3. IZVORI FINANSIRANJA I CENA KAPITALA

3.1. Dugoročni izvori finansiranja

Dugoročni izvori finansiranja dugo traju i utiču na strukturu kapitala, finansijsku stabilnost i

finansijsku snagu preduzeća. Razlikuju se:

ročni izvori i neročni izvori

Ročni izvori imaju rok dospeća, a kapital se obezbeđuje emisijom obveznica, dugoročnim

kreditima i sl. Neročni izvori nemaju rok dospeća, a kapital se obezbeđuje emisijom akcija ili iz

finansijskog rezultata.

3.1.1. Obveznice1

Obveznica je hartija od vrednosti kojom se njen izdavalac (emitent) obavezuje da će licu koje je

naznačeno na njoj ili donosiocu iste (zavisno da li se radi o obveznici na ime ili donosioca)

isplatiti iznos koji je naveden na njoj (nominalnu vrednost obveznice) i platiti kamatu za određeni

vremenski period. Vlasništvo nad njima se stiče ispunjenjem obaveza u novcu.

Iz čega se sastoji obveznica?

Svaka obveznica se sastoji iz:

plašta i kamatnih kupona.

Plašt obveznice sadrži osnovne podatke o obveznici kao što su:

oznaka da je ta hartija od vrednosti obveznica i koja je vrsta obveznice,

naziv i sedište emitenta,

naziv i sedište kupca ili pak oznaku da glasi na donosioca,

iznos na koji glasi obveznica (nominalnu vrednost obveznice),

visinu kamatne stope,

datum i mesto plaćanja kamate i glavnice (nominalne vrednosti),

mesto i datum izdavanja,

1 Edukacija prema Komisiji za hartije od vrednosti

1

ime garanta (ako je obveznica garantovana, procenat učešća u dobiti (ako je to

učešće predviđeno),

oznaku serije i kontrolni broj obveznice,

faksimil potpisa ovlašćenog lica

i pečat emitenta.

Kamatni kuponi sadrže pak, osnovne podatke o samoj isplati kamate: oznaku serije i broj

kupona, visinu kamate, datum dospeća, mesto, datum i način plaćanja kamata kao i potpis

ovlašćenog lica i pečat emitenta. Ovaj drugi deo obeveznice je značajan zato što vlasnik

odnosno imalac obveznice isti mora pokazati emitentu, zajedno sa plaštom, kada dođe vreme

za naplatu kamate.

U skladu sa postojećom regulativom, emitent može da, umesto štampanja obveznice, izda

potvrdu koja bi sadržala iste elemente kao i plašt obveznice s tim što ona onda mora biti

overena od strane banke kod koje emitent ima otvoren depo račun.

Po čemu se Obveznice razlikuju od Akcija?

1. Vlasnici odnosno zakoniti imaoci obveznica su kreditori preduzeća emitenta, a ne njegovi

vlasnici

2. Obveznice kao hartije od vrednosti dospevaju posle određenog vremena I tada ih emitent

mora otkupiti od njihovog imaoca po njihovoj nominalnoj vrednosti. Akcije pak, nemaju rok

dospeća I mogu ostati neisplaćene sve dok postoji preduzeće emitent. Naravno, to ne znači da

će novac koji je njihov imalac dao prilikom kupovine, ostati “zarobljen” sve do prestanka

postojanja preduzeća. Naprotiv, vlasnik može da ih proda po njihovoj tržišnoj ceni u onom

trenutku za koji se on sam odluči i tako da dođe do potrebne gotovine.

3. Kamata, kao prihod od obveznica, predstavlja ugovornu obavezu emitenta. To znači da je on

mora isplatiti. U protivnom slede sankcije – prinudna naplata. Dividenda pak, kao prihod od

akcija ne predstavlja pravnu obavezu emitenta, sve dok je upravni odbor akcionarskog društva

zvanično i ne objavi

4. Bitna karakteristika kamate je i ta što je ona unapred ugovorena, dok iznos dividende koji će

biti isplaćen zavisi od ostvarenog poslovnog uspeha. To znači da ona može biti i znatno viša od

kamate, ukoliko akcionarsko društvo uspešno posluje, ali i znatno niža u slučaju lošeg

poslovanja akcionarskog društva - emitenta.

5. Pravo kontrole akcionarskih društava predstavlja jedno od osnovnih prava vlasnika akcija,

dok to pravo ne postoji kod kupaca obveznica

2

6. Ukoliko dođe do likvidacije ili bankrotstva akcionarskog društva tada vlasnici obveznica imaju

prioritet u odnosu na vlasnike akcija u naplati svojih potraživanja iz likvidacione odn. stečajne

mase.

Nominalna, knjigovodstvena i tržišna vrednost Obveznice

Nominalna vrednost obveznice jeste ona vrednost koja je naznačena na samoj obveznici i

koja će se isplatiti o njenom roku dospeća. Npr. ako je emitovana obveznica sa nominalnom

vrednošću od 1.000,00 dinara i sa rokom dospeća od 10 godina to znači da će kupac istih,

posle 10 godina, moći da naplati tih 1.000,00 dinara od emitenta. Naravno, to ne znači da on i

ranije neće moći da dođe do gotovine koju je uložio kada ih je kupovao. On ih, naime, može

prodati pre roka dospeća na organizovanom tržištu i ranije po tržišnoj ceni.

Knjigovodstvena vrednost obveznice jednaka je njenoj nominalnoj vrednosti I po njoj se

obveznica evidentira u knjigovodstvu preduzeća emitenta.

Tržišna vrednost obveznice zavisi od kamatne stope koju ta obveznica donosi kupcu, ostalih

investicionih mogućnosti kao i kupčevog uverenja da će emitent biti u mogućnosti da isplaćuje

obaveze koje preuzima emitovanjem obveznica (da isplaćuje kamate kao i glavnicu). Teoretski,

tržišna vrednost obveznica se dobija kao zbir sadašnje vrednosti kamata koje će se isplaćivati

kupcu do roka dospeća obveznice i sadašnje vrednosti glavnice koja će se isplatiti po isteku

perioda na koji je obveznica emitovana. Iskazano u vidu formule:

gde su :

P – tržišna vrednost obveznice

I - kamata koja se isplaćuje godišnje (vrednost kamatnog kupona)

N – nominalna vrednost obveznice

r – preovlađujuća tržišna kamatna stopa (tržišna stopa kapitalizacije)

n – broj godina do dospeća obveznice

Ukoliko se kamata plaća više puta u toku puta u toku godine ova opšta formula bi imala sledeći

oblik:

pri čemu bismo sa m označili broj plaćanja u toku godine.

3

Ukoliko je:

1. ugovorena kamatna stopa jednaka preovlađujućoj tada je tržišna vrednost obveznica

jednaka njihovoj nominalnoj,

2. ugovorena kamatna stopa manja od preovlađujuće, tada je tržišna vrednost obveznice

manja od nominalne i za prodaju obveznica po takvoj vrednosti, na primarnom tržištu, se

kaže da je prodaja uz tzv. diskont,

3. ugovorena kamatna stopa veća od preovlađujuće tada je tržišna vrednost obveznice

veća od nominalne i za prodaju obveznica po takvoj vrednosti, na primarnom tržištu, se

kaže da predstavlja prodaju sa premijom.

Tržišna cena obveznice se iskazuje u procentima od njene nominalne vrednosti. Npr. ako se za

obveznicu čija je nominalna vrednost 1.000,00 dinara njena tržišna cena označi sa 120 to onda

znači da ona iznosi 1.200,00 dinara.

Vrste obveznica

Postoje različite vrste obveznice, koje se klasifikuju na osnovu većeg broja kriterijuma:

1. prema roku dospeća, dele se na:

kratkoročne – koje dospevaju na naplatu u roku koji je kraći od godinu dana

dugoročne – koje dospevaju na naplatu u roku koji je duži od godinu dana.

2. prema načinu označavanja vlasništva nad njima, dele se na:

obveznice na ime – koje na plaštu imaju navedeno ime kupca. Takve obveznice se

prenose na novog vlasnika indosiranjem - pismenim izjavljivanjem vlasnika iste da svoje

pravo prenosi na drugo lice. Novi vlasnik, prilikom naplaćivanja svojih prava po osnovu

obveznice, obavezno mora prezentirati i sam indosament.

obveznice na donosioca – koje na plaštu imaju navedeno da glase na donosioca. One

se na neko drugo lice prenose prostom predajom. Njihova bitna razlika u odnosu na

prethodnu vrstu obveznica je u tome što emitent neće izdati vlasniku novu obveznicu u

slučaju njenog gubitka.

3. prema načinu na koji se ostvaruje pravo na kamatu, dele se na:

obveznice bez kupona – kod kojih se kamata isplaćuje odjednom – o roku dospeća i

koje kao takve nemaju kamatne kupone

obveznice sa kuponima – kod kojih se kamata isplaćuje peridično i koje kao takve

imaju kamatne kupone koji se moraju prezentirati prilikom njene naplate.

4. prema načinu obračuna kamate, dele se na:

4

obveznice sa fiksnom kamatom – kod kojih je kamata u momentu kupovine poznata i

ona je fiksna

obveznice sa promenljivom (varijabilnom) kamatom – kod kojih je kamatna stopa

obveznice promenljiva i vezuje se za kamatnu stopu neke kratkoročne hartije od

vrednosti (a to je najčešće ona koja ima najniži kreditni rizik)

obveznice sa indeksiranom kamatom – kod kojih se fiksna kamata, u momentu isplate

koriguje indeksom rasta cena na malo ili nekim drugim ugovorenim indeksom.

5. prema vremenu u kome se isplaćuje glavnica, dele se na:

jednokratne obveznice – kod kojih se glavnica (nominalna vrednost, vrednost na koju

glase) isplaćuje odjednom – o roku dospeća

anuitetne obveznice – kod kojih se glavnica otplaćuje periodično.

6. prema načinu obezbeđivanja otplate, dele se na:

hipotekarne obveznice – kod kojih emitent zalaže svoju imovinu kao garanciju da će

obaveze po osnovu obveznica biti isplaćene njihovim imaocima. Ukoliko emitent ne bude

sposoban da iste izmiri izvršiće se prodaja te imovine i tako omogućiti naplata

potraživanja koja vlasnik ima prema izdavaocu obveznice

garantovane obveznice – za čiju isplatu o roku dospeća garantuje određeno pravno lice

kao što je na primer komercijalna banka, što znači da vlasnik obveznice može svoja

potraživanja iz obveznice da naplati od banke ukoliko emitent nema sredstava za isplatu

svojih obaveza po osnovu obveznica

negarantovane obveznice – kod kojih vlasnik svoja potraživanja po osnovu obveznice

koju poseduje može da naplati jedino od emitenta.

7. prema mogućnosti otkupa pre roka dospeća, dele se na:

opozive – koje u sebi sadrže pravo emitenta da ih otkupi pre roka dospeća, po unapred

utvrđenoj ceni koja je, po pravilu, veća od nominalne vrednosti obveznice

neopozive – koje u sebi ne sadrže pravo emitenta da ih otkupi pre roka dospeća.

8. prema tome ko se javlja kao emitent obveznica, dele se na:

državne obveznice – koje emituje država odn ovlašćeni državni organ, radi

obezbeđenja sredstava iz realnih izvora radi usklađivanja priliva i odliva bužeta odnosno

za pokriće trenutnih buđžetskih deficita kao i anticipativne buđžetske potrošnje.

municipalne obveznice (obveznice lokalnih organa vlasti) – koje emituju gradovi,

regioni, škole, univerziteti i sl. radi obezbeđenja potrebnih sredstava za finansiranje

buđžetskog deficita lokalnih organa vlasti, za izgradnju škole, bolnice, uličnog osvetljenja,

sportskih objekata

korporativne obveznice – koje emituju preduzaća bilo da su to javna preduzeća,

transportna i industrijska preduzeća, banke ili druge finansijske kompanije.

5

9. Razlikujemo još neke vrste obveznica:

Zamenljive (konvertibilne) obveznice – koje se mogu zameniti za određeni broj običnih

akcija, prema unapred utvrđenom raciu

Participativne obveznice – koje svojim vlasnicima daju pravo, ne samo na kamatu već,

i na učešće u raspodeli neto dobiti preduzeća

Obveznice sa put klauzulom (put bonds) – koje vlasniku daju pravo da ih proda

emitentu po unapred utvrđenoj ceni.

6

3.1.2. Akcije2

Akcije predstavljaju vlasničke korporativne hartije od vrednosti čijom kupovinom se stiče

vlasništvo nad delom kapitala akcionarskog društva. Vlasništvo nad njima se stiče ispunjenjem

obaveza u novcu ili pak, stvarima ili pravima koji se mogu novčano izraziti.

Od čega se sastoji Akcija ?

Svaka akcija se sastoji iz dva dela, a to su:

plašt akcije kuponski tabak.

Plašt akcije sadrži osnovne podatke o samoj akciji:

oznaku da je ta hartija od vrednosti akcija i koja je vrsta akcije,

naziv i sedište akcionarskog društva - emitenta,

naziv i sedište kupca ili pak, oznaku na koga akcija glasi,

iznos na koji glasi akcija (nominalnu vrednost akcije),

broj akcija i ukupan obim emisije,

prava iz akcije,

mesto i datum izdavanja,

oznaku serije i kontrolni broj akcije,

redosled emisije,

faksimil potpisa ovlašćenog lica

i pečat emitenta.

Kuponski tabak sadrži osnovne podatke o isplati dividende:

redni broj kupona za naplatu dividende,

broj akcije po kojoj se dividenda isplaćuje,

naziv akcionarskog društva – emitenta,

godinu u kojoj se dividenda isplaćuje,

faksimil ovlašćenog lica

i pečat emitenta.

2 Edukacija prema Komisiji za hartije od vrednosti7

U skladu sa postojećom regulativom, emitent može da, umesto štampanja akcije, izda potvrdu

koja bi sadržala iste elemente kao i plašt akcije s tim što ona onda mora biti overena od strane

banke kod koje emitent ima otvoren depo račun.

Po čemu se Akcije razlikuju od Obveznica ?

1. Vlasnici odnosno zakoniti imaoci akcija su suvlasnici preduzeća emitenta, a ne njegovi

kreditori

2. Za razliku od obveznica koje kao hartije od vrednosti dospevaju posle određenog vremena,

kada ih emitent mora otkupiti od njihovog imaoca po njihovoj nominalnoj vrednosti, akcije pak,

nemaju rok dospeća i mogu ostati neisplaćene sve dok postoji preduzeće emitent. Naravno, to

ne znači da će novac koji je njihov imalac dao prilikom kupovine, ostati “zarobljen” sve do

prestanka postojanja preduzeća. Naprotiv, vlasnik može da ih proda po njihovoj tržišnoj ceni u

onom trenutku za koji se on sam odluči i tako da dođe do potrebne gotovine.

3. Kamata, kao prihod od obveznica, predstavlja ugovornu obavezu emitenta. To znači da je on

mora isplatiti. U protivnom slede sankcije – prinudna naplata. Dividenda pak, kao prihod od

akcija ne predstavlja pravnu obavezu emitenta, sve dok je upravni odbor akcionarskog društva

zvanišno i ne objavi.

4. Iznos dividende koji će biti isplaćen zavisi od ostvarenog poslovnog uspeha akcionarskog

društva što znači da je taj iznos neizvestan za razliku od kamate koja je unapred ugovorena.

Dakle, dividenda može biti i znatno viša od kamate, ukoliko akcionarsko društvo uspešno

posluje, ali i znatno niža u slučaju lošeg poslovanja društva - emitenta.

5. Pravo kontrole akcionarskih društava predstavlja jedno od osnovnih prava vlasnika akcija,

dok to pravo ne postoji kod kupaca obveznica

6. Ukoliko dođe do likvidacije ili bankrotstva akcionarskog društva tada vlasnici obveznica imaju

prioritet u odnosu na vlasnike akcija u naplati svojih potraživanja iz likvidacione odn. stečajne

mase.

Nominalna, knjigovodstvena i tržišna vrednost Akcije

Nominalna vrednost akcije predstavlja novčani iznos koji je naveden na plaštu akcije (po kojoj

se emituju) i po kojoj se registruju u knigovodstvu preduzeća emitenta. Ovu vrednost, po

pravilu, određuje skupština akcionarskog društva. Napomenimo da se u slučaju emitovanja

akcija bez nominalne vrednosti, za njihovu nominalnu vrednost po kojoj se evidentiraju u

knjigovodstvu preduzeča uzima se postignuta prodajna cena.

8

Knjigovodstvena vrednost preferencijalnih akcija je, kao i kod obveznica, jednaka njihovoj

nominalnoj vrednosti. Kod običnih akcija pak, ove dve vrednosti se izjednačavaju samo u

momentu emisije akcija. Kasnije, knjigovodstvena vrednost običnih akcija, koja predstavlja

računovodstvenu kategoriju, dobija se kao količnik ukupne knjigovodstvene vrednosti

akcionarskog kapitala (koji predstavlja zbir nominalne vrednosti emitovanih akcija, emisione

premije (ažia) i zadržane dobiti) i ukupnog broja emitovanih akcija.

Tržišna vrednost akcije jeste vrednost koja se utvrđuje na sekundarnom tržištu kapitala (na

kome se obavlja kupovina i prodaja već emitovanih akcija) na bazi odnosa ponude i tražnje za

istom. Ova vrednost može biti jednaka, manja ili veća od nominalne vrednosti akcije. Ukoliko se

emisija akcija vrši po tržišnoj vrednosti koja je viša od njene nominalne vrednosti kaže se da je

izvršena prodaja sa ažiom (emisionom premijom). U obrnutom slučaju, kaže se da je izvršena

prodaja uz tzv. diskont. Tržišna vrednost akcija se svakodnevno menja pod uticajem brojnih

faktora: informacija o ostvarenim i očekivanim poslovnim rezultatima akcionarskog društva,

najave i realizacije merđžera i akvizicija, promene kamatnih stopa, stope inflacije, poreske

stope, političkih događaja i sl.

Realna vrednost akcija, koja se još naziva i unutrašnjom vrednošću akcija, je od izuzetnog

značaja za investitore prilikom donošenja odluka o tome da li i u koje akcije da investiraju.

Naime, ukoliko je tržišna vrednost akcije niža od njene prave (realne) vrednosti on će se odlučiti

da kupi te akcije. Važi i obrnuto, ukoliko je tekuća tržišna vrednost akcija viša od njihove realne

vrednosti, on će se odlučiti da ih proda. Realna vrednost običnih akcija, koja nije ništa drugo do

teorijski utvrđena tržišna vrednost, se može izračunati na više načina. Jedan od najčešćih

načina svakako je metoda diskontovanja dividende prema kojoj se realna vrednost akcija

utvrđuje kao sadašnja vrednost svih budućih dividendi koje će vlasnik istih moći da ostvaruje po

osnovu vlasništva nad njma.

gde su:

P – realna vrednost akcija

Divi – dividenda koja će se ostvariti u i – oj godini

r – preovlađujuća kamatna stopa na pozajmljeni kapital

n – broj godina u kojima će vlasnik akcije ostvarivati dividende

po osnovu vlasništva nad njom.

Vrste Akcija

Postoje različiti kriterijumi na bazi kojih je moguće izvršiti klasifikaciju akcija.

9

1. Osnovna podela je na osnovu prava koja one donose svojim vlasnicima. U tom smislu,

dele se na:

obične (redovne) akcije – koje svojim vlasnicima daju pravo na dividendu, pravo glasa

na skupštini akcionara, pravo da, u slučaju likvidacije ili bankrotstva, raspodele preostalu

imovinu nakon izmirenja obaveza akcionarskog društva i izvršene isplate vlasnicima

prioritetnih akcija.

prioritetne (povlašćene, preferencijalne) akcije – koje svojim vlasnicima daju prioritet

u isplati dividende u odnosu na obične akcionare. Tako, ukoliko se, u određenom periodu

ne isplaćuje dividenda na prioritetne akcije, onda se ne mogu vršiti isplate, za taj period,

ni po ostalim vrstama akcija. Svojim vlasnicima daju i prioritetno pravo, u odnosu na

obične akcionare, na raspodelu likvidacione odn. stečajne mase po podmirenju svih

obaveza akcionarskog društva. Međutim, one svojim zakonitim imaocima, po pravilu, ne

daju pravo glasa na skupštini akcionara.

U oviru ovih osnovnih vrsta akcija moguće je identifikovati i određene podgrupe tj. klase akcija

koje se međusobno razlikuju u pogledu prava glasa, a samim tim i kontrole, prinosa i rizika koje

sa sobom nose. One se obično emituju radi dolaženja do dodatnog kapitala s jedne strane i

sprečavanja većih poremećaja u vlasničkoj strukturi i gubitka kontrolnih pozicija s druge strane.

Kod običnih akcija moguće je praviti razliku između npr. običnih akcija klase A i običnih akcija

klase B. Treba napomenuti da ne postoje jedinstvena pravila u pogledu definisanja

karakteristika svake klase. Preduzeća ih najčešće sama ili uz pomoć konsultanata osmišljavaju,

a zatim i emituju. Međutim, praksa u razvijenim zemljama je pokazala da su akcije klase A bile

ili sa ograničenim ili pak, bez prava glasa, dok su akcije klase B svojim vlasnicima obezbeđivale

uvećana prava glasa. Praksa u našoj zemlji je da obične akcije uvek nose pravo glasa.

U okviru prioritetnih akcija, treba praviti razliku između:

kumulativnih prioritetnih akcija – koje svojim vlasnicima daju prioritet u naplati svih

neisplaćenih dividendi, pre isplate dividendi običnim akcionarima

konvertibilne (zamenljive) prioritetne akcije – koje omogućuju svojim vlasnicima da ih

zamene za obične akcije prema unapred utvrđenom raciu, onda kada im to najviše

odgovara

participativne prioritetne akcije – koje svojim vlasnicima daju pravo da, nakon naplate

fiksne prioritetne dividende, učestvuju u raspodeli dividende koja pripada običnim

akcionarima.

2. prema načinu označavanja vlasništva nad njima, dele se na:

akcije na ime – kod kojih se na plaštu upisuje ime kupca. Vlasnici ovakvih akcija

evidentiraju se u knjizi akcionara u kojoj se samim tim beleži i prenos vlasništva nad

10

njima, a koji se obavlja indosiranjem - pismenim izjavljivanjem vlasnika iste da svoje

pravo prenosi na drugo lice

akcije na donosioca – kod kojih se na plaštu navodi da glase na donosioca. Vlasnici

ovakvih akcija se ne upisuju u knjigu akcionara, a samim tim ni njihov prenos koji se

obavlja njihovom prostom predajom.

3. prema tome da li na plaštu sadrže nominalnu vrednost, dele se na:

akcije sa nominalnom vrednošću – koje glase na određeni nominalni iznos (npr.

1.000,00 dinara)

akcije bez nominalne vrednosti (kvotne akcije) – koje glase na određeni udeo u

kapitalu akcionarskog društva (npr. društvo emituje 50.000 akcija, te jedna akcija vredi

1 / 50.000 deo kapitala akcionarskog društava).

4. prema tome ko su subjekti koji učestvuju u trgovanju njima, dele se na:

otvorene akcije – one kojima se trguje na finansijskom tržištu tj. tržištu kapitala. Dakle,

kupci i prodavci mogu biti svi učesnici na tržištu kapitala

zatvorene akcije – one koje se mogu kupovati i prodavati samo među već postojećim

akcionarima

5. prema redosledu izdavanja, razlikuju se:

osnivačke akcije – koje se emituju prilikom osnivanja preduzeća. Ove akcije su

redovne, glase na ime i daju svojim vlasnicima pravo glasa

akcije sledećih emisija – sve emisije akcija nakon što je preduzeće osnovano.

6. prema pravu glasa koje donose svojim vlasnicima, dele se na:

akcije bez prava glasa akcije sa ograničenim pravom glasa akcije sa kumulativnim pravom glasa akcije sa uvećanim pravom glasa.

Finansijski pokazatelji Akcija

Dati su neki od osnovnih finansijskih pokazatelja koji su od značaja za investitore.

1. Zarada po akciji (earnings per share – EPS) – je pokazatelj koji se dobija kao odnos

između neto dobiti akcionarskog društva (dobiti posle oporezivanja) koji je umanjen za iznos

dividendi na prioritetne akcije i ukupnog broja emitovanih običnih akcija. Ovaj pokazatelj je od

izuzetnog značaja za obične akcionare jer pokazuje koliku zaradu mogu da očekuju po osnovu

vlasništva nad akcijama bilo u vidu dividende bilo u vidu kapitalnog dobitka (ukoliko se dobit ne

bude isplaćivala već se bude reinvestirala u društvo).

11

2. Racio cena /zarada (P/E ratio) – predstavlja odnos između tekuće tržišne cene (Price – P) i

dobiti po akciji (earnings per share – EPS). Ovaj pokazatelj je od značaja za akcionare jer im

govori koliko novčanih jedinica (npr. dinara) moraju da ulože da bi ostvarili jednu novčanu

jedinicu zarade (npr. jedan dinar zarade) po osnovu vlasništva nad akcijom.

3. Racio isplate – predstavlja racio koji se dobija kao odnos između dividende i ukupne neto

dobiti i on investitorima govori koji procenat ostvarene neto dobiti će im se isplatiti u vidu

dividende.

4. Racio zadržavanja (retention ratio) – se dobija kao inverzna vrednost prethodnog racia tj.

kao odnos neto dobiti akcionarskog društva i dividende. Reč je o raciu koji pokazuje koji će se

procenat od ostvarene neto dobiti reinvestirati u akcionarsko društvo.

Dividendne Akcije

Dividenda predstavlja prihod koji akcionari ostvaruju po osnovu vlasništva nad akcijama. Iznos

koji će im biti isplaćen utvrđuje se na godišnjoj skupštini akcionara kada se određuje i da li će se

ona isplatiti u gotovini ili akcijama. Ukoliko se donese odluka da se one isplaćuju na ovaj drugi

način onda govorimo o dividendnim akcijama. Određena istraživanja u SAD su pokazala da

raspodela dividendnih akcija dovodi do rasta tržišne vrednosti akcija, ali ona mora biti praćena

rastom neto dobitka. Ovo se posebno naglašava zato što akcionarsko društvo može doneti

odluku da isplaćuje dividende iako je ostvaren negativni finansijski rezultat, ili pak pozitivan

finansijski rezultat ali koji je manji od ukupnog iznosa dividendi koji će biti isplaćen, u kom

slučaju dolazi do gubitka »supstance« akcionarskog društva.

Deljenje (usitnjavanje) Akcija

Često se u akcionarskih društvima, radi povećanja atraktivnosti akcija za investitore tj.

omogućavanja široj javnosti da kupi akcije (snižavanjem tržišne cene pojedinačne akcije),

sprovodi postupak deljenja akcija. Reč je o operaciji u kojoj akcionar umesto jedne akcije

dobija npr. dve nove ukoliko je srazmera u kojoj se dele akcije 1:2. Deljenje akcija podrazumeva

smanjenje nominalne vrednosti akcije u našem primeru za 50%). Međutim, ovaj postupak će

dovesti i do smanjenja tržišne vrednosti akcije za isto toliko procenata iako se ukupna tržišna

vrednost svih akcija koje se nalaze u rukama akcionara neće promeniti, ali pod pretpostavkom

da se ne promene ukupni akcionarski kapital, ukupna dividenda koja će se isplatiti akcionarima i

preovlađujuća kamatna stopa na pozajmljeni kapital.

12

Ukrupnjavanje Akcija

Ukrupnjavanje akcija predstavlja suprotan postupak od prethodno objašnjenog. Reč je o

operaciji u kojoj akcionar umesto npr. dve dobija jednu novu akciju koja će imati nominalnu

vrednost koja je za određeni procenat (u našem primeru 100 %) viša od nominalne vrednosti

pojedinačne stare akcije. Efekti sprovođenja ove operacije, pod istim pretpostavkama

(nepromenjeni ukupni akcionarski kapital, nepromenjena ukupna dividenda koja se isplaćuje

akcionarima, nepromenjena kamatna stopa na pozajmljani kapital) suprotni su od od operacije

deljenja akcija: dolazi do povećanja tržišne vrednosti pojedinačne akcije.

3.1.2.1. Varanti za kupovinu običnih akcija

Varant za kupovinu običnih akcija se emituje kao dodatak uz druge hartije od vrednosti

(obveznice, preferencijalne akcije i obične akcije), a može se emitovati i prodavati kao posebna

hartija od vrednosti3. Varanti daju pravo imaocima da pod unapred dogovorenim uslovima kupe

određeni broj običnih akcija preduzeća. Period u kom se može kupiti određeni broj akcija

preduzeća koje je emitovalo hartije od vrednosti sa varantom je najčešće do 10 godina. Da li će

držaoc ove hartije od vrednosti moći da kupi jednu ili više običnih akcija zavisi od racia zamene

koji mora da se utvrdi unapred. Unapred se utvrđuje i cena po kojoj se mogu kupiti akcije koja je

viša od tekuće tržišne cene. Kupci hartija od vrednosti sa dodatim varantom mogu da ostvare

određene prednosti, na primer značajan kapitalni dobitak ako tržišna cena običnih akcija

poraste iznad cene opcije. Pored toga oni imaju priliku da postanu obični akcionari preduzeća,

odnosno da učestvuju u upravljanju preduzećem i da ostvare veća prava u pogledu prinosa

(dividenda i kapitalni dobitak). Emisijom i prodajom hartija od vrednosti sa dodatim varantom

3 Krasulja D.i Ivanišević M., "Poslovne finansije", Beograd, 2004.13

P r i m e r : Pretpostavimo da je akcionarsko društvo emitovalo 1.000 akcija sa nominalnom vrednošću svake u iznosu od 10,00 dinara. Neka je dividenda koja se ostvaruje po svakoj akciji 4,50 dinara i neka je preovlađajuća kamatna stopa na pozajmljeni kapital na tržištu 5%. To znači da je ukupna tržišna vrednost akcija 90.000,00 dinara ( 1.000 x 4,50 x 100 / 5 ), a tržišna vrednost jedne akcije 90,00 dinara. Ukoliko se izvrši deljenje akcija u srazmeri 1:2, što znači da se nominalna vrednost jedne akcije smanjuje sa 10,00 na 5,00 dinara, dividenda po jednoj akciji iznosi 2,25 dinara i da se broj akcija povećava sa 1.000 na 2.000, onda će se tržišna vrednost po jednoj akciji smanjiti na 45,00 dinara (90.000,00 / 2.000 ) dok će ukupna tržišna vrednost akcija ostati nepromenjena i iznosiće i dalje 90.000,00 dinara (2.000 x 2,25 x 100 / 5).

preduzeće može značajnije da menja finansijsku strukturu u korist sopstvenog kapitala

preduzeća. Ako su u pitanju obveznice sa varantom, realizacijom varanta povećava se broj

običnih akcija, odnosno učešće sopstvenog kapitala u ukupnom kapitalu preduzeća.

3.1.2.2. Opcije za kupovinu i prodaju običnih akcija

Opcija predstavlja pravo kupca opcije da kupi ili proda određeno sredstvo po unapred

ugovorenoj ceni u okviru određenog vremenskog perioda. Prodavac opcije, odnosno njen

emitent ima obavezu da proda ili kupi određeno sredstvo ako to vlasnik opcije od njega traži.

Postoji veći broj različitih opcija i moguće ih je podeliti prema različitim kriterijumima.

Prema mogućnostima realizacije opcije razlikuju se:

o Evropski tip opcije dozvoljava vlasniku da opciju iskoristimo na dan

dospeća.

o Američki tip opcije dozvoljava vlasniku realizaciju opcije bilo kog

dana od momenta kupovine pa do roka dospeća.

Prema sredstvima na koja se odnose mogu biti:

o Finansijske opcije su novije i odnose se na hartije od vrednosti,

devize, kamatne stope i tržišne indekse.

o Robne opcije imaju dužu tradiciju i odnose se na različite vrste robe.

Prema prirodi prava koje one se sobom nose dele se na:

o Kupovne opcije odnose se na kupovinu određenog sredstva,

o Prodajne opcije na prodaju određenog sredstva po unapred

ugovorenoj fiksnoj ceni, u određenom roku.

Opcije za kupovinu i prodaju običnih akcija spadaju u finansijske opcije. Opcija za kupovinu običnih akcija daje pravo njenom vlasniku da kupi određeni broj akcija po fiksnoj ceni u toku

određenog vremenskog perioda, koji je najčešće od 1-9 meseci, iznimno do godinu dana. Broj

akcija koje se mogu kupiti za jednu opciju najčešće iznosi 100. Za kupljenu opciju kupac plaća

premiju kao specifičnu cenu opcije. Prodavac opcije za iznos naplaćene premije se obavezuje

da će kupcu prodati obične akcije po fiksnoj ceni u ugovorenom vremenskom periodu. Osnovni

motiv kupca opcije je očekivanje da će doći do rasta cene običnih akcija i da će na taj način

ostvariti dobit. Dobit se sastoji u razlici između više tržišne i niže ugovorene cene. Ukoliko

tekuća tržišna cena ostane na nivou ugovorene ili opadne vlasnik neće iskoristiti kupovnu opciju

i imaće gubitak u visini plaćene premije.

Prodajne opcije su dijametralno suprotan tip opcija u odnosu na kupovne, jer vlasnik očekuje

pad tržišnih cena običnih akcija. One svojim vlasnicima daju pravo na prodaju određenog broja

običnih akcija po unapred ugovorenoj ceni, u određenom roku.14

Opcije za kupovinu i prodaju običnih akcija ne utiču na promenu strukture kapitala preduzeća.

Opcije osiguravaju stabilnost tržišnih cena običnih akcija i unose veću sigurnost i izvesnost u

celokupno finansijsko poslovanje.

3.2. Kratkoročni izvori finansiranja

Cilj preduzeća je opstanak i razvoj a taj cilj je teško ostvariti bez kratkoročnih izvora finansiranja.

Oni su potrebni za pribavljanje povremenih obrtnih sredstava u vidu gotovine, kratkoročnih

hartija od vrednosti, potraživanja od kupaca i zaliha. U toku redovnog poslovanja nastaju

spontane kratkoročne obaveze u formi neosiguranog duga, ali se javljaju i ugovoreni kratkoročni

izvori finansiranja koji mogu biti obezbeđeni ili neobezbeđeni.

Neosigurani kratkoročni izvori finansiranja obuhvataju spontane obaveze i neobezbeđene

novčane kredite, bankarske i ostale4.

Spontane izvore čine:

o Dobavljači i

o Ukalkulisane obaveze na teret troškova poslovanja.

Dobavljači se javljaju kao izvori finansiranja u okviru normalnog poslovanja ako se plaćanje ne

izvrši u određenom roku. S stanovišta kupca za koga obaveze prema dobavljačima

predstavljaju izvor finansiranja važno je analizirati kreditne uslove koje nude dobavljači.

Kreditne uslove čine:

Kreditni period, Kasa – skonto, Diskontni period, Početak kreditnog perioda.

"Kreditni period pokazuje broj dana od početka kreditnog perioda do poslednjeg dana u kojem

je kupac, dužan da plati pun iznos duga dobavljača. Taj period se obično kreće od 0 do 120

dana, mada u izvesnim slučajevima on može da bude i duži". Uglavnom se utvrđivanje neto

perioda označava sa "neto 30 dana" ili "neto 60 dana". To znači da je kupac dužan da fakturni

iznos plati do isteka poslednjeg dana kreditnog perioda. Preduzeće koje odlaganjem obaveza

prema dobavljačima smanjuje prosečno vreme trajanja jednog obrta, izmiriće svoje obaveze

poslednjeg dana neto perioda ili će pokušati da ih i dalje odloži. Odlaganje ovih obaveza po

isteku kreditnog perioda moglo bi se koristiti samo izuzetno, kako ne bi bili ugroženi dobri

poslovni odnosi sa dobavljačima. Dobavljači će tolerisati izvesna retka zakašnjenja plaćanja

solidnim kupcima.

4 Krasulja D.i Ivanišević M., "Poslovne finansije", Beograd, 2004.15

Kasa-skonto je popust koji odobrava dobavljač kupcu ako izvrši plaćanje pre isteka diskontnog

perioda. On se obično kreće od 1 do 5% i koristi se radi ubrzanja naplate potraživanja. Kupac

mora da izvrši analizu i donese odluku da li mu se više isplati da koristi kasa-skonto ili da odloži

plaćanje svojih obaveza. Ukoliko raspolaže slobodnom gotovinom treba iskoristiti ponuđeni

kasa-skonto u diskontnom periodu.

Diskontni period je određen brojem dana posle početka kreditnog perioda u kojem kupac

može da ostvari ponuđeni gotovinski popust. On se uglavnom kreće od 5 do 20 dana.

Početak kreditnog perioda može da se utvrdi na više različitih načina, a najčešće od dana

ispostavljanja fakture kupcu. Faktura se ne može izdati pre isporuke robe odnosno izvršene

usluge. Od ovog pravila u trgovinskoj praksi ima izuzetaka:

o Početak diskontnog perioda za sve kupovine u toku meseca pomera se na prvi

dan narednog perioda što se označava skraćenicom EOM (End of the month =

kraj meseca),

o Svaki mesec deli se u dva perioda – šesnaesti dan u mesecu i poslednji dan u

mesecu, što se označava skraćenicom MOM,

o Diskontni period počinje teći od dana prijema robe, što se skraćeno označava

ROT5.

Ukalkulisane obaveze predstavljaju besplatan izvor kratkoročnih finansiranja preduzeća jer se

radi o akumuliranim troškovima koji još nisu plaćeni, a to su zarađene zarade i neplaćeni porezi.

Preduzeće nastoji da račune izmiri što je moguće kasnije, vodeći računa o svom kreditnom

bonitetu.

Neobezbeđeni kratkoročni krediti predstavljaju osnovne oblike ugovorenih kratkoročnih

izvora finansiranja, a javljaju se u vidu:

o Jednokratnog kredita

o Kreditne linije i

o Revolving kredita6.

Jednokratni kredit odobravaju komercijalne banke onim preduzećima kojima su finansijska

sredstva potrebna na određeno vreme i čiji je kreditni bonitet pouzdan. Preduzeće je dužno da

potpiše menicu kojom se preciziraju uslovi kreditiranja. Rok trajanja kredita kreće se od 30 do

90 dana, a kamatna stopa je primarna. Primarna kamatna stopa je najmanja kamatna stopa

koju banke zaračunavaju za kratkoročne kredite najboljim komitentima. Pored kamatne stope,

preduzeće plaća premiju za rizik kreditiranja.

Kreditna linija predstavlja maksimalni iznos kratkoročnih kredita za obrtna sredstva do koga

korisnik može da koristi kredit bez obaveze ponovnog podnošenja zahteva. Ugovor o kreditnoj

5 Tuševljak S. i Rodić J, "Finansije preduzeća", Beograd – S. Sarajevo 2003.6 Isto

16

liniji sklapa se obično na godinu dana i predviđa određene odredbe koje preduzeće mora da

poštuje u toku trajanja ugovora. Odredbe se odnose na poslovnu orijentaciju preduzeća,

držanje kompenzacionog salda gotovine i otplatu ukupnog duga.

Revolving kredit je takav kratkoročni kredit koji se automatski, po iskorišćenju, obnavlja sve do

iskorišćenja ugovorenog maksimalnog iznosa u ugovorenom roku7. Revolving krediti se često

odobravaju i na rok duži od godinu dana pa su oni formalno kratkoročni, a efektivno

srednjoročni krediti. Korisnici kredita mogu da koriste novčana sredstva u skladu sa dinamikom

svojih potreba i da ih otplaćuju prema svojim finansijskim mogućnostima u okviru ugovorenog

roka. S obzirom na činjenicu da drže određena finansijska sredstva u pripravnosti banka pored

redovne kamatne stope traži plaćanje posebne provizije na neiskorišćeni iznos odobrenog

kredita. Provizija treba da motiviše korisnika kredita da pažljivo planira svoje potrebe za

finansijskim sredstvima kako bi i banka bila u stanju da svoj kreditni potencijal koristi što

racionalnije.

Ostali neosigurani izvori nisu pojednako dostupni svim preduzećima, a čine ih:

o komercijalni papiri tj. zapisi,

o avansi i

o privatni zajmovi.

Komercijalni zapis je vrsta hartije od vrednosti čijom emisijom preduzeća prikupljaju novčana

sredstva za finansiranje svog poslovanja. Emisijom ovih hartija, preduzeća mogu na mnogo brži

način da dođu do novčanih sredstava od uzimanja kratkoročnih bankarskih kredita. Cena ove

vrste izvora finansiranja sastoji se od kamate i provizije koja se plaća banci za datu garanciju po

komercijalnim zapisima, ako preduzeće želi da garancijom stimuliše kupce zapisa. Neka

preduzeća, da bi privukla što više kupaca komercijalnih zapisa, obavezuju se da će svoje

proizvode imaocu komercijalnog zapisa prodati uz popust, pri čemu oni plaćaju kupljenu robu

komercijalnim zapisom.

Avansi primljeni od kupaca predstavljaju kratkoročni izvor finansijskih sredstava. Kupci su

spremni da plate unapred za retke i skupe proizvode.

Privatne zajmove najčešće odobravaju akcionari koji imaju interes da preduzeće prebrodi

period krize. Kad su u pitanju osigurani kratkoročni izvori finansiranja, iz bezbednosnih

razloga kratkoročni poverioci finansiranje preduzeća uslovljavaju određenim osiguranjem.

Poverilac i dužnik sklapaju poseban ugovor o obezbeđenju kredita kojim se regulišu prava

poverioca ako dužnik ne izvršava uslove ugovora. Kao osiguranje služi zalog potraživanja od

kupaca ili zalihe. Zalihe kao obezbeđenje duga daju pravo poveriocu da proda zalihe da bi

namirio svoja potraživanja, ako dužnik ne izmiruje svoje obaveze po kratkoročnom kreditu. Pre

7 Živković A, Erić D., Bojović P. i Pavlović Đ., "Osnovi finansijskog menadžmenta", Čigoja štampa, Beograd, 2004,

17

potpisivanja ugovora, poverilac ispituje vek trajanja sredstava i njihovu likvidnost i na osnovu

toga donosi odluku o iznosu kredita i o kamatnoj stopi. Cena osiguranih kredita je veća u

odnosu na cenu neosiguranih kredita, pa preduzeće treba da vodi računa da iscrpe sve

raspoložive izvore neosiguranog kratkoročnog finansiranja. Zalaganje potraživanja od kupaca

može se vršiti na selektivnoj osnovi ili u vidu ugovora o opštem pravu raspolaganja svim

potraživanjima.8 Kod prvog načina poverilac sam bira račune kupaca koji služe kao zalog za

kredit i odobrava iznos kredita do 90% vrednosti založenih potraživanja. Kod opšteg prava

raspolaganja svim potraživanjima iznos kredita se kreće oko 50% knjigovodstvene vrednosti

svih potraživanja. Cena ovog kredita sastoji se od kamate i provizije koja treba da nadoknadi

poveriocu administrativne troškove nastale u vezi sa izborom, evidencijom i naplatom založenih

potraživanja od kupaca.

3.3. Cena kapitala

Cena kapitala – stopa prinosa koju preduzeće mora da ostvari na planirano investiranje

kapitala da ne bi došlo do pada tržišne vrednosti njegovih akcija. Ono će privući dodatni kapital

ako je ova stopa atraktivna za buduće poverioce i akcionare.9 Preduzeća se mogu finansirati iz

različitih izvora. Kapital ima svoju cenu. Kod eksternih izvora finansiranja to je trošak po osnovu

kamate ili dividende. Kod akumuliranog dobitka kao internom izvoru finansiranja, cena kapitala

se kalkuliše kao oportunitetni trošak. Za preduzeće je bitno da utvrdi cenu pojedinih izvora

finansiranja i procečnu cenu kapitala kako bi obezbedilo rentabilnost investicionih ulaganja.

Preduslov za to je funkcionisanje finansijskog tržišta.

Finansijsko tržište je jedan od temelja savremene ekonomije i tržišnog poslovanja. Omogućava

preduzećima pribavljanje potrebnih finansijskih sredstava, ali i racionalno plasiranje slobodnih

sredstava. Efikasno funkcionisanje finansijskog tržišta podrazumeva međuzavisnost ponude i

tražnje finansijskih sredstava, finansijskih posrednika i tržišta. Tu međuzavisnost pokazuje

šema broj 2. Iz šeme se vidi da se na strani ponude i tražnje nalaze stanovništvo, preduzeća i

država.

8 Krasulja D. i Ivanišević M., "Poslovne finansije", Beograd, 2004.9 Ekonomski rečnik, Ekonomski fakultet, 2001.

18

Šema 2 - Finansijski posrednici i tržišta

Izvor: D. Krasulja i M. Ivanišević, “Poslovne finansije”, Beograd, 2004.

Finansijsko tržište čine tržište novca i tržište kapitala. Tržište novca povezuje ponudu i tražnju

kratkoročnih novčanih sredstava i finansijskih instrumenata. Ono ima veliki uticaj na

funkcionisanje nacionalne privrede i ostvarivanje ekonomske politike. Novčane transakcije ne

povećavaju novčanu masu, što je bitno za stabilnost novčane jedinice. Sa istom količinom

novca u opticaju obavi se više plaćanja što je bitno za poslovanje i razvoj privrede. Na tržištu

novca formira se kratkoročna kamatna stopa koja je indikator cene koštanja novca, kredita, pa i

kapitala. Tržište kapitala, za razliku od tržišta novca, povezuje ponudu i tražnju kapitala,

odnosno novčanih sredstava raspoloživih u dužem roku od godinu dana.

Kapital potiče iz tri izvora:

o Odložene potrošnje, tačnije štednje,

o Transformacijom mobilisanog novca u kapital u bankama i

o Pribavljanje kapitala u inostranstvu.10

Glavni izvor kapitala predstavlja štednja, a druga dva izvora su sekundarnog značaja.

Osnovne funkcije tržišta kapitala su:

transfer kapitala od subjekata koji imaju viškove ka subjektima koji imaju

manjkove.

prikupljanje kapitala za obezbeđivanje skladnog privrednog i društvenog razvoja.10 Tuševljak S.i Rodić J., "Finansije preduzeća", Beograd – S. Sarajevo 2003.

19

selekcija projekata, cena kapitala koji se formira na tržištu kapitala utiče na izbor

projekata u zavisnosti od visine stope prinosa

kontrola i monitoring, berza akcija ima značajno mesto u kontroli preduzeća

poštovanje ugovorenih obaveza

transfer, deljenje, udruživanje i diversifikacija rizika

stvaranje klime u kojoj se štiti vlasništvo i interesi vlasnika kapitala.11

Finansijski posrednici povezuju ponudu i tražnju za finansijskim sredstvima, a to su:

komercijalne banke – mobilišu kratkoročne izvore i usmeravaju ih za kreditiranje

robnog prometa, zaliha u privredi, kupovinu trajnih i potrošnih dobara od strane

stanovništva i dr. One odobravaju oročene i hipotekarne zajmove pojedincima, na

osnovu ročne transformacije kratkoročnih depozita u dugoročne plasmane.

štedionice – pribavljaju finansijska sredstva putem oročenih depozita i

usmeravaju ih u ona preduzeća kojima su neophodna sredstva za investicije.

štedne i kreditne asocijacije – drže oročene štedne uloge koje plasiraju

prvenstveno u finansiranje stanovništva, najčešće u vidu hipotekarnih kredita za

stambenu izgradnju.

kreditne unije (udruženja) – prikupljaju finansijska sredstva na osnovu štednih

depozita svojih članova i plasiraju ta sredstva onim članovima kojima su sredstva

neophodna za kupovinu automobila, kućnih aparata i sl.

kompanije za osiguranje – prikupljaju velike iznose finansijskih sredstava od

uplaćenih premija i ulažu ta sredstva u rentabilne projekte kako bi se zaštitila prava

osiguranika. Na taj način vrše transfer individualne štednje u zajmove i investicije i

predstavljaju značajne finansijske posrednike.

penzioni fondovi – predstavljaju fond akumuliranih premija na ime penzijskog

osiguranja, koje se uplaćuje od strane poslodavaca, a u poslednje vreme i

pojedinaca, radi obezbeđenja penzija. Osnovna uloga fonda je da kroz plasman

sredstava obezbedi očuvanje i uvećanje prikupljenih sredstava, a time i sigurnost

za članove fonda.

3.3.1. Cena dugoročnog duga

Pribavljanje kapitala emisijom i prodajom obveznica znači postojanje obaveze emitenta da

pozajmljena sredstva vrati uz kamatu u predviđenom roku. Plaćanje kamate po osnovu

emitovanih obveznica se tretira kao trošak poslovanja preduzeća, pa smanjuju osnovicu za

oporezivanje dobiti preduzeća. Ako ovome dodamo i vremensku vrednost novca, „može se reći 11 Joceph E. Stiglitz "Financial Systems for Eastern Europe's Emerging Democracies", Occasional Papers , No. 38, ICS

Press, San Francisco, 1993.20

da cena duga treba da bude jednaka diskontu odnosno kamatnoj stopi koja izjednačava tekuća

neto primanja preduzeća iz toga izvora finansiranja sa sadašnjom vrednošću budućih izdataka

na ime kamate i otplate glavnice, korigovanoj za očekivani efekat poreza na dobitak cena duga

posle oporezivanja“.

To se može predstaviti jednačinom12 :

gde su:

i = kamatna stopa, odnosno interna stopa prinosa i

t = stopa poreza na dobitak

3.3.2. Cena kapitala od emisije akcija

Emisija akcija preduzeću emitentu donosi novčano primanje, ali finansiranje ovim putem stvara i

određene troškove i ima svoju cenu. Troškove emisije čine: troškovi izrade elaborata,

štampanje akcija, propagande, provizija posrednika i oni umanjuju ukupna novčana primanja od

prodaje akcija. Pored toga, troškove čine i izdaci na ime isplaćene dividende, jer se ona ne

pojavljuje kao rashod pri obračunu finansijskog rezultata, kao što su kamate. S obzirom na

razliku između prioritetnih i običnih akcija.

Cena kapitala od emisije prioritetnih akcija jednaka je diskontnoj stopi koja izjednačava

sadašnju vrednost budućih izdataka na ime prioritetne dividende sa sadašnjom vrednošću

novčanih primanja od naplate prodatih akcija.

To se može izračuna pomoću formule:

gde su:

kp = cena kapitala od emisije prioritetnih akcija

D = dividenda po akciji

Pp = tržišna cena prioritetnih akcija

Cena kapitala od emisije običnih akcija jednaka je diskontnoj stopi, odnosno internoj stopi

prinosa koja izjednačava sadašnju vrednost novčanih izdataka po osnovu dividende sa

sadašnjom tržišnom cenom akcije.

Može se izračunati na sledeći način:

gde su:

ke = cena akcijskog kapitala

12 Krasulja D. i Ivanišević M., "Poslovne finansije", Beograd, 2004,21

ki = i (1-t)

D1 = dividenda po običnoj akciji

P0 = tržišna cena obične akcije

Za razliku od utvrđivanja cene kapitala prioritetnih akcija gde se dividende isplaćuju u istim

iznosima, kod utvrđivanja cene kapitala pribavljenog emisijom običnih akcija treba uzeti u obzir

mogućnosti različitih tokova dividendi.

3.3.3. Cena akumuliranog dobitka

U cilju svog razvoja preduzeće ne isplaćuje celokupni neto dobitak u obliku dividendi, već jedan

deo akumulira i koristi ga kao interni dugoročni izvor finansiranja. Cena akumuliranog dobitka jednaka je13 stopi prinosa koju očekuju da ostvare držaoci akcija na obične akcije preduzeća.

Pod pojmom „držaoci akcija“ misli se na ulagače koji bi kupili akcije, ako preduzeće očekuje

porast dobitka ili bi ih prodali ako se očekuje pad dobitka.

Cena akumuliranog dobitka može da se izračuna primenom sledeće formule:

gde su:

kr = cena akumuliranog dobitka

ke = cena akcijskog kapitala

T = marginalna stopa poreza koju plaćaju akcionari na ukupan prihod

B = procenat posredničke provizije

3.3.4. Cena amortizacije

Amortizacija kao specifičan izvor samofinansiranja ne prouzrokuje novčane izdatke, već se radi

o oportunitetnim troškovima finansiranja. Oportunitetni trošak sredstava amortizacije je

propušteni prinos koji bi se mogao ostvariti ulaganjem u najbolju eksternu alternativu.

13 Krasulja D.i Ivanišević M., "Poslovne finansije", Beograd, 2004.22

kr = ke (1-T) x (1-B)