2560-3477 1 2016 · 2017. 8. 17. · Елизабета Марчета ФУНКЦИОНИСАЊЕ...

Часопис Геронтолошког друштва Србије

1 | 20161 | 2

016

ИЗ САДРЖАЈА

fБИОСОЦИЈАЛНЕ ИНТЕРАКЦИЈЕ У МОДЕРНИЗАЦИЈИ

fЕУТАНАЗИЈА, ЧЕМУ ЖУРБА?

fО РЕЗУЛТАТИМА ЕВАЛУАЦИЈЕ ПРИМЕНЕ НАЦИОНАЛНЕ СТРАТЕГИЈЕ О СТАРЕЊУ 2006-2015.

fСТАРЕЊЕ И ПОЈАМ О СЕБИ: ПСИХОСОЦИЈАЛНА ПРОМЕНА И АДАПТАЦИЈА

fУТИЦАЈ МЕДИЈСКОГ ИЗВЕШТАВАЊА НА ПЕРЦЕПЦИЈУ СТАРИХ И СТАРОСТИ У СРБИЈИ

fПРОБЛЕМ ПРЕЛОМА КУКА КОД СТАРИЈИХ БОЛЕСНИКА У БЕОГРАДУ

Двосмисленост у погледу судбине старих људи је стална: што им закон даје више власти и моћи, утолико су омрзнутији од следећих нараштаја. Римско друштво је илустративно за то. Обрнуто, што су обесправљенији, тим су више презирани. Савремено друштво сведочи о овоме. Бити омрзнути или презирани: то је изгледа, избор који им се нуди. Законодав-ни системи су немоћни да изведу из ове сурове недоумице а решење је очигледно на другој страни: у срцу, а не закону.

Жорж Миноа

ISSN

256

0-34

77

ГЕРОНТОЛОГИЈΑ 1/2016 | GERONTOLOGY 1/2016 Часопис Геронтолошког друштва Србије | Review of Gerontological Society of Serbia

Година XLIV Закључно са 1992. г. часопис јe публикован под називом „Геронтолошки зборник“

Издавач: Геронтолошко друштво Србије | Published by: Gerontological Society of Serbia11000 Београд, Дечанска 14 | 11000 Belgrade, Decanska 14 Тел./факс:

011/3231-950, [email protected], www.gds.org.rs За издавача др Лидија Козарчанин

Главна и одговорна уредница проф. др Слободанка Гашић Павишић Редакциони одбор: проф. др Ружица Росандић, проф. др Драгослав П. Милошевић,

проф. др Небојша Деспотовић, проф. др Мирко Петровић, др Соња Подгорелец, Јелена Стојилковић Гњатовић, мр прим. др Марија Тасић

Секретар редакције и коректор Мима Мајсторовић Рачунарска обрада доц. мр Драган Павловић | Дизајн Милош Мајсторовић

Београд, 2016. ISSN 2560-3477. - Год. 44, бр. 1 (2016)

Ослобођено општег пореза на промет на основу мишљења Министарства за науку и технологију Србије бр. 413-00-146/96 од 25. марта 1996.

Геронтологија (2016) 1

САДРЖАЈ

I ГЕРОНТОЛОГИЈА Роберт Кликe БИОСОЦИЈАЛНЕ ИНТЕРАКЦИЈЕ У МОДЕРНИЗАЦИЈИ - ИНДИВИДУАЛНЕ РАЗЛИКЕ У ПРОЦЕСУ СТАРЕЊА И ЕЈЏИЗАМ | 4 Михајло Луковић ЕУТАНАЗИЈА, ЧЕМУ ЖУРБА? | 22Љубиша Златановић СТАРЕЊЕ И ПОЈАМ О СЕБИ: ПСИХОСОЦИЈАЛНА ПРОМЕНА И АДАПТАЦИЈА | 35 Љиљана Манић УТИЦАЈ МЕДИЈСКОГ ИЗВЕШТАВАЊА НА ПЕРЦЕПЦИЈУ СТАРИХ И СТАРОСТИ У СРБИЈИ | 51 Лидија Козарчанин О РЕЗУЛТАТИМА ЕВАЛУАЦИЈЕ ПРИМЕНЕ НАЦИОНАЛНЕ СТРАТЕГИЈЕ О СТАРЕЊУ (НСС) 2006-2015. И СТРАТЕШКОМ ОКВИРУ ПОЛИТИКЕ СТАРЕЊА СУТРА | 60Наташа Тодоровић, Милутин Врачевић КАМПАЊА ЗА ПРОМОЦИЈУ СТАРЕЊА И СТАРОСТИ | 93

II ГЕРИЈАТРИЈА Младен Давидовић и сар. ПРОБЛЕМ ПРЕЛОМА КУКА КОД СТАРИЈИХ БОЛЕСНИКА У БЕОГРАДУ | 103 Елизабета Марчета ФУНКЦИОНИСАЊЕ НЕГОВАТЕЉА КОД ОСОБА СА ДЕМЕНЦИЈОМ | 113

III ПРИКАЗИ Паулина Фирићаски АКТИВНО СТАРЕЊЕ У БЕОГРАДУ | 125

IV СЕЋАЊЕ НА ВЕЛИКАНЕ Милош Немањић МИЛОШ Ђ. ПОПОВИЋ: ПРЕТЕЧА САВРЕМЕНИХ ГЕРОНТОЛОГА, ЊЕГОВО ВРЕМЕ, ЖИВОТ И ДЕЛО | 130 Драгана Динић ОДЛАЗАК ВЕЛИКАНА У ИСТОРИЈУ - ДР МИЛОШ НЕМАЊИЋ (1932-2016) | 132 Милорад Миловановић СЕЋАЊЕ – СВЕТИСЛАВ ЈОВАНОВИЋ | 136 Драгана Динић ПРОФ. ДР ИВ (YVES) РАСТИМИР НЕДЕЉКОВИЋ (1930-2016) | 139

V ИНФОРМАЦИЈЕ УПУТСТВО АУТОРИМА | 143

ГЕРОНТОЛОГИЈА

4 Геронтологија 1/2016: 4-21

Прегледни рад УДК: 316.662-053.9

572.029-053.9 316.647.8-053.9

COBISS.SR-ID 227425548 Рад послат: 19. 06. 2016. године

Рад прихваћен: 30. 06. 2016. године

BIOSOCIJALNE INTERAKCIJE U MODERNIZACIJI - INDIVIDUALNE RAZLIKE U PROCESU STARENJA I EJDŽIZAM

Prof. Emeritus dr Robert Klike PSPC Consultants, Brisel, Belgija

Uvod Ljudska vrsta je predmet proučavanja različitih naučnih oblasti, od kojih

su se mnoge razvile samostalno i nezavisno, a u izvesnom broju slučajeva, čak i relativno izolovano1. Ovo je posebno slučaj kod nekih društvenih nauka, gde je neuviđanje biološke evolucije često vodilo ka ustanovljavanju teorija i pogleda koje potcenjuju složeno biosocijalno poreklo i prirodu ljudske ličnosti i njenih biosocijalnih odnosa (Van den Berghe, 1990). Mnoge oblasti, kao što su teorijska i analitička sociologija i njima srodne discipline su pristrasne, jer ne uzimaju u obzir naše evoluciono nasleđe i našu genetski zasnovanu biološku raznovrsnost. Neke eksplanatorne paradigme kao da ignorišu godinu 1859, kada je Darvin objavio svoje epohalno delo O poreklu vrsta, ili kao da ne poznaju Drugu Darvinovu revoluciju koja se odigrala u drugoj polovini dvadesetog veka (Wright, 1994).

Da li je verodostojno kada društvene nauke proučavaju pol i rod, a da ne poznaju mehanizme seksualne selekcije ili porekla i evolucije našeg seksualnog dimorfizma i različitih reproduktivnih strategija oba pola? Da li se mogu razumeti porodične strukture bez uvida u strategije uparivanja (mating strategies), i da li se ulaganje roditelja u decu i ponašanje u vezi sa rađanjem mogu analizirati bez poznavanja procesa selekcije i teorije o biološkoj

1 Ovde je reč o delovima knjige Qliquet, Robert, Biosocial Interactions in Modernisation (Biosocijalne interakcije u modernizaciji), 2010. Brno: Masaryk University Press, str 726. Centralno poglavlje koje ćemo ovde prikazati nosi naslov „Age variation and Ageism“ - „Individualne razlike u procesu starenja i ejdžizam“. Budući da je to poglavlje u studiji veliko (str 123-170), za ovaj članak izabrani su njegovi uži delovi: podnaslovi „Smrt“ i „Starenje i ejdžizam u evolucionoj perspektivi“ (156-170). Prevod smo međutim započeli uvodnim delom studije (str 3-7) („Introduction“ i „Biological evolution and the socio-cultural development of humankind“) uz dodatak još jednog paragrafa iz uvodnog dela knjige, pod naslovom „Age variation and agiesm“ (40-41), kako bi se čitalac upoznao sa osnovnim idejama autora. Moj detaljniji prikaz ove obimne studije nalazi se u časopisu Sociologija, br 1/2015, 172-178.

Klike, R.: Biosocijalne interakcije u modernizaciji... 5

reprodukciji unutar grupe, gde se, osim prirodnog prenosa, uključuje i teorija inkluzivnog fitnesa („inclusive fitness theory“) 2 Da li se socijalna pokretljivost može analizirati bez poznavanja poligenetskog nasleđa? Da li se unutargrupni konflikt može analizirati bez razmatranja evolucionog porekla unutar/izvan grupnog sindroma? Očigledno ne.

Može li neko da zamisli da biološki antropolozi proučavaju proces nastanka čoveka, a da ne uzimaju u obzir pojave i razvoj ljudskog društva? Kako bi biolozi mogli da razumeju procese socijalne selekcije i podele populacije u odvojene podgrupe, (eng. assortment, prim.prev) ako ne poznaju socijalnu stratifikaciju i socijalnu mobilnost? Da li je moguće proučavanje raznovrsnosti unutar populacije (unutar/izvan grupno ponašanje), ako se izostavi formiranje države? Da li je moguće pristupiti savremenim obrascima reproduktivnog ponašanja, bez uključivanja modernizacije? Da li bi oni mogli da razumeju seksualno ponašanje, a da ne uzmu u obzir uticaje koji vrše kulturno oblikovani vrednosni i normativni sistemi? Očigledno ne.

Kako ljudska telesnost, tako i ponašanje, koje danas posmatramo, nastali su kao rezultat interakcija između bioloških i socijalno-kulturnih procesa i treba da se proučavaju uporedo. Ljudsko ponašanje je uvek, istovremeno i biološko i socio-kulturno (Jaspers, 1956). Biološka evolucija i socio-kulturni razvitak ljudske vrste

Ljudska biosocijalna priroda je rezultat biološke evolucije i s njom povezane socio-kulturne istorije. Proces hominizacije se odigrao tokom perioda od šest do sedam miliona godina tokom kojeg se čovekov predak transformisao kroz nekoliko uzastopnih talasa preobražaja (hominizacije) do današnjeg Homo sapiens sapiens-a. Ova transformacija je otpočela prihvatanjem bipedalizma, a glavna joj je karakteristika postepeno i značajno uvećanje veličine mozga i s tim povezanog razvoja jezika, društvenog života i kulture.

Proučavanje paralelnog razvoja biološke evolucije hominida i razvitka ljudske kulture tokom procesa nastanka čoveka je imalo za svoju posledicu ustanovljenje nekoliko antropoloških teorija biokulturne koevolucije (e.g. Dobzansky, 1962; Durham, 1991; Richerson and Boyd, 2005; McElreath and Boyd, 2007). Proces nastanka i razvoja čoveka nije bio samo udružen sa pojavom specifičnog tipa ljudske kulture – eukulture nasuprot protokulturi nekih životinjskih vrsta – već i postepenim usložnjavanjem te kulture i brzinom kojom su se sukcesivne faze kulture smenjivale. Bio-kulturna koevolucija odražava neurološko-kulturno-asocijativno-uzročne veze i njihov uzajamni uzročno posledični odnos. Čovekoliki mozak ne samo da je proizveo kulturu, već je adaptivna prednost (ove proizvodnje kulture, prim.prev.)

2 „Inclusive fitness“, pojam koji je teško prevesti na srpski jezik, reproduktivni je ishod pojedinca (broj dece) plus efekat koji pojedinac ima na reproduktivni ishod njegovih srodnika koji nose deo njegovih gena. Dakle inkluzivni fitnes se odnosi na ukupan (inkluzivni) reproduktivni ishod pojedinca. Prim. prev.


takođe uvećala selektivni pritisak na mozak i omogućila akumulaciju i diseminaciju mutacija, omoćavajući dalji rast i razvoj (mozga). Ova povećana encefalizacija3 je, zauzvrat, stimulisala dalje povećanje kulturnih promena i složenosti. Ovaj neurološko-kulturalni sistem uzročnoposledičnih veza proizveo je ubrzanje procesa rasta, dok bio-kulturalni ko-evolucioni sistem podrazumeva da je današnji ljudski genom delimično proizvod kulture koja se razvila tokom hominizacije. Drugim rečima, Homo sapiens sapiens je rezultat - očigledno nesvesan – procesa samo-kreacije.

Tokom poslednje faze hominizacije – Homo sapiens sapiens-a, nastaje raskorak između evolucionog tempa u neurološkom napredovanju, sa jedne strane i socio-kulturnog usložnjavanja, sa druge strane. Encefalizacija, merena veličinom mozga, izgleda da se dovršila, dok se napredovanje i ubrzanje kulturnog razvitka nastavilo, posebno od početka poljoprivredne faze ljudske istorije, a još više od industrijske revolucije. Ovaj paradoksalan raskorak između očigledno stagnirajuće encefalizacije Homo sapiens sapiens-a i ogromnog kulturnog rasta tokom prethodnog milenijuma može se razumeti kao tranzicija od individualnog povećanja neurološke sposobnosti ka biosocijalnom tipu „encefalizacije“. Isto onako kao što povećanje mozga tokom hominizacije nastaje kroz eksponencijalni rast u broju višestrukih veza među neuronima, a što se ispoljilo kroz eksponencijalni rast asocijativnih sposobnosti ljudskog mozga, tako su i skorašnje faze kulturno istorijskog razvoja bile moguće zahvaljujući eksponencijalnom porastu broja višestruko povezanih individua u demografski rastućim ljudskim društvima. Dakle, na encefalizaciju na individualnom nivou nadovezala se biosocijalna međupovezanost, a to je sve proizvelo eksponencijalni porast ukupne sposobnosti rasta i razvitka ljudskih društava. Ova biosocijalna „encefalizacija“ se očigledno primenjuje samo na kulturne forme koje se mogu razviti preko društvenih mehanizama, kao što su tehnologija i društvena organizacija. Ona se ne primenjuje na kulturne izraze koji ostaju zavisni od individualne kreativnosti (Cliquet and Thienpont, 2002).

Zahvaljujući dvema međusobno povezanim specifičnim biološkim odlikama Homo sapiens sapiens-a, posleporođajni rast i razvitak ljudske vrste postao je izraženo zavisan od socio-kulturnih struktura. Ove karakteristike su, na jednoj strani, omogućile pomak od programiranog ponašanja zasnovanog na jakim nagonima i nasleđenim obrascima delovanja ka svesnoj kontroli ponašanja preko razvoja velikih moždanih hemisfera, a na drugoj, relativno kratko trajanje trudnoće, što je dovelo do toga da se žene porađaju prevremeno, pre nego što se potpuno razvio mozak bebe. Uporedo sa usložnjavanjem ljudskog društva i kulture, povećane su i produžile su se i biosocijalna zavisnost dece i adolescenata, kao i uzajamna zavisnost odraslih.

3 Encefalizacija se ovde odnosi na tendenciju ka uvećanju ljudskog mozga tokom humane evolucije kroz vreme.


Prvobitno su se kulturna objašnjenja uvećanja mozga tokom hominizacije tesno povezivala sa tehnologijom: porast neurološke sposobnosti hominida nastao je kao rezultat pritisaka selekcije, kao odgovor na pravljenje oruđa (npr. Oakley, 1959; Washburn, 1960). Tokom poslednjih decenija, u prvi plan su se, međutim, istakla uzročna objašnjenja povezana sa rastućom kompleksnošću društvenog života u kulturnoj teoriji povećanja mozga hominida (e.g. Etkin, 1963; Holloway, 1981).

Individualne razlike u starenju i ejdžizam Kad je reč o ljudskom razvoju, moderna kultura je podstakla ubrzanje

sekularnog rasta, što je dovelo do ranijeg biološkog sazrevanja. Ali istovremeno, individualni razvoj zahteva mnogo duže sociokulturno sazrevanje i time se stvara raskorak između biološkog i sociokulturnog sazrevanja u oba pravca.

Što se tiče starenja, moderna kultura je produžila životni vek. Ovaj porast je, međutim, delimično, posebno u poslednjim fazama života, udružen sa povećanim periodom fizičke slabosti. Moderna kultura takođe produžava proces umiranja. U budućnosti, moderna kultura može uspeti da još produži životni vek posebnim vrstama živih bića i time stvori nove izazove.

Zahvaljujući kontroli fertiliteta i mortaliteta, demografski odnosi između mladih i starih su pretrpeli značajne promene. Udruženi, ejdžizam sa jedne strane i gerontokratija sa druge, preispituju ustanovljene obrasce međugeneracijskih odnosa i transfera. Tradicionalne vrednosti i norme povezane sa starenjem i smrću nisu, više u skladu sa mogućnostima i prilikama modernog intervencionizma. Smrt

Mada može biti iznenađujuće na prvi pogled – neki čitaoci mogu čak smatrati da ovoj temi nije ovde ni mesto – ovaj odeljak se ne bavi samo starenjem, već i umiranjem. Zapravo većina starih zapravo uopšte i nije u terminalnoj fazi života. Ipak starenje i smrt su tesno povezani, a sa metodološke tačke gledišta, ispravno je raspravljati o njima zajedno. Uostalom, starenje se obično i meri preko stopa smrtnosti.

Smrt predstavlja kraj samostalnog i integrisanog funkcionisanja živog bića. Medicinski smrt se danas definiše preko moždane smrti. Ranije se smatralo da je smrt povezana sa poslednjim izdahom, a potom i sa zaustavljanjem rada srca. Međutim i disajne i srčane funkcije mogu veštački da se održavaju, čak i posle zaustavljanja glavnih moždanih funkcija. U stvari, prekid moždane funkcije retko je neposredan uzrok smrti. Obično neki drugi organ zakaže, bez koga mozak ne može da nastavi da funkcioniše. Biološko značenje smrti

Sa stanovišta pojedinca smrt se teško može smatrati prednošću. Posledično, nije čudno što je velika većina ljudi opremljena jakim nagonom ka opstanku i pokušava da produži svoj život što je duže moguće. Verovatno


da staro verovanje ili nada u život odavde do večnosti – još uvek jako za mnoge i danas – potiče iz istog nagona za produžavanjem života. U umu većine ljudi suočavanje sa krajem pojedinačne egzistencije je nepodnošljiva. Smrt se doživljava kao apsurdna, verovatno, najnepodnošljiviji od svih apsurda (Klarsfeld, et al., 2003).

U vreme pre-Darvinovih bioloških pogleda, za smrt se smatralo da je izabrana „za dobro vrsta“ (cf.Ruffié, 1986, Chabanis, 1982). Međutim, na osnovu postojeće evolucione teorije starenja, mi sada znamo da je Weismann (1885) bio u pravu kada je tvrdio da je smrt moguća među višećelijskim organizmima gde postoji razlika između somatskih i reproduktivnih ćelija. U višećelijskim organizmima samo su seksualne reproduktivne ćelije besmrtne, dok somatske propadaju. Smrtnost je posledica koju višećelijski organizmi plaćaju za sticanje evolucionih prednosti. Organizmi su programirani za opstanak, ne za smrt. Produžavanje procesa umiranja

Danas je sasvim očigledno da je upotreba medicinske tehnologije povećala dugovečnost, ali, isto tako, u nemalom broju slučajeva, produžila proces umiranja. Ovom pitanju sve se više pažnje posvećuje u naučnoj i etičkoj literaturi (e.g. Logue, 1993; Gorsuch, 2006; Yount, 2007; Griffiths et al, 2008). Kontrola umiranja bilo u formi palijativne nege ili eutanazije, uključuje prakse koje se tiču nenameravanih ili neželjenih posledica delimičnih medicinskih uspeha, kada se ljudi održavaju u životu u uslovima teške terminalne patnje ili degradirajuće regresije. Prakse kontrole umiranja – odlučivanje da se život okonča i briga oko umirućih pacijenata očigledno se odnose na delikatne i teške stvari na kojima počivaju različiti filozofski i religijski pogledi u svim društvima (e.g. Brock and MacLean, 1993; Dowbiggin, 2005; Paterson, 2008; Wilcockson, 2008).

Bitka protiv smrti ima važne posledice na kvalitet života. Generalno, nesumnjivo moderna medicina ima izuzetno povoljan uticaj na kvalitet života za veliku većinu ljudi. Međutim, sve je više glasova upozorenja protiv bezuslovne primene naprednih medicinskih tehnologija u situacijama ili u starosnim dobima kada je proces umiranja već otpočeo ili gde je kvalitet života veštački održavanih organizama već smanjen. Otuda se povećano zanimanje za eutanaziju kao garanciju protiv tehnološki produženog procesa propadanja i narušavanja dostojanstva, tokom ove faze moderne kulture u kojoj norme i vrednosti još uvek nisu usklađene sa nekim od neželjenih posledica novih tehnoloških mogućnosti. U ovom smislu, sasvim je smisleno što Američko gerontološko društvo ima sledeći moto: „Dodati život godinama, a ne godine životu.“ Kontrola umiranja

Kao što je to slučaj sa praksama kontrole rađanja, i kontrola smrtnosti uključuje različite postupke koji se razlikuju po svom ideološkom poreklu i opravdanju kao i tehničkom pristupu i uspešnosti. Obično se razlikuju dve


velike grupe praksi kontrole smrti: palijativno zbrinjavanje i eutanazija. Ali sigurno je da bi ovde bila potrebna jedna produbljenija klasifikacija. Bišop (Bishop, 2006) ih je, na primer, klasifikovao u pet kategorija: standardno upravljanje bolom, prekidanje održavanja u životu, voljno prekidanje uzimanja hrane i pića (VSED), terminalna sedacija (TS), lekarski asistirano samoubistvo (PAS)4 i dobrovoljno aktivna eutanazija (VAE).

Kontrolu smrti treba razmatrati na tri nivoa: individualnom, porodičnom i društvenom.

Za pojedince, dug život je ideal koji se visoko vrednuje i kome se teži. Međutim, nemaju svi ljudi isti odnos kada je reč o želji za dugovečnošću, po bilo kojoj ceni, nezavisno od kvaliteta života. Neki ljudi žele da kontrolišu svoj sopstveni proces umiranja i da sami odlučuju o otpočinjanju ili nastavljanju posebne, naročito, dodatne tehnološke intervencije u raznim scenarijima završetka života. Oni žele da imaju pravo da umru dostojanstveno kada pate od nepodnošljivog bola i neizlečive bolesti, i/ili da zaštite svoju porodicu od suočavanja i proživljavanja tako bolnog iskustva, ili u nekim slučajevima, da njihova porodica bude suočena sa finansijskim teretom produženog, ali beskorisnog medicinskog lečenja.

Zaista, na nivou porodice, treba takođe razmotriti još dva elementa: emocionalni bol od gubitka voljene osobe u dugom procesu bola i degradacije i finansijskih posledica dodatnih lečenja, koji svejedno, vode ka kraju života. U Sjedinjenim Američkim Državama, sa slabim socijalnim zdravstvenim osiguranjem, procene govore da će oko trećina porodica sa terminalno bolesnim članom završiti u siromaštvu, kao posledica troškova nege (Bilchick, 1996). Svakako, moguće je da se stvori i konflikt između pacijenta u terminalnoj fazi koji nije spreman da umre i njegove ili njene porodice, koja ne može da se nosi sa emocionalnim bolom produžavanja procesa degradacije ili koja želi da izbegne trošenje ograničenih sredstava na ovakvog svog člana (Kapp, 2001).

To nas dovodi do socijalnog nivoa, gde treba da se pozabavimo sa još dva aspekta terminalne bolesti: kulturnim i ekonomskim faktorima.

Prvi se povezuje sa fundamentalnim vrednostima života, kvalitetom života i smrću. U mnogim kulturama, vrednosti koje su tesno povezane sa smrću su se tradicionalno usmeravale na održavanje života po svaku cenu. Religije, kao što su judaizam, hrišćanstvo i islam, uče da su odluke vezane za život i smrt u nadležnosti samo Boga (cf. Larue, 1985; Kramer, 1988; Melton, 1991; Brockopp, 2003). Međutim, ove religije su se pojavile i cvetale u

4 Da bi se razlikovalo prepisivanje recepta, u odnosu na nadziranje primene lekova od strane lekara, sa namerom okončanja patnje neizlečivo bolesnog pacijenta, na njegov ili njen izričit zahtev, upotrebljava se pojam „lekarski asistirano samoubistvo“ (eng. PAS). Njime se označava više pasivna akcija prepisivanja recepta koji pacijent može da iskoristi da sebi oduzme život (cf. Bishop, 2006). Mi (Robert Qliquet, prim.prev.), smatramo veoma nepodesnim da se pojam suicida upotrebljava kada se raspravlja o kontroli smrti. U mnogim jezicima suicidom se naziva samoubistvo (e.g. nemački „Selbstmord“, holandski „zelfmoord“), pod čime se misli da je pacijent počinio ozbiljan kriminalni akt.


kulturnim i tehnološkim okolnostima u kojima su ljudi bili relativno bespomoćni da intervenišu u pitanjima života i smrti. Sada u modernoj kulturi, stvari su se promenile korenito, kada je reč o upravljanju procesom umiranja. Moderna nauka, dopunjena novonastajućim ne-religioznim ideologijama, kao što su humanizam, ateizam, socijalizam, liberalizam, ekologizam, omogućile su potpuno novu perspektivu u pogledu kvaliteta života, uključujući i kraj života (terminalnu fazu). Novouspostavljena vrednosna orijentacija naglašava da su individue (i porodice?) te koje treba da imaju pravo da donesu odluku o završetku života (cf, Kohl, 1992; Kurtz, 1992).

Ekonomski argumenti, takođe, mogu uticati, a očigledno sve više i utiču na odluke i prakse u slučaju završetka života u realnosti gde su resursi ograničeni (Heyland et al, 1999). Kad je reč o nezi umirućih, troškovi zdravstvene nege su skupi (Bramstedt, 2001). Briga o umirućim odnosi značajan deo troškova zdravstva u društvu. Za Sjedinjene Američke Države, kako navodi Bilchik (1996), ovi troškovi iznose i do deset posto ukupnih troškova zdravstva. On je takođe izračunao, da 27% Medicare troškova (američka šema zdravstvenog osiguranja, koju ima većina osiguranika, prim.prev.) nastaju tokom poslednjih godina života pacijenta, a čak 40% se utroši tokom poslednjih meseci. Neki autor, čak, izražavaju zabrinutost da će pojačani pritisci da se uštedi na troškovima i kontrolisanoj brizi postati osnovna podloga za donošenje odluka o umirućem pacijentu, dok su u prošlosti ovakve odluke prevashodno donošene na bazi kliničkih ocena (Steinberg and Younger, 1998).

Imajući u vidu sve ove različite interese uključene u odluke o završetku života – pacijentovo blagostanje u poslednjoj fazi njegovog života, emocionalno investiranje i ekonomske probleme bliskih članova porodice, etiku i ekonomiju na društvenom nivou – primena sofisticirane medicinske tehnologije namenjene produženju procesa umiranja treba da se pažljivo izbalansira sa modernim standardima kvaliteta života pacijenta, emocionalnim i ekonomskim troškovima njegove porodice, etičkim standardima i ekonomskim stanjem društva kao celine.

Otuda ne treba da se čudimo što je promena uzroka smrti, od spoljašnjih (npr. infektivne bolesti) ka unutrašnjim faktorima (npr. propadanje usled starenja ) koji su danas pod skoro savršenom medicinskom kontrolom, doprinela razvoju novih ideja i praksi u domenu kontrole smrti: palijativne nege i eutanazije. Palijativna nega

Mada se obično smatra oblikom brižne, humane, medicinske brige umirućih, palijativno zbrinjavanje (od latinskog izraza palliare, zaštiti) je zapravo mnogo šira medicinska specijalizacija, usmerena više na ublažavanje najtežih simptoma bolesti, nego na lečenje, da se zaštiti i ublaži patnja i da se unapredi kvalitet života ljudima koji se suočavaju sa ozbiljnim, složenim bolestima. Ventafridda (2006) ga definiše kao multidisciplinarni pristup pacijentima i njihovim porodicama tokom napredovanja neizlečivih bolesti,


tokom uznapredovalih stadijuma bolesti i poslednjih sati života. Štaviše nedavna anketa koju je sprovelo Evropsko udruženje palijativne brige (eng. EAPC), na uzorku od 3013 pacijenata u 143 palijativna centra u 22 različite evropske zemlje, pokazala je da je za neznatan broj pacijenata ostalo manje od nedelju dana življenja (šest procenata), a da je značajan broj pacijenata imao očekivano trajanje života duže od šest meseci.

Palijativno sediranje na kraju života ima za cilj ublažavanje neizdrživih simptoma bolesti da bi se olakšala patnja pacijenta. Engstrӧm i saradnici (2007) ga određuju kao „nadziranu upotrebu lekova da bi se olakšalo trpljenje rezistentnih i nepodnošljivih simptoma putem uključivanja različih stepena stanja bez svesti, ali ne i smrti, onim pacijentima, za koje se, imajući u vidu njihovo stanje, napredovanje bolesti, i druge simptome, može očekivati da preminu za nekoliko sati ili dana“. Mada palijativna nega nije usmerena niti da ubrza niti da odloži smrt (World Health Organisation, 2008), ona može da ima i efekat skraćenja života (Hartogh, 2004). Štaviše, u mnogim slučajevima, ona smanjuje trajanje procesa umiranja. Eutanazija

Definicija. Ser Fransis Bejkon, engleski filozof i državnik je tvorac koncepta „eutanazije“ u ranom sedamnaestom veku (Yount, 2000). Potiče od grčkih reči „eu“ (dobar) i „thanatos“ (smrt), eutanazija znači dobru ili laku smrt. Danas je eutanazija postala pojam za akt ili praksu bezbolnog izlaganja smrti lica koja pate usled neizlečivih bolesti.

U sada aktuelnim zakonodavstvima, kao i u većini anketa o stavovima o eutanaziji, pojam se definiše na mnogo uži način, kao propisivanje ili primena lekova od strane lekara sa namerom okončanja patnje neizlečivog pacijenta na njegov/njen zahtev. Pod ovim ćemo podrazumevati eutanaziju sensu stricto.

Gore pomenuta šira odredba – okončanja života pacijenata koji pate od neizlečivih bolesti nezavisno od njihove volje (euthanasia sensu largo) – otvara veliko etičko pitanje u debati o eutanaziji, pošto ona obuhvata pacijente koji su dali ili nisu dali informisani pristanak ili uložili izričit zahtev. I više od toga, ova odredba može da se primeni kako na mentalno sposobne, tako i na mentalno nesposobne umiruće pacijente. Namerna primena lečenja ili drugih intervencija da bi se izazvala smrt pacijenta očuvane mentalne sposobnosti, bez informisanog pristanka ili eksplicitnog zahteva, nekada se naziva „nevoljna eutanazija“, dok se okončavanje života osoba bez njene volje ili bez mentalne sposobnosti (kao što je dete ili senilne stare osobe) određuje kao „eutanazija protiv volje“ (Czikai, 1999).

Zakonodavstvo. Usled raširenih ideologija zasnovanih na velikim religijskim tradicijama, eutanazija je još uvek nezakonita u većini država sveta. Muslimani veruju da samo Alah ima pravo da okonča život; i hinduisti i budisti uče da se poštuje život i uverenje da je eutanazija prekidanje karme; Jevreji i hrišćani svoje protivljenje zasnivaju na Biblijskoj zapovesti: Ne ubij. („Thou shalt not kill“, Allen et al., 2006). Do sada je samo malo političkih sistema legalizovalo eutanaziju sensu stricto i uspostavilo više rigoroznih


zahteva, tako da se štite i pacijenti i medicinska profesija (Deliens and Van der Wal, 2003; Nys, 2003; Griffiths et al, 2008). Tu su uključene tri evropske zemlje – Belgija (od 2002), Holandija (od 2001) i Luksemburg (od 2008), kao i država Oregon u SAD-u (od 1995) i severna teritorija Australije (od 1996. do 1997.). U Švajcarskoj, eutanazija sensu stricto ne podleže pod krivično gonjenje ako je sprovedena bez ličnog interesa (Giroud et al, 1999; Bosshard et al, 2002).

Međutim, u mnogim zemljama, eutanazija se oprezno primenjuje sve više i više, jer zakonodavstvo kasni za socijetalnim i tehnološkim razvojem (Gastman et al, 2006). Zakonodavstvo bi izvuklo ove prakse iz sive zone i omogućilo da budu otvorene prema zakonskoj kontroli, zaštiti prava i odgovornosti, kako pacijenata, tako i medicinskog osoblja.

Stavovi. Prevaziđeni karakter zakonodavstva u većini zemalja odražava se ne samo kroz raširenu praksu eutanazije, već i u veoma pozitivnim stavovima prema eutanaziji sensu stricto u anketama javnog mnjenja. Ovi podaci se uglavnom odnose na evropske zemlje i severnu Ameriku. Ovde treba pomenuti tri glavna nalaza: veliki udeo populacija opravdavaju eutanaziju, postoji znatan porast pozitivnih stavova prema eutanaziji poslednjih decenija, s tim da i dalje postoje razlike u gledištima unutar samih populacija.

Nekoliko anketa ili istraživanja javnog mnjenja u SAD-u je pokazalo da velika većina stanovništva podržava slobodu da se okonča život onda kada je očigledno da je kvalitet života značajno umanjen (Moore, 2005; Allen, et al., 2006; National Opinion Research Center, 2006).

Evropske studije o javnom mnjenju prema eutanaziji sensu stricto takođe pokazuju da većina građana smatra da je ona prihvatljiva ili da treba da bude legalizovana. Ova osećanja su izražena na nivou od 80%93% u Nemačkoj (Helou et al., 2000), 84% u Velikoj Britaniji (O’Neill, et al., 2003), 61% u Francuskoj (Teisseyre, et al., 2005) i 50% u Finskoj (Ryynanen et al., 2002).

Komparativni rezultati Evropske studije o vrednostima, iz 19992000, (EVS) na ukupnom uzorku od 41125 ispitanika u 33 evropske zemlje, pokazali su da, kada je reč o prihvatanju eutanazije sensu largo (tj. kada se isključi kvalifikacija „na izričit zahtev pacijenta“), nivo prihvatanja je generalno niži. Ovaj nalaz može biti povezan sa načinom postavljanja pitanja. U evropskoj studiji o vrednostima postavljeno je pitanje: „Molim Vas da se odredite da li smatrate da se 'eutanazija (prekidanje života neizlečivo bolesnog)' može uvek opravdati, nikada se ne može opravdati ili nešto između“ (Cohen et al., 2006a).

Redovno ponavljana istraživanja javnog mnjenja poslednjih decenija, kako u SAD-u, tako i u Evropi, pokazuju da postoji izražen porast prihvatanja eutanazije. Opšta socijalna anketa (eng. General Social Survey) kao dugoročno istraživanje socijalnih, kulturnih i političkih indikatora u SAD-u, ukazuje da je prihvatanje eutanazije među Amerikancima poraslo od 1978, da bi dostiglo najviše vrednosti 1990-1991, a onda je nešto opalo (National Opinion Research Center, 2006). Evropsko istraživanje vrednosti iz 1981, 1990. i 1990-2000, sprovedeno u


dvadeset jednoj zemlji, u kojima su dostupni podaci o eutanaziji, takođe pokazuju rastuću podršku ličnoj autonomiji kada je reč o odlukama vezanim za medicinsko okončanje života (Inglehart et, al., 2003; 2004; Cohen et al., 2006 b).

Neprenebregavajući ovo rastuće socijalno prihvatanje eutanazije, ipak treba primetiti da opstaju suštinski različita gledišta, kako među državama, tako i unutar svake pojedinačne države. Evropsko istraživanje vrednosti je najbolji primer za to: prihvatanje eutanazije je uglavnom visoko u većini severozapadnih država (npr. Belgiji, Holandiji, Luksemburgu, Danskoj, Francuskoj i Švedskoj), dok je u drugima znatno manje prihvatanje (npr. Rumuniji, Malti, Turskoj, Portugaliji, Poljskoj i Irskoj).

Multivarijantna analiza podataka evropske ankete o vrednostima (EVS) i drugi podaci pokazuju da mlađe generacije, osobe iz nemanuelnih socijalnih klasa i ljudi sa višim nivoima obrazovanja pokazuju više sklonosti ka prihvatanju eutanazije. Niži nivo religioznih uverenja je najvažniji faktor koji se povezuje sa višim nivoom prihvatanja. Međutim, generalno, protestanti i pravoslavni hrišćani nisu ništa manje skloni da prihvate eutanaziju u odnosu na nereligiozne osobe. Rimokataloci je manje prihvataju, mada tu ima nekih razlika: rimokatolici u liberalno sekularnom okruženju će pre da je prihvate u odnosu na rimokatolike u konzervativnom religijskom okruženju (De Moor, 1995; Suarez-Almazor et al, 1997; Moulton, et al, 2006). Palijativno zbrinjavanje versus eutanazija

Palijativna nega u smislu palijativne sedacije na kraju života (Engstrӧm et al, 2007) se, često iz ideoloških razloga, tretira kao alternativa dobrovoljnoj eutanaziji. Međutim, ovo suprotstavljanje je, iz mnogih razloga, sasvim veštačko, a ima u sebi i znatnih primesa hipokrizije, doduše, nesvesnih. Uprkos činjenici da su oba pristupa naizgled utemeljena u različitim ideološkim vrednostima, činjenica je, da su ishodi obe procedure sasvim slični, u smislu da su obe povezane sa krajem života, samo sa razlikama u tajmingu. Štaviše, kako Hurst i Mauron (2006) s pravom tvrde, oba pristupa su sasvim srodna u pogledu vrednosnih argumenata koje ističu: značaj ublažavanja ljudske patnje, preusmeravanje ka tehničkoj medikalizaciji završetka života, značaj pacijentove kontrole kraja života, i prihvatanje da smrt nije uvek najgora stvar koja može da se dogodi. Ejdžizam

Po modelu pojmova „seksizam“ i „rasizam“ Butler (1969) je skovao pojam „ejdžizam“, pod koji je podveo marginalizaciju ili diskriminaciju zasnovanu na starosti, a posebno, predrasude prema starijima. Ejdžizam se razlikuje od ostalih formi diskriminacije kao što su rasizam i seksizam u jednoj stvari: svi ljudi stare i oni koji diskriminišu stare ljude kada su mladi, mogu kasnije tokom života postati i sami žrtve ejdžizma (Van der Geest and Niekamp, 2003).


Međutim, dok postoji značajna naučna i politička pažnja prema rasizmu i seksizmu, znatno je manje istraživanja i političkog obzira prema ejdžizmu. Nelson (2002) smatra da je glavni razlog ovome što je predrasuda prema starosti još uvek socijalno prihvatljiva.

Međutim, vremena se menjaju. Verovatno usled korenitog sazrevanja modernih demokratija u kojima sve forme društvenih nejednakosti i neravnopravnosti postaju ideološki neprihvatljivima, stigmatizacija ili diskriminacija starijih osoba se takođe smatra neprihvatljivom, kao i što su i stavovi zasnovani na ideologiji, polu, rodu, etničkim grupama ili rasi. Simptomatično je, da mnoga poglavlja ili konvencije koji se bave ljudskim ili socijalnim pravima, kao što su one koje su usvojene pod pokroviteljstvom međunarodnih organizacija kao što su Ujedinjene nacije ili Savet Evrope, sada uključuju i starost u svoja načela ili preporuke, odmah pored ideologije, političkih uverenja, pola, roda i rase. Drugi razlog povećanoj pažnji za „ejdžizam“ može biti u tome što nove generacije starih postaju sve brojnije i posledično vrše sve veći uticaj na ekonomiju i politike, a zahvaljujući sve boljem zdravlju i višem obrazovanju, stari su u stanju da ustanu u odbranu svojih prava. Ejdžistički stavovi i ponašanja prema starima

Sprovedene ankete među starima o stavovima i ponašanju prema ljudima starijih godina su sistematski utvrdile da je iskustvo ejdžizma široko rasprostranjeno, učestalo i višeznačno. Stari veoma često iskuse nepoštovanje, ljudi smatraju da su im sposobnosti umanjene i da su manje produktivni. Stariji ljudi kao grupa svedoci su negativnog odnosa društva prema njima u smislu otežanog pristupa transportu i stanovanju, nižim prihodima i neadekvatnom zbrinjavanju u domovima za stare. Postoje faktički dokazi o velikim ograničenjima u pružanju medicinske pomoći ili predoziranju od strane pružaoca usluga povezanih sa starošću (Kapp, 2001). Dok je malo njih iskusilo izuzetno veliku ili brutalnu agresiju, svakodnevni odnosi uključuju neki vid negativnog stava, a samo ponekad pozitivni „sejdžizam“ 5 (eng. Sageism, prim.prev.), (cf. Minichiello, 2000; Palmore, 2001). Ankete takođe potvrđuju iskustva urodnjenog ejdžizma: u svim starosnim grupama žene su češće u situaciji da osete diskriminišuće stavove u pogledu svoga izgleda ili seksualnosti (cf. Duncan and Loretto, 2004).

Prema nekim istraživanjima, izgleda da je ejdžizam široko rasprostranjena pojava. U svome istraživanju odnosa prema starijim ljudima (sada i u prošlosti) u 41 preindustrijska društva, Glascock (1983; 1990) je pronašao da je kod polovine prisutno ponašanje koje ubrzano vodi ka smrti („deathhastening behaviour“), a uključuje: uskraćivanje nege, hrane, prepuštanje da umru, ili aktivno ubijanje.

5 Sejdžizam je pozitivan stav prema starosti u smislu slavljenja starijih godina, mudrosti, itd., prim. prev.


Socijalno isključivanje starijih U industrijskim društvima stariji ljudi u radnom uzrastu, recimo od 40

do 60 godina, često osećaju diskriminaciju na tržištu rada, imaju manje šansi kada je u pitanju tražnja za boljim poslovima i češće dobijaju otkaz ili su primorani da se penzionišu, zbog povećanih troškova plata, uprkos svome iskustvu i sposobnostima. Nezaposlenost je, takođe, viša od prosečne među starijim radnicima. Poslodavci manje investiraju u starije radnike, kada je u pitanju povećanje njihove kompetitivnosti na legalnom tržištu rada. U sadašnjem dobu ekonomske globalizacije, stariji radnici su često viškovi, dobijaju povreme poslove ili su gurnuti u penziju (Andrews, 1999).

Mada je stvaranje šeme penzionisanja prvobitno bilo namenjeno kao zaštitna mera za starije radnike, većina zemalja je takođe usvojila i obaveznu starosnu granicu za penzionisanje. Za one ljude koji su voljni i sposobni da nastave da rade preko „normalne“ starosne granice za odlazak u penziju, ove granice se doživljavaju kao izrazito ejdžistička praksa, posebno stoga što obavezna starosna granica za penzionisanje deluje kao zabrana od angažovanja u bilo kojoj plaćenoj aktivnosti, po cenu gubljenja prava na penziju. Sadašnji talasi ubrzanog starenja populacija, sa svim posledicama za održivi sistem socijalne zaštite, će verovatno podstaći kreatore javnih politika da preispitaju krutost postojećih pravila penzionisanja.

Ejdžistički stavovi i diskriminacija imaju negativne posledice na životne okolnosti starijih ljudi, zato što oni nepovoljno utiču na njihovu socioekonomsku situaciju, a neka istraživanja pokazuju da imaju i negativan psihološki efekat, pa čak mogu i da im skrate živote (Levy et al., 2002).

Neki istraživači zagovaraju koncept „oslobođenja od starosti“ (orig. „agelessness“) tvrdeći da „starost nije ništa drugo nego socijalni konstrukt“, te da dok se on ne eliminiše kao pojmovna kategorija, ejdžizam će nastaviti da se širi (cf. Andrews, 1999). Ovo nas podseća na dobro zamišljene namere poricanja realnosti seksualnih i rasističkih razlika. Starost, pol, i rasa, očigledno nisu samo socijalni konstrukti, već i biološke datosti, na koje moramo da se naviknemo i da ih prihvatimo, da bismo izbegli diskriminaciju i socijalno isključivanje.

Povećanje raskoraka između socijalnog i biološkog starenja u modernoj kulturi

U premodernom društvu nije postojalo penzionisanje kao društveni uslov koji je podrazumevao transfere javnih dobara. Ljudi su radili sve dok su mogli ili dok ne umru. Međugeneracijska solidarnost je bila ograničena na porodično okruženje. Prvobitno zakonsko regulisano doba penzionisanja je bilo ustanovljeno u Nemačkoj sa Bizmarkovom šemom iz 1891, koja je uključivala starosnu penziju i penziju kao posledicu povrede i gubitka sposobnosti. Ona je utvrdila starosnu granicu za sticanje penzije na doba od 70 godina - starost koju većina tada nije mogla da dostigne. Godine 1913, ona je spuštena na 65 godina, granicu koju su kasnije usvojile većina


industrijalizovanih nacija (Jacobs, et al, 1991). Tek od najskorijeg perioda, u nekim evropskim državama (npr. u Danskoj, Nemačkoj, Islandu, Holandiji i Norveškoj) zakonska starost za penzionisanje blago je porasla iznad 65 godina, za oba pola.

Od početka 20. veka, sve do 1970, starost pri penzionisanju se za muškarce u većini evropskih zemalja ustanovila oko 65. godine. Od 1970.-ih, prosečno doba penzionisanja konstantno se smanjuje. Za žene, slika je manje ujednačena, zbog njihovog sve većeg uključivanja na tržište rada.

Udeo lica starih 60 i više godina, koji su još deo radne snage, je ekstremno nizak. Podaci za zemlje Evropske unije pokazuju da u severnim zemljama 15% muškaraca i 4% žena ovog uzrasta još radi; u južnim zemljama ovi udeli su 12% i 3%, respektivno. U zapadnoevropskim zemljama, udeo ekonomski aktivnog stanovništva je pao na svega 7% među muškarcima i 2% među ženama.

Mada je očekivani životni vek porastao značajno u proteklim decenijama, kao i zdravstveno stanje i obrazovni nivoi stanovništva, a mehanizmi tehnološke podrške se stalno unapređuju i omogućavaju većini starih ljudi da rade sve do kasnijeg životnog doba, u odnosu na prošlost, mnoge su zemlje tokom druge polovine dvadesetog veka razvile politike koje više podržavaju rani, a ne kasniji odlazak u penziju. To je dovelo do još većeg opadanja učešća u radnoj snazi i radnog isključivanja starijih (npr. Kohli et al, 1991, Worsley, 1996; Ebbinghaus, 2006). Podaci za Nemačku i Švedsku jasno pokazuju taj opšti trend koji je uočen u industrijalizovanim zemljama, naime, povećanje srednje očekivanog trajanja života, uz izraženo snižavanje starosti obaveznog penzionisanja. Biologija starenja i socijalna percepcija starenja su, sasvim očigledno, došle u raskorak u dvadesetom veku. Tek unazad nekoliko godina, neke zemlje su počele da reformišu svoja zakonodavstva, da bi ograničile rano penzionisanje i čak povećale starosnu granicu za obavezni odlazak u penziju (cf. Fornero and Sestito, 2005). Ejdžing i ejdžizam u evolucionoj perspektivi

Specifičan ljudski životni vek je odabran kao funkcija maksimalnog uvećanja zdravlja (eng. „fitness optimisation“, prim. prev.) vrste koja poseduje veliki mozak, ima dugi period sazrevanja i relativno nisku reprodukciju. Kao seksualna vrsta sa besmrtnim reproduktivnim ćelijama, ali smrtnim telesnim (soma= stara grčka reč za telo), ljudska vrsta je neizbežno podložna starenju u smislu propadanja, pod uslovom da se mogu izbeći prerane smrti – usled nezgoda, infekcija, fizičkih napada, ubistva. Propadanje (eng. „senescence“, prim.prev.) je rezultat slabljenja sile prirodne selekcije tokom životnog procesa, naročito posle izlaska iz reproduktivnog perioda. Moderna kultura je na putu da razvije tehnologije produženja života putem kojih će buduće generacije biti u mogućnosti da prevaziđu sadašnji životni vek specifično ljudske vrste.

Želja individua da žive dugo i zdravo teče paralelno sa razvijanjem ejdžizma koji dovodi do takmičenja među generacijama. Ejdžizam je


univerzalni fenomen, posebno u okolnostima relativno oskudnih resursa. Prema tome, ljudska jedinka ima potencijal da živi dugo, ali je i vulnerabilna na ranu smrt, neizbežno je podložna degradaciji u starijim godinama i može se takođe suočiti, u kasnijim fazama života, sa ejdžizmom.

Modernizacija postepeno menja socijalno okruženje, u smislu otklanjanja predrasuda prema starenju i ejdžizmu, mada sa relativnim uspehom, do sada. Moderna kultura povećava prosečan ljudski vek, uspešno se suprotstavljajući uzrocima spoljne smrti. Ona, takođe, uspeva da ublaži ili kompenzuje regresivne procese propadanja telesnih ćelija, putem zdravstvene brige i širenja blagostanja ili preko terapija zamene („replacement therapies“). Sile modernizacije mogu putem edukacije i zakonodavstva da smanje ili eliminišu ejdžističke predrasude i prakse.

Moderna kultura omogućava razvoj procesa degeneracije povezanih sa starenjem, ali ona istovremeno produžava, u sve većem broju slučajeva, proces umiranja, čineći ga ponekad sasvim tehnološki vođenim procesom.

Kako oceniti sve ovo iz evolucione perspektive? Na prvi pogled, sredstva koja moderna kultura investira u produženje

života u starijim godinama izgledaju u suprotnosti sa principom maksimalnog uvećanja „inkluzivnog fitnesa“, jer može da troši resurse koji su neophodni za reprodukciju, obrazovanje, zdravstvenu zaštitu, i socio-kulturni i socio-ekonomski razvitak mlađih generacija.

Međutim, podrobniji pogled pokazuje da ova, naizgled kontradiktornost, treba da bude procenjena. Izbegavanje bolesti i smrti u mlađim uzrastima i omogućavanje ljudima da dožive starost, otvara prilike da se razviju u punom smislu vlastiti genetski potencijali i, takođe , stvara uslove da se ljudi angažuju u ulozi roditelja i praroditelja. To takođe produžava mogućnost svakoj jedinki da poveća svoj ukupan doprinos društvu. Ovaj potencijal možda još treba da bude preveden u praksu, tako što bi produžavanje života i poboljšavanje zdravstvenih uslova u kasnijim godinama bilo podržano pojačanim socijalnim uključivanjem starijih ljudi. U tom smislu, neke postojeće prakse treba ponovo preispitati, na primer, šeme ranijeg penzionisanja i odlazak u penziju u relativno ranijem dobu.

Ulaganje sredstava u produžavanje života, kada je proces starenja i propadanja organizma ozbiljno započeo, ili kada je proces umiranja bespovratno otpočeo, takođe treba pažljivo proceniti sa stanovišta pojedinca, porodice i društva, s obzirom da je eutanazija opcija koja zahteva ozbiljno promišljanje, savetovanje i regulisanje.

Modernizaciju odlikuje veliko kolebanje u odnosu prema starijim građanima. Na jednoj strani je njena humanitarna etika, zasnovana na principima Povelje Ujedinjenih nacija o ljudskim pravima (United Nations, 1948). Za starije ljude posebno je značajan Međunarodni plan akcije za starenje Ujedinjenih nacija (United Nations, 2002) koji čvrsto odbija i suprotstavlja se ejdžističkim stavovima i praksama. Na drugoj strani, takmičarska ekonomija savremenih društava, posebno u savremeno doba


globalizacije, podržava međugeneracijsko takmičenje i diskriminaciju prema starijim ljudima ili makar njihovu marginalizaciju. Međutim, ejdžizam nije u skladu sa etičkim i naučnim i tehnološkim dostignućima moderne kulture, koja je proizvela revolucionarni porast očekivanog životnog veka i vitalnosti u starijim godinama. U savremenim društvima, ejdžizam je postao maladaptivna praksa.

Što se tiče strategija produženja života, moramo biti svesni činjenice da je sadašnji životni vek specifične čovekove vrste nastao kao rezultat evolucione adaptacije dugog perioda sazrevanja koju zahteva mlado biće/adolescent/mladi neodrasli, da bi bili potpuno socijalno funkcionalni. To je, takođe, adaptacija na rađanje potomka od jedne oplođene jajne ćelije („monoparous parturition“) što zahteva nekoliko uzastopnih trudnoća, da bi se obezbedila zamena generacija. Otuda bi produžavanje životnog veka ljudske vrste bilo opravdano u evolucionoj perspektivi, pod uslovom da period sazrevanja tokom pojedinačnog razvitka organizma postane duži. Posledično, smislenost savremenih napora da se razviju strategije produžavanja života preko granica sadašnjeg životnog veka specifične ljudske vrste mora da se preispita sa stanovišta evolucije, mada nema puno sumnje da će, sa pozicije ontogeneze, mnogi ljudi želeti da se to nastavi i nadalje.

Prevela prof. dr Mirjana Bobić, Filozofski fakultet u Beogradu

Reference Allen, J. et al., (2006) Americans’ Attitudes Toward Euthanasia and Physician

Assisted Suicide, 1936-2002, Journal of Sociology&Social Welfare, 33, 2:524. Andrews, M. (1999) The seductiveness of agelessness. Ageing&Society, 19:301318 Avramov, D., M. Maskova (2003) Active Ageing in Europe. Population Studies No41.

Strasbourgh: Council of Europe Publishing. Brock, D.W., D. MacLean (1993) Life and Death: Philosophical Essays in

Biomedical Ethics. Cambridge Studies in Philosophy and Public Policy. New York: Cambridge University Press.

Brockopp, J.A., (2003) Islamic Ethics of Life: Abortion, War, Euthanasia. Columbia: University of South Carolina Press.

Bishop, J.P. (2006) Euthanasia, efficancy and the historical distinction between killing a patient and allowing a patient to die, Journal of Medical Ethics, 32:220-225.

Bosshard, G., et al, (2002) Open regulation and practice in assisted dying. Swiss Medical Weekly, 132, 37-38:527-534.

Chabanis, C., (1982) La Mort, un terme ou un commencement? Paris:Fayard. Cohen, J., et al., (2006b) European public acceptance of eutanasia: Sociodemographic

and cultural factors associated with the acceptance of eutanasia in 33 European countries. Social Science and Medicine, 63, 3:743-756.

Cliquet, R., K. Thienpont (2002) Biologische variabiliteit bij de mens. Een inleiding tot de bioantropolgie. Boekdeel 1: Determinanten en evolutie, Gent: Academic Press.


Czikai, E.L., (1999) Euthanasia and assisted suicide: Issues for social work practice. Jounal of Gerontological Social Work, 31, 3/4:49-63.

Deliens, L.,G.Van der Wal (2003) The euthanasia law in Belguim and the Netherlands, Lancet, 362, 9391:1239-1240.

De Moor, R., (1995) Religion and moral values: The case of eutanasia. In: R.De Moor (Ed.), Values in Western Societies. Tilburg: Tilburg University Press, 31-50.

Duncan C., W. Loretto(2004) Never the Right Age? Gender and age-based discrimination in employment, Gender, Work and Organisation, 11, 1:95.

Dobzhansky, Th. (1962) Mankind Evolving: Evolution of the Human Species. New Haven. CT. Yale University Press.

Dowbiggin, I. (2005) A Concise History of Euthanasia: Life, Death, God and Medicine. Lanham, MD: Rowman & Littlefield.

Durham, W.H. (1991) Coevolution: Genes, Culture and Human Diversity. Stanford. CA: Stanford University Press.

Ebbinghaus, B., (2006) Reforming Early Retirement in Europe, Japan and the USA. Oxford: Oxford University Press.

Etkin, W. (1963) “Social behaviour factors in the emergence of man“. Human biology, 35:299-310

Engstrӧm, J., et al, (2007) Palliative sedation at end of life – A systematic literature review. European Journal of Oncology Nursing, 11, 1:26-35.

Fornero E., P. Sestito, (Eds.), (2005) Pension Systems: Beyond Mandatory Retirement. Cheltenham: Edward Elgar Publishment.

Gendell, M., (1998) Trends in Retirement Age in Four Countries, 1965-95, Monthly Labor Review, August, 1998:20-30.

Giroud, C.M., et al, (1999) Exit association-mediated suicide:Toxicologic and forensic aspects. American Journal of Forensic Medicine and Pathology, 20, 1:40-44.

Glasckok, A. P., (1990) „By any other name it is still killing: A comparison of the treatment of the elderly in America and other societies“. In: J. Sokolovsky (Ed.), The Cultural Context of Ageing. Worldwide Pespectives. New York: Bergin & Garvey, 43-56.

Griffiths, J. et al, (2008) Euthanasia and Law in Europe: With Special Reference to the Netherlands and Belguim, Oxford: Hart Publishing.

Helou A., et al., (2000) Public opinion on active euthanasia. The results of a pilot project. Deutsche Medizinische Wochenschrift, 125, 11:308-315.

Holloway, R.L. (1981) „Culture, symbols and human brain evolution: A synthesis“. Dialectical Anthropology, 5,4:287-303

Hurst, S.A. and A. Mauron (2003) „Assisted suicide and euthanasia in Switzerland: Allowing a role for non-physicians“, British Medical Journey, 326, 7383:271-273.

Inglehart et, al., (2003) World Values Surveys and European Values Surveys, 1981-1984, 1990-1993 and 1995-1997 (computer file), Ann Arbor, MI: Institute for social research, 1999 (producer), Ann Arbor, MI, Interuniversity Consortium for Political and Social Research (distributor). http://nds.umdl.umich.edu/cgi/s/sda/hsda?harcWEVS+wevs

Inglehart, R., (ed.), (2004) Human Beliefs and Values. A Cross Cultural Sourcebook based on the 1999-2002 Values Surveys. Mexico City: Siglo XXI Editors.


Jacobs, K., et al, (1991) „The Evolution of Early Exit: A Comparative Analysis of Labor Force Participation Patterns“. In: M. Kohli, M.Rein, A.M. Guillemard, H. van Gunsteren (eds), Time for Retirement: Comparative Studies on Early Exit from the Labor Force. New York: Cambridge University Press, 36-66.

Jaspers, K., (1956) Vom Ursprung and Ziel der Geschichte, FrankfurtHamburg. Jena. Kapp, M. (2001) „Economic Influences on end of life care: empirical evidence and

ethical speculations“, Death Studies, 25, 3:251-263. Klarsfeld, A., et al., (2003) The Biology of Death: Origins of Mortality. Sacramento,

CA: Comstock Publishing. Kohli et al., (1991) Time for Retirement: Comparative Studies of Early Exit from the

Labor Force. Cambridge: Cambridge University Press. Kramer, K., (1988) The Sacred Art of Dying: How the World Religions Understood

Death, New York, Paulist Press. Kurtz, P., (1992) The for euthanasia: a humanistic perspective. Issues in Law &

Medicine, 8, 3:309-316. Larue, G.A. (1985) Euthanasia and Religion: A Survey of the Attitudes of World

Religions to the Right-To-Die, New York: Grove Pr. Levy et al., (2002) Longevity increased by positive self perception on aging. Journal

of personality and Social Psychology, 83, 2: 261-270. McElreath, R., and R. Boyd (2007) Mathematical Models of Social Evolution: A

Guide for the Perplexed. Chicago: University of Chicago Press. Melton, J.G. (1991) The Curches Speak on: Eutanasia: Official Statements from

Religious Bodies and Ecumenical Organizations, Detroit, MI.:Gale Group. Minichiello, V, et al., (2000) Peceptions and consequences of ageism: views of older

people, Ageing&Society, 20: 253-278. Moore, D.W., (2005) Three in four Americans support euthanasia. Gallup Poll

Tuesday Briefing Year:2005, 1-6. Moulton, B.E., et al, (2006) Religion and trends in eutanasia attitudes among U.S.

adults, 1977-2004. Sociological Forum, 21,2:249-272 National Opinion Research Center (2006), General Social Survey, study FAQs,

http://www.norc.uchicago.edu/projects/gensoc3.asp Nelson T.D., (ed.), (2002) Ageism: Stereotyping and Prejudice Against Older

Persons. Cambridge. Mass.: Bradford Book. Nys, H., (2003) A presentation of the Belgian Act on Euthanasia against the

background of Dutch Ethanasia Law. European Journal of Health Law, 10,3:239-255.

Oakley, K. (1959) Man the Toolmaker. Chicago: University of Chicago Press. O’Neill, C., et al., (2003) Physician and family assisted suicide: Results from a study

of public attitudes in Britain, Social Science & Medicine, 57, 4:721731. Palmore, E., (2001) The Ageism Survey. First Findings. The Gerontologist, 41:572-

575. Richerson, P.J., and R. Boyd (2005), Not by Genes Alone. How Culture Transformed

Human Evolution, Chicago: University of Chicago Press. Ruffié, J., (1986) Le Sexe et la mort. Paris: Odile Jacob. Ryynanen, O.P., et al., (2002) Attitudes towards euthanasia among physicians, nurses

and the general public in Finland, Public Health, 116, 6:322-331.


Suarez-Almazor, M.E., et al., (1997) Euthanasia and physician assisted suicide: A comparative survey of physicianism terminally ill cancer patients, and the general population. Journal of Clinical Oncology, 15, 2: 418-427.

Teisseyre, N., et al., (2005) Under what conditions is euthanasia acceptable to lay people and health professionals? Social Science and Medicine, 60, 2:357-368.

United Nations (1948) Universal Declaration of Human Rights, New York: United Nations.

United Nations (2002) International Plan of Action on Ageing 2002. Report of the Second World Assembly on Ageing, Madrid, 8-12/04/2002. New York: United Nations.

United Nations (2008) World Population Prospects: The 2008 Revision. New York: United Nations.

Van den Berghe, P.L. (1990) „Why most sociologists don’t (and won’t) think evolutionarily. Sociological Forum, 5:173-185.

Van der Geest S., and A. M. Niekamp (2003) Ageism and euthanasia in the Netherlands: questions and conjectures, Mortality, 8,3:296-304.

Washburn, S.L. (1960) „Tools and human evolution“. Scientific American, 9:3-16. World Health Organisation (2008), www.who.int/cancer/palliative/eng Wilcockson, M., (2008) Issues of Life and Death, London: Hodder Murray. Worsley, R., (1996) Age and Employment. Why Employers Should Think again

about Older Workers, London Age Concern London. Wright, S. (1994) The Moral Animal: The New Science of Evolutionary Psychology.

New York, Pantheon. Yount, L., (2000) Physician-assisted suicide and euthanasia. New York, NY:Facts

on File, Inc.


Полемика УДК: 179.7

343.2.01:179.7 COBISS.SR-ID 227426060

Рад послат: 07. 04. 2016. године Рад прихваћен: 15. 05. 2016. године

ЕУТАНАЗИЈА – ЧЕМУ ЖУРБА?

Михаило Луковић6 Чачак, Специјалистичка лекарска ординација „Фебрис“

Потпуно је нормално да нека друштвена заједница временом мења своје обичаје. Док je постојалa на обичајном праву, за промене je требалo да прођу генерације. Динамичан економски раст светске заједнице, данас тражи од људи да се брзо прилагођавају у домену социјалне сфере и законодавства. Готово свакодневно отварање нових тема збуњује конзервативно опредељене, а оне друге носи на крилима промене брже него што захтевају околности. Доскоро третирана као девијантно понашањe, хомосексуалност се уздиже до тога да треба да се буде поносан на такву особину. Истополни бракови, разни облици дискриминације, где се читави народи кажњавају због тобожње опасности по остали свет (при чему је та опасност медијски и на сваки други начин фабрикована) - постају наша свекодневница. У таквом окружењу функционише наше данашње друштво, које се бори између тога да савлада неке давно превазиђене ствари из прошлости и да прихвати још увек неприхваћене ствари, а наметане од стране оних који пројектују садашњост и будућност у светским оквирима.

У условима где приватна лекарска пракса у постсоцијалистичком периоду постоји у Србији већ двадесет пет година, где се у првих петнаест година помиње само једним чланом Закона, а других десет година се ради припрема за њену инкорпорацију у здравствени систем, један званични високи владин функционер изјављује да држава не зна шта има у приватној пракси7. Треба ли таквом систему наметнути врло непријатан проблем еутаназије? Можда би се лако прешло преко немања компјутера, па можда спокојно и прихватила полемика о еутаназији, да није једне још кардиналније чињенице везане

6 [email protected] 7 „Неке ординације немају ни компјутер“- цитирам његове речи. Заборавља се, притом,

да су у том периоду све ординације и институције приватне праксе морале да се региструју три пута код државног органа и то први пут код инспекцијских служби, а други пут у АПР-у. Трећа регистрација није у правом смислу код државног органа, него у комори коју је основала држава. Додајмо томе чињеницу, да се два пута годишње подноси извештај заводу за јавно здравље о броју прегледа и кадровима, при чему је један од образаца за тај извештај из осамдесетих година прошлог века, где се здравствена установа третира као Основну оганизацију удруженог рада.

Луковић, M.: Еутаназија - чему журба? 23

нераскидиво за овај проблем: корупција. Она полако, али сигурно, разједа наш здравствени систем, који је од стране оних на које се угледамо окарактерисан веома негативном оценом. Дакле, у условима кад још увек постоје остаци социјалистичке свести, који се мешају са недовољно артикулисаним елементима неолибералне свести, имамо законодавство у здравству које је ближе неуређеном него уређеном систему вредности. Циљ овога чланка јесте да се сагледа шта наводи наше законодавце да прво гутају „највећу жабу”8.

Свакако, неко ће се успротивити томе што проблем еутаназије третирам као један од највећих у домену медицинског законодавства, али чињенице су неумољиве. Претпоставимо да смо савршено уредили односе у друштву, односно да смо се определили за систем вредности по „западном” односно или, „да источном” 9 моделу, па да смо саобразно томе донели законе у здравству који се поштују и функционишу складно. Какви нас изазови очекују у законодавству, а какви у оном другом, етичком делу саме еутаназије?

Сваки закон има претензије да уреди односе унутар неке заједнице. Да би то постигао, мора да важи за све грађане, да покрива целу територију заједнице и да има јасну хијерархијску повезаност са другим законима и другим правним актима. Поред тога, правне норме имају обавезујући карактер и њихово непоштовање повлачи одређене санкције. Пошто је функционисање једног друштва јако повезано са моралом средине и осећањем правде, можемо да говоримо о „правди по закону” или о правди и неправди закона (Харт,1975: 7-33). Поред тога што мора да обезбеди средства за сопствено спровођење, закон мора да обезбеди и ко ће да га извршава. Веће или мање поштовање постојећих моралних норми у друштву, при доношењу законских прописа ће имати јасан одјек у односу грађана према тим прописима, а то ће утицати на казнену политику. При том, мислим да је неспорна чињеница да моралне норме према једном проблему постоје и пре доношења законских прописа, као и да се оне тешко мењају и ако су у колизији са законским нормама.

Шта се означава појмом еутаназије? Историјски гледано, појам је старогрчког порекла 10 и означава лепу, добру смрт, а ако се не преводи дословно, у жаргону означава лаку смрт. Значи, еутаназија би подразумевала такву ситуацију где би човек из стања живота у стање смрти прешао на један брз, тренутан и безболан начин. Присталице еутаназије би рекле - да се умре на достојанствен начин. Смрт, као и

8 Речи покојног премијера Ђинђића, који је тиме апострофирао да увек треба прво решавати највећи проблем.

9 Либерално демократски систем односа или односи саобразни оним у државама са декларисаним социјалистичким уређењем

10 Eu (добар, леп) tanatos (смрт)


све везано за живот, има много лица. Која су то животна стања која би требала да предодређују еутаназију? Веома је тешко и готово немогуће назначити их присталице таксативно, али, за сада, је једина група стања за које се залажу наше присталице еутаназије 11 је стање организма који не би могао да функционише без медицинске помоћи, при чему се инсистира на одустајању од исте.

Прву замку у таквој поставци ствари уочио је и у свом раду изложио Џејмс Рејчелс (Rachels, 1975: 78-80), који се пита да ли онај који наводно ништа не чини у супротности са природним током ствари, ипак нешто чини, односно, да ли је његово нечињење по резултату слично чињењу. Одавде имамодилему. Да ли ћемо да се према еутаназији одредимо као према неком чињењу или принципијелном проблему који се касније може успоставити или неуспоставити као законска обавеза? Ако је посматрамо као чињење, тада морамо да обрадимо три елемента. Први је - ко? Ко може да буде подвргнут еутаназији са свим условима који морају да се стекну? Ко процењује те услове? Ко доноси одлуку? Други - ко спроводи одлуку? Да ли мора да буде обезбеђено присуство родбине или других здравствених радника? Ако се дозволи активна еутаназија, чиме ће се вршити? Трећи - да ли ће то бити обавезујућа норма понашања за све лекаре? Сви ови „ко” и „ако”, релативно лако могу законски да буду апострофирани, сем одлуке ко може да буде кандидат за еутаназију и да ли ће сви лекари да пристану да буду извршиоци. Одговор на та питања је тежак, јер је скопчан са оним принципијелним проблемом - да или не еутаназија?

Прича о смрти, као што сам напред и назначио, може да се прича на много начина и са много почетака, као и прича о животу и рађању. Верници имају јасан став о овим проблемима и он почиње и завршава се тиме да смо сви дело Божије и да је он тај који одлучује. За њих је еутаназија незамислива (Јеротић, 2008: 331-333). Од мужа и жене креће крвно сродство, а њих двоје нису крвни сродници. Шта их онда везује? Дух. Значи дух је по њима начело крвне сродности12. Ово напомињем, из разлога што заговорници еутаназије траже могућност да се родбина, а ту се подразумевају најужи крвни сродници, при чему се подразумевају и супружници, изјасни о акту еутаназије.

Позиција заговорника еутаназије је много неповољнија од позиције верника, па и оних који нису верници, али су против еутаназије, јер они морају да образложе зашто се залажу за еутаназију.

11 Мисли се на присталице еутаназије у Србији 12 Томислав Новаковић, Мисли , www.filosof.rs


Највећи број њих ће се приклонити схватању да човек као и има да право на живот, односно неприкосновеност живота13, као и да једино он има право да располаже њиме. Овде би требало бити обазрив. Сви се слажемо да човек има право на неприкосновено исказивање слободне воље. Ако он то право жели да користи у смислу укидања сопствене слободе, он самим тим укида ту исту слободну вољу и противречи себи самом. Овај појам неприкосновености тера све државе да из Закона избаце смртну казну. Пошто је већина држава света то и урадила, сада, прихватајући еутаназију, долазимо у парадоксалну ситуацију да је људски живот не-неприкосновен. По логичком закону о искључењу трећега, морамо да се определимо да ли је људски живот неприкосновен или не-неприкосновен. Ако прихвати тезу о ненеприкосновености, односно еутаназији, законодавац долази у позицију која је у најмању руку збуњујућа, односно, у позицију да се поједине ситуације изузимају кроз арбитрарност, односно, ту се губи позиција универзализације, а то води недовољној одређености закона и злоупотребама, тако да имамо следећу ситуацију. Тешки злочини су више изузетак него правило, па смо у циљу подржавања неприкосновености живота, дакле, због тог принципа, прихватили укидање смртне казне над најтежим злочинцима, који су стална опасност по друштво, при чему се троше велике паре на њихово надгледање на доживотној или дуготрајној робији. Истовремено, позивајући се на еутаназију, ми се позивамо, као што сам већ рекао, на не-неприкосновеност живота, па смо спремни да немоћне и најслабије, уз њихову вољу или мимо њихове воље,уз сагласност родбине, лишимо живота. То се правда са две кардиналне чињенице. Прва је - достојанство, а друга је - рационалност која може да поправи услове за лечење других у систему здравствене заштите. Овај други моменат проистиче из чињенице да велики број оболелих који су у стању мождане смрти, али не и физичке, може јако да оптерети целокупни систем здравствене заштите, па ће многи који имају здравствених проблеме и који су изгледнији за решавање, бити ускраћени због недостатка новца. Ова, условно речено, примедба, може се навести у солидарном систему здравствене заштите, јер либерално демократски систем не подразумева заједничку касу. Вратимо се сад на напред изнету чињеницу трошења огромног новца на дугогодишње издржавање тешких злочинаца, па имајући у виду да се у том солидарном (источном) систему друштвених односа новац прелива из једне касе у другу, заправо, он је заједнички за целу заједницу и све друштвен е потребе, произилази да смо обзирнији према тешким

13 Пакт о грађанским и политичким правима: право на живот је урођено људско право.


злочинцима него према немоћним и болесним људима, што свакако не иде у прилог ни једној заједници.

Вратимо се сад достојанству. Кант је пре два века, о томе рекао следеће: „ ...У царству сврха све има или неку цену или достојанство. Оно што има цену такво је да се на његово место може поставити такође нешто друго као његов еквивалент; напротив, оно што не допушта никакав еквивалент, достојанство је”. Као деонтолошки 14

усмерен етичар, он се обраћа човековој суштини – човештву, кроз модификацију категоричног императива 15 у виду практичног императива: „Поступај тако да човештво у својој личности као и у личности другог човека увек употребљаваш у исто време као сврху, а никад сам као средство“(Кант, 2008: 74). Један од главних приговора утилитаристички 16 настројених етичара деонтолошки настројеним етичарима је сукоб дужности, који у свакодневном животу тешко може да се избегне (рецимо, дужност да се помаже све док је неко жив и захтев да га лекар еутаназира). Пошто универзализација није довољна за отклањање сукоба дужности (Бабић,1991: 51, 53-54, 58), Кант прибегава царству сврха. На овом месту настаје размимоилажење. Они који верују у Бога, верују да је он на челу тог царства, а они који не верују у њега, већ у науку, прихватају да у природи, под дејством природних закона, постоје правила функционисања (узрочно-последично) која обезбеђују енергетску и сваку другу равнотежу у свету каквог знамо, јурећи једну па другу честицу којом ће да повежу микро и макро космос и да направе јединствену физику света. И док Кант, мири категоричким императивом Декартов јаз између res extensa i res cogitans, ови други виде у слободном људском понашању, усмереном ка добрим решењима, читав низ психолошких, социолошких и других момената, прихватајући да духовна надградња диктира понашање. Ту остаје недоречено, која честица, која сила, спаја свет материјалних честица и духовну надградњу и какви су ту узајамни узрочнопоследични односи. Дакле, и поред све аналитике, јаз између духа и материје није ништа боље „окрпљен” него што је категоричким императивом.

Интересантан је начин на који Кант помоћу универзализације и царства сврха побија право на самоубиство (и убиство): „Могу хтети да убијем некога, али не могу хтети да убијање постане универзални закон, јер би у тој идеји било садржано и то да мене треба убити... као што не могу сматрати исправним самоубиство, јер би универзална

14 Деонтолошка етика: етика заснована на идеји о дужности, или ономе што је исправно, или правима.

15 Категорички императив: Понашај се као да ће максима твога понашања да буде универзални закон

16 Утилитаристичка етика: она етика у којој је мерило вредности неког чина то у којој мери повећава општу корисност или срећу


примена те максиме уништила сваку могућност живота и сваког хтења, хтења не-хтења, што је у противречности са полазном претпоставком да је то управо нешто што се хоће: ако се хоће, онда је то хтење, а не не-хтење”( Кант, према Бабић,1991: 53-54).

За многе савременике, строги деонтолошки ставови нису прих-ватљиви. Преовлађујућа неолиберална или демократско-либерална идеологија има своје гледање на ствари. Свет је по њима онакав какав нам је дат. Ми у њему заузимамо онај положај који смо стекли рођењем или својим школовањем, односно, напредовањем или назадовањем у друштву. Свуда и на сваком месту, истиче се човекова индивидуалност и слобода у одлучивању. Водећи теоретичар правде у том и таквом систему вредности, Џон Ролс (Ролс,1988: 21), истиче да је , имајући у виду неједнаке почетне услове, неопходно да се прво заборави ко смо и да у таквим условима разговарамо о правди,односно, да онима који су у неповољнијем положају, друштвене институције буду у позицији повољнијег коришћења. Слобода у одлучивању подразумева да је човек у стању да неприкосновено одлучује о својој судбини, а снага личности носи печат индивидуалности појединца. Сумирајући претходне реченице, долазимо до парадокса да Ролса прогласимо идеалистом, јер тражи да у једном тренутку, на почетку разматрања правде, заузмемо позицију заборава. Мислим да то пада већ не следећем примеру: Ја сам богаташ и мој интерес је у подели добити сходно моме положају, а мој школски друг је релативно сиромашан и његова ће добит да буде мања. Немам против да он има привилегован приступ коришћењу здравствене заштите у домену који обезбеђују друштвени ресурси, али ако би био само један апарат, свакако ћу ја купити тај апарат, јер сам јачи и моћнији. – Да, али Закон?- рећиће неко. Ту и почиње и завршава се свака дискусија о праведности у савременом свету. Све већи број закона у нашој земљи се изводи или усклађује по међународним законодавним актима, а знамо из савремених збивања да су они брутално на страни јачег и богатијег.

На овом месту, неко би се могао упитати чему овај део дискусије и како је он повезан са еутаназијом. Већ сам нагласио да еутаназија у свакодневном животу Србије, у оном делу који се бави здравственом проблематиком, није горуће питање, а опет са друге стране, потпуно неочекивано за многе, поставља се у први план његово законодавно решавање. Логично је тада, да се запитамо следеће:

- Ко је иницијатор или, прецизније, ко стоји у позадини доношења таквог закона?

- Који су разлози за његово доношење? - Чему журба?


Одговори на сва три питања могу се дати, ако се зна одговор на прво питање, јер, ако знамо тај одговор (ко је иницијатор), он ће нам прецизирати одговор на остала питања.

Идемо редом. Распитао сам се на више места да ли је еутаназија на „менију” неких од закона који су под ингеренцијом Закона о здравственој заштити становништва. Одговор, колико сам успео да докучим, био је негативан. Пратећи спиновање дневне штампе, дошао сам до предлога Грађанског Закона у коме ће бити обрађена тема еутаназије. По налогу наше Владе, основана је комисија која је радила на нацрту Закона. Дакле, иницијатор је Влада и она би требало да нам да објашњење на сва три питања. Не желим да будем малициозан и да посумњам у њену независност, али сама чињеница да ће тај Закон бити на расправи истовремено са Законом о истополним браковима, не чини ме спокојним и имам осећај да се ту ипак ради о нечем исфорсираном, да не будем груб и кажем, наметнутом. Пошто сам по струци лекар, директно сам заинтересован за овај проблем, а како сам истовремено и дипломирани филозоф, сматрам себе довољно позваним да дискутујем о овој теми.

И док о нашој овој или оној владајућој гарнитури могу да мислим овако или онако, осетио сам нелагоду када сам прочитао да Копаоничка школа природног права подржава рад на том Закону. Наши еминентни правници који се баве правом, окупљени на том форуму,имају апсолутни ауторитет непристрасне групе људи, која је у стању да сагледа све аспекте тог проблема. На њиховом сајту, под насловом Хексагон природног права, већ у првој реченици пише: Филозофија природног права дело је наше интелектуалне културе. Од Аристотела и пре њега, до Канта и после њега....; у четвртом пасусу: ...Та воља, у прошлости и данас, често није вођена ауторитетом ума, већ нагоном власти, страсти или интереса- појединачних или групних, националних, расних, политичких, класних; у шестом пасусу:....Извор тог рационалног природног права, треба, дакле, тражити у ауторитету ума, као високо развијеног биолошког својства човека и као природног чинитеља правила понашања; у четрнаестом пасусу: ... Да би се нашла на том путу, Школа је, снагом факта филозофије природног права, градила један свој прозор на општем здању универзалних вредности права слободе човека као дела заједничке природе. Овај текст је потписао професор права др Слободан Перовић.

Ко прочита овај текст стиче утисак да је то суштина рада овог форума и њихов есенцијални приступ. Неколико елемената које сам апострофирао и неке које због простора нисам, јасно разлучују повезаност ума са слободом као човековим есенцијалним својством, нејасну дистинкцију разум (рационално) и ум, као и ограђивање од сваковрсних присила и принуда. Тим пре сам био јако изненађен подршком коју су чланови Форума дали доношењу Закона о


еутаназији, јер се она коси са напред изнетим. Кант, на кога се позива аутор наведеног текста, је преко разума и ума дошао до слободне воље која чини суштину човековог бића, како теоријског, тако и делатног. У самом акту еутаназије постоји више учесника. Један је онај који ће да бити еутаназиран, други су они од којих, понекад, може да се тражи сагласност (родбина), а трећи су они који би требали да еутаназију спроводе. Томе треба додати и државу, која кроз законе жели да уреди ову област, а мислим да треба прво да обавести грађане о напред постављеним питањима. У прва два случаја, јасно се апострофира тражење сагласности учесника, односно, слободно изјашњавање о њиховој вољи, а само се од лекара или других здравствених радника подразумева да су они на страни еутаназије,што је врло спорна чињеница, из више разлога.

Први разлог је инкорпориран у самој Хипократовој заклетви. У тексту оригиналне заклетве, за коју сматрам да је искрено обећање17, сваки лекар се обавезује: „Никоме нећу, чак и ако ме замоли, преписати смртоносан отров, нити ћу му дати савет који може проузроковати његову смрт“. Та заклетва, без обзира на њене савременије верзије, јесте стварни симбол професије. Она је та која даје легитимност. Са њом су лекари почели да улазе у све душе и домове пацијената, као неко коме се неограничено верује. Неко коме се поверава живот. Легализовањем еутаназије, лекари губе тај легитимитет. Постаће они који могу да својим поступцима, чињењем или нечињењем, одузимају живот. Замислите старе и немоћне људе који треба да се јаве на лечење. Свако од њих почеће да гаји егзистенцијалну зебњу. Можда ће неко помислити да је ово претеривање, али треба се ставити у положај онога ко је немоћан, ко повремено губи свест, ко има несређену ситуацију у породици, ко лако подлеже теоријама завере... Веома много оних „који” - разбиће два миленијума неограниченог поверења.

Други разлог у елаборацији, а први по битности, је ноторна чињеница да и лекари као људи имају своју слободну вољу. За оне који нису блиски филозофији, она се изводи из два појма, нужно и слободно, који искључују један други, при чему први следи из довољног разлога који сам по себи нема супротност, а други, слободно, заједно са појмом случајно је његова негација. Из тога произилази да човекова слободна воља у својим испољавањима уопште не би била одређена узроцима или довољним разлогом. Дакле, ја сам се определио да будем лекар својом слободном вољом, без обзира да ли ме је привлачио неки разлог (љубав према људима,жеља да помажем другима, материјални моменат, присила, друштвени углед

17 У свом раду „Хипократова заклетва као говорни чин и етички кодекс” (VI конгрес приватне лекарске праксе, 2013) изнео сам тезу да је оригинална верзија заклетве искрен чин обећања, а савремена верзија неискрен чин обећања.

30 Геронтологија 1/2016: 22-34 професије...). Саобразно томе, ја сам при одлуци могао рећи да или не, али ако сам рекао да, нужан минимум, да сачувам своје достојанство и достојанство својих болесника, је да делујем у складу са оним што је у темељима моје професије.

Назив те професије у нашем језику изводи се из речи лек, која означава нешто чиме се помаже болеснику. Нисам стручњак за етимологију, али ми је један колега указао на интересантну чињеницу да се она среће у речи млеко, које са своје стране асоцира на мајку (сигурност, заштита), а као прва храна која га и одржава у животу. Давањем лека или тачније лечењем бави се лекар, а циљ лечења је да се болеснику помогне да превазиђе болест и оздрави. Сам процес лечења повезан је са многим проблемима. Док је медицина била на нижем нивоу развоја, та помоћ је била често недовољно квалитетна, а данас кад се она разудила на многе области и дубоко ушла у њих, постоји проблем сагледавања човека као целине, јер један лекар, ма како био образован, није у стању да савлада све те области. Мали увид у историју медицине у Србији води нас у манастире у којима би се поједини вичнији монаси бавили давањем лековитих трава. Лековита трава или лек за неку бољку, тек неки људи би били лечени и излечени. Касније, крајем деветнаестог века, у Србији се појављују школовани лекари, а како су долазили са запада, где су јако учене људе звали - доктор, а лекари то јесу били, у Србији готово паралелно постоје та два појма за људе који се професионално баве лечењем. Интересантан је и појам јатрогеног 18 оштећења или болести, српски речено - лекарске грешке, који се везује за грчки корен речи лекар. Термин лекарска грешка је скоријег датума и између осталог, еутаназија или асистирано самоубиство од стране лекара, сврстава се у јатрогену болест или оштећење, барем док нови Закон, ако се донесе, не каже другачије, као што је и хомосексуалност некад третирана као девијантно понашање, а данас се за такву квалификацију може одговарати пред неким другим, а опет грађанским законом.

Човек као социјално биће живи у заједници. Неограничена слободна воља појединца може да угрожава друге, па су закони настали из потребе да се она ограничи толико, да их не угрожава. Грађански закон који има претензије да се бави тиме је један од њих. Имајући у виду напред речено, постављам питање: чиме он ограничава онога ко жели да буде еутаназиран, а чиме лекара? Првога ничим, чак га фаворизује. Како? Његова слободна воља, избор, је еутаназија.Грађански закон Србије који је у фази израде је подржава, значи не ограничава му слободну вољу. Они који се баве законима знају да закон има и превентивну и заштитну функцију. Превентивна се састоји у томе да санкцијама обесхрабрује потенцијалне

18 Iatros лекар; genesis-поступак


прекршиоце, а заштитна, да их штити од других, односно, да их штити од њих самих. Ко може да прекрши тај закон? Лекар који не жели да уради еутаназију и који је дубоко у својој души третира као свако друго убиство, без еуфемизма, асистирано самоубиство. Поставимо и овакво питање. Да ли би онај, који човеку који извршио самоубиство претходно донео омчу и столицу, или донео отров, или дао у руке претерану дозу лека - одговарао? Зашто ограничавамо количину преписаних опијата? Дајмо људима који имају јаке душевне патње да се самоубију. Да ли је то порука потенцијално новог закона о еутаназији? Или је можда већа патња оболелог који има јаке физичке болове од онога ко јако душевно пати? Кога закон штити? Лекара сигурно не штити, већ му патерналистички наређује. Да ли штити кандидата за еутаназију? Ту би реч штити и заштитити морали додатно да анализирамо. Оне воде порекло из речи штит, који значи неку брану, препреку испред нечега и први је несвршени глагол, а други свршени глагол. Нешто има смисла да се штити и заштити да би трајало, а у случају еутаназије шта остаје да траје? Да ли њиме штитимо потенцијалног кандидата за еутаназију који је у једном тренутку поклекао? Када нема онога кога смо хтели да штитимо, та радња је неуспешна или бесмислена, јер - што смо га штитили?

Трећи разлог је врло специфичан и проистиче из природе односа лекар-пацијент и законске регулативе у тој области. Проф. права др. Јаков Радишић у свом чланку „Грађанска одговорност лекара која проистиче из њиховог занимања“ (Радишић, 2009) каже: „...грађанска одговорност медицинских посленика није посебно уређена, него се одвија према општим правилима о имовинској одговорности. Стога је могло изгледати да у њој нема неке особене проблематике која би изискивала посебну обраду. То је, међутим, погрешно, јер својеврсна природа односа лекар-пацијент условљава и извесне специфичности имовинске одговорности лекара, односно здравствених установа. Однос између ових субјеката не одвија се једино према правним правилима, него и према нормама медицинске или лекарске етике, штавише, ту су етичка начела примарна: она обликују правне обавезе, одређују њихову садржину и опсег”. Само онај ко се бави лечењем зна са колико је финих нити повезан са својим пацијентом. Оне му помажу да издржи и избори се са свим негативним набојима које собом носи свака болест. Нови пацијент је нова борба и увек нада у то да си јачи од болести. Борити се против болести значи бити на страни пацијента и он то зна и осећа. Пуно пута они клону и желе да се предају, али их лекар охрабри и они наставе борбу. Шта се догађа код еутаназије? Пацијент се предао. Жели да одустане од борбе. Жели то и од свога терапеута. И рецимо да он пристане на то. Тешко је изгубити борбу са болешћу и она носи много емотивне патње, али је далеко већи проблем предати се и казати - овде се нисам борио до краја. Издао сам себе,


своја начела, пацијента, јер он ме је у дубини своје душе поштовао због тога што сам се борио за њега до краја, за који се он надао да неће да буде такав. Релативизовање живота, овај је мање вредан или више вредан, па захтева посебан третман, а еутаназија тражи такав став, довела би код лекара, а посебно оних који су против активног учешћа у свесном лишавању живота, губљење сигурног ослонца и великих душевних проблема. У условима одобреног закона о еутаназији, он не би имао никакву заштитну функцију за лекаре који се противе том чину, а у условима када еутаназија и даље не би била одобрена, закон би деловао превентивно (заштитно) на оне који се противе еутаназији, а можда би, због посебних релација са пацијентима, били у ситуацији да је учине.

Симбол правне науке су теразије, вага. Ту се мери и одмерава. У филозофском смислу речено, битна су два момента: квантитет и релације. И утолико је проф. Перовић у праву кад говори о рационалном праву, али ми није јасно зашто се позива на природно право, ум и Канта, кад је за њих, поред наведеног, подједнако битан квалитет и модалитет. Постоје људи из „једног комада”. Они, кад се једном огреше о своја начела, више не могу из самопоштовања да функционишу. Не могу данас да буду лекари, сутра „асистенти у самоубиству”, а већ прекосутра, кад се донесе Закон о активној еутаназији - убице.

Из свега реченог до сада, могу извући неколико закључака. Имајући у виду да се еутаназија ослања на слободну вољу

појединца, логично је да еутаназија буде предмет разматрања закона из домена Грађанског права.

Пошто се она спроводи у оквиру рада медицинске делатности, неопходно је мишљење те струке.

Доношење неког закона проистиче из потребе за уређењем неких односа у друштву. Да ли је у оквиру медицинске струке покренута предрасправа о потреби доношења закона о еутаназији? Није.

У оквиру правне струке, проблем грађанских слобода стално је у жижи. Хипотека коју смо носили у другој половини двадесетог века, а која се односила на грађанске слободе, попут повратног ефекта долази нам у сусрет, већ деценију и по. Да проблем грађанских слобода није и проблем у светским оквирима, можда би се на неки начин ствари одвијале нормалнијим током. Овако хтели ми то или не, оне се користе као својеврстан облик политичких притисака, јер усклађивање локалних законодавстава са светским, а такав је тренд, не иде по Кантовом делу „Вечни мир”, већ по оној пословици „Што је за богове, није за волове”. Због тога сматрам да је на делу непотребна журба. Држава је морала да кординира активности пре предлога Закона о еутаназији, у правцу јавне расправе о потреби таквог закона, па тек


после тога да да сигнал за израду његовог предлога. Дајући подршку предлогу овог закона, пре консултовања медицинске струке, Копаоничка школа природног права, стекао сам утисак, није узела у обзир специфичност односа лекар-пацијент, па је самим тим угрозила своје право на целовит приступ проблему и демантовала своје оснивачке принципе који се позивају на филозофски (свеобухватни) приступ сваком проблему. Пре овога проблема, правна струка је морала дубље и свеобухватније да приступи ревизији и модернизацији целокупног законодавства везаног за медицинску струку, па тек онда да се пређе и на деликатније проблеме. Грађанска одговорност лекара, као и кривична, настаје или због непрописног лечења или због изосталог или некоректног обавештавања пацијента о чињеницама везаним за његово здравствено стање и поступке у складу са тим. Како ће у случају еутаназије да се дефинише лекарска грешка? Како, вероватно, смешно звуче закони о борби против ГМО, преко Океана, кад су они на прагу закона везаних за генетско инжињерство људи. Ја не мислим да су смешни и подржавам их. Усуђујем се да кажем да ће Закон о еутаназији, имајући у виду степен корупције у нашем здравству, врло брзо да подстакне, најпре илегалну, а затим, вероватно, и легалну берзу органима. Џаба после позивање на оштру казнену политику. Када је отворена полемика о несталим бебама, мислио сам да је то једна монструозна прича из теорија завере и да ће тај проблем да буде врло брзо решен. Било ми је незамисливо ко је могао то и да помисли. И до чега смо дошли? До Закона о несталим бебама.

Посебан проблем у овој причи је „ћутање” медицинске струке. Свесна изазова, вероватно, док не буде приморана да се изјасни, она то и неће. Међутим, бојим се да је време које ће бити дато за јавну расправу о Закону о еутаназији релативно кратко, да би се организовале јавне расправе у оквиру наших струковних организација, а најпозванији за то су Етички комитет Српског лекарског друштва и Етички одбор при Лекарској комори Србије. Лекари имају свој став о овом питању и он је свакако подељен на оне за и оне против. Ако је клима таква, да је већина против тог Закона, тада би требало дати предлог да се његово доношење одложи, у противном, треба добро размислити како да се заштите они који су против тога. Кроз овај текст мислим да сам дао свој јасан став да сам против еутаназије, као и разлоге због чега сам против, а поготову сам против оваквог исхитреног начина његовог доношења. Истим текстом ћу се обратити и напред наведеним субјектима: законодавцу да ставим до знања како мислим да је овакав начин доношења тако важног закона исхитрен, Копаоничкој школи природног права са циљем да укажем на моје разочарање њиховим приступом, а Српском лекарском друштву и


Лекарској комори Србије да упутим апел да се на време покрене расправа о овом питању.

Литература Павићевић, В. (1960). Увод. У Мил, С. Џ. Утилитаризам. Београд: Култура. Харт, Х.Л.А. (1994). Појам права. Подгорица/Цетиње : Библиотека Номос. Јеротић, В. (2008). Еутаназија и религија. Београд: Српски James, R. (1975). Active and Passive Euthanasia, The New England Jornal of

Medicine, Vol. 292, pp. 78-80. Бабић Ј. (1991). Категорички императив и универзализација, Филозофске

студије XXIII, стр. 51- 58. Београд: Филозофско друштво Србије. Блекбурн, С. (1999). Оксфордски Филозофски речник. Нови Сад : Светови. Ролс, Џ. (1988). Теорија правде. Београд/Подгорица: Службени лист СРЈ. Радишић, Ј. (2009). Грађанска одговорност лекара која проистиче из њиховог

занимања, Ревија за право осигурања Бр. 1.

Златановић, Љ.: Старење и појам о себи... 35

Прегледни рад УДК: 159.922.63

159.923.2-053.9 COBISS.SR-ID 227427852

Рад послат: 20.10.2016. године Рад прихваћен: 26.10.2016. године

СТАРЕЊЕ И ПОЈАМ О СЕБИ: ПСИХОСОЦИЈАЛНА ПРОМЕНА И АДАПТАЦИЈА

Љубиша Златановић19 Филозофски факултет Универзитета у Нишу Сажетак

Циљ овог рада је да се испита повезаност између појма о себи и старења, укључујући импликације те повезаности за добробит у старијем одраслом добу. Полазећи од шире перспективе целоживотног развоја појединца и емпиријски снажно потврђене важности личног појма о себи – нашег сопственог знања о томе ко смо или начина на који видимо и доживљавамо себе саме у социјалном свету – за објашњење људске личности и понашања, у раду се разматрају неки важни аспекти овог сложеног психолошког конструкта, који могу бити корисни за боље разумевање процеса старења. У фокусу пажње посебно је питање постојаности и промене појма о себи током живота појединца, посебно, у старијем одраслом добу. Изложени су и размотрени налази неких компаративних емпиријских истраживања разлика у појму о себи између млађих и старијих одраслих особа. У раду се наглашава да је развој позитивног осећаја нас самих, тј. развој позитивне представе или знања о себи – укључујући склад, отпорност, сигурност и сложеност појма о себи – од кључне важности за конструктивно суочавање са свим променама повезаним са старењем, за адаптивно самоприхватање и самопоимање које у том развојном процесу води увећању личне добробити, односно, за успешно, здраво старење.

Кључне речи: старење, старије одрасло доба, појам о себи, психосоцијална промена и адаптација, перспектива целоживотног развоја

Увод Током свог целоживотног психосоцијалног развоја појединац

се суочава са различитим искуствима и околностима, са различитим утицајима и задацима, пролазећи кроз развојне изазове и промене у свом самодоживљавању и самопоимању. У процесу когнитивног, емоционалног и социјалног развоја, појединац постепено изграђује

19 [email protected]


свој јединствени и релативно постојани појам о себи (енгл. self-concept) – уобличено и складно самопоимање, које му служи као унутрашње психолошко сидро, као упоришна тачка или оквир ослонца за сагледавање и тумачење сопствених социјалних и животних искустава. Када појединац временом изгради појам о себи самом, збивања и искуства у његовом животу виде се и процењују из његове сопствене, субјективне перспективе – као добра или лоша, као више или мање лично важна, као суштинска или само периферна у односу на његово унутрашње самство (сопство; енгл. self). Јер, лични појам о себи је у основи његовог субјективног света искуства, чији садржај је веома идиосинкратичне природе и састоји се од непоновљиве, веома персонализоване реалности личних доживљаја и значења (Zlatanović, 2000).

Тако, наш лични доживљај ко смо, као особе у свету, води нас субјективном вредновању догађаја и карактеристика понашања (које могу бити у распону од специфичних до веома општих) на одређене начине. При томе, једино она искуства која су лично посебно важна за наш доживљај себе као личног и социјалног бића имаће снажнији утицај на нас – без обзира на то да ли су она повољна или неповољна. Дакле, управо наш постојани појам о себи одређује начине на које се односимо према другим људима и догађајима у социјалном свету, начине на које их опажамо или процењујемо. Уз то, као што истичу Ларсен и Бус (Larsen i Buss, 2008), једном када је формиран као вишедимензионални скуп знања о себи, појам о себи нам пружа доживљај сопственог континуитета током живота и оквир за разумевање прошлости и садашњости, као и за усмеравање будућих понашања. Појам о себи је релитвно стабилна структура личности, коју чине градивни сачинитељи нашег личног знања о себи.

Полазећи од теоријско-истраживачке перспективе која развој појединца посматра као целоживотни процес, у овом раду се појам о себи разматра у вези са старењем – сложеним психосоцијалним процесом, праћеним различитим развојним променама, задацима и изазовима, који од сваког појединца захтевају конструктивно суочавање и успешно прилагођавање. После увођења перспективе целоживотног развоја као хеуристички вредног приступа разумевању људског развоја и појма о себи, као суштински важног дела нашег свеукупног доживљаја и разумевања себе (укључујући блиско повезане појмове „схема о себи“ и „сложеност појмова о себи“), у фокусу пажње нашег рада је питање постојаности и промене појма о себи током времена – посебно у старијем одраслом добу. У завршном одељку, уместо закључка, у раду се сугерише да су склад, отпорност, сигурност и сложеност појма о себи суштински важни за конструктивно самоприхватање и адаптивно самопоимање у старијем


одраслом добу. А то уједно значи: за успешно старење и суочавање са променама повезаним са овим развојним процесом. Приступ целоживотног развоја

У развојној психологији и психологији личности временом је дошло до важног проширивања теоријско-истраживачког интересовања, од почетне и дуго времена преовлађујуће усредсређености на развој појединца током детињства и адолесценције, до све веће заинтересованости за различите аспекте развоја у одраслом и старијем животном добу.

Одређеније, истраживања развоја у одраслом добу, процеса старења и свеукупних психосоцијалних промена до којих долази током животног века појединца, појавила су се 1960-их и 1970-их година. У првој половини двадесетог века углавном се претпостављало да се главни психосоцијални развој појединца завршава са адолесценцијом, тј., са преласком из адолесценције у одрасло доба. Развојни периоди од раног детињства до касне адолесценције уобичајено су описивани као раздобља наглих когнитивних и емоционално-социјалних транзиција или промена, одрасло доба сматрано је раздобљем развојне стагнације, док се на доба старости првенствено гледало као на време опадања или редуковања психофизичких способности и функција и појаве психичких поремећаја повезаних са старењем, као што је, на пример, депресија.

Међутим, различите позитивне промене у обележјима становништва – повезане са порастом просечно очекиваног животног века људи, њиховим укупно бољим здравственим статусом и активнијим животним стилом – током протеклих деценија двадесетог века, настављене још наглашеније у добу у којем живимо, подстакле су теоретичаре и истраживаче у психологији личности и развојној психологији да индивидуални људски развој многострано проучавају као целоживотни процес. Последично, таква промена гледишта о људском развоју довела је у питање ранији мит, стереотип и предрасуду о старењу и старости, о старијим људима као о немоћним и бескорисним особама. Тако, на пример, већ су ране теоријске формулације засноване на овом приступу разумевању људског развоја, указале на то да се одређени аспекти психолошке добробити (благостања) људи, као што су самоприхватање и аутономија, лакше постижу у старијем животном добу (Ryff, 1989).

Широко посматрано, у поређењу са другим развојним приступима, схватање развоја као целоживотног процеса, са својим развојним задацима и адаптацијама, пружа много сложенију и психолошки истанчанију слику промена током индивидуалног развоја, као и чинилаца који доводе до тих психосоцијалних промена. Сажето се може рећи да ово обухватније теоријскоистраживачко


гледиште укључује следеће четири основне претпоставке: (1) развој је целоживотни процес телесних, когнитивних и социјалних промена; (2) развој је вишедимензионалан (под утицајем је сложеног споја биолошких, психолошких и социјалних чинилаца) и вишесмеран процес (развојне промене нису вишесмерне само кроз време, већ и у оквиру истог подручја развоја); (3) у свим раздобљима живота појединца развој је врло пластичан процес; и (4) развој је уклопљен у вишеструке, широке и разнолике контексте (више о томе, у: Берк, 2008). Појам о себи као важан део нашег доживљаја и разумевања себе

Према једној новијој подели постојећих приступа и перспектива у психологији личности (Larsen i Buss, 2008), свеукупна област личности и њеног проучавања може се широко поделити у шест различитих домена знања о људској природи. У најкраћем, личност је под утицајем: особина са којима се појединац рађа или их током живота развија (домен диспозиција); биолошких фактора (биолошки домен); унутрашњих психичких конфликата (интрапсихички домен); личних опажања, уверења, мисли, жеља, осећаја и других субјективних доживљаја (когнитивно-доживљајни домен); социјалне, културне и родне позиције у друштву (социјални и културни домен); као и прилагођавања на промене и проблеме које живот неизбежно доноси (домен прилагођавања). Користећи различите теоријске приступе и перспективе, проучаваоци личности су усредсређени на различите појаве и чињенице у вези са личношћу и понашањем појединца. При томе, свака теоријска перспектива у оквиру неког домена личности фокусирана је на одређени домен личности и понашања. Дакле, ниједна перспектива не захвата личност особе у њеној целовитости. Отуда се људска личност мора проучавати из различитих теоријских перспектива, како би се захватила особа-као-целина.

Исказано терминима ове поделе, у средишту пажње овог рада првенствено је когнитивно-доживљајни домен знања о личности, посебно они аспекти овог домена који су важни за разумевање личности и њеног понашања. Ради се о области наших личних виђења и доживљавања, наших самосазнавања или саморазумевања, начина на које описујемо или поимамо себе саме као особе у социјалном свету. Другим речима, то је област психологије самства (сопства; енгл. self) – теоријскоистраживачког приступа који самство (тј. појам о себи или самопоимање) поставља као средишњи појам у односу на који се тумаче сви други догађаји и процеси (Ребер и Ребер, 2010). Шире посматрано, могло би се, такође, рећи да је то област самства и личног идентитета, јер је реч о блиско повезаним, испреплетаним, психолошким појавама на које се ти појмови односе. И један и други појам се најнепосредније односе на суштинско питање нас самих као


личних и социјалних бића – на питање „Ко сам ја?“ Одговор на то питање даје сâма особа, у настојању да одреди и опише себе као особу-у-свету, држећи се унутрашњег „оквира ослонца“. Отуда је то уједно и питање личног смисла или сврхе живота, јер укључује и егзистенцијалне аспекте тога шта значи бити људско биће у свету, тј., тиче се начина на који особа успоставља своје место у свету.

Иако се каткад користе као синоними, треба нагласити да самство и појам о себи нису истозначни конструкти. У најкраћем, самство је релативно стабилан скуп карактеристика које су за особу од средишње важности – њених лично важних и особених посвећености, вредности, особина личности, аспирација и идеала; а појам о себи је когнитивно-доживљајна конструкција, скуп самоуверења и саморазумевања особе о њеном објективно постојећем самству (Kristjánsson, 2010; Zlatanović, 2016). Свеукупни појам о себи може се поделити у категорије као што су „лични појам о себи“ (сопствена уверења и мисли о себи), „социјални појам о себи“ (наша уверења о томе како нас други виде и процењују) и „идеални појам о себи“ (наши самоидеали, представа о томе какви бисмо желели да будемо). Појам о себи је основа за саморазумевање, јер је лична, веома персонализована структура знања, састављена из мноштва сачинитеља и смештена у нашем аутобиографском памћењу. С тим у вези, аутобиографско памћење је средишњи когнитивни процес и главна форма људског памћења, јер је извор важних информација о нашем животу, важна је компонента у многим облицима нашег свакодневног понашања и основа је нашег самопоимања (Златановић, 2004).

За разматрање предмета овог рада корисно је сажето изложити један, чини се, истраживачки и експланаторно вредан концепт, посебно у вези са адаптабилношћу и оптималним психосоцијалним функционисањем појединца, формулисан у оквиру новије когнитивистички оријентисане психологије самства, односно појма о себи. Реч је о концепту сложености појма о себи (сложености самства; енгл. self-complexity) који је предложила Патриша Линвил (Linville, 1985, 1987). Конструкт се темељи на гледишту о бројним аспектима самства, о његовој општој сложености, тј., о сложености јединствених уверења која особе имају о сопственим личним атрибутима. Сви људи имају, више или мање, разне аспекте појма о себи и бројне улоге које играју у свом животу. Иако се, наравно, личност не може свести само на различите улоге које има, оне ипак значајно одређују људска искуства. Индивидуалне разлике у појму о себи, као и у самопоштовању, које је средишња евалуативна компонента самства, огледају се не само у садржају појмова о себи које људи граде (те разлике су готово бесконачне, јер не постоје две особе које виде или доживљавају себе на идентичне начине), него и у


погледу њихове структуре. Тако, неке особе виде себе једноставнијим терминима; оне имају појмове о себи који су прилично једноставни, састављени од свега неколико широких когнитивних категорија. Друге особе временом граде и презентују веома разноврсне и много сложеније појмове о себи. Такви слојевити појмови о себи укључују много различитих аспеката појма о себи, који су мање-више међусобно повезани и на различите начине су значајни у различитим областима њиховог социјалног живота – као што су они повезани са важним интерперсоналним односима, породицом, пријатељима, послом, каријером итд.

Важна претпоставка у основи овог концепта је да разлике у сложености појма о себи, у начину сагледавања и доживљавања себе, могу имати значајне последице по самопоштовање особе и њено суочавање са негативним, стресним животним догађајима или искуствима. Тако, особе које су формирале когнитивно сложен појам о себи лакше се носе са доживљеним неуспехом или тешкоћом у неком одређеном домену искуства и аспекту свог самопоимања. Тај појединачни неуспех бива ублажен или превладан управо тиме што оне имају многе друге важне аспекте своје дубље структуре појма о себи који остају релативно „недирнути“ тим негативним догађајем, искуством доживљеним као неуспех и стрес. Дакле, већа когнитивна сложеност штити особе од негативних ефеката неповољних животних догађаја. С друге стране, особе са једноставним, мање издиференцираним или мање истанчаним појмом о себи, исти догађај могу доживети као нешто што снажно подрива њихово самопоштовање, јер оне конструишу свој појам о себи углавном терминима тог једног, за њих посебно важног аспекта појма о себи. Отуда, њихова самоосећања повезана са неким негативним догађајем у једној области живота теже да се „прелију“ на друге аспекте живота и да се брзо прошире на свеукупни појам о себи (за преглед истраживања, видети нпр. Rafaeli-Mor and Steinberg, 2002). С тим у вези, Линвилова (Linville, 1985) је духовито сажела своје гледиште о сложености појма о себи и његовим ефектима по личност и понашање наводећи у делу наслова свог чланка стару пословицу „Не стављај сва јаја у једну корпу“. Изгледа да ове речи заиста описују нешто важно у вези са нашим самопоимањем у свакодневном животу, нешто што може имати значајне утицаје на наше оптимално психосоцијално функционисање, укључујући на важне начине и функционисање у старијем одраслом добу. Старење и промена појма о себи

У контексту психолошког разумевања појединца, може се рећи да је промена веома широк и сложен појам. Многи истраживачи у психологији верују да постоје разни типови психолошке промене кроз


које људи пролазе – у распону од мањих до већих, или од постепених до радикалних промена (нпр. Magnavita, 2002).

Кад је посреди личност, већ обични или свакодневни говор показује да о личности здраворазумски размишљамо као о нечему што је уједно релативно непроменљиво и отворено за развој и промену. Тако, често се може чути да су неки људи задржали неке особине личности готово од раног детињства, а да су неки своју личност временом значајно променили – било сопственим напорима током свог индивидуалног развоја или посредством психотерапије и психолошког саветовања, а можда и услед неког изузетног и врло интензивног животног искуства, позитивног или негативног, које је имало снагу прекретнице у животу. Уз то, многи од нас били су можда у прилици да другоме дају или да сâми добију, а можда и себи самима упуте, сажето исказан али снажан савет: „Мењај се.“

Међутим, као што психотерапеути из своје праксе то добро знају, а и неки проучаваоци личности такође истичу, иако има људи који заиста желе и радују се сопственој промени, у личности често постоје отпори у вези са променом – што је психолошки и психотерапијски проблем којим се још Сигмунд Фројд исцрпно бавио. Уопштено, човек је психолошки сложено и конфликтно биће, па отуда и сâм процес његовог мењања није једноставан и праволинијски. А опет, као што примећује Тијана Мандић (1989), могућност сопствене трансформације је тема која од давнина фасцинира човека. Она је присутна у различитим религијама, као и у филозофској мисли – како у западној, тако и у источној мисли – често уз истицање дијалектичког принципа међуигре промена и стабилности која води вишим нивоима развојног склада.

Специфичније, када је у питању појам о себи, разматрање његове стабилности и промене је саставни део ширег и сложенијег питања, давно постављеног у психологији личности, питања о томе да ли се личност појединца мења током индивидуалног развоја. Ово општије питање укључује бројна друга питања развоја личности која су предмет теоријских расправа, алтернативних приступа разумевању и истраживању личности. С тим у вези, Капрара и Ћервоне (2003: 200) сажето, у форми питања, примећују: „Развојна перспектива личности се суочава са фундаменталним питањима о стабилности и промени. До ког степена је личност стабилна? Који аспекти личности су стабилни? Који су извори стабилности? И насупрот томе, када, како и зашто се личност мења?“ За сврхе овог рада, са фокусом пажње на појму о себи као важном делу обухватније психолошке целине – личности, овде полазимо од опште претпоставке, емпиријски потврђене, да се самодоживљавање и самопоимање појединца развија и мења током животног доба. У најкраћем, врло рано у детињству, са


почетним когнитивним, емоционалним и социјалним развојем, као и са појавом првих знакова самосвести, а онда и са стицањем говора, започиње психолошки процес саморазвоја – самосазревања и формирања појма о себи као дескриптивне компоненте самодоживљаја, укључујући самопоштовање као евалуативну (самопроцењивачку) компоненту самопоимања и разне аспекте сопственог идентитета појединца.

Наш појам о себи, као и свеукупни осећај самства и идентитета, развија се кроз разноврсне социјалне интеракције које остварујемо током живота. Наша прошла искуства утичу на наше основне доживљаје себе као особе – као одговорне, доследне, компетентне, вредне поштовања и сл., или као особе која не поседује те особине личности. Наша садашња социјална и животна искуства такође утичу на наш постојећи појам о себи, али су она често обојена очекивањима која смо изградили на темељима нашег прошлог искуства. Поред тога, временска димензија будућности је такође укључена кроз питање „Ко ја желим да будем?“, што је у савременој психологији самства (Markus and Nurius, 1986) исказано у појму „могућна самства“ („могућни појмови о себи“ или, ређе, „могућни исходи себе“; енгл. possible selves) – која кроз однос према себи и егзистенцији као целини могу укључивати самостворене представе о себи каква особа жели да буде или страхује да ће бити.

Конструкција таквих могућних самстава може такође да представља важан корак у развоју и промени појма о себи. С обзиром на то да играју улогу у дефинисању појма о себи, могућна самства могу на одређене начине да утичу на понашање особе. Таква самопоимања о томе ко или какви бисмо могли постати су мостови између наше садашњости и наше будућности; она су наши „радни модели“ себе у будућности (Oyserman and Markus, 1990). С тим у вези, као што у свом тумачењу истичу Ларсен и Бус (Larsen and Buss, 2008), могућни појам о себи (или, могући исход себе) делује као инспирација и подстицај за понашање, пружајући нам могућност да се придржавамо распореда, да радимо на самопобољшању. Дакле, могућни појам о себи може бити снажан мотиватор понашања, посебно у средњем одраслом добу, када се времену живота придаје веће значење.

Неки истраживачи претпостављају да се са старењем људи мање ослањају на социјалне судове или процене приликом самовредновања, а све више на темпорална упоређивања – сагледавања себе (где су) у односу на оно што су се надали или очекивали да ће бити, да ће постати. Док су током одраслог доба описи актуелних слика о себи умногоме стабилни, самоописи могућних појмова (слика) о себи мењају се са годинама. Тако, за разлику од особа у позној адолесценцији и раном одраслом добу, које обично имају много


могућних појмова о себи, често идеализованих и пуних различитих очекивања, особе у каснијем одраслом добу углавном имају мање могућних појмова о себи. Још важније, ти појмови се временом мењају, постају одређенији, скромнији и реалнији – без превеликих нада, захтева и очекивања. Уместо магловитих раних представа о срећи, успеху или богатству, садржаји самопоимања особа старијег животног доба укључују већином конкретније, више свакодневне преокупације учинком и одговорношћу у вези са њиховим постојећим околностима, улогама и обавезама – укључујући, на пример, материјални и професионални статус, породицу, родбину и пријатеље, и сл. (Cross and Markus, 1991; Ryff, 1991). Своје могућне појмове о себи особа може временом сâма да дефинише и редефинише, да конструише и реконструише. На тај начин, она потврђује себе као флексибилну самосвесну особу, спремну за адаптивну и конструктивну промену слике о себи, што је важно за њену добробит и ментално здравље. Као што су нека истраживања с тим у вези показала (нпр. Bengston, Reedy and Gordon, 1985), самопоштовање средовечних и старијих особа подједнако је високо као и самопоштовање млађих особа, или га донекле чак надилази, можда управо због заштитне улоге могућних појмова о себи.

Због тога што социјалне интеракције и свеукупна животна искуства утичу на наш појам о себи, као и на наш општи осећај самства и идентитета, са старењем долази до одређених промена у самодоживљају – промена за које бисмо могли рећи да су ипак у оквирима постигнуте стабилности самопоимања. Популарни стереотипи о старењу често укључују виђење развојне промене ка више негативном појму о себи (Huyck, 1974). Међутим, налази емпиријских истраживања указују на то да такав развојни исход у погледу самопоимања није нужно редовна појава у старијем одраслом добу. На пример, резултати једног давнашњег истраживања, спроведеног у Сједињеним Америчким Државама, у којем су испитиване разлике у самопоимањима између млађих и старијих особа, показали су да старије особе (55 година и старији) већином виде себе позитивно, барем онолико позитивно колико то и млађе одрасле особе чине. Исто тако, утврђене су мале разлике у погледу самоописа који се односе на особине карактера или на извршавање улога. Иако наводе одређена негативна својства личности, старији одрасли су генерално мање склони да то чине у односу на млађе одрасле особе. Вредно је такође споменути да су појмови о себи позитивнији међу старијим особама које су бољег материјалног стања, које живе у породичној заједници а не у одговарајућој институцији за старе особе, као и више међу мушкарцима него међу женама. Такође су утврђене мале разлике између старијих и млађих испитаника у навођењу недостатака социјалних вештина као личне слабости – на пример, у


погледу жеље да се буде „више тактичан“, „мање лако повредив“ или „више заинтересован за људе“ (Riley and Foner, 1968).

Међу бројним емпиријским студијама у овој области, вредно је такође изложити налазе једног опсежнијег истраживања спроведеног у Немачкој које је настојало да утврди специфичније разлике у појму о себи, посматраног у блиској повезаности са личним смислом живота, између млађих и старијих одраслих особа (Dittmann-Kohli and Westerhof, 2000). Веома наглашени и доследни налази овог исцрпног компаративног истраживања су постојање значајних разлика у телесном (физичком) аспекту појма о себи између млађих и старијих одраслих особа. Тако, као што би се могло очекивати, утврђено је да је субјективни значај постојећег физичког функционисања и будућих промена у здравственом стању много већи међу старијим особама, него међу особама млађег узраста. Млађе одрасле особе усмеравају пажњу посебно на позитивне импликације свог физичког аспекта самства или појма о себи, већином у погледу физичке привлачности или бављења спортом и рекреативним вежбањем. За разлику од њих, старије одрасле особе више су заокупљене очувањем и губитком физичког интегритета и психофизиолошког функционисања. У њиховим самоописима често се изражавају многи различити аспекти физичког функционисања – као што су виталност, животна енергија и физичка активност. Супротно очекивањима, у овом истраживању нису утврђене разлике у учесталости самоописа у погледу категорије „физичког интегритета“ између подузорака „млађи старији одрасли“ (60-73 године) и „особе у познијем добу“ (после 73. године живота).

У целини, налази овог истраживања указују на то да је физичко (телесно) функционисање средишње важан домен у животу старијих одраслих особа, односно да је то главна промена у структури појма о себи. Јасно, ова промена у самопоимању одражава са старењем повезано опадање у објективном психофичком функционисању. Међутим, у погледу више психолошких аспеката самопоимања утврђене су мање узрасне разлике у односу на физички аспект самопоимања. За обе групе испитаника, карактеристике личности су важни елементи њиховог самопоимања, с тим што су млађи одрасли више заокупљени питањима развоја личног идентитета и сопственог психолошког раста и развоја. Коначно, у вези са социјалним аспектима самопоимања, утврђено је да је социјални живот важан мотивациони фокус, како за млађе, тако и за старије одрасле особе. Разлике постоје у погледу врсте социјалних интеракција, као и доминантних социјалних и емоционалних потреба: млађи одрасли првенствено брину о партнерским односима и брачном статусу, док су старији одрасли више усмерени на очување добрих постојећих односа са


члановима породице и више изражавају бригу и наду за добробит своје деце и унука.

Поред ових узрасних разлика у аспектима појма о себи, схваћених уједно као важних домена личног смисла живота, у наведеном истраживању су, такође, утврђене финије разлике у погледу временских перспектива: млађе и старије одрасле особе у свом животу јасно смештају себе у различите структуре личног, субјективно доживљеног времена. Тако, док млађи одрасли живе у наизглед вечној садашњости и бескрајној будућности, старији одрасли живе делимично у прошлости, у садашњости у којој се време доживљава као да сувише брзо пролази, и у будућности у којој се важни аспекти живота виде као потенцијално претећи, али се у њиховим самоописима такође наводе и многи циљеви и сврхе сопственог живота у будућности. Уз то, истраживање је показало да постоје јасне разлике у погледу субјективног значаја прошлог самопоимања, ранијих појмова о себи. За разлику од млађих одраслих, старији одрасли се много чешће у својим самоописима позивају на своју прошлост, на прошла искуства. Прошли животни догађаји, успеси и постигнућа представљају важан аспект личног идентитета старијих одраслих особа. Коначно, млађи и старији одрасли користе различите стандарде или оквире ослонца приликом процењивања себе и свог живота. Млађи одрасли су више самокритични, док су старији одрасли позитивнији у својим самовредновањима. При томе, за разлику од млађих одраслих који чешће говоре о срећи (која представља афективну компоненту добробити), старији одрасли чешће процењују себе и свој живот користећи израз „задовољство“ (што је више когнитивни аспект добробити). Те разлике указују на промене у квалитету и улози добробити од раног до касног одраслог доба. У позним годинама, према очекивању, појединцима је првенствено важно очување или побољшање постојећег психофизичког стања и релативно задовољавајуће животне ситуације, а тиме и очување свог општег појма о себи. А, као што су и налази других истраживања показали, заштита личног појма о себи у старијем одраслом добу постаје све више трагање за смислом живота, откривање смисла у животу (више о овоме, видети нпр. Van Ranst and Marcoen, 2000).

Уопштено речено, из перспективе целоживотног развоја појединца, појам о себи, као и личност уопште, показује се као отворени систем развоја и промена, а старење као процес и старије животно доба као развојни стадијум, показују да наше самопоимање, наше обликовање појма о себи, временом постаје релативно постојано. Међутим, још важније је то да оно са годинама не постаје нужно ригидно и неадаптивно, нити песимистично и без доживљаја вредности, сврхе или смисла постојања.


Уместо закључка: ка адаптивном самопоимању у процесу старења

Као и сâма идеја личности, тако је и њен когнитивно- доживљајни аспект или систем самосазнања и представа које особа има о себи, означен термином „појам о себи“, за већину људи посебно важан – бар у нашој, на индивидуализму претежно заснованој западној култури. Већ смо нагласили да је појам о себи важна структура личности, за свакодневно понашање особе и њено свеукупно психосоцијално функционисање у сваком животном добу. Истакнуто је, такође, да се појам о себи, као и личност, развија и мења током времена, постајући више или мање повезан, складан и сложен скуп личног знања и осећања особе о себи, али да упркос променама задржава релативну постојаност, континуитет или трајност у времену и разним околностима.

У старијем одраслом добу особе имају целоживотна знања о себи, што последично доводи до кохерентнијих, сигурнијих и сложенијих појмова о себи. Управо ти квалитети њихових појмова о себи представљају оне кључно важне димензије самопоимања које им омогућују да боље прихвате себе и да успешно надоместе одређене недостатке вештина или способности у неким активностима или доменима живота. С тим у вези, као што се у литератури из ове области наглашава (нпр. Berk, 2008; Troll and Skaff, 1997), чак и у позним годинама живота, када неки капацитети природно опадају, већина старих одраслих особа успева да одржи складан и постојан појам о себи, као и доживљај самоконтинуитета и самоидентитета – виђење себе као истоветне особе, упркос психофизичким променама током времена.

Посматрано из перспективе целоживотног развоја појединца, појам о себи је од велике важности за наше одрастање и старење – било да са годинама једноставно „календарски“ старимо или, психолошки сложеније, суштински одрастамо у старијем животном добу. Уколико су наша самоосећања претежно позитивна и уколико себе видимо као особу која је активна, саморегулативна и спремна да континуирано учи од других и из сопственог животног искуства, као и да се при томе позитивно мења током свог развоја, онда ми заиста одрастамо са годинама нашег живота, доприносећи делотворно сопственом психолошком развоју упркос томе што нисмо у годинама кад можемо рећи да је живот „тек пред нама“. С друге стране, уколико су наша самосећања већином негативна или уколико је наш појам о себи заснован више на површним или спољашњим карактеристикама – на пример, на физичком изгледу, сексуалној привлачности, на послукоји обављамо или на нашој професионалној каријери – онда смо са годинама и биолошким променама, посебно на преласку из средњег у старије одрасло доба, склони да још више развијамо различита


негативна осећања, уверења и мишљења о себи. То може, последично, имати неповољне, па и озбиљне, последице по наше ментално здравље и укупни осећај личне добробити.

Посматрано у овом светлу, а исказано терминима холистичких хуманистичко-организмичких теорија личности, за особу чији је изграђени животни стил такав да са годинама она не само стари него истовремено и психолошки одраста или израста као људско биће, пролажење времена је у њеном животном искуству паралелно са бољим самоупознавањем и све већим самоупотпуњавањем као особе – дакле, са саморазвојем у правцу боље и веће целовитости личности.Тако, уз релативно добре и социјално подржавајуће услове, она временом постаје све више оно што као особа идиосинкратички јесте – стварно или истинито самство (сопство) (Златановић, 1998). Тоуједно значи да је таква особа психолошки спремнија да настави са процесом самоактуализације (схваћене било као врховног људског мотива остваривања свих личних потеницајала или као нивоа индивидуалног психолошког развоја) – остваривања сопствених људских потенцијала, постајања или самосазревања у целовито људско биће или у онолико добру особу колико може бити (у вези с овим последњим, више у: Маслов, 1982, 2001). С друге стране, особа која током свог живота, посебно у средњем одраслом добу, није успела да кроз постепени процес самооткривања или самопрепознавања оствари унутрашњи контакт и склад са својим стварним или истинитим самством, старење и прелаз у такозвано „треће доба“ може доживети као неизбежно опадање, унижење или као губитак онога што је она мислила или веровала о себи као особи (ко је, шта је, каква је) или онога што је било предмет, често површне или обманљиве, процене од стране других људи и ње саме. Те развојне консеквенце су два супротна пола, две крајности, на димензији људске емоционалне и социјалне добробити (благостања) у старијем одраслом добу.

Сажето, поред избегавања стреса или његовог делотворног ублажавања и превладавања, неговања добрих социјалних односа, социјалне укључености и социјалних интересовања уопште (за друге људе и друштвену заједницу), као и оданости или посвећености класичним вредностима (вера, нада и љубав) и етичким стандардима, самопоимање засновано на дубљим и тачним увидима који долазе са искуством, саморазумевање које уместо самообмане укључује познавање и прихватање себе, свог „стварног самства“ или „стварног средишта“ личности, и конструктивну психосоцијалну адаптацију, од средишње је важности за успешно старење – односно, за одрастање током старења и субјективну добробит у старијем одраслом добу. Чини се да је то одговор на следеће кључно питање: како као људска бића можемо да изградимо позитиван осећај себе самих, осећаја који


ће бити отпоран упркос свим променама и изазовима повезаним са старењем, и упркос неумољивој животној чињеници да је сваким даном све мање времена. Литература Bengston, V. L. , Reedy, M. N. and Gordon, C. (1985). Aging and selfconceptions:

Personality processes and social contexts. U: J. E. Birren and K. W. Schaie (Eds.), Handbook of the psychology of aging (544-593). New York, NY: Van Nostrand Reinhold.

Берк, Л. Е. (2008). Психологија цјеложивотног развоја. Јастребарско: Наклада Слап.

Cross, S. and Markus, H. (1991). Possible selves across the life span. Human Development, 34, 230-255.

Dittmann-Kohli, F. and Westerhof, G. J. (2000). The personal meaning system in a life-span perspective. U: G. T. Reker and K. Chamberlain (Eds.), Exploring existential meaning: Optimizing human development across the life span (107-123). Thousand Oaks, CA: Sage Publications.

Huyck, M. H. (1974). Groving older: What you need to know about aging. Englewood Cliffs, NJ: Prentice-Hall.

Капрара, Ђ. В. и Ђервоне, Д. (2003). Личност: детерминанте, динамика и потенцијали. Београд: Дерета.

Kristjánsson, K. (2010). The self and its emotions. Cambridge, NY: Cambridge University Press.

Larsen, R. J. i Buss, D. M. (2008). Psihologija ličnosti: područja znanja o ljudskoj prirodi. Jastrebarsko: Naklada Slap.

Linville, P. W. (1985). Self-complexity and affective extermity: Don’t put all your eggs in one basket. Social Cognition, 3, 94-120.

Linville, P. W. (1987). Self-complexity as a cognitive buffer against stressrelated illness and depression. Journal of Personality and Social Psychology, 52, 663-676.

Magnavita, J. J. (2002). Theories of personality: Contemporary approaches to the science of personality. New York, NY: John Wiley & Sons.

Мандић, Т. (1989). Мењати се, а остати исти: белешке психотерапеута. Београд: Југословенско удружење трансакционе анализе.

Markus, H. and Nurius, P. (1986). Possible selves. American Psychologist, 41, 954-969.

Маслов, А. Х. (1982). Мотивација и личност. Београд: Нолит. Маслов, А. Х. (2001). О животним вредностима: изабрани есеји о

психологији вредности. Београд: ИП „Жарко Албуљ“. Oyserman, D. and Markus, H. (1990). Possible selves in balance: Implications for

delinquency. Journal of Social Issues, 46, 141-157. Rafaeli-Mor, E. and Steinberg J. (2002). Self-complexity and well-being: A

review and research syntheses. Personality and Social Psychology Review, 6, 31-58.

Reber, A. C. i Reber, E. C. (2010). Rečnik psihologije. Beograd: Službeni glasnik. Riley, M. W. and Foner, A. (1968). Aging and society (Vol. I): An inventory of

research findings. New York: Russell Sage Foundation.


Ryff, C. D. (1989). Happiness is everything, or is it? Explorations on the meaning of psychological well-being. Journal of Personality and Social Psychology, 57: 6, 1069-1081.

Ryff, C. D. (1991). Possible selves in adulthood and old age: A tale of shifting horizons. Psychology and Aging, 6, 286-295.

Troll, L. E. and Skaff, M. M. (1997). Perceived continuity of self in very old age. Psychology and Aging, 12, 162-169.

Van Ranst, N. and Marcoen, A. (2000). Structural components of personal meaning in life and their relationships with death attitudes and coping mechanisms in late adulhood. U: G. T. Rekar and K. Chamberlain (Eds.), Exploring existential meaning: Optimizing human development across the life span (59-75). Thousand Oaks, CA: Sage Publications.

Златановић, Љ. (1998). Самство као дајмонион. Градина, 5-6, 82-92. Златановић, Љ. (2004). Аутобиографско памћење, схематизација и самство.

Теме, 4, 421-431. Zlatanović, Lj. (2000). The role of the person’s self-concept in quality of life

research. Facta Universitatis, 2, 391-397. Zlatanović, Lj. (2016). The concept of self in psychology: Problems of

terminology and translation. IBU Journal of Social and Human Sciences, Special Issue, 365-373.

AGING AND SELF-CONCEPT: PSYCHOSOCIAL CHANGE AND ADAPTATION

Ljubiša Zlatanović Faculty of Philosophy, University of Nis Abstract

The purpose of this article is to examine the relationship between self-concept and aging, including implications of this relationship for well-being in older adulthood. Starting out of the broader life-span perspective of individual development and the empirically strongly confirmed importance of personal self-concept – our own knowledge about who we are or the way we see and experience ourselves in a social world – for explainig human personality and behaviour, in the article are considered some important aspects of this complex psychological construct which may be useful for better understanding of the aging process. More specifically, at the focus of attention is particularly the question of stability and change of the self-concept during one’s lifetime, especially in late adulthood. Related to this, the findings of some comparative empirical studies of the difference in self-concept between younger and older adults persons are presented and discussed. Finally, in the article it is emphasized that development of a positive sense of ourselves, i. e. development of positive self-image or self-knowledge – including the coherence, resilience, security, and complexity of the selfconcept – is of key importance for constructive coping with all the changes related to aging, for adaptive self-


acceptance and selfconceiving, which in this development process lead to enhancement of personal well-being. In a world, for our own successful, healthy aging.

Key words: aging, older adulthood, self-concept, psychosocial change and adaptation, life-span perspective of development

Манић, Љ.: Утицај медијског извештавања на перцепцију... 51

Кратко саопштење УДК: 316.346.32-053.9:070(497.11)"2015/2016 "

316.648:316.346.32-053.9(497.11)"2015/2016 " COBISS.SR-ID 227428364


УТИЦАЈ МЕДИЈСКОГ ИЗВЕШТАВАЊА НА ПЕРЦЕПЦИЈУ СТАРИХ И СТАРОСТИ У СРБИЈИ20

Љиљана Манић21 Факултет за културу и медије, Универзитет Џон Незбит, Београд Сажетак

У овом раду приказани су ток и резултати истраживања спроведеног са циљем да се утврди начин на који се старији људи приказују у медијима и мера у којој та слика утиче на перцепцију старих и старости код шире јавности и код самих припадника старије генерације у Србији. Циљ пројекта био је сензибилисање јавности за ову тему и промена „вредносног поља“, односно, начина на који људи размишљају о старости.

Кључне речи: стари, медији, старење, медијска слика Увод

Међу теоретичарима медија и научницима који проучавају јавно мнење нема дилеме око питања да ли начин на који медији извештавају о некој теми утиче на формирање ставова. Разлике постоје само по питању мере тог утицаја: од оних који тврде да се ставови пласирани у медијима „убризгавају“ директно у свест, до оних који релативизују тај утицај и истичу да, пре свега, карактеристике личности особе изложене медијским садржајима одређују колико ће медији утицати на њене ставове и перцепције. Односно, да се ставови формирају на основу информација које примамо путем медија, али и из личног искуства и искуства блиских људи.

Док се о начину на који медији утичу на ставове o одређеним друштвеним групама често пише, о утицају медијског извештавања на ставове о старијим људима веома је мало писано и у свету и у Србији. Иако се ради о делу становништва које је веома издиференцирано, по читавом низу обележја, и тешко да се у социолошком смислу може сматрати друштвеном групом, управо инсистирање медија на

20 Овај рад настао је као резултат истраживања на пројекту „Истраживање утицаја медијског извештавања на перцепцију и ставове јавности о старијим особама у Србији“, који је реализован од 1.12.2015. до 1.5. 2016. године. Део је пројекта бр. 451-04-5320/201504 од 21.11.2015., који је подржало Министраство културе и информисања.



неоправданом генерализовању у извештавању о старима доприноси стварању стереотипа и предрасуда.

Ово је био повод да Геронтолошко друштво Србије, у сарадњи са Факултетом за културу и медије, организује истраживање о утицају медијског извештавања на перцепцију и ставове јавности о старијим особама у Србији. Пројекат је реализован у периоду од децембра 2015. до маја 2016. године, а подржало га је Министарство културе и информисања Републике Србије. Активности су спроведене у четири фазе. У оквиру пројекта најпре су праћени медијски садржаји у дневној штампи, затим су анализирани ставови шире јавности и старијих људи у оквиру фокус група, и коначно, креирани су медијски садржаји који су повећали присуство те теме и подстакли већу сензибилност јавности према њој.

Прва фаза пројекта подразумевала је активности у вези са истраживањем недостатака у досадашњем извештавању о старијим особама у штампаним медијима и мапирање најслабијих тачака, које захтевају највише пажње. У овој фази праћени су и анализирани текстови и прилози посвећени старима и старости у следећим дневним новинама: Политика, Вечерње новости, Данас, Курир и Блиц, и Србија Данас (интернет портал).

Друга фаза је подразумевала низ активности у вези са истраживањем јавног мњења, методом CATI. Реч је о телефонској анкети спроведеној на двоетапном стратификованом узорку од 1200 испитаника, пунолетних грађана Србије. Ова врста истраживања требало је да покаже какви су ставови опште јавности о питањима старих и да покаже како стари перципирају слику о себи у медијима, односно , како та слика утиче на њихову самоперцепцију.

У трећој фази, организоване су фокус групе, које су имале циљ да обезбеде јаснију слику о томе како различите групе старих могу унапредити разумевање и тумачење исте друштвене стварности. Разговори у оквиру фокус група спроведени су у три дома за старија лица и једном дневном боравку, који припадају Геронтолошком центру Београд, као и са новинарима-ветеранима Удружења новинара Србије.

Као последњи корак у оквиру пројекта, на основу резултата истраживања креирана су 22 медијска садржаја (новински прилози објављени у дневним новинама и магазинима, гостовања на радију и телевизији, прилози на веб-порталима).

Кроз реализацију пројекта вршена је и посебна обука студената Факултета за културу и медије са смера Новинарство, која је спровођена све време трајања пројекта, али и након завршетка. Овом обуком студенти су стекли знања, савладали технике и методе које ће им омогућити да учествују у будућим истраживањима јавног мнења, али и показали много већу сензибилност за проблеме старих. Надамо


се да ће се тиме обезбедити трајнији, адекватнији однос будућих креатора медијских садржаја према третману старијих особа. Видљивост у дневној штампи

Иако су старији суграђани највернији читаоци новина, често их купују и више од осталих грађана им верују, истраживање је потврдило резултате ранијих истраживања, која су показала да дневни листови о старима пишу мало и веома ретко. Од 14.199 текстова објављених у пет дневних новина које излазе у Србији (Политика, Вечерње новости, Данас, Блиц и Курир), током децембра 2015. године, темама посвећеним особама старијим од 65 година бавило се само 596. Поразна је и чињеница да се једна четвртина текстова о старима односи на славне старије особе које нису из Србије (политичаре, уметнике, верске поглаваре и сл.).

Истраживање показује да су стари у много већем проценту објекти говора – они о којима се говори. О њима говоре представници министарства, разних организација и служби, док су у само 15,4 одсто објављених текстова они главни субјекти „приче“. Њиховим интересовањима, ставовима и осећањима, надама и активностима у српским штампаним медијима готово да се не даје простор.

Старији се најчешће помињу у црној хроници и рубрици култура, док се у рубрикама, као што су економија, политика, спорт и разонода, објављује занемарљив проценат текстова о старима. Зарад сензационалистичких наслова и прилога, новинари су посебно заинтересовани за старе као жртве и страдалнике, што додатно појачава осећај несигурности код старих. Као доминантна тема, издваја се питање пензија, често коришћено у дневнополитичким препуцавањима, као и остале теме које се односе на јавну политику, законе или прописе (27%). Међутим, о темама о којима би и стари и општа јавност требало да се боље и детаљније упознају, као што су социјална угроженост, сиромаштво, права старијих особа и друштвени ангажман, извештава се веома мало и спорадично.

Како се о њима ретко говори, тако се старији, ретко и виде у медијима. Текстове о старима прате фотографије на којима се они приказују углавном у стереотипним позама, на клупи у парку, у групи коју чине искључиво стари...У погледу визуелних елемената, у овим текстовима приметан је необичан тренд маргинализовања старије женске популације на пратећим фотографијама. Готово на половини фотографија (44,5%) представљени су старији мушкарци сами, док су уз само 8,6 процената текстова на њима жене саме.

Приметно је и фаворизовање престонице, као главне географске одреднице на коју се текст односи. Чак 54,4 одсто прилога односи се на теме од директног значаја за старије Београђане, док се у само 23 од укупно 14.199 анализираних текстова говори о старим особама са села и из мањих градова , заједно.


Највећи број текстова је мале и средње величине. Текстова на целој страни има само 10%, и они су најчешће посвећени политичарима старијим од 65 година (нпр. Доналд Трамп и Сергеј Лавров).

У друштву у коме оно што није објављено у медијима као да се није ни десило, ова незаинтересованост медија за старе има много веће последице - она утиче на слику коју јавност има о старима, старости уопште, па и на начин на који старији људи доживљавају сами себе.

Новинари наше старије суграђане често приказују као статистичке податке (извештаји о старењу становништва и други демографски извештаји) или као анонимне грађане (пензионери), што доприноси отуђењу. Нажалост, у анализираном периоду нисмо пронашли ни један текст који би афирмисао међугенерацијску солидарност или приказивао примере доприноса који старији грађани дају својим породицама или друштву у целини.

Нема промена ни у видљивости, ни у начину на који се стари приказују у медијима, у односу на претходне анализиране периоде22. Оно што би се могло сматрати искораком у односу на 2009. годину, је појава специјализованих часописа (Треће доба, Пензионер, Пензин и сл.), намењених искључиво сениорима. Испитивање ставова јавности

Како се наше истраживање бавило утицајем медијског извештавања на ставове јавности о старима у Србији, у другој фази пројекта вршено је истраживање јавног мнења. Шта мисле о начину на који се старије особе приказују у медијима, да ли су стари довољно уважавани, који су њихови највећи животни проблеми - испитивано је методом анкете на репрезентативном узорку од 1200 испитаника, различитих година и из свих делова Србије.

Циљ испитивања био је да се сагледа сложеност живота старијих и да се допринесе бољем разумевању њихових потреба. Испитивање је вршено техником телефонске анкете, уз подршку рачунара (CATI – Computer Assisted Telephone Interviewing).

Oквир узорка чинила је база телефонских бројева регистрованих на физичка лица – укупно 1200 испитаника. На сваком телефонском броју анкетиран је један члан домаћинства, узраста од 18 или више година. Тип узорка је стратификовани вишеетапни. Основне стратуме чиниле су велике територијалне целине: Војводина, Београд, централна и западна Србија и источна и јужна Србија. У оквиру сваког

22 Видети детаљније у: Манић, Симеуновић Бајић, Алексић „Представљање живота старијих у штампаним медијима“, Геронтологија 2/2015


од тих стратума дефинисани су урбани и рурални субстратуми, што даје укупно осам стратума.

Да би се дошло до сазнања о томе како грађани перципирају старост и старије особе, најпре смо покушали да откријемо шта сматрају старошћу, односно, која је то граница почетка старости. Иако су одговори различити, а распон процене релативно велик, ипак се издваја већа група (26,1%), која мисли да старост почиње са 60 година. Интересантно је, да много већу сигурност у процени показују припадници млађих старосних група. Како се повећава број година испитаника, тако је међу њима више оних који сматрају да не могу да процене када тачно почиње старост. Млађи чешће кажу да је то 60 или чак мање година, а старији - 60 и више година. Факултетски образоване особе мисле да старост почиње нешто касније, него испитаници са основном и средњом школом. Нема статистички значајних разлика у одговорима према полу.

Графикон 1: Одговори на питање - Када почиње старост?

Већина грађана Србије се не боји старости. Посебно средња (72,9%) и старија генерација (82,3%) које на старост гледају као на „природну појаву“. Популација узраста од 18 до 39 година се боји старости нешто више од осталих. Можемо претпоставити да је то последица недовољног знања и информисаности и, по природи ствари, искуства о старости и старењу.


Графикон 2: Одговори на питање - Да ли се бојите старости?

Стереотипи о старости и старењу постоје, у већој или мањој мери, у свим културама. Најчешће су повезани са уопштеним мишљењем о губитку психофизичких способности или менталном и физичком спорошћу старијих људи. Резултати нашег истраживања показују да ти стереотипи нису у знатнијој мери раширени и да преовлађују позитивни ставови о старијим људима.

Ипак, млађа и средња генерација имају позитивније мишљење о старијима, него они сами о себи. У свим генерацијама, највећи је степен сагласности са ставом да су старији људи усамљени. Нешто чешће од осталих (53,5%), то наводе управо припадници старије популације .

Графикон 3: Сагласност са распрострањеним ставовима о старости

Већина грађана Србије (63,7%) мисли да се у медијима не говори довољно о важним проблемима са којима се сусрећу старије особе. Да


теме о старијим људима нису у довољној мери заступљене у медијима, мисле припадници свих старосних категорија, али чешће генерације од 18 до 39 година и од 40 до 64 године.

Испитаници кажу да у медијма нема довољно позитивних примера о старости и старијим особама. Сваки други испитани грађанин Србије одговорио је потврдно на питање: „Да ли познајете старију особу која своју старост проживљава онако како бисте ви волели?” А на питање: „Колико се о таквим особама говори и пише у медијима?” одговарају да је то ретко (47,3%) или никада (18,6%).

Графикон 4: Одговори на питање о заступљености у медијима позитивних примера о старијима у медијима

На крају разговора, испитаници старије доби били су замољени да дају мишљење о начину на који медији представљају припаднике њихове генерације. Њихови одговори најчешће исказују незадовољство заступљеношћу у медијима информација из њиховог свакодневног живота. Мисле да се ретко говори и пише о људима сличним њима, о старијим „обичним“ људима и њиховом свакодневном животу.

Њих веома узнемиравају вести о насиљу и криминалу и мисле да у медијима има превише информација о таквим догађајима.

У својим одговорима, старији испитаници истичу да кроз медије треба промовисати физичке активности у трећем добу и мотивисати на креативност и дружење.

У својим предлозима, они често наводе жељу да на телевизији гледају емисије у којима би учествовали млади и старији заједно, како би се боље разумели, јер једни од других могу много тога да науче. Предлажу да се у медијима чешће пише и говори о старијима који су


урадили нешто значајно у прошлости, како би се њихово искуство пренело младима.

Телевизија је омиљени медиј старије генерације и највише би волели да се о свим важним питањима која их интересују информишу преко телевизије (62,4%), а ређе наводе дневне новине (9,7%), радио (3,2%) и интернет (2,9%). Закључак

Иако особе старије од 65 година чине скоро петину становништва у Србији, медијски садржаји који се баве њиховим ставовима, жељама и хтењима веома су ретки, а дати прилози су често обојени предрасудама и стереотипима. Припадници старијих генерација често осећају овај несклад, али је мали број оних који јавно изражавају незадовољство актуелним стањем. Мало је и истраживања која би дала чињенице о стању на медијској сцени у овој области и представљала темељ за даља истраживања и подизање свести опште јавности о проблемима старости, старих и старења.

Положај старијих људи у Србији отежан је низом економских, политичких и социолошких промена, карактеристичних за период транзиције. Било би неодговорно тврдити да је он последица медијски конструисане стварности или да би промена дискурса представљала решење. Ипак, неспорно је да би веће присуство у медијима примера међугенерацијске солидарности и повезаности, примера који доказују допринос који старији суграђани дају, свакако позитивно утицало на побољшање тог положаја. Ово истраживање је још један корак ка тој „промени коју сви прижељкујемо“, а објављивање резултата кроз прилоге у штампи и гостовања аутора пројекта на радију и телевизији (РТС, РТВ, Студио Б, ТВ Пинк и др.) довело је до повећања медијског простора о теми која је евидентно запостављена.

INFLUENCE OF MEDIA REPORTING ON THE PERCEPTION OF ELERLY AND AGE IN SERBIA

Ljiljana Manić23 Faculty of Culture and Media, Belgrade Abstract

This paper presents the course and the results of the research conducted to find the ways in which elderly are presented in media. Its goal was also to examine how much that image affects the perception of elderly and age to the general public. The paper gives qualitative and quantitative analysis of articles in daily newspapers and presents the results of the conducted poll. Research was a part of the project “Influence of media



reporting on the perception of elderly and age in Serbia”. The goal of the research was to introduce this topic to the public and to change “field of values”, meaning the way people think about age.

Key words: elderly, media, aging, media image


Стручни рад УДК: 314.117-053.9(497.11)

314.113(497.11) COBISS.SR-ID 227428620


О РЕЗУЛТАТИМА ЕВАЛУАЦИЈЕ ПРИМЕНЕ НАЦИОНАЛНЕ СТРАТЕГИЈЕ О СТАРЕЊУ (2006 - 2015) И СТРАТЕШКОМ ОКВИРУ ПОЛИТИКЕ СТАРЕЊА СУТРА

Лидија Козарчанин24 Републички завод за социјалну заштиту, Београд

Сажетак У посматраном периоду (2006-2015) су у оквиру свих десет

стратешких праваца активности у Националној стратегији о старењу (НСС)25 постигнута одређена унапређења. Међутим, уочено је да је целокупан процес анализиране имплементације био успорен, а томе су допринели објективни и субјективни разлози. У одговарајућој мери смо се примакли и остварењу главног циља НСС - да дефинишемо јединствену и координисану политику старења и развијамо друштво у коме ће се подједнако поштовати све генерације грађана26. Овај текст је ауторска интерпретација др Лидије Козарчанин, која је била учесник у овом процесу. У складу са савременим методолошким приступом, развијене су фокусиране дискусије експерата и практичара са 4 подручја Републике Србије - јужне и југоисточне у Нишу, централне и западне у Крагујевцу, северне и Војводине у Новом Саду и подручја града у Београду. Закључци дискусија на округлим столовима указују да је постигнут релативно чврст консензус учесника са подручја целе Србије (сем КиМ). Извршена је евалуација примене НСС од 2006. и дате су препоруке за нови стратешки оквир политике, у вези са последицама старења становништва. У дискусијама је учествовало више од 120 представника (скоро свих) актера задужених за имплементацију НСС, и са локалног и са националног нивоа.

24 [email protected] 25 У даљем тексту НСС

26 Процес евалуације Националне стратегије о старењу спроведен је заједничким деловањем Популационог фонда Уједињених Нација – УНФПА у Србији, Републичког завода за социјалну заштиту и Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања у сарадњи са Комисијом за социјална и економска питања Уједињених Нација. Др Лидија Козарчанин је ангажована као национални консултант УНФПА. Резултати евалуације треба да буду основа за редефинисање постојећег стратешког документа и утврђивање стратешких праваца у области старења за наредни период.

Козарчанин, Л.: О резултатима евалуације примене националне стратегије о старењу 61

Кључне речи: eвалуација, имплементација, Национална стратегија о старењу (2006-2015) Увод и поглед уназад

Република Србија има више деценија дугу традицију развијања друштвено и политички структуриране активности усмерене на питања у вези са старењем становништва, као и питања прилагођавања друштва на последице старења. Саме почетке је означило једно важно научно испитивање услова живота и положаја старијих људи у југословенском друштву, које је реализовано још почетком седамдесетих година прошлог века, као део организованих припрема за прву генералну скупштину Уједињених Нација на тему старења (1982. у Бечу)27.

Међутим, баш од тих дана се у Србији, изузимајући подручје аутономне покрајине Косова и Метохије, дешава и убрзано старење становништва. Удео старијих становника у општој популацији становништва се до данас увећао скоро двоструко. Почетком седамдесетих година прошлог века било је у Србији 9,04% становништва са 65 и више година, а по Попису становништва Србије (не рачунајући Косово и Метохију), у 2011. години је 17,4% становништва имало 65 и више година 28 . Упркос оваквом тренду пораста, у сфери друштвено организованог реаговања и у прилагођавању појединих кључних области или система (тржиште рада, образовање, ПИО, здравствена заштита, социјална заштита, култура, спорт, рекреација и други) на последице ових промена, било је више застоја, па чак и значајног опадања у активностима.

Феномен старења је препознат као битан и почетком новог миленијума, па се стратешки оквир за политику старења у Републици Србији нашао у Стратегији за смањење сиромаштва, 2003. године, где је један посебан део био посвећен старијој популацији. Након тога, у складу са миленијумским циљевима, Влада по први пут усваја и посебан стратешки оквир за политику старења - Националну стратегију о старењу (2006-2015). Истовремено, демографске пројекције указују и на даљи динамичан процес старења, посебно тзв „старог“ становништва.

Сада, у изради новог стратешког оквира за Републику Србију, након 2015. године, Комисија за економска и социјална питања Уједињених Нација (UNDESA) пружа стручну (и логистичку) подршку у креирању даљег пута Србије у прилагођавању последицама

27 Истраживање је реализовано уз подршку Геронтолошког друштва Србије (од 1973.), а предвођено од стране Института за социјалну политику у Београду и професора Београдског Универзитета.

28 „Демографски профил старог становништва Србије”, Републички завод за статистику, 2015. године


старења становништва. У партнерству, између Београдске канцеларије Популационог фонда Уједињених Нација (UNFPA), Републичког завода за социјалну заштиту и Министарства за рад, запошљавање борачка и социјална питања Републике Србије, о овој теми реализоване су фокусиране дискусије експерата и практичара. Напомене о документу НСС

Национална стратегија о старењу (НСС) је усвојена на Влади Републике Србије 7. септембра, 2006 . године, са роком за имплементацију до краја 2015. године29. У периоду имплементације Република Србија је на међународном плану на конференцијама UNECE о старењу, у два наврата, 2007. у Леону (Шпанија) и 2012. у Бечу (Аустрија), подносила Националне извештаје о имплементацији акција и мера у процесу прилагођавања друштва последицама старења становништва и праћењу имплементације Мадридског међународног плана акција у вези са старењем у оквиру система Уједињених Нација (UNECE).

НСС је непосредно повезана са Европском стратегијом имплементације (RIS, 2002.-2022.)30 Мадридског међународног плана акција у вези са старењем (MIPAA, 2002.-2022)31 али, истовремено је и аутентичан стратешки документ јер су у њему планиране активности као одраз аутентичних потреба старијег становништва Србије и објективних услова за њихов даљи просперитет. Десет Обавеза (Commitments) из RIS, формулисано је у НСС као десет стратешких праваца активности, односно, циљева у националном документу Републике Србије.

Главни циљ Националне стратегије је „стварање интегралне и координиране политике, засноване на савременим научним сазнањима и обавезама преузетим из међународних докумената - које ће друштво и привреду Републике Србије, пре свега, здравствену и социјалну заштиту, тржиште рада и образовање, ускладити са демографским променама - како би се створило друштво за сва животна доба, које посебно тежи да задовољи 9 потребе и ослободи неискоришћене потенцијале старијих људи“.32

Поред остваривања главног циља НСС, који је истоветан са циљем Европске стратегије RIS и MIPAA (друштво за све генерације), у националном документу су циљеви и испуњење десет обавеза из Европске стратегије постављени, такође, као циљеви, са намером да допринесу реализацији главног циља. Важно је било да се стратегијом

29 2015. година је одабрана као преломна јер се у њој очекивала и ревизија Миленијумских циљева развоја Републике Србије.

30 У даљем тексту RIS 31 У даљем тексту MIPAA 32 Национална стратегија о старењу Владе Републике Србије, 2006.

http://www.minrzs.gov.rs/files/doc/porodica/strategije/Nacionalna%20strategija%20o%20stare nju.pdf


обухвате све области важне за живот старијих генерација, као и да се релевантно прати процес имплементације. Постигнуто је да и сам процес праћења имплементације НСС може бити компаративан са земљама у окружењу и шире.

Треба истаћи и принципе НСС, јер су они, као и у важећим документима међународног и регионалног нивоа - MIPAA/RIS, резултати савремене науке и стручне праксе у приступу старењу: „принцип доживотног развоја појединца; принцип унапређења и заштите основних људских права и слобода; принцип обезбеђивања економске и социјалне сигурности и квалитета живота у старости; принцип омогућавања пуне интеграције и партиципације старијих људи у заједници; принцип елиминације свих облика друштвеног занемаривања услед опадања функционалних способности у старости и инвалидности; принцип ангажовања на остваривању родне равноправности; принцип поштовања различитости и другачијих потреба у популацији старијих људи; принцип промовисања међугенерацијског и унутаргенерацијског трансфера солидарности и дијалога; принцип успостављања партнерстава на свим нивоима – Владе, невладиног сектора, приватног сектора и између самих старијих људи; принцип остваривања једнаких могућности за све и прицип афирмације личне одговорности“.33 Закључци дискусионих група о имплементацији НСС34 I. Увођење феномена старења у развојне политике друштва

Да би се остварио овај стратешки правац, у НСС су планиране углавном, активности увођења старења у развојне планове на локалном, покрајинском и националном нивоу. Планирано је и увођење одговарајућих (ЕУ) индикатора сиромаштва, као и њихово континуирано и функционално праћење на свим нивоима. Поред тога, планиране су и посебне активности које би биле усмерене на реафирмацију породице и породичне солидарности.

а) У закључцима о евалуацији ових активности на подручју јужне и југоисточне Србије, у Нишу, констатован је напредак у активностима увођења старења у планирање развоја локалних заједница свих већих општина (градова) овог подручја.

У плановима развоја градова и општина се, пре свега, акценат ставља на развој капацитета социјалне заштите старијих и на сарадњи са локалном самоуправом у решавању питања у вези са сиромаштвом старијих. Ово је и оцењено као позитиван корак у имплементацији НСС, а истовремено и као корак према предвиђеној децентрализацији

33 ibid 34 Текст закључака обухвата констатације о евалуацији и објективном стању по

одређеном питању или активности, уочене препреке у остваривању активности као конкретне предлоге које су учесници износили.


услуга социјалне заштите, па тиме и развоја услуга дугорочног збрињавања старијих, што је такође, један од постављених циљева.

У дискусијама су изнети и примери добре сарадње градске самоуправе у Нишу на развоју институционалних и локалних услуга за старије, у Алексинцу на унапређењу квалитета услуга дугорочног збрињавања старијих грађана, а у Лесковцу на развоју врста и капацитета услуга за старије у оквиру дугорочног збрињавања - услуге клуба и смештаја у дому за старе. Констатовано је да је породица старијих изузетно важна, али, да активности на њеној афирмацији и промоцији у протеклом периоду није било довољно, као ни озбиљнијег, локалног, праћења индикатора сиромаштва старијих, иако су показатељи доступни на националном нивоу.

б) У закључцима о евалуацији ових активности на подручју западне и централне Србије, у Крагујевцу, констатовано је да се феномен старења респектује у плановима развоја општина и градова овог подручја. Посебно је Крагујевац пример добре праксе, где је успешно увођење старења у план развоја града довело до формирања нове услуге за старије, у којој су на локалном нивоу интегрисани неки здравствени (примарна здравствена заштита) и неки социјални аспекти сервиса за старе (услуга, помоћ и нега у кући). Уз подршку локалне самоуправе, која је била и логистичка и финансијска, обезбеђена је и одрживост ових услуга и формирана посебна организација за развој и пружање услуга социјалне заштите.

Оно што је ређе случај у другим општинама и градовима овог подручја, у Крагујевцу подржавају НВ сектор, а у току је и израда нове Стратегије развоја социјалне заштите у којој ће се, такође, подржати развој НВО као пружаоца социјалних услуга за старије. И Нови Пазар је био успешан у увођењу старења у планове развоја, и добио је подршку локалне општинске самоуправе у оснивању нових, домских капацитета за старе. У праћењу индикатора сиромаштва на овом подручју, истакнуто је да активности нису биле довољне, па се не располаже довољно квалитетном евиденцијом о сиромашним старијим људима на овом терену, посебно у руралним областима, где се стиже и теже и ређе, иако је помоћ неопходна.

ц) У закључцима о евалуацији ових активности на подручју северне Србије и покрајине Војводине, у Новом Саду, учесници су констатовали да је феномен старења укључен у планирање развоја заједница, општина и градова овог подручја. Међутим, често се дешава да ово, наизглед успешно укључивање, остаје само у плановима и на декларативном нивоу, а планиране активности се ређе евалуирају и још ређе, остварују у пракси.

Индикатори сиромаштва се периодично прате и о томе се обавештава стручна и шира јавност на целом подручју, али, процењујући ситуацију на терену, учесници дискусионих група


сматрају да још нема значајнијих ефеката овог праћења нити значајнијег смањења сиромаштва старијих људи, а предузете мере су спорадичне и обично недовољне да би трајније решавале тај проблем. Активности на реафирмисању породице и подстицању породичне солидарности се процењују као делимичне и само повремене, иако има потребе за континуираним деловањем.

Закључено је и то да није било могуће испунити све постављене рокове у НСС, јер сами рокови нису били одређени реално.

д) У закључцима о евалуацији ових активности на подручју града Београда, учесници су констатовали да су старије особе препознате у стратешким документима и на републичком и на градском нивоу. Међутим, у остваривању планираног, често се одређене мере запостављају и не реализују онако како су и планиране. Захваљујући подизању свести о динамици старења становништва, највише се променио и напредовао институционални део социјалне заштите (домови за одрасле и старе). Установе социјалне заштите за смештај старијих (и одраслих) особа су још увек претежно у јавном сектору социјалне заштите. На подручју Београда су домски капацитети већ прилично добро развијени, а има и доста приватних домова за старе, иако они још нису укључени у јединствену мрежу установа социјалне заштите.

Индикатори сиромаштва се редовно и периодично утврђују релевантним методама у Републичком заводу за статистику и у одговарајућој градској установи за статистику. Они су у потпуности компаративни са показатељима у другим државама и усклађени са Евростатом. Ефекти праћења индикатора сиромаштва за сиромашне старије људе су у складу са актуелном општом финансијском ситуацијом у друштву. Тако су у једном периоду резултати праћења показивали добре промене у правцу смањења сиромаштва међу старијима (2006. - 2009. године) али су након тог периода, са новом економском кризом, ефекти деловања на смањење сиромаштва старијих знатно мањи, а сиромаштво старијих људи у порасту, посебно од 2011. године, и од доношења новог Закона о социјалној заштити.

У Београду су активности у вези са промоцијом породице, као и подстицање породичне солидарности биле заступљене, пре свега, у активностима релативно развијеног и умреженог цивилног друштва (Црвени Крст, мрежа ХуманаС, удружења пензионера) и допринеле су одговарајућем бољем квалитету живота старијих грађана. Делујући у истом правцу, на интернету се појавио портал ПЕНЗИН, који се бави питањима важним за квалитетан живот старијих људи и истовремено и за подршку породици са старијим члановима.


II. Интеграција старијих људи у заједницу Да би се остварио овај стратешки правац, у НСС су планиране,

углавном, активности на информисању старијих људи о њиховим правима (социјалним и другим) и поступцима за остваривање права, активности на увођењу теме старења у школске програме, активности у подстицању самоорганизовања, волонтирања старијих људи, као и ширење позитивне слике о старењу и старијим људима.

а) У закључцима о евалуацији ових активности у Нишу, учесници су изнели позитиван став према центру за социјални рад у Нишу, јер се доста ангажује у информисању старијих корисника о њиховим правима у систему социјалне заштите. Исто је и у Лесковцу, у Алексинцу, као и Кучеву. Међутим, у пракси се дешава да се нека од права из социјалне заштите, због недостатака у локалним капацитетима, не могу остваривати. Исти проблем истакли су и представници дома здравља Ниш. Њихове службе кућног лечења и патронажне службе се такође ангажују у правцу васпитно здравственог информисања својих старијих пацијената, иако им недостаје одговарајући превоз. Број од 3 000 старијих пацијената, са којима су радили у току протекле године, био би знатно већи, са бољим условима превоза медицинског особља.

Укљученост старијих грађана у живот локалне заједнице на овом подручју, потврђује се кроз веома живе активности чланова клубова за старије, које они сами организују и реализују. У градовима овог подручја сами старији грађани брину за интегрисаност старијих и функционишу међусобно и као дневна подршка. Организују трибине и округле столове на разне теме, на којима се лобира и утиче на одлучивање у локалној заједници, општина и/или градова. У ове активности укључују се често и локални медији и тиме углавном доприносе ширењу позитивне слике о старијим грађанима као активним и заинтересованим члановима заједнице.

б) У закључцима о евалуацији ових активности у Крагујевцу, истиче се да су уочене битне разлике у нивоима укључености старијих људи у заједницу: интегрисаност старијих у заједницу је у граду знатно већа и битно повољнија, него што је у сеоској средини. Разлика постоји и у нивоима интегрисаности у заједницу, између старијих људи који живе у условима испод или око прага сиромаштва и релативно изолованих, у односу на оне старије који живе у нешто бољим материјалним, стамбеним и породичним условима и који су више укључени у локалну заједницу, као и неке видове одлучивања. Као један од разлога настајања и продубљивања ових разлика наводи се недовољна географска покривеност социјалним и другим услугама, како старијих становника руралних крајева, тако и сиромашних старијих људи, уопште.


ц) У закључцима о евалуацији ових активности на подручју северне Србије и Војводине, у Новом Саду се понављају ставови о томе да су старији становници са руралних крајева овог подручја знатно мање информисани о својим правима, пре свега у социјалној и здравственој заштити, али и у другим областима. Старији са села су знатно мање укључени у неке од активности у сопственој локалној заједници. У школским програмима је недовољно тема које би се бавиле питањима старења и старости. Самоорганизовање старијих је подстицано у довољној мери, те се оно одвија кроз рад и чланство у клубовима за старије који су релативно добри распрострањени и који често уз културно- рекреативне и образовне садржаје нуде и низ дневних услуга у локалној заједници.

Старији људи у Србији су једна од група у структури становништва, чији су припадници, чешће него популација у просеку, чланови неког од удружења грађана. Најчешћа и најбројнија су удружења Савеза пензионера Републике Србије, са око 300 000 чланова, који има своје подружнице на локалном нивоу.35 Учесници дискусије сматрају да је учешће волонтерског рада старијих људи на подручју Војводине још недовољно у односу на постојеће ресурсе, али волонтерски рад старијих постоји и обезбеђује одговарајуће позитивне ефекте, пре свега, захваљујући ентузијазму појединаца.

д) У закључцима о евалуацији ових активности у Београду поновљен је и презентован пример добре праксе у имплементацији НСС, реализована активност на формирању и оснивању портала „Пензин“, односно на његовој изврсној, позитивној улози у информисању старијих грађана о значајним питањима везаним за остваривање њихових права, као и условима за решавање свакодневних потреба. Успостављање овог портала је битно допринело и унапређењу социјалне укључености старијих људи у Србији, мада се не смеју занемарити ни други извори информисања, који су у посматраном периоду битно унапређени. На интернету такође, сајтови министарстава, установа у социјалној и здравственој заштити, хуманитарних и невладиних организација пружају одговарајуће информације које у одређеној мери доприносе укључивању старијих људи у друштво.36

Утврђено је да су старији људи на подручју Београда у доброј мери интегрисани у активности заједнице, али су расположиви ресурси старијих, ипак, значајно већи, па не можемо бити и потпуно

35 Савез пензионера Републике Србије има на ниову целе државе око 300 хиљада чланова, а то је нешто мање од четвртине укупног броја пензионера. Чланови Савеза пензионера су претежно корисници нижих износа пензија. Из ових разлога ова удружења развијају обавезно и активности и акције хуманитарног карактера.

36 По извештају Владе Републике Србије и Републичког завода за статистику (из 2013), око 20% становника старијих од 65 година користи релативно редовно интернет, а утврђени су и релативно високи трендови повећања овог броја.


задовољни. Истакнуто је и да ће, у складу са демографским пројекцијама, у блиској перспективи ресурси у групи „млађи“ старији становници Београда бити још већи, а самим тим је и значајније да се њихови доприноси боље користе и реализују и у развоју града и у развоју државе.

Старији људи у Београду су масовније, па и нешто чешће, самоорганизовани него у другим подручјима Републике. И они су најчешће чланови Савеза пензионера Републике Србије, тачније, подружнице у Београду. На нивоу Републике Србије, као и Београда, функционише већ више година и НВ организација старијих грађана, „Покрет за треће доба“, која такође окупља велики број старијих људи око концепта активног старења, спортских, рекреативних и едукативних активности. Покрет за треће доба, једном годишње, у част 1. октобра, као интернационалног дана старијих људи, организује манифестацију „Олимпијада спорта, здравља и културе“. Број учесника ове манифестације је сваке године је све већи и већ прелази хиљаду.

Старији људи Београда су и корисници услуга и сарадници у петнаестак хуманитарних и невладиних организација окупљених у мрежи НВО „ХуманаС“, која „ради за старије и са старијим људима“. Само Црвени Крст, који је водећи у мрежи, броји око хиљаду старијих волонтера, а волонтерски рад је саставни део и других невладиних организација: „Amity“, „Хлеб живота“, „Caritas“ и друге. И организације локалне самоуправе се придружују у организовању волонтерског рада. То потврђује и успешно деловање „Волонтерског центра“ београдске општине Звездара. У овом правцу се одвијају активности подршке старијима у кризи, као и на интегрисању старијих људи у друштвену заједницу, што у значајној мери позитивно утиче на квалитет живота старијих људи. III. Праведна (макро-економска) расподела ресурса у заједници

Да би се остварио овај стратешки правац, у НСС су планиране активности у бризи за старије људе који су жртве транзиције, извршавање обавеза земље везаних за ЕУ интеграције и сарадњу са Уједињеним Нацијама на пољу старења. Посебно су важне активности и доприноси решавању питања сиромаштва старијих људи, као и увођење института социјалних пензија за старије без редовних прихода и прилагођавање система ПИО међународним обавезама у области старења.

а) У закључцима о евалуацији ових активности на овом подручју, у Нишу, се истиче, као пример недовољне бриге за старије, веома успорено реаговање градске управе на преузете обавезе по Закону о здравственој заштити, у складу са којима је почетком 2015. основана здравствена служба за кућно лечење и палијативне услуге (Завод за


геронтологију и палијативну заштиту). Ова служба, до сада, није ни почела да функционише.

Обрнуто, поздрављене су промене на тржишту рада, као одговарајуће мере за пензионере, старије приватнике занатлије, које им дозвољавају да могу да продуже своје радне активности и након испуњеног законског критерија за пензионисање (65 година). Поред тога, закључено је и да су на овом подручју укупни капацитети за подршку угроженим старијим особама веома близу граница издрживости.

Улажу се напори да се на захтеве угрожених старијих људи и одговори, али старији грађани, за сада, немају други избор – алтернативе им морају бити понуђене!

б) У закључцима о евалуацији ових активности у Крагујевцу је централно место посвећено питању увођења социјалних пензија – институт који није уведен, упркос томе што су социјалне пензије биле планиране у неколико акционих планова на нивоу републичких органа. Потврђено је и да потреба за овим видом социјалног трансфера расте и на овом подручју постаје све више изражена. Учесници сматрају да ће у наредном периоду бити смањен број старијих људи који ће уживати редовне приходе у виду пензије, а са тим у вези ће бити и повећан број материјално угрожених старијих људи.37

Истовремено, старијим радницима се, као и осталим старијим људима, не нуди довољно активног оснаживања, да би на тржишту рада имали неке шансе, или бар нешто веће могућности да избегну сиромаштво у старости. Недостаје одговарајући и олакшан приступ неформалном образовању за старије полазнике, недостају релативно доступне обуке за различите вештине, као и едукативни курсеви и семинари у различитим сферама интересовања старијих. Резултат је, да ови људски ресурси нису довољно искоришћени нити су ослобођени њихови потенцијали, чему смо стратешки тежили у НСС.

ц) У закључцима о евалуацији ових активности у Новом Саду се, такође, истичу потребе, а у вези са неиспуњеном, а планираном активности на увођењу социјалних пензија. Социјалне пензије би у пракси, проценили су учесници, значиле као увођење тзв. „нултог пензионог стуба“, за материјално угрожене старије људе који су ушли у треће доба без обезбеђених редовних прихода и који живе у ризику од сиромаштва.

37 Старији људи без редовних прихода у виду пензије у Републици Србији, у тек

нешто мање од половине случајева (око 40%) имају и уплаћиване доприносе за радни стаж, али је дужина уплате била испод предвиђене границе од 15 година, колико је минимално за остваривање права на пензију. Ово је налаз из истраживања „Они не могу да чекају“ које је обавила НВО Amity, 2009. године.


Поред тога, истакнуто је у закључцима, на овом подручју долази и до појаве дискриминације према старијим људима који живе на селу, јер се, из чисто економских разлога и неразумевања за потребе ових старијих становника, укидају поште, амбуланте, школе и друге испоставе и службе јавног сектора, које су са таквим рационализацијама, старијим људима постале скоро недоступне или, у најбољем случају, теже доступне.

д) У закључцима о евалуацији ових активности у Београду, истиче се да су потребе старијег становништва у земљи, као и на нивоу града, идентификоване у значајној мери, као и могућности неколико система подршке да на ове потребе дају одговарајуће одговоре. То је и добра основа за праведну расподелу ресурса, међутим, нису у пракси конституисани адекватни механизми подршке, између сектора није довољно развијена сарадња и нема предузимања заједничких акција. Из чисто финансијских разлога се одустало и од увођења института социјалних пензија.

Обавезе у ЕУ интеграцијама које се тичу права старијих људи на тржишту рада и у односу на социјалну заштиту ратификоване су у Србији, кроз Ревидирану европску повељу о социјалним правима и о томе се редовно извештава Европски Савет. Међународне обавезе су у области сарадње на пољу старења са Уједињеним Нацијама, у посматраном периоду, такође испуњене на одговарајућем нивоу. IV. Прилагођавање социјалне заштите последицама старења становништва

Да би се остварио овај стратешки правац, у НСС су углавном планиране активности на унапређењу законског основа за ефикасније сузбијање сиромаштва, унапређењу праксе увођења олакшица и субвенција за све старије људе, или посебне подршке за групе угрожених пензионера и старијих грађана. То је најчешће било упућивање старијих и болесних на бањски опоравак, већи износи сталне новчане помоћи за старачка породична домаћинства, обезбеђивање једнократне финансијске помоћи старијим особама у животној кризи и обезбеђено сигурно финансирање довољног броја јавних кухиња.

Поред тога, планиране су и активности на обезбеђењу веће доступности услуга дугорочног збрињавања – услуге и социјалне и здравствене заштите, као и подршка старењу код куће. Старење код куће подразумевало је развој неопходних институционалних капацитета и алтернативних видова смештаја (социјално становање, заштићено становање, мале заједнице становања), као и динамичније развијање НВО и приватних пружалаца услуга. Развој услуга као што су клубови са дневним услугама, услуга дневног боравка за болесне старије, кућне посете са различитим садржајима, као помоћ и нега,


достава хране, и други, контакт телефон или постављени аларм, и други алтернативни облици услуга и подршке за самосталан живот.

а) У закључцима о евалуацији ових активности на подручју јужне и источне Србије, у Нишу су истакли пример добре имплементације НСС, баш у оквиру овог стратешког правца, у области прилагођавања социјалне заштите старењу. Истовремено су указали и да се развила и да постоји свест о томе да су потребе за коришћењем услуга у области дугорочног збрињавања старијих грађана упркос развоју и напредовању, још увек, значајно веће од свих расположивих капацитета.

И други учесници са овог подручја су се прикључили у закључку да је у области социјалне заштите старијих и код њих на њиховим општинама, учињено највише. Активности су биле пре свега, у јавном сектору социјалне заштите, у раду центара за социјални рад, као у Лесковцу, али, највише, у институционалној социјалној заштити старијих људи у домовима за старе. У Алексинцу су захваљујући ефектима примене развијеног одличног рехабилитационог програма у дому депандансу у Тешицама, обезбедили да један број корисника који су били ментално оболели после рехабилитационог програма, може напустити дом или може наставити боравак у другом резиденцијалном дому за ментално очуване кориснике.

Добар пример је истакнут и у општини Кучево, где је знатно унапређена социјална заштита старијих особа, захваљујући ангажовању релативно новог Геронтолошког центра, који и сам има проблема, са недостатком кадрова и средстава. Закључено је да се у задатом правцу активности морају предузимати и даље, и по свим утврђеним сегментима. Истакнута је и потреба укључивања пружалаца услуга из приватног и НВО сектора у систем установа социјалне заштите уређен по утврђеним критеријумима и са редовном провером квалитета услуга и поштовањем усвојених стандарда услуга.

б) У закључцима о евалуацији ових активности на подручју централне и западне Србије, у Крагујевцу је оцењено да су у овој области постигнути веома добри резултати, сасвим примерени објективним могућностима заједнице. Као успешан пример имплементације НСС, приказан је развој пројекта услуга интегрисане социјалне и здравствене заштите за старије у Крагујевцу. Данас је то редовна радна активност у јавном сектору социјалне заштите, односно, новоотворене установе, или Центра за развој услуга „Кнегиња Љубица“, на пружању услуга помоћи и неге у кући. Услуге више нису интегрисане (социјалне и здравствене), али је остала чврста умреженост ова два сектора. Сарадња је потврђена и потписаним протоколом између локалних установа у социјалној и здравственој заштити. Примарна здравствена заштита је такође, у посматраном периоду, унапређена службом кућног лечења и оснаженом


патронажном службом. А у Геронтолошком центру, односно, дому за одрасле и старије који је у јавном сектору, пружа се услуга дневног боравка која је такође, некад била део интегрисаног модела. Своја богата искуства у подизању нивоа бриге о старијим грађанима, центар за развој услуга из Крагујевца преноси и другим општинама и градовима на овом подручју, а и шире.

Као позитивна истакнута су и побољшања у висини сталних социјалних помоћи за старије људе које се исплаћују из републичких средстава, иако је примећено, да је битно мањи број корисника помоћи. Позитивна су и повећања једнократних помоћи за старије, које се исплаћују из средстава локалне заједнице. Међутим, у општинама целог подручја, истиче се да за једнократне помоћи за старије људе у кризи, у општинама утврђују лимити, јер често нема довољно средстава, било да се за социјалне трансфере не издваја довољно, било да општина нема средстава јер је сиромашна. Закључено је, поводом услуга клубова за старије - који се према законским одредбама више не третирају као дневне услуге, иако то свакако јесу - да их треба вратити у постојеће законске оквире и водити редовну евиденцију ове врсте подршке старијим људима.

Крагујевац је на свом подручју водећи град у примерима добре праксе у области социјалне заштите старијих, јер се подстиче и негује и развој НВО и хуманитарних организација. НВО Викторија реализује, на пример, неколико пројеката за подршку угроженој старијој популацији, међу којима је пројекат јавних радова државе, у оквиру кога су незапослене особе са инвалидитетом обучене за пружање помоћи у кући старијим оболелим особама.

Међу хуманитарним организацијама, пример добре праксе је примена НСС и локална организација Црвеног крста, која је једна од најбољих и која има развијен низ активности у локалној заједници (клуб и друге дневне услуге, волонтерски рад и слично) за старије и са старијим људима: од бриге и помоћи за најсиромашније и најугроженије (социјално и здравствено), па све до организовања дружења и разних облика креативног рада старијих људи. Предност се даје самоорганизовању старијих и њиховом повезивању ради међусобне помоћи и дружења.

У општини Нови Пазар је након више година напора, залагања и подршке, републичког и локалног нивоа, отворено ново одељење центра за социјални рад, које данас ради као дом за одрасле и старије особе. Дом је био неопходан читавом крају, јер таквих капацитета услуга није било. Напредак је постигнут, иако центар за социјални рад има проблема са мањком запослених радника. Укратко, ипак је имплементација већине сегмената овог стратешког правца оцењена позитивно. Развој услуга за старије људе је донео и увођење неких


нових услуга, као што је услуга психо-социјалне подршке породици. Препорука је учесника да ни од таквих услуга не треба одустајати.

ц) У закључцима о евалуацији ових активности на подручју северне Србије, у Војводини, у Новом Саду је истакнуто да је управо развој домова у области прилагођавања социјалне заштите, онај стратешки део плана у коме се највише напредовало у 2015. у односу на 2006. годину, када је процес имплементације НСС започет. Међутим, примећен је и негативан тренд, односно, да се од 2011. године смањује број старијих људи као корисника, евидентираних у систему социјалне заштите на нивоу општина и градова, посебно, у области материјалних давања. То је једина групација корисника социјалне заштите чији се број смањује у односу на претходни период.

Од 2010. односно, 2011. године, када је ступио на снагу нови Закон о социјалној заштити број старијих корисника се на евиденцији центара за социјални рад смањује. Неке законске одредбе, нарочито оне које санкционишу породицу обавезну на издржавање старијих чланова, показале су се као „ефикасне“ за одустајање сиромашних старијих грађана да остваре своја права на новчану и материјалну подршку и помоћ. Објављена намера законодавца „да се број сиромашних старијих људи којима се помаже повећа“ испала је тако и више него лицемерна. С обзиром да се зна поуздано, да су материјалне потребе код старијих људи, посебно у дубокој старости, у порасту, требало би тренд смањивања подршке зауставити, јер је у супротности са свим основним принципима делатности социјалне заштите. На урбаним деловима овог подручја смањује се и пружање услуге смештаја старијих особа у другу породицу и хранитељство старијих, док је у неким општинама Војводине овај вид заштите, који је заснован на традицији, нешто боље развијен.

Као примери добре праксе у имплементацији НСС истакнуте су активности Геронтолошког центра у Новом Саду, у области ширења капацитета, као и квалитета услуга за старије у локалној средини. Град Нови Сад, као највећи у покрајини, ради много на подстицању пуне разноврсности услуга за старије као и на развоју партнерства пружалаца услуга из различитих сектора. Покрајински завод за социјалну заштиту је представио неколико добрих примера из праксе, везаних за сарадњу са локалним самоуправама на овом подручју. Реализовано је умрежавање локалних социјалних услуга за старије људе и у Панчеву је уведен систем квалитета. Кроз пројекат везан за изазове у политици старења у међународној сарадњи са државама у окружењу и размени стечених искустава у пружању социјалних услуга за старије, стечен је и одговарајући компаративни увид у овој области.

Као подручје активности у којем је, по мишљењу учесника, било највише успеха у примени планираног назначена је институционална заштита старијих људи. Успех представља повећање капацитета (и у


јавном сектору и отварањем приватних домова), хуманизација услова у домовима у смислу већег поштовања основних људских права корисника (права на већи конфор или приватност, квалитетније и стандардизоване услуге), развијање и јачање услуга рехабилитације, и по квалитету и по врсти и по обиму или броју, као и свих врста дневних активности корисника (више програмираних и организованих слободних активности), напредовање процеса деинституционализације (развијање низа услуга за старије људе у окружењу и јачање контакта са околином дома). Ипак, у неким општинама (као на пример, у Бечеју), још увек недостају смештајни капацитети. Потребно је више места у дневном боравку на урбаним подручјима и више услуга кућне неге и помоћи на сеоским подручјима.

д) У закључцима о евалуацији ових активности на подручју Републике и на подручју града Београда, у Београду, учесници су се сложили да је регулатива у оквиру материјалних давања за сиромашне старије људе доношењем Закона о социјалној заштити унапређена. Међутим, у пракси није дошло до најављиваних и очекиваних ефеката за сиромашне старије грађане, што свакако, захтева преиспитивање и одређене промене.

Закључено је да се у имплементацији НСС највише напредовало у области институционалног система социјалне заштите старијих људи (и одраслих особа), како на нивоу Републике Србије, тако и на нивоу града Београда. Геронтолошки центар Београд је установа социјалне заштите која је прва добила лиценцу за свој рад. У свему су напредовали и други домови за одрасле и старије особе у јавном сектору, јер су повећани број и врсте услуга и уведен систем квалитета. Смањена је потражња за домовима, јер се највећи број (80%) од 125 приватних домова у Републици Србији (колико је отворено у посматраном периоду) налази на подручју Београда.

У развоју услуга у заједници је постигнут напредак у капацитетима услуга које финансира град Београд, али не у свим, већ у услугама клубова за одрасле и старије и услугама помоћи у кући. Констатовано је унапређење постигнуто развијањем и усвајањем стандарда за услуге помоћи у кући и кућне неге. Али, недостају услуге дневног боравка, а још нема ни организоване и јединствене евиденције о капацитетима услуга које се пружају у непрофитном и приватном сектору. Пример добре праксе у имплементацији НСС представља промоција и лобирање за развој и увођење нове услуге дневног боравка - за дементне старије особе у Београду, коју је недавно обавила невладина организација Amity или „Снага пријатељства“.

Олакшице и ослобађање од одређених трошкова старијих грађана (65+) уопште, али и посебно сиромашних старијих грађана (од комуналних услуга до цене јавног превоза), које су уведене и


практикују се у већини општина и градова у Републици, посебно су присутне у Београду. За сиромашне старије грађане који примају сталну новчану помоћ, Београд обезбеђује повећање износа, по градској Одлуци о социјалној заштити грађана, за нешто мање од 1/5, бесплатне услуге јавног превоза за старије (65+), као и неке друге услуге у граду (коришћење библиотека, смањене цене улазница за одређене културне и рекреативне манифестације и др.).

Иако су капацитети народних кухиња ограничени, а услугу непосредно пружа хуманитарна организација Црвени крст, релативно сигурно финансирање народних кухиња је обезбеђено, у складу са НСС, и у Београду, као и у свим већим урбаним центрима Републике. Црвени крст Србије и мрежа НВО „ХуманаС“ (15 чланица) ангажовали су се, на нивоу Републике и посебно на подручју Београда, на умрежавању и на ширењу капацитета више различитих врста услуга у локалној заједници, за старије људе који су материјално, социјално и здравствено угрожене особе. Развој хуманитарног, непрофитног и приватног сектора у социјалној заштити је најуочљивији на подручју Београда.

Примећено је, такође, да има тешкоћа у Градском центру за социјални рад у Београду, односно, у општинским одељењима, због масивне смене генерација стручних кадрова, пре свега, због одласка искусних професионалаца у пензију. То је генерисало проблеме у обављању стручних послова и са старијим корисницима социјалне заштите, где су заступљени и веома деликатни стручни послови. То су сложени случајеви породично правне заштите грађана, одузимања пословне способности старијим особама чиме се они лишавају и свих грађанских права, или, послови на заштити од злоупотреба старијих поводом склапања уговора о доживотном издржавању, па све до случајева занемаривања старијих особа и/или насиља у породици и слично. V. Прилагођавање тржишта рада последицама старења радне снаге и становништва

Да би се остварио овај стратешки правац и циљеви, у НСС су планиране активности на увођењу низа мера за флексибилно и постепено пензионисање (продужавање радног века), активности које ће довести до пораста броја корисника добровољних пензијских фондова, рад на смањењу стопа незапослености старијих радника и пораст учешћа старијих људи који уживају активну старост, рад на спречавању дискриминације старијих радника применом одговарајућих превентивних мера, као и санкција, и активности којима ће се отклањати сметње за учешће старијих људи у разним врстама волонтерског рада.

а) У закључцима о евалуацији ових активности, у Нишу се оцењује као позитивно то што пензионери сада могу да заснују и


радни однос. Медијске рекламне кампање за разне врсте добровољног пензионог и инвалидског осигурања се воде, али примећено је, да су приходи радника објективно скромни, тако да им је тешко да издвајају средства за овај фонд, односно, добровољни стуб осигурања. У свакодневној пракси на тржишту рада стално се евидентира и старосна и родна дискриминација, иако су у посматраном периоду, на нивоу Републике донети и Стратегија и законски прописи који сваку дискриминацију строго забрањују. Неопходне су образовне кампање циљане на потенцијалне послодавце.

У локалним службама запошљавања се незапослени, а међу њима и старији радници, често само евидентирају, а много ређе се примењују неке од мера политике активног запошљавања. У Лесковцу, на пример, није успео конструктиван предлог општине за обуку геронто-домаћица за пружање услуга помоћи и неге старијим грађанима, што би финансирала општина. Није се смањио ни број високо образованих кадрова који напуштају ово подручје, па и државу. Интеграција избеглих старијих особа врши се само на нивоу повремених и скромних пројектних активности. Нема одговарајућих подстицаја за радно ангажовање старијих људи, па и ангажовања као што је волонтерски рад. Једино место где се сада посвећује већа пажња активном коришћењу слободног времена је у домовима за смештај одраслих и старијих особа.

Примећено је, да се постепено на тржишту појављују одређене погодности за старије потрошаче (снижење цена, кућна достава дневних набавки, топлих оброка, и слично). Међутим, када треба да остваре неке олакшице, пензионери и старији људи морају да пролазе кроз дуготрајне и често напорне и мукотрпне административне процедуре и због њих често одустају од својих права.

б) У закључцима о евалуацији ових активности у Крагујевцу је имплементација различитих мера са циљем флексибилног и постепеног пензионисања оцењена као недовољна. Поред добровољног, предлаже се и увођење компанијског осигурања (приватног стуба), да би се растеретиле будуће генерације пензионера. Истакнуто је да се у смањењу стопе незапослености старијих радника потенцијали старијих на тржишту рада морају много боље користити, односно, ослобађати и развијати и кроз систем социјалног предузетништва, што подразумева одговарајућу подршку државе. Закон треба да уреди и обезбеди подршку, али, не као у постојећем предлогу закона - само у фази оснивања социјалних предузећа, већ и током његовог функционисања на слободном тржишту. Тек тако ће бити и очекиваних, одговарајућих ефеката.

ц) У закључцима о евалуацији ових активности у Новом Саду, говори се да услови за рад на тржишту рада данас, ни издалека нису прилагођени за старије раднике и да би требало даље стимулисати


послодавце у том правцу, као да и чешће запошљавају старије раднике због њихових позитивних карактеристика и искустава. Примећено је да, упркос прописима, на тржишту рада још увек према старијим радницима постоји дискриминација. Морају се јачати сви одговарајући механизми који су уперени против дискриминације старијих радника, на раду. Мере активне политике запошљавања су због економске кризе, такође смањене, њихов недостатак се примећује, те се и не може очекивати смањење стопе незапослености старијих радника.

Активности за флексибилно и постепено пензионисање су биле изузетно скромне, па их треба и даље подстицати. Иако је донет нови Закон о волонтирању, њиме нису отклоњене препреке за веће ангажовање старијих људи у волонтерском раду, стога је неопходно да се са овим циљем, у делу услова, измене и допуне неки делови Закона о волонтирању.

д) У закључцима о евалуацији ових активности у Београду, констатовани су ефекти имплементације НСС, иако су релативно скромни. У структури становништва радног узраста (15-64) у Србији (изузев Косова и Метохије) више од трећине, или 37,4% чине становници старији од 50 година, а у структури запослених радника старији радници, 50+, чине скоро трећину. Од радника који траже посао, више од једне четвртине су старији од 50 година (25,3%). Треба имати и у виду и да ће се и захтеви ускоро повећати, јер стижу бројне генерације млађих старијих људи (65-70 и 70-75 година).

Међу запосленим радницима је више од четвртине (25,4%) старости од 50 до 59 година , а 6,3% радника је старости од 60 до 65 година. Са вишегодишњом економском кризом, као да су се истопили раније достигнути позитивни ефекти мера подстицања послодаваца на запошљавање старијих радника, који су били регистровани Анкетом о радној снази, као и посебном евалуационом анализом (2008). Учесници дискусије предлажу, да се актуелна активна политика запошљавања окрене значајније и другим, провереним механизмима, а пре свега, образовању и обуци, односно, доквалификацији радне снаге, увођењу обука за нова занимања, као и већим улагањима у самозапошљавање старијих радника.

Поред неких уочених неповољности у социјалној заштити, у вези са применом Закона о социјалној заштити (за жене старости 60 – 65 година), није се напредовало ни са увођењем мера флексибилнијег одласка у пензију, чиме су опет, највише оштећене одређене групе старије женске радне снаге. Женама би требало омогућити избор - рад или пензија, као и могућност да, оне које желе и могу, раде до 65 година, што је свакако била и интенција законодавца, која није још заживела. Требало би применити све механизме којима располажемо, да би се зауставила све већа дискриминација старијих радника. О


потенцијалним позитивним ефектима улагања у добровољне пензионе фондове би требало упознати млађе запослене људе, користећи, пре свега, едукативну улогу и утицаје медија, интернета и друштвених мрежа. С обзиром на значајне потребе које имамо у друштву, када је у питању ангажовање волонтера, за волонтерски рад у оквиру јавног сектора би било и економски одрживо, да се обезбеде бесплатни курсеви обуке волонтера, као и одређене конкретне повољности за волонтере који учествују редовно у активностима. У том правцу треба развијати и прописе о волонтерском раду. VI. Обезбеђивање доживотног образовања за старије људе

Да би се остварио овај стратешки правац, у НСС су планиране активности на рушењу предрасуда у вези са могућностима образовања старијих људи и обезбеђење одговарајуће доступности и формалног и неформалног система образовања за старије полазнике. Планирано је ширење мреже „Универзитета за треће доба“ (покривање простора целе државе), уз добијање материјалне подршке од одговарајућих министарстава. У програмима учења за старије људе важно је било и подстицање реализација обука у функцији усавршавања радника и/или запошљавања старијих радника, затим, реализације обука за активан, независан и креативан живот у старости, као и обука за описмењавање старијих људи.

а) У закључцима о евалуацији ових активности у Нишу се примећује да за усавршавање и/или доквалификацију старијих радника, коју они иначе увек радо прихватају, има веома мало понуђених могућности. У склопу идеје активног старења, код старијих људи на овом подручју се углавном само подстичу учешћа старијих грађана у културно-уметничким друштвима и рекреативне активности. За укључивање старијих у озбиљан образовни процес, а потом и у радне активности, нема никаквих могућности. Образовни систем, какав је у пракси, никако не одговара потребама привреде и заједнице, а посебно, потребама старијих људи. И пројекат „Мрежа Универзитета за треће доба“ који је познат по сјајним резултатима, није проширен на овом подручју, већ се десило обрнуто - гаси се и нестаје.

б) У закључцима о евалуацији ових активности у Крагујевцу, учесници сматрају да је учињено недовољно, да је формални образовни систем затворен за старије полазнике, а да се на његовом отварању не ради. У области неформалног образовања и обука захваљујући, пре свега, цивилном сектору, постоје одређени резултати и реализују се обуке за преквалификацију и/или описмењавање, али је то процењено као недовољно. Програма „Универзитета за треће доба“ на овом подручју нема, иако би због интересовања старијих људи то било и потребно и корисно, због уштеда које би се оствариле у систему социјалне и здравствене заштите. Исто тако, може се закључити да су


потребни и програми и реализација обука за самосталан и независан живот у старости, али такви програми на овом подручју нису доступни.

ц) У закључцима о евалуацији ових активности у Новом Саду, учесници су пошли од констатације да образовање није довољно доступно старијим људима и да у посматраном периоду није било довољно активности на рушењу предрасуда у вези са могућностима старијих људи у образовном процесу. Промоција образовања старијих је неопходна у свим областима живота друштва.

Пројекат „Универзитета за треће доба“ је добар, и на почетку је наишао на велико интересовање, одзив и укључивање старијих грађана, али без додатних средстава није био и економски одржив, с обзиром на материјални положај старијих полазника. Планирано ширење мреже изостало је, као и планирана материјална подршка овом пројекту. Изразито позитивна искуства из околних земаља овде нису допринела јачању свести о потребама. Питања финансирања ових активности у образовању старијих људи треба поново решавати, и у складу са могућностима ширити мрежу „Унивезитета за треће доба“, јер ће сва уложена средства бити у потпуности оправдана.

Констатовано је да нема довољно обука у савладавању вештина за самосталан живот у старости. Увођење обука и различитих образовних програма за старије људе може се реализовати у свим областима у којима раде, или су радили старији људи, или у којима се ради за старије и са старијим људима. То је: област запошљавања и тржиште рада уопште, област здравствене и социјалне заштите, систем образовања, културе, информисања, спорта и рекреације. У реализовању ових пројеката, промоцији, обавештавању, ширењу примера добре праксе, важну улогу треба да имају и медији.

д) У закључцима о евалуацији ових активности у Београду је истакнуто да је сада време да се непосредно повезују образовање и тржиште рада и да се у том процесу мора водити рачуна и о томе да се старијим људима обезбеди већа доступност. Закључено је да постоје реалне потребе и да за старије треба да има одговарајућих места и у формалном образовном систему. Из овог разлога, а по угледу на низ других земаља у којима већ постоји ова пракса, требало би обезбедити и одређен број места за старије полазнике на свим степенима школства у Републици, па и на Универзитетима.

На основу добрих искустава из реализовања пројекта „Универзитета за треће доба“ на подручју Београда, чије активности, без одговарајуће подршке, лагано ишчезавају, предложено је и да се активности „Универзитета за треће доба“ развијају интензивно у оквиру система социјалне заштите, односно, геронтолошких центара, или домова за старије или неке друге установе социјалне заштите (центара за социјални рад, клубова за старије грађане и слично), са


циљем оснаживања овог, осетљивијег, дела старије популације.Ту би требало увести сада недостајуће и специфичне програме обука за независан и самосталан живот у старости и друге обуке за различите вештине, зависно од проучених потреба и захтева старијих полазника. VII. Здравствена заштита у функцији потреба и независногначина живота старијих људи

Да би се остварио овај стратешки циљ или правац, у НСС су планиране активности на успостављању добре и ефикасне примарне здравствене заштите која располаже услугама које старијима одговарају и по обиму и по квалитету. Овај правац подразумевао је, пре свега, активности на успостављању што већег броја служби за кућно лечење и патронажних служби у домовима здравља, али и организовање ових услуга у виду посебних завода, и слично. Планиране су активности на развијању услуга посредовања са унапређеним болничким капацитетима, у секундарним и терцијарним степенима здравствене заштите (болницама и клиникама), као и сарадње са установама у социјалном сектору. Поред тога, планиране су активности на развијању нових здравствено-едукативних услуга, услуга палијативне заштите као и услуга социјалне заштите.

Поред ових активности планирано је и оснивање нових институционалних капацитета за (дугорочну) здравствену (и социјалну) негу, јер је констатован све већи број захтева за лечење и смештај старијих људи, истовремено. Посебне активности су, такође, планиране на унапређењу заштите менталног здравља старијих људи, као и промовисању геријатрије и геронтологије, као научних дисциплина и предмета учења, на нивоу средњег, али и свих виших степена здравственог (медицинског) образовања, до специјализација и финансирања научних пројеката. Сарадња и удруживање система здравствене и социјалне заштите су били предвиђени као предуслови за остваривање овог стратешког правца.

а) У закључцима о евалуацији ових активности у Нишу су учесници, а међу њима и представници службе кућног лечења и патронажне службе Дома здравља у Нишу, истакли свој допринос у обезбеђивању услуга примарне здравствене заштите старијим људима у Нишу, где су прошле године, са 14 лекара пружали здравствене услуге за 3 хиљаде старијих пацијената. Али њихов допринос би могао бити и знатно већи, када би имали још један аутомобил. Задовољни су сарадњом са установама социјалне заштите, центром за социјални рад и домовима за одрасле и старије особе.

Обрнуто, представници центара за социјални рад сматрају да је сарадња са геронтолошким центром одлична, док је сарадња са здравственим установама много већи изазов, јер је социјална заштита по својој величини са много мање људских и свих других ресурса.


Старији људи још увек имају снажне предрасуде у вези са смештајем у дом, и домове виде као „места за умирање“. Домови у јавном сектору су почели да личе на болнице. Све чешће, и све већи делови иначе резиденцијалних домских капацитета, се реновирају због потреба све већег броја тешко болесних и непокретних станара домова, док је за старије заинтересоване за резиденцијални смештај простора све мање. Учесници сматрају да се сарадња између сектора здравства и социјалне заштите у оквиру услуга дугорочног збрињавања, коначно, мора уредити и законом прописати.

б) У закључцима о евалуацији ових активности у Крагујевцу је истакнуто да у пракси постоји систем примарне здравствене заштите старијих људи, али је оптерећен низом тешкоћа у вези са недостацима - недовољним кадровима, недовољним средствима за рад и недовољним финансијским средствима. Старији који живе у руралним пределима овога подручја су основни проблем јер у 2/3 села нема услуга приступачне примарне здравствене заштите. Уз примену предложене мере активне политике запошљавања лекара у пружању здравствених услуга старијим пацијентима који живе у селима овог подручја могло би се обезбедити и више здравствених услуга за старије.

Капацитети за дугорочно здравствено збрињавање у институционалној социјалној заштити и палијативна заштита нису официјелно признате услуге - не признају се званично, али су ове услуге практично присутне у капацитетима институционалне социјалне заштите. У оквиру Геронтолошких центара или домова за одрасле и старе, као и домским одељењима при центрима за социјални рад, у Србији се за скоро више од половине смештених корисника, обезбеђује и пружа дугорочна здравствена заштита и палијативна нега.

Здравствене и палијативне услуге у домовима, не само што нису у систему признате, већ нису ни вредноване на одговарајућем нивоу. За ове услуге треба утврдити стандарде, признати их као и пружање услуга палијативне заштите и све увести у јединствен систем дугорочног збрињавања, са дефинисаним услугама и начином финансирања, одговарајућом евиденцијом активности и увођењем континуираног усавршавања запослених и обука за рад са старијим људима. На свим нивоима (локалном и националном) треба тежити интегрисаном моделу дугорочног збрињавања јер је то усклађено и са потребама старијих људи и са обавезама у европским интеграцијама.

ц) У закључцима о евалуацији ових активности у Новом Саду је истакнуто да је примарна здравствена заштита на овом подручју, углавном, доступна старијим људима, али су капацитети услуга за дугорочно збрињавање (посебно смештаја у коме је лечење примарно) врло ограничени. Констатовано је да је палијативно збрињавање велики изазов за здравствени сектор јер нема довољно ресурса ни


финансијских средстава, па је зато редовна појава да се из болница и клиника старији пацијенти у термалним фазама болести шаљу на кућно лечење.

У систему здравственог осигурања се финансира кућно лечење, али се не финансирају услуге здравствене неге, а оне су, често, болесним старијим пацијентима најпотребније. На овом нивоу економског развоја тешко је заговарати јединствену и интегрисану здравствену и социјалну заштиту у оквиру услуга дугорочног збрињавања, иако је она посебно потребна старијим људима, као и свим особама са инвалидитетом, односно, свима којима је свакодневно неопходна непосредна помоћ и подршка у дужем временском периоду. У планирању активности за наредни период требало би, свакако, мерама и променама избећи да се Геронтолошки центри и домови за одрасле и старије свуда квалификују као „места за умирање“.

Секундарни ниво здравствене заштите старијих није добро организован, а ове услуге нису довољно доступне старијим људима, посебно, оним пацијентима који су у дубокој старости. У реорганизованом систему секундарне здравствене заштите могу се сигурно наћи и обезбедити капацитети за дугорочну негу и збрињавање, као и примену палијативне медицине.

Геријатрија као наставни предмет није довољно присутна у образовном систему за медицинска занимања, а слично важи и за геронтологију, која је и знатно шира научна дисциплина и то се мора релативно брзо исправити увођењем ових научних дисциплина као предмета у одговарајуће школске програме и нивое формалног образовања.

д) У закључцима о евалуацији ових активности у Београду, констатовано је да, из угла старијих људи и њихових потреба за услугама дугорочног збрињавња, није било очекиваног напредовања са реформама здравства и социјалне заштите. Није се напредовало у области примарне здравствене заштите, иако се институт изабраног лекара показао као добар у лечењу старијих пацијената. И сада постоји недостатак свих ресурса - и људских, и опреме и финансијских средстава. У таквим условима је чак и неозбиљно и говорити о уређивању питања сарадње и координације система здравства са системом социјалне заштите.

Предлог је да се приступи изменама норматива кадрова (здравство и социјална заштита), тако да се узме у обзир и старосна структура становништва на одређеним подручјима која покривају здравствене и социјалне установе. Такође, потребно је да се у здравственим установама повећа број кадрова који су ангажовани у примарној здравственој заштити, кућном лечењу и патронажним


службама. Ради постизања одговарајућих позитивних ефеката, у капитацији, треба повећати удео варијабиле од 10% на 40%.

Требало би уредити и службено признати одговарајуће здравствене капацитете у систему социјалне заштите (домовима), јер су они већ, делимично и објективно, припремљени за активности на дугорочном збрињавању и располажу одговарајућим услугама за негу терминалних болесника. У вези са тим, морају се применити поступци стандардизовања и лиценцирања и тако признати ти делови здравствених служби као равноправних службама које функционишу у здравственом систему. Даље, потребно је и шире увођење предмета геријатрије (и геронтологије) у средње, високо и специјалистичко образовање, посебно у здравственим струкама, где је такво образовање сада, а и у будуће, неопходно. VIII. Унапређена родна равноправност

Да би се остварио овај циљ и стратешки правац, у НСС супланиране активности на усвајању одговарајућег стратешког и законског основа активности на нивоу Владе и државе. Важне активности су и у појединим областима, као што су смањивање разлика код плата, па тиме и пензија, а и у остваривању социјалне и здравствене заштите. Значајне су активности у обезбеђивању равноправности полова код предузимање активности у превенцији, спречавању и заштити старијих жена од занемаривања, дискриминације и насиља, посебно, превенције и заштите од породичног насиља.

а) У закључцима о евалуацији ових активности у Нишу, учесници сматрају да је недовољно учешће старијих жена у политичким телима, односно, у телима градске (или општинске) управе у којима се одлучује. Уочено је да постоји истовремено, знатно већа, објективна, оптерећеност старијих жена у обављању послова неге и бриге о болесним и немоћним члановима породичног домаћинства и кућним пословима уопште. Чињеница је да су старије жене много чешће жртве породичног насиља, иако је у пракси проблем што је овај феномен често скривен, јер се негују традиционални обрасци понашања и тако тај проблем остаје ван домашаја одговарајућих институција система и нормативног оквира.

б) У закључцима о евалуацији ових активности, у Крагујевцу је истакнуто да у посматраном периоду има одређених напредовања, јер у 5 градова (општина) овога подручја постоје сви инструменти и механизми заштите родне равноправности - поред стратешког и акционог плана, формирана су и радна тела општина која су непосредно задужена за питања равноправности полова.

Ипак, нису у потпуности усвојене и мере за непосредно остваривање родне равноправности, па се јавност сваки пут мора посебно сензибилисати за акцију. У области рада, треба прописати да


се за једнак рад једнако плаћа, без обзира на родну припадност. Постоје тешкоће и у пензионом и инвалидском осигурању пољопривредника, у коме је, због пропуста у прописима, у пракси обично угрожен положај старијих жена у сеоским домаћинствима. У протоколима о заштити жртава породичног насиља старији се као жртве не спомињу. У већ усвојеним општинским протоколима заштите жртава породичног насиља, треба унети и све одговарајуће параметре који би обезбеђивали адекватан третман старијих људи- жртава насиља, а посебно старијих жена.

ц) У закључцима о евалуацији ових активности, у Новом Саду сматрају да је на овом подручју битан напредак учињен са доношењем нормативног и стратешког оквира родне равноправности на нивоу Владе и државе, тако да сада можемо да тврдимо да је формално равноправност полова загарантована. Међутим, у скоро свим областима свакодневног живота, чести су случајеви непоштовања прописаног у пракси. Због тога се мора много више учинити у наредном периоду, да се усвојена правила операционализују и непосредно примењују на локалном нивоу и на свим местима где је и када је то потребно, да се реагује континуирано, на дневној бази.

д) У закључцима о евалуацији ових активности у Београду, речено је да декларативно имамо родну равноправност, али у животу она још није достигнута. За прецизнију евалуацију нам недостају и подаци, стога би у ову проблематику требало увести нове међународне показатеље (анкете „Gop“ i Share“) и формирати тзв. мониторинг центре за праћење појаве кршења родне једнакости. Напредовање у сфери равноправности полова коче и присутни традиционални обрасци у породици, а постоје и битне разлике између урбаног и руралног подручја земље. Такво стање захтева и посебно образовање јавног мнења, као и образовање људи запослених у медијима. Са доласком нових (baby boom) генерација старијих, могле би се очекивати и одређене позитивне промене.

Истакнуто је и да се, већ две године, у Градском центру за социјални рад, односно, у 17 општинских одељења центра за социјални рад реализују обуке запослених радника на тему насиља над старијим особама. Основни циљ био је да стручњаци градског центра за социјални рад буду спремни за адекватно реаговање у овој специфичној области, спремни за рано откривање и препознавање случајева насиља над старијима, али и за адекватно реаговање и заштиту старијих жена као жртава насиља, посебно, жртава породичног насиља. IX. Подршка породици са старијим члановима

Да би се остварио овај стратешки правац, у НСС су планиране активности на утврђивању постојећих и пројектовању будућих потреба за пружањем услуга у самачким, старачким и мешовитим


породичним домаћинствима. Важно је и ангажовање у организовању промоција за јачање међугенерацијске породичне солидарности. Битно је појачати превенцију и реаговање средине на појаве дискриминације и насиља. У активности треба уврстити и облике непосредне подршке породицама које брину и негују старије и зависне особе (обуке пружалаца услуга и чланова породица, увођење услуга предаха и сличних услуга у систем заштите).

а) У закључцима о евалуацији ових активности у Нишу је истакнуто да постоји неуједначеност између демографског и економског развоја у Републици, а епидемиолошка ситуација коју утврђују заводи за јавно здравље није уједначена са организовањем и пружањем услуга здравствене заштите. Праћење активности се одвија и на нивоу установа у систему социјалне заштите, али одвојено, па нема јасне заједничке слике о потребама и степену угрожености старијих становника овог подручја, на нивоу породичних домаћинстава и индивидуалном нивоу. Уместо промоција солидарности, јавност се повремено упознаје са случајевима злоупотребе старијих људи, у контексту злоупотреба код склапања уговора о доживотном издржавању или потпуног одузимања пословне способности старијим људима. Мрежа сервиса и услуга породицама са старијим члановима развијена је скромно и у зависности од материјалних могућности и сензибилисаности локалних самоуправа.

б) У закључцима о евалуацији ових активности у Крагујевцу се истиче задовољство развијањем услуге социјалне заштите, помоћ у кући, која је постала окосница подршке породици старијих и породицама које брину за старије болесне и немоћне чланове. Ова је услуга сагледана као основна активност, а указује се на то да се морају увести и друге услуге, као што је достава куваног оброка, разне сервисне услуге у домаћинствима, прање, набавка, и слично, зависно од конкретних потреба, а не сме се занемарити ни психосоцијална подршка овим породицама.

ц) У закључцима о евалуацији предузетих активности у Новом Саду се сматра да активности на унапређењу и промоцији породичне солидарности обавезно треба пренети и у следећи стратешки оквир. Примећују се и недостаци, односно, да сада, материјално и социјално угрожене породице старијих људи (тзв. старачка и самачка породична домаћинства) нису у довољној мери новчано помогнута. Исто тако, нису довољно помогнути ни многобројни неформални неговатељи, односно, чланови породица које брину за своје старије родитеље или рођаке, а мисли се, пре свега, на конкретну подршку неговатељима у области рада.

Подршка послодаваца би могла бити садржана у одговарајућој организацији и усаглашавању радног времена и породичних обавеза неговатеља, прерасподели или скраћивању рада и слично. Није


довољно развијен ни непрофитни сектор као пружалац услуга, који је флексибилан и економичан и који би овим породицама могао бити пружалац услуга разних врста сервиса домаћинствима, од кућних послова до услуга неге, услуга пратиоца или услуга предаха. Морају се унапређивати, такође, обуке за чланове породица који брину о старијима који болују од различитих болести, затим, програми Црвеног крста и активности Центара за социјални рад на спречавању занемаривања и злоупотреба старијих.

Постоји одређен напредак у развоју услуга у локалној заједници за старије људе, али се развој мора наставити у складу са динамиком старења популације – пораст броја услуга помоћи у кући, а посебно клубова за старије, са разним додатним дневним услугама у њима. У здравственој заштити су породици старијих људи још увек недовољно доступне службе за кућно лечење и патронажне службе домова здравља, па је неопходно даље ширити ове капацитете и уводити их свим домовима здравља.

д) У закључцима о евалуацији ових активности у Београду актуелно стање се оцењује као лошије него у време доношења стратегије, а аргументује се тиме што је породица данас, демографски посматрано, знатно оптерећенија него што је била пре десетак година. Стога се као оправдан упућује захтев за планирање хитног реаговања организоване заједнице у пружању материјалне подршке породици са старијим члановима и што доступнијих услуга.

Истакнут је и овде пример добре праксе, који је представљен на почетку скупа, а односи се на јавно заговарање невладине организације „Amity“ или „Снага пријатељства“ за подршку породицама које брину о својим старијим члановима који болују од деменције. Јавно заговарање се односило на потребе за увођењем услуге дневног боравка за особе оболеле од деменције. Услуге породицама старијих дементних особа, чији се пораст и у наредном периоду мора очекивати, морају се уводити у праксу и њихово развијање планирати у складу са утврђеним потребама.

Требало би обезбедити и унапређења у развијању капацитета услуга социјалне и здравствене заштите, видова одговарајућег неформалног образовања стручних кадрова, као и обуке чланова породица - неговатеља дементних особа, али и особа које болују од других хроничних незаразних болести. Треба проширити социјална права ових породица на материјалне видове подршке, развијати динамичније мрежу кућне помоћи, здравствене неге и лечења, услуга палијативног збрињавања. За неформалне неговатеље треба планирати мере за флексибилно и скраћено радно време, а за породична домаћинства планирати и одређену подршку у прилагођавању стамбеног простора.


Учесници дискусије су истакли, да се у овом правцу активности, данас све чешће дешава да само искрсавају и нижу се нови проблеми, док ми не можемо да решимо ни познате, старе. Требало би додатно, као подршку за породице старијих људи, подстицати и укључивати много више волонтера, а међу њима и највише, самих старијих људи који би и својим личним искуством могли да допринесу решавању и смањењу тешкоћа и препрека са којима се сусрећу породице старијих људи. X. Праћење имплементације НСС, унапређење научног рада и развоја НВО

Да би се остварио овај стратешки правац, у НСС су планиране активности које су усмерене на сам поступак праћења имплементације, унапређивање евидентирања у свим системима који су у функцији праћења планираних активности. Ове активности нас истовремено воде и ка унапређењу научног рада у области геронтологије и геријатрије и стављање научног рада у функцију решавања питања у пракси (на националном и на локалном нивоу) , са циљем да се открије најбољи, најефектнији и најефикаснији, и обавезно одржив, модел прилагођавања последицама старења становништва.

Посебно су важне планиране активности у подстицању оснивања и рада НВО које раде као пружаоци услуга за старије и са старијим људима. Највећи ефекти су очекивани од активности које су усмерене директно на старије људе и имају образовни, од којих неке имају суштински, реформски значај за социјалну политику у савременим условима. То је промоција и јачање личне одговорности појединца за услове у којима ће провести старост, и са тим у вези, заговарање активног начина старења. Посебно су значајне теме које су везане за здравље - промоција здравих животних стилова и учење различитих превентивних и рехабилитационих програма за осетљиве групе старијих. Предложени образовни садржаји, истовремено, представљају саму суштину акција које највише унапређују квалитет живота у старости.

а) У закључцима о евалуацији ових активности, у Нишу је истакнуто да слика о социјалној заштити старијих људи на овом подручју, као и у Републици у целини, није потпуна и прецизна. Због тога је неопходно да се, поред јавног сектора социјалне заштите, и непрофитни и приватни сектор пружалаца услуга за старије, у складу са важећим прописима у Закону о социјалној заштити (2011), укључи и да се обезбеде сви релевантни подаци, бар, на годишњем нивоу. Мора се брже и ефикасније развијати јединствен и стратешки (и нормативно) усклађен систем евиденције и праћења социјалне заштите старијих људи као осетљиве групе у становништву, и то на свим нивоима, од локалног нивоа до републичког и то што пре.


На локалном нивоу је недовољно присутан научни приступ, а неопходно је уводити и неговати примену истраживачких метода у функцији решавања свакодневних питања у вези са прилагођавањем последицама старења популације. Поред тога, на овом подручју ресурси старијих људи нису довољно искоришћени, нити су ослобођени потенцијали старијих људи у ангажовању на тржишту рада, у добровољном раду, у невладиним организацијама, па ни у иницијативама и активностима организација самих старијих људи у пружању међусобног подстицаја, подршке и помоћи.

б) У закључцима о евалуацији ових активности у Крагујевцу, на подручју централне и западне Србије је констатован велики значај евидентирања података о имплементацији НСС у свим различитим секторима социјалне политике, у општинама и градовима, као и повезивање тих информација и њихово умрежавање. Крагујевац се издваја по својој доброј пракси, да су на локалном нивоу информације о социјалној политици јединствене. У социјалној заштити је унапређен и континуирано се унапређује систем евиденције, а слично је и у здравственим, образовним, културним и другим установама и невладиним организацијама, што је све и омогућило квалитетно стратешко планирање. Међутим, критички сагледано, међуресорна сарадња би могла бити боља и ефикаснија, али и повезаност поузданије уређена, од локалног до републичког нивоа.

На овом подручју, већина општина и градова углавном подржава развој невладиног сектора (водећи у томе је Крагујевац), јер се суфинансирају пројекти за пружање услуга и улаже за бољи квалитет живота старијих људи. Обрнуто, има и изузетака, као у општини Чачак, где је констатовано да издвојена средства за услуге старијим људима нису довољна, а невладин сектор пружалаца услуга социјалне заштите је потпуно неразвијен. Због тога, у наредном периоду, за пуну имплементацију стратешког плана активности, треба појачавати одговорност свих актера који учествују у процесу имплементације, али и обучавати запослене.

ц) У закључцима о евалуацији ових активности у Новом Саду је уочен недостатак јединствене базе података о имплементираним активностима из стратешког плана као и недостатак периодичних пресека имплементације НСС, пре свега, на нивоу локалних заједница - општина и градова. Праћење које се одвијало на националном нивоу и у контексту УН и међународне сарадње, 2007. и 2012. године, за релевантне актере локалне заједнице и локалне градске и општинске самоуправе, није било довољно искоришћено.

У односу на значај који има тема старења у развоју друштва, учесници дискусије сматрају да се није довољно ни развијала нити користила научна мисао. У овом стратешком правцу „активности углавном нису уопште имплементиране и могу се и преписати из


постојеће НСС“. Невладин сектор као пружалац услуга у области бриге о старима се мора интензивно развијати, да би, уз приватни сектор, постао равноправан партнер државном сектору социјалне заштите. Једино заједно и равноправно, јавни, непрофитни и приватни сектор могу обезбедити праве одговоре заједнице у прилагођавању последицама старења. Констатовано је, да се и саме активности планирања морају унапређивати, од постављања на стручне и научне основе, до реалног и рационалног планирања које је карактеристика сваког модерног и организованог друштва.

д) У закључцима о евалуацији ових активности у Београду, учесници су изјавили, да у достизању ових циљева, у посматраном периоду није било очекиваних унапређења. На градском нивоу, у Београду, није било довољно ангажовања у праћењу имплементације НСС - као ни у праћењу других градских планова у одговарајућим, сродним, областима. Посебан је проблем то што, у самом документу НСС, уз планиране активности нису планирана и одговарајућа потребна средства за имплементацију тих активности. Одрживост акција је утврђивана накнадно, према могућностима сваког појединог актера или заједнице. Таква пракса је, по правилу, утицала и на реализацију активности у свакодневном раду установа, па и сектора у целини. То је и главни разлог што се није могло озбиљније размишљати о увођењу социјалних пензија или дефинисати и/или конституисати заједничка политика дугорочног збрињавања.

За праћење НСС, у наредном периоду треба формирати посебно стручно тело, састављено од представника актера имплементације, које ће бити задужено за послове праћења, али и подстицање ефектнијег и ефикаснијег спровођења планираних активности. Потребно је, у фази планирања, оквирно утврђивати потребна средства за имплементацију, чиме ће се појачати одговорност актера имплементације за боље ефекте.

Један од добрих резултата у овом правцу активности је, на сајту Републичког завода за статистику РС постављена, научна демографска студија „Демографски профил старијег становништва Србије“, која нас упознаје са низом релевантних карактеристика ове групе становника, као и одговарајућим трендовима и пројекцијама, важним и за евалуацију и за даљи процес планирања. У том контексту, у студији је истакнут значај старења старог становништва, као и потреба да се о најстаријим људима више зна, као становништву „четвртог доба“. Иначе, у области преко потребног научног рада у геронтологији, данас нема ни довољно ангажованог, адекватног кадра, ни довољно повезаних и планираних активности. По броју истраживања у посматраном периоду, изгледа да је невладин сектор добио доминантну улогу, иако би студије о старењу и старости


одавно требало да буду и део редовних програмских активности државних научних института. Општи закључак

Представници већине одговорних актера имплементације НСС су, у проведеном процесу евалуације, као учесници фокусираних дискусија у малим групама, дошли до више заједничких ставова. Овде је наведено и неколико најзначајнијих.

Величина унапређења која су постигнута, различита су по подручјима Републике – од јужне и југоисточне Србије (Ниш) где су скромнија, преко западне и централне Србије (Крагујевац), до северне Србије (Нови Сад) и Београда, где су најуочљивија.

Сви стратешки правци НСС су консензусом потврђени као одговарајући и за наредни период планирања, уз конкретне препоруке о актуелним приоритетима. Приоритети су смањење сиромаштва, јаче поштовање принципа одрживости, прилагођавање ПИО система уз поштовање преузетих обавеза, конституисање политике дугорочног збрињавања - дефинисање и нормативно уређивање, финансирање и практично повезивање и развијање услуга дугорочног збрињавања, јачање НВО и приватних пружалаца услуга за старије људе, доступније доживотно образовање старијих људи, унапређивање животне средине и подршке за већу сигурност старијих људи, превенција и заштита старијих људи од сваке дискриминације, злупотребе и насиља.

Истакнуто је да су најуочљивија унапређења постигнута на подручју институционалне социјалне заштите, у оквиру четвртог стратешког правца НСС који се једним делом активности односи на развој капацитета домова за старе. Капацитети домова као установа социјалне заштите су увећани, баш на подручјима где их раније није било (посебан циљ). Истовремено су, у овим установама у јавном сектору, реализовани и неки посебни реформски циљеви социјалне заштите. Везано за процес деинституционализације, повећан је број различитих услуга за старије људе који живе у окружењу домова, у локалној заједници, и тиме је обезбеђен бољи квалитет живота у домовима и контакт станара у домовима са окружењем, смањена њихова изолација и повећана социјална укљученост.

У јавном сектору су побољшавани и структурни услови за смештај, као и функционални аспекти услуге смештаја, што је постигнуто увођењем стандарда услуга и лиценцирања пружалаца услуга – установа и професионалаца који раде непосредно са корисницима. Појавили су се нови капацитети у домовима у приватном сектору (број места је укупно порастао за 25%, захваљујући, углавном, приватним домовима) и мада су ти капацитети неравномерно распоређени и, за сада, нису уклопљени у мрежу


установа социјалне заштите, њиховом појавом је, донекле, смањен недостатак институционалних капацитета. Препоруке

Након приказа резултата дискусија, у виду закључака по свим појединачним циљевима НСС, додајемо и неколико општих препорука и, упућених од већине учесника на сва четири округла стола посвећена евалуацији примене НСС у периоду од 2006. до 2015. године.

1. Стратешки оквир развоја политике у вези састарењем становништва треба и даље посматрати у оквиру задатих циљева или 10 стратешких праваца активности, јер они релевантно „покривају“ све приоритете у прилагођавању друштва последицама старења становништва и достизања једнакости старијих са другим генерацијама. Стратешки циљеви су садржани и у Европској стратегији имплементације Мадридског међународног плана акција у вези са старењем, у виду 10 обавеза, а њихова реализација је договорена до 2022. године.

2. Смањење сиромаштва старијих људи има, свакако,приоритет у предузимању акција друштва у вези са старењем, односно, уклањање апсолутног сиромаштва и предузимање акција на смањењу ризика од живота испод прага сиромаштва (увођење социјалних пензија, ефективнијих законских права и мера за сиромашне, развој услуга дугорочног збрињавања).

3. Поштовати доследно принцип одрживости упланирању акција за старије и са старијим људима. То значи, на бази поузданих података и пројекција стручњака из релевантних области (тржиште рада, образовање, здравствена заштита, социјална заштита и друге), унапред предвидети и планирати све расположиве ресурсе, укључујући финансијске, а који су потребни за извођење стратешких активности.

4. Законски прописи у пензионом и инвалидскомосигурању треба да буду усклађени са стратешким оквиром у вези са старењем становништва и међународним обавезама у области старења (Мадридски међународни план акција у вези са старењем и Европска стратегија имплементације Мадридског плана). То између осталог, значи и продужење радног века и флексибилно и постепено пензионисање.

5. Формирати политику дугорочног збрињавања, или,покренути иницијативу за организовање, финансирање и пружање услуга социјалне и здравствене заштите и других услуга и права, обезбеђених за старије и особе са инвалидитетом којима је у дужем периоду неопходна свакодневна помоћ и подршка. Законом уредити начин координације и сарадње здравства са социјалном заштитом и начин финансирања ове делатности, дефинисати одговарајућа права и


услуга и повећати капацитет свих услуга, посебно, услуга здравствене заштите које су ушле у оквир дугорочног збрињавања. Увести у праксу пружалаца услуга, из свих сектора, систем квалитета (стандарди услуга и лиценцирање) и јачати непрофитне и приватне пружаоце услуга, да постану равноправни партнери државе. Укључити све поменуте актере дугорочног збрињавања у јединствену, националну мрежу за подршку старијим људима и особама са инвалидитетом.

6. Улагати у доживотно образовање старијих људи, укреирање и реализацију образовних програма за старије, у оквиру формалног система, као и у образовање стручњака за рад са старијима (геронтологија, геријатрија) и у научна и евалуативна истраживања у области старења. У области неформалног образовања ширити едукативне програме и обуке у оквиру сродних система здравствене и социјалне заштите, културе, рекреације и сл. Обезбедити довољно места за старије полазнике за усавршавање за занимања у транзицији и обуку за нова занимања, образовне програме припреме за пензионисање и програме за учење вештина самозбрињавања и слично. Посебно развијати даље програме за активно старење (или програме „Универзитета за треће доба“) и ширити их на подручје целе Републике.

7. Превенирати и заштити од дискриминације,занемаривања и насиља старије људе. Уклањати системску, али и појединачну старосну и родну дискриминацију у свакодневном животу старијих људи, као и остваривању права старијих - у сфери рада и на тржишту рада, здравственој и социјалној заштити, образовању, култури, заштити потрошача и другим областима. Подизати ниво сензибилитета заједнице и појединаца и развијати и мерити ефекте механизама заштите.

8. Прилагођавати животну средину, на индивидуалноми на општем плану, специфичним способностима старијих (као и особа са инвалидитетом), постепеним унапређивањем услова, у виду прилагођавања физичког простора у становима, кућама, јавним установама, саобраћају. Прилагођавати јавне просторе, улице, тргове, паркове и стварати „зоне сигурног кретања“.

9. Обезбедити сигурност старијих људи у свакодневнимоколностима, штитећи их од опасности од злоупотребе, и криминала, а посебно обезбеђивати старије у ванредним приликама, од опасности од природних и других катастрофа.

Тодоровић, Н., Врачевић, М.: Кампање за промоцију старења и старости 93

Стручни рад УДК: 316.346.32-053.9:316.774(497.11)

316.346.32-053.9:614.885(497.11) COBISS.SR-ID 227429132


КАМПАЊЕ ЗА ПРОМОЦИЈУ СТАРЕЊА И СТАРОСТИ

Наташа Тодоровић38 Милутин Врачевић39 Црвени крст Србије, Београд Сажетак

Медији за масовну комуникацију су у 21. веку постали део свакодневног живота. Врло често, имају значајну улогу у креирању јавног мњења о некој појави, догађају или особи (особама). Наравно, медији треба да буду веома важна подршка популацији старијих особа, све већој и бројнијој у Србији, треба да буду партнери у кампањама за промоцију старења и старости. У овом раду имамо приказ искуства једне специфичне организације цивилног друштва, а то је Црвени крст, у комуницирању о теми старења и старости у медијима. Сакупљени су новински чланци, телевизијске емисије и вести у периоду од септембра 2011. године до септембра 2013. године. Анализирајући медијске извештаје о активностима Црвеног крста, Програму бриге о старима и волонтирању старијих особа, дошли смо до закључка да је извештавање у већини случајева било позитивно, а пежоративни језик је коришћен ретко. Овај преглед показује како медији са једне стране приказују старење, а са друге како приказују Црвени крст.

Кључне речи: медији, кампање, старење, Црвени крст Србије, новински чланци, телевизијске емисије

Време у коме живимо можемо дефинисати као време доминације медија за масовну комуникацију. Медији су постали део свакодневног живота и налазе се свуда. Када би се запитали о значењу појма медија, свакако би постојало различито значење за различите људе.

Често се појам „медија“ користи на ограничен начин, где се, углавном, мисли на традиционалне штампане медије (новинске чланке) и електронске медије (телевизијске емисије). Чињеница је да су се ствари значајно измениле: раније смо имали ограничен број оних који су правили вести и огроман број конзумената тих истих вести. Сада се ситуација променила и имамо велики број оних који праве или

38 [email protected] 39 [email protected]


могу да праве вест Људи се сада информишу једни од других. Промењена је парадигма и порастао је, раније ограничен, број оних који производе садржај вести. Данас свако може да производи садржај на свом профилу на некој од друштвених мрежа на интернету и ми сада имамо милијарде репортера. Пример за овакву продукцију вести је бомбашки напад на Бостонском маратону, када су и велике телевизијске куће извештавале на основу вести са твитера обичних грађана Бостона.

Медији нису нешто што постоји независно од савременог човека. Ми смо са једне стране корисници медија (радија, телевизије, интернета, електронских игара, вишеструких средстава оглашавања), а са друге стране, ми непрестано користимо медије (мобилне телефоне, друштвене мреже и различите уређаје за комуникацију). (Giles, 2011).

Најпознатији писац о медијима, Маршал Маклуан, творац је дискурса „медиј је порука“, тиме нагласивши да се ова два појма не могу раздвојити и посматрати као два изолована и одвојена ентитета, већ да представљају целину. Друга важна чињеница, коју је Маклуан истакао, је идеја о медијима као „продужетку човека“. Медији су, по њему, променили начин виђења и нашег односа према свету, упоређујући их са другим феноменима који су имали такве ефекте. Маклуан подсећа, да нико није могао да предвиди промене које су са собом донели електрично осветљење и аутомобил, а, до пре неколико година, нико није могао ни да претпостави какве ће све промене и ефекте произвести телевизија, интернет и социјалне мреже на друштво. Људска природа је и овог пута показала креативност и прилагодљивост, тако да је човек искористио све техничке одлике медија, колико год ограничене биле, што је омогућило вртоглави и огромни успех Гугла, ибеја и Амазона (Giles, 2011).

Читајући новине и гледајући телевизијске програме, стиче се утисак да старији не добијају много времена и простора у медијима, да се игноришу или се о њима извештава на сензационалистички начин. Истраживања у свету и код нас показују, да, ако се медији озбиљно баве феноменом старења, онда је то најчешће питање пензија или се ради о екстремним случајевима насиља. Врло често се користи и дискриминаторни језик, а у Србији је један од најфреквентнијих „погрдних" термина“: „баба“. Ова појава је посебно изражена у ријалити програмима, где је највећа увреда назвати жену „бабом“, што опет потврђује чињеницу да су старије жене више изложене дискриминацији и насиљу у односу на старије мушкарце. Уколико укуцате реч „баба“ у Гугл претраживач, добићете чланке који користе дискриминаторни језик, сензационалистичке вести и црну хронику: „Убио бабу на кућном прагу”, „Згазио бабу од 55 година”... Феномену старења се често прилази на стереотипизирани начин, заборављајући


чињеницу да говоримо о особама које се међу собом разликују много више него тинејџери, заборављајући чињеницу да нису сви старији пасивни, болесни и неактивни.

У овом чланку дајемо приказ искуства једне организације цивилног друштва, која је специфична, као што је Црвени крст, у комуницирању ове значајне теме за друштво. Прегледали смо новинске чланке и телевизијске емисије и вести у периоду од две године -од септембра 2011. године до септембра 2013. године. Праћени су следећи новински чланци и ТВ прилози:

- У 2011. години објављено 27 новинских чланака, у 2012. години - 180, а у 2013. години - 50. Укупно - 257 чланака.

- У овом периоду било је 86 ТВ прилога, на телевизијама са националном фреквенцијом.

Гледајући медијске извештаје о Црвеном крсту, Програму бриге о старима и волонтирању старијих особа, били смо пријатно изненађени, јер општи тон није толико лош; извештавање је у већини случајева било позитивно. Медија клипинг о раду Црвеног крста Србије и активности наше организације у принципу су приказани у позитивном светлу и пежоративни језик је коришћен ретко. Овај преглед показује да се у овом случају не виде увредљиви написи и показује како медији са једне стране приказују старење, а са друге, како приказују Црвени крст.

Када посматрамо садржај чланака и погледамо о чему су највише извештавали, када је ова тема у питању, видимо да се ради о пружању непосредне помоћи старијем становништву. Највише се писало о услугама Црвеног крста Србије које су намењене старијим особама - 31% случајева. Углавном се радило о обичним људским причама корисника и волонтера. У многим од тих емисија, старији су дали своје мишљење; то се посебно односи на емисију Радио Телевизије Србије „Квадратура круга“ у којој су учествовали старији волонтери Црвеног крста Крагујевца и који су захваљујући овој емисији успели на неки начин да утичу на позитивну слику старијих као активних чланова друштва. HelpAge International, организација која се на глобалном нивоу бави заговарањем побољшања положаја старијих, у својим приручницима који се односе на медије и стварање позитивне слике о старости и старењу, истиче значај ових људских прича и препоручује организацијама цивилног сектора да у својим саопштењима и наступима укључе старије и њихове приче( Giles, 2011).

Медији су посебно били заинтересовани за активности Црвеног крста када се ради о ванредним ситуацијама, у којима је Црвени крст глобално препознатљив, јер заштита и помоћ особама у кризним и ванредним ситуацијама представља један од његових основних циљева. Медији су највише извештавали о старијима током ванредних ситуација и током хладне зиме, која је довела до тога да многа села


остану одсечена, а познато нам је да су у селима углавном остале старије особе. У прилозима су се углавном давале основне информације о томе која врста помоћи је доступна, бројеви телефона дежурних служби и број волонтера на терену. Ово је омогућило и сензибилизацију јавности и скретање пажње на старије који живе у удаљеним сеоским подручијима и довело до тога да се о томе више пише, да се праве припреме и планови за наредну зиму - да се јавности скрене пажња о условима у којима живе старији на селу. У овом делу била су само два негативна чланка са називом „Баба умрла на кућном прагу“ (Курир и Press).

Током ове две године било је чланака који су се односили на активно старење (12%) и волонтирање у трећем животном добу (7%), што на један начин представља ширење позитивне слике о старијима, као активним члановима друштва.

Медији су у 9% случајева извештавали и о кампањама које су се спроводиле током године, а тицале су се значајних датума у вези са старијима (1. октобра - Међународног дана старијих, 15. јуна - Међународног дана борбе против насиља над старијима, 5. децембра - Међународног дана волонтера).

Графикон 1. Садржаји о извештавањамедија о старијима

Кампање које су током овог периода имале највећу медијску пажњу тичу се 1. октобра, Међународног дана старијих и 15. јуна, Међународног дана борбе против насиља над старијима. Када говоримо само о кампањама, видимо да су се медији највише интересовали за 1. октобар, Међународни дан старијих (44%). Најчешће су извештавали о обележавању овог датума, кроз различите активности, као што је, на пример, избор најдуговечнијег становника или брачног пара. Извештавали су о активностима на селу, као и о

15%

31%

7% 12%

19%

7% 9% Vanredne situacije

Usluge

Volontiranje

Aktivno starenje

Kampanje (1. Okt., 15. Jun,..)

Siromaštvo


најактивнијим волонтерима и њиховим мотивима за волонтирање. Медији нису у тим случајевима били усмерени само на Београд, већ су у својим извештајима укључивали догађаје из целе Србије.

Када је извештавање поводом 15. јуна, Међународног дана борбе против насиља над старијима, у питању и овде имамо ситуацију да су медији прилично коректно извештавали, цитирајући податке из извештаја и дајући препоруке за превенцију. Само је један наслов имао негативне конотације: „Бију их деца“, а објављен је у листу Курир. Овде још једном морамо да истакнемо чињеницу да смо претраживали медија клипинг бележећи где се спомиње Црвени крст и старење и старост, а старење нисмо посматрали одвојено, већ само у контексту Црвеног крста.

Графикон 2. Заступљеност појединих медијских кампања у вези са старењем и старијима

Често се поставља питање, да ли се оглашавање може сматрати медијем? Одговор је „можда“, али претраживањем медија наилазимо на оглашавање. Оно је сада у савременом свету присутно на сваком кораку. Током последњих пет година, у сарадњи са различитим партнерима (UNFPA - Популациони Фонд Уједињених нација, HelpAge International, Министарство рада, запошљавања и социјалне политике, Фонд Б92, Leo Barnett), Црвени крст Србије је за оглашавање користио принцип брендирања унутрашњости аутобуса, у којима су постављани постери старијих активних особа. Последња кампања, трајала је од 1. октобра до 1. новембра 2013. године. Процену примећености кампање радила је маркетиншка агенција „Masel group“, која је поред техничког дела кампање, била и партнер у самој кампањи. Принцип брендирања подразумева:

1. Једно возило – један клијент; било је укупно 90 возила у14 градова и општина у Србији


2. Просечно време контакта са рекламном поруком - 20минута;

3. Укупан број рекламних плаката у једном возилу је између6 и 12; рекламни плакати су оптимално позиционирани,тако да су видљиви са било ког места у возилу;

- У доњој табели дати су статистички подаци просечног броја превезених путника по типу возилу (трамвај соло или мул-типлицирани, тролејбус соло или зглобни и аутобус соло или зглобни) и узета је просечна вредност броја корисника јавног градског превоза по возилу радним даном, суботом и недељом, по градовима.

Град Број возила

Број контаката са рекламном поруком на

дневном нивоу

Број контаката са рекламном

поруком током трајања кампање

Београд 65 38.0250 12.168.000

Чачак 1 650 20.800

Јагодина 1 500 16.000

Крагујевац 3 3.600 115.200

Крушевац 1 1.050 33.600

Лесковац 1 750 24000

Младеновац 1 0 0

Ниш 5 8.250 264.000

Нови Сад 5 8.500 272.000

Обреновац 1 0 0

Смедерево 1 0 0

Смедеревска Паланка

1 0 0

Суботица 3 2.415 77.280

Ваљево 1 0 0

УКУПНО: 90 405.965 12.990.880

Табела 1. Просечан број контаката са рекламном поруком у аутобусима у оквиру медијске кампање о старењу и старијима (1.10. - 1.11.2013. године)

На основу табеле закључујемо да је просечан број контаката са рекламном поруком током периода трајања кампање био 12.990.880.

Истраживање „Masel group“ о примећености реклама у унут-рашњости возила градског превоза, спроведено (у возилима градског саобраћаја и на станичним местима) на случајном узорку, показало је следеће:

- 77% грађана Београда користи градски превоз најмање 2 до


3 пута недељно - 92% испитаника примећује рекламе у градском превозу.

„На основу анализе демографских карактеристика корисника 10 линија ГСП-а, утврђено је да су у највећем броју аутобуса (градских линија) подједнако присутни корисници различитих демографских карактеристика (пол, узраст, образовање, радни статус, брачни статус, приходи) што упућује на закључак да се све наведене линије градског превоза могу користити као медиј за преношење рекламних порука - рекламне кампање према различитим циљним групама."40

Поред кампање оглашавања у аутобусима, организована је изложба фотографија старијих особа, у Кнез Михаиловој улици. Изложба је трајала од 1. октобра до 15. октобра 2013. године и процена је да је око 10.000 људи дневно видело ове фотографије, које су приказивале мултикултуралност, диверзитет, активности и слободу духа старијих који живе у различитим социјалним миљеима, различитог образовног и финансијског статуса.

На пољу медија, оно што представља будућност је интересовање за здравствене услуге. Интернет је већ постао, а за будуће старије особе постаће, огроман извор информација о здрављу. Здравље је једна од кључних области интересовања старијих особа: on-line здравље већ полако постаје, не медијски „једносмерна улица“, већ активна комуникација. Здравље ће у блиској будућности бити најпопуларнија област за подизање нивоа 4 свести старијих путем медија41.

Данас у Србији, око 7% старијих особа сматра се компјутерски писменим и поседује навике коришћења интернета. Већина користи скајп да би комуницирала са својом децом која живе у иностранству. У Сједињеним Америчким Државама, број старијих особа које користе интернет је 53%. Данас, две трећине особа старости између 50 и 64 године користи Facebook, а 43% старијих од 65 година. Већина млађих особа у садашњем тренутку користи Twitter. Истраживања показују да су људи који користе 5 Twitter и Facebook мање депресивни42.

У оквиру група самопомоћи које развијају Црвени крст Србије и мрежа HumanaS постоје компјутерске радионице, а на Савском Венцу у оквиру Црвеног крста старији имају фејсбук страницу „Љубитељи Београда“.

Следећи корак је да нашим старијим волонтерима омогућимо да учествују на интернету и искористе друштвене мреже у циљу да позову на одговорност доносиоце одлука на свим нивоима. За сада,

40 Masel Group, Procena primećenosti kampanje 41 http://www.nydailynews.com/life-style/elderly-people-social-media-article-

1.1418755#ixzz2iRU0NKq9 42 http://www.nydailynews.com/life-style/elderly-people-social-media-article-

1.1418755#ixzz2iRU0NKq9


истражујемо потребе старијих људи и учествујемо у пројектима дигиталне инклузије за старије особе.

За двадесет година, данашњи четрдесетпетогодишњаци биће популација старијих. Припадници генерације која је навикла на коришћење интернета и компјутерски је у великој мери писмена, биће аутори великог дела написа о старијима на интернету, што ће довести и до промене тона и дискурса када је тема старења и старости у питању. Околности ће на неки начин натерати старије да користе интернет и ускоро ће сами продуковати садржаје који ће много интензивније мењати садашњу слику о старењу и старости.

Црвени крст Србије, као највећа и најстарија хумантарна организација у земљи, поред традиционалних активности пружања помоћи угроженом становништву, последњих деценија покушава да ради на промени слике о старијим особама у јавности и на промоцији људских права старијих. Посматрајући досадашњи рад Црвеног крста Србије на пољу старења и старости и утицаја медија, можемо закључити да се током ових година водило рачуна да се скрене пажња на шири корпус тема: покренули смо питање насиља над старијима, говорили о активном старењу кроз промовисање волонтеризма међу старијима, покушали смо кроз истраживања да скупимо податке везане за различите теме и да их поделимо са медијима. На неки начин, када је Црвени крст у питању успели смо да променимо тон извештавања и начин на који се говори, а наши подаци су управо показали да постоји добра медијска сарадња и интересовање медија за ове две теме. У наредном периоду, заједно са другим организацијама цивилног друштва треба радити на дигиталној инклузији старијих и мотивисању за коришћење социјалних мрежа. За сада се то још увек ради кроз пласирање истинитих прича о старијим волонтерима и корисницима, али се надамо да ће у блиској будућности сами старији пласирати своје приче и ширити позитивну слику о себи.

На крају можемо да поставимо питање: могу ли медији да учине да будемо бољи?

Литература Giles, David (2011). Psihologija medija, 11-20. Beograd : Clio, 2011 (Novi Sad :

Artprint). Masel Group, Procena primećenosti kampanje. More elderly people using social media, but many don't know what they're doing

AFP RELAXNEWS HUTTERSTOCK http://www.nydailynews.com/life-style/elderly-people-social-mediaarticle-1.1418755#ixzz2iRU0NKq9


CAMPAIGN FOR PROMOTION OF AGING AND AGE

Nataša Todorović Milutin Vračević Red Cross of Serbia, Belgrade Abstract

Media has in 21 century become an inseparable part of daily life to the point where it is debatable whether modern person can imagine her/ his life devoid of mass media as well as, increasingly, social media. Media often play a leading role in creating public opinion on a certain event, phenomenon or person. However, while reading newspapers or watching television it is difficult to not notice that older people either do not get enough coverage in the media or, when they do get coverage, this coverage is sensationalist. Naturally, media should be an important pillar of support to this population, growing more numerous in Serbia every year. Media should be partnered with those activists working on campaigns promoting active ageing. In this paper we want to show the experiences and lessons learned through work of a civil society organisation, namely the Red Cross, in communicating on ageing and old age in the media. We have collected all the press clippings, television coverage and other news over a two year period: September 2011 – September 2013. Looking at this media coverage related to the Red Cross, Home care programme and older people’s volunteering we were pleasantly surprised to learn that the overall tone is not negative. The reporting for the most part was positive. The work of the Red Cross and our activities related to older people are shown in good light for the most part and the pejorative language is used sparingly. This overview shows that, in our case we can not talk about negative coverage in the way the media view older people and the related Red Cross activities.

Key words: media, campaign, aging, Red Cross of Serbia, newspaper article, TVshow

ГЕРИЈАТРИЈА

Давидовић, М. и др.: Проблем прелома кука код старијих болесника у Београду 103

Оригинални научни рад УДК: 616.718.19-001.5-053.9(497.11)

COBISS.SR-ID 227429132 Рад послат: 22.07.2016. године

Рад прихваћен: 01.08.2016. године

ПРОБЛЕМ ПРЕЛОМА КУКА КОД СТАРИЈИХ БОЛЕСНИКА У БЕОГРАДУ

Јелена Лопичић (1), Милан Ивановић (2), Бојана Потић (3), Предраг Ерцег (4), Јелена Урошевић (3), Младен Давидовић (5)

(1) Институт за реуматологију, Београд (2) КБЦ Звездара, Клиничко одељ. за трауматологију са ортопедијом (3) КБЦ Звездара, Клиничко оделење за геријатрију (4) Медицински Факултет у Београду, Катедра за геронтологију, КБЦ Звездара, Клиничко одељење за геријатрију (5) Удружење геријатара и геронтолога Србије Сажетак

Методологија. Рађена је ретроспективна, дескриптивна студија која обухвата период од годину дана. Испитивана је популација пацијената са преломом кука - становника Београда, старости од 20 година живота и старијих. Резултати рада. У материјалу који смо испитивали у току једне године на територији града Београда регистровано је укупно 1.851 пацијената становника Београда са шифром дијагнозе С72. Од укупног броја пацијената, 393, тј. 21,22% су били млађи, а осталих 1.458, тј. 78,72% припадају старијој добној скупини старости од 65 година и старији. У материјалу који смо испитивали, више је старих особа, а међу старима доминирају жене. У односу на примењени третман, пацијенти су лечени конзервативно и оперативно, при чему, од укупно 1.851 пацијената са преломом кука, односно, фемура, њих 756, тј. 41% није имало операције, односно, лечено је конзервативно. Осталих 1.095, тј. 59% пацијената је имало различите оперативне захвате. У односу на 100% (N=66) оперисаних врло старих пацијената, најчешће су примењене две исте операције, као и у групи младих старих, и то: субтрохантернеостеотомије фемура код 18, тј. 27,27 % пацијената и екстракција цементне протезе код 14, тј. 21,21 %, пацијената. Закључак. Преломи кука, односно фемура, на територији Београда у одабраној години били су много чешћи код особа старије животне доби него код млађих и чешће су код старијих особа женског пола него код старијих особа мушког пола. Смртност је у нашем испитиваном узорку старих особа мања, у поређењу са резултатима других аутора.

Кључне речи: старост, прелом кука, прогноза и исход болести

104 Геронтологија 1/2016: 103-112

Увод - промене организма у процесу старења и старости Према геронтолошкој науци, старост није болест, старост је

треће доба живота (детињство, зрело доба, и треће доба, тј., старост). На основу препоруке СЗО, сматра се да старост настаје после 60 година живота, али је у геријатријским истраживањима доња граница често 65 година. Међутим, данас се сматра да старост постаје проблем тек након 75 године живота, када многи остарели постају зависни од туђе неге и помоћи (1).

Са геријатријског аспекта, период живота после 85 године припада „старим старима”, за које многа општеприхваћена правила о старима не важе, односно, они врло често немају ни ослабљене нити дефицитарне функције, већ само успорене, а исто се односи и на категорију дуговечних особа, тј., старијих од 90 година. Постоји још неколико дефиниција старости, које свака са своје стране и на свој начин описују овај феномен.

Тако, на пример, старење је универзалан, неизбежан феномен, који је резултат интеракције генетских фактора, фактора околине и начина живота, за време кога се јављају биолошке промене које погађају све компоненте животног система. Ове промене воде слому нормалних хомеостатских механизама, што води смањењу функционалног капацитета тела, и смањењу његове способности да одговори на различите спољашње и унутрашње агенсе. То води на крају настанку патологије везане за старење (2).

На основу свега се, ипак, може рећи да се код већине индивидуа нормална старост карактерише успореним и ослабљеним функцијама, што све заједно олакшава настанак болести.

Према социјално медицинском аспекту, особе старости преко 60 година, имају тешкоће у обављању свакодневних активности због једног или више хроничних обољења, којих може бити чак 1012 по особи. У 50% случајева се ради о кардиоваскуларним обољењима, затим обољењима локомоторног система у виду артритиса, болова у кичменом стубу, и екстремитетима. (3)(4).

Али, треба истаћи да је, према геронтолошком схватању, интериндивидуална варијабилност изузетно велика у старости и да опадање и успоравање физиолошких функција не захвата обавезно све јединке. Процес старења је карактеристичан по константном губитку биолошког резервног капацитета, који се дефинише као разлика између максималног биолошког капацитета и оног који је потребан за обављање свакодневних активности.

Такође, према социјалномедицинским истраживањима, постоје велике разлике у здравственом стању старих особа, велики број има једно или више хроничних обољења, али један мањи број је без


икаквих болести, те се такође закључује да болест није фиксна компонента старости.

Геријатријска процена, која представља мултидисциплинарни свеобухватни прилаз за прикупљање, организовање и коришћење релевантних информација о индивидуалној, физичкој, менталној, социјалној, економској, функционалној и околинској ситуацији старих, је веома значајна, јер се користи као полазна основа за дефинисање потреба старих особа, као и формулисање програма заштите и бриге о старима.

У склопу геријатријске процене процењује се седам основних димензија, и то су: 1) активности свакодневног живота, 2) физичко здравље, 3) ментално здравље и когнитивне функције, 4) социјални ресурси, 5) економски ресурси, 6) околински фактори, и 7) степен оптерећености оних који се брину о старима, односно, пружаоца услуга.

Циљ рада Истраживање је спроведено са следећим циљем:

- да се испитају социјално-медицински аспекти прелома кука код старих на територији града Београда током једне године.

- да се испитају социјално-медицински аспекти, број и структура према годинама старости, месту становања, узрока повређивања, присутни коморбидитет, врста третмана, дужина лежања, исход лечења.

- да се испитају могуће разлике између групе младих и старих особа са преломом кука.

Материјал и методе Рађена је ретроспективна, дескриптивна студија која обухвата

период од годину дана. Испитивана је популација пацијената са преломом кука - становника Београда старости 20 година живота и старијих.

Критеријум за укључивање је био: - да буду становници Београда (тј. да су од укупног броја

пацијената са преломом кука на територији града одвојени пацијенти из унутрашњости који су због прелома кука -фемура хоспитализовани и лечени у Београду),

- да буду старости од 20 - 64 година (група млађих пацијената) и 65 година и старији (група старијих),

- да имају свежу фрактуру кука, односно, фемура (шифра С 72 према МКБ 10). Због броја регистрованих старих особа,

106 Геронтологија 1/2016: 103-112

коморбидитета, предузетих интервенција, односно, целокупног значаја проблема, узете су у обзир све подшифре дијагнозе С72, односно сви пацијенти лечени хоспитално на територији Београда током једне године.

Извор података су били рачуни за болничко лечење из базе података Градског завода за јавно здравље у Београду, и то: болница, одељење, пол, старост лица, општина становања, основна дијагноза и назив дијагнозе, друга и трећа дијагноза, број дана лежања, врста и назив операције, исход лечења, повреда, спољни узрок повреде, рехабилитација, основни узрок смрти, број дана интензивне неге, број дана полуинтензивне неге, друга и трећа операција, четврта, пета и шеста дијагноза, и четврта, пета и шеста операција, број дана лежања до операције ( израчуната вредност).

Од статистичких метода смо користили аритметичку средину, стандардну девијацију, минималне и максималне вредности, статистичке тестове значајности разлике Студентов ттест, и тестове корелације и регресије, у оквиру лиценцираних статистичких софтвера Biostat 2009 и StatFi, (Analystsoft.com, Canada), i Microsoft Office 2007 Home edition.

Подаци о трошковима лечења и рехабилитације нису били доступни од стране Републичког завода за здравствено осигурање, због непостојања прецизног вођења оваквих података (прецизни подаци се воде од 2008. године).

РЕЗУЛТАТИ РАДА У материјалу који смо испитивали, у току једне године на

територији града Београда регистровано је укупно 1.851 пацијената становника Београда са шифром дијагнозе С72. Због броја регистрованих старих особа, коморбидитета, предузетих интервенција, односно целокупног значаја проблема, узете су у обзир све подшифре дијагнозе С72.

Од укупног броја 1.851 пацијената, 393, тј. 21,22 % су били млађи, а осталих 1.458, тј. 78,72% припадају старијој добној скупини од 65 година и старији.

Сви (1851) млађи (Н=393)

старији (Н=1458)

Просечна старост (година)

сви(N=1851) мушкарци(N=551)

жене(N=1300)

71,82±14,40 63,44±18,60 75,00±10,31

49,00±12,81 45,35±13,50 54,49±9,37

77,97±6,40 76,89±6,54 78,27±6,33

Табела 1. Просечна старост испитаника по полу, у целом узорку, у групи млађих и старијих


Просечна старост индивидуа је 71,82±14,4 година, минимална је 20 година, максимална је 95 година. У укупном узорку жене бројчано доминирају и просечно су старије од мушкараца, како у групи старијих пацијената, тако и у групи млађих пацијената (20 до 64 година). Просечна старост жена у узорку је већа у односу на мушкарце, који су бројнији.

Испитаници су примарно лечени на једном од ових одељења:

Графикон 1. Учесталост по болничким одељењима у групи младих старих (65-74г), старих (75+г), врло старих (85-89г) и дуговечних (90+г)

У односу на примењени третман, пацијенти су лечени конзервативно и оперативно, при чему од укупно 1.851 пацијената са преломом кука, односно, фемура, њих 756, тј. 41% није имало операције, односно, лечено је конзервативно. Осталих 1.095, тј. 59% пацијената је имало различите оперативне захвате.

У односу на прву (основну) операцију, у групи старијих пацијената, 848 тј. 58% случајева је имало једну од 47 хируршких интервенција.

У односу на 100% оперисаних, добијена је следећа падајућа учесталост (Графикон 2):

108 Геронтологија 1/2016: 103-112

Графикон 2. Учесталост основне операције код свих пацијената са преломом кука и у групи млађих и старијих

У односу на 100% (Н=66) оперисаних врло старих пацијената, најчешће су примењене две операције исте као и у групи младих старих, и то су: субтрохантернеостеотомије фемура код 18, тј. 27,27% пацијената и екстракција цементне протезе код 14, тј. 21,21% пацијената (Графикон 3):

Графикон 3. Учесталост друге, треће, четврте, пете, шесте операције у групи младих старих (65-74г), старих (75+г), врло старих (85-89г) и дуговечних (90+г)


Дискусија У узорку који смо испитивали, више је старих особа, а међу

старима доминирају жене, што је у сагласности са резултатима аргентинских аутора, и кинеских аутора и такође врло слична просечна старост мушкараца у испитиваном материјалу - 76,89±6,54 година у нашем узорку, а код аргентинских аутора 77±9 година, и, жена 78,27±6,33 у нашем узорку, а код аргентинских - 78±9 година (5, 6 ).

У вези са дијагнозама, потребно је истаћи да пацијенти из нашег узорка нису сви као основну дијагнозу имали прелом кука, али, како је био циљ да се анализирају преломи кука, узети су сви пацијенти код којих је била дијагноза С72 , као било која дијагноза; такође је вршено поређење младих и старих, ради уочавања разлика између те две групе.

Такође се напомиње, да је због епидемијског карактера прелома кука и специфичности фемура можда било потребно одвојити преломе кука у ужем смислу, односно проксималног фемура, од дисталног и прелома дијафизе у ужем смислу, због различитог механизма настанка, различитог лечења. Међутим, запажено је да се у испитиваном материјалу сви преломи С72 чешће дешавају код старих особа, па су зато сви и узети у анализу; такође је уочено да се велики број прелома кука шифрира као С72 и С72.9, а уствари се ради о прелому кука, и то претежно код старих; напомиње се и то да се, када је реч о накнадним интервенцијама, не ради о лечењу свежег прелома кука, већ о лечењу компликација у виду луксације, односно, перипротетског прелома, ревизији протезе или накнадном лечењу псеудоартрозе, али су и ове дијагнозе, односно, операције узете у анализу јер су и оне шифроване као С72.

Када је реч о операцијама, треба истаћи модернизацију и осавремењавање ортопедије као науке и у том смислу, термин „монопротеза“ је замењен са термином униполарна и биполарна протеза. тј. хемиартропластика. У вези са основним операцијама, у графиконима који су дати у раду, у категорију остали увршћене су и операције које се нису односиле на основно лечење прелома кука, већ и на конкомитантна стања или секвеле основног стања.

Такође, поједине операције, односно, интервенције које су се према ранијим схватањима ортопедских експерата могле на различите начине извршити, па су као такве и шифриране, сада су према схватању савремене ортопедије стандардизоване на начин који би можда захтевао измене постојећег шифарника, што је у складу и са стручним мишљењем релевантних установа.

Међутим, не треба заборавити, да је за овакве кораке потребна измена постојеће законске регулативе везане за евиденције у области здравства. У складу са тим, неопходно је поступати према постојећем

110 Геронтологија 1/2016: 103-112

Закону, све док се не донесе нови Закон о евиденцијама у области здравства, као и пратећа документација и упутства за његову примену.

Такође би, ради бољег вођења евиденција у области здравства, било потребно и побољшање здравственог информационог система.

Нађено је да врло стари пацијенти леже краће у болници у односу на младе старе, али нема разлике у дужини лежања у интензивној и полуинтензивној нези између младих старих и врло старих. Просечна дужина чекања на операцију је статистички значајно дужа у групи врло старих у односу на младе старе, могуће, везано за већи коморбидитет у групи врло старих.

Просечна дужина лежања у болници неоперисаних врло старих је значајно краћа у односу на младе старе. Дужина лежања оперисаних младих старих и врло старих је значајно дужа у односу на неоперисане у обе групе, са истим могућим тумачењем као за целу групу старих.

Нема разлике у укупној дужини лежања, као ни дужини лежања у интензивној и полуинтензивној нези, нити у дужини чекања на операцију, код старих и дуговечних.

Са растућим годинама старости, смањује се број дана лежања у болници код неоперисаних пацијента, у свим групама.

Неоперисани дуговечни леже краће у болници у односу на старе али без статистичке значајности, а оперисани дуговечни леже значајно дуже у односу на неоперисане дуговечне.

Дужина лежања, како укупно, тако и у интензивној и полуинтензивној нези, као и број дана чекања до операције, није повезан са годинама старости пацијената.

У односу на време чекања на операцију (у групи оперисаних), просечна дужина чекања је била 7,65 дана, у опсегу од 0 до 66 дана, што је дуже у односу на резултат аустралијских истраживача, који износи 2-4 дана (7).

У вези са коморбидитетом, код кинеских аутора је од 192 пацијента, њих 150 имало кардиоцереброваскуларне болести, 120 је имало ХТА, 90 бронхитис, и 75 дијабетес, док је у нашем испитиваном узорку у групи старих од 1458 пацијената било 25 пацијената са ХОБП и астмом, ХТА је имало 103, а дијабетес 67 пацијената, те је коморбидитет у испитиваној групи био мањи у односу на резултате кинеских аутора (6).

Такође, код турских аутора, резултати показују већу учесталост остеопорозе, деменције, срчаних болести, и хипертензије код старих пацијената са фрактурама кука (8).

У нашем узорку, деменцију је имало 27 испитаника, тј. 1,85% случајева, од укупно 1.458 старих пацијената. Закључак

На основу добијених резултата спроведених испитивања,


може се закључити: 1) да су преломи кука, односно, фемура на територији Београда у

одабраној години били много чешћи код особа старије животнедоби него код млађих и да доминирају особе женског пола;

2) да је смртност у испитиваном материјалу у групацији старихособа мања у поређењу са резултатима других аутора;

3) да је код великог броја присутан коморбидитет, највише срчанеболести, које доприносе стварању услова за чешће падове, пасамим тим и преломе;

4) да је мали број пацијената имао дијагностиковану остеопорозу,у односу на број пацијената који је имао преломе;

5) да је дужина лежања у болници већа код наших пацијената уодносу на дужину лежања у западно-европским земљама;

6) да би у складу са свим претходно изнетим, побољшањеинформационог система, свакако, допринело бољем и лакшемвођењу евиденција у области здравства.

Литература Davidovic M, i sar: Gerijatrija. Medicinski fakultet Univerzitet u Beogradu, NT

Club 1998. Davidovic M, Milosevic P.D, Kostic V, i sar: Savremena gerijatrija, samostalno

izdanje autora, Beograd, 2003. Lopicic, J., Davidovic, M., Vukovic, D., &Tulic, G. (2012). Socio-medical aspects

of hip fracture among elderly population in Belgrade, Serbia. European Geriatric Medicine, 3(1), 14-17.

Mitrovic D, Davidovic M, Erceg P, Marinkovic J. The effectiveness of supplementary arm and upper body exercises following total hip arthroplasty for osteoarthritis in the elderly: A randomized controlled trial. ClinRehabil. 2016 Jun 28.pii: 0269215516655591. [Epub ahead of print]

Osteoporos Int. 2009 Dec 9. [Epub ahead of print] Epidemiology of hip fracture in Tucuman, Argentina.Wittich A, Bagur A, Mautalen C, Cristofari A, Escobar O, Carrizo G, Oliveri B.

ZhongguoXiu Fu Chong JianWaiKeZaZhi. 2009 Oct; 23(10):1209- 11.[Treatments of geriatric femoral intertrochanteric fractures][Article in Chinese]Luo W, Yin L, Zhu X, Yan J, Xiao Y, Yin Z.

J OrthopSurg (Hong Kong). 2009 Dec;17(3):301-4. Non-emergency management of hip fractures in older patients. Adie S, Harris IA, Thorn L, McEvoy L, Naylor JM.

Eklem Hastalik Cerrahisi. 2009;20(3):131-5. [The increasing incidence of interthrocanteric fractures synchronous with older age][Article in Turkish] Rodop O, Mahiroğullari M, Tirmik U, Keklikçi K, Sen H.

Orthop Nurs. 2009 Nov-Dec;28(6):305-13.Mental status and surgical methods in patients with femoral neck fracture. Olofsson B, Stenvall M, Lundström M, Gustafson Y, Svensson O.

J UOEH. 2009 Dec 1;31(4):359-64.[Palliative rehabilitation of two patients with terminal stage cancer: a visit to patient's home and the provision of advice by a nurse and rehabilitation staff members before discharge-from physical

112 Геронтологија 1/2016: 103-112

therapist's perspective][Article in Japanese]Kuhara S, Kakou H, Tokuo M, Nogami M, Takemura J, Hachisuka K.

HIP FRACTURES IN THE ELDERLY PERSONS IN BELGRADE

Jelena Lopičić, Milan Ivanović, Bojana Potić, Predrag Erceg, Jelena Urošević, Mladen Davidović

Abstract

Materials and methods.We have done a retrospective, descriptive study that covers the period of one year.The study is a population of patients with hip fracture - Belgrade residents aged 20 years and older. Results.The material that we have investigated in the course of one year in the city of Belgrade, a total of 1851 patients with a population of Belgrade diagnosis code S72. Of the total number of 1851 patients, ie 393. 21.22% were younger and the other in 1458, ie. 78.72% belong to the older age group 65 years and older. The material that we have investigated, the more elderly, and among elderly women predominate. In relation to the applied treatment, patients were treated conservatively and surgically, with a total of 1851 patients with hip fracture or femur, ie 756 of them. 41% did not have surgery and were treated conservatively. The remaining 1095 ie. 59% of patients had various surgeries. Compared to 100% (N = 66) of the cases of very old patients, most often applied two of the same operations as in the young age group, as follows: subtrochanteric femoral osteotomy in 18 ie. 27.27% of patients and extraction cement prosthesis in 14 ie. 21.21% of the patients. Conclusion. That the hip or femur fractures in Belgrade in the selected year were much more common in the elderly than in younger and dominated by females. That mortality in the tested material in a group of elderly persons decreased in comparison with the results of other authors.

Key words: hip fracture, femur fracture, elderly persons, the applied treatment, Belgrade

Марчета, Е.: Функционисање неговатеља код особа са деменцијом 113

Стручни рад УДК: 616.892.3-052

COBISS.SR-ID 227430668 Рад послат: 22.07.2016. године


ФУНКЦИОНИСАЊЕ НЕГОВАТЕЉА КОД ОСОБА СА ДЕМЕНЦИЈОМ

Елизабета Марчета43 Клиничко одељење геријатрије, Интерна клиника, КБЦ „Звездара“ Београд Сажетак

Деменција се дефинише као стечени губитак когнитивних способности, праћен поремећајима понашања, емоција и активности свакодневног живота. Деменција је ретка код млађих особа, а њена преваленца код особа преко 60 година живота нагло расте. Етиологија деменције је још увек непозната и још увек нису јасно утврђени узрочници ове болести. Подаци званичне здравствене статистике показују да су болести деменције све заступљеније, како у свету, тако и у нашој земљи. У периоду од 2010. до 2015, Алцхајмерова деменција је заступљена код оба пола узраста изнад 65. година. У групи узраста од 90 година, инциденција деменције је око 85:1000. Дементне особе захтевају посебну пажњу, што је велико оптерећење за њихове неговатеље. То су обично чланови породице или пријатељи, чији се живот квалитативно мења под теретом бриге о дементним особама. Институционално збрињавање би било најбоље решење, али и за то постоје бројни проблеми, као што је мали број особа у директној нези и недостатак едукације здравствених радника за рад са овом категоријом болесника.

Кључне речи: деменција, нега дементних особа, неговатељи, проблеми неговатеља Увод

Старење је биолошки процес и почиње у тренутку нашег рођења. Како наше тело стари, тако се и наш мозак мења. Већина људи у старости примећује да повремено има проблем са памћењем, што може указати на физиолошко старење, али исто тако може бити и аларм за настанак деменције, на шта је потребно обратити пажњу. Честе могуће грешке (када прве симптоме проблема са памћењем поистовећујемо са старошћу), резултирају неправовременом


114 Геронтологија 1/2016: 113-123

препознавању болести, а самим тим, губи се драгоцено време за благовремену терапију која је у раној фази увек и најефикаснија.

Неправовремено препознавање деменције повећава трошкове лечења и ствара проблеме у неговању оболелих особа. Нега дементних болесника је веома захтевна и оптерећује најчешће чланове породице и пријатеље. Како се старо становништво повећава, ни богатије земље нису у стању да дементне особе институционално збрину. Ι Појам деменције

Израз деменција се користи у медицини од 1907. године, а 1920. психијатар Емил Креплин (Emil Kreaplin) је предложио да ова болест носи име Алцхајмерова болест, по Алојзу Алцхајмеру (Alois Alzeimer), који је био чувени немачки психијатар и неуропатолог. Први је објавио случај сенилне деменције [Водич за неговатеље, 2016].

Деменција је дефинисана као стечено и прогресивно смањење интелектуалних функција у сфери менталних активности: језик, памћење, визуелно просторне способности, емоције или когниције (апстракција, рачуњање, увид). Деменција обухвата најмање три наведене сфере менталних функција [Nakawatase & Cummings, 2013]. Клaсификaциje и врсте деменције

Етиологија многих форми деменције је и данас непозната. Постоји претпоставка да на деменцију утиче старење, генетички и средински фактори. Једна од класификација деменције по етиологији садржи 4 основне групе: дегенеративне, васкуларне, инфективне и деменције изазване метаболичким болестима.

Грaфикoн 1: Врстe дeмeнциje узрoкoвaнe бoлeстимa


Према подацима домаћих истраживача (Јашовић-Гашић, 2010), Алцхајмерова болест чини 60% или 2/3 случајева деменције, 5% испитаника су оболели од васкуларне деменције, 10% од васкуларне деменције удружене са Алцхајмеровом болешћу а 3% oбoлeлих имa дeмeнциjу изазвану Левијевим телима (Графикон 1). Она се јавља након 60. године живота и може бити удружена са Алцхајмеровом болешћу (12%, Костић, 2009).

Нека обољења изазивају испољавање деменције: деменција у Ханингтоновој болести (испољава се у 40-им годинама живота, код особа са узнапредовалом Паркисоновом болешћу и може бити изазвана имунодефицијентним вирусом човека (ХИВ-ом). Разне церебралне и соматске болести могу да манифестују деменцију (Јашовић-Гашић и Лечић-Тошевски, 2010). Фронтотемпоралне деменције су заступљене са 2-5% (Водич за неговатеље, 2016). Фактори ризика за настанак деменције

Најчешћа форма деменције је Алцхајмерова болест. Узрочник Алцхајмерове болести још увек је непознат, али неке студије наводе као мање факторе ризике депресију, хипотиреоидизам, трауму главе, посебно, ако је било више повреда или тежих повреда, присуство алела ипсилон 4 за аполипопротеин 4 (АПОЕ 4), породичну анамнезу, Даунов синдром, старење, генетски и средински факторе (Влаинац и Јаребински, 2009).

Нови налази научника са Калифорнијског Универзитета указују на факторе ризика: нижи ниво образовања, повишен ниво хомоцистеина и дијабетес тип 2 (Аlzheimer Disese International).

Утврђени конзистентни фактори ризика су подељени у две групе:

- групу фактора на које се не може утицати (старост, породична анамнеза и генетика) - истраживачи су проценили да само трећина фактора генетски утиче на меморију и

- групу фактора ризика на које се може утицати (цигарете, исхрана, лежање, кафа…) (Водич за неговатеље, 2016).

Стaдиjуми Aлцхajмeрoвe бoлeсти Три стадијума Алцхајмерове болести су разврстана према јасним

недостацима који временом прогредирају и на крају оболелог доведу до вегетативног стања (Табела 1). Дијагностиковање Алцхајмерове болести се спроводи према одређеним процедурама.

116 Геронтологија 1/2016: 113-123

I стадијум – анамнестички - благи рани стадијум

II стадијум – дементни - средњи стадијум

III стадијум - вегетативни стадијум

- несналажење у простору и познатом окружењу

- задржавање сазнања о свом окружењу

- губи контакт са околином и моћ конверзације

- промена у понашању особа је нерасположена,

депресивна, интровертна и из мирног стања лако прелази у агресивно

- промене у понашању: понављање одређенерадње, халуцинације,

склоност лутању,несаница, промена

личности

- у понашању губи: способност контролепокрета, самосталног

кретања и седења, а гутањеје отежано

- контролише физиолошке радње

- немогућност контролисања физиолошких радњи

- неспособност контролисања

физиолошких радњи

- заборавља скоро научене информације, често бркадатуме и дане, заборавља неке детаље из прошлости

- заборавља битне информације из живота,

повремено не познаје своје ближње али препознаје

познате особе; збуњеност око датума се повећава

- ничега се не сећа и не препознаје чланове

породице

- слабљење просуђивања (немогућност процене новца

и неадекватно облачење)- још слабије просуђивање кроз неадекватно облачење

- просуђивање се потпуно губи

- затуривање ствари и оптуживање других за

крађу- смањена способност

извођења основнихрачунских радњи и

извођење комплекснихрадњи

Табела 1: Стадијуми Алцхајмерове болести44

Рано откривање деменције (посебно благих и умерених облика) од стране лекара примарне здравствене заштите отвара могућност да се терапијом инхибиторима холинестеразе успори опадање когнитивних функција (Јашовић-Гашић и ЛечићТошевски, 2010). Бољим разумевањем почетних фаза деменције стручњаци би могли да развију неке нове стратегије превенције или да утичу на успоравање прогресије ове распрострањене болести.

Инциденца деменције Истраживања у САД и Европи показују прогресиван пораст

инциденције Алцхајмерове деменције. Број оболелих се повећава, како је становништво све старије, али због бољих услова живота

44 Табелу 1 је формирала ауторка, ради боље прегледности, а подаци о стадијумима узети су из Водича за неговатеље оболелих од Алцхајмерове болести


повећава се и број преживљавања - 6% мушкараца су у ризику да оболе од деменције, а код жена је то 12%. У групи особа старијих од 90 година живота, број мушке популације опада, а популације жена расте, можда и зато што жене дуже живе. У тој узрасној групи, жене пет пута чешће обољевају од мушкараца од Алцхајмерове болести. Код мушкараца је једино чешћа васкуларна деменција, у свим старосним групама [Влаинац и Јаребински, 2009). Према процени експерата Алцхајмерове интернационалне асоцијације, број оболелих ће се повећавати до 2030. године, на 50 милиона, а 2050. године на 100 милиона особа. Старост популације на глобалном нивоу је у порасту, што иде у прилог овој процени (Alzheimer Disease International).

Фармаколошко лечење деменције „У кори великог мозга (посебно у асоцијативним регијама) хипо-

кампусу, амигдалама и субкортикалним нуклеусима нагомилавају се бета-амилоид и Тау протеин, и долази до нестајања неурона.

У лечењу Алцхајмерове болести се користе реверзибилни инхибитори ацетилхолин-естерсзе као и мемантин, блокатор НМДА (Н-метил-д-аспартат) рецептора за глутамат. Мемантин је дериват амантадина (Јанковић, 2013, цит.).

Истраживања у свету нуде и друге врсте терапија, које блокирају изумирање ћелија у мозгу. Група научника на Универзитету у Калифорнији је покренула прво клиничко испитивање генске терапије NFG (Nervus growth factor), да би установили да ли та терапија може да спречи или успори изумирање ћелија у мозгу. У првој фази је урађена биопсија коже са леђа пацијената, изоловане су ћелије везивног ткива фибробласти, генерички модификовани да изразе NFG–ген и убризгани директно у базални предњи део мозга оболелима од Алцхајмерове болести. Резултати су добијени аутоп-сијом пацијената који су примали 11 година терапију, где је нађено да су сви третирани узорци ткива мозга реаговали на терапију, без симптома нежељених ефеката и да су ћелије третираног дела мозга синтетисовале NGF протеин, тако да се његова концентрација временом повећавала. Прелиминарни налази друге фазе клиничких испитивања показују да генска терапија NGF може да буде савезник у борби против Алцхајмерове и других неуродегенеративних болести (Alzheimer Disease International).

Економска димензија лечења и неге особа са деменцијом Како мета-анализе из 2000-те године показују раст оболелих од

деменције, трошкови у здравству за ове оболеле су рангирани на треће место. Трошкови боравка у старачким домовима, болницама, амбу-лантама и јединицама интезивне неге се повећавају код оболелих

118 Геронтологија 1/2016: 113-123

старијих од 85 година. Коморбидитет и шифрирање које није пре-цизно, доводи до расипања средстава и на неадекватну негу.

Студије из Medline базе података показују да економски ефекат може да се умањи кроз правовремено дијагностиковање болести, прецизним шифрирањем и ефикасном терапијом. Значајну улогу имају и штампани водичи за негу болесних од деменције и њихова благовремена дистрибуција (Михаиловић, 2014).

Функционисање неговатеља особа са деменцијом Неговатељ/ица може да буде најчешће члан породице, пријатељ,

волонтер, тј. они који показују наглашену саосећајну личну бригу (Last,2009).

ANA (America Nurses Association) дефинише здравствену негу „као дијагностиковање и збрињавање реакција на актуелне или потенцијалне здравствене проблеме“ које пружају медицинске сестре (Дураковић и сар., 2005.). Циљ сестринства је пружање помоћи на свим нивоима здравља и да се оболелом помогне у свему ономе што би оболели самостално обављао од рођења па до смрти, када би имао потребну снагу, вољу или знање (Берановић и Петковић, 2014). Приступ оболелој старијој особи је много комплекснијој него млађој, јер је њихов опоравак спорији, а често и некомплетан (Поповић и сар, 2011).

Нега оболелих од деменције је посебан изазов и пред неговатеља поставља захтев да смишља иновативне модусе (разне врсте убеђивања), да би оболео прихватио оно што се тражи од њега. Оболели су без способности умећа живљења, немају осећај контроле свога живота, па нису ни господари сопственог живота. Зато се од неговатеља тражи велика флексибилност и толеранција, да би одговорио свом задатку.

Како оболели од деменције губи способност, покретљивост и снагу, врло је важно да се непокретност одложи. Зато треба физикалну терапију ускладити са тренутним здравственим стањем оболелог, јер како се телесне способности, покретљивост и снага губе, тако је физикална терапија сложенија и све више ограничена.

Најчешћа појава код оболелих од деменције је неправилно стајање и неадекватан положај седења, такав нефизиолошки положај тела доводи до болова у кичми, врату и ногама. Због тога се препоручује да оболели повремено устаје, често мења положај и да се спроводе вежбе разгибавања зглобова, као и вежбе истезања руку и ногу. Под леђа и ноге треба подметнути релаксирајући јастук, а када седе, леђа морају бити прислоњена на наслон столице. Јако је важно очувати функцију ходања, па макар и неколико корака. Зато је потребно да неговатељ правилно усмери покрете оболелог. Као најбољи вид физикалне терапије, оболелог треба изводити у


свакодневну шетњу, у познатом окружењу и трудити се да шетња траје што дуже.

У задњем стадијуму болести, оболели губи способност самосталног кретања и седења и везује се за кревет. Стално лежање у кревету доводи до некрозе коже, поткожног ткива и мишића, делова тела који су на подлози кревета, због немогућности циркулације крви, што доводи до декубитуса. Најугроженија места су: рамена, лактови, потиљак, лопатице, пршљенови кичме, тртица, глутеус, крста, карлица и сви делови ногу до прста. Потребно је спровести мере превенције, тако што оболелог треба поставити потрбушке и масирати га антидекубиталним лосионима и кремовима и мењати му положај тела на свака два сата. Ако оболели лежи на леђима, потребно је поставити му средње тврд јастук под главу и врат и антидекубитални јастук испод глутеуса и угрожених делова ногу и повремено му масирати ноге и руке.

Кревет треба да буде прилагођен пацијенту: 60-65 цм висине; да буде слободан са свих страна ради слободног приласка неговатеља; да има помагало за заштиту ногу; да душек у горњем делу буде издигнут 30 цм и да се користи лаки покривач који не притиска врхове прстију. Кад оболели дође у ситуацију да стално лежи, треба му обезбедити собу са погледом на врата и приступ кревету са све четири стране.

Често оболели нису способни за адекватно облачење, па то тражи од неговатеља да предузме одговарајуће радње: склањања гардеробе која не одговара временским приликама и пригодама; одређивање, припремање и слагање одеће по редоследу облачења; помагање оболелом приликом спорог или неуспешног облачења (трудећи се да оболели одржи самосталност у облачењу што је могуће дуже) и избегавање одеће која тражи сложеније руковање.

Оболелом треба редовно давати оброке, јер они или прекомерно узимају храну или је одбијају, па долази до губљења осећаја топло-хладно или до заборављања руковања прибором за јело.

У каснијем стадијуму деменције јављају се сметње код гутања и жвакања, па се оболелима даје иситњена и течна храна богата нутријентима и влакнима. Коштуњаво воће и тврде бомбоне треба свакако избећи, јер може доћи до гушења. Због немања или ретког осећаја жеђи, саветује се давање топлих напитака у одређеним интервалима.

WC-шоља и када треба да буду обезбеђени држачима, а због нередовног пражњења црева обезбедити специјалну столицу са ноћним судом.

Неговатељ треба да прихвати чињеницу да је оболели склон лутању и дезоријентисаности. Зато треба да се труди да уочи када је оболели склон томе и да му не допушта да спава дању или да га

120 Геронтологија 1/2016: 113-123

усмерава на неке друге радње. Такође, треба да прати евентуалне нежељене реакције на лекове које дементна особа узима.

Дементне особе имају проблем са заборавношћу, што доводи до сукоба са најближима, јер их се оболели не сећају. Зато неговатељ, са једне стране, треба да има разумевање за оболелог који то понашање није у стању да контролише, а са друге стране, да спречава сукобе на родбинској релацији.

Понашање које се мења кроз стадијуме болести се испољава кроз осећај физичке нелагодности оболелог, неспособност комуницирања и тешкоће у реализацији компликованих захтева. На понашање може да утиче непознато окружење и непрепознавање познатог, бука, гужва, вика и слично.У понашању се може испољити агресивност и то без разлога и изненада. Вербална агресија се изражава кроз викање, а у каснијем стадијуму, то постаје једини вид комуникације.

Понашање оболелог карактерише немир, зато што има слутње да ће се нешто страшно догодити, анксиозан је и узнемирен.

Конфузија се повећава како болест напредује: оболели не препознаје људе, родбину, простор где живи, околину, не зна чему служе или не зна да користи уобичајене ствари, прибор и слично. Губитак меморије и конфузија изазивају код оболелог сумњичавост, па могу да изрекну неосноване оптужбе према својим ближњима. Халуцинације су пратилац суманутих идеја да их неговатељ угрожава, што оболелог доводи у ситуацију да увек буде спреман на самоодбрану.

Губитак социјалне контроле и расуђивања, губитак способности разумевања поступака других и њихових негативних осећања доводи до насиља и агресије.[Водич за неговатеље, 2016).

Релација и однос породице неговатеља и оболелог Жеља и воља да се помогне другима је племенита врлина, али то

ствара и одређене проблеме код оног који прима помоћ. Код њега то може да створи непријатност и осећај бескорисности, па зато онај који пружа помоћ треба да нађе начин како то да чини, а да се оболели не осећа зависно, бескорисно и немоћно.

Зато неговатељ треба да разуме и прихвати интензитет и квалитет осећања оболелог. Породици са дементном особом потребна је љубав и енергија, да би примарно бринула о оболелом члану породице, који је одједном постао депресиван, конфузан и агресиван.

Како се квалитет живота оболелог мења, као и квалитет живота чланова породице, тако је потребно да се породица информише и суочи са тим шта све чека оболелог, по стадијумима, па да направи план спровођења свих нивоа неге.

Обично терет неге подноси особа која се стара о оболелом. То је најчешће брачни друг који је у позним годинама, оптерећен и сам


својим болестима, што даље компликује ситуацију. Ако то одлучи да чини неки други члан породице, онда породица треба да да снажну подршку тој особи која негује оболелог. Понекад је породица критизерски расположена према особи која негује оболелог, па се дешава да неговатељ прекине везу са породицом и пријатељима и да због тога оптужи себе или оболелу особу (Водич за неговатеље, 2016). Честа и тешка неуропсихијатријска испољавања оболелог изазивају велико оптерећење неговатеља, што доводи до великог дистреса, јер немају времена за себе, дружења, провод, забаву. То све може довести до замора или сагоревања, а ако се то оптерећење продужи, може изазвати код неговатеља депресију, безвољност, плачљивост, ахедонију. У оваквим случајевима, неговатељу треба професионална помоћ ради подршке или фармаколошка помоћ, као реакција на стресну ситуацију.

Као реакција на стресну ситуацију неговатељ често може да има осећај кривице или усамљености што га води у социјалну изолацију и он се посвећује само оболелој особи. Може да се јави љутња на ситуацију, на оболелог, на самог себе, чланове породице, лекара. Некада је љутња толико велика да неговатељ мора да се одвоји од оболелог и потражи професионалну помоћ (Берановић и Петковић, 2014). Зато неговатељима треба да помажу чланови породице и да се што више информишу о овој болести (Токовић, 2015).

Проблеми институционалног збрињавања оболелих од деменције Институционални облици заштите су за многе оболеле од

деменције једини начин збрињавања. Пошто недостају специјали-зоване установе у нашој земљи, цео терет је пао на геронтолошке центре који имају ограничене капаците.

Институционална нега тражи од медицинских сестара инди-видуалан приступ прилагођен пацијенту и надзор над кретањем оболелих. Физичка нега је ту захтевнија и интензивнија. Нега треба да буде усмерена на безбедност и сигурност оболелих, јер они повремено често долазе у вербалне и физичке сукобе, што захтева перманентно присуство и способност неговатељица да решавају инцидентне ситуације. Да би институционално збрињавање добило на квалитету и квантитету, треба да се промени законска регулатива која сада одређује особе оболеле од деменције као категорију првог и другог степена подршке, а не препознаје их као оболеле са посебним потребама. Такође, потребна је шира едукација за лечење оваквих пацијената. Осим тога, Правилник о ближим условима и стандардима за пружање услуга социјалне заштите предвиђа за ову категорију корисника једног радника на 10 оболелих, што је мало за рад са оболелима од деменције. Док држава не нађе средства да то реши, неће

122 Геронтологија 1/2016: 113-123

бити могуће држати се прописаних регулатива, а квалитет неге ће бити и даље недовољно адекватан (Токовић, 2015). Закључак

Деменција је дефинисана као стечено и прогресивно смањење интелектуалних функција. Постоји велики број болести код којих може да се јави интелектуално пропадање. Оваква стања су окарактерисана неповратним променама у мозгу, јер долази до пропадања нервних ћелија. Етиологија већег броја деменција је још увек непозната. Интернационална Алцхајмер Асоцијација је проценила да око 30 милиона људи широм света болује од Алцхајмерове болести.

За негу дементних болесника најзначајнију улогу имају неговатељ/ице, а то су најчешће чланови породице и пријатељи, а ређе здравствени радници. Нега дементних болесника је захтевна и тражи усмерен индивидуални приступ, јер постоје бројни проблеми који се јављају у току неге, што захтева континуирану едукацију неговатеља о проблему деменције. Литература Alzheimer Disease International ADI. Retrieved March 25. 2016 from

www.alz.co.uk. Бeрaнoвић, A., Пeткoвић, И., (2014) Искуства у институционалном

збрињавању особа оболелих од Алцхајмерове болести и других облика деменција. У Култура старења и старости између традиционалног и савременог модела. (стр. 395-402) Девети интернационални конгрес. Зборник радова, 16-18. Мај, 2014., Врњачка Бања.

Дураковић, З. и сар. (2005), Геријатрија, медицина старије доби, Загреб – Пословне информације д.о.о.

Јанковић, М. С., (2013). Приручник из фармакологије и токсикологије, Крагујевац: Факултет медицинских наука.

Јашовић-Гашић, М., Лечић-Тошевски, Д., (2010) Психијатрија, Београд: Медицински факултет, ЦИБИД.

Костић, С.В., Филиповић, С., (1988) Деменција, У М. Давидовић, у Геријатрија, (стр. 415) Београд: Клуб НТ.

Костић, С.В., (ур.). (2009), Неурологија за студенте медицине, Београд: Медицински факултет.

Ласт, M. J., (2009) Речник јавног здравља, Београд: Медицински факултет. Михаиловић, Н. (2014), Економско оптерећење здравствених система

неуролошким обољењима, У Б. М. Јаковљевић. Здравствена економија са фармакоекономијом, (стр. 140-141) Крагујевац: Медицински факултет.

Nakawatase, V.T.& Cummings, L.J., (2013) Алцхајмерово обољење, У M. D. Goldman & J.C Benett (ed.) Sesil, књига друга, (стр. 2042-2047) Београд: Медија центар Одбрана.

Поповић, Д., Деспотовић, Н., Ерцег, П., Милошевић, Д.П., Јуловски Ј. и Давидовић, М., (2011). Како приступити старом болеснику, Геронтологија, (2011) 2;81-90.


Токовић, С., (2015) Деменција у примарној здравственој заштити, Здравствена заштита, (2015) 2;59-63.

Влаинац, Х.и Јаребински, М. (ур.) (2009) Епидемиологија, Београд: Медицински факултет.

Водич за неговатеље оболелих од Алцхајмерове болести. Преузето април 25, 2016. са www.alchaimer.org

FUNCTIONING OF CAREGIVERS FOR PEOPLE WITH DEMENTIA

Elisabeth Marčeta45 Clinicaly Hospitaly Center „Zvezdara“, Belgrade, Internal clinic – Clinical department for geriatrics

Summary Dementia is defined as an acquired loss of cognitive disorders

accompanied by behavior, emotions and activities of daily living. Dementia is rare in younger people. Its prevalence in people over 60 years of age is growing rapidly, and doubled up, approximately every 5 years. The etiology of dementia is still unknown and have not yet been clearly identified causes of this disease. Data official health statistics show that diseases of dementia increasingly common both in the world and in our country. In the period from 2010 to 2015, Alzheimer's dementia is present in both sexes over 65 years. In the group of 90 years the incidence of dementia is about 85: 1000 was performed.

People with dementia require special attention as a great burden for caregivers. These are usually family members or friends whose life is a qualitative change under the burden of worrying about people with dementia. Institutional care would be the best solution and for this there are many problems, such as the small number of people in direct care, and lack of training of health workers to work with this category of patients.

Key words: Demention, Demently patients, problems caregivers inursing demently persons


ПРИКАЗИ

ПРИКАЗИ: Активно старење у Београду 125

Приказ књиге Рад примљен: 23.07.2016. године


АКТИВНО СТАРЕЊЕ У БЕОГРАДУ46

Паулина Фирићаски: Слађана М. Драгишић Лабаш (2016). Активно старење у Београду, Београд: ИСИ ФФ, Службени гласник

Старост је дуго била занемаривано животно раздобље од стране медицине, социологије, психологије, психијатрије и других наука које се баве човеком. Демографска „експлозија“ старије популације последњих деценија, продужење животног века, распадање савремене породице и криза традиционалних вредности доводе до интензивнијег проучавања процеса старења и старости као периода у животу појединца. Расте интересовање за психосоцијалне проблеме старијих особа, као и број студија које се баве животним задовољствима и уопште, добробитима за старије.

Из мултидисциплинарног теоријског оквира, почев од социолошке, преко економске, социјалнопсихолошке до социјалнопсихијатријске и медицинске равни, студија Активно старење у Београду развија теме од значаја за старију популацију, како би се феномен старења и карактеристика старосне доби сагледао у што широј призми.

У првој тематској целини разматрају се неке од теорија активног, продуктивног и успешног старења. Прихваћен је став да успешно стари она особа која је пронашла нове активности и одлучила да остане телесно, интелектуално и социјално активна. Аутентично старење представља процес старења доследан појединцу и конципиран од властите културе.

Друга целина представља анализу демографских података о старијој популацији у свету, Србији и Београду, укључујући и пензиони систем.

У трећој целини говори се о радном ангажману старијих у различитим општинама на територији Београда. Описане су активности старијих особа у виду радног ангажмана и волонтирања (формалног и неформалног) са наглашавањем волонтирања као важног чиниоца активног старења.

Потреба за припадањем и емоционалном повезаношћу са другима остаје очувана до краја живота. Старији имају велику психолошку добит у размени искустава и потреба са другим блиским

46 Ова књига је резултат рада на пројекту „Изазови нове друштвене интеграције у Србији: концепти и актери“, који je финансирало Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије

126 Геронтологија 1/2016: 115-128

људима (породицом, пријатељима, комшијама и родбином). Речима једног испитаника, „Материјално нисмо посебно богати, али јесмо богати људима – пријатељи и родбина су богатство“.

Ауторка посебну пажњу посвећује односима у породици, полазећи од става да они чине основу емоционалне стабилности и осећања смисла и сврхе у животу старије особе.

Складан однос са децом - добра комуникација, разумевање и блискост - боји квалитет живота старијих. У студији се анализирају односи између старијих родитеља и одрасле деце, у смислу блискости, солидарности, неге. Такође, анализирају се партнерске (брачне ) релације и утицај брачног статуса на ментално здравље и осећање усамљености, сексуалност у старијем добу, односи између разведених старијих особа и и њихове деце.

Следи област која живот старијих особа такође може да учини успешнијим и смисленијим - структуирано слободно време (испуњено рекреативним, едукативним, креативним активностима). Квалитативна анализа студије показује да старији проводе слободно време активно, да се баве углавном истим активностима као и раније, зависно од година, али је веома значајно да је велики број испитаника укључио и нове активности и садржаје за које раније није било довољно времена. Старији стари више читају књиге, шетају, друже се и прате телевизијски програм. Млађи старији, поред наведених садржаја, упражњавају и рекреативне, спортске активности, раде у башти, посвећују се ликовним и музичким уметностима.

Религиозност и духовност представљају важан фактор за успешно старење у смислу доживљаја позитивних емоција и искустава приликом посећивања цркве (смиреност, топлина, подршка, посебно метафизичко искуство, сврха живота и вера...)

У другој половини студије приказују се статистички подаци о морбидитету у популацији старијих, о соматским и менталним поремећајима као и anti-age медицини. Ауторка је навела низ истраживања, у нашој, али и светској литератури, о различитим ризичним факторима, као и о превенцији и очувању општег здравственог стања у старијој животној доби.

Ауторка је разматрала и добити од савремене технологије и искуства из западних друштава која омогућавају лакше старење.

Последња тематска целина посвећена је институционалној подршци активном старењу, у циљу достизања већег задовољства и благостања старих особа, уз навођење примера из других релевантних студија, разматрање досадашњих политика у Србији и навођење мишљења и предлога испитаника.

Књига Активно старење у Београду представља вредно и можемо рећи дуго очекивано дело произашло из интердисциплинарног теоријског оквира и бројних примера из других, референтних научних студија, како код нас, тако и у свету. Посебну

ПРИКАЗИ: Активно старење у Београду 127

вредност студији дају искази испитаника, тачније, подаци за квалитативну анализу који су прикупљени у периоду од 2013. до 2015. године, на узорку од 52 испитаника, и то, 32 жене и 20 мушкараца, старости од 65 до 90 година, у различитим београдским општинама. Путем интервјуа, испитиване су особе оба пола, различитог степена образовања, занимања, социоекономског и брачног статуса. Испитивање је имало за циљ добијање сазнања о томе како старије особе у Београду активно старе, кроз осветљавање њихових потреба и интересовања и тиме усмерених активности (радних, волонтерских, садржаја којима испуњавају слободно време); кроз испитивање односа са партнером, децом, пријатељима и осталим значајним егзистенцијалним животним пољима старијих .

Свака тематска целина у студији документована је богатим и разноврсним деловима из прича испитаника, док су крај књиге посебно обојиле скраћене или целовите биографије испитаника. Интроспективне, топле приче испитаника сведоче о богатству живота и разноврсности људских судбина и представаљају примере активног старења јер испитаници тако желе, на то су мотивисани на различите рачине, унутрашње и спољне.

Читајући монографију, сазнајемо које су потребе, вредности и мишљења појединих старијих особа у Београду, шта очекују од себе, од породице и пријатеља, од друштва. Сазнајемо да доба старости јесте време повећане вулнерабилности и смањене способности прилагођавања, али да се већина старијих особа прилагођава актуелној животној позицији, измењеним соматским, психичким и социјалним околностима на један задовољавајући начин, активитетом, успостављањем хармоничних односа са околином, изналажењем нових улога у животу.

Развој у старости карактерише потреба укупног осмишљавања живота и изналажења смисла живљења упркос болестима, опадању енергије и функционалних способности, болној извесности краја. Иако су испитаници свесни да постоје различити животни стилови, они љубоморно чувају свој животни стил и схватају ангажовано старење као позитивно искуство:

„Активно старење повезујем пре свега са активним живљењем“;

„За квалитетно старење је важно имати неки ослонац у континуитету свог рада и задржати радозналост“;

„Активно старење подразумева добро здравље и добре односе у породици“;

„Старост се у овој земљи посматра као социјална категорија, а није баш тако. Треба да се чује како старији живе, и могу да раде, и да њихов допринос друштву може да буде велики“.

128 Геронтологија 1/2016: 115-128

Књига Активно старење у Београду, Слађане М. Драгишић Лабаш, представља вредно научно штиво како за професионалце различитих хуманистичких оријентација и образовних профила, тако и за саме старије особе.

Паулина Фирићаски47

47 Геронтолошки центар Београд

СЕЋАЊА НА ВЕЛИКАНЕ

130 Геронтологија 1/2016: 130-131

МИЛОШ Ђ. ПОПОВИЋ – ПРЕТЕЧА САВРЕМЕНИХ ГЕРОНТОЛОГА ЖИВОТ И ДЕЛО, ДУХ ВРЕМЕНА

Др Милош Немањић Геронтолошко друштво Србије

Много пре др Петра Королије, првог председника Геронтолошког друштва Србије (1973) и Петра Манојловића, првог генералног секретара овог социјалнохуманитарног друштва, др Милош Ђ. Поповић (Чајетина, 1876 – Београд, 1954), лекар социјалне медицине и уредник часописа Народно здравље, већ на почетку 20. века, а нарочито између два рата, непогрешиво је осетио надолазећу актуелност проблематике старења и старости, иако је Србија, према попису из 1931. године, имала тек 5,0 % становника старијих од 65 година (укупно становништво, укључујући и Војводину и Косово и Метохију, бројало је 5,725.012 житеља). Др Жарко Вуковић (1930-2009), наш савременик, у једном свом прилогу под насловом Први су писали о старости (Развој геронтолошке мисли и праксе у Србији, у Геронтолошке свеске, 2001), наводи речи М. Ђ. Поповића, који је заједно са др Илијом Ђуричићем крајем 30-тих година прошлог века на Коларцу држао предавања о старости – ми млади народи морамо се свим силама трудити да сачувамо здравље и продужимо свој век, те да на тај начин продужимо век и свом народу. Представник треће генерације српске стваралачке интелигениције (видети књигу Један век српске стваралачке интелигенције 1820-1920 М. Немањића), школован у иностранству, као и његов старији сународник Лаза К. Лазаревић, кога слободно можемо сматрати зачетником геријатрије, Милош Ђ. Поповић се тако може сматрати зачетником модерне геронтологије у сва три основна значења овог термина – биолошком, медицинском и социјалном и у том смислу заслужује пуну пажњу нас који живимо у епохи цивилизацијског процеса старења.

Ова рад, захваљујући ФОНДУ МИЛОШ Ђ. ПОПОВИЋ, који је збирци Музеја науке и технике, има за циљ да попуни једну велику празнину у историји геронтологије као комплексне дисциплине у Србији (види књигу Геронтологија у Србији, 2013), која данас има много протагониста, али још увек захтева даља истраживања и промишљања. Дело др Милоша Ђ. Поповића, као светиљка из прошлости, осветљава нам и садашњост и будућност друштва које

СЕЋАЊЕ НА ВЕЛИКАНЕ: Милош Ђ.Поповић – претеча савремених... 131

мора да се прилагоди изазовима старења и старости. Овај лекар и хуманоста је за 50 година свог научног, стручног и друштвеног ангажмана задужио и историју медицине и историју науке која се бави целином човека у његовом ходу кроз време, посебно у његовој силазној фази, која се све више редефинише.

У Београду, 29. септембар 2014.

132 Геронтологија 1/2016: 132-135

ДР СВЕТИСЛАВ ЈОВАНОВИЋ

др Милорад Миловановић

Један од последњих доајена у социјалној заштити Србије, Светислав Јовановић, преминуо је 18.07. 2016. године у Београду.

Јовановић је рођен 06.06.1930. године у Јагодини. Матурирао је у чачанској гимназији јуна 1949. године. Исте године уписао је на Филозофском факултету групу за психологију. Припадао је првој генерацији студената психологије. Дипломирао је 1954. године. Постоји више разлога због којих не смемо да заборавимо професора Јовановића. Био је један од ретких посленика који је врло успешно провео цео радни век у социјалној заштити.

Своју радну каријеру психолога започео је у Новом Саду, у Покрајинском медицинско-педагошком саветовалишту. То је био пионирски рад. Први пут у нас почео је да се примењује третман деце и породица одвојено од материјалних давања. Две године касније, прелази у Београд, где ради као први психолог у првом Центру за

СЕЋАЊЕ НА ВЕЛИКАНЕ: Др Светислав Јовановић 133

социјални рад Палилула (1957-1963). У овом Центру се истиче психолошким испитивањима и третманом у области малолетничке делинквенције и на пословима категоризације деце ометене у менталном развоју. Упоредо је радио и са њиховим породицама. Може се рећи, да је то био почетак заснивања саветодавног рада у социјалној заштити. Улога професора Јовановића у заснивању и развијању делокруга психолошког рада у центрима за социјални рад била је од прворазредног значаја.

Струка, професионална радозналост и амбиција доводе га у Институт за социјалну политику (раније Завод за социјална питања Србије), где постаје виши стручни сарадник (1964-1978). То је било време његовог интензивног стручног и научног усавршавања.

На Факултету политичких наука (смер социјална политика и социјални рад) магистрирао је 1974. године са тезом: „Прихват малолетника по изласку из васпитних установа и проблем рецидивизма“. Затим је уследила специјализација у СССР-у, САД и Пољској, а потом и одбрана доктората (1981), на Дефектолошком факултету у Београду (са дисертацојом „Стручни кадрови у самоуправној организованој социјалној заштити и рехабилитацији“).

Стицање знања и бављење научно-истраживачким радом подстакли су у њему потребу да то знање некоме пренесе. Тако је почео његов педагошки рад на Вишој школи за социјалне раднике у Београду, где је био професор психологије и медицине социјалног рада, а потом и директор (1978-1993). У периоду након укидања Школе (1993-1995) биран је за научног сарадника у Институту за социјалну политику и у том звању је и пензионисан јула 1995. године са пуним радним стажом од четрдесет година.

Све време, поред научно-истраживачког рада, редовно је учествовао као члан тима Института у вршењу стручног надзора и пружању стручне помоћи у установама социјалне заштите, а посебно у центрима за социјални рад. Веома је био запажен његов допринос раду психолога у центрима за социјални рад и у установама за децу и омладину ометену у менталном развоју.

По одласку у пензију (1995-1998) наставља са радом као главни координатор на програму психо-социјалне подршке намењеном избеглицама, при Југословенском црвеном крсту. Био је предавач у школи за волонтере Црвеног крста Новог Београда; потом, сарадник на програмима за психолошку помоћ родитељима хендикепиране деце, које реализује Републичко друштво за помоћ МНРО; био је активан и у Геронтолошком друштву Србије, где је водио комисију за волонтерски рад. Истицао се и као сарадник Општинског одбора Црвеног крста Новог Београда и као члан редакције листа „Хуманост“.

134 Геронтологија 1/2016: 132-135

У 2000. години био је именован од стране Америчког биографског института (АБИ) за саветника у области хуманитарних делатности, а од 2000. године био је биран за судију поротника у Окружном суду у Београду.

Мада су, на почетку, у фокусу његових интересовања били проблеми деце са посебним потребама и малолетничка делинквенција, врло брзо је пажњу преусмерио на потребе и проблеме старијих људи. Деценијама је био у најужем руководству ГДС-а, на позицији потпредседника, члана Управног одбора, председника разних комисија, а и један је од ретких учесника свих конгреса, стручно-научних скупова и едукативних семинара које је Друштво организовало.

Учесник је многих истраживачких пројеката: - Утицај алкохолизма на породицу и породичне односе, - Облици солидарности у радним организацијама, - Проблеми малолетника по изласку из васпитних установа

и проблеми рецидивизма, - Кадрови у службама социјалне заштите и рехабилитације,

њихово коришћење и обука (међународни пројекат), - Стари у избеглиштву и дилема отићи или остати

(Југословенски црвени крст). Професор Јовановић је имао запажене реферате и саопштења на

многим научним и стручним скуповима у земљи и иностранству. Поменућемо само, Сабор психолога Србије (Копаоник, Врњачка Бања, Бања Ковиљача, Лепенски Вир...) и међународни Симпозијум дефектолога у Москви.

Објавио је преко 50 стручних и научних радова (студија, монографија, чланака), обрађујући посебно проблеме психолошке природе код избеглица, старијих и особа са посебним потребама.

Био је активан члан, не само у ГДС-у, већ и у Друштву психолога Србије и Националној фондацији за хуману старост. Био је такође и дугогодишњи члан прве екипе шах клуба Црвена звезда из Београда.

Његов рад био је стручно и научно препознатљив, па нису изостала одликовања и награде, као што су: Златни знак Црвеног крста Србије; награда Друштва психолога Србије „Живорад Жижа Васић“ (која се додељује истакнутим члановима за значајна достигнућа остварена у области примењене психологије); повеља Удружења стручних радника социјалне заштите Србије, од 8. новембра 2006. године (која му је додељена „због чињенице да је он први психолог запослен у првом Центру за социјални рад Палилула и да је својим радом афирмисао улогу стручних радника у квалитетном и ефикасном обављању основних задатака центра за социјални рад“). Био је један

СЕЋАЊЕ НА ВЕЛИКАНЕ: Др Светислав Јовановић 135

од почасних чланова ГДС-а и први добитник награде „Петар Манојловић“ коју је Друштво установило 2010. године.

Посебно изражена особина професора Јовановића била је његова приврженост породици. Супругу Барбару, сина Зорана и унуке Димитрија и Јакова неизмерно је волео. Последњу књигу, коју је објавио 2013. године, „Прилог психологији старења и старости“, а коју је приредила др Драгана Динић и објавило Геронтолошко друштво Србије, посветио је унуцима, да буду добри људи и успешни у животу. После смрти супруге Барбаре, утисак је, да није имао жељу да се опорави. Искрено је туговао за њом.

Ми који смо имали привилегију да годинама сарађујемо с њим памтићемо га као искреног пријатеља и преданог професора, а генерације студената којима је предавао памтиће га као узорног професора који је бринуо о својим студентима и као професор и као директор Школе.

136 Геронтологија 1/2016: 136-138

ОДЛАЗАК ВЕЛИКАНА У ИСТОРИЈУ - ДР МИЛОШ НЕМАЊИЋ (1932-2016)

Др Драгана Динић, научни сарадник Института за политичке студије

Пре неколико дана напустио нас је још један представник интелектуалне елите Београда и Србије, др Милош Немањић. Социолог по основном образовању, али и културолог и геронтолог по стваралачком опусу.

Завршио је Филозофски факултет у Београду, групу за социологију, 1964. године. На истом факултету одбранио је магистарски рад Друштвена условљеност културних потреба, 1970. године, а и докторску дисертацију 1986. године, под насловом Филмска и позоришна публика Београда 1961-1984. По дипломирању почиње да ради на Институту за социолошка истраживања Филозофског факултета у Београду (1964). Ту остаје до оснивања Завода за проучавање културног развитка (1967). У Заводу ради пуне 23 године, пролазећи све фазе у научној каријери, од самосталног истраживача (1967-68), до вишег научног сарадника. Од 1984. до 1990. био је директор ове установе. Потом прелази у Институт за социолошка и криминолошка истраживања (1991), где стиче звање научног саветника и ту остаје до одласка у пензију (1999). Поред професионалног рада, битан сегмент његове радне и стваралачке

СЕЋАЊЕ НА ВЕЛИКАНЕ: Одлазак великана у историју - др Милош Немањић 137

активности представља волонтерски рад, најпре у Српском социолошком друштву, чији је био председник од 1994-1996, потом и у Геронтолошком друштву Србије, у коме је био председник од 2008. године до краја живота, 2016 године. Као волонтер, активан је био и у многим другим организацијама и удружењима грађана, као што су: Југословенско удружење за социологију, Југословенско удружење за истраживање религије, Удружење "Свети Сава", Удружење Пироћанаца у Београду, Вукова задужбина, Етнографски музеј и др.

У фокусу његовог стручног и научног интересовања нашла су се питања и проблеми из области социологије културе, социологије књиге, социологије религије, социологије села, социологије старења итд.

Током дугогодишње богате научне каријере др Милош Немањић је учествовао у бројним научно-истраживачким пројектима, научним и стручним скуповима у земљи и иностранству. Као аутор пројеката, сам или са сарадницима, објавио је десет монографија из области културе, посвећених темама о читалачкој публици Београда и Србије, уметничким удружењима, развоју културе у појединим регионима, културном животу становника у градским и сеоским насељима итд. Поред осталог, у циклусу научно-истраживачког рада у Институту за криминолошка и социолошка истраживања, од 1991-1995. године, руководио је пројектом "Промене културних образаца и развој Србије". У оквиру Одбора за проучавање села САНУ, учествовао је у припремању и објављивању читавог низа књига из ове едиције.

Учествовао је на бројним промоцијама и одржао велики број предавања. На Специјалистичком едукативно - инструктивном семинару "Новине у социјалној геронтологији и друштвеној бризи за унапређење квалитета живота у старости" у организацији ГДС-а (2004), одржао је предавање о раду и стваралаштву у старости.

Последња књига, аутобиографског карактера, коју је објавио прошле године, носи наслов: Пола века на путу социологије (Милош Немањић, социолог културе, 1964-2014) За свој професионални и волонтерски рад примио је бројна признања и награде.

Милош Немањић је био тих, ненаметљив, тактичан, толерантан, упоран, љубазан - прави господин; а истовремено громада од човека на стручном и научном плану. Изузетно комуникативан и дружељубив човек - одмерен, промишљен, био је добар сарадник. Одлазак у пензију није битно променио његов темпо живота и рада. Преузимањем функције председника ГДС утицао је да се, у извесној мери, промени традиционална оријентација у раду Друштва. Раније је акценат био на апликативним истраживањима, на тестирању

138 Геронтологија 1/2016: 136-138

сервисних услуга за старије, на унапређивању институционалног и ванинституционалног збрињавања у старости, као и на едукацији стручњака који раде са старијима и за старије; а његовим доласком на место председника пажња је усмерена на теоријски аспект старења, на културне потребе старијих, на позиционирање старијих у друштву - тј. на теоријску перцепцију старења. У том смислу је унапређена и издавачка делатност ГДС, тако што је часопис Геронтологија добио статус часописа од националног значаја, одстране Министарства просвете, науке и технолошког развоја. И на прагу девете деценије живота Немањић је неуморно исписивао своју страницу у причи о сениор експертима Геронтолошког друштва Србије.

Ниједно значајније научно или културно дешавање у граду није прошло без њега. Колико је ту било промоција, истраживачких пројеката, конференција, конгреса, изложби, прослава - свуда је био позван и радо виђен гост.

Живећи у складу са својом филозофијом, показао је како треба живети и радити у трећем, па и четвртом добу, како старост може бити лепа, креативна, активна и испуњена. На социолошком и геронтолошком пољу Србије оставио је својеврстан печат, о чему ће учити и писати будуће генерације интелектуалаца.

Зато је његов одлазак, упркос годинама које је имао, био неочекиван за све оне који су га знали и који су с њим сарађивали. ГДС је остало не само без свог председника, већ и без вредног колеге и пријатеља, а научна и интелектуална заједница Београда и шире, без једног од изузетних чланова.

СЕЋАЊЕ НА ВЕЛИКАНЕ: Проф. Др Ив (Yves) Растимир Недељковић 139

ПРОФ. ДР ИВ (YVES) РАСТИМИР НЕДЕЉКОВИЋ (1930 – 2016)

Др Драгана Динић, научни сарадник Института за политичке студије

Филозоф и геронтолог, један од оснивача ГДС и његов потпредседник (1973-1979), потом председник (1979-1981) и члан редакције часописа Геронтологија.

Током свог радног века био је асистент, научни саветник и директор Института за социјалну политику (ИСП, 1957-1973). Радио је као професор Социјалне геронтологије на редовним и последипломским студијама Медицинског факултета у Београду и био професор, шеф Катедре за социјални рад и социјалну политику и продекан на ФПН (1973-1995) у Београду.

Један је од утемељивача Више школе за социјалне раднике у Београду. Од почетка рада ове школе инсистира на истраживачком раду (у националним и интернационалним оквирима) и то на апликативним и развојним пројектима интердисциплинарног карактера, у области система дечје заштите (посебно ратне сирочади), социјалне геронтологије, миграционих кретања, дивљих насеља и њихове патологије, друштвене бриге о породици, као и на волонтерском и превентивном социјалном раду. Из оваквих истраживања проистекле су његове бројне студије из домена социјалног рада и социјалне политике. На националним и међународним скуповима су запажени његови реферати и извештаји

140 Геронтологија1/2016: 139-141

везани за социјалне ефекте миграција и за услове живота старијих људи у Југославији. Проф. Недељковић се посебно залагао за превазилажење „социјале“, подстицањем рада који би људима обезбеђивао стални приход и достојанствен живот, кроз социјално предузетништво.

На ФПН остаће упамћен као један од оснивача нових дисциплина (на смеру за социјални рад и социјалну политику): Теорије социјалног рада, Социјалне екологије и Социјалне геронтологије, али и као заговорник повезивања педагошког и истраживачког рада. Био је учесник макро-еколошког пројекта САНУ који је имао за циљ афирмацију организованих и спонтаних еколошких социјалних активности.

Из његовог изузетно плодног научно-истраживачког и стручног рада произашло је преко 400 објављених радова (бележака, чланака, есеја, реферата, монографија...). Из овог богатог опуса издвајамо: Друштвени положај старих људи у НР Србији (1961), Студија Завода за социјална питања НР Србије; Резултати пописа чланова Савеза бораца Београда 1961. год. и њихов породични живот (1964), Завод за социјална питања НР Србије; Old People in Yugoslavia (Стари људи у Југославији), Књига I (1970), југословенски прилог компаративној студији старих људи у три земље у развоју: Пољска, Југославија и Израел; Овладавање условима старења и старости Југословена (1985), Југословенска конференција за социјалне делатности - Овладавање друштвеним условима старости, часопис Социјална Политика Београд; Пролегомена социјалне филозофије старења и старости, III геронтолошки конгрес Југославије - Старење, старост и друштвени развој (1986), Загреб; Старење у будућности и смисао старости данас (1988), Социјална политика 9-11; Прилози основама социјалне геронтологије (1996), интернет издање итд.

У сарадњи са другим научницима и стручњацима објавио је: Старите лица во СР Македонија (Резултати на едно комплетно емпириско истраживање) во редакција на Јаком Синадиноски и раководител на студискиот проект др Ив Неделковик, Републички завод за социјална прашања, Скопје (1975); Актуелни задаци у остваривању Резолуције Скупштине СР Србије о друштвеном старању о остарелим лицима, Геронтолошки информативни билтен бр. 2 (1977), са Королија П.; Хуманизација животног простора у старости, Геронтолошки зборник (1984), са Королија П., Манојловић П., и Петровић Д.

У штампаним издањима ГДС-а објавио је: Старост и смрт у мудрости народних пословица, Геронтолошки зборник ’73; Старост у самоуправном друштву – Пролегомена за стратегију старости у друштвеном дејству, Зборник - Друштво и старост, `78; Старији

СЕЋАЊЕ НА ВЕЛИКАНЕ: Проф. Др Ив (Yves) Растимир Недељковић 141

човек као господар и жртва услова живота и становања, Геронтолошки зборник ’79 - Становање у старости; Чворишта и празнине у мрежама друштвених делатности намењених старости, Геронтолошки зборник ’81; Нека размишљања о геронтолошким питањима на прагу 21. века, Геронтолошки информативни билтен 3/81; Могућности и односи добровољног рада у кућном лечењу и нези и помоћи у кући старима, Геронтолошки зборник ’83 - Кућна нега и помоћ у кући; Старост у огњу рата, средишту пропасти, глади и беде, СЕЋАЊЕ НА ВЕЛИКАНЕ: Проф. др Ив (Yves) Растимир Недељковић... 169

Геронтологија 2/93; Старост на проби кризе опстанка: од одговорности до маргиналности, Геронтологија (сепарат) 1/94; Могућности и илузије слободне старости на путу људске судбине, ЗУС `98; О величини и трагедији старости у време кризе опстанка заједнице, СИГЕ `99; Катарза генерација у старости и склад међугенерацијских односа у породици, 1/2000; Гносеолошки и антрополошки извори стереотипа о старости и остарелима, 2001; Филозофија старења, Геронтологија 1/2007-2008.

Био је члан првог сазива Савета Владе Републике Србије за питања старења и старости; потом потпредседник Скупштине Задруге „Крајина-Привредник“, национални консултант UNDP (UN Office at Vienna); специјални саветник Европског центра за мир и развој (ECPD) UN у Београду, овлашћени представник и експерт Nucleus Center - EAEI (European Association of Experts and Investitors) у Бања Луци. Именован је за члана Међународног комитета Националног савета за старе, Владе САД.

За изузетан допринос раду Геронтолошког друштва Србије добио је статус почасног члана 2010

ИНФОРМАЦИЈЕ

143 Геронтологија 1/2016: 143-144

УПУТСТВО АУТОРИМА

Часопис Геронтологија /Gerontology/ издаје Геронтолошко друштво Србије од 1973. године. До 1992. године часопис је штампан под називом Геронтолошки зборник. Министарство за науку и технолошки развој Републике Србије уврстило га је у научно - стручне часописе од националног значаја. Часопис Геронтологија се полаже у Репозиторијум Народне библиотеке Србије, у папирном и електронском облику, ради трајног чувања. Часопис Геронтологија је стручно-научно гласило за теоријска и примењена питања у геронтологији и геријатрији.

Редакцијски одбор утврђује рубрике појединачног броја и одређује рецензенте који праве селекцију и категоризацију приспелих чланака, али одговорност за категоризацију сноси искључиво главни уредник. Категорија (тип) чланка:

Научни чланци: 1. Оригиналан научни рад (рад у коме се износе претходно

необјављивани резултати сопствених истраживања научнимметодом;

2. Прегледни рад (рад који садржи оригиналан, детаљан икритички приказ истраживачког проблема или подручја укоме је аутор остварио одређени допринос, видљив на основуаутоцитата);

3. Кратко или претходно саопштење (оригинални научни радпуног формата, али мањег обима или прелиминарногкарактера);

4. Научна критика, односно полемика (расправа на одређенунаучну тему, заснована искључиво на научној аргументацији)и осврти.

Стручни чланци: 1. Стручни рад (прилог у коме се нуде искуства корисна за

унапређење професионалне праксе, али која нису нужнозаснована на научном методу);

2. Информативни прилог (уводник, коментар и сл.);3. Приказ (књиге, рачунарског програма, случаја, научног

догађаја, и сл.).

Аутори су дужни да предају своје чланке у електронској форми, откуцане у фонту Times New Roman или Wornock Pro величине 12, проред 1, до 15 куцаних страна А4, у форми Wоrd документ-а. Научни и стручни чланци треба да имају Сажетак (апстракт) на српском и

Упутство ауторима 144

енглеском језику, до 300 речи, као и кључне речи (до 5 речи). Кључне речи су термини или фразе које најбоље описују садржај чланка за потребе индексирања и претраживања.

Сажетак је кратак информативан приказ садржаја чланка који читаоцу омогућава да брзо и тачно оцени његову релевантност. У интересу је уредништава и аутора да сажеци садрже термине који се често користе за индексирање и претрагу чланака. Саставни делови сажетка су циљ истраживања, методи, резултати и закључак. У научним областима, где је то раширена пракса, на пример у медицини, пожељно је да сажетак буде структурисан, тј. да има стандардне и истакнуте називе појединих одељака. Сажетак се налази испод наслова и имена аутора, у заглављу.

Наслов треба да што верније опише садржај чланка. У интересу је часописа и аутора да се користе речи прикладне за индексирање и претраживање. Ако таквих речи нема у наслову, пожељно је да се наслову придода поднаслов. Презимена и имена домаћих аутора увек се исписују у оригиналном облику (са српским дијакритичким знаковима), независно од језика рада. Треба навести и пун (званични) назив и седиште установе у којој је аутор запослен, а евентуално и назив установе у којој је аутор обавио истраживање. У сложеним организацијама наводи се укупна хијерархија (на пример, Универзитет у Београду, Филозофски факултет - Одељење за социологију, Београд). Бар једна организација у хијерархији мора бити правно лице. Ако је аутора више, а неки потичу из исте установе, мора се, посебним ознакама или на други начин, назначити из које од наведених установа потиче сваки од наведених аутора. Афилијација се исписује непосредно након имена аутора. Адреса или електронска адреса аутора даје се у напомени при дну прве странице чланка. Ако је аутора више, даје се само адреса једног, обично првог аутора. Напомене (фусноте) дају се при дну стране у којој се налази коментарисани део текста. Листа референци (литература) обухвата по правилу библиографске изворе (чланке, монографије и сл.) и даје се искључиво у засебном одељку чланка, у виду листе референци и садрже ауторска имена, наслов рада, извор итд.

Редакција часописа Геронтологија

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд

616-053.9

ГЕРОНТОЛОГИЈА [Електронски извор] = Gerontology / главни и одговорни уредник Слободанка Гашић Павишић. - [CD-ROM изд.]. - Електронски часопис. - 2016. бр. 1- . - Београд : Геронтолошко друштво Србије, 2016- . - Optički disk (CD-ROM) ; 12 cm

Je nastavak: Gerontologija = ISSN 0354-415X ISSN 2560-3477 = Геронтологија (CD-ROM)

2560-3477 1 2016 · 2017. 8. 17. · Елизабета Марчета ФУНКЦИОНИСАЊЕ...

Documents

Transcript of 2560-3477 1 2016 · 2017. 8. 17. · Елизабета Марчета ФУНКЦИОНИСАЊЕ...