20. Osnovni problemi post-socijalisticke transformacije u ist evropiU: Linc i Stepan "Demokratska tranzicija i konsolidacija"

Postkomunisticka evropa: Najslozeniji putevi i zadatci tranzicije i konsolidacije 1989 godina je istorijski datum pocetka znacajnog procesa politickih,ekonomskih i socijalnih promena svih komunistickih rezima u Evropi. Tamo gde je postojalo 9 drzava u 1989 sada ima 27 od kojih su 15 drzave naslednice sovjetskog saveza.

I Predistorijat komunizma Kada se radi politička analiza međuregionalnih razlika, kada je reč o demokratizaciji u Južnoj Evropi, Južnoj Americi i postkom.Evropi, ona mora biti usmerena na pitanje "drzavnosti"(strukture drzave). I mora se voditi računa o odnosu sledećih varijabli: medjunarodni uticaji, uticaji privrede (u ovom slucaju dirigovane), legitimnosti, i specificnog nasledja i njegovog uticaja na posttotalitarne rezime.

Međunarodni uticaji i tranzicija Za tranzicije u Sov.Savezu, Poljskoj, Čehoslovačkoj, Nemačkoj Dem.republici, Rumuniji i Bugarskoj može se reći da je najuočljivija varijabla međunarodni uticaj. Neki autori su smatrali da su unutrašnje snage bile najbitnije za pravac tranzicije. Ali u nekim zemljama došlo je do tranzicije i pre nego što je došlo do unutraš-promena (Rumunija, Čehosl.,Bugarska). Zato je neophodno ispitati vezu domaće i međunarodne politike. U Istočnoj Evropi zbog povezanosti sovjetskog hegemona sa svojom istočno evropskom spoljnom imperijom umanjen je onaj normalni medjunarodni uticaj velikih demokratskih i trzisno orjentisanih drzava. Mnoge studije pre 1989 pate od jednog analitičkog problema. U početku je najveći naglasak stavljan na svojstvo ’’satelita’’ koje se pripisivalo ovim zemljama, čime je zanemarena heterogenost pretkomun.odnosa i odnosa komunizma i države u svakoj pojedinoj zemlji. Ovi autori hoce da pokazu kako su postojali istovremeno elemnti zajednistva (u privredi, politici i dr) i elementi razlike (heterogenost postkomunist odnosa i odnosa izmedju komunizma i drzave u svakoj pojedinacnoj zemlji). Sovjetski Savez nije bio samo centar jedne imperije, već i izvor jedne utopijske vizije. Posle II Sv.rata postigao je velike vojne i ekonomske uspehe. Medjutim kohezija u samom bloku je u periodu intezivnog staljinizma ojačana i ideološkim motivima. Brežnjevljeva ideja ograničenog suvereniteta se zasnivala na ideji da suverenost nezavisnih soc.zemalja ne može biti argument protiv svetskog socijalizma. Ograničen suverenitet je potenciran i putem jedne regionalne mreže u sferi trgovine, planiranja, investicija sa centrom u Moskvi, kao i vojnim savezom za region - Varšavskim paktom. Sovjetsko vojno prisustvo je bio važan činilac i u slamanju otpora koji su ’’sateliti’’ uspevali da generišu. Sov.trupe su bile stacionirane u 4 od 7 zemalja Varšavskog pakta: Poljskoj, Čehoslovačkoj, Mađarskoj i Nemackoj D.R. Događaji u NDR 1953, Poljskoj 19561 i 1981 ,Čehoslovakoj 19682, i Mađarskoj 1956 su polkazali da je prisustvo stranih borbenih trupa pod kontrolom države hegemona u stanju da osujeti potencijalnu tranziciju u demokratski sistem. Zbog čega je sssr hteo da koristi silu? Delimično zato što je upotreba sile koštala tako malo. Zapad je dozvolio Sovjetima, u strahu od nuklearnog rata, da uguše revolt u Mađarskoj 1956 i izgrade Berlinski zid 1961. Do dolaska Gorbacova na vlast u Rusiji oni nisu ni hteli direktne investicije sa zapada, pa negativno reagovanje zapada na sovjetske demonstracije sile sovjete nije potreslo mnogo. Isto sovjetski vođi su verovali u svetsku pobedu njihovog soc-

1 Snage "Solidarnosti" su postale znacajan faktor i osnazile civilno drustvo poljske i sovjeti su reagovali. 2 A sad malo opste kulture: taj period se naziva "Prasko prolece": Dubcek, funkcioner poljske komunisticke partije, je dosao na vlast i pokrenuo reforme ali onda su sovjetstke trupe reagovale i surovo ugusile to. U tom vremenu situirana je radnja kunderine nepodnosljive lakoce postojanja.

1

ekon sis i doktrine. Međunarodna zavisnost zemalja Varšavskog pakta centralne i istočne Evrope i njihova zavisnost od hegemona se ne može zato podvesti pod teoriju centar-periferija (Španija, Grčka, Portugalija) a ni pod teoriju zavisnosti (Argentina,Urugvaj ,Čile). Sve je zavisilo od promena u državi hegemonu. Yu nije bila u sovjetsko bloku. Tito je manevrisao između istoka i zapada i tako oslabio međunarodni pritisak za uvođenje demokratije u zemlji. SAD su dali Yu status najpovlašćenijeg komuniste, po principu zavadi pa vladaj. Slicno tome neki teoteričari su verovali da je radničko samoupravljanje bio oblik demokratije, pa su yu izdvajali od drugih zemalja. Plus bilo je liberalizacije - univerzitetskih sloboda i putovanja, pa je to smanjilo zapadne kritike. Ali 1989 mnoge grupe i pojedinci se odupiru demokratizaciji i uspostavljanju liberalih vrednosti, zastupajući nacionalistički stav prema susedima i domaćim nacionalnim manjinama. Tako je nezavisnost vecinskih etnokratskih drzava-nacija postala predominatna u odnosu na liberalne demokratske vrednosti i demokratizaciju.

Promena dirigovanog privrednog sistema i elemenata legitimnosti u Sovjetskom Savezu i odgovarajće posledice na unutrašnjem planu Šta je dovelo do unutrašnjih promena u državi hegemonu i kako su one delovale na Zapad i unutrasnju imperiju? Početna promena desila se u okviru ideologije i strukture vlasti u državi-hegemonu. 1985.Gorbačov smatra da je sssr u stanju stagnacijei da je potrebna temeljna prestrukturacija. Njegov instrument promene je bila perestrojka i glasnost. Da bi uspela perestrojka je morala da obezbedi upliv stranih investicija i tehnologijei da izgradi mrežu odnosa sa javnim i privatnim sektorom u SAD i Evropskom zajednicom. Najveća ušteda se mogla ostvariti kad bi se ostvarilo smanjenje izdataka za vojsku. Izdaci vezani za odbranu su bili pri puta veći nego izdaci SAD-a, 20 puta veći nego japanski. 1990 sovjeti povlače vojnke, tenkove iz zemalja istone evrope. Time Gorbačov saopštava komun.liderima da sovjetska vojska više neće da čuva njihovu vlast. Tako su te vođe postale ranjive zbog te odluke i da se neki od njih spremaju za bekstvo. Gorbacov medjutim nije shvatio koliko su ovi rezimi u pojedinim drzavama bili nepopularni i nelegitimni i koliko ih je destabilizirala njegova politika glasnosti i perestrojke. Rezultati ankete o javnom mnjenju 86.-87. sporovedenih u Bugarskoj, Rumuniji i Čehoslovačkoj u kojim se videlo da su građani smatrali da su perestrojka i glasnost bili dobri za njihovu zemlju. Gorbačovljevo zalaganje je oslabilo kom.vođstva u Bugarskoj, Rumuniji, Istočnoj nemačkoj, i Čehoslovakoj koja su bila protiv glasnosti,ojačalo reformsko krilo kom.partije u Mađ.i Poljskoj. Odnosi u bloku 90.ih su bili takvi da su kom.vladajuće strukture oslabile, a ojačale su demokratska opozicija. Ali deo elite jos je verovao u ideologiju socijalizma i mogucnost dr i privrednih reformi koje bi im omogucile da ostanu na vlasti. Oni nisu inicirali tranziciju, ona im je bila nametnuta.

Uticaj ranijeg (komunističkog) totalitarnog i posttotalitarnog tipa režima na demokratsku konsolidaciju Analitičari su zapazili da je najvažnija razlika istočnoevropskih i postsovjetskih režima i onih u Južnoj Evropi bila u ’’problemu istovremenosti’’. U istočnoj Evropi i SS je pored polit.tranzicije trebalo sprovesti tranziciju u trž.privredu. Svi režimi u regionu, sem Poljske, bili su izvesno vreme totalitarni. Neki su kasnije postali posttotalitarni. Postoji 5 pozitivno delujućih arena moderne konsolidovane državno-političke zajednice. Značajno je ukazati na neke probleme koji se istču u svakoj od ovih 5 arena s obzirom na totalitarno i posttotalitarno nasleđe i njihov uticaj.1.Civilno društvo Klasičan pristup se sastoji u uključivanju u taj pojam organizacija i grupa koje su relativno nezavisne od države. Pretežna većina radnickih i drugih sindikata, poljop.kolektiva, kulturnih

2

udruženja u Istočnoj Evropi i sssr-u bili stvorena je u totalitarnom periodu a odrzavana i u posttotalitarnom, a poznato je i da je prisustvo agenata tajne službe slabilo te organizacije i često ugrožavalo njihove vođe da se angažuju u tranzciji. To je najizraženije bilo u Istočnoj Nemačkoj, Rumuniji, Bugarskoj, Sssr-u, Čehosl. U Južnoj Americi i Južnoj Evropi partije nisu prodrle u ove organizacije. Sam region zaslužuje posebnu raspravu. U svim društvima religija je dr.realnost koju oni na vlasti najteže kontrolišu. Komunizam se trudi da je što više ograniči u civilnom društvu. Pravoslavno hrišćanstvo je bio skroman ambijent za disidentsvo, nije bilo izvor novih politickih artikulacija osim u vezi sa nacionalizmom (ono je okrenuto zavisnosti od drzave i koncepciji nacionalne crkve, a ne inspirise opozicionu aktivnost). Ali katoličke crkve i protestantse crkve, medjunarodno organizovane, su dopirnele stvaranju drugačijeg civilnog društva u poljskoj i litvaniji npr. U dem.dr.ove institucije imaju značajnu ulogu u povezivanju ljudi,moralnih stavova. Tako masovna sekularizacija i odvajanje od religije mogu oslabiti aktivno društvo. Komunizam se trudio da odvoji dr.od vere, proganja verske organizacije,i sprečavao je prodor na elitne pozicije onima koji su bili lojalni crkvama. Ne samo što je veliki broj organizacija bio integrisan u partijsku državu,već su i u materijalnom pogledu zavisili od nje. Uvek se razmišljalo o tome da li glasati protivno svom matre.interesu ako podrže neke druge opcije. Važno je naglasiti da se taj nasleđeni način razmišljanja proteže daleko izvan drž.kadrovske nomenklature. Poljski sociolog Edmind Mokžicki smatra da nije poklonjeno dovoljno pažnje dr-ek.strukturama koje su se razvile pod lenjinizmom, kao ni uticaju koji one vrše na procese političke demokratizacije.2.Političko društvo Za demokratizaciju politickog drustva nije bitno samo političko predstavljanje drugih, već su od značaja i političke stranke. Ali vladavina socijalizma doprinosi tome da reč partija dobija negativnu konotaciju. Nijedan veći polit.pokret u Istočnoj Evropi sebe nije nazivao partijom (Solidarnost u Poljskoj, Grašanski forum u Čehos...), nadalje lideri su odbili da se priključe partijama i da ih vode. (Havel, Jeljcin..). korisno je poređene komunisticke Evrope i drugih. Opozicione stranke u Španiji, Urugvaju,Čileu su se borile da stvore jedno solidnije civilno društvo,ali su veći deo svoje energije utrošle na stav da će stranke imati vodeću ulogu u budućnosti. Te sranke su stvorile kompetitivne programe, izražavajući jasan stav šta će činiti ako dođu na vlast.U nekim zemljama je postojao spektar pol.stranaka u ’’podzemlju’’ pa je postojalo jedno ilegalno,ali vidljivo političko društvo u nedem.zemljama. 3. Vladavina prava Konsolidovane demokratije nema bez relativno autonomne vladavine prava. Ovakva vladavina prava se stvara i održava kroz tradiciju donošenja zakonika koji se u velikoj meri oslanjaju na precedente ili sopstvenu unutrašnju logiku. Ključnu ulogu igra i nezavisno sudstvo. Prvi predsednik vrhovnog suda SSSR-a je napisao da komunizam znači pobedu socijalizma nad pravom. Politika i plan će zameniti pravo. Nema mesta za pravni sistem koji bi ograničavao vođu. Ovo je u skladu sa idealnim tipom totalitarizma u kome je jedna od karakteristika da vođa vlada u nedefinisanim granicama. U dem.konstitucionalizmu se podrazumeva da su se izabrani pol lideri, država i građani složili oo jednog niza samoobavezujućih mehanizama. Držati se prava, jasna hijerarhija zakona, krute norme za njihovu primenu. Vodeća uloga partije u par.državi je učinila da je većina zakona služila partiji. Neke najvažnije nove norme koje su nastale u poststaljin.periodu bile su manje usmerene prema stvaranju generičke vladavine prava u odnosu na sve građane, nego prema stvaranju postupaka kojima se ograničava sloboda lidera da kontrolišu druge partijske elite. 4.Država koja funkcioniše Sta tot.ili posttota.nasleđe podrazumeva kad je reč o mogućnosti korišćenja relativno efikasne državne birokratije na početku eventualne dem.tranzicije? Modernoj dem.se najbolje može pomoći ako izabrane političare podržava sloj profesionalnih demokrata,tj.činovništvo.

3

Oni nisu dem.orijentisani ali imaju f-ju u procesu stvaranje efikasne demokratije. Ali može doći do problema.:

1. nepostojanje jasne razlike između partije i države, partija dominira državom; zaci da slom, raspad ili opste odbacivanje partije moze puno uticati na normalno funkcionisanje drzavno-cinovnickog aparata.

2. efikasnost trpi ako se mnogi lojalni činovnici otpuste zbog asocijativne krivice ili povezanosti sa bivšim režimom, i masovna čistka; i ako odjednom se postavi gomila ljudi koji su demokratski orjentisani ali su nestrucni, nekompetentni.

3. nasleđe političkih doušnika takođe stvara problem,može doći do uvlačenja običnih građana u špijuniranje drugih građana. Pa tako gradjani od novog režima zahtevaju da se državni upravni aparat pročisti, ali onda se moze dovesti u pitanje legitimitet same vlade nove ( jer nije isla po zakonu nego je pravila politicku cistku), a naravno ako se dem.široko angažuju u ovakvom čišćenju može se desiti da oni koji su žrtve takve politike glasaju za preostale kom.stranke. U Španiji,Urugvaju,Čileu su članovi upavnog aparata ostajali i dalje na tim položajima.

5.Ekonomsko društvo Ekon. društva razvijenih dem.zemalja su bez izuzetka stvarana putem ek.podsticaja i kroz međusobno povezan i složen proces dr.normi ponašanja, politike vlade, pravila koje donosi država u oblasti prava i privatne i javne svojine, i bankarskog i kreditnog sistem. A u tot.kom.tipu ne postoji ni jedna od ovih komponenti. Komponenta koja se najlakše stvara jeste izvestan stepen trž.podsticaja. Ali prvi problem koji treba rešiti jeste problem efektivne države. Revolucionarnom akcijom je moguće ukloniti dirigovanu privredu, ali ako se partijska država ne uruši iznutra kako izgraditi novi okvir ek.društva ako nema efektivne političke snage? Rusija je tu dobar primer. Postoji i problem svojine. Kako uspostaviti načela novih prava privatnog vlasništva? Kako prodati kompanije u javnom vlasništvu? Ima li dovoljno kupaca? Da li ograniciti strani kapital? Da li direktori imaju pravo otkupa?

Različiti putevi postkomunizma Ovo zajedničko nasleđe dobar je uvid za proučavanje puta u dem.tranziciju, na zadatke koje države moraju da ispune. Ali mora se ispitati i različitost u pogledu režima. Opadanje uticaja Sssr je izmenilo odnose snaga u čitavom regionu.

II Autoritarni komunizam, etičko civilno društvo i ambivalentno političko društvo: Poljska

Poljska je jedina zemlja u Istočnoj Evropi koja je imala više autoritarni nego totalitarni režim. Od 1976.do 1988.dominantna nastrojenost zajednice/etos, struktura i jezik konflikta u Poljskoj nalazili su se između etičkog civilnog društva nacije i internacionalizovane autoritarne partijske države koju je oličavao režim; I treće režim je bio taj koji je inicirao, a opozicija prihvatila "sporazumnu tranziciju".

Nesposobnost da se uspostavi totalitarizam Pitanje tipa režima. Poljsko dr.se ne može klasifikovati kao društvo u kome je na snazi potpuni totalitarni režim. U Poljskoj je uvek postojao određen stepen društvenog pluralizma. I veruje se da je takav pluralizam uvecao sposobnosti delova civilnog drustva da se odupru rezimskoj ideologiji i obuzdaju zastupnike totali.režima da nametnu širu mobilizaciju, naročito u oblasti ideologije. Ovakva ograničenja su delovala na stil rada lidera režima. Sve vreme je poljska Katolička crkva uspela da sačuva relativnu autonomiju sto joj je pružilo organizacione mogućnosti da se suprostavi uključenju u totalitarne strukture i nje i naroda. Ovo je omogućilo jedan obrazac uzajamnog čak i mogućnost priznanja znacaja, cak

4

mogucnost pregovaranja katoličke crkve sa državom, sto se nije moglo naci ni u jednoj drugoj komunistickoj drzavi. 1950.vlada je dozvolila versko obrazovanje u javnim školama i pristala da se ne meša i izdavačku delatnost crkve. Zauzvrat crkva se obavezala da se uzdrži od otvorne političke aktivnosti, kao i da odvraća sveštenike od aktivnog angažovanja u opoziciji. Podršku crkvi dale su čak i dr.grupe koje su bile ravnodušne prema religiji, što je bio jasan znak protesta protiv staljinistikih tendencija. Između 1956. i 89.vlada je više puta tražila od crkve da smiruje krizne situacije, koje su mogle da izazovu sovjetsku intervenciju. Još jedan od pokazatelja postojanja ograničenog pluralizma jeste poljoprivreda. Nacinalizacija u ovoj oblasti putem kolektivizacije je bila usporena. Gomulkino uporno odbacivanje prisilne kolektivizacije bila je njegova suštinska komponenta poljskog puta u socijalizam. Nad kolektivizivanim poljop.dobrima prevladala je tradicija seoskih zadruga. Tako su o Poljskoj stvarana nezavisna polj.gazdinstva. Svi ovi zaokreti u politici i ideologiji od mini-staljinizma Boleslava Bjeruta, preko umerenog nacionaliste Gomulke i eksperimanta sa Gjerekovim velikim inostranim zajmovima, do represivnog režima generala Jaruzelskog 81.do89. oslikavaju obrazac političkih promena i stila rukovođenja koji se uklapaju u više autoritarni režim. Kako je došlo do ovakvog autoritarnog komunizma u Poljskoj? Varijabla koja se odnosi na državnost u slučaju Poljaske je drugačija nego u slučaju SSSR-a. Posle II sv.rata većinu polj.stanovništva su činili samo etnički poljaci i katolici. Tako je nastala prva prava nacionalna država u polj.istoriji. Plus odanost polj.naroda domovini je bila neizmerna. Katolička crkva je u periodu od 1795.do 1918. postala omiljeni kulturni i institucionalni stožer poljskog nacionalizma zato sto tada nije bilo drzave (rasparcavale su je rusija, pruska i austrije). Poljska država opet je nestala kada su je nemci i sssr podelili 1939. Nova podela je izazvala masovan progon stanovništa, deportaciju poljske armije u s.savez, uništenje velikog broja poljske inteligencije, ali u poljskoj se razvio jak pokret otpora u toku II sv rata. Taj pokret i vlada u izgnanstvu bili su ujedinjeni i u najtešnjem odnosu. Poljska je bila deo pobedničke savezničke koalicije u II sv.ratu pa tako s.savez nije mogao da opravda svoju okupaciju tvrdeći da je reč o teritoriji saradnika nacizma. Tako je od početka komponenta polj.državnosti bila rezervoar otpora sovjetskoj dominaciji. Potpuni totalitarni rezim koji podrazumeva veliku penetraciju u dr i drzavnu kontrolu mora imati i sveobuhatnu organizacionu i ideolosku kontrolu nad sluzbama bezbednosti narocito vojskom. Vojska je svojom sporšću i ambivalentnošću sprečavala mogućnost nastanka tot.drž.vlasti. Odbijala da puca na štrajkače, odigrala važnu ulogu u partijskim borbama. Iako nije bila apsolutno totalitarna, realno postojeći komunizam je ostavio za sobom mnoge strukture grupnih interesa u postkom.Poljskoj.

Nastanak opozicione prevlasti i erozija komunističke partije Posle 1956 poljski istraživači i univerziteti dobili su izvestan stepen slobode i razvili kreativnost u političkim relativnim oblastima, pol.sociologiji, filozofiji, istorijiji. Polj.intelektualci su dobili slobodu i da putuju van zemlje. Kljucna razlika izmedju poljske i ostalih istocnoevropskih komuistickih drzava sastojala se u ’’horizontalnom odnosu civilnog društva sa samim sobom’’ kao slozenom procesu sklapanja civilnog društva iz elemenata opozicije i izvesnom stepenu "samoorganizovanosti" civilnog dr. To je slicno bilo i u Brazilu, u kome su novi sindikalizam, osnovne druš.grupe, narodna Crkva i intelektualci bili ključni činioci demokratizovanja režima, a ne samo njegova liberalizacija. Ovakakvo organizovanje je bilo moguće samo u jednom autoritarnom društvu. 68.intelektualci štrajkuju,bez radnika. Onda radnici krajem 70.ih,bez intelektualaca. Ali 76.se formira Komiet za odbranu radnika. Kada je 80.te došlo do masovnih protesta radnika pod vođstvom Leha Valense, dolazi do združivanja snaga i otpora komunizmu. Na svom

5

vrhuncu organizacija Solidarnost je brojala deset miliona radnika. Tako je Solidarnost postala prva nezavisna sindikalna organizacija radnika u komunističkim zemljama. Poljska ima najbolju tradiciju ispitivanja javnog mnjenja u Istočnoj Evropi. Solidarnost je u jesen 81.bila preovlađujuća vlast u civilnom društvu, dok se partija održavala i kontrolisala prinudni aparat, vojsku, tajnu policiju. Medjutim 1981 jedan general proglasava sebe vojnikom i sefom vlade poljske. Uvedeno je vanredno stanje u zemlji. Za razliku od drugih komunistickih režima, polj.kom.režimom je od 81.do stupanja na dužnost predsednika vlade prvog člana Solidarnost, upravljala vojska, čiji su pripadnici bili na prvom mestu vojnici,a tek potom članovi partije, time je precutno priznat fakticki gubitak moci partije. 80te je Solidarnost imala posrednicku ulogu izmedju vlade i vojske, medjutim kad je vojska postala vlada onda je poljska dobila ovakav odnos snaga: služba bezbednosti, vojska, partija povezana sa Sovjetima, Katolika crkva i Solidarnost.

Sporazumna tranzicija Kada je počelo vanredno stanje 81.ovih 5 činilaca su bili na javno-političkoj sceni. Tranzicija u Poljskoj, slično Čileu i Brazilu, je počela ustavom starog režima i sa njegovim još čvrstim pozicijama u zakonodavstvu i drž.upravnom aparatu. 87.88. godine je umala autoritarni režim koji se suočavao sa sve većim problemima i rastućom opozicijom. 88.počinju ponovni štrajkovi Solidarnosti. Poljski razgovori za okruglim stolom su pokrenuli lanac događaja u Evropi te 89.te. Posledica su bili prvi slobodni izbori za jedan dom senata. Stupanje Solidarnosti na čelo značilo je i stupanje prvog ne komun.predsednika vlade u ovom delu Evrope. Intervencija Sovjeta nije dolazila u obzir. Koju cenu je Poljska platila za to što je prva slomila komunizam? Sporazumna tranzicija je odložila punu tranziciju. Njen put u tranziciju je imao štetno dejstvo na napore da se u zemlji stvore političke institucije koje su potrebne za demokratsku konsolidaciju. Prvi kompromis se sastojao iz manjeg broja članova solidarnosti u poljskom sejmu – ljudi iz solidarnosti su mislila da ionako potpuna tranzicija tada nije moguca, i odabrali su da prvo postignu manji cilj, a to je legalizacija njihove organizacije, da solidarost postane priznati politicki akter. Drugi i treći kompromis su se ticali stvaranja senata i presedništva. Strane su se složile da se dozvole slobodni izbori za senat, a telo i sejm bi birali predsednika zemlje. Sve ovo je usporavalo tranziciju. Solidarnost stiče veliku podrušku u društvu zbog svoje uloge u opoziciji, ali ona je pristala na dogovornu tranziciju.

Političko društvo i problemi demokratske konsolidacije Za konsolidovanu demokratiju je potrebno stvoriti sporazume o institucijama koje će stvarati javnu politiku. Ovo sa jedne strane zahteva samostalnost pol.društva kao i pozitivan stav javnog mnjenja. Konsolidovana dem.je zajednica je ona koja predstavlja oblik konflikta koji se odvija u okviru dogovorenog postupka, koja prihvata da je konflikt normalna stvar dok god se odvija u demokratskim okvirima. Takodje se podrazumeva da politicke stranke saberu i predstave interese razlicitih dr grupa. Medjutim sva postkom.društva su imala problem sa predstavljanjem. Isto je činjenica i da je malo ljudi u Istočnoj Evropi imalo zaista konkretne materijalne interese u ostvarenju reforme. Teško je predstaviti mater.interese koji još ne postoje. Opšti problem predstavljanja, priznavanje i artikulisanja pol.društva u Poljskoj je bio još složeniji zbog etosa i dužine opozicione kampanje. Termin civilno društvo, i termin demokratija se koriste na raz.načine. U Poljskoj se termin civilno društvo odnosio na sferu aktivnosti van drž.uprave i nezavisno od države. Sto je bilo korisno u opozicionom periodu da se stvoriopsta diferncijacija izmedju "njih" i "nas", ali kada je tebalo da opozicija tvori drzavne institucije to je postao problem. Dalje aspekti neposredne, trenutne akcije, antiformalizma su postali etički standardi ponašanja pojedinca i kolektiva. Neki

6

polj.teoretičari su to nazivali etičko civilno društvo. U pokretima opozicionim cenilo se jedinstvo u borbi, a o idejama kompromisa ili unutrasnjeg konflikta mislilo se samo u pezorativnom smislu. Nažalost ovaj put Poljske u dem.traziciju preko etič.civ.društva je oformio jednu praksu koja je, ako se ne bi transformisala, kasnije stvarala sistemske probleme prilikom formiranja dem.pol.društva. U politickom drustvu akter je mnogo češće grupa, a retko nacija. Kompromis i institucionalizacija postaju pozitivne vrednosti. Problemi se komplikuju zbog političkih odluka Leha Valense. Antipolitički stav je opasan za demokratsku politiku. U novim demokratijama cilj vise nije ziveti paralelno sa drzavnom vlascu vec osvojiti i usmeravati vlast i drzavi. Zapravo vrednosti etickog civilnog drustva koje su bile tako funkcionalne u ispunjenju zadataka opozicije postaju disfunkcionalne za politicko drustvo u konsolidovanoj demokratiji:Vrednost/stav Eticko civilno drustvo u

opozicijiPoliticko drustvo u konsolidovanoj demokratiji

Osnovica za akciju Etika istine interesiAkteri Nacija kao etnicka celina GrupeStav prema unutrasnjim razlikama

Podsmesljiv Prihvataju se kao normalne

Stav prema unutrasnjem konfliktu

Treba ga smanjiti Treba ga organizovati, objediniti i predstaviti

Stav prema kompromisu - +Stav prema institucijama - +Stav prema antipolitici + -Stav prema drzavi Dejstvuje izvan nje Nastoji da je usmerava Apoliticki stil Solidarnosti je doprineo fragmentaciji iste na male stranke, opadanje njene polit.snage i pobedi bivših komunista i njihove Seljačke stranke,koja im je bila saveznik na izborima 93. Plus izbor bivšeg komuniste za predsednika republike 95. Leh Velensa se odlučio da ostane izvan pol.društva . I za predsednika zemlje se odlučio kao nepartijski kandidat. Solidarnost ovaj početni problem uvećava tako što koristi moralni kapital svog pokreta,kako bi vladala na apolitičan i tehnički način. I nisu insistirali od početka na slobodnim parlamentarnim izborima. Tako su Valensa i Mazovjecki jednog na čelu civilnog,a drugi na čelu polit.društva jedan drugom bili konkurenti u direktnoj pol.kampanji. Konsolidovanoj demokratiji je potrebna ne samo skupina pol.stranaka koje predstavljaju interese, već i koje teže da te interese saberu. U Poljskoj su prvi slobodni izbori za oba doma parlamenta održani oktobra 1991. U poljskom sejmu je postojalo 29 stranaka i ni jedna nije dobila više od 14% glasova. Tako se prvi slobodno izabrani parlament suočio sa teškoćama oko formiranja vlade. Kada se formirala,teškoće se nastavljaju zbog nepostojanja koalicije oko njenog programa. U prvih sedam meseci bilo je tri predsednika vlade i nijedan nije uspeo da stvori stabilnu koalicionu većinu. Polupredsednički sistem bez ustava Postoje snažni teorijski osnovi za zabrinutost zbog mogućih problema u dem.sistemu u kome postoji dvostruka izvršna vlast uz dva nezavisna izvora legitimnosti. Moris Diverže kvalifikuje sistem kao polupredesnički ukoliko on ispunjava sledeće uslove: predsednik države se bira direktno, položaj predsednika države podrazumeva značajna ovlašćenja i premijer uživa poverenje direktno izabranog parlamenta. Samo su Francuska i Portugalija odgovarale ovoj definiciji. Mađarska i Čehosl.su se odlučile za klasičan parlamentari sistem u kome je predsednik vlade šef izvršne vlasi, a izbor predsednika države posredan. Najveći broj postkom.drž.je izabrao polupred.sistem. Zabrinutost oko dvostruke egzekutive javlja se jer ukoliko se predsednik bira neposredno, a premijer odgovara neposrednoiyabranom parlamentu uvek postoji mogucnost zapadanja u corsokake i nastanka ustavnog konflikta. Blokada sistema

7

može biti narocito opasna ako predsednik raspolaže posebnim ovlašćenjima i kontroliše snage bezbednosti. Moguce su dve situacije u kojima se ovi problemi mogu prevazici : ili precednik ili premijer da imaju jasnu vecinu u parlamentu (precednik da je lider stranke ili koalicije sa vecinom). U pocetnom poljskom modelu nisu bili povoljni uslovi: Prvi direktno iazbrani precednik je bio nestranacka licnost, nije ni upravljao vecinom u parlamentu. Takodje zbog rascepkanosti polj.stranaka nijedan pred.vlade nije imao dovoljnu većinu. Poljski slučaj je bio još složeniji jer ovlašćenja predsednika i parlamenta nisu bila jasno definisana ustavom, sto je preduslov za funkcionisanje ovog sistema. Linc i Stepan su naveli da je najbolji proces donošenja ustava onaj u kome je ustavotvorna skupština, bez neposredno izabranog predsednika zemlje, pre nego što je on preuzeo dužnost, slobodna da debatuje i odluči o najpogodnijem obliku ustavne vladavine u zemlji. Leh Valensa je bio direktno izabrani predsednik pre no što je izabrani parlament počeo sa svojom debatom. Ova činjenica je komplikovala proces donošenja ustava. Zbog rascepkanosti stranaka i stalnog zastoja, proces usklađivanja budžeta i uspostavaljnja mešovite privrede je zaostao. Javno mnjenje,izbori i poljska demokratija Ankete koje su sprovođene 90.i 91. od strane dvojice mađarskih pol.sociologa Brusta i Simona, u 7 zemalja Istočne Evrope i 3 republike ex sssr. Od 5 istočnoevropskih zemalja Poljska je imala najmanje procenat anketiranih koji su izrazili bliskost sa bilo kojim političkom strankom ili političkim pokretom. Najpopularnije ustanove su bile one neutralne: oružane snage, policija, jer se mislilo da one opslužuju građane. Broj antidemokrata u Poljskoj po podacima centra za istraživanje javnog mnjenja u Varšavi je varirao od 20 do 40%, u zavisnosti šta se pod antidem.podrazumevalo (tri klasična pokazatelja autoritarne antipolitike su spremnost da se odobri raspuštanje stranaka i parlamenta, sklonost jednopartijskom sistemu i odobravanje vladavine čvrste ruke i po njima je poljska bila više apolitična od Češke, Slovačke, Mađarske, Austrije). Pa podacima iz istraživanja javnog mnjenja od 91.do 93. u svakom slučaju pokazao se neodređen stav prema demokratskim institucijama. Izvesnu ulogu u tom periodu svakakoje odigrala nasledjena apoliticost civilnog drustva. Prema nekim analitičarima objašnjenje treba tražiti u ekonomskom nazadovanju i prekidu tranzicije prema trž.privredi. Ali Poljska je imala rast nac.dohotka od 1992 do 1994. Imala je drugu po rangu privredu, od ostalih istočnoevropskih zemalja, ali i najniže poverenje anketiranih u dva izvora izvršne vlasti vladu i predsednika. Konflikt predsednika države i zakonodavnog tela i vlade koju je telo formiralo ne mora uvek negativno delovati na demokratiju, ukoliko se strane međusobno poštuju. Ali ako jedna strana u poluprecednickom sistemu smatra da bi za zemlju bilo bolje da jedna grana demokratski legitimne strukture vladavine prestane da postoji, demokratski sistem dolazi u opasnost, gubeci ukupnu legitimnost. U cisto parlamentarnom sistemu nema dualzima izvrsne vlasti pa taj izvor nelegitimnosti ne postoji. Ima naravno sukoba u samom parlamentu, ali on je izmedju stranaka. Medjutim u polupredsednickom sistemu se politicki konflikti cesto ispoljavaju kao konflikti izmedju dve vrste demokratije. 1993.dolazi do neočekivanog preokreta. Članovi parlamenta su izglasali novi izborni zakon. Po njemu je predviđen minimum od 5%važećih glasova za buduće stranke u donjem domu sejma, a za koalicije 8% da bi se prevazisla rascepkanost. Rraspodela sedišta u parlamentu..6 od 7 stranaka nisu uspele da pređu minimum koji su same predložile. Da bi se jos vise favorizovale vece stranke pravilo je bilo i da samo one koje predju 7% imale pravo na preraspodelu ostatka glasova po proporcionalnom sistemu. Medjutim novi politicki akteri se nisu prilagodili promenama u sistemu za koje su sami glasali, pa je kao rezultat reformisana komunisticka partija, zajedno sa seljackom strankom dobila ne samo vecinu u pralmanetu nego i teorijsku mogucnost da samostalno izradi i usvoji ustav.

8

U tom periodu medjutim Poljska je više no i jedna zemlja u postkomunistickoj Evropi doprinela realizaciji promene režima 89.godine. Neprestani pritisak civilnog druš.i Solidarnosti polako ruši postavke S.Saveza. Plus i činjenica da je Poljska 1994 imala najvišu stopu privrednog rasta. Ovo izaziva porast poverenja i domaćeg i međunarodnog. Članica EU je od .

III Varijateti posttotalitarnih režima: Mađarska, Čehoslovačka, Bugarska

26 od 27 postkomunističkih zemalja, izuzev Poljske, se približilo idealnom tipu totalitarizma. Većina se kasnije približila posttotalitarnom tipu. Posttotalitarni nije generički, već evolucioni tip, jer nastaje kao rezultat promena u jednom sistemu koji se nekada približio totalit.modelu. Dva najčešća puta koja proizilaze iz samog režima krećući se prema posttotalitarizmu mogu biti a.’’postotalitarizam po izboru’’: Kod prvog, režimska elita može kolektivno da odlučiti da ograniči potpuno samovoljna ovlašćenja glavnog lidera, da umanji ulogu terora u sistemu i počne da toleriše nastanak nezvaničnih organizacijia u sferi dotadašnjeg ravnog civilnog društva.b.’’postot.usled raspadanja’’ Kod drugog tipa privrženost ideologiji postaje fraza, pojavljuje se relativna samostalnost i to više zbog nesposobnosti režima ili nevoljnog popuštanja pritisku spolja, nego po sopstvenom izboru. c. Snage izvan režima mogu stvoriti situaciju ’’posttotalitarizma usled društvenog osvajanja’’ što je slučaj u kome grupe u civilnom društvu uspevaju da se izbore za neke oblasti relativne samostalnosti. Ali kakvi god bili svi posttot.režimi proizilaze iz totalitarnih. Lincova je teza da izmedju Najvazniji varijateti u okviru posttot tipa krecu se od ranog posttoal (koji se gotovo granici sa totalitarizmom) preko zamrznutog posttotal (koji ne pokazuje znake razvoja u pravcu veceg pluralizma) do zrelog posttotal (koji ima karakteristike promene u demokratski ili autoritarni rezim). Iako su svi posttot.režimi zahvaćeni efektom domina, posledice stvarne tranzicije su zavisili od specifinog postto.podtipa u svakoj zemlji pojedinačno. Varijacija je bila očigledna u slučaju Mađarske i Bugarske. Mađarska je primer zrelog psototalitarizma, Bugarska ranog posttotal,Čehoslovačka je primer zamrznutig postota. Ove tri zemlje su imale različite situacije u pogledu strukture države, vladavine prava i eko,pol,civ.društva.U Mađarskoj je kom.partija, koja je potpadala pod uticaj reformističkih lidera, s jedne i organizovana stranačka demok.opozicija s druge strane, putem pregovora došla do sporazuma da će vlada biti stvorena putem slobodnih izbora. U Čehoslovačkoj su nakon pada Berlinskog zida, studenti i umetnici izašli na čelo protesta protiv brutalnosti policije. Na čelo dolazi Vaclav Havel. U Bugarskoj je nereformistička kom.partija kontrolisala tranziciju. Tri različite zemlje, tri različite tranzicije. Mađarska i Poljska su eksperimentisale raznim privrednim reformama, otvarajući se za zapadno kreditiranje i tako postale dve najzaduženije zemlje. Ta prezaduženost je ojačala pritiske za promenu režima. Čehoslov.se nije upustila ni u kakve priv.reforme, a činjenica da nije imala dugova je bio pozitivan element u fazi demokratizacije.

Mađarska: dogovorena tranzicija iz zrelog postotalitarizma Najpoznatija istočnoevropska zemlja u pogledu dinamike tranzicije jeste M. Mađarski režim je pretrpeo najveće promene. Od 1948.do 1953.bio je izuzetno total.period, i period najintezivnije staljinizacije u Istočnoj Evropi. 1953 kad je staljin umro hruscov kao deo antistaljinisticke kampanje smenjuje vodju madjarske koji je bio malo siatljin, sa umerenijim Imre Nadjom koji najavljuje promene. Medjutim Sovjeti ga smenjuju 1956 i vracaju malog

9

staljina. Onda neki drugi, pa onda opet Nadj pod cijim vodjstvom protesti intelektualaca i studenata dobijaju karakter revolucije. Onda sovjetski tenkovi. Treba pokazati kako su se promene u M.desile i pre promene režima 89. i kako su promene u jednoj areni uticale na promene i u drugim. Prva oblast u kojoj je M.postala postto.je oblast ideologije. Posle revolucije, 1956 glavna misao je bila kako održati stanje da se ne desi još jedna revolucija. Kadar 62.najavljuje politiku savezništva. Sledeći korak ka detotalitarizacije je bilo uvođenje novog ekonomskog mehanizma 1968. Ovaj gulaš komunizam je omogućio povećanje standarda, neka rana verzija glasnosti. Kontrola države nad individualnom mobilnošću u oblasi zapošljavanja je formalnopravno umanjena kad je 1968 radnicima omogućeno da menjaju posao, i mesto boravka. Država je takođe izgubila monopol nad izvorima finansiranja, kao i monopol u stambenoj oblasti. 1982 su doneseni propisi kojima je legalizovano pravo svojine u sektoru male privrede. To je značilo smanjenje diskrecione vlasti part.države u društvu i povećanje sfere zakonski zaštićenih individualnih prava. Mađarski kom.sistem se nije srušio već se prilagodio. Uprkos promenama u arenama ekonomije, prava, drzave Kadar ipak nije nikada dozvolio bilo kakve promene vodece uloge partije. Do 1987 u Madjarskoj nije postojala neka organizovana opozicija, a proces udruživanja u okviru civilnog društva bio je slabo izražen. Ipak i pored promena u privredi raste broj problema. Spoljni dug zemlje raste. Reformsko krilo u partiji postaje sve kritičnije prema Kadaru, pa je trazilo saveznike u stranci i u društvu. 87.u M.se pojavljuje prva protopartija Mađarski demokratski forum, a osnivačkom sastanku prisustvovao je i Požgai. Ali pogrešno bi bilo okvalifikovati madjarsku tranziciju kao akt koji su inicirali i vodili isključivo reformisti u okviru režima. 1988 javlja se dosta spontano organizovanih grupa. Jedan od najvažnih pokreta bio je Ekološka grupa, koja je držala demonstracije protiv izgradnje brane na Dunavu. Novinari i drugi profesionalci su se organizovali u Klub, kako bi se izborili za slobodu govora. Pa forum pravnika. U Madjarskoj je 1982 stvoren ambijent u kome je bilo moguće artikulisati razne interese. 1982 uvedeno je pravo privatne svojine. Nakon toga je organizovana unija naučnih radnika, pa su granice posttotal širene u pravcu uspostavljanja pluralističkog sistema u zemlji. Konačna arena u kojoj su M.opozicione snage počele da se organizuju bilo je političko društvo. Populistički, ruralni, tradicionalno i nacionalistički orijentisani intelektualci su se sastali 1987 i formirali Mađarski demokratski forum. Stvorena je i Federacija mladih demokrata..i tako je formirano više urbanih i soc.-liberalnih grupacija pd nazivom Mreža slobodnih inicijativa. 1988 je donešen zakon o udruživanju građana koji je otvorio put višestranačkom sistemu. Reaktiviranje su najavile Stranka malih nezavisinih posednika, Socijaldemokratska stranka i Hrišćanska demokratska stranka. Njajcesce pitanje je zasto je madjarska komunisticka partija pocela da prihvata politicku utakmicu i pre poljskog okruglog stola i formiranja prve nekomunist vlade u istocnoj evropi? 70tih gradjani su shvatali kadarov sistem kao relativno uspesan u parametrima "breznjevljeve doktrine". Medjutim krajem 80tih relevantna referntna grupa vise nije SSSR vec sve vise zapadna evropa, posebno austrija. Rascep u drzavnom aparatu moze aktivirati jedan deo tog aparata da posegne nanize radi mobilisanja jednog dela civilnog drustva kako bi se osigurala sopstvena pozicija moci u okviru drzave ako su opozicione sile jake najcesce dolazi do slozenog procesa rezimskih ustupaka i drustvenog osvajanja terena cime se citav sistem usmerava prema promeni – prvo prema liberalizaciji, a posle i prem demokratskoj tranziciji. Medjutim nijedna frakcija unutar komunisticke partije madjarske nije pocela da pruza ustupke opoziciji prihvatajuci cinjenicu da oni mogu dovesti do gubitka vlasti. Gorbačovljeve reforme su prema anketama ocenjene kao promašaj. Glavni Kadarov izazivač je bio Karolj Groš(umereni reformista), koji je 87.postao pred.vlade. Saveznik mu je bio Požgai(veci reformista), koji je bio veoma uticajan u medijima. On je posto je podrzao

10

stvaranje nepartijskih dr grupa, a za uzvrat je dobio podrsku naroda u unutarpartijskim borbama. Zbog dinamike rezimskih ustupaka i drustvenog osvajanja terena, komunistička partija prihvata višestranačke izbore, i nastaju novi odnosi između režima i vlasti pa je dem.tranzicija počela da se rađa. Suština madjarskog slučaja je bila u tome što su i umerenjaci režima i umerenjaci dem.opozicije došli izvesne moći, koja im je omogućla da pregovaraju, jer su pregovori shvatani kao najbolja opcija. Početkom 1989 opoziciju je činio veći broj stranaka i drustvenih pokreta. Rezim je pokusao taktiku da pregovara sa pojedinacnim frakcijama ali je opozicija odbijala da pregovara na taj nacin i to je bio prvi veliki korak u razvoju demokratske opozicije. Opozicionari su stvorili sopstveni okruglli sto opozicije na kome su predstavili svoje interese, a zatim su napravili interni sporazum da ce svrha svakog okruglog stola biti dolazak do slobodnih izbora. Pregovori su se odvijali između režima i političkog, a ne civilnog društva. Političke grupe su postigle medjusobni sporazum pa su tek onda ušle u pregovore. Reformski orjentisani komunisticki funkcioneri su znali da slom rezima dovodi u pitanje njihovu vlast.medjutim racunali su da bi i u trzisnoj utakmici mogli da opstanu, ako ne odmah na prvim izborima, onda bi kasnije mogli da postanu jedna od politickih snaga. Direktori i drugi rukovodioci su dobili priliku da svoje funkcije pretvore u licnu imovinu, jer im je data mogucnost da otkupe drzavna preduzeca.to nije od njih ucinilo aktivne koalicione partnere pozgaija, ali svakako su mu pruzili podrsku. Mađarska vojska je ostala apsolutno neutralna tokom tranzicije u M, tako da nije bilo sanse za nasilno gusenje demokratske promene. Ova zemlja je imala značajne prednosti kada je reč o konsolidaciji u odnosu na druge istočnoevropske zemlje. Kad je rec o civilnom dr: ono je formiralo svoju organizacionu strukturu pre ulaka u tranziciju. A zatim M je odabrala čisti parlamentarni model vladavine. Predsednik države se bira posrednim putem. Ipak nije bas bilo tako bajno sa ustavom: on nnjega nije donela skupstina, niti je bio na referendumu, vec je predlozen, a onda su najznačajnije stranke unele veliki broj amandmana. Kada je rec o ekonomiji: Mala Privreda je legalizovana, lansirano je trž.kapitala i komercijalnog bankarskog sistema, doneseni su najliberalniji propisi o stranom investiranju u ist evropi. Sto se tice drzavnog aparata, bilo je nekih zahteva za kompletnim cistkama ali samo par, uglavnom je preovladalo misljenje da se strucnjaci, sudije i slicno mogu iskoristiti u novom sistemu. Politicko druš.je posle 89.demobilisalo civilno dr. Vlada je blokirala zakonske predloge kojima bi se civ.dr.dala veća kontrola i veći pristup medijima. Posto su imali vecinu u parlamentu nije im bila potrebna podrska civilnog sektora. Medjutim to je sad predmet polemika u madjarskoj, da li moze drugacije da izgleda taj odnos. Autori smatraju da bi madjarska demokratija samo mogla da profitira iz davanja veceg prostora civilnom sektoru. Državnost: Mađari koji žive pod nacionalističkim vladama u Rumuniji,Slovačkoj i Srbiji su stalni predmet rasprava u m.politici. To je pitanje poštovanja ljdskoh prava za neke demokrate. Desničari kritikovali dem.vladu da ne štiti sve Mađare. Nacionalističke partije u M. Mađarska istina i Partije života.

Čehoslovačka: tranzicijaputem kolapsa ’’zamrznutog’’ posttotalitarizma Čehoslovačka je jedina zemlja u istočnom delu Evrope koja je od svog osnivanja 1918.pa do 1938 bila demokratska. Imala je i najrazvijeniju industriju i najveću pismenost stanovništva. Ali ova zemlja nije uspela da ostvari sporazumnu tranziciju. Posle deset dana javnih demonstracija režim se jednostavno srušio. Privremena vlada koja se pojavila posle plišane revolucije, bila je apolitički orijentisana, pa nije formirala pol.stranke na nivou čitave zemlje. A donesen je i najsumnjiviji zakonski akt o čišćenju ranijeg državnog aparata. Čehos.kom.partija je jedina između dva rata imala zakonsko pravo da učestvuje u pol.sistemu. posle 1941 posto je lokalna kom partija zajedno sa sovjetima ucestvovala u borbi

11

protiv nemacke okupacije, bili su vrlo popularni. Posle 48. i kom.udara bila je izložena širokoj represiji, pa je po nekima bila najstaljiničkija zemlja. Katolička crkava je bila podvrgnuta velikoj represiji. Slovački lider Aleksandar Dubcek je 1968 počeo opreznu reformu u okvirima kom.partije, ali se ona pretvorila u mirno Praško proleće. Sovjetski tenkovi su ugušili prasko proleće, i pocela je era breznjevljeve doktrine. Obavljena je i masovna ogromna cistka kom partije. Od 1969 do 1989 na čelu je bio Gustav Husak. Predtranziciona Č.nikada nije eksperimetisala sa tržištem. Retko je uzimala kredite sa Zapada pa nije bila opterecena dugovima posle. Ipak postojao je neki vid pluralizma izrazenog u neslaganju sa rezimom u okviru civilnog dr. 1975 SSSR i ostale kom zemlje su potpisale Helsinški akt i to je otvorilo zemlji organizacionu mogućnost aktivistima u oblasti ljud.prava. Najznačajnija disidentska grupa je bila Grupa 77. Osnivač Vaclav Havel,dramski pisac pisao je o "paralelnoj kulturi" nezavisnih mislilaca koji su pokusali da "zive u istini" ( naspram "zivota u lazi" kako je on nazivao tadasnju organizaciju dr zivota). Havel se nadao da ce se paralelna kultura uvek razijati jer je to nuzno jer ce uvek biti u sukobu sa "prvom kulturom". Jedan broj grupa se pored Povelje 77 pojavio nakon 1988. Tu je reč o protesnim grupama u okviru civilnog društva. Jan Urban je bio vodeći disident u grupi 77. on je rekao mi disidenti ne znamo da se organizujemo, pa smo zateceni bili slomom rezima i izenadnom mogucnosu da imamo vlast nad atomiziranim drustvom. Ako ne postanemo politicari propascemo. Ovim tekstom se objasnjava da prvo put u tranziciju posttotalitarnog zamrznutog rezima najcesce ide preko njegovog kolapsa a ne pada kroz pregovore, drugo opozicija iznenadjena neocekivanim uspehom obicno nema odgovarajuci i artikulisan politicki pristup situaciji. Čehoslovacki režim je doživeo slom. Razlika od obaranja režima je sto u slucaju sloma nema nasilnim putem zauzimanja sedišta vlasti, tv stanica...slom je rezultat krutosti pripadnika elite, kao i njenog gubljenja moći, pa im to ne dozvoljava da donose odluke kojima bi se predupredila kriza. Ovakav tip tranzicije je najbolje opisati kao slom, kolaps režima. Režimi doživljavaju slom ne toliko zbog spoljašnjih sila koliko zbog okolnosti u kojima dolazi do višestrukih ometanja u okviru države i na srednjim nivoima aparata prinude. Da bi se ovakav slom objasnio nužno je uzeti u obzir pojam legitimnosti. Legitimnost u drzavno-politickom entitetu može biti i pitanje toga u šta veruju milioni ljudi, medjutim u ranim fazama dovodjenja rezima u pitanje vaznije je u sta veruju pripadnici aparata prinude. A oni obicno veruju u ono sto kaze sacica naredbodavaca u drustvu. Kljucno pitanje je da li naredbe za primenu sile imaju legitimitet. Kako teorijski dolazi do sloma režima? U kritičnim stadijumima krize režima, vitalni delovi aparata prinude,tj.njihovi pripadnici,postaju neodlučni,počinju da se bune ili se tope. Demonstranti postaju sve brojniji i smeliji. Režim može da izgubi sposobnost da pregovara, jer je premalo onih koji brane rezim u odnosu na one koji su protiv njega (demonstranti). Tako se režim ne zbacuje,nego se sam ruši. Nakon pada B.zida, demonstracije, vojska brutalno reaguje. Studenti odlučuju da štrajkuju. Počinju štrajkovi, pretnje, ali policija otkazuje poslušnost kom.režimu. Počinje dezertiranje iz državnih organa. Pa reaguje omladina kom partije, pa vojska kaze mi necemo na narod (zato sto ih ne bi poslusali oficiri). Ostavke podnose politbiro, jedna po jedna institucija. Onaj tip unutrašnjeg kolapsa koji se dogodio u Č.se duguje njenom zamrznutom posttot. i atmosferi sve izraženije neautentične ideologije. Isključivo formalnoj podršci režimu ko i suženom prostoru za izražavanje neslaganja u okviru civ.društva.

Problem državnosti i ’’plišani razvod’’: neoinstitucionalna analiza Pitanje državnosti. Tri godine posle plišane revolucije Č.se podelila 1992. na Češku Republiku i Slovačku. Češke zemlje su bile deo austrijske polovine, a Slovačka deo mađarske polovine bivše Austrougarske carevine. Tada je češki region bio jedan od industrijski najrazvijenijih delova carevine, dok je S.ostala poljop.područje. Govore se različiti ali

12

razumljivi jezici. Slovačka je bila više katolički opredeljena. 1992 Slovacka je imala 11,3% nezaposlenih, a u Č . ih je bilo 2,7%. Dokazi pokazuju da intezivni separatistički i nacionalni razlozi nisu bili dominantni u Č.republici ni u Slovačkoj, oni su se javili mnogo kasnije, pošto su pol.elite pocele da stvoraju uslove za razvod posle izbora 1992. Po anketama vecina ljudi su mislili da je nacionalizam bio koriscen od strane politicara u svoje interese. Isto po anketama - najmanje poželjna opcija je bila razdvajanje. Jedan deo povoda za strah od cepanja je bio ekono.prirode – ljudi nisu verovali da ce to povecati standard. Slovacka je kao nacisticka marioneta imala kvazinezavistan status, ali pod komunist vladavinom medjutim, izvrsena je obimna industrijalizacija tog dela zemlje uz njeno usmeravanje prema privredi SSSRa i to je ono sto je posle 1989 izazvalo vece probleme u strukturalnom prilagodjavanju privrede trzisnom sis. Da bi se razumelo zasto je doslo do razdvajanja iako to gradjani nisu trazili mora se analizirati interakcija federalnog ustavnog sistema sovjetskog stila i antipolitickog stila ponasanja demokratskih prvaka koji su neocekivano nasledili vlast u drzavi posle iznenadnog sloma postotalitarno zamrznutog rezima. Autori daju izrazito neoinstitucionalisticku hipotezu: bez negativnog dejstva mehanizma sovjetskog modela federacije u smislu stvaranja blokade sistema3, sumnja se da bi istorijske, kulturne i ekonomske razlkike između dva dela zemlje dovele do podele. Mozda je nuzni uslov razdvajanja bilo postojanje institucija koje su kasnije (zbog propustenih prilika) izgledale nefunkcionalne i nepromenjive. Funkcionisanje parlamenta je bilo ograniceno pravilima koja su odredjivala da zakon/propis moze da se izglasa samo ako a njega glasa 60% poslanika, sto znaci da mali broj poslanika prakticno ima moc veta. To blokira sistem. Ovakav ustav nije sprecavao komunisticku partiju, jer su tamo ionako svi "glasali"isto, ali je za novi poredak bio opasan. Trebalo je u skupstini potegnuti neka fundamentalna pitanja ali disidenti od kojih su se sastojale nove stranke, nisu imali to interesovanje – sam Havel je primenjivao stil rukovodjenja koji je izrazito antipoliticki i antiinstitucionalan. I ustvari Havel nikada nije promenio ustav, niti je stavio na referednum pitanje o razdvajanju. Onda su se desili izbori 1992 i na premijerska mesta s i c su dosli ljudi koji su imali razlicite politicke i ekonomske prioritete a istovremeno su imali prvo veta na odluke ovog drugog. Dva glavna sporna pitanja na izborima 92.su se odnosila na budićnost odnosa u federaciji i alternativne modele privrednog razvoja. Klaus (Č) je dobio relativnu većinu za ideje o brzom prelasku na trž.privredu, a Mečijar koji je bio za sporije kretanje u pravcu trž.i veću autonomiju za Slovačkuje u svojoj repub.dobio većinu za svoju politiku. Postojeći ustav sov.tipa je svakome davao mogućnost veta na odluke onog drugog. Racionalno rešenje za svakog od njih je bilo razdvajanje države. Razvod je bio miran, jer je teritorijalno razgraničenje sprovedeno na racionalan način.

Bugarska : prelaz iz ranog posttotalitarizma pod kontrolom režima Rani postoto.režim u B.je inicirao tranziciju i nijednog trenutka nije izgubio kontrolu nad njom,tako su lideri tog režima dobijali većinu i rekonstruisano pravo na vlast. Objašnjenje zašto se razlikuje ovaj put od M.iČ.se nalazi u prirodi prethodnog ranopostt.režima kao i ograničenoj ulozi koju je dem.opozicija bila u stanju da igra u tom režimu zbog svog nesistematskog i ilegalnog rada. Kada je reč o pluralizmu B.je bila bliža idealnom totalitarnom tipu. Krajem 80.ih javljaju se razne grupe kao otpor režimu. (Npr.Ekoglasnost...). Ali one sve imaju problem da se transformisu u politicke stranke, dosta su antipoliticke bile, kao i veliki deo stanovnistva. Medjutim dobro je bilo sledece: veci intelektulani kapacitet (istrazivaci, naucnici, univerzitet) i dobar institucionalni izbor – primena parlamentarnog okvira od samog pocetka tranzicije, prilikom cega se izabrao sistem srazmernog predstavljanja, sto znaci olaksano predstavljanje manjina.

3

13

IV Uticaj totalitarizma kombinovanog sa sultanizmom na demokratsku tranziciju: slucaj Rumunije

V Problemi državnosti i tranzicije: SSSR i Rusija

Najteži problemi oko državnosti su se javili u SS i ex Yu. U tretiranju užasa etničkog čišćenja u Yu, krvavih posledica čečenske borbe za secesiju ili međuetničkih sukoba u bivšim sovjetskim republikama Azerbejdžan, Moldavija, Gruzija, često je postojala tendencija da se svi ti žestoki sukobi olako objašnjavaju ukazivanjem na primordijalne nacionalne identitete i njihove posledice. Javilo se uverenje da ni međunar.činioci ne mogu da spreče sudare u eri nacionalizma. Autori smatraju:

- da su specifične institucije i načela federalizma sovj.tipa stvorile resurse za kreiranje uslova za politizaciju etničke pripadnosti.

- Da je s obzirom na karakter ovih struktura (institucija i tog tipa federalizma) put tranzicije (sa perestrojkom, glasnoscu, liberalizacijom ali ne i demokratizacijom, i sa prvim pravim izborima odrzanim odmah na republickom nivou) imao teske dezintegrativne posledice. Tako se malo uradilo po pitanju stvaraja novih demokratski legitimisanih struktura u centru, tako da je nekooperativni etnicki nacionalizam postao najdinamicnija snaga u sfrei politike.

- Da je najglavniji naslednik SSSR-a Rusija imala teško breme prošlosti u obliku problema državnosti i građanskog statusa. Davanje prioriteta prestruktuiranju privrede u odnosu na prestrukturiranje u cilju stvaranja demokratske države je slabilo državu.

Kontradiktorno restrukturiranje nacionalizma u državi Jedan od razloga za raspad SSSR se može naći i u tome što bitni politički lideri nisu smatrali da će se pojaviti problemi oko strukture države. Po Gorbačovu nacinalni odnosi nisu bili problem u SSSRu, "svi su bili ponosni sto su deo bratske zajednice". Ali G.stavovi su bili pogrešni. Jedan od uzroka se odnosi na pogrešnu proccenu s.lidera kada je reč o potencijalu za nastanak konflikta koji je ugrađen u federalizmu sov.stila. Taj tip federalizma ima korene u istoriji, ideologiji i vlasti partijske države. SS je bio sazdan na protivrečnim načelima. Posto su mnogi narodi imali ranije svoju nezavisnost rezim je odlucio da postigne pokornost i integraciju stvorivsi jedan federalni sis za koji je bio karakterističan dualizam vlasti. Sa jedne str od republika su načinjene protodržave kao org koje održavaju kulturne različitosti, postale su zakonite, a forsirana je i svaka aktivnost elita iz titularnih republika u pravcu unapređenja sopstvenih specifičnih interesa. Sa druge str republike su bile sastavni deo jednog režima koji je prigrlio univerzalističku ideologiju, režima koji je ostvarivala centralizovana partijska država. I ne samo da je partija/centar monopolisala donosenje svih znacajnih odluka, vec je iz svih komandnih i kontrolnih pozicija (CK, KGB, vojska) iskljucio sve neruske narode osim ukrajinaca. Ove strukture su mogle da dobro funkcionišu sve dok je centralizovana država imala punu kontrolu na nivou federacije. Medjutim onda je dosla perestrojka.

Sovjetski federalizam:koegzistencija suprostavljenih ustavnih struktura,načela i motivišućih činilaca Formiranje nacija u SS desilo se na jedinstven nacin: drzava koja je sebi pstavila za cilj da prevazidje nacionalizam stvorila je ustvari jedan citav niz institucija, i otpocela sa procesima kojima se favorizovao razvoj svesnih, sekularnih i polotickih, za mobilizaciju sposobnih nacija. Prvo je organizovan otpor niskog nivoa vladavini rusije, a zatim je stvorena kontraelita sa sposobnoscu da mobilise siroke nacionalisticke pokrete. Ipak do otvorenog suprotstavljanja doslo je tek kada je partijsko rukovodstvo resilo da radikalno reformise politicki sistem.

14

1. način pristupanja federaciji: Teorijski postoje 3 najvažnija i među sobom suprotna načina pristupanja federaciji: tradicionalno povezivanje oformljenih jedinica sa zajedničkim interesima, dobrovolno udruživanje na osnovu molbe i nasilno pripajanje. U SSSR-u je najveći broj naroda i republika bio prisilno priključen u federaciju. 2. načelo političkog identiteta federalne jedinice,organizacija uprave i izborno predstavljanje: u federacijama mogu postojati dva suprotna načela identiteta: prosto teritorijalno načelo i načelo čiji je osnov u etničkom pripadništvu, jeziku i religiji. SS je spojio ta dva načela u insitiutu teritorijalnog etnofederalizma. Pored 15 repubila u okviru unije stvoreno je i 38 teritorijalnih uprava po etničkom načelu (ako je unutar republika bila koncentrisana neka druga entnicka gr njoj je data autonomna oblast), 20 samostalnih republika, 8 autonomnih oblasti i 10autonomnih okruga. Te upravne jedinice je trebalo da sluze kao osnvica za izborno predstavljanje, u teoriji. Medjutim to nije bilo vazno dok je centar bio jak. Ali nakon perestrojke javio se zbog toga, znatan potencijal za mobilisanje tradicionalnog etniciteta.To je praktično značiilo da je veliki broj pripadnika jednog naroda živelo u dijaspori. Posle sticanja nezavisnosti 15 repubikla mnogi njihovi stanovnici nisu bili smatrani pripadnicima titularne nacije, izuzev u slučaju mešovitih brakova, tako da kriterijum nije bio lični izbor, ni dužina brakova,već poreklo. Mnogi problemi manjina u novim drzavama zato su nasledje sovjetskog tipa federalizma koji je sad poceo da deluje u kombinaciji sa probudjenim nacionanim identitetom.3. načelo identiteta građana kao pojedinca: u vecini federacija primarni zakoniti identitet pojedinca je u njegovom svojstvu građanina države. U SS je, medjutim, bila prisutna ideološka težnja da će se nacionalni identiteti na kraju stopiti u jedan viši identitet, nazvan pripadništvo sovjetskom narodu. 4. načelo secesije: uglavnom ustavi federcija ne definisu razlaz. Medjutim oba sovjetksa ustava su bili bas neobicni po tome sto je u njima bilo definisano pravo na otcepljenje, al opet nije jasno definisano kako ,šta, pa u tome lezi opasnost ako do toga dodje.5. načelo samostalnog predstavljanja u inostranstvu i autonomije u spoljnoj politici: U većni republika spoljna politika je rezervisana za centralnu vladu. U SS je medjutim od 1944 svaka republika imala pravo da samostalno ima kontakte sa inostranstvom. Taj amandman je bio motivisan uspehom da belorusija i ukrajna budu primljene pojedinacno u UN. I, mada je bio fiktivan i ne praktikovan, ovaj amandman je otvorio vrata konfliktu u federaciji.6. motivaciona struktura karijere republičke političke elite: U SS je stvorena čitava jedna politika favorizovanja vodećih etničkih grupa u okviru svake pojedine republike. Etničke elite su sprečile nastanak etničkih kontrelita koje bi se usprotivile centru, i to sve dok je centar bio u stanju da ostvaruje kriticnu masu prinude i obezbedjuje ekonomske resurse. Kako je, zasto i sa kakvim posledicamaGorbacov otpoceo proces delegitimisanja drzave?

Raspadanje sovjetske države: liberalizacija bez demokratizacije centra Krajem 70.ih SS je počeo da se suočava sa problemima. Gorbačova na reforme nisu nagnale nikakve grupe. On i njegovi najbliži savetnici su se sami odlučili za transformaciju sovj.sistema, pa SS spada u kategoriju promena koje inicira režim. Medjutim zasto je ova promena na inicijativu rezima dovela do eksplozije nacionalizama i raspada sovjetske drzave? Za analizu ovog fenomena su od značaja tri fenomena: racionalni izbor, mobilizacija sredstava i neoinstitucionalizam. Postojeće institucionalne strukture su obezbedile racionalne podstreke republičkim elitama za upuštanje u etničku politiku i formiranje izbornih tela koja će se animirati isključivo oko etničkih pitanja. Činjenica da su etničke regionalne elite imale specijalnu kontrolu nad kulturnim organizacijama, univerzitetima i kadrovskom politikom u drž.upravi,omogućila im je pristup izvorima koje bi mogli da mobilišu. U stvari institucije koje je stvorila država su bukvalno stvorile neke nacije koje ranije nisu postojale. Druga str ove neoinstitucionalne

15

perspektive je da su postojeće strukture i ograničavale efektivne opcije koje je Gorbačov mogao da izabere. Dok je centralna vlast bila jaka i ustav bio fiktivan i etnicke elite u republikama pod kontrolom rusa, nije postojala opasnost za SS. Medjutim strategija transformacije režima na koju se odlučio Gorbačov direktno je protiv države mobilisala sve na teritoriji zasnovane titularne nacionalnosti. U tome su kao pokretači učestvovala tri interaktivna fenomena: tip režima, odluka da se priđe liberalizaciji umesto demokratizaciji i redosled izbora. Režim koji je G.nasledio nije bio autoritarni ni sultanistički, ali je bio daleko od pluralizma pravog. Taj rezim je bio daleko od zrelog posttotalitarizma (jedna od oblika u total-posttotal kontinuumu, koji autori defnisu nesto ranije u knjizi). Na sceni je bilo uočeno okoštavanje državnog aparata, gerontokratsko rukovodstvo, gubitak sposobnosti za mobilisanje masa i pasivnost kod stanovništvašta - znači da je SSSR bio posttotalitaruizam usled raspadanja. Ali za razliku od zemalja Ist.evrope u SS je: za najveći deo stanovništva lenjinistička i staljinistička verzija totalitarnog komunizma bile domaća verzija; Komun.je trajao 75 godina a ne 40 godina; Neki narodi u ist evropi nikad nisu ziveli u potpunom totalutarzimu ili su ziveli svega 15 godina, u SS se 30 do 40 g.živelo u postpuno totalitarnim uslovima. SS je osnovao Lenjin posle građanskog rata 20ih, kao totalitarni politički sis, plus godinama su živeli pod Staljinom. Pa i Hruščev čini ništa bolju situaciju, manje terora ali opet progon religije,"zapadnjaka", tenkovi u madjarskoj. A Brežnjevljeva era je bila više detotalitariizacija usled raspadanja nego po izboru rukovodstva. Tako Gorbacov nasleđuje režim u kome generacije ne znaju ni za jedan drugi politički sistem. Kasnih 80.ih počinje liberalizacija i cepanje partijske države, posle 70g.komunizma, ali to ne dovodi do brzog stvaranja civilnog drustva u zapadnom mislu te reci. Zato su slabe bile liberalne i demokratske ideje tu. Kad je jednom gorbacov stavio u pogon mehanizam koji je poceo da slabi ideologiju i strukturu centralizovae partijske drzave stare republicke elite na periferiji sovjetskog sietma su počele da traže nive izvore moći, nove izvore ideološke legitimnosti, narocito nove identitete i to su radili pozivajuci se na nacionalizam "titularne nacije" uz istovremeno negiranje manjinskih etnickih grupa i suprotstavljanje centralizovanoj sovjetskoj drzavi. Tako je nezavisnost dobila prednost u odosu na demokratizaciju. Gorbacov je nasledio jedan poravnani posttot.pejzaž., a to znači da su za razliku od drugih autoritarnih rezima gde su mnoge dr.strukture, crkva, poslovne i interesne grupe, profesionalne asocijacije i neki drugi naučnoistraživački instituti uspeli da se održe uz određenu nezavisnost, u SS su sve one bile potpuno integrisane u drzavu da su postale nesposobne da igraju neku znacajniju ulogu u partiji. U ove organizacije je partija toliko prodrla da ih je integrisala u svoje strukture. Ali krajem 80.ih se javlja jedan broj demokratskih udruženja, frontova, klubova. Pojavljuje se Demokratska Rusija, ali je ostala više pokret nego stranka. A odigrala je dosta važnu ulogu. A zašto nije bila stranka zato što su političari bili neodlučni, G. i Jeljcin i nisu hteli da ih podrza da postanu stranke. J.je koristio njihovu podršku, ali nije hteo da je vodi kao stranku. Onda je tim pokretima jedino preostalo da mobilisu ljude po etnickom osnovu. Gorbacov nije bio skroz za demokratiju, kao sto kazu mnogi sovjetolozi. Vec je bio za liberalizaciju, ali liberalizacija moze da ide i bez demokratizacije, i u ss je isla. Autori tvrde da se G.od 85.do91.nije nedvosmisleno opredelio za demokratizaciju. Potpuno slobodni, višestranački izbori nikada nisu održani. Izbori su održani 89. i 90.g. ali su imali nedostatke, nisu bili višestranački, a njihov cilj je bio da se dođe do novog zakonodavnog tela, ali ne i do nove vlade. Prve paralmentarne stranke formirale su se tek posle izbora 1989-90. U tom smislu izbori nisu mogli da podstaknu razvoj demokratskog drustva. Ipak ovi izbori stvorili su jedan novi duh slobode. Oni su uspeli da oslabe centralizovanu partijsku državu. Oni su omogućili baltičkim zemljama i Kavkazu da ojačaju svoje nacionalističke pokrete za nezavisnost. I u SSSR-u i u YU su izbori bili formalno na nivou

16

cele zemlje, ali su ustvari ostali na nivou republika. Posle iskustva na ovim izborima u republikama su ukinuta pravila o garantovanim mestima za komunisticku partiju, i predstavnici republika su se predstavljali kao zastitnici etnickih interesa, i u odnosu na predstavnike vrhovnog sovjeta sssr-a, mogli su da se pozovu na veci legitimitet. Autori tvrde da se na izborima mogu stvoriti koncepcije u vezi sa pitanjima koja je najpotrebnije resavati. Mogu se stvarati politicki akteri i novi identiteti a i obnoviti stari. Uz pomoc njih je moguce uspostavljanje ili negiranje pojedinih prava i stvaranje politicke moci. U SSSRu i Yu je predizborna kampanja doprinela dezintegraciji drzave – slabljenju centralne vlasti i jacanju zahteva za nezavisnoscu i suverenitetom, mobilisanju acionalistickih osecanja kod dominatne (titularne) nacije u svakoj republici. U yu nakon II sv rata nisu održani pravi izbori na nivou cele zemlje. Na izborima 90.ih su najvažnija bila etnička pitanja. A situacija u SS je bila složenija. Prvi izbori nisu bili višestranački 89.te. Tek posle su se pojavile parlamentarne stranke. Jedna trećina mesta u Kongresu narodnih deputata je bila određena za Kom.partiju. Rezultat regionalnih izbora izrazio se na 5 načina kada je reč o pol.dinamici koja je potom usledila. I za SSSR i za YU. Prvo, dan posle region.izbora opšti legitimitet centralne vlade je oslabio. Jeljcin je zabranio rad organizacija Kom.partije u preduzećima, a posto ona nije postojala van preduzeca to je znacilo smrtnu presudu za kom partiju. Drugo, ni u jednoj republici SS nije postojala nijedna veća pol.organizacija koja bi se na izborima suprostavila lokalnom nacionalizmu. Treće, tokom izbornog procesa su pol.identiteti postali složeniji, isključiviji i protivni ideji učešća u eventualnom demokratskom entitetu na nivou federacije (u spaniji je medjutim bilo suprotno, identiteti su bili raznovrsni ali su svi zeleli da rade na rekonstrukciji demokratske spanske drzave). Četvrto, u mnogim republikama su izgledi za izbijanje etničkog rata naveli novoizabrane predsednike republika da suzbiju sve proteste u okvirima najzanačajnije etničke grupe, pokazujuci time i sve vecu netrpeljivost prema manjinama. Peto, kriza upravljanja u drzavi blokirala je formulisanje i sprovodjenje ekonomske politike. Rušenje centralne vlasti je pojačalo ekonomsku krizu i u yu i u sssr. Lokalni izbori doprineli su procesu prelaska retorike nacionalistickih pokreta sa civilnog na etnicko. Izbori u republikama su doveli do ’’parade suverenosti’’ i intevizirali rat zakona. Gorbacov je sproveo refernedum u nadi da ce ljudi podrzati ostajanje u zajednici i da ce to dati legitimitet tome, medjutim referendum su neke republike bojkotovale, u nekima su republicke vlasti dodale neka svoja pitanja u referendum i rezultati su sve u svemu bili takvi da su obnovili legitimnost odlucivanja na nivou republika. Crvena zastava je skinuta sa Kremlja25.decembra 1991.g. priroda ovog raspada je ostavila mnoge teške posledice.

Raspad SSSR-a:negativno nasleđe za demokratsku tranziciju i konsolidaciju Autori izlažu 3 problema na koje se nailazo u većini od 15 država, naslednica bivšeg SS:Prioritet nezavisnosti u odnosu na demokratizaciju: Demokratski ciljevi obično su prvi na listi težnji značajnog dela opozicije u periodu koji se naziva liberalizacija. Isto tako kad jednom dodju na vlast oni moraju odmah nastaviti sa izgradnjom demokratskih institucija i prakse kako bi demokratija postala "jedina igra u gradu". U SS su brzina i način kako se država raspala bitno skratili liberalizaciju, pa je tranzicija dobila nacionalnooslobodilački karakter i potpuno istisnulasa dnevnog reda demokratizaciju. Prednost kolektivnih prava u odnosu na individualna: Konsolidovane demokratije moraju postovati individualna prava. Teorija i praksa u konsolidovanim demokratijama priznaju potrebu za postojanjem izvesnih obblika kolektivnih prava (jezičkih, obrazovnih ili verskih) koja treba da uživaju grupe. Ali ta prava nikada ne smeju značiti kršenje individualnih prava ili stvoriti kategoriju grdjana drugog reda. U SSSR-je bilo čestih tenzija oko specijalnih kolektivnih privilegija koje su bile davane titualrnim narodima u pojedinim republikama. Citav federalni politicko-admin sis sluzio je kao detaljno razradjena struktura etnickih

17

nejednakosti. Njime su se etnicke grupe podelile na one koje imaju i one koje nemaju prinatu teritoriju i izvstan rang u drzavnoj hijerarhiji. Za većinu lidera u državama naslednicama nezavisnostje značila produbljenje i ostvarivanje kolektivnih prava baš njihove titularne nacije. A ovaj problem se produbljivao kada je Jeljcin savetovao republikama da zahvate sav suverinitet koji mogu da progutaju. Tako se dogodilo da su nakon samo par meseci nakon sto su ruske republike proglasile nezavisnost, svaka od autonomnih republika u okviru ruske federacije ucinila je isto. Situaciju u rusiji dodatno je komplikovalo to sto je titularna nacija predstavljala vecinu samo u pet od 21 etnicki definisane autonomne republike. Liberalizacija je u ss bila trazenje nezavisnosti za sebe – odnos izmedju titularnih nacionalnosti i onih koje to nisu je bio odnos dominacije, i titularne nacije urazgovoru sa centrom su koristile retoriku oslobadjanja a istovreneno su odbacivale iste takve zahteve manje privilegovanih naroda u svojim granicama. Jos jedan problem je sto veliki deo titularne nacije ostaje van granica drzave sto onda otvara mogucnost opasnosti za one koji zele da naprave stabilnu demokratsku drz, opasnost da je nacionalisti delegitimisu tvrdeci da ne stiti njihove sunarodnike u inostranstvu, i opasnost da postoji podrska da se ne daje "strancima" drzavljanstvo i gradjanski status (kao npr albancima u srbiji, sto toma nikolic kaze trizi halimiju – sta hoces budi zahvalan pustio sam te da budes 15 godina u skupstini, kao da on na to nema pravo zato stoje etnicki albanac, iako je gradjanin srbije). Prioritet rekonstrukcije privrede u odnosu na demokratsku rekonstrukciju države: Demokratska građanska prava i pravo na državljanstvo mogu se ostvariti jedino ako postoji usklađena država, istinska vladavina prava i efikasan državni aparat. Autori ističu da demokratija mora da otpočne sa pol.restruktuiranjem države, koja na taj način treba da stekne moć zasnovanu na opštem konsenzusu i ustavu. To je narocito potrebno tamo gde postoje problemi sa drzavnoscu. Kombinacija starih vladajućih struktura i načina na koji se SSSR raspao takođe je izložila Rusiju velikom riziku horizontalnih konflikata moći između izvršne i zakonodavne vlasti. Kao i kod cehoslovacke nepostojanje okvira za demokratsku vladavinu nije predstavlalo problem dok je postojala drzava kojom je rukovodila partija. U Rusiji nisu postojale strukture dem.moći i to je bio prvi problem koji je trebalo rešiti. Jeljcin je Rusiju poveo ka nezavisnosti. Donosi reformu u pravcu slobodnog tržišta. Jeljcinov izbor da prvo restruktuira privredu a ne državu je oslabio državu i demokratiju i privredu. Stvorio je sliku predsednika koji je izvan stranaka, što je bilo pogrešno. Jer da su održani izbori 1991 bio bi stvoren ruski parlament ere nezavisnosti koji bi pružio podršku ek.planu i učinio promene ustava sovjetske ere. Takav novi parlament mogao bi snabdeti vladu ustavnom osnovicom za politicku, ekonomsku i dr reformu. Medjutim Jeljcin nije podstakao razvoj stranaka, niti su mu se svidjali izbori zbog neizvesnosti pobede. U odsustvu demokr prestrukturacije drzavne moci zakonodavno telo sovjetske ere i trzisno orjentisana antisovjetska izvrsna vlast usli su u medjusobnu borbu, koja se rasplamsavala sve do 1993 kada je kriza rešena vojnom silom. Ova borba za vlast nanela je stetu privrednoj reformi u ime koje se odlagalo stvaranje demokratske drzave. J.je raspustio parlament.

Postsovjetski predsednički sistem: zaključna razmatranja Ukratko prikazati karakteristične crte polupredesdničkog sistema koji je načinio krizu vladavine u Rusiji i drugim državama nakon raspada sssr-a:

1. nastvljanje paralelong egzistiranja novog nedefinisanog modela predsednistva i starih nedemokr i delegitimisanih institucija nasledjenih iz sovj.ere

2. problem dvostruke legitimnosti predsedničkog režima koji koegzistira sa zakonodavnim telom, plus dodatna komplikacija je nepostojanje ustava koji definise ovlascenja.

3. sovj.tradicija’’sva vlast sovjetima’’ (zakonodavno telo i precednik njegov raspolazu izuzetnim ovlascenjima) je nekompatibilna sa modelom zasnovanim na podeli vlasti.

18

4. j. I G. Imali više zamenika predsednika koji nisu delili ista politička gledišta, pa su čak i bili protiv obojice

5. najnestabilnija polupredsednicka varijanta je "predsednicko-parlamentarna". Ključni aspekt tog modela je to što skupština može da glasa nepoverenje kabinetu ministra. To radja nestabilnost uvek.

6. mogućnost pribegavanja referendumu da bi se problemi sukoba između pol.aktera navodno rešili njihovim prebacivanjem narodu, sto vodi populistickoj mobilizaciji masa umesto konstruktivne politike na stranackoj sceni.

7. poluprezidencijalizam ukoliko ne postoji istorijski ucvrscen stranacki sistem nema pozitivan uticaj na stvaranje stranak. izdizanje predsednika iznad stranaka.

8. postoji tendencija nedemokratskog razresavanja tenzija izmedju precednika i zakonodavnog tela, pa precednici raspustajuparament, vladaju dekretima, raspisuju sumljive refernedume kako bi prduzili svoj mandat.

VI Postkomunistička Evropa: zaključna uporedna razmatranjaU većini zemalja sredinom 90.ih se išlo u pravcu demokratije. Autori govore o tri tačke:

O opasnosti od obrnute piramide legitimiteta Oni politicki aktivisti koji kazu da ce trziste doneti legitimitet demokratiji nisu upravu, kazu autori – obrnuto je. Većina analitičara postk.Evrope se držala stava o nužnosti istovremene ekon.i političke promene. Mnogi su favorizovali ekon.promenu. Cilj mod.dem.nje stvaranje tržišta već stvaranje ekonomskog društva. Zato je potrebno ostvariti koherentnu regulativu i atmosferu vladavine prava. I onda je jasno da najveći prioritet treba da bude stvaranje demo.drž.regulative. Istraživanja privatizacije pokazuju da efektivna priv.ne podrazumeva toliko obim drž.intervencije koliko sposobnost države za intervenisanje – drzava koja slabi jednostavno nije sposobna da rukovodi procesom delotvorne privatizacije. Reč je o snažnoj, ne nužno i dem.državi. (primer Čilea) ali u Rusiji privatizacija se može ostvariti jedino ako se rekonstuiše država. Neke pristalice slobodnog trzista su 1989 privatizaciju izdigle kao najviši cilj, bez obzira kako će se do nje doći. Autori se ne slažu sa ovim. Političke institucije povezane sa demokratijom su obično legitimnije nego institucije u sferi privrede. Nastojanje da se demokratije u nastajanju legitimišu kroz efikasnost novih kapitalista i povećanje njihovog broja, bez obzira na način, znači preokretanje piramide legitimnosti.

Teza o potrebi istovremenog postizanja pozitivnih rezlutata nasuprot politici selektivnog razvoja Politicki aktivisti kazu mora istovremeno privredni i politicki rezultati inace ce losi privredni rezultati brzo izazvati prestanak podrske demokratizaciji. Stepan i Linc se ne slazu sa tim. Autori tvrde da se u slučaju urušenih dirigovanih privreda modeli dem.države moraju biti uspostavljene legitimnim odgovarajućim sredstvima pre nego što se materijalizuju moguće blagodeti tržišne privrede. Autor zastupaju tezu "labave spojenosti" privrednih i politickih reformi u smislu da taj odnos nije nuzno "jedan prema jedan" te da cak pozitivne ocene u politickoj sferi mogu u znatnoj meri ublaziti psiholoski nevolje bolnog ekonomskog prestruktuiranja. Iz anketa se vidi da mali broj ispitanika želi povratak komunista na vlast, ljudi iako ekonmski losije stoje uglavnom vide da se situacija menja u smislu da imaju bolje zivotne sanse.

Demokratija i povratak komunizma Povratak bivsih komunistickih partija i politicara na vlast u Poljskoj, Mađarskoj i Litvaniji (u zemljama koje su odigrale avangardnu ulogu u demokratskoj tranziciji) tumacen je kao

19

povratak komunizmu i korak unazad, od demokratije. Ali autori kazu nije istina. Ali ove reformisane kom.koalicije su prihvatile demokratska načela kroz izbore i način vladanja. Oni cak da bi se legitimisali kao opozicija i legitimna alternativa u buducnosti postaju veci zastitnici ljudskih prava od demokratskih stranaka.

20