361 11. SRBIJA KAO NEDOVR[ENA DR@AVA - pescanik.net dimitrijevic.pdf · tucionalni i kulturni...

$: 361 11. SRBIJA KAO NEDOVR[ENA DR@AVA - pescanik.net dimitrijevic.pdf · tucionalni i kulturni amalgam komunizma i naciona-lizma u Jugoslaviji, \in|i} precizno pokazuje kako se taj$
Uvod: za{to ~itati \in|i}aTeoreti~ar Zoran \in|i} na{ je savre-menik. U tekstovima sakupljenim uknjizi Jugoslavija kao nedovr{ena dr-`ava prvi put su sistematskoj kriticiizlo`ene tada vladaju}e teorijsko-ide-olo{ke paradigme ‘socijalisti~ke mislio politici’ i ‘socijalisti~kog konstituci-onalizma’.1 Upravo, re~ je o knjizi ukojoj je prvi put u Jugoslaviji na teo-rijski relevantan na~in afirmisana li-beralna misao o pojedincu, dru{tvu ipolitici. Drugo, \in|i} ne kritikujesocijalisti~ku stvarnost tada{nje Ju-

goslavije sa pozicijaidealnog teorijskogmodela. Njemu je va-`no da ~italac ni ujednom trenutku ne

361

11. SRBIJA KAO NEDOVR[ENA DR@AVA

1) Sam \in|i} ove tekstove naziva eseji-ma, odri~u}i im time na implicitan na~inakademsku strogost. Ipak, ponu|ene ana-lize, izvedene na fonu dubokog poznava-nja prevashodno nema~ke literature, odli-kuju se ~vrstom strukturom, metodi~komstrogo{}u i preciznom argumentacijom,{to sve prevazilazi unekoliko neobavezu-ju}u formu politi~kog eseja.

izgubi iz vida kako ustavna demokratija ne postoji‘kao takva’. Za nas koji preferiramo ustavnu demokra-tiju, a koji ̀ ivimo izvan njenih granica, ovaj aran`manpostaje teorijski zanimljiv samo u meri u kojoj je prak-ti~no relevantan.

[ta ~ini ustavnu demokratiju prakti~no relevantnomu autoritarnom kontekstu? \in|i} upozorava da na{aeventualna normativna preferenca za liberalizam i nanjoj zasnovana analiza ustavne demokratije nisu do-statni: nije dovoljno na teorijski ubedljiv na~in de-monstrirati kako su temeljne vrednosti, institucional-ni aran`mani i prakse ovog reìma po njihovim inhe-rentnim svojstvima takvi da obe}avaju ili obezbe|ujusve ono dobro i ispravno {to nam je blisko. Pogled ko-ji upu}ujemo ka ustavnoj demokratiji ne treba da do-lazi (samo) iz knjiga, ve} pre svega iz konteksta na{egìvota. I pored toga {to njegova lektira dolazi iz nekihdrugih izvora, \in|i} je, kad je re~ o odnosu ‘teorije iprakse’, blizak metodi~kim uputstvima frankfurtskekriti~ke teorije: socijalna i politi~ka datost ispostavljazadatak sa kojim se ozbiljna socijalna misao ima suo-~iti. Puko suprotstavljanje takve datosti idealno-tip-skom modelu ustavne demokratije moè nas tek oba-vestiti kako je prvi tip reìma inferioran drugom, {tonije ni{ta drugo do samozadovoljna akademska aro-gancija:

Radikalni ustavno-pravni pristup se u svojoj kriti-ci utopija mora dobro ~uvati toga da i sam ne po-stane utopija, jer tada }e u odnosu na lo{u stvar-nost bez sumnje biti sve vi{e u pravu, i, direktnoproporcionalno, sve manje biti istinit.2

Nenad Dimitrijevi}362

2) Jugoslavija…, 39.

Na frankfurtskom tragu, \in|i} insistira na kriti~kojanalizi koja ne}e biti svedena na kritiku drugih scena-rija sa pozicija sopstvenog scenarija, ve} }e se konse-kventno razvijati kao kritika postoje}eg stanja.3 Onzato razmi{lja iz perspektive jugoslovenskog socijali-zma osamdesetih godina, da bi postavio odlu~no va-`no pitanje: da li “tip jugoslovenskih problema funk-cionalno iziskuje ustavno-pravnu dràvnu formu”?4

U tekstu koji sledi poku{a}u da pokaèm da je to pi-tanje aktuelno i za dana{nju Srbiju, u petoj godini na-kon njenog oslobo|enja od Milo{evi}evog reìma idve godine nakon ubistva njenog premijera. Tvrdnjada je savremeni kontekst razli~it, kako od vremena ju-goslovenskog socijalizma tako i od vremena Milo{evi-}evog nacionalisti~kog reìma, upu}uje tek na uvid daje dana{nja Srbija na razli~it na~in udaljena od ustav-ne demokratije nego reìmi koji su joj prethodili: ob-lik jaza koji nas deli od demokratije ipak je manjezna~ajan od okolnosti da taj jaz i dalje postoji. Veru-jem da nam pa`ljivo pra}enje \in|i}evih analiza i me-todi~kih uputstava moè pomo}i da prepoznamo zna-~ajne elemente kontinuiteta nedràvnog i neustavnogstanja u ova tri reìma. Analiziraju}i ideolo{ki, insti-tucionalni i kulturni amalgam komunizma i naciona-lizma u Jugoslaviji, \in|i} precizno pokazuje kako setaj brak iz ra~una osamdesetih godina ubrzano raspa-dao. On demonstrira neminovnost skore ostavinskerasprave, upozoravaju}i da }e nacionalizam izi}i kaopobednik, i da }e posledice biti dalekose`ne. Mi danasznamo da je \in|i} bio u pravu u njegovim dijagno-zama, te da je pobeda nacionalizma doista proizvelakatastrofalne posledice. Znamo i da ideolo{ko, struk-

Srbija, ili ìvot u okovima lo{e pro{losti 363

3) Ibid.4) Ibid.

turno i kulturno nasle|e Milo{evi}evog reìma nisusavladana ~inom promene reìma u oktobru 2000, ni-ti kasnijim nastojanjima da se afirmi{e demokratija.Dana{nja Srbija ne ìvi u ustavnoj demokratiji, negou lo{oj pro{losti, neve{to prikrivenoj ruinama Milo{e-vi}evog fasadnog ustava.

Dakle, poku{a}u da pokaèm kako su \in|i}eva raz-mi{ljanja o krizi jugoslovenskog socijalizma aktuelnakako zbog kvaliteta njegovih analiza tako i zbog ka-raktera realnosti u kojoj ìvimo. U prvom odeljku ob-jasni}u za{to smatram da dana{nja Srbija nije ustav-na demokratija, niti dràva u tranziciji ka ustavnojdemokratiji. Pa`nja }e biti koncentrisana na kontinu-itet onog {to \in|i} naziva nedovr{enom dràvno{}u.U drugom i tre}em odeljku obrazlaga}u da srpski putka ustavnoj demokratiji vodi kroz suo~avanje sa pro-{lo{}u. U drugom odeljku obja{njava se stav da je Sr-bija politi~ki, pravno, moralno i kulturno zarobljeniksvoje nedavne pro{losti. Tre}i odeljak ukratko sumirajedno mogu}e razumevanje srpskog puta ka ustavnojdemokratiji. Ovde }e se obrazlagati stav da tranzicijaka demokratiji kod nas ne moè da se zasniva samo nauspostavljanju odgovaraju}ih pravnih, politi~kih iekonomskih aran`mana, te na zalaganju za njihovoefektivno prihvatanje kao ‘jedine igre u gradu’. Osla-njaju}i se na zaklju~ke drugog odeljka, tvrdi}u da jedemokratska tranzicija, kao pogled unapred, u Srbijirealno-politi~ki mogu}a samo ako bude kombinovanasa pogledom unatrag. Lo{a pro{lost nije samo moral-ni problem za zajednicu u ~ije ime su zlo~ini ~injeni –takva pro{lost je strukturna prepreka demokratskimreformama.



I. Srbija pre i posle oktobra 2000. godine: kontinuitet nedràvnog stanja Dana{nja Srbija je mnogim lancima vezana kako zakomunisti~ko vreme tako i za period Milo{evi}eve vla-davine. U institucionalnom pogledu, centralni elementovog kontinuiteta moè se saèti \in|i}evom sintag-mom nedovr{ene dràvnosti. Nedovr{ena dràvnost jestanje u kome se ne moè nedvosmisleno identifikova-ti javna vlast. Ovaj deficit javlja se u razli~itim oblici-ma: kao dualitet izme|u ‘oficijelne’ javne vlasti i van-institucionalnog suverena; kao privatizacija, odnosnouzurpacija javne vlasti od strane grupa koje koriste dr-àvni aparat za promociju svojih parcijalnih interesa;kao kompeticija javne vlasti i privatnih centara mo}i,koja se u najteèm obliku ispoljava kao pluralizam in-strumenata i oblika prinude; kao nepostojanje jasnoodre|enih dràvnih granica, {to onemogu}ava odgo-vore na pitanja dokle se prostire dràvna suverenost, tekoji ljudi uop{te imaju status dràvljana. Svi ovi dra-sti~ni oblici nedràvnog stanja smenjivali su se, prera-staju}i jedan u drugi, u tri pomenuta reìma. Zato ana-lizu savremenog stanja nedovr{ene dràvnosti u Srbijitreba po~eti sumarnim pogledom na ovaj fenomen usocijalizmu i u Milo{evi}evom reìmu.

I.1. Suprotstavljaju}i se prevla|uju}im tuma~enjimasocijalizma kao bitno etatisti~kog poretka, \in|i} jetvrdio da je re~ o reìmu u kome dràva predstavljatek fasadu:

Osnovna strukturna osobina socijalisti~kog poret-ka jeste ukidanje na~elno merljive suverenosti dr-

àvne vlasti. Ne radi se samo o tome da socijali-sti~ka dràva nesputano interveni{e u dru{tvo, ne-go o generalnom nepostojanju ograni~enja dràv-ne intervencije. Ni{ta ne bi bilo pogre{nije nego uovoj osobini videti potenciranje dràvnosti u so-cijalizmu. Ne radi se o tome da je dràva dobilavi{ak suverenosti, nego, naprotiv, o tome da u so-cijalizmu dràva uop{te nije suverena. Ona je sa-mo sredstvo u rukama istinskog suverena, koji ne-ma status javno-pravne osobe, nego metafizi~ko-politi~kog subjekta.5

Poruka je jasna. Oficijelna, ustavom definisana socija-listi~ka dràva, bila je samo jedan od instrumenatakomunisti~ke partije kao pravno neograni~enog, nad-institucionalnog suverena. Autolegitimacijska formu-la ovakve metafizi~ke suverenosti bila je jednostavna:politi~ka mo} partije ima biti proporcionalna kvalite-tu njene ideolo{ke svesti. Sadràj ove svesti ~ini zna-nje o objektivnim tokovima istorijskog razvitka. Po{toje, u skladu sa obavezuju}om proklamacijom samepartije, ova organizacija ekskluzivni posednik istorij-skog znanja, prakti~na izvedba formule ideolo{ke su-verenosti izgleda ovako: (samododeljeno) transcedent-no znaje mora biti prevedeno u (apsolutnu) politi~kumo}. U ovakvom kontekstu ustav je samo jedna odtransmisija suverene mo}i, kao repozitorij mera koje“nosiocima politi~ke vlasti olak{avaju delovanje (jer ihne vezuju, kao {to to ~ine ustav i zakoni u ustavno-pravnim dràvama)”.6

Ova klasi~na matrica socijalisti~kog poretka u jugo-slovenskom slu~aju je dodatno iskomplikovana kada


5) Jugoslavija…, 171.6) Jugoslavija…, 89.

je partija iskoristila Ustav od 1974. godine da promo-vi{e nacionalizam na nivo sistemskog osnova dràve.Po oficijelnom tuma~enju, ideologija nacionalne rav-nopravnosti trebalo je da bude komplementarna ideo-logiji socijalisti~kog samoupravljanja. Nacionalna rav-nopravnost konceptualizovana je na isti na~in kao isamoupravljanje: kao ideja koja se uspostavlja i repro-dukuje sa principijelnim ciljem da propisuje i proizvo-di poèljnu (jedinu dozvoljenu) stvarnost. Me|utim,ideolo{ki ra~un se pokazao pogre{nim, pa je ‘samou-pravljanju primerena nacionalna ravnopravnost’ pre-rasla u skup agresivnh nacionalizama. Time je proiz-vedena kona~na faza jugoslovenskog socijalisti~kogbezdràvlja.7 Definitivno potkopav{i saveznu dràv-nost, odnosno li{iv{i Jugoslaviju kao politi~ki entitetsvakog smisla, Ustav od 1974. godine postao je svoje-vrstan testament druge Jugoslavije, u kome su jugo-slovenski nacionalizmi progla{eni za legitimne na-slednike jugoslovenskog socijalizma.

Okrenuv{i se budu}nosti, \in|i} prime}uje da se ta-da{nja Jugoslavija nalazi u nekoj vrsti slobodnog padau ‘prirodno stanje’, odnosno u situaciju u kojoj bi ve}stabilizovani nepoliti~ki karakter odnosa izme|u ‘subje-kata federacije’ mogao prerasti u hobsovski konflikt ukome }e sva sredstva biti dozvoljena. Postoje}a dràvanije u stanju da upravlja krizom, budu}i da je svedenana virtuelnu tvorevinu, ~ije se konture ubrzano rasta~u:

Ni trezveniji posmatra~ine}e mo}i oteti se uti-sku da su ovde zaistaosnovne stvari dovede-


7) “Stanje koje nazivamo Jugoslavijompostoji… Stav ‘ja sam Jugosloven’ ne mo-è biti ni istinit ni laàn… Ovo lebdenje iz-me|u istine i laì nije prosta gnoseolo{kaosobina, nego proizlazi iz stanja predmetana koje se stav odnosi. Iz toga {to je samaJugoslavija jedno lebde}e stanje.” - Jugo-slavija…, 5.

ne u pitanje… U vakuumu koji se {iri iza komuni-sti~kog pojma (ili ta~nije: ne-pojma) dràvnostiizraslo je raznovrsno bilje koje je nedostatak pret-postavki za ìvot pretvorilo u vlastitu pretpostav-ku za ìvot.8

Ova zloslutna metafora upu}uje na barem tri va`nauvida, koji }e na dalekoseàn na~in obeleìti budu}-nost. Prvo, dràva se raspada tempom koji odgovarauru{avanju autoriteta formalno vladaju}e komunisti~-ke ideologije. Drugo, ova dràva vi{e ne kontroli{e in-strumente fizi~ke prinude. Tre}e, na sceni se ve} nala-ze akteri spremni ne samo da raspara~aju dràvu, ve}i da u tom procesu uzurpiraju i upotrebe instrumenteprinude koje je ona do ju~e kontrolisala. Usledio je rat,odlu~uju}e inspirisan i usmeravan od strane srpskogreìma.

I.2. Kontinuitet nedovr{ene dràvnosti u Srbiji sa~u-van je i nakon nasilnog raspada zajedni~ke dràve. Sr-bija u vreme Milo{evi}a bila je entitet koji je podse}aona dràvu, kojim je upravljao reìm sa obrisima insti-tucionalizovanog politi~kog poretka. Ipak, u tom reì-mu arbitrernost je zauzimala ono sistemsko mesto ko-je u demokratskim dru{tvima pripada konstitucionali-zmu i valja je ~itati kao temeljno svojstvo reìma unjegovom ‘institucionalnom’ aspektu. ‘Ustavni si-stem’, sa njegovim institucijama, normama i procedu-rama, bio je tek instrument koji su vladaju}i arbitrer-no koristili za svoje posebne ciljeve. Sistem dominaci-je nije bio samo principijelno neograni~en, ve} i viso-ko personalizovan. Mesto koje u demokratiji pripada


8) Jugoslavija…, 19, 21.

javnoj dimenziji institucionalizovane politike zauzeoje kompleksan netransparentni sistem privatizovanevladavine. Srbijom je vladao paradràvni kartel kojisu tvorili ‘zvani~ne’ politi~ke institucije, vladaju}apartija sa njenim ‘koalicionim’ satelitima, vojska, ra-znovrsne policijske formacije, mafija, dvorski intelek-tualci, sa Predsednikom Republike kao centrom pau-kove mreè i personifikacijom sistema.

Za razumevanje na{eg dana{njeg stanja va`no jeuo~iti razlike izme|u dva prethodno skicirana oblikanedovr{ene dràvnosti. Prvo, dok je u socijalizmu nadelu bila partijska upotreba dràve koja je po~ivala nanametnutom interesnom monolitizmu, u okvirima Mi-lo{evi}evog kartela moèmo zapaziti znatnu interesnudiversifikaciju. Kartelu je ideologija tribalnog nacio-nalizma bila neophodna tek kao manipulacijski in-strument upravljanja podanicima, odnosno kao pokri-}e za nesmetano privatizovanje dràvnog aparata injegovo stavljanje u slu`bu ostvarivanja posebnih in-teresa navedenih ‘podsistema’. Drugo, u socijalizmu suinstrumenti prinude bili pod kontrolom partije-dràve,pa je barem na pervertiran na~in bio ispunjen zahtevmoderne dràvnosti za monopol nad fizi~kom prinu-dom. Milo{evi}eva privatizovana dràva promovisalaje pluralizam izvora i oblika institucionalizovanog fi-zi~kog nasilja.

Tre}e, rastakanje komunisti~kog ideolo{kog monoli-ta i raspad organizacije koja ga je otelovljavala zako-nomerno su rezultirali nestankom socijalisti~ke nedo-vr{ene dràve. Sudbina nacionalisti~ke privatizovanedràve bila je druga~ija. Promena reìma od oktobra2000. godine nije dovela do otvaranja nekih procesa


koji se mogu smatrati neophodnim elementima demo-kratske tranzicije. Re~ je o procesima razgradnje insti-tucionalnih aran`mana, interesne strukture i ideologi-je starog reìma. Rudimentarna fasadna dràvnost na-sle|ena iz prethodnog perioda zadràna je sve do da-nas, a akteri starog reìma uspeli su da sa~uvaju svo-ju interesnu mreù gotovo netaknutom. U drugomodeljku poku{a}u da pokaèm kako je to bilo mogu}ezato {to promena reìma nije bila pra}ena odbaciva-njem nacionalisti~ke ideologije i sistematskim suo~a-vanjem sa nasle|em pro{losti. Ali, pre toga, èlim daukaèm na osnovna obele`ja nedovr{ene dràvnosti upostoktobarskoj Srbiji.

I.3. Pogled iz komparativne perspektive kazuje namda je Srbija jedina dràva u tranziciji koja je posle ru-{enja starog reìma zadràla njegovu ustavnu institu-cionalnu strukturu. Odnos novog reìma prema zate-~enim institucijama inicijalno je bio odre|en prihva-tanjem na~ela ustavnog kontinuiteta. Radi se o strate-giji koja je poznata iz komparativnog iskustva prelazaod autoritarnog ka demokratskom reìmu. Na~eloustavnog kontinuiteta izraàva intenciju da se radi-kalna demokratska transformacija, kako iz normativ-nih tako i iz strate{kih razloga, sprovede u oblikupravne i politi~ke reforme, odnosno u skladu sa prav-nim procedurama reìma koji se osporava. Promenastarog ustavno-pravnog i politi~kog okvira se pretpo-stavlja, ali se traì da se ona izvede bez kr{enja revi-zionih procedura definisanih starim pravnim siste-mom. Zahtevi kontinuiteta izrazito su dinami~ni: svepravne i politi~ke elemente starog reìma treba ispita-


ti i veoma brzo po osvajanju vlasti neophodno je uk-loniti sve ono {to ne odgovara kriterijumima ustavnedemokratske dràvnosti, te sve ono {to je predstavlja-lo legitimacijski osnov starog reìma. Iako se na~inpromene moè odrediti kao reformski ili evolutivan,intencija je da domet promene bude revolucionaran,kao delegitimiranje i dekonstrukcija starog reìma, {totreba da bude neposredno pra}eno kreiranjem pravnihi politi~kih osnova jednog kvalitetno druga~ijeg dru-{tva i zajednice.

Ako sada pogledamo na Srbiju, vide}emo da se ov-de ustavni kontinuitet prakti~no stabilizovao kao o~u-vanje starog pravnog sistema i institucionalnih aran-`mana. Ovakva ‘strategija ne~injenja’ proizvela je te-{ke posledice. Prvo, njom je sa~uvan pravno-politi~kiokvir koji je svojevremeno svesno bio kreiran da slu-ì kao fasada autoritarnom reìmu i njegovim praksa-ma. Za vreme Milo{evi}evog reìma pravni propisiobrazovali su u najboljem slu~aju tek akcesorni kon-glomerat nare|enja i zabrana, ~ija principijelna funk-cija nije bila regulisanje dru{tvenih odnosa i ograni-~avanje vlasti, nego dodatno stabilizovanje reìma.Preciznije, ovaj sistem nare|enja i zabrana, koji je idanas na snazi, omogu}io je pluralizaciju centara mo-}i i nasilja. U drugom odeljku }u tvrditi da ova ‘demo-kratija nasilja’ do danas nije prevazi|ena.

Drugo, nasle|eni ustavni sistem Srbije od po~etka jebio u otvorenom neskladu sa formalno nadre|enimustavnim sistemom savezne dràve obrazovane 1992.godine, {to je bilo pra}eno neusagla{eno{}u republi~-kih i saveznih zakonskih propisa, i {to je u krajnjemizvodu rezultiralo stanjem pravne nesigurnosti u ko-


me nije bilo mogu}e prepoznati granicu koja odvajapravo od neprava. Ovaj ustavno-pravni haos skriveniza imena ustavnog kontinuiteta samo je potvr|enUstavnom Poveljom Zajednice Srbija i Crna Gora od2003. godine. Srbija sa njenim nasle|enim fasadnimUstavom deo je lo{e pravno definisanog, lo{e ure|e-nog, nefunkcionalnog {ireg entiteta ~iji legitimitet kaoda svi osporavaju, te koji se, konsekventno, ne moèodrediti ni kao dràva ni kao zajednica. Danas bi bilote{ko na}i pravni propis koji nedvosmisleno obavezu-je na celoj teritoriji Zajednice, ili politi~ko telo koje bina toj teritoriji imalo nesporni autoritet.

Tre}e, ni Srbija ni Zajednica nemaju jasno odre|enedràvne granice. Kosovo pravno i politi~ki vi{e nijedeo Srbije. Kosovski organi vlasti su uspostavljeni ikosovski vaè}i propisi su doneti uz odlu~uju}e u~e-{}e ‘me|unarodne zajednice’, isklju~uju}i nadle`nostsrpskih organa i suspenduju}i primenu srpskih propi-sa na ovoj teritoriji. Dràva koja ne kontroli{e terito-riju koju smatra svojom nema svojstvo suverene vla-sti. Isto tako, dràva koja pretenduje da joj pripada te-ritorija koju ona vi{e ne kontroli{e ne moè da zna niko su joj dràvljani.

II. @ivot u okovima lo{e pro{losti

II.1. Opis sa kojim je zaklju~en prethodni odeljak oba-ve{tava nas da je proto-demokratska Srbija, kao i dr-àvni oblici koji su joj prethodili, nevezana ustavnomformom, institucionalnim okvirima i proceduralnimpravilima igre koji bi definisali dràvu, te koji bi for-malno-pravno situirali identitete pojedinaca, grupa,


politi~kih i dru{tvenih aktera. Zato se treba vratiti ve}postavljenom pitanju: za{to je nakon oktobra 2000.godine izostala temeljita reforma pravnih i politi~kihinstitucija? O~ekivanje da bi nasle|eni sistem mogaoda bude ‘upotrebljen’ za prelaz ka demokratiji opire serazumevanju - njegova svojstva i njegova inherentnaograni~enja su takvi da je bilo za o~ekivati da }e pro-to-demokratski akteri odmah pristupiti promenama. Uprethodnom odeljku sam nazna~io da odgovor na za-gonetku ne~injenja treba traìti u odnosu prema naci-onalisti~koj ideologiji i prema nasle|u pro{losti. Da-kle, teza koju treba objasniti glasi da je u dana{njojSrbiji i Crnoj Gori neprevladana pro{lost aktivan ~ini-lac uobli~avanja politi~kih i socijalnih procesa. Veru-jem da je to na tragi~an na~in postalo o~igledno saubistvom premijera \in|i}a u martu 2003, kad se po-kazalo da su pojedini delovi Milo{evi}evog aparatanasilja u novom reìmu sa~uvali veliku mo}, ali i daje politika odnosa prema pro{losti – prema ideolo{komutemeljenju, institucijama, akterima i politi~koj kultu-ri starog reìma - principijelna ta~ka razlikovanja iz-me|u novih politi~kih elita. Okolnost da odnos premapro{losti nikad nije eksplicitno politi~ki tematizovan,ve} da se stalno iznova pojavljuje u pervertiranim ob-licima, me|u kojima su najistaknutiji zalaganje za‘odbranu nacionalne ~asti’ i za ‘legalizam’, odlu~uju}eje doprinela vrednosnoj i politi~koj konfuziji u post-oktobarskoj Srbiji, {to je uklju~ilo i zadràvanje starihpravnih i institucionalnih struktura.

Na ovom mestu }u ukratko zastati da bih sumiraoneke od op{tih aspekata odnosa prema pro{losti kojisu relevantni za razumevanje srpske situacije.


II.2. Pogledajmo slede}i stav:

Na~in na koji neka politi~ka zajednica raspolaè svo-jom pro{lo{}u odre|uje formu njenog identiteta.9

\in|i} je jo{ jednom jasan i aktuelan. Nekome moèizledati trivijalno o~igledno da odre|enje nekog vre-mena kao pro{losti, pra}eno ukazivanjem na to da seneki doga|aji koji su se u tom vremenu odigravali vi-{e ne odigravaju, upu}uje istovremeno i na irelevant-nost tog vremena za sada{njost. No, ovo je jednostav-no pogre{no. Doista, postoje doga|aji i procesi iz pro-{losti koji nisu relevantni za na{ dana{nji ìvot. Ali,pro{lost je kompleksna kategorija. \in|i} nam kaè dapostoje segmenti pro{losti koji predstavljaju socijalni,politi~ki i kulturni temelj ìvota u zajednici, kao okvirindividualnih, grupnih i komunalnog identiteta. To ni-kako nije konzervativna teza. Re~ je pre svega o uvi-du da se izme|u pro{losti i sada{njosti ne moè povu-}i mehani~ka linija razdvajanja.

Ali, citirana kratka re~enica nudi jo{ jedan uvid. Za-stanimo kod figure ‘raspolaganja’. Kad govori o na~i-nu na koji ‘politi~ka zajednica raspolaè svojom pro-{lo{}u’, \in|i} nam kaè da pro{lost ne postoji ‘kaotakva’, odnosno da pro{lost nije skup objektivnih ~i-njenica. Pro{lost nam se nikad ne name}e kao objek-tivna datost. Ona za nas danas postoji uvek i samokao interpretativna rekonstrukcija. Tvrdnju da je mo-gu}e identifikovati na~in na koji zajednica raspolaèsvojom pro{lo{}u treba ~itati kao kapacitet politi~kezajednice da, u okviru odre|enih ograni~enja, izaberena~in tuma~enja i prezentacije pro{losti. Jednostavno


9) Jugoslavija..., 177.

re~eno, ono {to se ra~una nije nikad sama pro{lost,nego socijalno relevantno znanje o pro{losti. \in|i}nas upozorava da u javnom prostoru uvek egzistiravi{e od jednog tuma~enja pro{losti, te da su ta tuma-~enja i njihovi nosioci u kompeticiji. Predmet kompe-ticije je odgovor na pitanje koja verzija, odnosno kojitip prezentacije znanja o pro{losti treba da bude soci-jalno (i kulturno i politi~ki) relevantan.

Problem nije naivan. Re~ je o onome {to Mi{el Fukonaziva ‘reìmom istine’, odnosno o konstruktu odnosaprema pro{losti koji }e u javnom diskursu pretendova-ti ne samo da bude prihva}en kao ispravan i istinit ne-go }e dobiti i autoritativni karakter, postaju}i neka vr-sta ‘oficijelne istine o pro{losti’. Ovako shva}en ‘reìmistine’ lako }emo identifikovati u svakom dru{tvu. Onse pojavaljuje u oblicima javno prihva}enog i podrà-vanog kulturnog nasle|a, u obliku politi~ke kulture,sve do na~ina na koji su individualni, grupni i zajed-ni~ki identitet ustavno-pravno definisani.

U ‘normalnim’ vremenima, kada je demokratija sta-bilna i kada dru{tvo nije suo~eno sa problemom pre-kida kontinuiteta sa neposrednom pro{lo{}u, ‘reìmistine’ uglavnom nije sporan. Ali, situacija je mnogoambivalentnija nakon promene reìma, posebno akoje pro{lost bila obeleèna masovnim zlo~inima i dru-gim te{kim oblicima kr{enja ljudskih prava. U ova-kvim situacijama odnos prema pro{losti postaje pred-met politi~ke odluke – ~ini se kao da je ‘reìm istine’stvar izbora.

Koje opcije stoje na raspolaganju? Problem pro{lo-sti nakon promene reìma moèmo svesti na pitanjaprakti~ne politike i ograni~iti se na pronalaènje ade-


kvatnih mera za uklanjanje politi~kih i ekonomskihposledica koje doìvljavamo kao prepreku tranziciji.Opet, moèmo uvideti i da ~itav problem nije ograni-~en samo na izbor ka budu}nosti orijentisanih prak-ti~nih koraka, ve} da on otvara i pitanje moralnih po-sledica, pitanja pravde, se}anja i odgovornosti. Moè-mo poku{ati da pamtimo i da razmi{ljamo, kao {tomoèmo poku{ati i da zaboravimo i poreknemo. Mo-èmo nastojati i da prekrojimo sliku pro{losti, u skla-du s na{im aktuelnim politi~kim, dru{tvenim ili kul-turnim interesima. Moèmo da se zalaèmo za zvani~-no se}anje, zasnovano na zvani~noj istini, kao {tomoèmo da odobrimo i zvani~nu politiku zaboravlja-nja, koja naj~e{}e ide ruku podruku s ideologijom no-vog po~etka. Moèmo se zalagati za najkompletnijemogu}e pravno ovladavanje pro{lo{}u: ova strategijabi po~ivala na sistematskom i obuhvatnom identifiko-vanju pojedinaca koji su u~estvovali u zlo~inima, nasudskim procesima i presudama. Ili se moèmo ogra-ni~iti na to da krivi~no gonimo samo po~inioce naj-drasti~nijih zlo~ina, dok }emo, istovremeno, problemepoliti~ke i moralne odgovornosti prebaciti na komisi-je za utvr|ivanje istine. Ili se pak moèmo odlu~iti zapotpunu ili delimi~nu amnestiju neposrednih izvr{ila-ca, njihovih naredbodavaca i politi~kih elita starog re-ìma. Moèmo tugovati, graditi memorijalne centre ispomenike, ispla}ivati od{tetu, otpo~eti proces pomi-renja sa zajednicom `rtava. Moèmo, pripadaju}i za-jednici u ~ije ime su ~injeni zlo~ini, sebe predstavljatikao `rtve, istovremeno prebacuju}i krivicu i odgovor-nost na istinske `rtve i njihovu zajednicu. Kona~no,moèmo se sporiti oko svih ovih pitanja.


II.3. Ipak, izbor nije neograni~en. Za koji god pristuppro{losti da se opredelimo, moramo od samog po~et-ka ra~unati s tim da je nasle|e pro{losti ve} prisutno:ono je kontekstualni okvir koji odre|uje domet mogu-}ih opcija. Vra}aju}i se Srbiji, èlim da ukaèm na dveopcije netematizovanja pro{losti.

Va`no je uo~iti razliku izme|u kod nas prisutnogodbijanja da se pro{lost tematizuje, s jedne strane, ipoliti~ke odluke da se knjiga pro{losti zatvori, s drugestrane. Potonja strategija nije nepoznata u praksi ze-malja koje su stupile na put demokratije nakon lo{epro{losti. Re~ je o poku{aju da se aktom politi~ke vo-lje sada{njost jasno razgrani~i od pro{losti, u nadi da}e na taj na~in zalaganje za poèljnu demokratsku bu-du}nost biti oslobo|eno od hipoteke koju je ostavioprethodni reìm. Iako su dometi ovakve odluke ~estosporni, bitno je uo~iti da se ovde karakter pro{losti nedovodi u pitanje. Cilj nije da se relativizuje ili negiraono lo{e {to se doga|alo u starom reìmu, ve} da seizbegne ono {to se vidi kao opasnost po novu demo-kratiju, naro~ito u pluralnim dru{tvima u kojima jepro{lost bila obeleèna sukobom izme|u grupa, ili do-minacijom jedne grupe nad drugom: smatra se da jeotvaranje bolnih pitanja opasno po demokratiju, jermoè da produbi ionako te{ke socijalne, politi~ke iideolo{ke podele, ili da ~ak vodi obnovi sukoba. Zago-vornici ove strategije ukazuju na kompleksnost tran-zicionog konteksta, koji zahteva suo~avanje sa uveknovim, ~esto me|usobno protivre~nim, politi~kim,ekonomskim i socijalnim imperativima. Oni tvrde daje u situaciji kada je poèljna demokratska budu}nostjo{ uvek mnogo udaljenija od na~elno odba~ene auto-


ritarne pro{losti, neophodan jedan minimalni konsen-zus o vrednostima i ciljevima koji se èle ostvariti utranziciji, kao i o sredstvima i dinamici ovih procesa,a da bavljenje pro{lo{}u direktno podriva mogu}nostostvarenja takvog konsenzusa.

Verujem kako ovaj tip argumenta i na njemu zasno-vane prakse pate od mnogih slabosti.10 Ali razlog nji-hovog pominjanja ovde nije njihova kriti~ka analiza,nego okolnost da se odnos prema pro{losti u dana-{njoj Srbiji ~esto poku{ava predstaviti kao izvod togargumenta i oblik takve prakse. To je pogre{no. Odnosprema pro{losti u savremenoj Srbiji bitno je druga~iji.Srbija koju }u kolokvijalno nazvati ‘post-|in|i}ev-skom’11 doima se kao dràva u kojoj je doneta odlukada se ostane u pro{losti. Naravno, malo ko }e ekspli-citno prizivati Milo{evi}evu vladavinu kao vreme ko-je je vredno o~uvanja ili restauracije, ali analiza pre-vla|uju}ih vrednosnih orijentacija, ideolo{kih matricai delovanja vode}ih politi~kih aktera razotkriva prak-ti~ni anga`man na o~uvanju i daljoj reprodukciji ubîti istih ideolo{kih tema i vladavinskih tehnika. Na{a

sada{njost zasniva se na re-trogradnim, anti-civilizacij-skim opcijama odnosa pre-ma pro{losti. Ove opcijemogu se prethodno saètikao odbijanje da se gra|ani,nacija, dru{tvo i dràva su-o~e sa onim {to se nedavnodoga|alo na prostoru kojise zvao Jugoslavijom. To seodbijanje naj~e{}e ispoljava


10) Za kritiku ove argumentacije up. 7. po-glavlje.11) Ozna~avanje jednog vremenskog peri-oda (oktobar 2000 – mart 2003) imenomZorana \in|i}a ne treba shvatiti kao im-plicitno priznanje kontinuiteta sa pret-hodnim reìmima koji su tako|e bili pre-poznatljivi po imenima politi~kih lidera: saTitovom Jugoslavijom i Milo{evi}evom Sr-bijom. Jednostavno, u nazna~enom perio-du na delu je bila borba izme|u nastojanjada se afirmi{u procesi demokratske tran-zicije, s jedne strane, i nastojanja da seo~uva autoritarno jezgro Milo{evi}evogreìma, s druge strane. Okolnost da je de-mokratsku opciju simbolizovao jedan ~o-vek govori o karakteru stanja u kome seSrbija nalazila.

kao negiranje odgovornosti za zlo~ine po~injene uime Nacije. Svaka se moralna odgovornost vehement-no, premda nepropitano odbacuje. Pitanje politi~keodgovornosti gotovo uop{te nije pokrenuto, dok jeodbacivanje krivi~ne odgovornosti osumnji~enih zazlo~ine, barem u aspektu odnosa prema Tribunalu uHagu, pretvoreno u merilo patriotizma. U javnom go-voru vlada totalitarna ideolo{ka matrica prijatelj-ne-prijatelj, pri ~emu se kao neprijatelji - kao i u Milo{e-vi}evo vreme posle zavr{etka ratova - rutinski prepo-znaju pojedinci i organizacije koji smatraju da se napro{lost ne moè i ne sme staviti ta~ka, odnosno dasrpski put u demokratiju vodi preko eksplicitnog odri-canja od nasle|a tribalnog nacionalizma i ekplicitneosude zlo~ina po~injenih u na{e ime.

U ovakvom stanju osnovne poluge Milo{evi}evogprivatizovanog kartela-dràve – kriminalne struktureunutar vojske i policije, te takozvani organizovani kri-minal povezan mnogostrukim vezama sa politi~kim,vojnim i policijskim strukturama starog reìma – osta-le su efikasno za{ti}ene visoko zapaljivom sme{om pa-triotske ideolo{ke retorike i neodgovorno pogre{nogtuma~enja zakonitosti. Ovim je ujedno sa~uvan jedanod najpogubnijih elemenata bezdràvlja iz prethodnogperioda: pluralizam izvora i oblika fizi~kog nasilja.

II.4. Kako smo posle oktobra 2000. godine do{li doovakvog stanja? Ta~ka sukoba koji je ubrzo nakon ok-tobra doveo do raspada DOS-a nije bila jednostavnoodnos prema budu}nosti, ve} pre svega politika odno-sa prema pro{losti. Milo{evi}ev reìm ostavio je izu-zetno mu~no nasle|e, uobli~eno u institucije, aktere i


politi~ku kulturu, a novi demokratski akteri nisu uspe-li da postignu minimum neophodnog konsenzusa oodnosu prema bilo kom od ovih elemenata pro{losti.Donekle {ematski, moèmo identifikovati tri osnovnatipa odnosa prema pro{losti uobli~ena nakon promenereìma.

Prvi pristup odre|ujem kao oportunisti~ko pacifiko-vanje pro{losti, ili strategiju kontinuiteta sa naciona-lizmom. Ideolo{ko jezgro ove strategije formiralo jepozivanje na odbranu nacionalnog identiteta i dosto-janstva, konkretizovano kroz minimiziranje ili potpu-no negiranje ratnih zlo~ina po~injenih od strane Mi-lo{evi}evog reìma; kroz insistiranje na ravnoteì ‘na-{e eventualne ratne krivice’ i ‘ratne krivice druge stra-ne’; te kroz dalju afirmaciju resantimanskog stereoti-pa o srpskoj naciji kao `rtvi. Politi~ki oblik te strate-gije bilo je zalaganje za tzv. legalizam, konkretizova-no kroz uspe{ne otpore smenjivanju notornih funkci-onera starog reìma, opstrukciju reformskih zakonskihprojekata u skup{tinama, kao i kroz efektivnu za{tituoptuènih za ratne zlo~ine, uvijenu u pla{t legalisti~-kih sumnji u me|unarodno-pravnu validnost Tribuna-la u Hagu.

Prividno suprotstavljen pristup pro{losti ponudila jeorijentacija koju ozna~avam kao kvazipragmatsku ok-renutost budu}nosti, ili kao strategiju zaborava. Tastrategija uobli~ena je jo{ u poslednjim mesecima Mi-lo{evi}eve vladavine, od strane dela aktera u civilnomdru{tvu koji su se dosledno borili protiv reìmskog na-cionalizma. Osnovna teza je glasila da su uklanjanjestarog reìma, zaustavljanje govora mr`nje, usposta-vljanje proceduralnih demokratskih pravila igre i trì-


{ne ekonomije dovoljni za prelazak Srbije iz belicisti~-kog reìma u stanje civilnog mira. Pitanje odnosa pre-ma pro{losti, posebno ono koje je tematizovano krozproblem moralne odgovornosti za rat i po~injene zlo-~ine, ova strategija odbacuje kao moralisti~ku opsesi-ju koja ometa racionalne napore usmerene ka doseza-nju demokratske normalnosti.

Tre}a strategija moè se nazvati suo~avanjem sapro{lo{}u kroz moralnu refleksiju: tvrdi se da novi po-~etak nije mogu} bez reflektivnog odnosa prema na-sle|u koje su nam ostavile prakse i ideologije starogreìma. Jedan od osnovnih rezultata ovog procesamora biti nedvosmisleno definisanje vrednosnog dis-kontinuiteta sa pro{lo{}u. U Srbiji, izgradnja demo-kratije kao sistema koji po~iva na ljudskoj slobodi ijavnoj odgovornosti ne moè biti samo institucional-no-politi~ko pitanje. Demokratija nije mogu}a bez no-vog vrednosnog utemeljenja politike, koje zahteva ne-funkcionalisti~ko suo~avanje sa pro{lo{}u, usmerenona prevazilaènje moralno i politi~ki kompromitova-nih elemenata te pro{losti. U tre}em odeljku poku{a}uda detaljnije objasnim za{to ovu strategiju smatramkako jedinim moralno ispravnim tako i prakti~no-po-liti~ki nu`nim pristupom pro{losti.

Najzad, mogu}e bi bilo tvrditi da se politi~ka opcijakoju je oli~avao premijer \in|i}, a koja je kolokvijal-no nazivana ‘reformisti~kom’, na{la negde izme|udruge i tre}e strategije. Pragmatski orijentisani ka im-plementaciji realno mogu}ih ekonomskih i politi~kihmodernizacijskih promena u prostoru koji je bio zna-tno suèn blokadama ‘legalista’, umerenih i manjeumerenih nacionalista i kriptofa{ista, ‘reformisti’ su se


odlu~nom politikom saradnje sa Tribunalom u Hagupribliìli zahtevima strategije suo~avanja sa pro{lo{}u.Nedostatnost ove strategije ogledala se u redukovanojpercepciji saradnje sa Hagom, odnosno u njenom raz-umevanju kao tehni~kog uslova demokratskih refor-mi. Vera u emancipatorsku snagu ekonomskih i soci-jalnih reformi, odnosno uverenje da se tranzicija kao‘pogled unapred’ sastoji u procesu institucionalizacijedemokratskog okvira, pokazala se tragi~no naivnom ukontekstu odlu~uju}e obeleènom koordinatama poli-ti~ke kulture nasle|ene iz autoritarne pro{losti. Refor-misti su bili konfrontirani sa te{ko premostivim legiti-macijskim deficitom. Njihov poku{aj da, kre}u}i seunutar ruiniranog ustavnog i politi~kog sistema, legi-timiraju nu`nost te{kih tranzicijskih reformi insistira-njem na viziji ‘demokratske i moderne Srbije’ nijeimao mnogo izgleda na uspeh. Optu`be protiv reformivlade polazile su od verbalnog prihvatanja nu`nostipromena, i bile su predstavljene kao neslaganje sa na-~inom, brzinom i smerom promena. Ipak, pa`ljiviji po-smatra~ mogao je uo~iti da se taj otpor nije zasnivaona artikulisanoj alternativnoj strategiji demokratsketranzicije, ve} na populisti~koj ideologiji ‘brige za na-rod’, usmerenoj na osvajanje i mobilizaciju vaninsti-tucionalne podr{ke. U demokratskoj ustavnoj dràvipolje dozvoljenih legitimacijskih borbi ome|eno je ko-ordinatama koje postavlja na~elno neupitni ustavniokvir. Li{ena legitimnog ustavnog sistema, postokto-barska Srbija bila je popri{te ne-pravne i ne-politi~keborbe za difuznu podr{ku ‘naroda’. U takvoj hobsov-skoj borbi za legitimitet, a u kontekstu odre|enom do-minacijom kolektivisti~ke politi~ke kulture, poku{aj


opravdanja reformi kroz liberalni komunikacijski dis-kurs pretrpeo je poraz od legitimacijske matrice kojase oslanjala na bitne koordinate tribalnog nacionali-zma ustanovljene u prethodnom periodu.

III. Vanredno stanje

Ono nastupa ukoliko je dràva fundamentalnostavljena u pitanje, i to u njenoj funkciji jedinstvamira i garanta pravnog poretka.12

Vanredno stanje uvedeno 12. marta nije li{eno kontro-verzi. Prvo, ne postoji puna saglasnost o potrebi zanjegovim uvo|enjem, o ustavnosti i legitimnosti na~i-na njegovog uvo|enja, niti o ustavnosti i legitimnostipravnih i politi~kih akcija koje su poduzete u toku nje-govog trajanja. Naravno, moèmo odmah primetiti daobim ove nesaglasnosti nije {irok: velika ve}ina gra|a-na, dru{tvenih organizacija, kao i znatna ve}ina poli-ti~kih aktera podràvaju kako samo uvo|enje vanred-nog stanja tako i mere preduzete u toku njegovog tra-janja. Ali, ovo nas ne osloba|a obaveze da se zapita-mo da li je vanredno stanje zaista bilo neophodno, teda li se njegove mere mogu prihvatiti kao legitimne.

Odgovor na ova pitanja zahteva barem sumarnopojmovno odre|enje vanrednog stanja. Vanredno sta-nje je danas gotovo standardan element ustavne de-mokratske dràvnosti. Ovim institutom se identifikujestanje krize koja onemogu}ava normalno funkcionisa-nje ustavnog sistema (rat, prirodne katastrofe, unutra-{nja ili spoljnja opasnost), te obim, domet i trajanjemera koje dràvni organi mogu da poduzimaju kako



bi se to stanje prevazi{lo, odnosno kako bi se ponovouspostavilo stanje demokratske normalnosti. Ako van-redno stanje razumemo na ovakav na~in, verovatno}emo mo}i da se sloìmo sa stavom koji prevla|uje uustavno-pravnoj teoriji, a koji glasi da ova kategorijapredstavlja ultimativni test demokratskih kapacitetaustavnog reìma. Re~ je o tome da se u sadrìnskompogledu vanredne mere sastoje od dva osnovna ele-menta: prvi je koncentracija vladavinskih ovla{}enjau rukama izvr{ne vlasti, ~ime se suspenduje princippodele vlasti; drugi je ograni~enje ili ~ak suspenzijanekih od ustavom garantovanih ljudskih prava, ~imese stavlja van snage princip primata i na~elne nepri-kosnovenosti osnovnih prava. Ko, u kojim situacija-ma, po kojim procedurama, u kom obimu, za koje vre-me, moè da suspenduje same temelje ustavne demo-kratske dràvnosti, pozivaju}i se na odbranu tih istihtemelja? Teret legitimiranja odluke da se uvede van-redno stanje veoma je teàk zbog rizika koje vanred-no stanje nosi, kao instrument za{tite demokratije nana~in njenog (tendencijski privremenog) suspendova-nja. Ni legitimacijski problem, ni rizik zloupotrebevanrednog stanja ne mogu biti do kraja otklonjeni, alimogu biti barem zna~ajno ograni~eni detaljnim ustav-nim regulisanjem aktera, procedura, dometa i vreme-na njegovog trajanja. Dobar ustav treba da minimizi-ra mogu}nost proizvoljnog uvo|enja vanrednog sta-nja iza koga bi se krili interesi vladaju}ih elita, daspre~i da nu`na koncentracija vlasti preraste u arbi-trerno vr{enje vlasti tokom vanrednog stanja, da spre-~i proizvoljno kr{enje osnovnih li~nih prava (habeascorpus), te da onemogu}i dono{enje mera koje se ne


odnose direktno na dato stanje krize, ve} menjajupravni i politi~ki okvir ‘normalnog’ ustavnog sistema.

Prva stvar koju treba primetiti kad je re~ o vanred-nom stanju u Srbiji jeste nepreciznost njegovog ustav-nog odre|enja. Ustav pravi razliku izme|u ratnog sta-nja i neposredne ratne opasnosti, s jedne strane, i van-rednog stanja, s druge strane. Oba oblika ‘stanja nu-`de’ progla{ava Predsednik Republike, “po pribavlje-nom mi{ljenju predsednika vlade” (ratno stanje, ~l.83.7), odnosno “na predlog Vlade” (vanredno stanje,~l. 83.8). Ratno stanje podleè minimalnim ograni~e-njima u obliku implicirane zabrane raspu{tanja Na-rodne skup{tine. Jedino ograni~enje vanrednog stanjasastoji se u obavezi Predsednika da pri dono{enju me-ra koje okolnosti iziskuju postupa ‘u skladu sa Usta-vom i zakonom’. Ustav ne predvi|a nikakvu ulogu zaparlament ni pri uvo|enju ni u toku trajanja vanred-nog stanja. Ne postoje sadrìnska ograni~enja merakoje se mogu uvoditi u toku vanrednog stanja (na pri-mer, zabrana raspu{tanja parlamenta, zabrana suspen-dovanja osnovnih li~nih prava, kao {to su pravo na ì-vot ili sloboda od torture). Najzad, nije predvi|eno nivremensko ograni~enje trajanja vanrednog stanja. Za-kon o merama za slu~aj vanrednog stanja od 1991. go-dine pokriva neke od ovih praznina. Ali, ~ak i ako za-nemarimo nejasno}e ovog Zakona, ostaje principijelniprigovor da se radi o pitanjima koja su u tolikoj meribitna da zahtevaju direktnu ustavnu regulaciju.

Ako iz ovakve ustavne i zakonske perspektive pro-~itamo Naredbu o posebnim merama za vreme vanred-nog stanja od marta 2003. godine, vide}emo da onapredvi|a znatna ograni~enja li~nih, politi~kih i medij-


skih sloboda. Verujem ipak da analiza svake od ovihmera moè pokazati njihovo jasno usmerenje na ono{to je politi~ki identifikovano kao razlog za uvo|enjevanrednog stanja - na borbu protiv organizovanogkriminala. Naravno, ostaju pitanja da li je karakterkrize koja je eksplodirala nakon ubistva premijera\in|i}a bio takav da je zahtevao uvo|enje vanrednogstanja, da li su mere vanrednog stanja primerene ka-rakteru krize, te da li organi vlasti tokom preduzima-nja vanrednih mera demonstriraju stepen samoogra-ni~enja koji bi pruìo dokaze da je vanredno stanjezaista tek instrument povratka u normalnost.

Uvek je te{ko do}i do analiti~ki pouzdanog stava otome da li jedna situacija duboke krize zahteva uvo-|enje vanrednog stanja. Na~elno, vanredno stanje po-staje neophodno kada je dru{tvo suo~eno sa krizomkoja dovodi u pitanje regulativne kapacitete vaè}egprava.13 Mislim da analiza situacije u Srbiji ponu|enau prethodnom odeljku pruà dovoljno argumenata zapodr{ku vanrednom stanju. Dodu{e, politi~ari su po-gre{ili brane}i ovu odluku u nedeljama posle atentata~esto ponavljanom frazom da ona “vaì za kriminal-ce, a ne za normalne gra|ane”. Ovo je pogre{no ne sa-mo zato {to je na~elo nullum crimen sine lege, nullapoena sine lege jedno od temelja modernog dru{tva idràve ve} i zato {to je iz teksta Naredbe jasno da jevanredno stanje uvedeno na teritoriji Srbije i da vaìza sve njene gra|ane, politi~ke i dru{tvene aktere, kao

i za organe vlasti. Me|utim,ako imamo u vidu okolnostda su jezgro organizovanogkriminala ~inili delovi dr-


13) “Osnovna formalna osobenost stanja‘dràvne nu`de’ jeste dvostruko suspen-dovanje vaè}ih pravnih normi: usled nji-hove diskrepancije sa socijalnom stvarno-{}u postalo je nemogu}e obuhvatiti tustvarnost pravnim sistemom, tj. reguli{u-}a snaga pravnih normi je izgubljena.” –Jugoslavija…, 81–82.

àvnog represivnog aparata, te da su njegovi pipci se-zali duboko u delove pravosudnog sistema, neke me-dije, ekonomiju i ‘protiv-sistemske’ politi~ke partije(SPS, SRS, JUL), te{ko je braniti stav da je obra~un sakriminalom bio mogu} bez privremene suspenzije od-re|enih ustavnih sloboda.

Pogre{na je i kritika koja osporava vanredno stanjejednostavnim ukazivanjem da se njime ograni~avajuosnovna ustavna prava. Kako sam ve} poku{ao da po-kaèm, ograni~enje osnovnih prava element je poj-movnog odre|enja vanrednog stanja u demokratiji:legitimacijski osnov ovih ograni~enja upravo je zah-tev za obnovom situacije u kojoj }e gra|ani biti u sta-nju da nesmetano uìvaju ustavom garantovana pra-va. Zato bi kritika trebalo da pokaè da je pre uvo|e-nja vanrednog stanja status osnovnih prava bio takavda nije zahtevao vanredne mere, ili pak da su mere ko-je se uvode i primenjuju u toku vanrednog stanja ta-kve da trajno naru{avaju osnovna prava. Prvu od ovedve kriti~ke primedbe je te{ko odbraniti, jednostavnozato {to je kriminal u Srbiji proizveo haos koji je prak-ti~no obesmislio formalne strukture prava i dràve.Druga primedba je ozbiljnija, po{to upu}uje na neop-hodnost razlikovanja vanrednih mera i zakona:

Vanredne mere po definiciji ne mogu da budu iz-vor novog pravnog stanja. Kompetencije aktera‘vanrednog stanja’ su, dodu{e, u jednom pravcupro{irene (jer oni imaju pravo da suspenduju de-love ustava i pravnog sistema), ali su u drugompravcu veoma ograni~ene: njihov zadatak je kon-kretan i po svom sadràju negativan, tj. ne reali-


zovanje nekog vlastitog cilja, nego tehni~ko-prakti~no omogu}avanje ustavno-pravne nor-malnosti.14

Ovaj uvid je izvanredno vaàn za na{ kontekst. Dokideolo{ke kritike vanrednog stanja neopravdano optu-ùju vlast za “prikriveno uvo|enje jednopartijskog si-stema”, “progon politi~kih neistomi{ljenika” i sli~no,pravi problem je u ta~ki koja ne nailazi na na~elan ot-por opozicije: dràvna vlast je pre{la granicu izme|uvanredne mere i zakona. Umesto osporavanja kon-kretnih re{enja u predloènim promenama ‘paketa kri-vi~nih i pravosudnih zakona’, bilo je neophodno uka-zivati da se u vreme vanrednog stanja jednostavno nemogu i ne smeju donositi niti revidirati zakoni koji }evaìti za normalno stanje. Granica legitimnog delova-nja vlasti u vanrednom stanju je uklanjanje preprekanormalnom funkcionisanju pravnog sistema. Kreira-nje pravnog sistema za budu}e normalno stanje nemoè biti ocenjeno druga~ije nego kao zloupotrebaovla{}enja. Drugi primer je jo{ drasti~niji: u toku van-rednog stanja vlast i opozicija su se na{li za istim sto-lom na zadatku za koji nije bilo vremena u prethod-nih trideset meseci. Re~ je o dono{enju ustava. U za-vr{nom odeljku poku{a}u da pokaèm da je ideja okreiranju ustavnog okvira budu}e demokratske dràv-nosti iz perspektive vanrednog stanja dalekose`no po-gre{na.

Kona~no, ako uporedimo vanredno stanje u Srbiji saapstraktnim pojmovnim odre|enjem ovog instituta,uo~i}emo jo{ jedan paradoks, koji ne govori protivvanrednog stanja, ali nagla{ava aporiju na{e situacije:


14) Jugoslavija…, 85-86.

Tamo gde dru{tvena stvarnost nije dosledno regu-lisana pravnim sistemom, i gde dràvna vlast nemora specijalno legitimisati svoje – ma kako {iro-ke – kompetencije, razlika izme|u normalnog ivanrednog stanja postaje difuzna.15

Dok u ustavnoj dràvi odluka o uvo|enju vanrednogstanja upu}uje na interpretaciju fakti~ke situacije kaote{ke krize demokratije, pri ~emu se takva odluka op-ravdava upravo imperativom povratka u predkriznostanje, kod nas nije re~ o obnovi naru{ene demokrati-je, nego o uspostavljanju ustavne demokratije tamogde je nije bilo. Koncentrisano na povla~enje jasnegranice izme|u prava i neprava, te izme|u dràve ikriminala, vanredno stanje u Srbiji funkcioni{e kao za-kasnelo revolucionarno uklanjanje prepreka po~etkuizgradnje ustavne demokratije. Ili, vanredno stanje uSrbiji nije borba protiv aktuelne krize koja je osporilaono {to smo imali u prethodnom periodu. Zadatak vla-sti u Srbiji nije da reafirmi{u predkrizno stanje. Napro-tiv: to je borba protiv lo{e pro{losti, koja ima za cilj daspre~i obnavljanje onoga {to je na odlu~an na~in obe-leàvalo identitet te pro{losti.

IV. Pogled unapred kombinovan sa pogledom unatrag, ili za{to Srbiji treba ustavna demokratija

IV.1. Zalaù}i se za ustavnu demokratiju, izraàvamopreferencu za stanje koje u Srbiji jo{ nije dosegnuto.Zato osnovna pitanja treba da glase ‘za{to i}i tamo’ i‘kako sti}i odavde do tamo’.



Na{a normativna preferenca za ustavnu demokrati-ju bi}e legitimna samo ako izdrì analiti~ki sud, gde}emo ponovo pitati: da li tip na{ih problema “funkci-onalno iziskuje ustavno-pravnu dràvnu formu”?16

Opis prezentiran u prethodnim odeljcima mogao bi bi-ti dovoljan za zaklju~ak o neprekinutom moralnom,kulturnom i politi~kom kontinuitetu izme|u tri reì-ma. To naravno ne zna~i da je sve ostalo isto. Ipak,menjali su se samo oblici ispoljavanja bitno nedemo-kratskih svojstava ovih reìma. Kao njihovo najva`ni-je nedemokratsko svojstvo odredio sam nedovr{enudràvnost. Uzrok ovog fenomena treba traìti u si-stemskom mestu ideologije. Socijalisti~ki i nacionali-sti~ki reìm bili su zasnovani na vladavini re~i, kao ti-povi politi~kog poretka u kojima je vladaju}a i jedinadozvoljena ideja, prevedena u politi~ku direktivu, od-re|ivala karakter stvarnosti.

Srbija u vremenu nakon \in|i}a preìvljava na ru-{evinama ovih reìma. Oni koji danas vladaju pona{a-ju se kao da se demokratska zgrada moè graditi odpolomljenih cigala i crepova. Ovakva imitacija demo-kratske tranzicije mogu}a je samo zato {to se vladaju-}i u svom politi~kom delovanju rukovode lo{e promi-{ljenom ili tek dopola osve{}enom odlukom da zemljuzadrè u pro{losti. Ovo nije u neskladu sa prethodnoizre~enom tvrdnjom da dana{nja Srbija odbija da sesuo~i sa pro{lo{}u. Pro{lost koju dana{nje vladaju}eelite brane nikad nije postojala: re~ je tek o himeri ko-jom se na neve{t na~in nastoji uobli~iti i afirmisatinova verzija ideologije mitskog tradicionalizma. Oz-biljno pitanje glasi u ~emu se sastoji prakti~ni smisao,odnosno {ta je cilj ovog inènjeringa u kome se radi



na konstrukciji pro{losti koje nikad nije bilo. îni mise da je odgovor jednozna~an: vladaju}i su uzurpiralipravo na kreiranje nepostoje}e pro{losti kako bi rein-tepretirali i relativizovali nedavnu stvarnu pro{lost.Njihov politi~ki program se zato moè ~itati kao revi-zija onoga {to se dogodilo, rukovo|ena ciljem njego-vog prevrednovanja. Nemojmo zaboraviti: predmetrevizije su zlo~ini po~injeni u ime srpske nacije. Dokkriptofa{isti~ki deo dana{nje velike koalicije nema te-{ko}a ~ak ni sa pohvalom zlo~inu, oni u ovoj koalici-ji koji sebe doìvljavaju kao liberalne nacionalistepreferiraju da zlo~in relativizuju kako bi ga {to je premogu}e prekrili velom ti{ine. Njihov cilj je stvaranje istabilizacija politi~ke kulture }utanja. O ~emu je re~?

Ovde je na delu poku{aj da se o~uva kontinuitet sapoliti~kom kulturom Milo{evi}evog vremena. Ne}u seupu{tati u sistematsku analizu autoritarne politi~kekulture pod nacionalisti~kim reìmom. @elim samo daukaèm na jedan njen bitan aspekt: prethodni periododlu~uju}e je bio obeleèn kulturom tolerisanja ne-pravde. Reìm nije o~ekivao od podanika da naprostopodràvaju zlo~ina~ki poduhvat. Od njih se o~ekivalaspecifi~na moralna lojalnost, koja se imala interiorizo-vati i ispoljavati kroz stav da je ono {to reìm ~ini, i{to podanici podràvaju, politi~ki opravdano i moral-no ispravno. Jedan veliki broj ljudi je ispunio ovakvao~ekivanja. Drugim re~ima, za vreme trajajnja ovogreìma njegovi nosioci i ve}ina njegovih podanika po-na{ali su se kao da pitanje odgovornosti za zlo~inuop{te ne postoji.

Me|utim, danas ljudi vi{e ne mogu da se pretvarajuda ne znaju. Preciznije, danas u Srbiji svi znaju da su


u prethodnom periodu po~injene nepravde velikihrazmera: masovna ubistva, zlostavljanja, proterivanja,uni{tavanja imovine. Postoji tako|e znanje da je re~bila o zlo~inima nad nesrpskim stanovni{tvom po~i-njenim upravo na osnovi njihovog nepripadanja srp-skoj etni~koj grupi. Postoji znanje o ~injenicama, ali izovog znanja ne sledi razumevanje o njihovom karak-teru i posledicama. Zato je ovo znanje i dalje difuznoi potisnuto. Politi~ka elita se ovde nalazi pred jedno-stavnim izborom. Predmet izbora je na~in vrednova-nja nasle|a starog reìma, uklju~uju}i i zlo~ine u~i-njene za vreme njegovog trajanja. Opcije su aktivnapodr{ka kulturi }utanja, s jedne strane, i kultura siste-matskog suo~avanja sa pro{lo{}u, s druge strane. Pr-va opcija vodi afirmaciji lo{e pro{losti, dok druga afir-mi{e mogu}nost demokratske normalnosti.

Na{a politi~ka elita izabrala je prvu opciju. Odbiv{ida povu~e jasnu granicu izme|u ‘nacionalne ~asti’ izlo~ina po~injenog u nacionalno ime, ona je ponudi-la gra|anima za{titu od svesti o zlo~inima, verovatnose nadaju}i da }e se}anje na zlo~in spontano izblede-ti, i da ne}e ostaviti traga. Ali, ako uop{te postoji ne-{to ‘spontano’ u statusu autoritarnih vrednosnih ori-jentacija posle promene reìma, to je njihovo prerasta-nje u aktivnu alternativnu (iliberalnu) politi~ku kultu-ru. Ovo {to se danas razvija kao masovna kultura }u-tanja pred licem zlo~ina, nije naprosto izbor zaborava.Radi se o ideolo{koj racionalizaciji koja poni{tava mo-gu}nost razlikovanja prava i neprava, ispravnog i po-gre{nog, pravednog i nepravednog, dobra i zla. Odav-de sledi vaàn izvod za na{u sada{njost i budu}nost:zamagljivanje granice izme|u istine i laì o pro{losti


omogu}ava da se la` nesmetano prevede u manipula-tivni politi~ki diskurs. U kona~nom izvodu, Srbija jezemlja u kojoj je nasilno ukinuta pro{lost, a na njenomesto je postavljen ideolo{ki surogat tradicije, koji seu praksi iskazuje kao “eminentni potro{a~ integrativ-ne energije”.17

IV.2. Ovim kao da smo zatvorili krug lo{e beskona~no-sti. Ideologija u ~ijem je jezgru kreiranje la`ne pro{lo-sti osnov je dana{njeg politi~kog poretka. Ovako ideo-lo{ki utemeljen poredak opire se ustavno-pravnoj dr-àvnoj formi, pa Srbija i dalje egzistira kao nedovr{e-na dràva. Ipak, ponovi}u da nije sve isto kao {to je bi-lo. Moèmo posuditi jo{ jedno \in|i}evo pitanje: ko jesuveren u Srbiji? \in|i} pi{e da se u socijalizmu nosi-lac najvi{e vlasiti nalazio u metaustavnom, dakle unad-politi~kom prostoru.18 Ovaj uvid se moè primeni-ti i na Milo{evi}ev reìm, ~iji je metafizi~ki suveren bi-la Nacija, koju je “realno homogenizovala jedna li~-nost”,19 dok je oficijelni ustavno-pravni sistem biosveden na instrument “regulisanja trivijalnih odno-sa”.20 Kakvu situaciju imamo danas? Da li je nosilacnajvi{e politi~ke vlasti sveden u okvire ustavnih pro-cedura? U svetlosti ponu|enih analiza, to pitanje jegotovo retori~ko, jer je odgovor na njega o~iglednonegativan. Metafizi~ke suverenosti Partije i Nacije uru-{ile su se jedna za drugom na najtragi~niji mogu}i na-~in. Ali, propast Milo{evi}evog nacionalisti~kog pro-jekta donela je zna~ajan nov element u na{ pojam ipraksu suverenosti. Metodi~ko mesto suverena u Srbi-ji je prazno: mi nismo dobili ustavno-pravnu odredivunajvi{u vlast, a na upra`nje-


17) Jugoslavija…, 191.18) Jugoslavija…, 81 i dalje; 40.19) Ibid., 40.20) Ibid.

no metapoliti~ko mesto Partije i Nacije nije do{ao no-vi metafizi~ki suveren. Politi~ka Srbija je tako obezgla-vljena, ostavljena da ìvi me|u ruinama fasadnogustava, bez metafizi~ke instance posredovanja koja biovom entitetu barem darovala privid dràvnosti. Vla-daju}a elita se drì najgorih elemenata fragmentarnognasle|a nacionalisti~ke ideologije, nesposobna me|u-tim da Naciju vrati na ono mesto koje je ova zauzima-la u Milo{evi}evom reìmu. U prethodna dva reìmapoliti~ka reprodukcija zajednice nije po~ivala na delo-vanju oficijelnih pravnih i politi~kih institucija, ve} namo}i ‘nevidljive dràve’. Re~ je bila o sloènom odno-su, koji se u teoriji ponekad ozna~ava kao stanje ‘dvo-struke dràvnosti’: prividna dràva bila je fasada zanosioca stvarne (ne)politi~ke mo}i. Danas ovog duali-teta vi{e nema i Srbija je prepu{tena haosu.

IV.3. Uzeti zajedno, mu~no nasle|e pro{losti koje sebrani ‘kulturom }utanja’, te razorenost gotovo svih re-levantnih elemenata dràvnosti, pruàju ubedljiv od-govor na po~etno pitanje: da li Srbija funcionalno iz-iskuje ustavno-pravnu dràvnu formu? Pozitivan od-govor se ne zasniva na apstraktnoj normativnoj pre-ferenci za vrednosti, principe i aran`mane koji tvorejezgro konstitucionalizma. Srbija je u takvom stanjuda opredeljenje za ustavnu demokratiju predstavljafunkcionalni imperativ, kao jedini put za uspostavlja-nje civilne normalnosti i za prekidanje kontinuitetavladavine autoritarnih ideokratija, sa njihovim stalnoobnavljaju}im ciklusima nasilja.

Srbija odbija da se na otvoren i ne-instrumentalanna~in bavi pro{lo{}u, ali se zato, kao u nekoj otrca-


noj frazi, pro{lost bavi Srbijom. Nasilno ideolo{koukidanje i prekrajanje pro{losti, u uzaludnoj potraziza starom figurom nad-politi~kog suverena, razarajui poslednje relevantne ostatke zajednice u ovom en-titetu. Srbija je potro{ila sve kapacitete autoritarnogauto-legitimiranja. I ne samo to. Tvrdi}u da je Srbijasebi zatvorila i put tradicionalnog ustavno-demo-kratskog legitimiranja dràvne suverenosti. U Srbijise ne sme dozvoliti da princip narodne suverenostibude posredovan pred-ustavnim i pred-politi~kimmitom o naciji kao ultimativnom izvoru vlasti. Narodne sme biti konceptualizovan kao subjektivitet ~ija je‘volja’ kona~ni i principijelno neograni~eni izvor po-liti~ke zajednice.

Kao alternativu nudim slede}u jednostavnu propozi-ciju: nastojanje na slobodi i demokratiji, budu}i da muje kontekstualno-specifi~ni zadatak prevazilaènje lo-{e pro{losti i uklanjanje la`nih tradicija, mora biti ru-kovo|eno verno{}u principima primata ljudske slobo-de i vladavine prava. Ovo bi se formalizovalo krozkoncept samoreferentnog ustava. Samoreferentni us-tav se ne opravdava kao epifenomen naroda, nacije ilidràve. Po{to nije izveden iz odredivog eksternog iz-vora, ovakav najvi{i akt ne moè biti ni delegitimiranaktiviranjem takvog izvora. Ipak, radi se o demokrat-skom aktu, ~iji se poseban karakter na~elno izvodi izprirode o~ekivanja koja se pred njega postavljaju: re~je o zahtevu za uspostavljanje demokratske normalno-sti nakon lo{e pro{losti. Ovaj ustav mora da sadrì svedemokratske principe i aran`mane: katalog osnovnihprava, mehanizme ograni~ene vlade, uklju~uju}i i me-hanizme kontrole vlasti od strane gra|ana (kroz izbo-


re, delovanjem javnog mnjenja, itd.). U ovom pogledu,razlika u odnosu na ‘standardne’ demokratske ustavesastoji se jednostavno u tome {to ovakav akt ne izvo-di demokratske principe pozivom na spoljnju uteme-ljuju}u instancu – ustav se legitimira pozivom na sop-stvenu moralnost. Unutra{nja moralnost ustava jekomponovana od liberalnih principa jednake slobodei vladavine prava. Od gra|ana se o~ekuje da interiori-zuju ovaj vrednosni poredak kao jezgro sopstvenogidentiteta, te da politi~ke aran`mane razumeju i pri-hvate kao nu`nu institucionalizaciju i proceduraliza-ciju ovog istog vrednosnog poretka. Jednom re~ju, mine uspostavljamo svoj individualni identitet i lojalnostpoliti~koj zajednici kao nereflektirane izvode puke ~i-njenice ukorenjenosti u pred-politi~ku grupu, niti kaoizvode istorijske kontingencije – na{i identiteti otelo-vljuju moralne principe zapisane u ustavu.

Naravno, svestan sam mogu}e vi{estruke ranjivostiovog koncepta. Na primer, mo`e se tvrditi slede}e: akoje uop{te ta~no da je samoreferentni ustav univerzali-sti~ki koncept, onda je cena ovog univerzalizma pre-visoka, budu}i da se i od vlasti i od nas kao gra|anazahteva da politi~ki identitet i zajednicu u celiniodvojimo od na{ih autenti~nih identiteta (nacionalnapripadnost) i familijarnih politi~kih ideala (narodnasuverenost). Odavde se izvodi i prigovor o nedovolj-nosti identifikacionih i motivacijskih kapaciteta artifi-cijelnih ustavnih principa. Prigovor ka`e da je radikal-no univerzalisti~ka baza samoreferentnog ustava ne-sposobna da ponudi alternativne identitete pojedinacai zajednice – jednostavna je empirijska i istorijska ~i-njenica da se ovi identiteti nikad ne zasnivaju isklju-


~ivo ili prvenstveno na moralnim vrednostima. Naci-onalni, kulturni, dru{tveni, istorijski odre|eni okvirina{ih individualnih, grupnih i komunalnog identitetapredstavljaju datosti koje nema mnogo smisla opovr-gavati artificijelnim konstruktima. Zato sistem zasno-van na ponu|enom tipu ustava ne bi bio u dodiru sasocijalnim i politi~kim realnostima, koje u demokrat-skim dru{tvima uvek treba da budu korespondentnepostoje}im identitetima. Konsekventno, ovakav ustavbi se verovatno sveo na bezvredno par~e papira, ne-sposoban da uokviri pravne, politi~ke i socijalne pro-cese i, u kranjem izvodu, da za{titi ljudsku slobodu.

Ali, podsetimo se da demokratija nije, niti je ikadabila, ‘prirodno’ svojstvo politi~ke zajednice. Demokra-tija ne po~iva na emocijama i samorazumljivim kolek-tivnim vezama, nego na racionalnom sporazumu ona~inu zajedni~kog ìvota. Jedan element racionalno-sti ovog sporazuma jeste izbor izme|u kontekstualnoodre|enih opcija. Dana{nja Srbija se jednostavno nemoè vi{e rekonstruisati kao nacionalna dràva, ~ak iako radi jednostavnosti argumenta zanemarimo – ina-~e nezanemarivu - okolnost da je Srbija vi{enacional-na dràva. Univerzalnost apstraktno shva}enih slobo-de, jednakosti i vladavine prava jedini je koncept ko-ji, ma koliko to paradoksalno izgledalo, predstavlja re-alnu alternativu svim isprobanim i tragi~no neuspelimtotalizuju}im formativnim principima zajednice.


361 11. SRBIJA KAO NEDOVR[ENA DR@AVA - pescanik.net dimitrijevic.pdf · tucionalni i kulturni...

Documents

Transcript of 361 11. SRBIJA KAO NEDOVR[ENA DR@AVA - pescanik.net dimitrijevic.pdf · tucionalni i kulturni...