SEMINARSKI, DIPLOMSKI I MATURSKI RADOVISEMINARSKI, DIPLOMSKI I MATURSKI RADOVI IZ SVIH OBLASTI, POWERPOINT PREZENTACIJE

I DRUGI EDUKATIVNI MATERIJALI.

WWW.DIPLOMSKI-RAD.COM

AKO VAM TREBA EDUKATIVNI MATERIJAL BILO DA JE TO SEMINARSKI, DIPLOMSKI , MATURSKI RAD, ILI POWERPOINT PREZENTACIJA NA NASIM SAJTOVIMA CE TE NACI SVE NA JEDNOM MESTU . SVI VAM PRUZAJU SAMO IME ZA SEMINARSKI, DIPLOMSKI ILI MATURSKI RAD A MI VAM DAJEMO DA POGLEDATE SVAKI RAD NJEGOV SADRŽAJ I PRVE TRI STRANE U PDF-U TAKO DA MOŽETE TACNO DA ODABERETE PRAVI RAD BEZ PROMASAJA. NASA BAZA SADRZI SVAKI GOTOV SEMINARSKI, DIPLOMSKI I MATURSKI RAD KOJI CE VAM IKADA ZATREBATI, MOŽETE GA SKINUTI I UZ NJEGOVU POMOC NAPRAVITI JEDINISTVEN I UNIKATAN RAD. AKO U BAZI NE NADJETE SEMINARSKI, DIPLOMSKI ILI MATRUSKI RAD KOJI VAM JE POTREBAN, U SVAKOM MOMENTU MOZETE NARUCITI DA SE IZRADI NOVI POTPUNO UNIKATAN SEMINARSKI, DIPLOMSKI ILI MATURSKI RAD NA LINKU NOVI RADOVI. SVA PITANJA I ODGOVORE MOŽETE DOBITI NA NAŠEM FORUMU KAO I BESPLATAN SEMINARSKI, PREPRICANE LEKTIRE, PUSKICE I POMOC. ZA BILO KOJI VID SARADNJE ILI REKLAMIRANJA MOZETE NAS KONTAKTIRATI NA KONTAKT FORMI.

SADRŽAJ

UVOD........................................................................................................................................4UOPŠTE O RAZVOJU KULTURE I UMETNOSTI...............................................................4U RENESANSNOM PERIODU...............................................................................................4VRTOVI RENESANSE..........................................................................................................10ITALIJANSKI VRTOVI.........................................................................................................11VRT BOBOLI.........................................................................................................................11VILA D’ESTE.........................................................................................................................14VILA LANTE..........................................................................................................................16VILA LANČELOTI................................................................................................................18VILA ALDOBRANDINI........................................................................................................19VILA BORGEZE....................................................................................................................21VILA KASTELO.....................................................................................................................21FRANCUSKI VRTOVI...........................................................................................................23

2

UVOD

UOPŠTE O RAZVOJU KULTURE I UMETNOSTI

U RENESANSNOM PERIODU

Prekid sa srednjim vekom označila je renesansa. Ona je jedan od najkrupnijih pokreta u kulturi zapadne Evrope, koji je doveo do preokreta u nauci,filozofiji, književnosti i naravno umetnosti. Možda je jedina bitna tačka o kojoj se većina stučnjaka slaže je ta da je renesansa počela kad je svet opazio da ne živi više u srednjem veku.

Renesansa je bio prvi period u istoriji koji je bio svestan svog postojanja i koji je sam sebi iskovao ime. Srednjovekovni čovek nije mislio da pripada dobu koje se razlikuje od klasične starine, prošlost se za njega sastojala prosto iz ere “pre Hrista,, i “posle Hrista,,. Dakle s njegove tačke gledišta istorija bi se stvarala na nebu a ne na zemlji. Nasuprot tome renesansa je delila prošlost ne prema božanskom planu spasenja, već na bazi ljudskih ostvarenja. Ona je na klasičnu abtiku gledala kao na eru kada je čovek dostigao vrhunac svojih stvaralačkih snaga. Za vreme hiljadugodišnjeg intervala “mraka” odnosno neprosvećenosti koji je potom došao, malo šta je ostvareno, ali je sada najzad srednji vek ponovnim oživljavanjem svih onih umetnosti i nauka koje su cvetale u klasičnoj antici. To se moglo nazvati “preporodom,,- rinascita na italijanskom (od latinskog renasa,ponovo se roditi) renissance na francuskom i po njemu na engleskom. Poreklo ovog revolucionarnog pogleda na istoriju može se pratiti unatrag do 1330. godine u delima italijanskog pesnika Petrarke, prvog od velikih ljudi koji su stvarali renesansu. Petrarka je međutim smatrao novu eru uglavnom kao “oživljavanje klasike,, to jest, isklučivo kao uspostavljanje latinskog i grčkog jezika u njihovoj ranijoj čistoti i vraćanje na originalne tekstove klasičnih pisaca. U toku naredna dva veka, ovakvo shvatanje preporoda antike proširilo se skoro na čitavu oblast kulturnih stremljenja, uključujući i likovne umetnosti. Ove poslednje u stvari odigrale su posebno važnu ulogu u oblikovanju renesanse. Ipak ne smemo predpostaviti da su Petrarka i njegovi sledbenici želeli da ponovo ožive klasičnu antiku u potpunosti. Ubacujući pojam “hiljadu godina neprosvećenosti,, između sebe i klasika, oni su priznali da je grčko-rimski svet nepovrativo mrtav. Njihova slava mogla se ponovo oživeti samo u duhu, i to posmatranjem s nostalgijom i divljenjem kroz barijeru “neprosvećenih vekova,, ponovnim otkrivanjem pune veličine klasičnih ostvarenja u umetnosti i filozofiji i nastojanjem da se takmiče s tim ostvarenjima na zamišljenom planu. Cilj renesanse nije bio da se dela antike podražavaju, već da se dostignu, i ako je moguće i prevaziđu.

Ljudi renesanse nalazili su se tada u položaju legendarnog đavoljeg učenika koji je rešio da se takmiči sa dostignućima svog učitelja pa je u toku toga oslobodio mnogo više sile nego što je nameravao. Ali kako je njihov učitelj bio mrtav, a ne samo odsutan, oni su morali da se uhvate u koštac sa tim nepoznatim silama kako su znali i umeli dok nisu i sami postali učitelji. Taj proces prisilnog napretka bio je pun kriza i napetosti. Živeti u doba renesanse moralo je biti neudobno, mada i krajnje uzbudljivo. Međutim , upravo te napetosti-bar tako se činigledajući unatrag-izazivale su bujicu stvaralačke energije kakvu svet do tada nije doživeo. Osnovni paradoks je što je želja za

3

vraćanjem klasičarima, zasnovana na odbacivanju srednjeg veka donela novoj eri ne preporod antike već rađanje modernog čoveka.

Italija je zemlja u kojoj je umetnost renesanse našla svoj najviši izraz, jer je u njoj najpre došlo do razvoja gradova i gomilanja bogatstva u pojedinim građanskim porodicama.

Uporedo sa materijalnom, razvijala se i duhovna kultura, koja se izrazila u sve većem interesovanju za antičku umetnost. Nosioci te kulture bili su humanisti, koji su kulturu usmerenu ka čoveku suprotstavljali skolastičkoj nauci i teologiji. Za italijanske humaniste središte univerzuma više nije Bog, već čovek, univerzalno obrazovani humanista, predstavnik novčane i intelektualne elite. Stvoreno je racionalno i naučno shvatanje sveta i označava individualnost italijanskog i evropskog građanina.

Svet u kome se pojavio renesansni umetnik bio je mnogo složeniji od sveta njegovih predhodnika. Bio je već i sam univerzalno obrazovan i svestan stvaralac. Mnogi su bili istovremeno arhitekti, skulptori, slikari, naučnici i pesnici. Upućeni na prirodu, proučavali su optiku i ustanovili zakonitost linearne i vazdušne perspektive. Značajan predmet proučavanja umetnika bilo je i ljudsko telo, njegova anatomska struktura. Zakoni pokreta i proporcije od kojih zavisi njegova lepota.

Preteča renesansne umetnosti u Italiji u 14. veku je Firentinski slikar Đoto. Njegove freske u Kapela del Arena u Padovi znače smeo i skoro radikalan raskid sa vizantijskom tradicijom koja je u Italiji bila veoma jaka. Kompoziciju svojih slika Đoto je zamislio u prostoru u koji unosi i skromne elemente pejzaža. Đoto je bio prvi slikar koji je vodio računa o prostoru slike i prostoru posmatrača. Na njegova iskustva nadovezaće se mnogi slikari rane renesanse.

Arhitekturi renesanse uzor je bila antička arhitektura. Ona oživljava antičke estecke principe: simetriju, proporciju i harmoniju. Kapela Svetog Petra u Montoriju, koja obeležava mesto raspeća Sv.Petra u Rimu, delo je arhitekte Bramantea.

Skulptura renesanse takođe prekida srednjovekovnu tradiciju. Tokom 15. veka ona odbacuje arhitektonski okvir i postaje samostalno delo. Zadnji deo statue umetnici sada obrađuju isto tako pažljivo kao i prednji. Jedan od najvećih skulptora italijanske renesanse je firentinac Donatelo, koji je svojim delima izrazio skoro sve vidove renesansne umetnosti. Prvi je posle antike, u bronzi izlio muški akt u prirodnoj veličini. To je njegova statua Davida. Iako skulptor, Donatelo je projektovao na svojim reljefima trodimenzionalni prostor pomoću linearne i vazdušne perspektive.

Jedan od najuniverzalnijih umetnika italijanske renesanse bio je Leonardo da Vinči. Njegovi radovi iz oblasti matematike, anatomije, fizike, mehanike, botanike, balistike i teorije o umetnosti izražavaju ogromno interesovanje i poznavanje oblasti ljudskog duha. Leonardo je sa duhom naučnika prilazio i slikarstvu, u kome je eksperimentisao isto kao i u nauci, zbog čega je neke slike ostavio nedovršenim, dok druge kao što je Milanska Tajna večera, propadaju zbog njegovih tehnoloških eksperimentisanja. Crteži i brojne zabeleške koje je Leonardo ostavio govore da je bio naslednik naučne tradicije i firentinske renesanse, ali njegove retke slike pokazuju da je tu tradiciju prevazišao novim osećajem za formu. Najčuvenija Leonardova dovršena slika je Mona Liza.

4

Leonardo da Vinči Mona Liza

Drugi iz kruga velikih slikara renesanse bio je Rafaelo Santi. Portretista i slikar Bogorodice, Rafaelo je u Vatikanskim lođama i stanicama stvorio monumetalne fesko-kompozicije u kojima je grupisao veliki broj figura u prostoru. Na jednoj od njih-Atinskoj školi- on je u ogromnom prostoru sa dve pozornice naslikao mnoštvo antičkih filozofa, raspoređenih tako da ni jedan ne smeta drugom.

Značajan umetnički centar italijanske renesanse, pored Firence i Rima, bila je Venecija. Zahvaljujući poznavanju i usavršavanju tehnike uljanih boja, venecijanski slikari posebno ističu bogatstvo i intenzitet boja i atmosferu pejzaža i prirode.

Veliki skulptor renesanse je i Mikelanđelo Buonaroti, uz Leonarda još jedan univerzalni umetnik. Njegova statua Davida, viša od 5metara, isklesana je u jednom bloku belog kararskog

5

mermera. Ono po čemu se ona

Mikelanđelov David Mikelanđelo Buonaroti

razlikuje od Donatelovog istoimenog kipa nisu samo dimenzije i materijal nego i umetnikov odnos prema ljudskoj figuri.

Drugi centar renesansne umetnosti u Evropi početkom 15. veka bila je Nizozemska. U njenom južnom delu u Flandriji gradovi su kao i u Italiji bili središte bankarstva, trgovine i zanatstva. Bogatstvom su se isticali Gan, Briž I Brisel, koji su postali i umetnički centri. Pronalazak i upotreba tehnike uljanih boja obogatili su tradiciju Nizozemske i u mnogome omogućili osvajanje nove umetničke realnosti.

Neposredni vizuelni doživljaj sveta došao je do izražaja početkom 15. veka na slikama Huberta i Jan van Ajka. Njihovo zajedničko delo je Ganski oltar, slika iz tri dela na rasklapanje. Najpoznatija slika Jan van Ajka je Arnolfini sa nevestom.

Pejzaž , mrtva priroda i žanr, koji su kao sporedni detalji živeli i ranije u Nizozemskom slikarstvu, osamostaljuju se kao posebna tematika u 16. veku.

Umetnik koji je sa najviše originalnosti slikao ove teme bio je Piter Brojgel stariji.U Nemačkoj, prvoj zemlji crkvene reformacije 15. veka je počela da prodire renesansa iz

Italije. Najveći predstavnik Nemačke renesanse je Albreht Direr. Direr je proučavao perspektivu, proporcije i humanističku književnost. Sa Direrom je grafika postala umetnost ravna ostalim umetnostima takođe u to vreme pronađena je i štamparska mašina.

6

Piter Brojgel

VRTOVI RENESANSE

Preobražaj koji je renesansa izazvala u celokupnom društvenom i kulturnom životu Evrope nije mogla da mimoiđe ni vrtnu umetnost.

Opsežne mere, preduzete za uređenje gradova, ukazale su na potrebu uklanjanja zelenih površina u urbanističke planove. Ovaj novi momenat uticao je i na koncepcije vrtova.

Najveće promene odigrale su se u vangradskim zonama i sve se one odlikuju bogatim rasčlanjivanjem kompozitnih detalja, a najsimptomatičnije je udaljavanje od prirode i približavanje arhitekturi. Obraćena je posebna pažnja problemu geometrizacije forme, koja je u identičnim naspramnostima, veoma često, zahvaljujući tananosti obrade, stvarala utisak izvesne dematerijalizovanosti.

Renesansni vrt bio je samo duhovitija varijanta klasičnog rimskog vrta i svestrano dočaran i sagledan u tvorčevoj koncepciji, odražavao je svu složenost materijalnog blagostanja, kulturnog uspona i sklonosti hedonističkom življenju.

Za vrtnu skulpturu u vreme renesanse bile su karakteristične ruševine, posebno u Italijanskim vrtovima. Te ruševine samo su izražavale povratak antike. Kipovi su se neprestano gomilali tako da nisu mogli svi da se zadrže pa je masa njih završila u đubretu. Uskoro se došlo na ideju da kipovi postanu glavni ukras vrtova, pogotovu u 15. veku. Učeni ljudi i umetnici su pravili i vrtne muzeje.

7

ITALIJANSKI VRTOVI

Italijanski vrtovi najpotpunije su izrazili shvatanje o potrebi esteckog usaglašavanja svih stvari u službi čovekovoj sa njegovim duhovnim rasponima i stremljenjima.

Pošto su vile u kojima se javljaju najtipičniji primeri bile smeštene izvan grada, na brežuljcima, zbog same konfiguracije terena, raslojenog i valovitog, padine su morale da se raščlanjuju nizom međusobno povezanih terasa i ublažuju raskošno izvođenim stepenicama. Ovakvo ujednačavanje prostora srećemo u gotovo svim italijanskim vrtovima u renesansnom periodu. Kao važnim kulturnim centrima, Firenci, Padovi i Rimu pripada vodeća i podsticajna uloga u razvoju ovih vrtova. U Padovi je 1545. godine bio obrazovan i botanički vrt, koji se zbog sistematičnosti i svrhovitosti, vekovima uzima kao obrazac.

VRT BOBOLI

Vrt veoma sporog razvoja. Nalazio se iza palate Pitti koja je bila dom porodice Mediči u severnoj Italiji (Firenca).

1549. godine ponosna Španska princeza Eleonora de Toledo, žena Cosma prvog, kupila je palatu od praunuka Luke Pitti. (utemeljivača palate).

Srednji deo od sedam prozora postavljenih u širinu je već tada bio postavljen, ali ne i sadašnji dvor i vrtna fasada. Oko 1558. godine je prvi put iznesen plan za Boboli vrt. Podeljen je na dva dela prilično razgraničena.

Na terasi koja razdeljuje dvor od vrta nalazi se pećina sa statuama i vodoskokom, vrlo živahnim sa mehaničkim trikovima i mnogim iznenađenjima.

Gore na širokom, ravnom balkonu, postoji prelepa fontana sa malom kaskadom sa zadnje strane, malo višom nego što je dvor amfiteatra koji obuhvata celu širinu terena. Sedišta se izdižu iznad i ispod balustrada, pored njih se nalaze niše između stubova jenakih razdaljina. U nišama se nalaze kipovi koje su ranije zamenjivale lepo podrezane živice. Na potrornom zidu su se nalazili stubovi sa lozicama. Ovaj plato je bio mesto za otmene igre, i postoji nekoliko crteža koji koji prikazuju igru tokom jedne venčane svečanosti 1628. godine.

Moderna forma ovog mesta, čini se zahteva kaskadno spuštanje od velike fontane na drugoj terasi do ovalnog bazena ispod. Ovde se nalazi i traka travnjaka koja čak i prekriva neke bazene.

Fontana na brdašcetu predstavlja trijumfalna Neptunova kola. Ova fontana je bila korišćena na festivalu 1565. godine. U sredini velikog bazena koji zauzima celu širinu terase, Neptun stoji na steni držeći svoj trozubac dok se morsaka božanstva kriju u šupljinama. Danas postoji nekoliko travnatih terasa povrh bazena u vidu amfiteatra. Na brdašcetu u pozadini, vidljivog iz palate, nalazila se niša posvećena porodici Mediči, tu se nalazio i prelepi vodoskok. Voda je tekla iz cevi koja se nalazila između šupljina u zidu i išla dalje u kanal gde su dvanaest kamenih pasa čuvali stražu.

Prilikom bračne svečanosti 1566. godine vrlo veliki vrtovi bili su ukrašavani sa bezbroj kipova kao i mnoštvom vodoskoka. U ovom delu vrta terase su potpuno ostavljene po strani. Danas ovde postoji avenija čempresa. Čempresi nisu bili tamo u početku, to znamo pomoću crteža na kome se vidi da nisu bile. Smer vode je prolazio paralelno uza zid. Sa obe strane voda se izlivala od glava krilatih zmajeva i dalje u kanale koji su uzlazili pored stepenica, voda je dalje tekla prma balustradama ispod. Tu su se nalazila i pojila za ptice. Ovde su postojale i razne vrste životinja koje su krasile unutrašnjost, i glavni objekat interesovanja bio je takozvani Isolotto. To je bio veliki ovalan bazen sa okruglim ostrvcem u sredini. Ovo je zamislio i ornamentovao Giovanni da Bologna koji je izjavio da je jednostavan a i najlepši izvor u celoj Italiji. Ne možemo reci kakav je bio orginalan izgled ovog bazena. U spisima se kaze samo ,,korito kao oval sa čeličnom ogradom okolo. Na sredini

8

je malo ostrvo, i kupola je prekrivena zelenilom, raznim drvećem i cvećem. Do njega se dolazi preko malog mosta”.

Ulaz i izlaz svakog zida se odlikovao parom pasa ili lavova koji su urezani u kamenu. Na sredini puta nalazila se fontana sa visokim mlazom. Putevi koji vode do raskršća su bili popločani mozaikom.

Velika pecina ispred sadašnjeg ulaza pripada 16. veku. Pecina se sastoji iz nekoliko delova, i dobijala je svetlost sa gornje strane. Ona je bila sagrađena između 1579 i 1587. dandans bazen u sredini je ukrašen oblikom Venere.

Bližeći se kraju 17. veka mesto je počelo da propada, i ponovo je obnovljeno u 19. veku. Ovaj deo vrta je bio prilično uništen što je stvorilo vezu između dva dela kuće.

Vrt je bio izmenjen, posebno u 17 i 18. veku. Vrt je prošao najopasniju krizu početkom 19. veka kada se pod uticajem Francuske promenio ideal slikovitkog vrta. Na sreću Vojvoda Ferdinand je imao ukusa i želeo je da se vrati stari izgled vrta koliko god je to moguće, bez obzira na njegovu simpatiju prema slikovitom stilu. Najveća šteta je bila što je uništena masa kipova.

Važna stvar sada je plantaža. Već smo rekli da je sjajna avenija čempresa bila posađena tek 1640. koliko god crteži bili siromašni mi imamo opis nedefinisane žive ograde, kao mogući lavirint. Vrt je pohvaljen od stane mnogih zato što je posedovao lepo uređene živice, ribnjake i kučice za ptice. Za ovaj vrt se još govorilio da je bio zelen tokom cele zime zbog lovora i čempresa. Moguće je da su gustiši sa strane sadili tako da čine granicu tamne obojenosti.

Cveće je bilo raznoliko ali uglavnom izbačeno iz glavnog dela vrta, uglavnom je ograničavalo veće fontane. Uska traka koja nastavlja dalje na sever pokraj gustiša tretirana je kao poseban voćni vrt.

VILA D’ESTE

Vila D’este kod Tivolija jasno pokazuje kakva je sjajna prednost umetnika što je imao prirodne zalihe vode. Ovo mesto uvek vazi kao najsjajniji primer italijanskog vrta u doba renesanse.

Kombinacija prirodnog u umetničkog rasporeda (skoro uvek neuspešan) ovde prikazuje neiskorenivu lepotu bez obzira na promenu vremenskog perioda i raznih nametanja ukusa. Posmatrač vidi i oseća svo znanje i veštinu kojom je stvoreno sve u ovom vrtu. Umetnik se trudio da upotrebi svu lepotu prirode i njome ovlada.

Kradinal Ippolito d’este koji je došao u Tivoli 1549. godine kao guverner, bio je fasciniran prelepim pogledom koji se pružao preko brda prema planini Sabina. On je poželeo da sagradi kuću na tom brdu, i terasast vrt je mogao doneti pravu liniju sa glavnom osom. Greben brda je bio prema severozapadu, ali on nije obraćao pažnju na to i njegov vrtni plan je postavljen prema severu i prema tome bilo je potrebno sagraditi zid džinovske veličine za skoro polovinu zapadnog dela vrta. Ippolito nije bio čovek koji bi ustuknuo pred teškoćom ili ekstravagancijom, tako da je ovaj vrt doživeo podelu na dva dele, prvi nivo i drugo uspinjanje prema kući duz pet ogromnih terasa.terase su bile spojene dijagonalnim stazama i bočnim stepenicama. Srednja linija započinje od središnjih vrata kuće, ovo je pokazano u jednostavnijem obliku kod ponavljanja šeme glavne kapije u manjim ulazima koji su zazidani između terase, oni sluze kao oznaka za ulaženje u pećine. Ova osnovna linija je naglašena fontanom zmaja koja je okružena ogromnim stubovima na petoj terasi. Postoje i manje fontane na drugim terasama.

Arhitekta je napravio tako da vrt ima ogromnu količinu vode. Jedan deo koji je nalo vodu preko brega je otud bio vođen u istočni deo vrta, i umetnik je to iskoristio kao kosi put da bi postigao efektivni utisak. Ravan deo bio je upečatljiv zbog četiri velika bazena, i voda se uzdizala u istočnom delu kroz veliki vodeni objekat, čiji mlaz teče iz cisterne koja se nalazi ispod. Drugo raskršće počinje sa trećom terasom i istočnim vodovodom. Ogromni blokovi krečnjaka sa prelazom odozgo očekuju mlaz vode. U malim nepravilinim nišama su bila vodena božnstva koja su sada gusto obrasla.ispod grebena nalazi se polukruzan putić sa stupcima koji okružuju ogroman bazen, a između stubaca nalaze se niše sa statuama. Tri preostale strane ovog teatra vode su okružene zidom. Na prelazu preko krova nalaze se tri kanala sterenica sa velikim brojem skulptura. Na zapad ovaj put vodi do najspecifičnijeg

9

objekta renesansnog vrta, jer se na polukružnom ramu u zidu nalazi gradsko lutkarsko pozorište. U centru je Minerva postavljena na presto, možda prevelika u poređenju sa građevinama. Niže je drugi vodeni teatar uključujući i fontanu u obliku ptice koja peva.

Efekat vodoravnog vrta koji leži sa druge strane cisterne zavisio je više od načina sađenja biljaka, dakle i pretrpeo je više nego što se prvobitno očekivalo. Cveće je bilo posađeno između drveća sa voćem, pa je vrt pored ostalih naziva dobio i ime ,,lekoviti vrt”, takođe se spominju i četiri mala vrta u blizini kuće gde se sadilo voće i povrće za potrebe ljudi koji su tu živeli.

Ali ipak glavno oduševljenje posetilaca vile D’este bilo je živahnost vode zbog koje bi se moglo zanemariti sve ostalo u vrtu. Najlepše od svega su bili vodeni objekti, koji su funkcionisali pomoću cisterne koja se stalno dopunjavala kišnicom. U sredini svake male građevine nalazi se po jedna cisterna koja služi kao rasplodno mesto za vodene objekte. Te građevine bile su ukrašavane vazama i cvetnim dekoracijama. Vodeni objekti su izbacivali vodu u raznim pravcima, voda je izgledala kao da pravi neverovatne vratolomije. Uskoro nije se mogao naći ni jedan vrt bez fontana, vodoskoka i ostalih vodenih objekata koji su sve više oduševljavali ljude.

U ovu vilu je kardinal d’Este donosio razne starine iz vile Hadrijan koja se nalazila u blizini, takođe je doneo i razne kopije renesansnih skulptura kao što je Mikelanđelov Mojsije, Đakomova naga žena i mnogi drugi.

Čak do kraja 17. veka vila je očuvana u dobrom stanju. U 18. veku vila je pretrpela iznenadnu propast, za kuću koja nikada nije bila završena sa prednje strane, bila je zanemarena, vrt se razuzdao a kipovi su prodati.

Razlikujući se od predhodnog nešto skromnijom koncepcijom i drugojaćim geometrijskim rešenjima tlocrta manje razuđenim ali preglednijim i komunikativnijim park sledeće vile obiluje nekim osobenostima zbog kojih se ubraja u remek dela vrtne umetnosti ovoga vremena:

VILA LANTE

Iako je ovaj vrt bio dalek od Rima i relativno skroman u veličini. On stoji tik iza vile d’Este u izražavanju istinitog duha ovog razdoblja.

Mi nemamo informaciju o arhitekti koji je projektovao ovaj vrt ali čini se da je ovaj posao obavilo nekoliko ljudi.

Vile Lante je bola mesto u kome je trebalo da se živi, međutim nije bila baš u razvijenom gradu već više u seoskom okruženju, dakle i plan se morao držati karaktera letnjikovca iako je građevina bila sjajna i zapravo kneževska sa stilom. Zato je arhitrkta napravio dve kuće umesto jednu, i iako su one bile podignute na najbitnijem položaju, one su vrtu dale nadmoć držanja neprekinute linije stila.

Vrt počinje sa ornamentalnim cvetnjakom i uspinje se prema najvišim terasama koje su odvojene od visokih stabala. Ovo je bila vrlo važna prednost, posebno zbog tačke vodenih uređaja, u čemu je vila Lante skoro najbolja. Na dnu postoji lođa sa stubovima, oni su jednostavnog oblaika i daju izvanredno dobar efekat opštoj šemi.

Prvi opis i najranije pominjanje vrta potiče od Montaigne. On je video vilu 1580. godine kada je ona još pripadala Kardinalu Gambara. Montaigne je video celo vodeno područje koje gradi srednju liniju vrta. Posebno hvali čistu i svetlucavu vodu u izvorima i fontanama od kojih se najviše izdvaja kružno izvedeni Pegazov vodoskok okružen balustradama, sa pločama za sedenje i visokim zidom koji je ukrašen. Izrastajući iz vode, uz sam zid bila su postolja sa bistama. U sredini iz Pegazove grupe hladna planinska voda osvežavala je vazduh, zasićen vrelinom i jakim mirisima.

Ornamentalni cvetnjak na najnižoj terasi je zaista prelep. Odvojen je od grada visokim zidom sa divnom kapijom. Centar cvetnjaka okupira fontana sa vodenim bazenima koji je okružuju. Oni su obliku kvadrata sa balustradama. Usred okruglog prostora formirano je mesto gde stoje četiri naga dečaka od kamena koji dižu ruke prema nebu. Postojala su još četiri broda u četiri bazena. Sada ti brodovi nose teret cveća. Gornji ornamentalni cvetnjak ima svečane ležajeve koji su kružili okolo

10

zbog stabala. Ograđivanje kakvo mi danas upotrebljavamo nije tada bilo nepoznanicaa ali nije postalo generalno do sredine 17. veka.

Od ovog cvetnjaka vrt se uzdiže pored niskih terasa. Nagib između dve kuće verovatno je uvek postojao. Na terasi iza kuća prvo ulazimo ispod natstrešnice u hladu koji je van domašaja travnjaka. Dva gustiša kestenovog drveta sa obe strane sa fontanama. Podeljeni zidovi imaju niz potpora. Gornja je upotrebljena za kućice za ptice, a srednji za fontanu. Na gornjoj terasi u zidu se nalaze rečni bogovi (pored stražarskog tornja).

Na najvišoj terasi nalazi se pećina između dve otvorene lođe ispred vrta i to služi kao spremnik za planinski potok. Na jednoj i drugoj strani lođe takođe su postojale kućice za ptice.

Nije samo voda način izražavanja arhitektonske šeme u ovom vrtu. Tu spada i uzgoj biljaka, osvetljenje, cvetnjaci, travnjaci, sve to određuje ovaj vrt kao pravo umetničko delo renesanse.

Stroga simetrija je zastupljena zbog planina iza vrta, sjajne avenije, neke od njih spajajući se u oblik zvezde. Mesto je oživljeno sa fontanama na krajevima avenija ili pored nekog odmarališta. Sjajne cisterne ispod ovih fontana omogućuju besprekoran rad istih.

Mi ovde imamo jedan od najranijih primera italijanskog parka i on je izvanredan jer su se takva mesta retko nalazila i retko se sreće vrt sa takvim stablima i rasporedom cvetnjaka.

Bilo kako bilo masa italijanskih vrtova bila je preinačena zbog Engleske mode, utoliko više se trudimo u očuvanju ove prelepe vile Lante.

VILA LANČELOTI

Za razliku od predhodnog vrta u kome su svi kompozitni elementi bili sasvim ravnomerno zastupljeni, usklađeni, postupni i simetrični, vrt rimske vile Lančeloti znatno je jednostavnije izveden.

Sa partijama bez ijedne izrazitije naglašene vertikale, pretežno preteran, sa znatno manjim brojem podeoka koji stvaraju utisak prefinjene geometrizacije, sprovedene sa izvanrednim osećajem mere i ukusa.

Geometrijske figure okružuju nisko kresane živice šimšira. Na njihovim alejnim uglovima stavljene su velike saksije sa žbunastim sadnicama.

Ispred same vile, uklopljen u okvir naležućeg partera, nalazio se popločan prostor, središnji deo zauzimala je fontana. Gusto, živičasto kresano drveće delilo je vrt od drugih prostora.

Odstupajući od uobičajenih principa, složene i pedantno izvođene geometrizacije, Đakomo dela Porta i Domeniko Fontana izveli su 1658. godine, oslonivši se na renesansne uzore, jedno novo, posve asimetrično rešenje vrtnog prostora:

VILA ALDOBRANDINI

Vila Aldobrandini nesporno pokazuje kako najsjajnija veština vremena u potpunosti cveta. Uzet kao celina, taj vrt je bio najlepši i služio je kao model za mnoge druge. Ona se može smatrati urbanom vilom u prastarom značenju reči.

Kardinal Pietro Aldobrandini, moćan nećak Klementa sedmog, imao je vilu i vrt u gradu na obronku Montea Cavallo. Taj vrt koji nije bio od suštinske važnosti, postao je ozloglašen zato što je tamo bila pronađena kopija veoma poznate grčke umetničke slike, takozvana ,,Aldobrandini venčanje”. Bila je nađena u podrumu, kardinal ju jenašao i da bi je sačuvao, postavio ju je nu trpezariju sa drvenim tremom.

Kada je 1598. godine kardinal odlučio da gradi vilu bio je na vrhuncu njegove moći. Vojvodstvo Ferrara je baš tada palo u ruke crkve kao nasledstvo Lukrecije, sestre poslednjeg zakonitog vojvode, i kardinal je smatrao ovaj događaj kao trijumf za papsku stolicu. Ovo se razjasnilo u latinskom natpisu koji se nalazio preko polukruga teatra. Lik kardinala u bronzi i dalje zluži kao ukras na kaminu u holu za gozbu koji se pruža celom širinom zgrade i ima izlaz na obe fasade.

11

Njegovo lice je kratko, bradato sa iražajem velike sile i energije ali takođe i sa blago naklonim pogledom.

Kradinal je zaposlio Giacomoa della Porta, Mikelanđelovog učenika-arhitektu koji je ovde počeo njegov poslednji posao koji je trajao do njegove smrti 1604. godine. Stvarna kuča vile Aladobradini nije bila jedna od većih, nameće se njena širina ali ima vrlo malu dubinu.

Za vilu kakva je ova bilo je potrebno mnogo ljudi koji će je sagraditi. Ne želeci da napravi mesto koje će izgledati preteško i grubo, vlasnik je odlučio da upotrebi velike terase koje će se pruzati ispred kuće prema gradu, i sluziti kao kućne prostorije. Kuhinjski dimnjaci, koji su naravno morali biti u blizini kuće bili su premešteni na krajevima bočnih terasa i tamo su sluzili kao ornamentali tornjevi.

Za seosku vilu u to vreme bilo je nužno da ima neki vid pokrivača za ono što nebi trebalo da se vidi, i samim tim se ne bi kvarila celokupna slika divnog vrta koji mora biti savršen. Velika površina zemljišta koja je bila predviđena za poljoprivrednu proizvodnju(zajedno sa kuhinjskim vrtom)bila je ograničena živim ogradama koje su premašivale visinu ljudi, tako da niko od gostiju koje šetao po vrtu nikada ne bi pomislio da su se iza te ograde nalazile masline, vinova loza,povrće,narovi čak i polja kukuruza. Ove avenije bile su dobro opremljene kipovima, izvorima, fontanama i drugim ornamentima, dakle šetači nisu imali potrebe da protežu pogled preko ograde.

Između ulaza u vilu Aldobrandini i grada odjedanput je iskorišćena površina zemlje za uzgajanje biljaka. Prednja strana kapije okružena je zidom koji je od kamena sa detaljima od kovanog gvožđa. Kod središnjih vrata uspinje se put sa širokom stazom gde se nalaze lovori, zaštita pešaka od sunca,pa čak i od kiše. Levo i desno su aleje jela. I ziva ograda koja okružuje poljoprivredni deo. Sa gradske strane sve izgleda svečano kao i stepenište na kraju srednje staze. Stepenište je veselo sa naranđama u čupovima. Tu se takođe nalaze i fontane koje upotpunjuju prizor. Sve se to nalazi na terasi pokraj kuće. U sredini ose kao i sa strane postoje pećine koje se nalaze između zidova sa prelepim fontanama. Ova strana kuće ima jednoličnu i dosta jednostavnu fasadu, i ako je trebalo zabat ućiniti zanimljivim, efekat je ružan.

Cela prenja strana je oslonjena na prilaz, i cela slika je upotpunjena sa grupom velikih hrastova koji su podrezani sa obe strane gornje terase. Ovde hrastovi i jele mnogo potpomažu arhikteturu.

Centralnom alejom dospevalo se usredišnji deo do vile, iza koje se nalazila velika terasa, sa parterima na boćnim stranama i ona se stapala sa pilastrima, nišama i pećinama obrađenim potpornom stenom obrazujući veliki lučni prostor za bazen. U sredini stoji Atlas, drzeći svet na svojim leđima. U njega se kaskadama sa gornje terase slivala voda. I sa svake strane ove fontane stajala je uobičajena pločica sa gravurom. Voda je dalje išla do sledeće terase pokraj stepenica i dalje je povezana sa fontanom od krečnjaka, zatim prelazi širokim tokom preko zida koji je sa obe strane ukrašen nišama sa figurama seljaka. Najzad, na najvišoj terasi prirodna pećina je stvorena tako da krečnjak prima vodu u slapovima posle čega je voda odlazila šest milja pod zemljom. Ova voda je ograđena uzvišenim zivim ogradama koje su redovno šišane. Na određenim mestima zivice su šišane u razne oblike. Prateći dve figure seljaka na poslednjoj terasi stižemo do rustične fontane na vrhu. Mora se naglasiti činjenica da urpkos izražavanja kao što je rustična fontana ili fontana di natura sve ostalo u italjijanskom vrtu je poklonjeno arhitektonskom stilu.

VILA BORGEZE

Smeštena u kotlini. Sagrađena 1604.godine.U prvom delu nalazila se fontana, u obliku pehara, koga su četiri naga mladića visoko

izdizala. I ovde je zadržan komunikativni sistem ukrštenih staza, sa dominantnim zdanjem u sredini.Od glavne aleje, u okrug, na obema stranama bile su postavljene male fontane, u obliku

čaša, ukrašene statuama i figuralno krasnim rastinjem. Popločana površina oko letnjikovca upotpunjena je mermernim vazama i statuama.

U jednom delu vrta bili su kavezi sa divljim zverima, pticama i plemenitom divljači, a u drugom veliki ribnjak.

12

Geometrijski rešen, on je imao prave aleje, osenčene kiparisima i brestovima. Jedna od sporednih staza vodila je do malog ,,kasina” obogaćenog arhitektonskim elementima, statuama, majstorski oblikovanim vazama i drugim vrtnim ukrasima.

VILA KASTELO

Nalazila se na severozapadu Firence. Vrt vile Kastelo je uglavnom dobro očuvan, iako je izgubljeno mnogo ornamenata.Detaljan Vasarijev opis pomaže nam da steknemo njenu orginalnu sliku.

Kuća je već bila postavljena za Cosimovog oca. Vojvoda je tada zaposlio umetnika Triboloa da uredi vrt. Planovi su bili prekinuti zbog umetnikove rane smrti, i vrt je bio gotov samo delimično ali su urađeni njegovi najbitiniji elementi. Nakon toliko mnogo arhitekata koji su bili slikari, tu je sada bio suklptor koji je obljavljao sav posao i veoma se dobro pokazao kao arhtitekta.

Mesto je dobilo ime po rimskom rezerovoaru koji je obezbeđivao vodovod od Valdamira do Firence. Tribolo je ovo iskoristio za formiranje dve cisterne ispred vrta na stazi kod ulaza. One su navodnjavale dve fontane sa spoljašnje strane zida koje su vodu vrašćale u njih.

Istočno od kuće nalazi se kućna regija, a sa leve strane je voćnjak koji je ograđen jelema.glavni vrt se prostire pored terasa severno i bio je okružen visokim zidom sa strane, završava se sužavajući se putićem sa nišama u kojima se nalaze statue. Od ovog ornamentalnog zelenog dela nekoliko stepenica vode do prve terase na kojoj je čudesna fontana Antaus. Malo dalje napred je lavirint koji je cirkularan i okružen je čempresima. U njemu postoji fontana nimfa koja cedi vodu iz prelepe kose.

Nizak zid iza ove terase odvaja vrt od staklenika za uzgoj naranđi, koji se nalazi malo više. Sledeća terasa se nalazi dalje i zid prema brdašcetu je iskorišćen za duboku pećinu koja se sastoji iz tri dela I kroz koju voda neprestano struji. Na ovom mestu postojalo je izvaredno umetničko delo kralj kiše u obliku starca koji sedi a voda izlazi iz svake pore njegove kože, brade i kose. Stepenice sa strane vode do gornje terase. Tu se nalazi avenija čempresa i jeliki. Ispred njih se naliazi bazen. U mnogim spisima govri se o prelepim skulpturama koje su krasile niše u zidinama.

Naručito atraktivno mesto u ovom vrtu bilo je brdašce sa koga se pruža prelepi pogled na grad. Jednia najviša terasa do koje se dolazi preko vratolomnih puteva. Središnji balkon je postavljen tako da bi se sa njega mogao videti ceo vrt. Ta terasa uvek je imala probelem sa nestašcom vode. Od biljnog materijala u glavnom su se koristile zimzelene vrste jer je vrt trebao da izgleda zivahan i tokom zime.

Glavni simbol promene je bio nestanak išaranih cvetnih pašnjaka renesasnog vrta. U ovom vrtu cvetni vrt se nalazi pored kuće i to ispod prozora i tu su se gajile lekovite biljke.

Vodeni uređaji u ovom vrtu postoje iz vremena njihovih predaka. U vreme kada je Kastelo bio izgrađen, terase su postale glavno obeležije italijanskih

vrtova. Svi planovi koji se tiču arhitekture skoro uvek sadrže šemu terasa i stepeništa. Glavni princip nove umetnosti je izražen u prigovoru da se mora voditi briga o posađenim biljkama, da treba uskladiti sve terase i stepeništa, pećina i po celom vrtu treba biti povezan vodovod. Svi ovi elementi su do dandanas očuvani u velikom broju.

FRANCUSKI VRTOVI

Godine 1495. mlad i romantičan kralj Francuske Karlo osmi je počeo svoj trijumfalni marš na Italiju. Bio je očaran italijanskom modom i umetnošću.

Kada je Karlo stigao do Napulja mislio je da je našao raj na zemlji. Kasnije je to mesto opisivao kao neverovatno i da tamo ljudi uživaju kao bogovi.

Sa svog vojnog pohoda je doveo i stručnjake za projektovanje vrtova, koji su u nekoliko francuskih dvoraca preneli svoja stvaralačka iskustva.

13

Zbog oduševljenja koje je doživeo ni smrt Karla osmog nije prekinula želje koje je hteo da ispuni, da i sebi napravi jedan takav raj na zemlji na koji je naišao u italiji. Njegov naslednik Luis dvanaesti je nastavio da gradi te njegove želje. Kroz razne spise mi možemo pratiti razvoj ove umetnosti u francuskoj.

Želja francuza je bila da nauče lekcije od italije. To se izražavalo donekle emigracijom italijanskih umetnika, ali mnogo više preko neprestanog protoka mladih francuskih arhitekata u italiju koji su se kompletno upoznali sa modernim pa čak i starinskim znanjima koje su italijani koristili.

Ipak od samog početka francuska je pokazala konzervatizam. Pre svega sama ideja vile nije baš srdačno dočekana.

Francuski stil dvorca poslužiće i kao efekat u izgradnji vrta. U umetnosti je bilo popularno kopiranje nakita tako da je francuski vrt za razliku od italijanskog bio malo svečaniji da ne kažemo da je više šljaštio.

Dvorci međutim osim što su imali srednjevekovni karakter, imali su više manje nepravilnosti.

Od fancuskih vrtova kao najpoznatije izdvajamo: Blois, Gaillon, Fontainebleau, Valleri. Smešten u močvarnoj dolini, zamak Šantilji, imao je sasvim uprošćeno rešenje, koje je više podsećao na stare rimske vrtove. Uz samu zgradu nalazila se mala ozelenjena površina, omeđena jezerom. Na drugom kraju, počinjujući od suprotne obale, ređale su se, u obliku kvadrata opoveće vrtne i livadske površine, izukrštane drenažnim kanalima.

Vrtna površina bila je asimetrično oformljena, a voda nije služila u dekorativne svrhe.U dvorcu Šarivri, morali su najpre da odstrane ostatke srednjevekovnih vrtnih elemenata

da bi se postigla estecka ravnoteža izmedju hortikulturnih koncepcija i postojećih arhitektonskih rešenja.

Sa obe strane dvorca nalazio se po jedan parter, sa tri strane oivičen galerijama, aprema zgradi dvema pergolama. Veliki, kanalom okruženi parter, sa bazenom u sredini predstavljao je osnovu ovog vrta. Srednja aleja bila je formirana drvećem koje se u visini sklapalo, zasvođavajući je. Sa svake strane ovog partera nalazile su se četiri ornamentalno izvedene figure od raznobojnog cveća, sa po jednom fontanom u sredini. Kanali na čijoj se korisnosti insistiralo više nego na dekorativnoj ulozi, predstavljaju novinu u ovim vrtnim rešnjima.

14