenju mladog Pipa,

najmanje očekuje. U dečaštvu ga unesrećuje gospođa Gardžeri, ambiciju mu pothranjuje

gospođica Havišam, frustrira ga Estela, a konačno ga mame gospodin Džegers i njegova

priča o Velikim Očekivanjima. Na raju, mora da prizna da je otelovljenje pravog

gospodstva upravo ono iz čega je uklonjen. To se vidi u životu Džoa, kovača.

Odnos između Džoa Gardžerija i dečaka Pipa izgrađuje se postepeno.

Retrospektivno, njih dvojica ostavljaju složeni utisak kada sede jedan pored drugog kraj

ognjišta gledajući u plamen i čavrljajući. U stvarnosti, ipak, takvo zajedništvo pojavljuje

se tek kao raštrkane oaze u uglavnom neujednačenom okruženju. Džo i Pip, zapravo,

igraju razne igre: na primer, svako veče obojica podižu krišku hleba sa buterom da

pokažu koliko su odmakli. I, mada nam Dikens sugeriše da se ovo desilo nebrojeno puta,

prva prilika gde to vidimo je noć kada Pip krade hranu za Osuđenika. Između ostalog,

ovo podrazumeva da Pip stavi krišku hleba u pantalone i pretvara se da ju je celu

progutao.

'Velim ti, znaš!' promrmlja Džo, vrteći glavom u znak ozbiljne opomene. 'Pip, staro momče! Sebi

ćeš učiniti nažao. Zastaće ti negde. Nisi ga mogao sažvakati, Pipe...Ako možeš iskašljati i

komadić, Pipe, preporučujem ti da to uradiš,' reče Džo zabezeknut. 'Maniri su maniri, ali ipak

zdravlje je zdravlje.'

Njihov razgovor stalno prekida Pipova sestra, Džoova žena, koja je uvek raspoložena za

Goropadnost oko ovoga ili onoga. Prema obojici se ponaša veoma slično, kao prema

zaostaloj deci, povlači Džoa za zulufe a Pipa poliva vodom sa katranom. Tu je i jedan

dirljiv odlomak kada Džo objašnjava Pipu – ozbiljno, ali na nivou deteta – razlog što se

ne buni protiv takvih postupaka.

Moj otac, Pipe, on ti je pijo, i kad bi se opijo, jako mi je čekićao po majci. To je valjda bilo jedino

čekićanje od njega, osim možda po meni što je. A po meni je čekićao sa snagom jednakoj samo

sa snagom sa kojom nije čekićao po nakovnju. – Ti slušaš i razumeš, Pipe?...Pa, Sestra ti je veliki

um...A ja nisam veliki um...I na kraju, Pipe – i ovo želim da kažem vrlo ozbiljno da znaš, staro

momče – vidim puno moje jadne majke, žene što rinta i grbači, i slama dobro srce i nikada nema

14

odmora za života, da me smrtno straši ne bi li ja pogrešio i ne radio dobro ženi, i daleko rađe bi

od ta dva krenuo lošim drugim putem, i malo propatio lično.

Pravi gospodin se ne poznaje po laku; a Džo ga sigurno nema nimalo. Umesto toga,

duboko razume druge. Štaviše, ima svoje mesto u svetu, i ispunjava ga divno. Sporo uči

lekcije koje Pip pokušava da mu prenese, ali manjak znanja posramljuje Pipa, a ne njega.

Kaže, sa nesvesnom ironijom, „Tako sam glup. Samo sam majstor mog zanata.“ Pip mora

da odraste i shvati da je on sam presađen iz poštenog poziva u skup lažnih nada u šupljem

Društvu i shodno tome nije stasao ni za šta. Koliko je onda bolje biti majstor svog zanata!

Dikens je veoma uspešan u slikanju Džoove veštine kao kovača. Treba zapamtiti

da je ovo čak i tada bio zanat koji izumire: sa sebi svojstvenim atavizmom obračunava se

teže sa naprednom tehnologijom nego što ima priliku protiv Stivena Blekpula u Teškim

vremenima ili Danijela Dojsa u Maloj Dorit. Kao Langlandov Petar Orač ili Vordsvortov

Majkl, Džo je otelotvorenje radnog dostojanstva; rada koji je Pip tako prezirao kada je po

žudeo za napuštanjem livnice.

Džo može da izgleda neprikladno samo kada se gleda izvan svoje prirodne

sredine. U kombinezonu Džo je dobro skrojen kovač; odeven u nedeljno odelo, izgleda

kao strašilo. Ali takvu odeću nosi samo kada odlazi u fino okruženje, a Dikens ovu

neobičnost pretvara u prednost, koristeći je kao sredstvo za ukazivanje na granice finoće.

Osuđuje Estelu zato što počinje da se ruga Džou; osuđuje Pipa još više zato što se stidi

Džoa a ne Estele, koja ga ismeva. Ko je u ovoj situaciji dama, a ko gospodin? Ne osuđuje

Džoa, već gospođicu Havišam što u jednoj prilici nije u stanju da joj se neposredno

obrati. Još jednom se Pip stidi njegove ozbiljno-komične oratio obliqua; ali ko je u

smešnijoj situaciji, prezrela mlada ili kovač u nedeljnom odelu? Kada Džo tvrdoglavo

odbije da prihvati Džegersov novac umesto Pipovih usluga, advokat iz Londona smatra

ga za seoskog idiota. Ali ko je inteligentniji – onaj ko određuje cenu ljudskoj ljubavi ili

onaj ko zna da je to dar, i nije na razmenu ili prodaju? U svakom susretu sa finim

Društvom, Džoov manjak prikladnosti prema sagovornicima pokazuje da greše oni, a ne

on. To što je Džo sve što Pip želi da napusti, a Društvo Estele sve što želi da stekne,

najveća je osuda svih Pipovih stremljenja.

15

U ovoj knjizi prava gospoda nisu ni Pip ni Draml, nego Džo. Kovačeva snaga je

ogromna, i to ne samo u svakodnevnim poslovima. Vidimo ga kako gubi strpljenje tek

dvaput u knjizi. Jednom, kada mu žena bude uvređena, udarcem baca kalfu u prašinu; i

jednom, kada se njegova ljubav prema Pipu dovede u pitanje, breca se na dominantnog

Džegersa i preplaši ga – on je jedina osoba kojoj je ovo ikada pošlo za rukom.

Karakteristično je za ovog gospodina da ustaje u odbranu samo dvaput: jednom zarad

žene, drugi put zarad deteta.

I kao pravi gospodin, zna kako da bude nežan. Dikens poredi njegov dodir sa

dodirom parnog čekića koji može da slomi lobanju ili pomiluje jaje. Prvi put posećuje

Pipa u Londonu: u komičnoj, a opet vidljivo gorkoj sceni. Džo ne zna kako da se obrati

odraslom Pipu, a Pip nema strpljenja s njim jer mu stalno ispada šešir, a pokazuje i druge

znake stida. Pipu ne pada na pamet da, kada bi on bio opušteniji prema Džou, Džo bi –

izvan svog uobičajenog okruženja – bio opušteniji prema njemu. Napušta Pipov stan, da

se više nikad ne vrati sve dok Pip ne posrne – zbog Osuđenika, zbog Estele, zbog duga,

zbog groznice – i negom ga povrati uz dodir, kako Dikens kaže, kao anđeosko krilo.

Kada Pip konačno ozdravi, saznaje da se Džo vratio istinskom pozivu: močvari i livnici.

Pored Džoa u svakom smislu ide Bidi. Ona, najuspelija od Dikensovih kućnih

anđela, predstavlja trijumf nenametljivosti. Iako malo govori, ono što govori ima smisla.

Prvo je vidimo kao nastavnicu u školi za decu, a potom kao kućepaziteljku kod Džoa

kada mu ženu obori nepoznata ruka. Nema razgovora između nje i Pipa u kome ona ne

ispada bolja: ne zato što hoće da pobedi, već zato što je to što priča tačno. Kada on kaže

Bidi da želi da postane gospodin zbog Estele, ona primećuje:

'Da li želiš da budeš gospodin, da joj prkosiš ili da je osvojiš?' ...

'Ne znam,' odgovorih neraspoloženo.

'Jer ako je radi prkosa,' nastavi Bidi, 'mislim da bi – ali ti najbolje znaš – to moglo biti

bolje i nezavisnije učinjeno tako što za njene reči nećeš mariti. A ako je radi osvajanja, mislim –

ali ti najbolje znaš – da nije vredna osvajanja.'

Bidin stameni realizam stoji kao prigovor Pipovom narcisoidnom romantizmu, i mladi

Pip ga prezire. U nedostatku odgovora – jer on ne zna najbolje – spada na sitničavu

svojeglavost deteta. U Bidinu mudrost nema sumnje: brzina sa kojom usput stekne

16

obrazovanje, neprimetna efikasnost sa kojom vodi Džoovo domaćinstvo – koliko

drugačija od goropadnosti gospođe Gardžeri – spoljašnji su svedoci unutrašnje snage

karaktera.

U svakom od susreta sa Pipom ona naglašava primedbu da gospodin ispunjava

svoje mesto na svetu i pokazuje obzire prema drugima. U ranoj etapi života Pip je

dovoljno grub i bezosećajan da kaže Bidi kako je mogao da je zavoli da nije imao želje

koje je imao. Godinama kasnije, okaljen i pročišćen raznim iskušenjima, proniče u njenu

pravu prirodu. Ali ovaj oštećeni gospodin ne može više nikad da se vratiti u livnicu. Pip

se zaista poduhvata pokajničkog povratka, a da apsurd bude veći: namera mu je da prizna

Džoa za prijatelja, a Bidi za ženu. Ali Bidino neizmenjeno viđenje onoga što čini

gospodina omogućava joj da Džou bude prikladna prijateljica, a Pip stiže tek da ih vidi

venčane.

Pa čak i ovo pruža malo nade. Dobijaju sina kome daju ime Pip, i on zauzima –

kao Pip iz starih dana – stolicu kraj vatre, a štiti ga Džoova butina. Nameće se zaključak

da ovog Pipa neće oterati goropadna surogat-majka, niti će da u iskušenje dovesti

neopipljive utvare i tako ga naterati da tražiti lek za tašta očekivanja. Ukratko, ovde se

javlja nada da će Džoov sin možda ispasti čovek koji je Pip mogao da bude.

Cela radnja se prosuđuje tokom svog odvijanja. Jedan takav način prosuđivanja

postoji kao komično olakšanje, posebno vidljivo u parodijama Pipa i njegovih pretenzija.

Na primer, kada se Pip vraća u rodno selo da poseti gospođicu Havišam, pažljivo

izbegava da vidi Džoa. Niskost ovog postupka parodira kovačev šegrt, koji je u

gospodarevoj radnji video Pipov preobražaj iz kovača u dendija.

Nosio je torbu za akta kao ja vrskaput, i jezdio niz trotoar prema meni s druge strane ulice, praćen

grupom ushićenih mladih drugara kojima je s vremena na vreme podvikivao, uz odmahivanje, 'Ne

poznam vas!' Reči ne mogu opisati koliko mi je jeda i bola zadao Trebov momak, kada je prošao

mimo mene, podigao kragnu, iskrivio razdeljak, podbočio ruku, i provrckao, uvijajući laktove i

telo, i otežući pratiocima, 'Ne poznam vas, ne poznam vas, duše mi ne poznam vas!'

I Vopsl, crkvenjak koji se penje na pozornicu, zanimljivo parodira celi tok Pipove

karijere. U selu ga trpe zbog zvonkih otpeva u crkvi, recitacija na zabavama i preciznog

načina na koji čita novine mušterijama Veselih skeledžija svako veče. Zaveden

17

ambicijom, traži sreću na londonskoj sceni, i debituje ni manje ni više nego kao Hamlet.

Ali njegovo čelo i kovrdže su neuredni, šešir premali, publika ga pozdravlja povikom,

korama pomorandže i povremenim uzvicima 'Amin', i sve u svemu brzo postaje jasno da

je ciljao previsoko. Kao umereno nadaren amater u svom okruženju, izgleda sasvim

smešan pred većom publikom. Sve ovo je potpuno autentično: gospoda zaluđena

pozornicom imala su naviku da plaćaju privatna pozorišta kako bi ih pustila da gaze po

daskama: jasno je da Vopsl traći ušteđevinu na glavnu ulogu kod Šekspira! Sirova građa

za ovo može se naći u Dikensovom članku „Pozorišne lampe“ (Domaća reč, 10. februar

1855. godine).

Zaključak je jasan: Pip čak i sanja da on lično igra Hamleta Duhu gospođice

Havišam, a da ne zna reči uloge. I Vopslova se očekivanja, kao i Pipova neminovno ruše.

Preko plakata postaje verni crnac, komični Tatarin, a završava kao Čarobnjakov Šegrt;

verovatno mu je ponestalo novca. A i uloge koje igra nagoveštavaju glavnu temu knjige:

ovo je posebno tačno za poslednju temu. Kao i Pip, dozvolio je da vera u sebe da pobedi

sve talente koje je imao.

Nova parodijska figura prepoznaje se u Džoovom kalfi, Orliku. Izvlači se iz

ugljene prašine i sobom nosi jak dah livnice. Na njega se sumnja da je udario Pipovu

sestru. Zaista, ovo stvara neku poniznosti u nju, ali Orlik ne uči ništa od njenog

hrišćanskog praštanja. On – u prilično nevažnoj epizodi – pokušava da Pipu oduzme

život, ali beži. Orlik predstavlja siledžiju koga je Pip bio željan da ostavi za sobom, ali u

knjizi najviše liči na gospodina Dramla. Polirana ili neispolirana, žila se sasvim jasno

vidi. Na kraju biva utamničen zato što je opljačkao drugog Pipovog lažnog pokrovitelja,

ujka Pamblčuka. Na čudan način, ovaj drugi lik podseća nas na gospođicu Havišam,

podrazumevano polažući pravo na stvaranje Pipovovog imetka i, kao gospođica Havišam,

fizički propada. Njegovo vezivanje i gušenje je komična parodija požara koji guta Pipovu

pseudozaštitnicu. Još jedna parodija je Kompison, lik nalik na Manksa, koji krade kroz

celu knjigu. On podstiče Osuđenika na zločin i na kraju služi kao agent koji ga hvata. I on

je – lažni gospodin – koji je u dalekoj prošlosti ostavio gospođicu Havišam. Ali nikad mu

nije dozvoljeno neposredno stane pred nas, i tako se pojavljuje iz senke, ne kao junak,

već kao pokretač sižea.

18

Sve ove parodije malo bi značile da u prozi nema intonacije. Ona je izuzetno

fleksibilna, sposobna da prenese oštri dikensovski prezent sa komentarom, implicitnim ili

eksplicitnim, što omogućuje naknadno prosuđivanje. To deluje tako kao da pripovedač u

svakom trenutku u glavi ima prošlost, sadašnjost i budućnost glavnog junaka. I ovde

moramo da naglasimo još jednom da Pripovedač nije mladi Pip, nego sredovečni

gospodin Pirip, rastužen i pročišćen pustolovinama i neuspesima svojih mladih dana. Sve

ovo stvara složeni efekat mnogo upečatljiviji od žustre, kinematografske priče Dejvida

Koperfilda.

Analiza pokazuje da se promena intonacije postiže na tri različita načina. Prvi se

vidi u već navedenim citatima: događaji se predstavljaju istovremeno sa svojim

naknadnim prosuđivanjem. Postoji i međufaza u kojoj se prosuđuje otvorenije:

prosuđivanje je vezano za događaje, ali je umetnuto između njih. Na primer, kada Pip

optuži Bidi da mu zavidi na bogatstvu, čitalac može osetiti da njemu lično strašno treba

za oproštaj. Pip dvosmisleno govori Bidi da je ovo loša strana ljudske prirode.

Pripovedač hvata dvosmislenost i nastavlja je na sledeći način: „U kom pogledu, bez

obzira na njegovu primenu, otad imam razloga da mislim kako sam bio u pravu.“ Jezik

ovih upadica je različit od jezika dramatičnog pripovedanja: primećuje se da je rečnik

oodmereniji, kao ovde – „pogled“, „razlog“. Isto tako, primetno je osećanje proteklog

vremena u između proživljenih i naslikanih scena.

Treći način na koji Dikens nagoveštava prisustvo starijeg Pripovedača, a otuda i

zrelijeg prosuđivanja u odnosu na ono koje se od mladog Pipa može očekivati, jeste

njegovo eksplicitno komentarisanje radnje. Ovi komentari su lišeni puke ispraznosti

samim tim što su čvrsto uklopljeni u kontekst. Komentari koje stariji Pip daje o svojoj

zaljubljenosti u Estelu dostižu gravitas dostojnu doktora Džonsona lično.

Kakav god ton imala prema meni, nisam mogao da mu verujem ni za jotu, niti da uložim tračak

nade; a opet sam nastavljao i protiv vere i protiv nade. Zašto to ponavljati hiljadu puta? Tako je

uvek bilo...

Kako je vreme odmicalo, sticao sam težak utisak da je Estela udata. Plašeći se da to potvrdim,

iako je bio sazdan samo na ubeđenju, izbegavao sam kupovinu novina... Zašto sam nakupio ovu

poslednju nesrećnu krpicu nade koja je rasparana i odletela u vetar, kako da znam? Zašto si ti,

19

koji si ovo pročitao, počinio tu svoju sličnu nedoslednost, prošle godine, prošlog meseca, prošle

nedelje?

Kao da se Pripovedač preko glava svojih junaka obraća samom čitaocu. A ipak, ovo nije

moralističko udaljavanje koje nalazimo kod Fildinga i Tekerija, jer ovo govori središnji

lik, ostereo i pročišćen iskustvom koje kazuje.

Postepeno, kroz knjigu, kako očekivanje za očekivanjem postaje prah,

protagonista dospeva do ozbiljnosti tona koju određuje Pripovedač. Čitalac u kasnijim

etapama, ne može tako lako da razdvoji mladog Pipa od starije ličnosti. Sećamo se scene

kada gospođici Havišam oprašta njenu dvoličnost:

Da li sam mogao da je gledam bez samilosti, videći njenu kaznu u ruini u koju se pretvorila, u

dubokoj nepodesnosti za zemlju na koju je došla, u taštini tuge koja je postala vrhovna manija,

kao taština kajanja, taština griže savesti, taština bezvrednosti i druge čudovišne taštine koje su

proklete na svetu?

Sličan učinak, ovaj put kroz dijalog, postiže se i kada Pip traži oproštaj od Džoa. Možda

se tako postaje gospodin: prolaskom kroz poniženje praštanja i dobijanja praštanja. Ali

tražena kazna je velika, i na Pipovom povratku u livnicu posle tolikih godina na Istoku

pripovedna građa počinje da pokazuje naznake grešaka. Lapsus se pojavljuje posle

pitanja koje Bidi upućuje Pipu o njegovoj izgubljenoj ljubavi – „Siguran si da se ne

razdireš zbog nje?“ U tekstu koji je pred nama Pip odgovara sa oklevanjem kako misli da

se ne razdire. Zatim, sledi scena u kojoj ponovo posećuje kuću gospođice Havišam i

slučajno sreće udovicu Estelu. Zaključak tog susreta je da će se njih dvoje opet združiti i

venčati. Ovu izmenu predložio je Bulver Liton i uneo je u pripremljeni rukopis. Ali to je

krivotvorenje svega što se u knjizi zbilo. Jer je jasno da, posle onog kroz šta je prošao,

Pip ima srca da saoseća i prašta; sva spontanost ljubavi, iz njega je ipak ukolnjena.

Sjedinjenje sa Estelom uopšte ne odgovara prethodnom pripovednom tonu. Bilo kako

bilo, predostrožnost koju čitalac može sebi da dozvoli jeste izbor da čita najbolje od

autorovih postojećih planova. U ovom slučaju čini mi se da je Dikensova prvobitna

zamisao ubedljivija od izmene. Ako se vratimo Pipovom izvornom odgovoru na Bidino

pitanje, otkrićemo da se knjiga bliži ozbiljnom, neizbežnom zaključku.

20

'Dragi Pipe,' reče Bidi, 'siguran si da se ne razdireš zbog nje?'

'Siguran sam i uveren, Bidi.'

Prošle su još dve godine pre nego što sam je video lično. Čuo sam prethodno kako vodi

veoma tužan život, da je razdvojena od muža koji se s njom jako okrutno ponašao, i koji je postao

dosta čuven kao zbir gordosti, surovosti i podlosti. Čuo sam o smrti njenog muža (u nezgodi koja

je proistekla iz lošeg ophođenja sa konjem) i o tome da se preudala za nekog šropširskog lekara

koji je, protiv svog interesa, jednom veoma muževno istupio, u prilici kada je poslovno posetio

gospodina Dramla, i prisustvovao nekom nečuvenom postuku prema njoj. Čuo sam i da taj

šropširski lekar nije bogat, i da žive od njenog ličnog imetka. Vratio sam se u Englesku – u

London, i šetao sam Pikadilijem sa malim Pipom – kada mi pritrča neki sluga sa pitanjem da li

bih se vratio do jedne dame u kočiji koja hoće sa mnom da priča. Beše to mala kočija sa ponijem,

koju je dama i vozila; i dama i ja se otužno zgledasmo. 'Jako sam se promenila, znam; ali mislila

sam da bi i ti, Pipe, voleo da se rukuješ sa Estelom. Podigni to krasno dete da ga ljubim!

(Pretpostavila je, mislim, da je dete moje.) Bilo mi je jako drago što sam s njom razgovarao; jer

po njenom licu i po njenom glasu, i po njenom dodiru, uverila me je da je patnja bila daleko jača

od učenja gospođice Havišam, i da joj je podarila srce da shvati kakvo je moje srce bilo.

Ovo „bilo“ – određuje je ton Pripovedača u celom odlomku, ton do koga Pip mora da

doraste. Jer on nije rođen kao gospodin, kao Džo i Herbert i Vemik; a izrasti u gospodina

znači veliku žrtvu sebične težnje koja će izazvati odgovarajući gubitak strasti i nagona.

Pa ipak, ovo je jedan način da se porazi Klasni Sistem. Pirip svoje mlađe ja posmatra sa

ozbiljnošću i tugom; i ovo ga, kao pripovedača, stavlja pored velikih potisnutih junaka

Dikensovih kasnijih knjiga; posebno Klenama iz Male Dorit i Roksmita iz Našeg

zajedničkog prijatelja. Ako mladi Pip odlazi u London kao pikarski junak, onda se stari

Pirip vraća kući u močvaru kao poraženi junak.

S engleskog preveo Sergej Macura

21

22