S A D R Ž A J:

UVOD – Pravna Norma……………………………………………..2

Elementi I vrste pravnih normi……………………………………3

Hipoteza dispozicije………………………………………………...5

Dispozicija…………………………………………………………….5

Sankcija………………………………………………………………..7

Delikt……………………………………………………………………9

Zakljucak………………………………………………………………10

Literatura………………………………………………………………11

1

PRAVNA NORMA

Pravo (pravni poredak) je kompleksan fenomen koji u sebi sadrži normativni deo, vrednosni odn. metapravni deo, faktički odn. socijalni deo.Noramtivni deo se sastoji od pravnih normi i pravnih akata.Pravna norma je obavezno pravilo o ponašanju ljudi u društvu, zagarantovano državnim autoritetom, odnosno institucionalizovanom prinudom.Pravna norma nije isto što i član ili paragraf jednog zakona ili nekog drugog pravnog akta. Pravna nauka ima za zadatak da iz različitih pravnih akata izdvoji sastavne delove jedne pravne norme. Primera radi, delovi jedne pravne norme mogu se nalaziti u različitim pravnim aktima (zakonima, u redbama i tsl.) – dok se dispozicija, kao pravilo o ponašanju nalazi u jednom aktu, dotle se sankcija nalazi u nekom sasvim drugom aktu. Pravna norma, kao intelektualna, jezičko-logička tvorevina, sadrži u sebi uvek jedan preskriptivan sud »treba«, jedan nalog, zapovest (imperatum) o ljudskom ponašanju. Definisanjem norme kao zapovesti izražava se njen obavezan karakter, a ne sadržaj volje ili psihički odnos volja nadređenog i podređenog. Utoliko, pravna norma predstavlja »depsihologizovanu« zapovest, propis »treba«, a ne nalog volje »hoću«.Pravna norma je heteronomno pravilo, tj. obavezuje bez obzira na lični stav onoga kome je upućena prema njenoj valjanosti ili ispravnosti.Kako važenje pravnog poretka zavisi od efikasnosti (Kelzen), od faktičkog elementa prava, od ponašanja ljudi po normama, to nije bez značaja da li će pravne norme izazvati autonomnu poslušnost onih kojima su upućene, ili će ih ljudi slediti iz čiste »navike pokoravanja« (Ostin), ili, pak, jedino usled kazne koja je propisana za njihovo nepoštovanje. Da bi pravna norma bila delotvorna, ona mora biti potkrpeljena sankcijom. Sila, međutim, ne predstavlja krajnji temelj i osnov prava, već je, naprotiv, jedna tehnička pomoć u ostvarenju normativnog »treba«. Naravno, i na ovom mestu je od velikog značaja da li se jedno pravilo o ponašanju prihvata autonomno ili se, pak, nameće adreasatima norme. U potonjem slučaju, subjektima prava takvo pravno pravilo izgledaće kao manifestacija sile i kao akt volje nadređenog.Postavka da neki pojedinac treba da se ponasa na odredjeni nacin ne sadrzi u sebi nuzno ni da neki pojedinac zeli ili zapoveda tako,ni da se pojedinac koji treba da se ponasa na odredjeni nacin stvarno I ponasa na taj nacin. Norma je izraz ideje da nesto treba da se dogodi, posebice da neki pojedinac treba da se ponasa na odredjeni nacin. Normom se nista ne kazuje o stvarnom ponasanju konkretnog pojedinca. Postavka da neki pojedinac treba da se ponasa na odredjeni nacin znaci da je to ponasanje propisano normom; ova moze biti moralna ili pravna norma, ili bilo koja druga norma. Postavka u svrhu da nesto treba da se dogodi jeste postavka koja se odnosi na postojanje I sadrzinu norme, ali ne postavka o prirodnoj stvarnosti tj.o stvarnim dogadjajima u prirodi. Norma koja izrazava ideju da nesto treba da se dogodi; iako se mozda nece stvarno dogoditi – vazi. A ako se dogadjaj o kome je rec sastoji iz ponasanja pojedinca, ako norma kaze da izvestan pojedinac treba da se ponasa na odredjeni nacin, onda je norma obavezna za tog pojedinca. Jedino pomocu pojma norme I kolerativnog pojma ‘’treba’’ mozemo shvatiti specificno znacenje pravnih normi. Samo tako mozemo razumeti njihovu primenljivost na one cije ponasanje ona predvidjaju, za koje ona propisuju odredjen nacin postupanja.

2

Reci da neka norma ‘’vazi’’za odredjeno lice ne znaci reci da odredjeno lice ili odredjena lica ‘’hoce’’da se druga lica ponasaju na odredjen nacin, jer norma vazi isto tako I ako takva volja ne postoji. Razlika izmedju ‘’treba’’ I ‘’jeste’’je osnovno za opisivanje prava.

Ucenje o strukturi pravne norme vezuje se za kraj 19 i pocetak 20 veka. Tada nastaje shvatanje da pravna norma ima dva elementa, to se izrazava sudom »ako A treba B«, ako se izvrsi prekrsaj norme, treba da se primeni sankcija. Ovaj ustav u teoriji prava zastupao je Hanz Kelzen: ako nastupi cinjenica, uslov tj.prekrsaj treba da nastupi cinjenica – posledica sankcije. Ako P treba S. Kao reakcija na ovo shvatanje nastaje ucenje da pravna norma ima tri elementa: HIPOTEZU, DISPOZICIJU i SANKCIJU. Posto hipoteza moze biti dvojaka –hipoteza dispozicije i hipoteza sankcije. O tome govori shvatanje o cetvornoj strukturi pravne norme; pravna norma pored dispozicije i sankcije sadrzi i hipotezu dispozicije i hipotezu sankcije.

Pravni poredak

pojam pravnog poretka (tri elementa I dominacija normativnog elementa) pojam pravne norme (lat.mera, standard, pravilo)

pravilo o ponasanju ljudi ciju primenu nadzire I stiti drzava o onome sto treba da bude zapovest (a ne savet, molba) – heteronomnost norme prinidnost (iznudljivost) pravne norme

dva osnovna elementa norme – dispozicija I sankcija – povezana u alternativni sud

njihova veza je delikt pre svih ovih elemenata dolazi pretpostavka dispozicije

Vrste normi

najvaznija je podela na opste I pojedinacne – kriterijum je broj slucajeva koji narma regulise :jedan slucaj ili neodredjen broj slucajeva, slucaj koji se ne ponavlja ili citavu vrstu slicnih dogadjaja

univerzalno opste I partikularno opste norme pojedinacna norma uredjuje tacno odredjen slucaj I ponasanje odredjenog (ili

odredivog) subjekta I ona iscrpljuje svoje vazenje primenom u tom slucaju

Pretpostavka dispozicije

Postoji kod uslovnih normi (razlika uslovne i bezuslovne)

To je onaj deo pravne norme koji u sebi sadrži činjenice ili okolnosti za čije postojanje pravni poredak vezuje nastupanje određenih pravnih posledica, odnosno nastanak, menjanje ili prestanak pravnih odnosa.

3

HIPOTEZA DISPOZICIJE

Hipoteza ili pretpostavka dispozicije je onaj deo pravne norme koji odredjuje cinjenice ili okolnosti cijim postojanjem je uslovljen zahtev, obaveza ponasanjaodnosno dispozicija.Obaveza da se po zahtevu sadrzanom u dispoziciji ponasa nastaje tek posto se ispune uslovi iz hopoteze dispozicije.Hipoteza dispozicije je neophodan element svake pravne norme. Norma propisuje da lica koja navrse sedamdeset godina zivota ili cetrdeset godina radnog staza sticu pravo na starosnu penziju. U ovom primeru pretpostavka dispozicije sastoji se u navrsenih sedamdeset godina zivota ili cetrdeset godine radnog staza kao uslov za primenu dispozicije. Sadrzina hipoteze moze biti vise ili manje odredjena pa se hipoteze dispozicije mogu razlikovati kao apsolutno I relativno odredjene.U slucaju apsolutno odredjenih hipoteza dispozicija sasvim precizno su odredjeni uslovi za koje se vezuje ponasanje pravnog subjekta po dispoziciji, dok kod relativno odredjenih hipoteza dispozicije uslovi nisu precizno utvrdjeni kao obrazac ponasanja po dispoziciji.

DISPOZICIJA

Dispozicija je centralni, bitan deo pravne norme. Lat.disposito (raspored, razmestaj). Primarno, uslovno I alternativno pravilo koje predvidja da mora, sme ili moze da se nesto cini, ne cini ili trpi. Dispozicija sadrzi zapovest kojom se od obaveznog subjekta trazi da prema ovlascenom subjektu u predvidjenoj situaciji izvrsi svoju obavezu, da se ponasa po dispoziciji.

Ona sadrzi glavni, primarni zahtev o ponasanju. Na taj nacin dispozicija vrsi uredjivanje medjusobnih odnosa u drustvu rasporedjivanjem prava I obaveza medju ljudima. Zapovest moze bitiu vidu naredjenja upravljena na aktivnost, cinjenje, pozitivnu radnju (na primer :roditelji su duzni vaspitavati I izdrzavati svoju decu, vlasnici nepokretnosti obavezni su placati porez, vojni obveznici sluziti vojni rok...)

Dispozicija se moze sastojati u zabrani aktivnosti, tj.pasivnom drzanju (zahtev da subjekti nest one urade – da ne kradu, da ne klevecu drugog, da ne cine stetu). Zahtev u dispoziciji moze da bude iskazan I u vidu ovlascenja dozvole (ovlascenje subjekta da stiti svoje zdravlje, da ulozi prigovor, zalbu). Dispozicija se moze sastojati I u prepustanju odlucivanja. Medjutim bez obzira na vrstu zapovesti “svaka dispozicija kao pravilo o ponasanju subjekta prava sadrzi istovremeno u sebi I pravno ovlascenje I pravnu obavezu, pravo ili obavezu da se nesto cini ili ne cini, da se od drugog trazi da nesto cini ili ne cini..Posto je dispozicija bitan deo norme, karakter dispozicije odredjuje I karakter pravne norme. S obzirom na nacin na koji je izrazena zapovest, razlikujemo cetiri vrste dispozicije – naredjujuce ili pozitivne (preceptivne), - zabranjujuce ili negativne (prohibitivne), -ovlascujuce ili dopustajuce (permisivne), -deklarativne ili interpretativne (eksplikativne). Naredjujuce dispozicije traze neku pozitivnu radnju, akt, cinjenje, zabranjujuce, uzdrzavanje od neke radnje, dok ovlascujuce predvidjaju ovlascenje da se nesto cini ili nesto zahteva od drugog subjekta. Deklarativne dispozicije odnosno one koje sadrze objasnjenje ili definiciju,

4

na izgled ne predstavljaju nikakve zahteve za subjekte. Jezicki izraz nije ni u naredbi, ni u zabrani, ni u ovlascenju, vec u konstataciji ili opisu (npr.opis zastave ili grba).

S obzirom na stepen slobode ovlascenih I obaveznih subjekata razlikuje se apsolutno odredjene I relativno odredjene dispozicije.apsolutno odredjene dispozicije nazivaju se jos I kategorickim, imperativnim. Kod njih je zahtev tacno odredjen, a zapovest adresatima oznacena je”tako I nikako drugacije”ne ostavljajuci subjektu, u postupanju po dispoziciji, nikakvu slobodu. Takve su I zabranjujuce dispozicije.

Relativno neodredjene dispozicije mogu biti, s obzirom na slobodu adresata, dispozicije sa neodredjenim pojmovima I pravnim standardima, alternativne dispozicije, dispozicije s diskrecionom vlascu I dispozitivne (zamenljive) dispozicije. Mnogovrsnost I slozenost drustvenih odnosa uslovljava da se u pravu nuzno koriste dispozicije sa nedovoljno odredjenim pojmovima. Stvaralac norme ponekad upotrebljava I neodredjene pojmove koji se naxivaju pravnim standardima.(na primer.brza voznja, javni red I mir, dobar domacin..itd). pravni standardi su pojmovi koji menjaju svoju sadrzinu u zavisnosti od konkretnih okolnosti u kojima se primenjuju. Iako pravni standard obuhvata raznorodna ponasanja, on ne podrazumeva u konkretnim okolnostima slobodu izbora za subjekta obaveze. Samo jedno ponasanje je u skladu sa dispozicijom, a sva ostala predstavljaju njen prekrsaj.

Alternativne dispozicije daju slobodu subjektu adresatu da bira jednu od predvidjenih alternative, ali samo u okvirima ponudjenih. Alternativna dispozicija prevashodno se odnosi na subjekte ovlascenja, a moze izuzetno da se odnosi I na subject obaveze, u smislu da on, u okviru alternative bira nacin ispunjenja svoje obaveze.

Dispozicije s diskrecionim ovlascenjem ili kako se jos nazivaju, dispozicije sa slobodnom ocenom, sa diskrecionom vlascu, diskrecionim pravom takve su dispozicije koje ovlascuju organe drzavne vlasti (upravne, sudske) da u primeni dispozicije biraju izmedju vise mogucnosti, rukovodeci se principima zakonitosti I celishodnosti. Drzavni organ kao subject nadleznosti prilikom donosenja odluke bira koja ce najbolje odgovarati potrebama konkretnog slucaja rukovodeci se, pri tome, “javnim interesom” ili nekim posebnim drustvenim interesima.

Dispozitivne ili zamenljive dispozicije dozvoljavaju subjektima da svoje odnose urede drugacije od predlozenog, odnosno, da postojecu dispoziciju zamene nekom drugom, da sami stvore dispoziciju. Ukoliko se to ne ucini, primenjuje se dispozitivna dispozicija. Ovakve dispozitivne dispozicije predvidjene su u onim granama prava gde vazi nacelo autonomije volje (aut.volje je jedno od osnovnih nacela modernog gradjanskog prava po kome se voljom zasnivaju I regulisu gradjanski pravni odnosi) kao sto je to u najvecem delu, gradjansko pravo, obligaciono, nasledno I medjunarodno privredno pravo. U ovim granama prava sloboda subjekta izrazava se kroz fakultativnu obavezu- kada izbor ispunjenja vrsi subjekt obaveze; zamenu ispunjenja-kada subjekt ima ovlascenje da ispuni obavezu zamenom za nesto drugo u odnosu na ono na sta se obavezao; odustanak, tj.placanjem moze da se oslobodi obaveze.

5

SANKCIJA

sankcija kao pravno odredjena posledica ponasanja karakterisanog kao delikt, prekrsaj

normativni I materijalni smisao sankcije institucionalnost pravne sankcije sekundarnost sankcije

Vrste sankcija (dve osnovne vrste)

prema licima

krivicne

gradjanske (imovinske prirode I izvrsava se iskljucivo na imovini stetnika. Njena svrha nije retribucija vec reparacija – popravljanje nanete imovinske stete ili pak pruzanje satisfakcije licu kome je naneta moralna steta)

prema aktima (nistavost I rusljivost) prema svrsi (retributivne I restitutivne)

Pojam pravnog pravila u oba svoja aspekta – pravno pravilo kao norma koju je stvorila pravna vlast radi regulisanja ljudskog ponasanja, I kao instrument koji pravna nauka upotrebljava da opise pozitivno pravo – je centralan pojam pravne nauke. Drugi osnovni pojmovi su sankcija, delikt, pravna obaveza, subjektivno pravo, pravni subject I pravni poredak. Pravbi poredak predvidja sankcije da bi izazvao izvesno ljudsko ponasanje za koje zakonodavac smatra da je pozeljno. Sankcije u pravu imaju karakter prinudnih akata. U pocetku je postojala samo jedna vrsta sankcija :krivicna sankcija, tj.kazna u uzem smislu, kazna koja se odnosila na zivot, zdravlje, slobodu, ili svojinu. Najstarije pravo je bilo samo krivicno. Kasnije se izvrsila diferencijacija u pogledu sankcije: pojavila se pored kazne gradjanskopravna sankcija, gradjanskopravno izvrsenje, nasilno oduzimanje svojine u cilju da se obezbedi naknada za protivpravno prouzrokovanu stetu.

Sankcija u odnosu na dispoziciju predstavlja alternativno I sekundarno pravilo o ponasanju pravnih subjekata. Ona je usmerena prema delikventu, pociniocu prekrsaja I prema drzavnom organu koji, ukoliko je to potrebno treba da izvrsi I prinudnu meru u odnosu na delikventa. Ovako shvacena sankcija je, kao posledica prekrsaja, nuzan I sastavni deo norme. Medjutim, I dalje se u pravnoj nauci vode rasprave o tome da li je sankcija bitno ili nebitno svojstvo pravne norme. U sledecim konstatacijama se svi autori slazu, a to je da u drustvu jedni subjekti primenjuju prinidi na druge, koji su prekrsili dispoziciju, radi njihovog motivisanja da se ponasaju na pravno pozeljan nacin. Drugo u cemu se slazu – pravna norma sluzi se fizickom silom I prinidom, trece – sankcija se primenjuje kao posledica nepostovanja dispozicije, I potom, savremeno pravo obelezava centralizovana I normativno uredjena upotreba fizicke prinude. U pogledu vezanosti pravne norme za sankciju u smislu fizicke prinude u teoriji su se iskristalisale dve grupe shvatanja : sankcionisticka I antisankcionisticka.

6

Prema prvoj grupi za pravo je bitna njegova vezanost za sankciju, za fizicku prinudu, dok autori u okviru druge skupine dokazuju da prinuda ni u normativnom, ni u faktickom smislu nije bitno obelezje prava. U okviru sankcionisticke teorije u objasnjenju povezanosti prava I sankcije shvatanja se medjusobno bitno razlikuju. Najstariji stav istice da je bitno obelezje prava stvarna primena drzavne sankcije na prekrsioce pravne norme. Prema drugima bitno obelezje prava je ustanovljenost sankcije kao elementa svake pravne norme, pri cemu stvarna primena nije bitna. Najistaknutiji pobornij ovog “normativnog pristupa”jeste Hans Kelzen koji smatra da je efikasna primena prinude bitno obelezje celine pravnog poretka, dok je za pravnu normu bitno da sadrzi sankciju kao bitan, normativan element, ali ne I da je ona primenjena u slucaju prekrsaja. U trecu grupu spadaju oni koji zastupaju mesovit, realisticko-normativni pristup prema kome bitno obelezje prava nije ni stvarna primena, ni ustanovljenost sankcije za vecinu normi jednog pravnog sistema, vec njihova pripadnost jednom poretku pravnih normi. Sankcija nije stvar vazenja prava, nego efikasnosti koja je presudna sa postojanje pravnog poretka. Pored navedena tri stava, u teoriji I filozofiji prava o prinidljivosti prava istice se stav o empirijskoj ili apriornoj mogucnosti da se primeni prinuda.

Izuzev ovih shvatanja, u okviru socioloskih teorija prava razvija se stav da za pravo nije bitna organizovana drzavna prinuda, nego prinuda kao spontana reakcija ljudi na krsenje pravnih pravila I drustvenih vrednosti. Ovo shvatanje razvio je pocetkom 20 veka Leon Digi polazeci od ideje da drustvene norme postaju pravne kada prodru u svest mase I pojedinaca, kada oni osecaju I smatraju da osecanje drustvenosti I pravde zahteva da norma bude sankcionisana. U modernoj nauci, nasuprot sankcionistickoj teoriji prava, razvijaju se antisankcionisticki stavovi u okviru kojih dominira ideja da prinuda nije bitno obelezje prava, kao sto nije ni drzavnost. Pored toga, u pravnom sistemu postoje I nesankcionisane norme. Postavlja se pitanje karaktera pravila bez sankcije, tj.da li su ona prava ili ne. unutar jednog pravnog poretka nemaju sve norme drzavnu sankciju, one ne pokrivaju ceo, vec samo najveci deo pravnog poretka. U tu grupu spadaju norme koje se odnose na vrhovne, ustavotvorne organe.

Raznovrsne sankcije se mogu klasifikovati prema razlicitim kriterijumima. Prema vrsti dobra mogu se podeliti na telesne, materijalne I moralne. Prema cilju dele se na retributivne I restitutivne. Kod retributivnih cilj je odmazda, a kod restitutivnih-naknada stete I povracaj u predjasnje stanje. Ako se sankcija shvati kao kao prinidna mera, razlikujemo sankciju prema licima I sankciju prema aktima. Sankcije prema licima (fizickim I pravnim), sobzirom na vrstu prekrsaja, mogu biti :krivicno-pravne, gradjanskopravne, disciplinske i tako dalje. Sankcije prema pravnim aktima, s obzirom na stepen nezakonitosti, dele se na nistave I rusljive. i nistavost I rusljivost su posredno sankcije prema licima. U slucaju nistavosti po sluzbenoj duznosti ponistavaju se sve pravne posledice nezakonitog pravnog ponistenja, I za proslost. Kod rusljivosti zainteresovanom subjektu ostavljena je sloboda da l ice zahtevati sankciju, I ako se izrekne, ona dejstvuje od sada, ubuduce. Sankcije mogu biti apstraktne I konkretne. Opste pravne norme sadrze apstraktnu sankciju. Sud donosi pojedinacan akt u kome odredjuje konkretnu sankciju.

7

DELIKT

delikt (prekrsaj) je radnja koja je suprotna ponasanju koje je u dispoziciji predvidjeno kao obavezno

pretpostavka sankcije dve vrste

o krivicnopravni administrativni

o gradjanskopravni

Da bi postojao delikt osim same radnje krsenja dispozicije, potreba je I psihicki odnos subjekta prema toj radnji – tada je subject odgovoran

Odgovornost je podloznost prekrsioca dispozicije sankciji; Da bi ona postojala neophodne su dve stvari

o uracunljivost : sposobnost da se oceni moralni I socijalni znacaj dela I sposobnost za vladanje sobom

o vinost (psihicki odnos izvrsioca prema svom delu

- umisljaj- nehat

Sankcija je posledica ponasanja za koje se smatra da je stetno za drustvo I koje treba, prema intencijama pravnogporetka, da se izbegne, to ponasanje se oznacava terminom “delikt”, ako se ovaj termin uzme u najsirem smislu. Ako treba da definisemo pojam delikta u skladu sa principima ciste pravne nauke, onda “intencije pravnog poretka” I “cilj zakonodavca” mogu uci u definiciju jedino ukoliko su izrazeni u materijalu koji je stvorio postupak stvaranja prava, ukoliko su vidljivi u sadrzini pravnog poretka. Inace, pojam delikta ne bi bio pravni pojam.

Posmatrano s tog gledista, delikt je uslov za koji pravna norma vezuje sankciju. Izvesno ljudsko ponasanje je delikt zato sto pravni poredak za to ponasanje, kao uslov, vezuje sankciju kao posledicu. Delikt je krivican ako za posledicu ima krivicnu sankciju, a delikt je gradjanski ako ima gradjansku sankciju. S gledista teorije ciji je jedini object pozitivno pravo, nema nikakvog drugog kriterijuma delikta do cinjenice da je ponasanje uslov sankcije. Ne postoji delikt po sebi. U tradicionalnoj teoriji krivicnog prava pravljena je razlika izmedju mala in se I mala prohibita, tj.ponasanja koje je zlo po sebi, I ponasanja koje je zlo jedino zato sto je zabranjeno od strane pozitivnog drustvenog poretka. Ova razlika je tipican element prirodnopravne doctrine. Ona polazi od postavke – koja se ne moze naucno dokazati – da su izvesne vrste ljudskog ponasanja delikti po samoj svojoj pravoj prirodi. Medjutim, pitanje ukoliko je izvesno ljudsko ponasanje delikt ne moze biti reseno analiziranjem tog ponasanja; ono se moze resiti jedino na osnovu izvesnog pravnog poretka. Jedino isto ponasanje moze biti delikt prema pravu zajednice A, I moze uopste ne biti delikt prema pravu zajednice B.Ljudsko ponasanje moze se smatrati deliktom jedino ako neka pozitivna pravna norma vezuje sankciju kao posledicu za to ponasanje kao uslov.

8

Zakljucak – pravo (pravne norme), moral

U društvenoj svakodnevici ali i u domenu teorije teško je osporiti tvrđenje da su pravo i moral od izuzetnog značaja za formiranje i regulisanje odnosa unutar ljudske zajednice. I za pravo kao i za moral može se reći da predstavljaju sisteme pravila na osnovu kojih se određuje, usmerava i vrednosno procenjuje ljudsko ponašanje. Iz grubo skiciranog pojmovnog određenja oba fenomena očigledna je relavantnost prava i morala za aristotelovski rečeno „svet ljudskih stvari“. Stoga svaki pokušaj razumevanja čoveka, društva ili države direktno ili indirektno vodi ka tematizaciji kako prava tako i morala. Složeni karakter društvenih odnosa pokazuje da se moral i pravo teško mogu posmatrati kao dve u potpunosti zasebne i u sebi zaokružene celine. I konkretni život i teorija saglasni su u stavu da se usmeravanje i procenjivanje ljudskih postupaka putem prava i morala na najadekvatniji način može predstaviti ako se i pravo i moral kao zasebne celine postave u složeni kontekst njihovih odnosa.. Pravna filozofija H.L.A Harta kao i njegovog učenika Ronalda Dworkina upečatljivi su primeri teze o polaritetu. Za Harta, pravo je skup pravila čiji je cilj uspostavljanje i održanje društvene kontrole kao preduslova za društveni život. Hartova doslovna definicija prava glasi: „Pravo je skup obaveza kao primarnih i sekundarnih normi.“ Kada se govori o pravu kao skupu normi misli se na sistematski ustrojeni skup dva kvalitativno različita tipa normi: primarnih i sekundarnih. Primarne norme definišu skup zahteva koje treba ispuniti nezavisno od želja pojedinačnog ili grupe delatnika. Reč je o postupcima koji izražavaju dužnosti i koji se odnose na ograničenje slobode u primeni nasilja kao i zabranjivanju pljačke ili obmanjivanja. Ovo norme prevashodno se tiču fizičkih pokreta ili promena. S druge strane, sekundarne norme bave se distribucijom bilo privatnih bilo javnih ovlašćenja. Reč je o normama koje parazitiraju na primarnim normama. U ovu vrstu normi ubrajaju se: pravilo priznanja (norma na osnovu koje se vrši identifikacija norme kao norme pravnog sistema kao i uspostavlja postupak utvrđivanja validnosti norme; u savremenim pravnim sistemima, npr. u Velikoj Britaniji, u pravila priznanja ubrajaju se akti Parlamenta, precedenti, običaji koji su prošli test racionalnosti...), norma promene (definiše ko i kako može promeniti norme u okviru jednog pravnog sistema) i norma presuđivanja (norma koja daje ovlašćenja pojedincima da donose autoritativne odluke da li su primarne norme prekršene ili ne) Funkcija sekundarnih normi je da uspostave određenost, dinamičnost i efikasnost u funkcionisanju pravnog sistema.

Hans Kenzel :… “postojanje pravne norme sastoji se u njenom vazenju, a vazenje pravne norme, iako nije istovetno s izvesnim cinjenicama, uslovljeno je time. Te cinjenice su efikasnost citavog pravnog poretka kome norma pripada, postojanje jedne cinjenice koja stvara normu I nepostojanje bilo koje cinjenice koja ponistava normu”

… “primitivnom svescu potpuno vlada princip odmazde. Pravna norma je prototip toga principa”.

… “ kad neki pravni poredak ili pravnu ustanovu ocenjujemo kao pravednu ili nepravednu, mi mislimo da kazemo nesto vise nego kad kazemo da je neka cinija jela dobra ili rdjava, u smislu da nalazimo da je ukusna ili ne”.

… “OSNOVNI DRUSTVENI ZAKON PRETSTAVLJA NORMA PREMA KOJOJ DOBRO TREBA DA BUDE NAGRADJENO, A ZLO KAZNJENO.

9

Literatura

Knjige

Gordana Vukadinovic, Radivoj Stepanov “Opste ucenje o pravu”

H.L.H. Hart „Pojam prava“ preveo Nikola Krznarić, Izdavački Centar Cetinje i CID-Podgorica, 1994.

H.L.H Hart „The essays in Jurisprudence and Philosophy“ Clarendon Oxford Press, Oxford,1989.

Lon Fuller „Moralnost prava“ preveo dr Milorad Ivović, CID, Podgorica, 1999.

H. Kelzen „Opšta teorija prava i države“ preveli prof.dr Radomir Lukić i dr Milan Simić, Pravni Fakultet-Centar za publikacije, Beograd 1998.

H. Kelzen „Čista teorija prava“ preveo Danilo Basta, Pravni Fakultet-Centar za publikcije, Beograd, 1998.

G. Radbruh „Filozofija prava“ prevela Dušica Guteša, Pravni Fakultet-Centar za publikacije, Beograd, 1998

 

10

FAKULTET ZA USLUZNI BIZNIS

Predmet Opste Ucenje o Pravu

Profesor Prof.Dr.Dragan Mrksic

TEMA

ELEMENTI PRAVNE NORME

Biljana milivojev 614/05 Novi Sad, Oktobar 2007

11

12