| 1

2 | ОМАЈА /пролеће 2013.

| 3

Српска фолклорна фантастика

Број 6

Пролеће 2013.

4 Како је кума Миленија видела Чуму / Даница

Марковић

7 Ноћ на мосту / Милован Глишић

13 Како умало нисам потопио Балкан / Владимир

Бјелајац

16 Уклета воденица / Милена Стојановић

18 Приказање у глуво доба / Никола Ђурђевић

20 Вилинска посла / Васо Пештерац

22 Чувар гробља / Тамара Лујак

25 Омаја (стрип) / Ана Милојковић

29 Спиритуална искуства - Медијум / Драгутин

Илић

35 Јанићићеве женидбе / Биљана Јанковић

38 Вештица Гвозденија / Раде Вучићевић

40 Чудесна зачећа у Рајској пећини / Златимир

Пантић

43 Морина / Живојин Николић

44 Глуво коло / Младен Милосављевић

47 Крађа споменика / Сведочења

48 Невидљива мачка / Борислав Станојевић

50 Украдени сувари / Миланче Марковић

ОМАЈА – књижевни лист; оснивач и издавач: Миланче Марковић, Велика Плана; главни и одговорни уредник: Миланче Марковић; штампа: „Мозаик“, Велика Плана (вл. Зоран Милошевић); Е. пошта: omaja@verat.net; тел. 065/5521.592; ISSN 1820-5852; COBBISS.SR-ID 144451852

На насловној страни: Слободан Миљковић - „Бајање“

4 | ОМАЈА /пролеће 2013.

Моја тетка има преко осамде сет

година, али је сачувала свежину

памћења и ведрину духа. Са мо јој

је вид ослабио: може се рећи да је

полуслепа. Пошто због тога више

него због бремена година, не може

ничим да се занима, она већином

лешкари и прибира успомене, и

преживљује у сећању догађаје, бог

зна по који пут. Често тако утоне

у сећање, да је на више пута по-

новљени позив тргнемо као иза

сна. Међутим чује добро.

Каткада њене очи, превучене

катарактом, изражавају јасно неку

далеку визију. И кад је упитате о

неком давном догађају, испричаће

вам истим речима, дословно, као

пре двадесет и тридесет година.

Она је жива ризница фолк-

лора и наше историје последњих

седамдесет година. Особито жи-

вописно причала је она Вучићеву

буну и прогонства Милоша и Ми-

хаила. И колико крупнијих и сит-

нијих догађаја из наше политичке

историје! Нико вам не би лепше

насликао историју крагујевачког

црвеног барјака и портрете Паје

Вуковића и попа Милоја Барјак-

таревића И онда одушевљено за-

вршава: „Ех да је Ослобођење! Ту је

све најлепше било описано. Ја сам

га била сачувала.“

Међутим моја тетка није била

писмена, али, изванредно интели-

гентна и обдарена изврсним пам-

ће њем, показивала је велики инте-

рес за све изразе духовног живота.

Она је на пример, познавала већи-

ну писаца деветнаестог века и њи-

хова главнија дела, међу њима и

по којeг страног. Ту недавно, при-

чала сам, једне вечери својој деци,

једну епизоду из Јадника, а она ће

тек наједном из прикрајка: „Је ли,

Дано, то је од Виктора Ига?“ На

урнебесно изненађење деце: „Је ли

тетка откуда ти то знаш?!“, рече:

„Сад сам се целих Јадника сетила

– читао нам је покојни Јоксим“

(мој отац).

Мало је лица која познају то-

лика предања својега краја, оби-

чаја, сујеверица и туђих доживљаја

колико она. Нарочито је то слико-

Из теткине ризнице:

Како је кума Миленија видела чумуДаница Марковић

| 5

вито изражено и често пропраћено

згодним хумором. Али што се тиче

пословица, изрека и доскочица, ту

јој нико није раван. И све то она

особито згодно и умесно примени,

да човека и у најтежој депресији

разгали и као да му пружи неко за-

довољење својом згодном речи.

Из теткине је ризнице прича

Како је кума Миленија видела чуму.

Али је особито занимљива припо-

ветка о вампиру Пантелији.

И поред све своје интелиген-

ције и просвећености, обе ове, и

ос тале приповетке, саопштава она

као истините. Њој су оне исприча-

не као лични доживљаји.

– То је било некако кад је у

Чумићу морила чума, – рече тет-

ка помињући неки историјски до-

гађај.

– Каква чума, бог с тобом тет-

ко?!

– Па чума, силан свет помори-

ла у целој околини.

– Остави се, тетка, молим те!

– Кад ти кажем, читаве куће

затрла.

– Па добро, шта је то чума?

– Па болес’.

– Каква болест, какве знаке

има?

– Па сад ја то не знам, нисам

се била ни родила кад је чума вла-

дала, али су ми о томе причали

отац и мајка. А сећам се добро кад

је нека наша кума Миленија при-

чала како је видела чуму.

– Иди, тетка, молим те, видела

чуму!

– Ама јес’, видела је и разго-

варала с њом кад ти кажем – вели

тетка узбуђено.

– Па, де, причај како је било.

– Много је давно то било, мора

да је још пре Карађорђевог устан-

ка. Кума Миленији било је тек се-

дам-осам година, кад јој је калуђер

прорекао да ће видети чуму – поче

тетка да прича.

– А откуд то да јој прорекне?!

– Па водила је мајка у манас-

тир да јој гледа у рожданик.

– Па зар калуђер у рожданик

да гледа?!

– Па јес’. Кад је била мала,

много је боловала. Мајка јој звала

врачаре и чињарице и водила је

њима. Бајале јој, гасиле угљевље,

давале траве да пије, па ништа

није помогло. Онда јој каже једна:

„Води је калуђеру да јој чита мо-

литву и да јој гледа у рожданик“.

– Па куд је то водила?

– У манастир Драчу, ту одма’

близу села. И село и манастир зову

се Драча, а манастир је у једном

шумарку испод брда.

„Кад одосмо калуђеру“, при-

ча кума Миленија, „а он висок,

сед, коштуњав; лице му жуто као

смиље, а и руке исто тако. Брада

му до појаса. Моја мајка му рече

како сам болесна – куњам непре-

стано. Како су ме лечиле жене, па

ништа не помаже, док јој једна не

рече да ме доведе калуђеру да ми

чита молитву и гледа у рожданик.

Калуђер ме добро погледа, па онда

узе с полице некакву купусару

и упита мајку кад сам се родила.

Мајка му рече: „Уз велики пос’

пре осам година“. Онда он поче да

прврће по оној купусари, стаде да

мрмори нешто за себе, па се тек

окрете мојој мајци: „Дете ово биће

ти срећно и дуго ће живети, ништа

немој да се плашиш. родила се она

под срећном планетом. Тако ће

по мало да куња до десет година.

Биће по мало главобољна до пет-

наест година. Не дај да једе рибе

ни зечевине. Да се пази од змије.

Удаће се за честита момка и неће

много деце имати. Доживеће вели-

ке промене што чекају наш народ.

У млађим годинама видеће чуму.“

– Бог с тобом, ду’овниче, ко је

видео божју справу?! – зачуди се

моја мајка.

– Е њој је писано да је види.

Али не бој се, ништа зло неће јој

се догодити. Дочекаће дубоку ста-

рост.

Онда ду’овник остави ону ку-

пусару а узе дугу мало новију и

чистију, метну епитрахиљ, па поче

да ми чита молитву. Дуго је читао,

те ми се чисто приспа. Онда оде

до једног сандука, извади запис и

даде га мојој мајци. Кад све би го-

тово мајка га дарива: даде му пеш-

кир, чарапе и рушпу у злату.“

– Е, добро, то је како јој је

прорекао калуђер; а кад је видела

чуму?

– Па била се удала и имала је

већ кума Алексу. Више деце није

ни имала. Удала се ту у селу у кућу

Молеровића. Кум Алекси је била

трећа година кад зареди чума по

околним селима.

Било је пред божићне Пок-

ладе, причала ми сама кума Ми-

ленија. Кукурузи још нису били

обрани. Једне ноћи пробуди ме

некакво шушкање. Ослушнем и

распознам чегрљање многих вре-

тена, што су била окачена по ваја-

ту где смо спавали. Изгледало је

као да нечија рука по њима барата.

Ја погледах и окамених се! Поред

мене стајала је девојчица од једно

петнаест година и танким, дугим

прстима преметала по вретенима.

Ја седох. Не знам које доба је мог-

ло да буде. Гледала сам је нетре-

мице. Она као да осети мој поглед

– окрете се. Била је чиста, утегну-

та, румена, протегљаста, кокораве

косе и насмејана. Нисам била на-

чисто да ли сањам или сам будна.

Протрљах очи па погледах: ње

није било. Сетих се ја ду’овникова

предсказања па се охладих. Ко зна

шта нас чека? Обузе ме велики

страх. Хтедох да зовем човека, па

помислих: биће горе. Поумих да

спавам. Не може се. Устадох па се

упутих у кућу. Ноћ је била ведра

и тиха, помало прохладна. Изиђох

из клети и упутих се у кућу. Врата

су била отворена и ватра горела на

огњишту. На троножној столичици

седела је она и прела гледајући у

ватру нешто замишљена. Кад ме

осети подиже главу а ја застадох

на прагу. „Уђи, уђи“, проговори,

„ништа се не бој“. Уђох на њен

позив и приближих се ватри. Она

прочара ватру па ће опет. „Не тре-

ба да се плашиш: ништа ти нећу, и

нико од наших, неће никоме од вас

ништа. Али ћемо кућу Јанићијеву

да затремо: нико жив остати неће,

колико их год врата затварају... У

6 | ОМАЈА /пролеће 2013.

Јанићија су мого зли пси“, наста-

ви она после мале почивке, „па се

ономад једна наша породила а они

растргли дете и зато ћемо све да

затремо. Запамти, нико жив остати

неће. Вама ништа нећемо. Остаће-

мо још седам дана, док нам се та

породиља не опорави па идемо.“

Гледала сам је ћутећи а вили-

це ми се стегле. Нити сам знала

шта бих проговорила. Она опет

чарну ватру па рече: „Иди сад, па

ми набави меда, пшенице, нов ло-

нац у ком још није кувано и набери

млада кукуруза.“ Ја се окретох, па

погледах у ноћ ћутећи. „Ништа се

не бој“, вели она, „слободно иди,

нико ти ништа неће.“ Ја немадох

куд, него шмугнух у помрчину, па

се упутих право очевој кући. Кад

стигох викнух: „Тајо, о тајо!“ Мало

после одазва се отуд глас: „Јеси ли

ти Миленија?“ „Ја, отвори.“ „Шта

ћеш?“ упита пуштајући ме у кућу.

„Хоћу да ми даш пшенице, меда и

нов лонац у којем још нисте кува-

ли.“ Отац не упита што ће ми то

– беше се досетио. Отиде без речи,

донесе меда, пшенице и нов ло-

нац. Увек је у нашој кући било по

штогод од неупотребљених судова.

Испрати ме до врата и затвори.

Ја опружих корак. Сврнух у

њиву и набрах кукуруза. Било их

још младих. Кад стигох пред кућу

а „она“ стоји на сред куће и звера

на све стране. Лете јој оне пусте

очи ко на зејтину а глава се окреће

ко навијена. Извуче од некуд неко

огледалце и стаде да се огледа,

па онда опет настави да звера по

кући. Ја уђох.

„А донесе све. Е добро. Дај тај

лонац а ти узми ове кукурузе па

искомишај.“

Ја учиних све како је нареди-

ла. А она узе пшеницу, сручи је у

лонац, нали водом и стави уз ват-

ру. Онда подстакну ватру, одвоји

жар на другу страну и узе пећи

кукурузе. Кад стигоше кукурузи

она их стаде помазивати медом и

јести у сласт. Ја сам је посматрала

нетремице.

„Што и ти не једеш“, упита,

„пеци па једи. Узми“, поче ме ну-

дити.

Узех и ја корење па почех пећи.

Седеле смо ћутећи, пекле корење,

а она је непрестано помазивала

медом и јела. Не знам колико је то

трајало. И пшеница је у лонцу већ

увелико врела. Чух да шкрипнуше

врата и кораке да се приближују.

Мој човек дође до врата, погледа

и ослушну. У том она опет поче

разговор: „Ама што ти не једеш?

Овако је много лепо, и ја то много

волим. Деде окушај да видиш. Јеси

ли јела кадгод овако?“ „Нисам“,

рекох, „а сад ми се не једе; нисам

научила да једем у ово доба.“

Она узе једну кашику и проме-

ша ону пшеницу па је загледа је ли

кувана. Мој човек ослушну опет,

заврте главом, прекрсти се и рече:

„Буди бог с нама с ким жена разго-

вара ноћас а седи сама?!“ Постоја,

махну још једанпут главом, па оде.

А она поче вадити пшеницу, меша-

ти је с медом и јести. Ја само ћу-

тим и гледам.

Не потраја дуго а ја чух да мој

Алекса кроз плач из вајата дозива:

„Нано, де си нано?!“ Ја потрчах,

па како сам се захуктала, нагло

отворих врата, те налетех на дете,

и оборих га. Он се расплака на

сав глас. Био се пробудио кад му

је отац изишао из клети и врата

за собом залупио, па онда почео

ме не да тражи и да ме дозива. Па

кад је видео да нема никог, изми-

лео је из постеље и пошао за оцем.

У том ја налетим и оборим га. На

то се тек дете расплака. Ја сам га

умиривала. Кад хтедох да га убри-

шем а оно иде му крв на нос: како

је пао раскрвавио нос. У том „она“

иза мене проговори: „Шта ти је,

што си луда те обори то дете. Ето

видиш шта си учинила! Деде да те

полијем те умиј дете.“ И зграби

крчаг те ме поли и ја умих Алексу.

Дете се примири и ја га метнух да

легне. Онда она рече: „Иди лези и

ти. Лези слободно, што ћеш, ско-

ро ће да сване. Лези, одмори се и

успавај дете.“

Ја је послушах и легох, али

не могох заспати. Погледах а она

стоји, замислила се нешто и гледа

преда се. Ја зажмурех. Дете се било

успавало. Почех да дремушим.

Сан ме је савлађивао али као да

ми је нешто бранило и отимало се

у мени да не заспим. Мучила сам

се некако: никад ми то дотле није

било. Отворих очи: ње нема. Ја

мало подигох лаву и разгледах по

клети: нигде је не беше. Узда’нух

тешко и спустих главу на јастук.

Кроз брвна поче да беласа зора. Ја

склопих очи и заспах чврсто.

Сунце је било високо одско-

чило, кад ме лупа врата пробуди.

Мој човек уђе и рече: „Ала си се

ти успавала!“, па узе из једног сан-

дучета шило и поче да буши неки

кајиш. Нити упита: „где си ти била

ноћас, жено, ни: с ким си разгова-

рала, нити: ко је долазио?“ Ни тога

дана, нити икад.

По селу истога дана поче да

коси. Мало кућа да мимоиђе а код

Јанићија за седам дана сатре, све

до последњег. Нико жив не остаде.

Исто како је „она“ казала. Па онда

на пречац престаде.

Кад прође више година и тај

покор поче помало да се заборав-

ља, а тек једног дана упита ме та-

ја:

– Је ли бога ти, Миленија, а

што ти долази оне ноћи?

Ја се одмах сетих које ноћи

али ми и сад немило би да о томе

говорим.

– Знаш оне ноћи кад узе мед и

нов лонац? – опет ће отац.

– Знам – рекох, – дођох тако,

морала сам.

– Па због чега?

– Па ето, сећаш ли се шта ми

је оно прорекао ду’овник кад сам

била мала? Па „она“ дошла оне

ноћи па ми заповедила и ја сам

морала да послушам.

И ја испричах таји све по реду

како је било. Дотле о томе ником

речи нисам проговорила.

(Политика, 3.7.1927.)

| 7

Дакле, ја омркнем баш код чи-

ча-Ђурђа. Осим његових синова и

остале кућевне чељади, била су ту

још три човека оданде из села, који

су тај дан косили на позајмицу

Ђурђеву ливаду. После вечере ди-

ванили смо о свачему. Напослетку

почесмо причати о вампири ма,

зду хаћима, џиновима, вештица ма

и другим нечастивим силама, што

се привиђају човеку ноћу у глухо

доба. Сви смо понешто исприча-

ли – ко више, а ко мање. Но чича-

Ђурађ, богме, највише. И што уме

приповедати то је за чудо! Као год

да из књиге чита! Шта из књиге!?

Ретко ћете где и у књизи наћи да

се што тако лепо, живо и окићено

ноЋ НА МОСТУприповетка из народног веровања

Милован Глишић

Пут и случај нанеше ме једном те омркнем код неког чича-Ђурђа у Маховишту. То је онај стари чико

што је отпре долазио сваке године у В. на вашар и доносио линцуре и срчаника те продавао. Сад већ и не

долази јер је врло стар па су га ноге издале...

8 | ОМАЈА /пролеће 2013.

казује. Он то све некако згодно уме

наместити. Оно место, где се што

десило, тако лепо каже да не оста-

не ни дрво, ни камен, ни травка,

ни тица, ако у тај мах пролети или

пусти глас од себе, да ти тако живо

не представи – као год да очима

гле даш! Чини ти се, ето сад – ту је;

пред тобом се догађа!...

Еле, у том причању упитаће је-

дан од оне тројице:

– А, како је оно, ча-Ђуро, твој

покојни кум Иван из Драчића

ноћио на мосту.

Чича Ђурађ промешкољи се

мало па поче:

– Богме, децо, тешко ћу вам то

све погодити онако редом – одав-

но је било! Толике године, па се

већ доста и поборавило. Сиромах

мој покојни кум Иван – бог да га

прости! баш је страдао! То је, де-

цо, било давно. Ви се још нисте

били ни родили онда. Покојни кум

Иван био је, штоно кажу, један по

један човек у Драчићу. Имућан,

доста задруге – доста свачега; а

раз борит, отресан и срчан. И он је

војевао уз обе крајине. Беше човек

наочит и леп у лицу, само је преко

чела имао једну масницу. Ранили

су га на Мишару кад је убио једног

агу па притрчао да му узме среб-

рњаке. Доскора су ти сребрњаци

били у његовог унука, кум-Марин-

ка. О, то је тек било оружје добро

и поуздано!Сваки је, децо, ваљао

најбољега хата... Чисто сребро!

Али се презадужи, упропасти све

имање, па упусти и те сребњаке.

Онако оружје – да заплаче човек за

њим!... Е, моја децо, рђава су вре-

мена настала! Ја памтим кад људи

овуда нису знали шта је интерес и

дуг. А сад нема куће – да није заду-

жена осим по гдекоји што се држи.

Видите, децо, ово је наше село

пре седам-осам година било као

кита цвећа – имало је на стотину

својих домова, све бољи од бољега

и имућнији од имућнијега. А сад

– нема њих двојица-тројица што

им се може рећи да имају нешто; а

остало бог зна да ли има трећи дан

честито хлеба у кући. Све то, децо

моја, учини задуживање, интерес,

суђење, парничење и још много

којекаквих недаћа што из дана у

дан све више и горе затиру и кваре

овај несрећни нараштај!...

– Једном – некако око Спасо-

ва дне, тек бејах изашао на њиву

са децом, док ето ти кум-Ивана.

Дође неким послом овде у наше

село. Ту предани три дана. Затече

га некако баш субота. Кад би пред

мрак, он навали да иде – „имам,

вели, посла; ваља ми отићи сутра

до у чаршију да набавим нешто за

кућу; радним даном немам кад“.

Ми га устављасмо да преноћи па

сутра да порани зором, те опет

може стићи рано кући и отићи

још у чаршију, ако хоће. Аја! Не

да ни поменути! Хоће да иде од-

мах, па крај. А био је сиромах

тврде воље. Што науми, не одуми

лако. Кад видех да не могу човека

зауставити да преноћи, рекох му:

„А оно, куме, седи да вечерамо

мало – колико је бог дао, па онда

са здрављем путуј!“ Навали на њ и

моја покојна домаћица и деца, те

ти се он устави на вечеру. Дођоше

још двојица мојим комшија одав-

де. Повечерасмо па онда једну по

једну за срећна пута, онако уз раз-

говор. Баш се бесмо рашћеретали

исто као ово сад. Покојни Митар

– један од оне двојице комшија,

наприча нам сила прича; не знаш

која је од које гора и страшнија. А

знао их је пусник много – три дана

да прича и да не прекине. Богме,

децо, угрејемо се сви добро. Кум

Иван навали да иде, а ми: „седи,

куме, још по једну, па још по јед-

ну за срећна пута!“ док се тако за-

бависмо до неко доба ноћи. Онда

пописмо још по једну онако с ногу

– кум Иван ижљуби се са свима па

оде.

Те ноћи није било ни ведро, да

рекнеш, а није ни облачно; него се

свуда преко неба развукао бео та-

нак облак, а кроз њега врло мало

провирује месечина. Нигде ветри-

ћа – само тишина. А видело се да-

леко кроза шуму и ону суревину.

То су, децо моја, најстрашније но-

ћи. Кад је чиста месечина, онда

човек види и разазнаје све, што је

што; кад је па густа помрчина, он-

да се, истина, ништа не види, али

опет није тако страшно као кад је

ова ка сура ноћ. Е, тад се чо ве ку

свако дрво, сваки камен чини друк-

чији и накараднији него што је. Ва-

ља рећи – страшно! И баш у тако

доба најпре ћеш што превидети.

Еле, децо, иде мој покојни кум

Иван, а све више опружа краке. И

већ прихвати се Мравињаца. Ту је

страшно проћи и усред подне, а

камоли ноћу, па још у глухо доба.

С једне и друге стране стрше ја-

маче, брешчићи се поређали као

мравињци. За то се то место тако

и прозвало... Шума истина ретка,

али кракљава и крупна. – Падне

неш то на ум кум-Ивану моме те се

маши у недра за хамајлију. Ту му

је хамајлију дао неки калуђер из

Јерусалима кад је долазио овамо у

писанију, те му је кум Иван уписао

најбољег овна и три талира, а по-

којна кума Јана нову непрорезану

кошуљу. Тако му је рекао калуђер,

да је вазда носи у недрима испод

левога пазуха, па онда нек иде куд

год хоће и у које хоће доба, пак се

не боји нимало – ништа му наху-

дити не може: Еле, маши се у не-

дра, кад – хамајлије нема! Прође

га нека сумња. Шта је то сад? Камо

хамајлија? Мисли, мисли – где би

то морало остати. Овде код нас

није... Мисли опет. Напослетку

сети се да му је остала у вајату код

куће кад се спремао да пође амо,

па пресвлачећи кошуљу скинуо

је. Баш није лепо што му се сад

не нађе код њега. Да се врати, не

бива, нити би он то учинио, кад је

већ отишао и опростио се са сви-

ма. Хајд, да се иде, па што бог да!

И тако се он, децо, прекрсти

па хајде путем. Нешто му се отму

очи те погледа мало у страну, кад

– јаше човек на белом коњу. Јаше

лепо страном преко платна, а

ништа се не чује. Кум Иван викне

једном: „Хеј, побратиме, ако бог

да?“ Ћути. Пође мало у напредак;

опет погледа – опет човек на коњу,

па све с њиме упоредо. Опет кум

Иван викне – аја, ништа! Нит ро-

мори нит говори. Докле га неста-

| 9

де... Мало постаја, ето ти га опет

па чисто лети преко стења као год

сен човекова по дувару, а ни ка-

мичак да се отисне или попузне.

Кум-Ивана почеше подилазити

мравци. Опучи брже, а све погледа

у страну. Човека на коњу ђа неста-

не, ђа се опет помоли. Кум само

граби брже. Погледа опет у страну

– нема човека! Док у тај мах тресну

нешта иза њега о ледину тако тупо

као год да неко обори са највише

букве воденични камен – чисто се

земља дрмну! Кум-Ивану клецну-

ше колена... Мало крочи напред,

кад захуја нешто испред њега као

год ветар кад духне јако кроз густу

шуму па повеје сухо лишће. У тај

мах управо испред њега превуче се

преко пута грдан пласт сена тако

тешко, рекао би, све се камење

мрви под њим! За њим још један,

па још један – три један за другим!

Кум-Ивану диже се капа на коси, а

кроза њ пројурише мравци од пете

до перчина... врућ ветар духну му

око ушију. Прекрсти се па пође

даље. Кад сиђе у једну дубодоли-

ну пуну камења, а наоколо буквик

– има шта видети! камење све од-

скакује од земље па звецка, исто

као кад у шаку узмеш крајцара и

другом шаком поклопиш одозго па

звецкаш. Жиље у букава пуцка, ре-

као би чупа се из земље, а гране се

љушкају и шкрипе. Цела дубодо-

лина заошине се ђа на једну, ђа на

другу страну. Кум Ивану чује се у

ушима неко тупо лупање – као год

да удараш песницама у дно пуна

бурета. Он се опет прекрсти па

пође даље. Зној је липтио по њему,

а сав је дрхтао као прут. Казивао

је, после, да се никад у свом веку

није тако престравио као то вече.

Истина имао је за појасом оне

сребрњаке и велики нож, што га је

на Дрини отео од једног Турчина,

али узалуд! Да пуца – на шта ће? А

и није добро пуцати на нечастиву

силу; јер онда, децо, прсне пушка.

Тако је неки Манојло из Златарића

гађао из пушке једну сабласт на

ћелијском вису, па му је остала у

руци само јабука од пушке а оно

све – прснуло у комаде... Еле, кум

Иван прегне, на једно. Шта је ту је

– да се иде. Али само брже. Похи-

та да измакне из оне дубодолине.

Сав као окупан у зноју – с чела му

већ капље, а млазови потекли низ

образе па се састали под брадом.

Таман искорачи из оне дубодо-

лине на један брешчић, а духну

јак хладан ветар. У том га нешта

жигну с леве стране, а десна нога

и лева рука – као утрнуше. Он за

то и не хаје. Само граби напред.

Ветар духа све на махове – сад

жешће, сад слабије, а сад се као

опет утаји.

Кад је био близу Брезовица,

запеваше први петли. Он се онда

опет прекрсти, добро је – вели, па

похита кући пријатељ-Продановој

да се мало одмори и да се види с

њима – као са својим пријатељи-

ма... Е, моја децо, отпре се друк-

чије и боље пазила и родбина са

родбином. Једно је другом ишло,

једно друго примало и дочекива-

ло. Данас се све изопачило. Нема

оног пријатељства, дочека и при-

зивања као у старо време. Дана-

шњи нараштај све иде и ради јед-

но другом о глави. Свако ти је ту

постало саможиво. Свако ти се ту

одрођава, либи и отреса свога. Ја

знам, децо, старих људи који су

боље дочекивали туђина и другу

веру, те га помагали и заклањали

колико су могли – него што се да-

нас може наћи у ретко којој кући

међу рођеном браћом. Данашња

браћа гледе како ће један другом

ногу подметнути и врат му скрха-

ти. Данашњи свет све гледа само

за свој шпаг. Гледа да те закачи,

да ти скине и кошуљу с леђа, да те

остави на равни па умри... неће ни

да чује за те. Данашњи људи воле

отићи у механу, ваздан дангуби-

ти, опити се и истрошити с које-

каким локмашима него доћи код

свога најближег рода. Ја памтим,

децо, кад у овом нашем селу није

било механе и – богами – онда

беше у свачему бољи бирићет, го-

дине беху родније и боље, сваки је

имао више и у кошу и у кеси. Ево,

ја гледам – има пет година како се

начини она проклета механчина

овде у селу. па шта се ради? Зло

се ради, децо моја! Ови наши људи

намамише се па трче зором у њу,

као на солило. Одбише се од рада,

искварише се и проугурсузише се.

Поваздан не избијају отуда – једна-

ко куњају, пију и блеје, а овамо им

на дому пропада и усев, и стока, и

све. Па се онда дуже – е, не знам,

„није родна година! не да бог!“... Е,

моја децо, година је свагда родна, а

бог даје кад се ради... Нема, нема,

децо, оног старог доба и рада! Да-

нас се све изопачило...

И тако мој кум Иван дође пред

кућу Проданову и залупа на вра-

тима. Одмах се избудише чељад

– устаде и Продан, запали луч и

отвори врата. Кад угледа Ивана за-

чуди се: „А откуд ти, прико, у ово

доба?“ – „Чекај мало, прико, докле

данем душом, па ћу ти све испри-

чати“, рече Иван и седе на столицу

што је спусти домаћица поред рас-

претане ватре... Донеше и ракије

те онако поред ватре попише по

једну. Кум исприча Продану све

што га је снашло на Мравињцима.

Седише, богме, подоста. Кум-Ива-

на поче жигати десна нога и лева

рука. Жига – па све горе и горе.

Нема од хода ни помена! Продан

рече домаћици да му простре по-

ред ватре, нека се мало одмори, па

ће ваљда уминути. Одмах му про-

стреше те леже. Чисто га смлати

нека грозница. Рука и нога жигају

све већма. Ни очи да сведе!

Сутрадан ни с места да се мак-

не. Рука и нога укочиле се. Сав у

ватри – ништа за се не зна. Онако

трабуња којешта као у врућишти-

ни и све виче – „Хоћу кући! Но-

сите ме кући!“... Продан причека

два-три дана неће ли му бити лак-

ше. Аја! Све горе и горе. Кад и сам

Продан виде да се ту није шалити,

он ухвати волове у кола па ти мог

кума на кола и полагано одвезе га

кући његовој у Драчић; једно да га

не би – боже сачувај – суђен час

задесио тако далеко од своје куће и

чељади, а друго и сам је кум Иван

наваљивао, чим се разбере у оној

муци, да га носе кући.

Кад се Продан прикучи с ко-

10 | ОМАЈА /пролеће 2013.

лима акући Ивановој – сви кућа ни

истрчаше уплашено и зачуђе но.

По којна кума Јана удари у плач.

Ски нуше га с кола и одмах му на-

местише постељу и спустише га на

њу.

– Ја не знам шта би човеку!

– рећи ће Продан. – Дође пред

зору мојој кући здрав, па на један-

пут поче се жалити да му је ружно.

То је било у очи недеље. Смлати га

некака грозница. Ја рекох, биће му

боље сутра – кад хоћеш, а он сутра

ни да се помакне!

– Видела сам ја да њему неће

према добру бити чим је заборавио

хамајлију – прихвати Јана. – Тако

је још једном отишао без хамајлије

па се разболео, па ето и сад опет!

– Моли се богу, пријо, па га

надгледај – храбраше је Продан.

– Добро би било да га метнеш на

пару.

Неколико дана преседео је

Продан код Ивана, па се онда диже

те оде у Брезовице кући.

Дуго је, децо моја, лежао кум

Иван. Парили су га, доносили тра-

ве, бајали, гасили угљевље, сва-

ку жену стару, која је што знала

око болесника, звали су. Па ниш-

та. Напослетку дозову и старог

поп–Јована из Ћелија, те му чита

велику Василијеву молитву – ону

страшну, децо, што се чита од оне,

бог овде био, горске. Па и опет

ни ш та. Само се разабрао и до шао

се би, а рука и нога укочене. Бе ху

већ дигли руке од њега – док ето ти

дође неки чича Сретен из Лелића,

па кад виде кум Ивана у какој је

муци, он се пљесну рукама па вик-

ну:

– Их, забога, шта чините!? Тр-

чите Новаку у Чучуге, нека даде

овом човеку записе. Зар не видите

да је нагазио?

– Богзна, да ли ће бити каке

помоћи! – рече покојна кума Јана.

– Како неће, снахо? – поче се

Сретен клети. – Ево моје главе ако

се он не дигне као од мајке рођен,

само ви пошаљите кога Новаку

нека му даде записе и пошљите

неку белегу од њега. Још вечерас

нека иде Стеван у Чучуге!

– Па спреми се, Стево – рече

Јана најстаријем сину Иванову,

лкоји беше момчић од својих два-

десет година. – Иди да још и то ви-

димо, па онда шта бог даде!

– Ја ти кажем, снахо, – настави

Сретен – да ће му Новак помоћи.

Ето, знаш онога Марка Спржу из

нашег села? Он је исто тако идући

ноћу нагазио негде на џиновско

коло, лпа му се, тамо у њега – уко-

чиле и ноге и руке сав се начинио

у квргу. Шта ти нису радили, па не

би никаке вајде. одоше Новаку у

Чучуге, чим му посла записе као

год да неко руком однесе. Па ето

он је помогао и Јеврему из Ћелија

кад је нагазио на чини... Коме Но-

вак, снахо, даде записе тај мора

оздравити!

И тако, децо, спреми се мој ку-

мић Стево, понесе белегу Иванову

и оде у Чучуге Новаку.

Кажу, децо, да је тај Новак

био нечист човек... Није био сам.

Отпре – док је био млад, ишао је

с трговцима у Немачку, па је при-

падом и књигу научио. А ишао је

у Босну, те је од некаког хоџе на-

учио градити записе. Додуше, ја

не знам нити сам својим очима

видео, али казују људи да су га

виђали: како ноћу у глухо доба

хода по раскршћу и нешта говори

онако сам, како зна све која је баба

вештица, а која није, како се бије с

ветрењацима. И још много којеш-

та казују. Мора да је имао посла с

нечастивим, јер се тај човек, кажу,

није пречестио више од двадесет

година, нити је у цркву ушао... све

му се нешто није дало. А клонио

се, веле, од попа где се год сретне

и деси с њиме.

Еле, децо, дође Стево у Чучуге

Новаку и све му каже шта је и како

је било, па га онда запита може ли

помоћи што? – Новак, вели, поћу-

та мало – поћута, махну главом

па рече: „Еј! еј! Што ниси пре до-

шао, па би све лакше било? Овако

биће мало потешко, али ћемо опет

покушати...“ Онда устаде и нађе

некаку књигу, узе Иванову беле-

гу, преврте доста листова, гледа,

гледа – преврте још један лист, па

поче казивати Стеви све по реду:

како је кум Иван нагазио на џи-

новско коло – ниже Мравињаца,

у оној дубодолини. Онај човек на

белом коњу што је ишао преко

стења – оно је био цар џиновски.

Она три пласта – то су била три

нечастива што чувају унаоколо да

ко не наступи на коло џиновско.

И да се, вели, Иван одмах вратио

чим је видео она три пласта – не би

му ништа било: а овако је нагазио

баш у оној дубодолини на џиновс-

ко коло, па су га џинови устрелили

у десну ногу и леву руку.

Још одвајкада, децо, кад је

било некрштено доба, приповедају

да су у овој земљи судили џинови.

Али дође цар Костадин, отера их

чак преко сињег мора и сатера на

некаку велику капију у мрачни ви-

лајет. О капију обеси своју сабљу,

па чим џинови појме да се врате

овамо у крштену земљу и дођу до

оне капије – сабља звекне: „Цар

Костадин жив!“ а они одмах по-

бегну натраг. Тако немају никако

области да дођу међу крштен на-

род – осим ноћу у глуво доба кад

се не зна докле је мрачни вилајет,

а докле крштена земља, излазе те

погдешто изиграју своје коло, па

ко нагази на њих, они га устреле...

Кад је Новак казао Стеви одаш-

та је занемогао кум Иван – напише

му и даде три записа. „Носи“, вели,

„ова три записа! С једног нека се

напије воде на дрвљанику пошто

се сунце смири. Овим другим нека

се окади. А овај трећи нека поне-

се уза се и нека га кућани однесу

уочи младог петка на ону стару

ћуприју под ћелијским висом, да

ту преноћи. Ту ће већ видети све.

Само да се није шалом шалио да

што проговори, или да се макне!...

Кад то све уради – надам се да ће

му бити вајде!“

Стево даде Новаку три ди-

реклије, узе записе, па потеци

кући. Кад дође, каже све што је

Новак поручио. А баш се беше де-

сио некако сутрадан млади петак.

Покојни кум Иван наваљује да га

Перо, брат му, и Стево то вече сне-

су на мост да преноћи. Кума Јана

| 11

не да, већ одгађа до другог петка –

„Може“, вели, „бог дати да му буде

лакше, а баш није ми мило да ноћи

сам онде.“ Ама ко би кум-Ивана

одвратио! Он навалио – хоће баш

тог вечера да га носе на мост.

И тако, децо, кад се сунце сми-

ри, Перо и Стево изнеше Ивана

на дрвљаник те га запојише с оног

једног записа, а другим га окадише

и унеше га у кућу док чељад ухвати

волове у кола...

Еле, мог ти кум-Ивана натова-

ре на кола па хајд полако под ће-

лијски вис, те га оставе насред мос-

та. Кад га спустише, он се попипа

у недра – ту је хамајлија, а и запис

је понео... Није му толико ни ста-

ло за запис, колико за хамајлију.

Но већ кад је код њега – не боји се

ништа. Перо и Стево одоше. Кум

Иван остаде на мосту сам.

Тај је мост, децо, на страшном

месту. Био је до пре петнаест го-

дина онде, па га однесе вода – кад

је оно у лето, око Стевана ветро-

витог, надошла вода и ископала

кости утопљеника Аврама, што му

беше гроб изровила баш до моста

с ове стране. Аврам се утопио у тај

вир. Казују да је сишао да се оку-

па у неко доба ноћи – кад је хватао

рибу, па чим је дошао насред вира,

на један мах га стаде нешто вући

за ноге, тешко као олово и одвуче

га на дно. После неки Тимотије и

Пантелије с Бобије зароне у вир и

нађу Аврама где седи на дну вира

као год жив, а на крилу му чучи

црно дете – није веће од мачета.

И ту га изваде и укопају онде крај

обале. Пре Аврама, причају, да се

ту удавила нека баба Јока, те се

прозвао „Јокин вир“. – Много се,

децо, превиђало људма на томе

месту. Једном речи – било је опас-

но проћи туда саму човеку увече

или ноћу. А и ружно некако. С ове

стране наднео се ћелијски вис...

саме стене, рекао би, сад ће доле

пасти – видели сте већ и сами како

је. Пролазили сте ваљда онуда.

Еле, децо, на том ће мосту

покојни кум Иван преноћити. Из-

најпре се обазирао тамо-амо; свуд

тишина, не чује се ништа, осим

што вода хуји мало ниже низа

неко камење, а већ испод моста

била је тако тиха – рекао би човек

и не тече. Кашто хукне јеина горе

у стенама, или ћукне ћук на неком

грму... Те погане тичурине страш-

но је и из куће чути, а камоли са

моста! Кашто опет зазвони звонац

поред обале – чисто да уши човеку

заглухну. Наш Иван и не хаје за то

– био је сиромах врло слободан.

Мало-помало па настаде и

глухо доба. Све се утиша. Ни је-

ине, ни ћука, ни звонца – ништа

да се јави. А опет се десило те је

била сура ноћ исто као онда кад

је нагазио на џиновско коло под

Мравињцима. Ћути мој кум Иван

и чека шта ће да буде. Док се зачу

нешта испод моста – запљеска по

води као год кад се патка купа и

лепрша. Мало постаја па се нешто

зацрни испод виса накрај моста.

Погледа Иван крадом испод ока –

а не сме да се макне, јер му је тако

Новак наручио. Изгледа као црно

јаре – није веће. Поче да се при-

кучује најпре полако, па брже – па

кад би поред њега, пролети као год

куршум; Иван смотри – исто црно

јаре само дугачак реп, а не трчи

на све четири него на две стражње

ноге. Одјури насред моста па за-

стаде и дрекну страшно – Ивану

чисто уши запишташе. Па онда ето

га опет овамо котура се све с ногу

на главу као год обруч кад га деца

отисну низа страну. Кад би по-

ред Ивана – захрза исто као мало

ждребе па се тако тетура накрај

12 | ОМАЈА /пролеће 2013.

моста испод стране и ту стаде да

грокће као прасе. Док утом запрш-

та поврх воде испод моста, рекао

би хиљаде патака јуре и лепршају,

а уза страну преко камења зашуш-

та нешта – загреба, загрокта и ста-

де писак као да се миши кољу...

ситно камење поче се отискивати и

бућкати доле у вир под мост. Иван

погледа крадом на вис горе. Кад –

има шта видети! Прионуло оно као

мрав, па гамиже уза стење – само

се црни и гамиже, гамиже. За један

тренутак па се све обре наврх виса

па почеше играти, а репови им

млатају низа страну. Иван гледа па

ћути. Док ето ти опет нешто загро-

кта накрај моста, па појури испред

њега и оде на други крај моста. У

том – ништа ти бог не даде, навали

на мост, навали па загусти. Мост

поче цупкати и љуљати се. Саблас-

ти поврвеше као год мрави из мра-

вињака – неке отуд неке одовуд,

несе се пужу уз леђа Иванова...

опажа како баш лепо загребе једна

по једна шапама уз његов гуњац,

најпре уза леђа па више, више, па

онда за рамена – чисто опажа како

нокти већ додирују кроз гуњ кожу,

па онда њему преко главе преврћу

се и падају преда њ дочекујући се

на ноге. Кезе му се, шкљоцају на њ

зуб’ма, омахују реповима, гризу и

гребу пред њим греде као год пси

кад истурају сугреб... Тако кип-

ти, кипти све више и више, па оде

– одјури накрај моста. Ето их опет,

вратише се. Опет све око њега за-

диру, циче, режу, грокћу, шкљо-

цају зубима, па одјуре опет под

страну на други крај моста. Иван

само ћути. Мало се као притаја.

Док ето ти два мала црна детета:

јуре, исплазили језик, репови им

се вуку по земљи, очи им се светле

као две мале варнице – дојурише

пред Ивана омахујући реповима,

готово да га опахну по носу, па се,

с опроштењем, обрабоњаше пре-

да њ исто као јарићи... брабоњци

неки падоше му и у крило и по

опанцима. Иван се не може уздр-

жати, а да не пљуне од тешка гада

и срада. Чим он пљуну, сабласти

се насмејаше као год деца кад се

коме зашто потпрдају: „Хи, хи,

хи!“... На то се свуд и испод моста

и око моста и по страни разлеже:

„Хи, хи, хиа! Ха! ха! ха! Хо! хо!

хо!“ Ове две мале сабласти врати-

ше се те одјурише опет накрај мос-

та под страну. Мало постаја, поче

пуцкати и шкрипати мост – рекао

би до воде дохита, тако се улеже.

Иван погледа крадом на ону стра-

ну, кад загустила нечастива сила:

црни се, сви као људи, зуби им као

у вепрова па бели, па се узвили до

ушију... очи им се сјаје као у мач-

кова у мраку – јуре, па право на њ.

Неки носе као виле, неки као миз-

драке, неки као остве, неки лопа-

те, неки пијуке, неки чакље, неки

ножеве велике – па замахни на њ,

замахни... сад, да га ударе баш по

челу, чисто осети како оштрице

начну кожу, чакље опажа како га

закачиле за хаљине па вуку... хоће

да га помакну, а он се упео из све

снаге да се не макне... Насрташе,

замахиваше, вукоше, кезише се

на њ – па их нестаде... Оста чист

мост. Иван погледа опет у страну

– кад тамо опет играју, преврћу се

једно преко другог, скачу, гамижу.

Док ето ти четири сабласти, две с

једне стране моста, а две с друге –

узеше мост, па почеше издизати...

Издижу, а све расту, издижу а рас-

ту – нарастоше тако велике те из-

дигоше мост чак до уврх виса. Па

онда почеше расти изнад моста...

растоше, растоше као плашће сена

нарастоше, па узеше заљуљивати

мостом да истресу Ивана у вир.

Иван се упео из све снаге да се од-

ржи. Сабласти заљуљаше мост па

пустише... Мој кум Иван зажму-

ри од страха. Загрме наниже као

гром и тресну, рекао би, прште у

сто комада... Иван ћути и чека кад

ће почети вода да га дави – нема!

Погледа, али мост стоји над ви-

ром – није му ништа. Сабласти

нестало... Мало постаја па поче

да се чује звиждање, најпре једно

па друго, па треће, па се после осу

– рекао би има их милијун милију-

на те звижде. Чу се и звекет бука-

гија... Мост поче да се улеже и да

пуца страшно као год да се крши.

Зачу се неки ход као да се ваља по

мосту воденично камење... Иван

погледа, али загустило!... Мост се

више и не види од сабласти... Обис-

коше као плева око њега. Док ето

ти воде једну грдобу у букагијама,

уста јој стоје више обрва а једно

око испод носа... Доведоше је пред

Ивана, па све сабласти нагрнуше

чисто да га угуше; он опази како је

вода већ пролила одоздо кроз мост

и оквасила му чарапе и чакшире,

тако се мост угнуо од тешка тере-

та! Сабласти у тај мах загрокташе

разним гласовима: „Ово је! Је, је,

је!... Хо, хо, хо!“ па онда све одју-

рише као ветар под мост. Одмах се

чу лупање у један дирек као да се

удара најдебљи паламар – тако се

мост тресе... Иван одскаче од јака

зора за читав педао...

У том, децо, запева петао. Док

– ништа ти бог не даде... само стаде

пљесак и писка испод моста. Све се

утиша. Иван, богме, мало и попла-

шен, кад чу петла, помете се те ма-

хану левом руком да се прекрсти...

„А, гле!“ помисли: „па ова ми рука

здрава!“... Онако радостан прекрс-

ти се десном и диже се. Ништа га

не боли – здрав као од мајке рођен!

Кад је дошао кући, стаде лупати на

врата и викну своју домаћицу:

„Хеј Јано! Устај – конце ти

твоје! Зар се до то доба спава?!“...

Она веселница није ни свела очију

мислећи шта ће да буде – скочи

те брже-боље отвори врата. Иван

избуди сву чељад. Исприча им све

шта је било на мосту.

Кад се већ добро расвануло,

он се диже – „Хоћу“, вели, „спрдње

ради да одем на мост, да видим

шта ли то обеси ноћас она нечас-

тива сила!“ Оде. Кад тамо, а оно

виси један миш о коњској длаци на

ексерчићу. „О, анатема ти било –

нечастиве силе!“... рече кум Иван

и прекрсти се па се врати кући...

Отада, децо, никада није ски-

дао с врата хамајлије, а причао је

тај удес барем двадесет пута – те

сам и ја добро утувио...

| 13

Тог ју тра сам устао ра ном зо-

ром и кре нуо у по ље. Тре ба ло је

око па ти кром пир и ку ку ру зе, а мо-

рао сам и чо ба ну ре ћи да одво ји

јед но ја ње за про сла ву ро ђен да на

го спо да ре вог си на. Га вра но ви бе-

ху бо га ти љу ди, ду ка ти су им се у

ку ћу ули ва ли као по ток у је зер ску

ко тли ну. Чо век би по ми слио да ће

због то га би ти да ре жљив, али не;

мој го спо дар ни ка да ни је де лио ми-

ло сти њу.

„За што бих дан гу би дао ба кре-

њак, или не дај Бо же, ду кат? Нек’

на ђе по штен по сао и нек’ за ра ди.

Ни сам ја за дру га.“ Та ко је го во рио;

бе ше он твр ди ца у пра вом сми слу

те ре чи.

Са мо ти ком на ра ме ну, кре нуо

сам ка Или ји, ко ји је се дио у хла-

ду и па зио на ста до ова ца. При шао

сам му са су прот не стра не, али

ме пар ме та ра од ста да за у ста вио

огро ман шар-пла ни нац. Џу ке ле ти-

на! За зи рао сам од па са, на ро чи то

огром них, а овај је био као те ле.

Или ја зви зну и пас се ла га но вра ти

на сво је ме сто.

„По моз’ Бог, Или ја.“

„Бог ти по мог’о, Јо ван че. Ко-

јим по слом?“

„Го спо дар тра жи да за ко љеш

нај бо ље ја ње из ста да, при пре ма

се за про сла ву си но вљег ро ђен да-

на. Ка же да га од не сеш Ми тру, он

ће га на ву ћи на ра жањ и пе ћи.“ По-

до зри во сам гле дао у пса, ко ји је

ле њо пра тио кре та ње ова ца.

„Зна чи про сла ва, ех? На ма ће

да дад не ко сти, к’о и увек.“ Го спо-

дар је био твр ди ца, то је свак’ у се-

лу знао; мно ги су о ње му ру жно го-

во ри ли, на ро чи то они ко ји су би ли

у ње го вој слу жби. „Са аста ла сво га

ће нам очи на хра ни ти, а сто ма ке

ће мо во дом и от па ци ма на пу ни-

ти.“

Ни сам мо гао а да се не сло жим

с њим. Го спо дар нас је те рао да ку-

лу чи мо к’о да је Тур чин, у по љи ма

и ку хи њи смо ра ди ли од ју тра до

су тра, а за уз врат смо до би ја ли мр-

ви це са ње го ве тр пе зе. Тр пе ли смо

и шу ти ли; ка ко нам је гра’ пао, та-

ква нас је суд ба за де си ла.

КАКО УМАЛО НИСАМ ПОТОПИО БАЛКАНВладимир Бјелајац

Илустрација: Д

арко Стојановић

14 | ОМАЈА /пролеће 2013.

„Па, у сва ком слу ча ју, сад

знаш шта ти је чи ни ти. Остај ми у

здра вљу, ја одо’ сво јим по слом.“

„Збо гом, Јо ван че,“ по здра ви

ме он, уста де и за пу ти се ка ста ду

ова ца те ра ју ћи пса ис пред се бе.

Гле дао сам ка ко за ро го ве хва та

де бе ло ја ње, док је пас ска као око

ње га уз не ми ре но ла ју ћи. Го спо дар

ће би ти за до во љан, по ми слих у се-

би док сам се ла га но спу штао низ

Ли си ну, ка огром ној њи ви пу ној

кром пи ра и ку ку ру за.

* * *

Зно јан, умо ран и пр љав, гра-

био сам пу тељ ком ка сво јој ку ћи.

Опан ци су ми би ли мо кри и блат-

ња ви, чи тав дан је ки ша ли ла као

из ка бла. Мај ка ми је увек го во ри-

ла да не ма хле ба без мо ти ке; ме ни

су од ње са мо жу ље ви по пу ца ли на

ру ка ма. Го спо дар је ју че јео ја ње,

сла вио и бан чио док сам ја дан про-

вео на њи ви. У ка љу зи. Не ма хле ба

без ду ка та, а без мо ти ке се мо же.

Сум њао сам да ће Га вран би-

ти за до во љан да на шњим по слом.

На јам ни ци су га на пу шта ли због

твр дич лу ка, та ко да нас је на њи ви

би ло са мо пар; је два смо ус пе ли да

око па мо два-три ду ну ма кром пи-

ра и не што ку ку ру за. Ка ко би ми

сад при ја ла ча ша мле ка и ко мад

хле ба на ма зан кај ма ком! Го спо да-

ро ве ов це и го ве да би ли су на Ли си-

ни, у чи јем се под нож ју на ла зи ла

ње го ва, а и мо ја ку ћа; ње го ва на

чи сти ни, мо ја ви ше уз стра ну. Пар

пу та су ву ко ви кла ли ов це, оту да и

онај огром ни шар-пла ни нац ко ји

је са да слу жио као чу вар. Би ло је

ту још па са, а и чо ба на, али Или ја

је био за ду жен за све. Мле ко се то-

чи ли ма спу шта ло до ку ће, где је

он да са ку пља но у кр ча ге и од ње га

се пра вио сир и кај мак, ко ји је био

по знат у се лу по сво ме уку су и ма-

сно ћи.

Убр зао сам ко рак, осе ћа ју ћи

ка ко ми во да иде на уста. Пред вра-

ти ма сам угле дао Ма ру, ко ја ми

мах ну ру ком да при ђем.

„Не ћеш ве ро ва ти шта се до го-

ди ло!“ ре че ми она, ру ком за кла-

ња ју ћи уста и сти ша ва ју ћи глас.

„Пред ка пи ју је до шао не ки ста-

рац, по гр бљен и у ри та ма, тра жио

ми ло сти њу. На род се оку пио и го-

спо дар га је мо рао уве сти у ку ћу.

Ево, и сад су та мо.“

„Пу сти ти стар ца, Ма ро, не го

ме на хра ни. Дај ми ма ло кај ма ка,

ако има, и са стру жи ме со са ко сти-

ју са тр пе зе.“

Ма ра ме по гле да.

„Умо ран си? Ка ко и не би био,

чи тав дан си на њи ви. Уђи, сад ћу

ти ја не што спре ми ти да је деш. И

опе ри се. Знаш да мо раш ка сни је

до Га вра на да свра тиш.“

Ни сам се мо гао бо љом цу ром

оже ни ти, по ми слих у се би док сам

изу вао опан ке и ула зио у ку ћу.

* * *

Свеж, од мо ран и не до вољ но

сит, сео сам на тро но жац у пре-

двор ју го спо да ро ве ку ће. На кон не-

ко ли ко ми ну та Га вран се по ја ви на

вра ти ма, што ми би ве о ма чуд но

– ни ка да ра ни је ни је из ла зио због

на јам ни ка, увек смо ми мо ра ли да

че ка мо на ње га. Про збо рио је:

„Охо, Јо ван че, до бро до шао!

Хај де уђи, не мој да се се диш ту,

огриј се крај ва тре.“

Ово ни је ми ри са ло на до бро.

Пр во ме до че ка, па ме још и гла-

сно по зи ва у ку ћу. Та кву до бро до-

шли цу још од Га вра на ни сам до жи-

вио, си гур но је на ме ран да мо јим

при су ством скит ни цу оте ра.

Док сам ула зио у ку хи њу и

сме штао се на сто ли цу по ред ва-

тре, ви део сам да је и ста рац ту; ис-

пред ње га ни је из не се но ни шта, па

чак ни ча ша мле ка. Оно што ми је

упа ло у око код ове скит ни це, би-

ле су ру ке; та ко чи сте, бе ле и без

жу ље ва, као да је пре ру ше ни кнез

у пи та њу, а не про сјак ко ји иде од

ку ће до ку ће тра же ћи ми ло сти њу.

Го спо дар ни је обра ћао па жњу

на ње га, не го је сео за тр пе зу, по-

пио гу тљај до ма ћег цр ног пи ва и

зу би ма гло дао кост на ко јој се још

на ла зи ло ма ло ме са. Из гле да ла је

као да је из мо је ку ће узео! Он да ју

је од ло жио, по пио још гу тљај-два

пи ва и обра тио се скит ни ци:

„Као што ви диш, ни на ма ов-

де ру же не цве та ју. Ја, го спо дар,

мо рам да гло ђем ко сти. Те шка су

ово вре ме на, те шка.“ Ис под ока је

по гле дао скит ни цу че ка ју ћи на ње-

го ву ре ак ци ју.

„Мој го спо да ру, не тра жим ја

ме са да ми да те; до во љан ће би ти

и ко мад хле ба, ча ша мле ка и ма ло

свињ ске ма сти. Сем то га, ре ко ше

ми да си ју че про сла ву на пра вио,

за пр ви ро ђен дан сво га си на. За-

што он да гло ђеш ко сти? Мо ра да

је ме са оста ло на пре тек.“

Га вран не ко вре ме ни шта не ре-

че. Лу ка во је гле дао скит ни цу, ко ји

му је, за див но чу до, са да уз вра ћао

по глед. „Го сти су би ли ту, стар че,“

ре че он. „По је ли су и по пи ли све,

не мам чи ме ни слу ге да на хра ним.

Њи ма оста је мле ко, хлеб и свињ-

ска маст. Ми ло сти њу ти не мо гу да-

ти, јер не мам шта да дам.“ По пио

је још је дан гу тљај пи ва.

Пре ме шко љио сам се на сто-

ли ци. Дов де сам кроз ку хи њу про-

шао, а та мо су раз не ђа ко ни је

још би ле на аста лу, по ла ја ње та и

чи та ва пе че на гу ска пре ма за на со-

сом од ви на, пе чур ки и па ра дај за.

Ци ци ја, по ми слих у се би. Из нео је

ко сти на тр пе зу да за ва ра јад ног чо-

ве ка. Исте оне ко сти ко је је на ма

да вао да гло ђе мо. Знао сам да је

твр ди ца, али ни сам био све стан да

је то ли ки ла жов.

„Он да би мо гао да ми уде лиш

ко ји ба кре њак, или мо жда ду кат,

бу ду ћи да је си но вљев ро ђен дан?

Ње му за сре ћу и здра вље, а ме ни

за пун сто мак,“ ре че ста рац, не

ха ју ћи за Га вра но ву жа ло пој ку од

пре пар ми ну та.

Га вран је по чео да гу би стр пље-

ње. Мо гао сам на ње го вом ли цу да

ви дим из раз срџ бе и бе са. ’Ка ко се

са мо усу ђу је!? Та скит ни ца, иде и

мо ли ме не за ду кат!’ Мо гао сам и

ми сли да му про чи там. Знао сам

шта сле ди.

„Стар ке љо, све сам ду ка те по-

тро шио на го збу. Нит’ имам ба кре-

њак, нит’ имам ду кат. Ве ро ват но

ћеш има ти ви ше сре ће та мо код

Гво зде но ви ћа, они има ју пет-шест

ова ца и две кра ве, си гур но има ју и

мле ка.“

| 15

Ста рац се са мо осмех ну; као

да је у се би до нео од лу ку, као да је

знао не што што ни ко дру ги ни је. А

го спо дар је на ста вио са при чом.

„По ну дио бих ти ко нак, али у

се ни ку ми спа ва ко њу шар, јер ко-

би ла је бо ле сна, па и на њу мо рам

да тро шим па ре, ко јих, ка ко ре кох,

ви ше и не мам. Нај бо ље је да се за-

пу тиш та мо где сам ти и ре као, та-

мо, код Гво зде но ви ћа.“

Бе ше ми га жао. Га вран ни је

ни оком треп нуо док је при чао ове

ла жи, док је ма зао очи глад ном и

из му че ном чо ве ку. Ни сам то мо-

гао ви ше да тр пим. Ем твр ди ца,

ем ла жов. Сму чио ми се по ште но.

Док је ста рац из ла зио на вра та, по-

жу рио сам у ку хи њу. От ки нуо сам

ко мад ме са с бу та, узео јед ну по га-

чу и ис тр чао за њим. Бр зо сам га

су сти гао, у ру ке му гу ра ју ћи оно

хра не што сам по нео.

„Ево стар че, узми и је ди,“ ре-

кох ја док ме у гру ди ма сти скао

страх. Шта ако ме не ко ухва ти да

шу ру јем са скит ни цом? Го спо дар

ће ме от пу сти ти, то је си гур но.

„Хва ла ти до бри чо ве че,“ ре че

он и по гле да ме.

За бе зек нуо сам се. Те очи, за

раз ли ку од дру гих скит ни ца, ни су

би ле очи чо ве ка ко ји је жи вио од

да нас до су тра. Зна ле су да ви де и

оно че га ни је би ло, оно шта ће су-

тра би ти.

„Ко си ти?“ упи тах га, од сту па-

ју ћи пар ко ра ка уна зад.

„Са мо про ла зник син ко, ни-

шта дру го,“ ре че он. „Не ко ко гле-

да...и ви ди.“

Ве ру јем да је мо гао да за па зи

ко ли ко сам упла шен. Мрак је одав-

но пао, али ње го ве очи су мо гле да

ме про жму це лог; ни су ви де ле са-

мо те ло, ви де ле су и у ду шу.

„До бар си чо век, за раз ли ку од

тво га го спо да ра,“ ре че он. „за то ћу

ти не што ре ћи. Су тра, кад се про-

бу диш, по ку пи сво је ства ри и на-

пу сти ово ме сто. Ње га су тра ви ше

не ће би ти.“

„Ка ко то ми слиш?“ За ку као

сам ја. „Шта је са оста лим слу га ма,

ко њу ша ри ма, чо ба ни ма?“

„Не бри ни за дру ге, не го са мо

за се бе“, ре че он и иза ђе кроз ка пи-

ју.

* * *

Вра тио сам се ку ћи, дрх те ћи

од стра ха и му ке. Ни је ме би ла бри-

га ни за го спо да ра, ни за из ве штај

ко ји сам мо рао под не ти; склуп чао

сам се на сла ма ри ци и по чео да

је цам. Про вео сам бе са ну ноћ; у

та ми сам са мо ви део те све зна ју-

ће очи, у уши ма су ми од зва ња ле

по след ње ре чи ста рог скит ни це.

Ра ном зо ром, чим су пе тло ви на-

ја ви ли до ла зак ју тра, устао сам и

спре мио свој оску дан име так у за-

ве жљај. Ма ра ми ни је ве ро ва ла,

али сам је не ка ко убе дио да мо ра-

мо што пре да оде мо одав де. Ни-

смо пре шли ни два три ко ра ка, кад

ме она по ву че за ру кав.

„Шта ће мо са де те том?“ упи та

ме она.

„Шта бу ла зниш же но, па ми де-

це ни не ма мо,“ ре кох ја, гле да ју ћи

је у чу ду.

„Ми слим на Га вра но во де те,

ма лог Дра го ми ра,“ ре че она. „Мо-

ра мо га по ве сти са со бом. Го ди на

му је да на, гре’ота је...“

Би ла је у пра ву. Ка кав год да

је био отац, де те ни је за слу жи ва ло

да с њим де ли исту суд би ну. Ре као

сам Ма ри да ме че ка та мо, на ме-

сту где је по чи њао успон на Ли си-

ну, а ја сам се ушу њао у Га вра но-

ву ку ћу. Хва ла Бо гу па ми је ку ћа

бли зу Га вра но ве, про мр мљах се би

у бра ду. Уку ћа ни су спа ва ли мир-

ним сном, као ома ђи ја ни; мо жда

су то и би ли. Ла га но сам де ча ка

при вио уз гру ди и бр зо из ле тио на-

по ље. Пас је ла јао у сво јој ку ћи ци,

али ка ко сам се од у век бо јао па са,

ни сам му при шао да га од ве жем и

пу стим на сло бо ду. По тр чао сам.

Ни сам пре шао ни пар ко ра ка, ка да

се зе мља по дам ном отво ри и из ње

по че да ку ља во да. Не ко је за звао

мо је име.

„Јо ван че! Ба ци па сје пле ти-

во!“

По гле дао сам око се бе. Го ре,

на Ли си ни, ста јао је ста рац.

„Ба ци па сје пле ти во!“ ви као је

он, по ка зу ју ћи ми у на руч је.

Спу стио сам по глед до ле. У ру-

ка ма ми је мир но спа ва ло де те.

„Не раз у мем! Па сје пле ти во?

Шта да ба цим?“

„Про клео сам чи та ву по ро ди-

цу Га вра на! За тр ћу му по том ство,

ни ко пре жи ве ти не ће! Ба ци па сје

пле ти во! Ба ци де те! Ивер не па да

да ле ко од кла де!“ ви као је ста рац,

ма шу ћи ру ка ма. „Ба ци, ина че ћеш

по то пи ти чи та во се ло, ако не и ви-

ше!“

По гле дао сам у де те. Зар му

је суд би на ипак као оче ва? Ни сам

мо гао по слу ша ти стар ца. Не ово-

га пу та. По тр чао сам ко ли ко ме

но ге но се, али сва ким дру гим-тре-

ћим ко ра ком ис под ме не се зе мља

отва ра ла и во да би по че ла да ку ља.

По но во сам скре нуо по глед ка де-

чи јем ли цу. Ста рац је че као го ре,

стр пљи во је гле дао ка кав ћу из бор

на пра ви ти. Три пу та се зе мља по-

дам ном отва ра ла; три пу та сам је-

два из ву као жи ву гла ву. Али ни сам

од у ста јао. Сти гао сам до Ма ре, ко-

ја ме, она ко пре пад ну та, згра би за

ми ши цу:

„Цр ни Јо ван чо, шта то би до-

ле?“

„Не знам, не го из гле да да зли

зле ка жња ва ју, а до бри - до бре. Хај-

де, бе жи мо да ље уз бр до, јер ако се

онај на да за на ма цео ће Бал кан по-

то пи ти...“

„Ко ји... онај?“

„Ста рац,“ ре кох ја и да до’ се у

бег.

* * *

Бал кан ни сам по то пио. Ил’ се

онај зло гук умо рио, ил’ су се уме-

ша ли они ко ји ка жња ва ју до бре,

тек ми до Ср би је сти го смо, а та мо

не где, где ми је се ло би ло, оста де

је зе ро Бал ка на, ка ко су га на зва-

ли. А Дра го мир? Сад је од ра стао

чо век, шај каш је по стао. Ка же да

во ли да пло ви, ’ме сто кр ви му во да

ве на ма те че. Ма ра и ја му ни смо

ни шта ре кли, али из гле да да му је

Суд би на да над во дом бу де.

16 | ОМАЈА /пролеће 2013.

УКЛЕТА ВОДЕНИЦАМилена Стојановић

Чули смо за ту воденицу, и као и

сви клинци који немају шта да ра-

де, решили смо да тамо преноћи-

мо. Неки од нас да докажу како се

не плаше, други забаве ради, али

свима је у подсвести била водени-

ца из филма „Лептирица“, иако је

била на потпуно другој локацији,

и није имала везе са Савом Сава-

новићем.

Полако смо напредовали, са

одређеном дозом страха. Пут пред

нама је вијугао према густој и там-

ној шуми. Укључили смо батеријс-

ке лампе, и ушли међу густа стаб-

ла, али више није било шансе да

се вози, већ смо морали да гурамо

бицикле. Велика храстова стабла

су се надвијала над нама, као ка-

кви горостаси у старој шуми. Лево

од нас поток је својим жубором

нарушавао тишину тог мистичног

места. Морали смо преко. Наточи-

ли смо воду са потока у флаше, и

умили се, што нам је помогло да

мало повратимо снагу. Мало ниже

видели смо стари дрвени мостић,

преко ког смо могли да пређемо

једино пешке. Бициклама никако

нисмо могли, а пошто смо знали

да у овим шумама нема људи, од-

лучили смо да оставимо бицикле

поред једног младог храста. Пре-

шли смо један по један на другу

страну, и наставили вијугавим пу-

тем да што пре изађемо из шуме.

Крошње дрвећа су заклањале ме-

сечеву светлост. Када смо избили

на чистину, месец опет обасја пут

испред нас, и угасисмо батеријске

лампе. Ходали смо поред неких

стена које су се издизале са десне

стране. Како ми је деда објаснио,

када их прођемо, наићићемо на

реку, коју треба да пратимо узвод-

но, да би стигли до воденице. Ду-

вао је врућ, летњи ветар, али нам

је близина стена пружала заклон,

и расхлађивала нас.

Избили смо на део који беше

велика ливада, са лепим пољским

цвећем. Мириси пољског биља

су нам испунили ноздрве. Пре-

ко ливаде смо угледали реку која

је својим током правила бразду

преко овог величанственог пољс-

Била је јулска ноћ, тешка од топлог, лепљивог, ваздуха, који се ковит-

лао изнад нас, док смо по месечини покушавали да нађемо пут према

воденици. Уморни, знојави, на бициклама, са ранцима на леђима, возили

смо у колони на шљунковитом путу, ја и још тројица другара.

| 17

ког тепиха. Ишли смо узводно, и

у даљини назирали обрисе старе,

напуштене воденице. Стајала је

величанствено дрвена грађевина,

са једне стране заклоњена висо-

ким дрвећем, а са друге доступна

путницима, из околних села, који

су ранијих година доносили жито

да се меље.

Стигли смо до воденице, и ис-

пред спустили ранчеве са храном

и водом. Уз шкрипу сам отворио

стара, оронула врата, и батеријом

осветлио унутрашњост. Било је до-

ста паучине, и прашине, помешане

са остацима брашна од пре много

година. Колико сам од деде чуо,

воденичар се обесио у шуми, а ње-

гово тело су нашли мештани који

су дошли да мељу жито. Од тада

се веровало да је воденица уклета,

јер кажу стари људи, да воденични

точак од тада није направио ни је-

дан једини круг. Рашчистили смо

паучину и прашину, и сели за сто.

Клупе су шкрипнуле под нашом

тежином, на шта смо се сви само

насмејали. Вечерали смо сендвиче

које смо понели од куће, и решили

смо да се мало прошетамо околи-

ном. Мене је болела глава, па сам

рекао да ћу одмах да легнем, и да

ћу им се можда придружити кас-

није.

Попео сам се мердевинама до

горњег дела воденице, који су во-

деничари користили за спавање,

сместио се у врећу и веома брзо

заспао. У неко доба ноћи кроз сан

сам зачуо женске гласове, како

певају неку мелодију, коју нисам

могао да препознам. Сишао сам

низ трошне мердевине, и видео

да се моји другови још увек нису

вратили. Не знам колико сам спа-

вао, знам само да ми је бол у гла-

ви попустио. Кренуо сам ливадом,

пратећи мелодију, која је била све

гласнија и милозвучнија. Преко

реке је био стари камени мост,

преко којег сам прешао и зашао

у шуму. Мелодија је била све јас-

нија, и врло брзо сам из шуме иза-

шао на чистину. Девојке у белим и

плавим хаљинама су плесале око

ватре, са венцима од цвећа упле-

теним у дуге косе. Било их је де-

сетак, и све су се њихале у ритму

мелодије коју су певале. Гласови

су им били тако мекани, девојач-

ки, и верујем да су будили природу

у целом крају.

Покушао сам да се пришуњам

до једног жбуна, како бих био бли-

же, али се окренуше према мени.

Пружише своје беле руке, и ја то

схватих као позив да им се придру-

жим. Корачао сам несигурним ко-

раком, омамљен песмом и ватром

која је горела између нас. Једна

од њих иступи према мени. Била

је прелепа. Бледог лица, крупних

црних очију, и пуних усана, разву-

чених у осмех, руком ми показа

да јој приђем ближе. Бела хаљи-

на јој је падала низ витко тело, а

око струка је имала појас извезен

златним нитима. Коса јој је мири-

сала на пољске траве, које су биле

уплетене у њу. Када сам био само

на корак од ње, из даљине ми се

са њиховом песмом помеша звук

мог имена. Помислио сам у тре-

нутку да ме оне зову, али разазнах

грубље, мушке гласове. Чуо сам их

све јаче и јаче.

У једном трену осетих како ме

нешто нагло повуче назад, и тад

постадох свестан и видех да сам

могао да упаднем у некакву јаму.

Моји другови су ми касније испри-

чали да су мислили да месечарим,

и гледали су како ходам по ливади

као омађијан. Када су видели да

сам већ близу јаме, почели су да

ме дозивају, како не бих упао. Ту

ноћ нисмо спавали, а ујутру смо

одмах кренули назад, својим кућа-

ма. Ја сам и дан данас после толи-

ко година убеђен да је онај сусрет

са вилама био стваран, али коме

год да сам испричао своју причу,

није веровао.

Шуме Србије су величанстве-

не и пуне разних створења, само

је питање људског ока, да ли ће их

видети или не…

(Оригиналан наслов приче:

„Воденица“)

У књизи о Меланији затворници

Елецкога манастира описује се

један догађај сличан ономе што

се случио са светим Симеоном

Столп ником. Једне ноћи по сле

ду ге молитве, села Меланија на

пра гу сво је ћелије да мало одах-

не. Наједном покаже јој се огњена

колесница и младић у белом оде-

лу, који јој каже: „Приђи о Богом

возљубљена и прими плату за своје

трудове. Послао је Бог мене, анге-

ла свога, да те пренесем у рајска

насеља, где те очекује сестра твоја

Катарина” (која је тек била умр-

ла). Чувши вест о својој љубљеној

сестри, Меланија се заборави те

се не прекрсти него седне у кола,

и крилати коњи полете с њом не-

куда. У том се Меланија прекрсти,

и све одједном ишчезне, а издале-

ка се зачује пакосан смех. Страх

обузме Меланију. Она погледа око

себе и види да се налази на ивици

једне ћуприје близу воденице — за

мало па да падне с ћуприје у реку.

Од ужаса она крикне из све снаге

и онесвешћена падне на ћуприју.

Њен крик чују људи у воденици,

истрче и нађу познату им испос-

ницу на ћуприји ван себе. Зачуде

се веома, одкуд она у то ноћно вре-

ме на том месту, узму је и пренесу

у манастир полумртву.

(Из књиге „Емануил“)

ИГРА ДЕМОНА СА ЉУДИМА

Николај Велимировић

18 | ОМАЈА /пролеће 2013.

пРИКАЗАЊЕ У ГЛУВО ДОБАНикола Ђурђевић

– Сећаш ли се мог покојног

брата Тикомира, попе?

– Јабогме. Сећам се. Беше баш

добар и поштен човек, лака му

земља.

– Јесте, баш тако. А што је био

јуначан, не знам да л’ си и то знао.

Храбар к’о наши стари, они из пе-

сама. Богами, мог’о је да буде ’ај-

дук. Срећа па је био миран и тих и

није никог дир’о. Само, ко је њега

дирн’о, или неког од његових, тај

се није добро провео. Онако мали,

а јак к’о црна земља.

– Чекај Чедо, јес’ти мене звао

да причамо о њему или о теби?

– Сачекај попе, све ћу да ти ка-

жем. Има то везе и с’њим, и више

него са мном. Само, ја сам због

тога много више пропатио.

– Ајде онда, причај.

– Па ево причам. Само да ти

кажем прво ово за њега. Тол’ко је

био храбар, да се у рату бацао ви-

лама на авионе. Није хтео да бежи

к’о сви остали. Није се бој’о ни пу-

шака. Тако једном, дош’о неки чо-

век с’пушком на врата. Пита, где је

пут за Силистрију.

– Шта ти је то Силистрија? Где

је то?

– Ма ко зна. Неки лудак ’тео да

се иживљава над поштеним наро-

дом. А био неки гоља, нема га ни

видети. Ал’ имо пушку, па дош’о

сав важан.

Био ту код нас неки наш рођак,

Милован. Уст’о од стола и хтеде

да крене кући, кад овај с’пушком

на врата. Препадосмо се сви. Овај

пушку Миловану под грло. Каже:

„Ајде да ми покажеш пут за Си-

листрију!“ Скочисмо сви, ал’ нико

не смеде ништа против пушке.

Милован, шта ће, крену са њим.

Закукаше жене и деца, вичу, моле

да нам га не убије. Видим ја, нема

му спаса. Него, викнем сеју да

зове Тикомира. Он био иза куће,

поправљ’о точак на колима. Сеја

уплакана отрча, ма није честито

ни замакла иза куће, чини ми се,

кад ево га Тиле трчи и носи чекић

у руци. Кад угледа Милована како

иде с’оним гољом, дрекну на њега:

„Миловане ’де ћеш. Враћај се у

кућу.“ Онај гоља како виде Тила,

пребледе сав. Још кад овај крену

према њему с’ чекићем у руци, ок-

рете леђа и побеже. Не би га стиг-

ли ни сви коњи у селу.

– Да, било је тога много пред

крај рата. Неки смота нађе пушку

и крене да се свети свима што су га

зезали. Људи се уплаше и од праз-

не пушке, шта знају. А Тиле к’о

да је знао да овај има баш празну

пушку.

– Можда и није била празна,

шта знам. Кажем ти ја да је био

јунак. Причали су да га је мајка

мерила кантаром кад се родио, ал’

да уопште није гледала кол’ко је

тежак. Тако су се правили јунаци,

како кажу. Тако и Тиле. Тај ти се

није бој’о ни живих ни мртвих.

– Добро де’. Шта има мртвих

да се боји. Они ништа не прете

нити шта траже. А од живих поне-

кад и мене стра’.

– Е баш то сам и ’тео да ти при-

чам. Ал’ прво да те питам. Јеси л’

ти слуш’о наше старије људе кад

причају да су видели неког ко је

| 19

умро, а да се шета пољем или да

долази пред кућу.

– Јесам, јашта. Таквих прича

има свако село. Бабе кад се скупе

на прело свакакве ствари причају.

Ко зна, можда ту и има понешто ис-

тине. Ал’ опет људи причају сваш-

та. Не треба им увек ни веровати.

– Јашта да не треба. Причали

су и да се покојни Марко враћ’о и

ноћу обилазио своју удовицу Јеле-

ну. Хтели неки чак и да га виде, па

га чекали и уловили његовог кума

Радисава у Марковом капуту. Пук-

ла брука у селу. Кажу после да је

Радисав тако обилазио Јелену и

док је Марко био жив. Ал’ и то не

верујем. Натрпају људи свашта у

причи.

– Ето видиш, то сам и ’тео да

ти кажем.

– Е, ал’ ово што ћу да ти ис-

причам нисам чуо од никак’е бабе

него сам вид’о с’ова моја два ока.

Овако:

Било то још пре рата, негде

пред јесен, кад су обране шљиве.

Ја сам тад био млађи, нормално,

ал’ свега се сећам к’о да је јуче

било. Тиле је био старији од мене,

већ се тад био и оженио. Време је

било лепо и ноћу и дању. Радило

се и у пољу и код куће до касно у

ноћ. А шљиве то лето родиле мло-

го. Купили смо некол’ко дана. Ал’

нисмо имали ’де да и’ денемо, пре

него што испечемо ракију.

Тако једно вече крене ти Тиле

да отера кола пуна шљива у таз-

бину. Они су имали неке велике

каце, а нису имали тол’ко шљива за

ракију к’о ми. Није стиг’о да пође

раније, им’о пуно посла код куће.

Већ се било добро смрачило. Мај-

ка и жена му казивали да не иде,

да сачека јутро, ал’ не вреди. На-

умио он да иде и Бог. Звао и мене

д’идем с’њим да му буде лакше да

тера волове. Ја се не бојим ничег

кад сам са њим па сам кренуо и ја.

Возили се тако једно време без

проблема, ја седео на колима а он

ишао испред и водио волове. Воло-

ви иду споро, брже би човек иш’о

пешке. Замакосмо дубоко у ноћ.

Дођосмо тако до близу цркве, кад

упаде точак од кола у неку рупу

и ни да макне. Џаба вуци волове

и туци канџијом, ништа. Онда ти

Тиле оде позади и упре леђима о

кола и’ све снаге, а ја ошини по

воловима канжијом што мого’

јаче. И богами, извукосмо точак.

„Настави, вели Тикомир, напред,

немо’ да стајеш“. Баш ту негде или

мало пре, чини се мени да се све

нешто утишало. Знаш како се ноћу

чују скакавци и сове и све тако. Ал’

сад јок. Ништа. А облаци се неки

навукли, не видиш ни месец ни

звезде. Помишљ’о сам да нас не

у’вати киша успут, само није било

кише ни тад ни још некол’ко дана

после тога. А црквена порта вели-

ка и све оне букве око ње, к’о да је

неки црн зид около њи’. Ништа се

не види испод дрвећа.

Сетио сам се касније, оног гроб-

ља што је иза цркве, што га народ

зове „Турско гробље“. Само, ја знам

да није турско. Мој деда је прич’о

да је оно ту било и пре Турака. Јед-

ном сам са другом децом био тамо

по дану. Неки старији дечаци ’тели

да дигну плочу са једног гроба. На

тој плочи било неко писаније, неке

куке и свашта, нико није мог’о да

прочита шта пише. К’о да су деца

нешто цртала по плочи. И дигли

су плочу њи’ тројица, па смо на

самој утабаној земљи испод плоче

вид’ли иста так’а писанија. То нису

деца цртала сигурно. Онда је не-

што шушнуло у жбуњу па смо сви

побегли к’о ђаво од крста.

Да наставим ја ’де сам стао.

Дођосмо тако до капије у порти.

Испред нас одједном избише неки

људи. Волови стадоше и ни да мак-

ну и нешто се задихаше тешко. Жи-

вотиње, шта ћеш. К’о и коњи, осе-

те ваљда нешто. А ти људи, беше

и’ велика гомила. А сви обучени у

бело. К’о да је Бела недеља, мис-

лим се. Још и преко главе им неке

капуљаче, исто беле. Само, шта ће

у глуво доба у порти. А сви к’о је-

дан високи, могли су раменима да

до’вате кров од оне кафане преко

пута цркве. И баш тамо и кренуше,

према кафани. Нешто су ћућори-

ли и мрнџали измеђ’ себе, ништа

се није дало разумети шта кажу.

Како им приђосмо близу, они пођо-

ше на нас. Обиђоше око кола и не-

како одвојише Тикомира од кола.

Опколише га са свих страна. Не-

што и даље мрнџају и сви почели

да пружају руке према њему к’о да

’оће да се поздраве с’њим.

Дрекну Тиле: „Шта је бре, ко

сте ви, шта ’оћете?“ У’вати једног

за руку да се поздрави, а рука му

мека к’о да је од вуне. К’о да је у

воду ставио руку. „Ко си ти бре,

знам ли те ја?“, опет викну Тиле,

„Сагни се да ти видим очи!“. Саже

се човек, кад оно нема очију уопш-

те, само црне рупе. А изнад очију

уместо обрва кресте, к’о у петла, а

спустиле се дугачке низ лице. Пог-

леда доле ка земљи и виде да су им

свима биле везане ноге у ланце,

само, ноге су им биле некако танке

и беле. К’о они у онај циркус што

сам глед’о на телевизији. Они што

иду на оним штаповима... Помис-

ли, зато су они тако високи. Дошли

изнад Тила к’о човек према малом

детету. А опет ишли су нормално,

к’о људи на својим ногама.

„А ти мислиш мене д’уплашиш,

је ли?“, дрекну опет Тиле. „Ни

већих се ја нисам бој’о!“ Сети се

утом како неки кажу да але треба

уплашити и тргнути, па га шче-

па за руку и тргну надоле. „Дођи

’вамо да те опет видим.“ Помисли

ја да ће га оборити на земљу, ал’

јок. Овај се само опет сагну пре-

ма њему. И опет виде рупе уместо

очију на лицу. Пусти му руку и не-

како се одвојише полако од њега и

одоше према кафани. Ограда она

мала око кафане, а они пређоше

преко ње, нису је ни отварали.

Само им се мало зањи’аше оне

’аљине на капији.

Ја ошину’ волове и они кре-

тоше. Погледо’ позади, Тикомир

већ близу кола а иза њега нема

никог’. Онолико људи, а нигде и’

нема. Окрену’ се према порти, ни

тамо нема никог. „’Де се денуше

ови људи?“ упитах Тила. „Само ти

вози“, каже он и стиже ме и попе

се у кола.

Био сам се преп’о гадно кад

20 | ОМАЈА /пролеће 2013.

сам вид’о да су га опколили. Сав

сам био пребледео. Кад стигосмо

код његовог старца, још сам био

уплашен. Исприч’о сам им све шта

је било, како сам ја вид’о, а Тиле

ништа, само се смешка. Навалише

они на њега да се не враћамо кући

те ноћи него да спавамо код њи’, а

Тиле ни да чује.

„Имаш ли ти неку сикиру да

ми даш да понесем успут?“ пита

он старца.

„Имам“, вели овај, „нову, тек

је исклепана“.

„Дај ти мени ту сикиру и не

брини ништа за нас двојицу. Иде-

мо ми лепо кући ноћас.“

И није вредело њега нагова-

рати, тај је радио шта год да је на-

умио. Кад смо се враћали, изгреј’о

месец, нигде оних облака од ра-

није. Вид’ло се ко у по бела дана.

Вратисмо се истим путем и никога

вид’ли нисмо успут.

Нисам ником ово прич’о до-

сад, само сам са њим једном по-

менуо. Тад ми је и исприч’о све

шта је било а што ја нисам вид’о.

Те зиме сам био нешто млого бо-

лестан, мислили су да ћу д’умрем

а нису знали шта ми је. Возили ме

три пута лекару, од срца, а овај

каже не зна шта ми је. Бабе су по-

мињале и неке враџбине и гасиле

ми воду некол’ко пута. Ал’ ето, оз-

дравио сам ’вала Богу и ето ме сад

овде с’тобом.

Е сад ти мени веруј ако ’оћеш,

а ако нећеш и не мораш.

– Верујем ти Чедо, верујем.

Има свашта на овом и на оном

свету. Кажу старији људи да се

те ствари, ти духови, појаве к’о

предсказање неки’ смрти ил’ бо-

лести. Видиш, ти си се разболео

тад. Е сад, дал’ су се они појавили

да предскажу да ћеш се разболе-

ти, ил’ си се ти разболео што си и’

видо, ко зна? Мож’ бити да си се од

стра’а разболео. Ал’ нека и’. Добро

те се Тиле није бој’о. Иначе, можда

ви нико више не би вид’о живе, ни

њега ни тебе.

(Оригиналан наслов приче:

„Црквена порта“)

ВИЛИНСКА ПОСЛАВасо Пештерац

Илустрација

: Миле Динић

| 21

На Јан ко вом бр ду и да нас ра-

сту бе ле бре зе. По кој на Сав ка, ста-

ра, али му дра и отре си та же на, ко-

ја се ба ви ла ба ја њем, а уме ла је и

да „га си“ угље вље и да ле чи од мно-

гих бо ле сти, го во ри ла је на ма де ци

да су бе ле бре зе на Јан ко вом бр ду

би ле не ка да у дав на вре ме на ви ле

ко је су ту жи ве ле, а кад су по мр ле

пре тво ри ле су се у бе ле бре зе.

У про ле ће, на Ђур ђев дан ра но,

ако је тог да на ле по и ве дро, оне

ожи ве, се де на гра на ма бре за и че-

шља ју сво ју злат ну ко су. Кад сун це

од ско чи по ла ко ноп ца од из ла ска,

њих не ста не. Тог ју тра, го во ри ла је

ба ба Сав ка, сва ко их, ко ни је гре-

шан, мо же ви де ти ако на Ђур ђев-

дан до бро по ра ни и оде на Јан ко во

бр до.

Се ћам се, јед не го ди не, на Ђур-

ђев дан, дан је био ве дар и леп. Ра-

но ују тро, у ра свит, ис крао сам се

да ме уку ћа ни не ви де и оти шао

на Јан ко во бр до, да ви дим ви ле

на бре за ма ка ко се че шља ју. Ви ле

ни сам ви део, али сам ви део див не

бе ле бре зе, ко је су, оба сја не пр вим

зра ци ма сун ца, из гле да ле као да су

сре бром око ва не. Њи хо ве гра не ли-

чи ле су на де во јач ке пле те ни це, а

ли шће им је шу мо ри ло као да ша-

пу ће не ке ве ко ви ма чу ва не тај не.

Је дан пе сник, још дав но је на-

пи сао да се увек, ка да би чуо шу-

мор бре зо вог ли шћа, осе ћао као да

слу ша љу бав ни ша пат во ље не же не

ко ји не раз у ме, а да га је ми рис бре-

зо ве ко ре под се ћао на ми рис буј не

де во јач ке ко се.

Ово бо жан ско др во је и ле ко ви-

то. Кад се у про ле ће от ко па тан ка

жи ли ца од бре зе и ста ви у фла шу,

ко ја се по том за ко па у зе мљу да је

не ко не про на ђе, по сле два де се так

да на фла ша бу де пу на теч но сти

аро ма тич ног уку са ко ја се на зи ва

„бре зо ва во да“. Кад се по пи је ују-

тро на ште ср ца по јед на во де на

ча ша ове теч но сти, она рас тва ра

ка мен у бу бре гу и ле чи бу бре жна

обо ље ња.

И бре зов лист је ле ко вит. Још

дав но, пре 20 го ди на, раз го ва рао

сам са Јак ши ћи ма, оцем и си ном.

Од њих сам, у ве зи са ле че њем бре-

зо вим ли стом, чуо вр ло за ни мљи-

ву при чу:

„Би ло је то јед не го ди не пред

Ус крс – по че сво је ка зи ва ње ста ри

Ми тар. – По ра нио сам, а би ло је

то уочи су бо те, да идем у град по

не ком по слу. Ка да сам по шао из

ку ће, ни сам знао ко ли ко је са ти,

јер ни сам имао са та. Ноћ је би ла

без ме се чи не, али ве дра и до бро се

ви де ло. Кад сам сти гао до Бо шко-

ви ћа по то ка, угле дах две же не на

пе ри лу где пе ру ко шу ље. За ста нем

и по гле дам: Ви дим ле по, пе ру оне

не ке чар ша ве, са ви ја ју и мла те

пра кља чом по ка ме ну, а по том их

обе ма ру ка ма ди жу увис као да их

ис тре са ју. Ви дим ја, не ра де то оне

та ко као кад на ше же не пе ру на пе-

ри лу, већ их ви со ко за ба цу ју пре-

ма не бу као да не ко ме ма ха њем да-

ју не ке зна ко ве. По ђем ја. Кад сам

био бли зу њих, на звах им до бро

ју тро. Оне ћу те. Ја се оку ра жих, па

им ка жем:

– Хеј, же не! Шта ће те но ћас ов-

де. Као да сте да нас цео дан жње ле

пше ни цу, па мо ра те но ћас да пе ре-

те!

Оне за ста ше. Окре ну ше се, за-

гле да ше се у ме не, али ми ни ре чи

не од го во ри ше. Сто јим ја, за гле дао

се не би ли ко ју од њих по знао, али

ни ка ко не мо гу да им ви дим ли ца.

Јед на од њих узе је дан чар шав, ра-

ши ри га и за мах ну пре ма ме ни.

Шта је да ље би ло са мном, не знам.

Ви ше се ни че га ни сам се ћао.“

Ми лан Јак шић, син Ми тров,

на ста ви:

„Су тра дан не ки љу ди из Бо-

шко ви ћа по шли у град са ко њи ма

и ко ли ма. На ђу мог оца код пе ри-

ла без све сти и пот пу но од у зе тог.

Ста ве га у ко ла, оши ну ко ње и ра но

стиг ну у град у бол ни цу. Та мо га и

оста ве. У ме ђу вре ме ну, по што су

га по зна ва ли, ја ве не кој же ни шта

се де си ло. Чим је ова же на до шла

на шој ку ћи и ис при ча ла шта се

де си ло са оцем, ја из истих сто па

упрег нем ко ла и ко ње и одем у бол-

ни цу. Та мо ми ка жу да оца од мах

те рам ку ћи да не умре у бол ни ци,

да се не из ла жем тро шко ви ма, јер

му не ма спа са. Кад сам га до гнао

ку ћи, по сле не ко ли ко да на, по че

он по ма ло да го во ри, али ниг де да

мрд не, као про штац. Но ге и ру ке

су му би ле пот пу но од у зе те, та ко

да смо га хра ни ли, из но си ли и уно-

си ли као ма ло де те. Про ле ће до-

шло, тре ба да се оре и се је, а јед но

од че ља ди мо ра стал но уз ње га да

бу де, а кад се из но си и уно си, он да

дво је. Рад не сна ге ма ло, а ра ди ти

се мо ра...

Јед ног да на до ђе на шој ку ћи

не ка ста ри ца из су сед ног се ла. Кад

га ви де у ка квом је ста њу, иза ђе, по-

зва ме у стра ну и ре че:

– По ша љи де цу, и ти иди са

њи ма на Јан ко во бр до, по не си те

џа ко ве и вре ће и на бе ри те што

ви ше мла дог бре зо вог ли шћа. Сво

ли шће, ко је на бе ре те, ста ви те у ћи-

лер (ма ла про сто ри ја без про зо ра,

слич на шпај зу), сву ци те Ми тра и

ста ви те га у то ли шће и за тво ри те

вра та. Не ка оста не та мо бар че ти-

ри са та. Ако му још то не по мог не,

он да му ле ка не ма.

Ми та ко ура ди мо. По што је

био рад ни дан, оде мо на ора ње,

а Ми тра оста ви мо за кљу ча ног у

ћи ле ру. Кад смо уз о ра ли јед ну

њи ву, по ђе мо око ужи не ку ћи

да на хра ни мо во ло ве, па по сле

да оте ра мо др ља чу да по др ља мо

ора ње. Та ман смо сти гли бли зу

ку ће, за чу је мо псов ке и за по ма га-

ње из на шег ћи ле ра, и лу па ње на

вра та. Бр же-бо ље отр чим, от кљу-

чам вра та на ћи ле ру, отво рим,

кад имам шта ви де ти: у бре зо вом

ли шћу сто ји мој отац го као од

мај ке ро ђен и псу је. Пи та ме за-

што смо га за кљу ча ли. По це лом

те лу му се за ле пи ло ли шће. То ли-

ко се би ло упи ло у ко жу да смо

га да ни ма ски да ли. И та ко мој

отац оздра ви; бре зо во ли шће га

вра ти са оног све та ме ђу жи ве“

– за вр ши сво је ка зи ва ње Ми лан

Јак шић.

22 | ОМАЈА /пролеће 2013.

ЧУВАР ГРОБЉАТамара Лујак

Ко ли ме само наговори да се прихватим овог посла? Одувек сам

се јежио при помисли на гробља, а ево ме где седим с новинама у руци,

у кућици и чувам - Гробље. Од кога то, питам се само? Ко би при

здравој памети дошао на ово забито и богомзаборављено место – да га

опљачка? Шта побогу овде има да се пљачка?

Прихватио сам се посла што

из нужде, што из опкладе, како то

већ обично бива. Преко пријатеља

сам упознао Директора, који ми је

одмах понудио посао, с обзиром да

сам на Бироу последњих неколико

година и да је то у Митаби опште-

позната ствар.

Насмејао сам се цинично, на

шта је пријатељ прозборио да се

плашим, као и сви други којима је

посао ноћног чувара био понуђен.

И тако сам био ухваћен - на најг-

лупљи могући начин. Одувек сам

изигравао хероја.

Још као мали, када бисмо мај-

ка и ја пролазили мрачним ули-

цама до куће, претварао сам се да

ме није страх... А нисам знао да ме

чврст стисак руке одаје. То ми је,

тек кад сам порастао, матер при-

знала – долазила би кући са руком

белом као креч – толико бих је

јако, у страху, стезао.

Растао сам без оца, и могло

би се рећи да ми је то у многоме

‘помогло’ да развијем страх од

гробља. Не сећам се колико сам

година имао, али памтим неколи-

ко епизода: са враном која је изне-

нада прхнула у небо, ниодкуда; не-

какавим црним псом који је режао

када сам пришао очевој спомен

плочи...

Од тада ретко посећујем

Гробље. Мајци је било криво, али

је схватала. Ишла би сама, цео пут

кроз шуму и назад, а после би ми

причала како је било. Од тих при-

ча ме је редовно прожимала језа,

али и некакво узбуђење.

И због тог узбуђења, ево ме

овде данас. Проклет да сам! Морао

сам да проверим да ли су ти стра-

хови још увек јаки - и уверио сам

се да су јачи него што сам слутио.

Прву ноћ ока нисам склопио.

Чуо сам сваки шушањ, сваки дашак

ветра, сваки сам фар доле на путу

гутао, страхујући неће ли скрену-

ти и стати пред улазне капије и...

После сам се некако навикао,

мада ни дан данас, после пола го-

дине, не обилазим ноћу Гробље. То

урадим чим дођем на посао, док је

још за видела, и потом сам ‘миран’

| 23

до ујутро, када пре него што пре-

дам смену, опет направим круг, и

бежим кући.

Време прекраћујем тако што

читам, гледам ТВ или разговарам.

Телефон кад зазвони, није честа

појава. Једине две особе које имају

број, а нису предпостављени, јесу

мајка и девојка. Матер ме обично

зове у зло доба (а које доба није

зло на овом проклетом месту?) да

ме пита јел’ ми хладно, јесам ли

јео... Девојка ме, наравно, зове из

сасвим других разлога: јесам ли

сам (не душо ту их је триста мили-

она и сви су ладни као шприцер...),

кад ћу јој доћи, и... ех, ситне сла-

дости које само преко жице може

да ми пружи...

Те ноћи телефон је зазвонио

пошто сам се чуо са обема.

Трнци су ми одмах кренули

уз кичму. Ко би то, побогу, могао

бити? Обе спавају, шеф никад за

сво ово време није звао после де-

вет, а камоли у поноћ... Дакле, ко?

Подигао сам слушалицу и опрезно

је принео образу, као да ће сваког

тренутка из ње искочити некаква

сподоба, зграбити ме за гушу и...

„Молим Вас, Пантелију“, глас

је био мушки, промукао.

Две секунде су прошле пре

него што сам изговорио најглупљу

ствар на свету: „Нема овде таквог“,

и спустио слушалицу.

Вратио сам се спортској стра-

ни новина, када се телефон опет

јавио. Почео сам да се нервирам.

„Извините, парцела 24, гро...“,

скочио сам као опарен и бацио

слушалицу на сто. Почео сам да се

дерем, у страху, да узвикујем нај-

горе погрде које сам знао, а знао

сам их много, то бар јесам, док се

нисам смирио након неких десе-

так минута. Ноге су ми клецале,

осећао сам се као да се сам покој-

ник јавио, а не неко ко...

Ово ће бити дуга ноћ.

За сваки случај, оставио сам

слушалицу отворену, и бацио се на

претраживање докумената за тим

проклетником, Пантелијом.

Срећа те Гробље није велико.

Било ми је потребно свега неких

пола сата да га нађем. Имао сам

полазну тачку - парцелу на којој

је био сахрањен, а остало је било

лако.

Шездесет година, сув, висок,

цироза јетре, све је било ту. Датум

сахране, пре непуних годину дана.

Сахрањен о трошку државе – ко би

њега имао да тражи? Боже, шта ја

то трабуњам? Ово мора да је нечија

неслана шала, и ко год да је, лепо

ће се провести када га дохватим.

Следећи дан сам био нервозан,

и пожелео сам да ме ноћ заобиђе.

Што се није десило, наравно. Ово-

га пута сам ја звао даме, и слуша-

лицу држао отвореном целу ноћ.

Тако сам могао макар на кратко да

убијем око.

Следећу ноћ сам се прева-

рио. Таман сам завршио разговор

са девојком, када је у оној секун-

ди док сам прекидао везу, улетео

(не)очекивани позив. Проклетс-

тво! Ноге су ми се одузеле. Имао

сам утисак као да ми је неко изма-

као столицу и да пропадам, пропа-

дам... Ако се не јавим, проклетник

ће звонити целу ноћ. Ма нек зво-

ни. Избациће га централа, шта ме

брига!

Тако се понављало целу неде-

љу. На крају сам полудео и дрек-

нуо бесно у слушалицу: „Шта

‘оћеш, бре?!“

„Па, већ сам Вам рекао, да

разговарам са Пантелијом“, сми-

рени глас са друге стране. Бедни

црв, мене је нашао...

„Слушај, прикане, овде нема

никог са ким би могао да разгова-

раш, осим мене, а ја...“

„Али, Ви не разумете, ја под

хитно морам... Ствар је врло бит-

на... Могао би...“

„Шта? Умрети?“, почео сам се

спрдати.

„Видите“, човек је покушао

да ми објасни, „све је то експери-

мент... (Забога милога, помислио

сам) Није требало оволико дуго да

траје... Али, ја сам био ван земље,

Пантелија је умро, и сахрањен је у

мени непознатом селу... Знате ли

колико ми је било потребно да га

нађем?“

„Годину дана“, одговорио сам

мирно, глупо.

„Тачно тако“, рекао је стра-

нац, лудак, „и сада Вас најлепше

молим, позовите га на телефон...“

(Овај мене мало, онако, на суво...)

„‘Си ти нормалан?!“, дрекнуо

сам у слушалицу, тако да је мене

заболело, „Како то мислиш да га

позовем? Па, човек је мртав!“, па-

уза. Страхотна, ледена, минутна

пауза „Зар није?“

Човек са друге стране се смеје.

Трнци ме опкољавају, стежу ме.

Угушићу се у колико не одговори.

„Није!“, готово: нож ми је за-

боден високо у грлу и ја не могу

да проговорим. Овај је човек де-

финитивно луд, и ја морам спус-

тити слушалицу. Седам полако на

столицу, окрећем се ка телевизору

и зурим, као будала, у глупаву ку-

тију, светлост се разлива по мени,

и ја не видим, не чујем... само да-

мари у мени...

Ја сам полудео.

Телефон.

„Молим?“, проговарам као

неко други.

„Хоћете ли?“, задавићу га,

мене ми, задавићу га, само када га

се дочепам! Је ли он... Ма, у оста-

лом, није ни битно. Остављам слу-

шалицу да ми лежи у руци неколи-

ко тренутака, трепћем и не дишем.

Човек са друге стране нешто гово-

ри, али ја не чујем.

„А зашто ти сам не би дошао

господине...“, прекидам га грубо и

церим се бриљантној идеји.

„Ђенка... Бих, верујте ми, али у

Пантелијиној близини нико не сме

да буде када се пробуди. Ни Ви.

Треба само да му однесете теле-

фон, имате ли мобилни, одлично;

покуцате три пута на гроб, остави-

те телефон на плочи и бежите што

је пре могуће.“

„Баш ти хвала, што ипак ти не

би сам дошао и то све урадио?“

„За ову деликатну операцију

потребна су два човека, један који

ће обезбедити везу – то сте игром

случаја Ви, други који ће изго-

ворити тајну формулу како би се

Пантелија пробудио. Видите, мој

24 | ОМАЈА /пролеће 2013.

асистент је умро пре непуна два

месеца. Да није било те мале не-

среће не бих Вас мешао у цео по-

сао, али овако... јако ми је жао...

И, разумете да сам довољно стар

за трчање и додатна узбуђења која

гробље пружа?“ Ту сам могао у

потпуности да се сложим са чове-

ком.

„И после тога? Шта ће бити

после?“

„Ништа Ви не брините, ја ћу

се за све постарати“, матори јарац.

„Ваше је само да што пре одете

одатле.“

Невероватно. ‘Де баш мени

ово да се деси?

„Добро, матори, победио си“,

проговарам сломљено у слушали-

цу.

„Одлично! Хвала Вам, неиз-

мерно Вам хвала!“

Дао сам му број мобилног и

изашао у мрак.

Глуп си, разговарао сам сам са

собом, шта ти је требало овако не-

што у животу? Зар ти је било лоше

док си био незапослен? Ниси имао

бог зна колико пара, али си бар

имао миран сан, глупандеру један.

А погледај се где си сада: шеткаш

се са батеријском лампом између

полусрушених гробова... Лудост!

Не једном ми је дошло да се

окренем и потрчим назад, али сам

настављао, гоњен некаквим јаким

унутарњим поривом... лудилом?

Рука у којој сам држао батерију се

тресла, ноге су ми биле тешке као

олово, дисао сам дубоко и... на-

слађивао се ситуацијом у којој сам

се нашао...

Парцела двадесет и четири се

налазила негде у средини Гробља,

на пола пута до шуме. Зауставио

сам се код броја сто четрдесет и

два. Плоча је била црна, накривље-

на, земља око гроба урушена. Стао

сам на пристојној удаљености и ја-

вио се кад је телефон зазвонио.

„Молим Вас ставите телефон

на плочу и бежите одатле коли-

ко Вас ноге носе!“. Прецрко сам;

једно је кад ми то каже док сам

у кућици за чуваре, у топлом, на

светлу, уз ТВ, радио... а нешто са-

свим друго овде напољу, са гробо-

вима свуд унаоколо...

Положио сам пажљиво теле-

фон, куцнуо три пута и заждио

стазом. Чуо сам, док сам се окре-

тао, себи иза леђа, ледени Ђенкин

глас: „Гладан си...“

То је било све. Ништа више

није рекао, али ми је и то било са-

свим довољно...

Трчао сам колико су ме ноге

носиле, а последњих година нешто

нисам био у форми. Само сам мо-

лио бога да будем бржи од покој-

ног, повампиреног шездесетого-

дишњака...

Пред капијом Гробља угледао

сам светла – Ђенка сигурно, нема

ко други. Баш је друг. Тим пре ћу

побећи из ове луднице и бити код

куће, на сигурном. Човек је изашао

из кола и отворио задња врата. Још

само да прескочим капију – ко се

сетио у целој овој ствари да понесе

кључеве?

Пребацио сам једну ногу и та-

ман кад сам кренуо да пребацим

и другу, нечија ме је рука свукла

са ограде и ја падох на земљу. Јак

ударац главом о подлогу ме је на

тренутак ошамутио. Кад сам до-

шао свести...

Полураспаднуто лице ми се

церило. Какав је то задах био! Ка-

кав призор! Господе! Раздрао сам

се као никада у животу. Мислим

да сам га уплашио, јер се трг’о на

секунд и зауставио руку на пола

покрета. Придигао сам се на лак-

тове и боље га осмотрио.

Заиста је био висок. Превисок.

Имао је сигурно три метра! Или се

то само мени чинило, избезумље-

ном, престрављеном на земљи...

Кошчате руке кренуше ка

мојој гуши, и ја тада схватих да

онај тамо код кола... Ђенка, није

дошао по мене...

(Оригиналан наслов приче:

„Позив у поноћ“)

Поводом свеске „Малог Миси-

онара” Нема нишша тајно („Мали

Мисионар”) у којој је описано како

нема ништа тајно што се неће ја-

вити, повео се разговор у друштву.

Па ће нам неки брат испричати

следећи случај.

Тамо код нас у Хомољу нађен

је један поп заклан. Истрага се свр-

шила неуспехом. Злочинац се није

нашао.

У томе месту славио један сељак,

и дошли му многи гости. Кад је било

време ручку понуди домаћин једног

госта да му пререже колач. Онда тај

гост извади свој нож и узме колач

да пререже. Али наједном изађе му

реч из уста: „Не могу сећи колач

ножем који је заклао попа; грешно

је”. Остави нож у корице и да колач

другоме да пререже.

Његова реч дође до власти, и

власт га ухапси. Он призна своје

недело и буде погубљен.

(Из књиге „Емануил“)

ЗЛОЧИНАЦ СЕ САМ ОТКРИО

Николај Велимировић

| 25

Аутор:АНА МИЛОЈКОВИЋ

26 | ОМАЈА /пролеће 2013.

| 27

28 | ОМАЈА /пролеће 2013.

| 29

МЕДИЈУМ

Драгутин Илић

Идеја спиритизма је стара колико и само човечанство, што се не би смело тврдити о другим чисто философским и философско-религиозним идејама, које су у људској култури јављају тек са поступном културом, са поступним развијањем и усавршавањем мисли.

Мада се философија култур-

них религија бори одлучно против

ове идеје, онако исто као што је

чисти материјалистички монизам

безусловно пориче, ова се идеја

ипак стално одржава. Религиј ска

философија бори се зато јер је

спи ритизам сметња и противник

свакоме догматском учењу, а ма-

теријалистички монизам зато што

дух сматра само као израз меха-

ничког кретања материје, који са

распадом ове ишчезава.

И у тим догматским религи-

јама, као и у најдавним из фе-

тиш ких времена, па тако исто и

ин дус ких чисто философких и ре-

лигијско-философских система,

она се назире као бледући огањ,

који, од времена на време, про-

блесне. Чак и у најстаријој сис-

теми „Санкја“, у којој је сређен

и пречишћен скуп философских

погледа прастаре Индије, од неко-

лико хиљада година пре Исусова

рођења, ми назиремо ово.

И у атомистичкој теорији Ка-

пиле, који је на две хиљаде и пет

стотина година пре Кант-Лапласо-

ве теорије изнео, у системи Санкји,

своје материјалистичко-духовне

појмове о двема врстама атома:

једних, који симпатишу међусобно

и привлаче се у молеку ле; а других,

који антипатишу пр ви ма и одбијају

се од њих – ми нази ремо ово. У тој,

донекле материја листичкој теорији

прозире се ова праидеја духа, жи-

вога, нематеријал нога (Перуша) и

мистичнога атома (Пракрити) не-

дељивог, непрозирног, без пречни-

ка, ширине и висине.

Па као што се види у полумате-

ријалистичкој теорији Капиле, та-

ко се спритистичка идеја назире и

у чисто спиритуалистичкој фило-

софији Веданте.

И у еврејској Библији, како у

„Књизи Постања“ тако и у „Књизи

о Царевима“, налазимо снажно га

трага ове идеје, мада се и у биб-

лијско време, као и у свима поз-

нијим религијама, упорно про-

гањао сваки покушај изазивања.

Саул је водио неумесну хајку про-

тиву свих оних који се бавише о тој

идеји. Он је непоштедно осуђивао

на смрт врачаре, видовњаке или,

како би се то данас казало – ме-

дијуме. Па, ипак зато, ни он ни ико

пре и после њега не беху у стању да

ову идеју угуше.

Је ли та мисао заблуда људске

глупости, која, ван материјалнога

живота, уображава и верује у бе-

смислицу другог, нематеријалног

света, мени није потребно да дока-

зујем ни на основу философских

ни каквих му драго фикција. Ис-

причаћу само оно што сам лично

доживео и што ми се у животу до-

годило, па нека о томе, који ишчи-

тају ово, размисле. Тек, главно је

да никакве мере нису биле у стању

да сузбију ову идеју: ни философ-

ске, ни научне, ни религијске, па

ни насилна гоњења. Идеја је била

јача од свега, старија од сваког

духовнога усавршавања. Она је

дубља у човеку неголи његова сва-

ка друга мисао културом створена.

Једном речи: она је инстинкт са

којим се рађа.

Но, поред свег оваквог схва-

тања о идеји спиритистичкој, ја

сам до 1895. г. избегавао да уопште

дубље размишљавам о питању које

није могуће да се убедљиво реши

без позитивних доказа, и још више:

које човека врло лако може довес-

ти у заблуду из које се с муком из-

лази. Нарочито у нашој средини,

где се интелигенција, поред све-

га свога теоријског разметања са

идејама „реализма“ и „позитивиз-

ма“, врло незнатно уздигла изнад

средњег живота масе, која у своме

духу, или збрканом схватању жи-

вота, има и сувише склоности ка

мистичном поимању ствари.

Поред ове основне мисли било

је још оправданих разлога да се

не упуштам практично у испити-

вање ових појава, баш зато што су

ту идеју у нас прихватили и брзо

компромитовали људи спиритис-

те, занесењаци и уопште они без

икаквог сређеног критичкога ме-

тода. Без система и дубљих разу-

мевања спиритуалистичких и ма-

теријалистичких погледа, они су

лакомислено улазили у практично

извођење овога питања и место да

сваку појаву узму у строго претре-

сање, примали су је као потпун

доказ.

Тако су се у нас створили фа-

натици спиритизма, чије неразбо-

рито и нерасложно баратање по

овоме и сувише деликатноме пи-

СПИРИТУАЛНА ИСКУСТВА /1

30 | ОМАЈА /пролеће 2013.

тању доводе саму ствар до смеш-

нога.

Осим тога, користећи се лако-

верношћу и болесним, мистичким

склоностима довољно несређених

људи, нашла се одмах и маса спе-

куланата, која је од овога питања

створила за себе професију. Тако

се улазило, с једне стране у психо-

патске заблуде; а с друге, у швин-

дловање и нитковске злоупотребе,

којима се терало чак дотле да су

појединци, користећи се психом

лаковерних фанатика и мистича-

ра, стварали читаве религиозне

обреде, што је свакако доводило

до разних глупачких и психопат-

ских екстаза код спиритистичких

лаковерника.

Али, те године даде ми се при-

лика да и без своје нарочите воље

– чак и против моје воље – ступим

изближе овом питању.

Било је то марта-априла 1895.

г. Пуних пет година био сам у тај-

ном верењу са мојом садажњом

же ном; али за остварење брака

било је сметњи преко којих је било

врло тешко прећи1. Морало се са

ве ликом обазривошћу поступити

у томе. И једва после пет година

до ђох до сретнога успеха. Брак је

требало извршити кроз шест неде-

ља.

О овоме сам известио своју ве-

реницу; али, после дан-два, добих

њезино писмо пуно скептичких

ми сли. Она је губила веру да ће се

ствар и тада испунити, и у тој бо-

јазни посаветова ме да покушам

ово.

Тих дана добила је писмо од

сво је сестричине Јулијане Мило-

сављевићеве, ученице у Обренов-

цу (кћи оне Анке Милосављевићке

о којој сам раније већ напомињао),

о некој својој пријатељици. У пис-

му јој описује ову госпођицу као

медијума који пише. Говори о њој

као о правоме феномену, који по-

гађа све што је коме било и шта му

предстоји.

1 Драгутин и Јела били су у блис-ком крвном сродству. Јелина мајка Љубица била је сестра по мајци Драгутиновог оца Јована.

Јулијана је о овој госпођици

писала под утисцима правога изне-

нађења, без икаквих других тежњи

већ да искаже своје душевне емо-

ције што су се оваквим случајем

изазвале у њој. Али моју верени-

цу, која је већ почела губити наду

да ће се ствар сврштити по нашој

жељи, ова новост толико заинтере-

сова, да ми у своме писму наложи

да одмах отпутујем у Обреновац те

да помоћу медијума сазнам да ли

ће овај последњи рок од шест не-

деља бити уистини последњи.

Ја сам био унапред уверен да

је ова госпођица паланчанка што

је Јулијану толико занела ништа

друго већ обична варалица. Од-

бијао сам да идем тамо; али кад

добих и друго категорично писмо

– прво, да задовољим своју вере-

ницу, а друго, и из радозналости

да, колико-толико, упознам махи-

нације ових „медијума“ о којима

сам читао како падају у занос када

долазе у додир са „тајанственим“

појавама – послушах је и сутрадан

отпутовах у Обреновац.

Јулијана се није надала моме

доласку па се у исто време изнена-

дила и обрадовала.

Објасних јој чега ради потегох

овамо.

– Какав ти је то „медијум“ што

ти је помутио здрав разум?

– Ах, тога ради си дошао? Ви-

дећеш; показаћу је после ручка.

– Биће, зацело, да је то нека

„понешено па уништено“ створење

што ти је набило мозак „духовима“;

или је то нека препредена варали-

ца. Реци ми, али право, колико ти

је пара придигла до сада?

Јулијана се насмеја на ово.

– Та она не занати; то је девојче

од 17-18 година, кћи среског наче-

линика у пензији. И што је главно,

она то ради само у најужим кру-

говима, у својој фамилији. Боји се

као живе ватре да се рашчује, јер

ово је паланка па се плаши да је не

извичу за вештицу.

– Па лепо – рекох ја. – Пада

ли у занос кад разговара са духо-

вима?

– У какав занос? – запита Ју-

лијана.

– У српски, брате, у српски!

– рекох смејући се. – Или да се јас-

није изразим: у хрватске „транце“.

– Боже сачувај! Нема ту ни-

каквог заноса; она је потпуно свес-

на кад пише.

– Ти си писала Јели да се томе

„медијуму“ јавља покојни Воји-

слав? Зар је она знала Војислава?

– Никад га у животу није виде-

ла, али је заљубљена у њега.

– Зар у покојника?

– У његове песме, а кроз њих у

њега. Она га просто обожава.

Ово беше врло интересантно;

мене већ поче обузимати радозна-

лост да упознам занешеницу што

се заљубљује у лице које никада у

животу није видела, а о коме она

толико мисли да јој се чак и јавља.

По ручку дође и ова госпођи-

ца.

Било је то прилично мршаво

девојче, полудетињих црта на лицу

и благих, отвореноплавих очију из

којих је пробијала нека безазлена

радозналост. Једном речи, лице

обичне интелигенције, на коме не

могах разазнати ни трага каквог

лукавства.

Када се представисмо једно

другоме и Јулијана јој објасни да

сам ја брат покојног Војислава,

њезине очи блеснуше радознало и

она, пруживши ми руку, поче мало

збуњено да се извињава Јулијани

што је мислила да је она сама те се

није опремила како би требало.

Ја учиних неколико уобичаје-

них комплимената на њен при-

стојан укус у скромном али ипак

лепом одевању, па кад је мало ос-

ло бодих и разговор стаде живљи,

запитах је:

– Јесте ли познавали покојног

Војислава?

– По слици и песмама, госпо-

дине; иначе не...

Овде госпођица збуњено заћу-

та, па онда додаде снебивајући се:

– То јест, чинило ми се да сам

га и видела пре три дана. Али када

сам Јулијани причала о томе, она

ме је разуверила.

| 31

– На сну сте га видели? – за-

питах ја.

– Не, била сам потпуно будна,

тек сам легла у постељу и само што

сам утулила свећу, јавио ми се.

Психопат! – помислих у себи.

– А како сте га видели? – рекох

гласно.

Девојка не одговори одмах.

– Па, ето... – рече она, осмех-

нувши се мало. – Да бих што брже

заспала, ја увек навучем покривало

преко главе. Тако сам и тада уради-

ла. Али тек што учиних то, осетих

како нека рука повуче по кривало

са мога лица. Мислила сам да је

ушла у собу мени моја мати, али

кад погледах, преда мном стајаше

човек тако налик Војислављевој

слици, да ја, ни за тренутак, нисам

двоумила у томе. Био је у официр-

ској униформи. Толико сам се од

тога препала, да сам онемила и

укочено гледала у њега. Али када

чух како притајеним гласом и про-

говори: „Госпођице, не плашите

се, имам да вам кажем...“ ја изгла-

са вриснух. Мати и отац долетеше

из своје собе да виде шта је. Када

им казах шта сам видела, отац ме

изгрди и запрети ми да ће од мене

начинити свако чудо ако се још је-

даред усудим да се бавим „изази-

вањем којекаквих лудорија“.

– Али, госпођице – упадох у

реч – откуда ви баш знате да то

беше дух? Можда се ко од живих

увукао у собу да вас уплаши?

– То је немогуће! – одговори

она одлучно. – У нашој варошици

нема официра; а после тога, појава

је ишчезла у ваздух; нестало је као

пламичак свеће кад духнете на њ.

Да је то био жив човек, не би могао

невиђен проћи, јер једини пролаз

је кроз очеву собу. Отац и мати би

га зацело морали опазити.

– Па лепо; зашто, онда, сумња-

те да је то била појава Војиславље-

ва?

– Рекох већ, био је у официр-

ској униформи; а Јулијана ми је,

сутрадан, казала да је то немогуће

јер он није био војно лице.

– Онда будите уверени да сте

баш њега видели – одговорих јој. –

Војислав је био резервни официр,

па је тако и сахрањен, у официр-

ској униформи.

Девојчине се очи чисто раз-

ведрише кад сазнаде за ову поје-

диност; а ја, опет, добих уверење

да имам посла са егзалтираним

створењем; она се, под заносом

од Војислављеве поезије, аутохип-

нотизирала, толико да је не само

привид’ла покојника него му чак и

говор чула.

Али како да објасним ону по-

јединост о униформи? Она није

знала да је Војислав био резервни

официр и да је сахрањен тако. – Да

није, можда, било од кога му драго

чула некада што о томе, па и забо-

равила на то; а сада је моментално

то заборављено искрсло пред ње-

зине буновне очи?

После овога, ја замолих да ми

укаже то пријатељство и призове

дух Војислава. Она, без устезања,

пристаде.

Јулијана јој донесе из друге

собе доста чисте хартије и један

плајваз.

Госпођица заузе место за сто-

лом и држећи писаљку усправно

над хартијом, управи поглед у

неку тачку. Тако је седела у немом

ћутању не дуже од десетак секун-

ди, а онда запита полугласно:

– Има ли кога овде?

У тај пар обратих пажњу на

њезину руку, која готово до лакта

беше обнажена. Кад запита оно,

опазих како преко површине голе

подлактице пређе нека вибрација,

као оно о врелим летњим дани-

ма кад затрепери водена јара над

мирном површином реке.

У исти час рука клону на сто,

писаљка дотаче хартију и написа:

„Војислав“.

– Сад питајте шта желите!

– шапну госпођица.

– Јеси ли, заиста, то ти, Војис-

лаве?

– Брате, јесам – добих писани

одговор.

– Да ли знаш чега ради сам до-

шао?

– Знам; но можеш ли одуста-

ти?

Драгутин Илић1858-1926

Јелена – Јела, супруга Драгутинова

32 | ОМАЈА /пролеће 2013.

– Пре бих живот уништио не-

голи то! – одговорих ја.

– Брате, самоубиство је грех

који се не прашта! Ми ћемо се мо-

лити Богу да вам помогне.

– А знаш ли како се зове она?

– Јела – записа писаљка.

(Доцније је она причала гос-

пођици Јулијани да је држала, као

у воску, да сам ја дошао у Обре-

новац ради ње; па када је под пи-

саљком опазила прво слово: Ј, она

је веровала да ће се појавити име:

Јулијана.)

Када изађе име, Јела, запита

радознало која је то?

– Допустите да вам не одгово-

рим; ви само пишите и продужите

са питањима.

– Можеш ли ми рећи хоћемо

ли венчати?

– Хоћете.

– За које време?

Био сам уверен да ће одговори-

ти: „кроз шест недеља“, прво зато

што сам у то поуздано веровао; а

после, што сам био уверен у пси-

хо-физичку поставку да госпођица

ништа друго не пише већ преноси

моје мисли које јој сугерирам. Али

добих посве противан одговор:

– Кроз шест месеци!

– Е, ниси погодио! – насмејах

се ја – хтео си ваљда рећи: кроз

шест недеља. То је питање већ ута-

начено где треба.

– Брате, кроз шест месеци!

– по нови питани.

Мене мало изненади овакав

одговор и хтедох да продужим и

даље о томе, кад испод писаљке

изађе име: „Тијана“.

То ме још више изненади. От-

куда да се потпише ово име када

на њ нисам баш никако помишљао,

те да би га госпођица могла запи-

сати.

– Ко је ова Тијана? – запита

госпођица.

– Кћи покојног Ђуре Јакђића,

прва жена Војислављева.

– Гле, зар се он два пута же-

нио? Ја сам држала да му је ова с

којом има деце прва жена! – рече

зачуђено госпођица; а ја не одго-

ворајући на њено чуђење запитах:

– Шта мислиш, Тијана?

– Хтедох да те видим и кажем

да ћемо се сви молити Богу да бу-

дете сретни.

Одмах за овим одговором, пи-

саљка исписа: „Немој, Зорице, ти

си још мала!“

– Ко ти је то? – запитах прочи-

тавши записано.

– Па наша Зора; хоће да разго-

вара са стрицем.

– Е, то већ не могу веровати

– рекох ја. – Како може Зорица да

пише када јој је било једва две го-

дине кад је умрла?

– А ти мислиш да ово пише-

мо ми? – потписа се: „Војислав“.

– То се ми користимо добротом

госпођичином и утичемо својим

мислима на њу да забележи што

желимо.

Све ово, иако је било интере-

сантно и поучно за човека који је

први пут добио прилике да упозна

једног медијума и да се користи ње-

говом психичком особином, опет

ме није дефинитивно уверило да

је то уистину опћило њено натчул-

но људско биће. Мидијум који је

видео визију Војислава, могао га

је видети као своју болесну машту

изазвану потенцијалном надраже-

них нерава и чула. А то је већ једно

објашњење које у позитивистич-

ком посматрању оваквих „натчул-

них“ појава има неког разлога.

Али, преда мном су стајала

ова факта, међу којима су и таква

која се не могу на овај начин ту-

мачити.

Прво: медијум је могао видети

визију свога мишљења услед пре-

тераног надражаја нерава и чулне

помућености. Али, како га је мог-

ла видети у официрској униформи

када га је знала само по његову

портрету у цивилу.

Друго: она није имала ни појма

да је Војислав био два пута жењен,

да му се прва жена звала Тијана, а

осим тога, да је има с њоме ћерчи-

цу, Зорку.

Треће: да је било преношења

моје мисли, тј. сугестије, медијум

би рок мога венчања, без икакве

сумње, записао: кроз шест недеља,

како сам и сам био тврдо убеђен и

како сам и у часу питања мислио.

Међутим, она је записала „кроз

шест месеци“, па је то и поновила

када покушах да коригирам „пог-

решку духа“.

И поред свега тога, мени је све

ово било недовољно. Моје неурав-

нотежено критично схватање за-

хтевало је нове доказе, и тако ми

дође помисао да ставим на пробу

„дух“ Тијане. Запитах пристаје ли

да ми се, ради бољег уверења, јави,

да је лично, својим очима видим.

– Нашта ће ти то? – добих од-

говор на ово питање.

– Желим да се боље уверим да

заиста општим са духовима.

– Учинила бих ти по вољи, али

се бојим да се не уплашиш када ме

угледаш.

– Ти се само јави; нећу се уп-

лашити.

– Добро; у које доба желиш?

Хтедох рећи: ноћас у поноћ

или око једног сахата; али при-

знајем да ме помисао мало узне-

мири, те време преместих пред

зору, око четири сахата.

– Јавићу ти се! – добих одго-

вор, и рука медијума положи пи-

саљку ван хартије.

Немадох шта да питам више,

кад писаљка коју она наново при-

хвати записа име: „Тодор“.

– Чије је ово име сад – запи-

тасмо се у исти мах сви троје.

То име потписа се и по други

пут; али одмах потом, писаљка за-

писа име: „Стојан“.

– Отац моје веренице! – по-

мислих и запитах има ли шта да

ми каже?

– Молићемо се Богу за вашу

срећу – одговори он, а одмах испод

тога написа писаљка забележи:

– Приликом деобе Јели ће

припасти кућа на Сави. Гледај да

је што пре продате.

Савест ми је сведок да ме ма-

теријална страна не само није

интересовала, но напротив, то ми

је било и у самој помисли одврат-

но. Али када је „ дух“ дотакао и то

питање, мени паде у очи његово

саветовање да „што пре“ продамо

| 33

кућу. Зато и запитах да ми објасни

зашто баш да продамо?

Овде, такође, утврђујем да ме-

дијум није знала ни која је то моја

вереница, ни Стојан, а још мање је

могла знати каква имања има, где

се које од ових налазе. А најмање је

могла знати које ће од тих имања

њојзи при деоби припасти.

Дакле, ни у овоме није могло

би ти никакве медијумове прева-

ре, а тако исто ни преноса мојих

ми сли на њ, јер о тим стварима

ни када нисам помишљао; а да

сам помишљао, пре бих зажелео

био део на Теразијама или онај на

„Тобџијској пијаци“, а ни у коме

случају овај, најгори од свих дело-

ва.

Пређох, одмах, на друга пи-

тања. За мојом вереницом биле су

две млађе сестре. Хтео сам да од

њиховог оца сазнам када ће се оне

удати.

– Наталија ће се удати за док-

тора, кроз годину дана; а Стана, за

доктора, кроз две године.

Учинило ми се да медијума

савлађује умор, па како сам ис-

црпао све о чему сам хтео да се

известим, захвалим госпођици на

њезиној љубазности.

У то време вратила се из чар-

шије и Јулијанина тетка Ленка,

која је Јулијану одмалена однего-

вала и школовала, па сада је на-

место мајке с њом и овде. Она није

била посвећена у моје ствари.

Ленка је већ видела да смо се

занимали „писањем са духовима“.

Јулијана јој рече ко нам се све за-

писао, па додаде и то како се пред

именом „Стојан“ два пута записа-

ло име „Тодор“, али ми не знамо

ко ће то бити.

– Бог с тобом, Јуцо – одгово-

ри она – па то је мој и твоје мајке

деда!

А да ли би медијум могао зна-

ти за ово име те да га запише, када

ни сама Јулијана није знала да је

њезином прадеду по мајци било

име Тодор?

Вечерао сам код својих рођа-

ка, а после тога, око девет сахати,

опростих се с њима и пређох, пре-

ко пута, у хотел на ноћиште.

У глави ми је бучало од нејед-

наких мисли што се укрштаху и

ра звијаху: то у прилог мојој сумњи

да је све ово продукт неког психо-

физичког надражаја и узајамног

ме дијумовог и мога психичко га

лу т а ња изазваног у нама самим; то

у прилог оптимистичкоме схвата-

њу.

Дуго нисам тулио свећу, све

докле не осетих да ми се трепави-

це од заноса склапају. Најзад утвр-

дих сан и заспах.

Кад би око четири сахата, тргох

се нагло и стадох усплахирено зве-

рати по соби и прозору кроз који

је већ проблескавало праскозорје.

Пробудило ме чудно осећање; осе-

тио сам у спавању како ми преко

лица пређе, као да ме благо поми-

лова, хладна рука.

Тијана! – помислих у томе

часу и нагло устадох и седох у пос-

тељу. Био сам необично нервиран

– право да кажем, престрављен.

Али визије нисам видео.

Ја не могу овде да утврђујем

критички, и да се тачно опреде-

лим, да ли је овде посреди каква

аутосугестија, под утицајем које је

моја психа у заказано време иза-

звала онај осећај хладне руке, или

је то у самој истини била Тијана.

Ако оно осећање руке беше ис-

тинито, онда ми се визија није ја-

вила само зато што сам се, у томе

часу, препао.

Зато што се не могу да опре-

делим тачно у своме тумачењу ове

појаве, ја то нећу ни да сматрам

као убедљив доказ ни за прву ни

за другу поставку. Ово исписујем

једино ради потпуности самога до-

живљаја.

Остало је, дакле, да сачекам

време, те да се провери уколико

има истине у овоме питању.

Сутрадан сам се вратио са

оним исписима у Београд и својим

путем доставио их вереници, али

сам јој уједно додао у писму како

сумњам у све ово; јер оно што је

за мене јасно, то је да је наше вен-

чање утврђено за шест недеља, а

„дух“ Војислава вели: „кроз шест

месеци“.

Тако су пролазили дани за да-

нима и недеља нашег венчања све

се више ближила. Шесте недеље,

на четири дана раније, када тре-

баше да се ствар утврди, догоди се

случај који омете моју намеру.

Ствар се и сада морала одло-

жити на неизвесно време. Ја сам

узалуд покушао све путеве који ми

стајаху на расположењу, али сви

они беху безизлазни.

Морадох почети изнова – и

Бог зна да ли би од свега било шта,

да моја вереница не беше снажне и

одлучне воље којом се одупирала

свима покушајима са стране који

утицаху да је од њезине одлуке од-

врате.

Најпосле, успех! Свећеник из

Бешке, у близини Ср. Карловаца,

прими моју ствар у своје руке и оз-

начи нам дан венчања.

Првог октобра добих писмо од

веренице да више неће чекати ни

дана више, него да се ствар сврши

одмах сутра.

Тако је и било. Сутрадан успе-

ла је да сама, без икакве пратили-

це изађе у варош (а то је први пут

што се десило). Тачно у 11 сахата

она је са нашим сведоцима (др В.

Атанацковић и Михаило Добрић)

приспела у Земун, где сам их са

приправним фијакером очекивао,

те тако сви поседамо и окретосмо

путем за Бешку.

У три поподне стигосмо пред

попину кућу, где нас је он са својом

госпођом очекивао. При поласку у

цркву, та попадија окитила је не-

весту красним, свежим ружама.

А тога дана (2. октобра 1895),

навршило се пуних шест месеци,

како медијум записа.

Значи, дакле, да је „дух“ тачно

погодио. Остало је још да се увери-

мо како ће се она предсказивања

о удајама сестара моје жене испу-

нити.

После годину дана Наталија се

заиста удала за доктора Манојла

Сми љанића, а тринаест месеци за

њом, удаде се и Стана за професо-

ра С. Стефановића.

34 | ОМАЈА /пролеће 2013.

Обистинило се дакле све како

је „дух“ казао, изузимајући да ће

се и Стана, као и Наталија, удати

за доктора.

Па ипак, „дух“ није обмануо.

Стефановић је после женидбе оти-

шао у Лајпциг и тамо положио за

доктора хемије.

Могу ли се, дакле, све ове тач-

ности, које су се доцније испуниле,

узети као „пука случајност“ или

као нешто што се даје предвидети

на основу „стицаја реалних прили-

ка“?

Па и у погледу деобе имања

међу сестрама, догодило се онако.

Моја жена оставила је на вољу сви-

ма да изаберу од имања шта која

’оће, а она ће се задовољити оним

које јој одреде.

Тако јој и припаде кућа на Са-

ви, како је то „дух“ њезина оца ка-

зао.

Нисмо ипак имали намере,

нити помишљали да ту кућу про-

дамо, иако она није могла да даје

одговарајућу ренту према њезиној

стварној вредности.

Али једнога дана јави нам се

ипак понуда од стране г. Кремића

хотелијера. Кућу му продадосмо,

а то је за нас било врло добро, јер

тиме избегосмо једну врло осетну

штету.

Не прође ни годину дана после

продаје, кад горња мања кућа, која

се налазила над каменим лагумом

у брду, а која се крилом једним са

главном кућом на спрату спајала,

поче да клизи, те наста опасност

да се сруши па и цело крило главне

куће да однесе собом. Г. Кремић је

потрошио преко дванаест хиљада

динара докле је спречио несрећу и

удесио кућу како треба.

Да кућу нисмо продали, ту би

смо штету ми повукли.

Као што се види, тако се обис-

тинило, у длаку, све у току неколи-

ко година; обистинило се не једно,

већ низ факата међу коима нема

никакве узрочне везе, нити би се

могли раније предвидети.

Питам се, према изложеном,

како стојимо сада са негирањем о

„предопредељењу“?

Средином XIX века, талас од-ржавања спиртуалистичких сеанси пошао је из Америке, и преко Ен-глеске, Француске, Немачке и Ру-сије осамдесетих година стигао и до Србије. Како је забележио поз-нати историчар Миленко Вукиће-вић, прве спиритуалистичке сеансе у нас ор ганизовали су запосле-ни у крагу јевачкој војној фабри-ци „1880. и 1881. са сточићем, а доцније је то преплавило цео Кра-гујевац“. Пред крај прошлога века спиритуалистичке сеансе се од-ржавају и у Обреновцу, Београду, Новом Саду, Срем ским Карловци-ма и другим местима. Упоредо са практичним ор ганизовањем спи-ритуалистичких сеанси, јављају се код нас први ча сописи и први књижевним радови. Од наших зна-чајних културних и књижевних радника, поред поменутог Вукиће-вића, своја спиритуалистичка ис-куства фрагментарно су описали и Чедомиљ Мијатовић, Лазар Комар-чић, Радован Казимировић и Дра-гутин Илић.

Године 1896. објављен је у Бе-ограду превод Михаила Лоновића, са немачког језика, дела непозна-тог аутора, Из надчулног света, у три тома, у којима је изнето више примера телепатских појава, раз-говора са „духовима“, пророчанс-ких снова, и оно што је најважније, упозната је српска читалачка пуб-лика са визионарским делом Ема-нуела Сведенборга (1688-1772). Убрзо за овим књигама, појављују се и први српски писци: у Београду Стеван Николић-Кућетина са две књиге, Живот на другом свету или душа после смрти човечјег тела (1897) и Глас из васељене или у царству вечности (1898), а у Но-вом Саду Сима Станојевић са књи-гом Из области духова или живота после смрти (1898), у којој су први пут штампани извештаји са спири-туалистичких сеанси. У исто време појављују се у нас и први спириту-алистички часописи: Тајанствени свет (Земун, 1899, уредник Јован Живковић), Два света (Београд, 1903, уредник Лазар Комарчић), Духовни свет (Београд, 1910-1911, уредници Петар Ј. Новаковић и Јо-ван С. Јовановић), који ће 1911. године променити назив у Духовни живот и др.

Најзначајнији део спиритуа ли-с тичког искуства Дра гу ти на Или ћа забележен је у рукопису Мој живот, коначно завршеном и редигованом 1921. године. У овом рукопису о тајним појавама централно место заузимају његова спиритуалистич-ка искуства. Како је најзначајнији допринос спиритуализма „враћање изгубљене вере у вечност“ и „по-новно сједињење са онима које во-лимо“, није ни чудо што је главна личност Драгутинове спиритуалис-тичке аутобиографије његов брат Војислав. Прерана смрт Војислава Илића 1894. године, ме ђу срп ским писцима, и у свим кру говима, до-живљена је као национална траге-дија. Он је био општеприхваћени песник, носилац нових књижев-них, културних и националних идеја. После његове смрти издата је Споменица (1895) у којој су за-ступљени готово сви који су тада значили нешто у нашој књижев-ности. Велики број личности, на-рочито женске читалачке публике, био је ангажован око прикупљања новчаних прилога за израду по-себног споменика којим је треба-ло означити култно место српскога песништва. Како је породица до-живела Војислављеву смрт, тешко је и претпоставити. Најтеже је ову смрт примио Драгутин, који је и у књижевном стваралаштву стајао под утицајем свог млађег брата.

На годину дана после Војис-лављеве смрти, Драгутин при-суствује првој спиритуалистичкој сеанси, и први „дух“ који је прого-ворио преко медијума био је Војис-лављев. Од тада па до краја XIX века, Драгутин из политичких раз-лога живи у емиграцији, више пута у Сремским Карловцима учествује у спиритуалистичким сеансама, на којима је повремено медијум била и његова супруга Јелена. Неке од својих спиритуалистичких и па-ранормалних искустава Драгутин Илић изнео је у приповеткама „Пу-товање на небо“ и „Привиђења“, новели „Игуманова сен“, балади „Отац Гедеон“ и романима „Секунд вечности“ и „Аутобиографији одла-зећега“.

Станиша Војиновић

БЕЛЕШКА

| 35

ЈАНИЋИЈЕВЕ ЖЕНИДБЕБиљана Јанковић

Ја ни ћи је при ча:

Уочи Ивањ да на до не се мо ја

се стра Сте ва ни ја ивањ ске вен чи ће

да, по оби ча ју, за ки ти ка пи је и вра-

та. Ал ви дим ја: од не се Сте ва ни ја

је дан вен чић у њен ва јат. При кра-

дем се до ва ја та па про ви рим кроз

па јан те, кад она ме ће онај вен чић

под ја стук. Утом је вик ну на ша по-

кој на ма ти и она ис тр ча из ва ја та,

а ја ти уђем па јој укра дем онај

вен чић ис под ја сту ка, стр пам га у

не дра, па уве че, по што сам спав’о

под шљи вом, смо там ко шу љу под

гла ву, а под ко шу љу мет нем онај

ивањ ски вен чић и лег нем спа ва ти.

Уса ћи се ноћ, у ку ћи и у ва ја ти ма

сви по спа ли, ал ме ни сан на очи

– ни ка ко! А ја, ви дим да не што

ни је до бро; ко ко ши се сми ри ле,

ни ка ква се ти ца не чу је, чак се ни

ша ров не ја вља да је жив. Са мо вра-

нац по не кад зар же све зан за дру гу

шљи ву. Кад, од јед ном, за спах ја ко

јаг ње и са њам као: омрк но ја из во-

де ни це, жу рим да стиг нем ку ћи,

а јад не кра ви це ис те гле вра то ве

па за пе ле из пет них жи ла да из ву-

ку она ко ли ца и три-че ти ри вре ће

бра шна. Ал не мо гу, те же им оно

бра шно не го пун ка нат ка ме на да

ву ку. Ок нем ја, кра ве ста до ше, ал

се са мо ко шка ју и пре ча ју. Оби ђем

око ко ла и узмем по рож је у ру ке

да их по ве дем, ал ни сам ни ко рак

на пра вио, кад чу јем у Ђул ки ним

ли ва да ма пе ва ју де вој ке. А пе сма,

Бо же, да је ми ли на слу ша ти! Тан ко

Ја ни ћи је Пе рић из Вр би ћа већ одав но је пре га зио осам де се ту. Сам у ма ле ној ку ћи под но јед не чу ке, око ло

не ве ли ко огра ђе но дво ри ште у ко јем су се не ка да дав но игра ла ње го ва де ца. Има не ко ли ко ко за. Ње го вих

се дам си но ва жи ве у се дам раз ли чи тих гра до ва и ре као би чо век да се и не по зна ју. Ни на сла ву ви ше не

до ла зе, из го ва ра ју се бес па ри цом и бес по сли цом.

Илустрација

: Миле Динић

36 | ОМАЈА /пролеће 2013.

не ко гро це, ко у де те та, у оне што

пр ва пе ва, а и оне што је пра те ко

да су у жи во ту са мо пе ва ле... Ста-

нем ја слу ша ти да по гр лу по знам

ко ја пе ва и шта пе ва ју.

Слу шо ја, слу шо, не по зна јем

ни јед ног гла са, ни су на ше де вој ке,

ал пе ва ју ко кад се ’ше ни ца жа ње:

Кол ко је ду га лу ка, ду га до лу га.

Ми је жа сно и по же смо,

не ма ужи не

ужи ња ра ру же бе ре, до ћи не

мо же.

Та јад не јој ње не ру же, кам јој

ужи на...

Кад, мо је кра ве бур лик ну ше

и кре то ше на пред, је два из ма кох

пред њи ма и та ко из бих у Ра ши-

не гра ди не. Та гра ди на иде са обе

стра не бр да, а кроз сре ди ну је оста-

вљен пут, а на сред гра ди не, уза

сам пут, јед на го ле ма кру шка и до

пу та сте на од ка ме на ста ров ни ка,

три ку би ка у њој има нај ма ње. Од

сте не свуд око кру шке не ко ши бље

из би ло, гу сто ко чет ка; ко ли ко год

пу та да га ре жеш, чи ни ти се да за

ноћ по ра сте, па је Ра шо пре стао да

кр чи око те кру шке још дав но, док

сам ја био де те. Ста ри љу ди при ча-

ли су да се ту при ви ђа кад је пун

ме сец и но ћу су из бе га ва ли то ме-

сто зва но Не зна ни гроб.

Са мо што сам из био на ра ва ши-

цу, ви дим ску пи ло се ко ло па игра

око оне кру шке, но ге до зе мље не

до и та ју, ко ви лов ско. А ја тек до-

шо из вој ске, млад, во лео сам за-

и гра ти и за пе ва ти нег ле ба је сти.

По жу рим па се ува тим у ко ло, и

то на кец да се са ко ло во ђом над и-

гра вам, ал за и гра ти па ни ка ко. Ко

да се ни кад у жи во ту у ко ло ни сам

ува тио. Про бам ова ко, про бам она-

ко, ал не вре ди... Би ме ни за чу до

па се пре кр стих и ре кох сам се би:

– Го спо де Бо же, шта ли је ово

да ја не умем за и гра ти?

Ка ко се ја пре кр стих, не што пу-

че, око ме не се раз ле те не ка ва тра

и оде на све стра не. Про бу дих се

и имам шта и ви де ти: ја се дим на

са мом вр ху кру шке у Ра ши ној гра-

ди ни. Пре кр стим се још јед ном,

очи там у се би „Оче наш“ и по ла ко

си ђем са оне кру шке па кре нем ку-

ћи.

Ме се чи на ко дан, идем ја и ми-

слим ка ко ли сам се по пео на ону

кру шку кад до бро знам да сам под

шљи вом ис пред ку ће за спао. И са-

мо да уђем у авли ју, кад угле дах

две де вој ке. Јед на се ди на шљи во-

вој гра ни и у ру ка ма др жи штрањ-

ку од ула ра, а вра нац мир но па се

око ње; дру га ра за стр ла по тра ви

мо ју ко шу љу, се ла по ред ње, др жи

онај вен чић у ру ка ма и јед на ко се

за гле да у ње га. Обе у бе ло об у че не,

рас пле те не ко се, а ле пе да леп ших

у жи во ту ни сам ви део, као да ни су

од ово га све та. Ја стао уз ка пи ју, не

смем да уђем, кад ре че она што је

на шљи ви се де ла:

– Ала ве че рас от пе ва Сим ка

Кра њан ска, ди во та је би ло слу ша-

ти, ни на ша Ко сан ка не би бо ље

уме ла.

А дру га од го во ри:

– Ко ли ко се Ко сан ка сво јим

гла сом ди чи, да је Сим ку чу ла не

би Сим ка ни кад за пе ва ла. Не го да

овај мо мак зна да рас пле те вен чић

и ивањ ску тра ву ба ци пре ко пу та

ко јим Сим ка на бу нар иде, па кад

она про ђе да је по ку пи и по но во

у ве нац упле те, па ве нац обе си из-

над кућ них вра та, би се Сим ка за

ње га уда ла и ле по би про жи вео са

њом до кра ја ве ка ње но га. Али би

овај вен чић до ве ка ње ног чу ва ти

мо рао да је Ко сан ка не устре ли.

Мо жда би још шта ре кла, ал

за пе ва ше пе тло ви, од њих две се

ство ри ше ко не ке лоп те од ва тре и

про ле те ше по ред ме не, и та ко ме

не ка ко уда ри ше да сам пао на зе-

мљу. Кад до ђох се би до пу жем до

ка пи је, отво рим је, па по ла ко до пу-

жем до оне мо је ко шу ље, не ка ко је

об у чем и стр пам онај вен чић у не-

дра, пре кр стим се и опет за спим.

Ни шта ти Бог не да де, ус то ја

ују тро здрав ко дрен, још се ни сун-

це ни је ро ди ло, осе длам вран ца па

у Кра ња не, а то је јед но се ло на сат

мо мач ког хо да ода вле. Сти го сам

та мо са мо што се сун це ро ди ло.

А Кра њан ке во ду но се са јед ног

ђер ма ис под са мог пу та ко јим се у

Кра ња не до ла зи. Ја пу стио вран ца

ко ра ком, не жу рим, и спа зих ка ко

низ гра ди ну ђер му за ма че де вој ка,

а дру га но си ве дри це са во дом и пи-

та је на глас:

– От куд да ти, Сим ка, одоц ниш

на во ду?

Од сил не сре ће ни сам ни чуо

шта јој је Сим ка од го во ри ла, не го

уста вим ко ња и са че кам да она

што је но си ла во ду про ђе, па рас-

пле тем онај вен чић свуд пре ко пу-

та. Шта ћеш, мла до – лу до... Кад,

по мо ли се Сим ка уз гра ди ну, уви ја

се под оним ве дри ца ма. Ја сја шем

кад се она при ма че и за и скам ма-

ло во де да пи јем. Она ста де, окре те

оне ве дри це на дру го ра ме, па ти-

квом за хва ти во де и пру жи ми да

пи јем. На пи јем се ја во де, окре нем

ко ња, па ку ћи. Кад Сим ка за ма че,

вра тим се, по ку пим ону тра ву и по-

но во упле тем у вен чић, па опет уз-

ја шем вран ца и на траг.

До шо ја ку ћи, мо ји се пи та ју

где сам био, ја ћу тим. До руч ко ва-

смо, па сва ко оде за по слом. Оста-

нем ја сам у ку ћи, из ва дим онај

вен чић из не да ра и обе сим на вра-

та, па иза ђем и сед нем на праг. Ка-

ко сам сео та ко сам пао бо ло ва ти

– ко све ћа. Го ди ну да на са мо Бо гу

ду шу да дам, све су ме на ру ка ма

но си ли. Ал ка ко про ђе Ивањ дан,

да де Бог па ми би бо ље, до Илин-

да на сам оздра вио, ко да ни кад ни

бо ло во ни сам.

Од лу че отац и ма ти да ме же не

и ста ну се рас пи ти ва ти за де вој ке,

ал се про чу ло да сам ду го бо ло во

па ни ко не да де вој ке, џа ба је што

смо би ли бо га ти. Тек до ђе ти не ка

тет ка мо је ма те ре код нас и ре че

да у Кра ња ни ма има јед на си ро та,

отац јој по ги но у ра ту, не ма ни бра-

та ни се стре, са мо она и ма ти, ми-

ра жин ка је, вред на, до бра... Ал се

мо јој ма те ри не сви ђа што је ми ра-

жин ка! Ве ли: да је ми раз сре ћан,

ту би био на след ник... Тек не ка ко

при ста де она да оде мо и пи та мо за

де вој ку. До ђе мо код њих ку ћи да

про си мо, уђе де вој ка у оџа кли ју,

ви дим ја: Сим ка! И та ко се ја оже-

них.

Оне го ди не кад су уби ли Кра ља

| 37

Алек сан дра, у мр тву је сен, раз бо ле

се и мој чи ча Осто ја. Бо ло ва ма ло

па умре. Ни кад се ни је хтео же ни-

ти, ни ти се од нас де лио, обич но је

по пла ни ни на па сао ста до и ло вио.

Ма ло по сле поч нем и ја ићи са лов-

ци ма, по сле го ди ну-две ни сам се

од пу шке одва јао ко и мој по кој ни

чи ча. Јед не при ли ке, спре мио се ја

да оби ђем по ља, обу вам се и по на-

ви ци тра жим да ми Сим ка до ва ти

пу шку, не бих ли где год ус пут убио

ка квог зе ца, а Сим ка ме ста де од го-

ва ра ти. Ве ли:

– Да нас је Си ме ун Ми ро то чи-

ви, не ва ља ићи у лов, а и ја сам

но ћас ру жно са ња ла. Као: се дим

уз ог њи ште и рас пле ла ко су да се

оче шљам, жар још ни сам би ла из-

гр ну ла из пе пе ла, кад он од јед ном

бук ну и сву ми ко су за па ли. А ба ба

Мир ка ми је пре го во ри ла кад што-

год ру жно усним па одем код ње

да ми ту ма чи: кад са њаш да ко су

гу биш, то ти је ве ли ка бо лест...

Јок, ни шта ти ја ни сам ма рио

за сно ве, не го узмем пу шку, па по-

што оби ђем њи ве за ђем у пла ни ну

не бих ли шта уло вио.

Хо дао сам до под не, ни шта

пред ме не не иза ђе, ни ти це, ни

жи во ти ње. Сти гох та ко под сам

врх пла ни не, зва ни Јан ков ве нац.

И ту чу јем ја – са тро зу бе сте не

пе ва де вој ка. Ама, Сим ки но гр ло

– ни узми ни оста ви, а кроз пе сму

ве ли:

– Кад би знао Ја њо да на чи ни

бре сто ву по ли цу па да ов де гво жђа

зап не, а на гло гов ко лац за по нац

ивањ ски вен чић мет не, би ме ухва-

тио пре нег снег с вен ца спад не...

Што ка жу, ђа во не оре и не ко-

па, не го о злу ра ди. До ђем ја ку ћи

и оде љем бре сто ву по ли цу и гло гов

за по нац, по не сем ивањ ски вен чић,

па зап нем гво жђа баш под тро зу-

бом сте ном и су тра дан по ра ним да

ви дим шта сам уло вио.

Сти го ја под сте ну, гво жђа сто-

је за пе та ко што сам их и оста вио,

са мо на гло го вом за пон цу не ма

вен чи ћа. Окре нем се око се бе аја,

ниг де ни ко га не ма. Тек од јед ном

пре се че ме та нак смех. Окре нем

се ја – кад на сте ни сто ји де вој ка,

сва об у че на у бе ло, це ла се аљи на

на њој од ве тра ви је, а ко са рас пле-

те на ис под по ја са па ла. Сто ји и

сме је се, а у ру ци јој онај вен чић.

За ба ци ла је ко су низ ле ђа, по ди гла

увис обе ру ке и од јед ном по ле те ла,

што ве ле, не бу под обла ке. Док сам

треп нуо, ње ви ше ниг де ни је би ло.

Ја по ку пим она мо ја гво жђа

па по ђем ку ћи. Ма ло по сле ме не

сти же Сим ка од ова ца, и ка ко до ђе

ле же бо ло ва ти и не уста де пу ну го-

ди ну да на, све смо је на ру ка ма од

ла да до ла да пре на ша ли. Кад окоп-

ни снег на Јан ко вом вен цу и оста-

де га са мо кол ко за јед ну по ња ву

под Тро зу бом сте ном, јед но ју тро

уста де мо ја Сим ка да на ло жи ва-

тру. Ја се пре кр стих и по ми слих:

„Хва ла ти, Бо же, да и њој си ро тој

јед ном сва не!“

Спре ми ла она до ру чак, спре-

ми ла ру чак, ал ка ко про ђе под не,

са мо ре че да је бо ли гла ва, ле же у

кре вет и умре до сун че вог сми ра-

ја...

По сле три го ди не ве ли ме ни

мо ја по кој на ма ти, Бог да јој ду шу

про сти:

– Си не, Сим ке ви ше не мо жеш

на ћи, а млад си да жи виш сам. Ево,

две су удо ви це у се лу, Ле по са ва Це-

кли ћи ска и Ве се лин ка Га дља ре ва,

до во ди ко ју год оћеш, да по сле ме-

не има ко ову де чи цу гле да ти.

Ми слио ја, ми слио: обе знам.

Ле по са ва је би ла мир на, ти ха же ни-

ца, сва се у ту гу за да ла и у цр ни ну

за ви ла, са ра ни ла све кра, све кр ву,

чо ве ка и тро је де це, ни до жи во та

јој ни је би ло, а ка мо ли до уда је. А

Ве се лин ка је би ла ви со ка и ле па,

по го ва ра ло се о њој по се лу и ова-

квих и она квих ре чи, ал мо ја ма ти

ве ли:

– Ди је те, кад се уда не ће она

та ко. Сад мо же, не ма чо ве ка, не ма

де це, ал’ кад ро ди сми ри ће се она.

Ако ћеш њу, и ме ни је пра во.

И ја од лу чи да се оже ним Ве се-

лин ком Га дља ре вом.

Ле го ја да спа вам, кад у са му

зо ру, кад је од Бо га сан, са њам као

по шао код мог стри ца на сла ву, па

пе шке уда рио пре ко кра њан ског

ђер ма, кад на ђер му мо ја по кој на

Сим ка баш пу ни ве дри це во дом.

Кад чу ка ко не ко иде, по ди же

гла ву и по гле да, али ми ни шта не

ре че. Ја опет, чи сто за чу ђен што

ми се не ја ви, ве лим:

– До бро ју тро, Сим ка, до бро

си по ра ни ла, оћеш ми да ти ма ло

во де?

Тек да поч нем раз го вор. А она

за пла ка па ве ли:

– Зло ју тро, мој Ја ни ћи је, зло,

ни је до бро. Ви дим да оћеш да по мо-

риш ону на шу си ро ти њу, па стал но

пла чем. – Ја се на ђох у чу ду, а она

ре че: – Увек смо ле по жи ве ли, ал

ако се оже ниш Ве се лин ком ни кад

се не ве се лио, да ми Бог опро сти

што сво ју де цу ку нем. Оже ни се Ле-

по са вом, она ће ти ро ди ти, па ће и

мо ју де цу ви де ти кад сво ју на ра ни

и на по ји.

И ње од јед ном не ста де, а ја

се про бу дим, уста нем, об у чем се,

ви дим да сви ће, па узмем су до ве

и по ђем да ма те ри до не сем во де.

Ја до шо с во де, а мо ја ма ти се ди уз

ог њи ште и ло жи ва тру. Сед нем ја

па јој ис при чам шта сам са њао, а

мо ја се ма ти пре кр сти па ре че да

је и она Сим ку са ња ла и да је и њој

та ко ре кла. Са ве то ва ми да је нај по-

сле по слу шам.

И поч нем ја са ле та ти Ле по са-

ву не би ли при ста ла, ал она ни

да чу је! Не ће па не ће. Ал на у чи

ме не мо ја ма ти да одем код Ле по-

са ви ног оца и ма те ре у Кра са ву и

да пи там њих. Одем ја, ка жем ко

сам и ода кле сам, и за што сам до-

шао. Они ме ле по при ми ше и на

кра ју ре ко ше да ће јој го во ри ти да

се уда, а она ће ваљ да при ста ти.

По сле јед но два ме се ца, не ка ко

при ста де она и ја се оже них пред

Ми тров дан.

Ро ди ла је ме ни Ле по са ва још

пет си но ва. Ни кад ни сам при ме-

тио да је мо ју и Сим ки ну де цу раз-

дво ји ла, ле по их је све гле да ла, и

кад Уро ша, мог и Сим ки ног пр вог

си на, ис пра ти смо у вој ску, ре че ме-

ни Ле по са ва да је са ња ла Сим ку.

Као: до шла она да на ло жи ва тру на

ог њи шту, а Сим ка се ди по ред ог њи-

шта и пла че. Пи та ла је Ле по са ва

38 | ОМАЈА /пролеће 2013.

што пла че, а она ве ли да пла че од

сре ће, и на кра ју јој се за хва ли што

је ње ну си ро ти њу ле по гле да ла, и

не ка ко је не ста де, а да Ле по са ва ни-

је ни сти гла да ви ди куд оде.

Ле по сам жи вео и са Ле по са-

вом пу них два де сет и пет го ди на,

де ца нам се по за по шља ва ше, до-

ла зи ли су и до но си ли нам све га и

сва че га, ал су жи ве ли да ле ко је дан

од дру гог. Ше сет и пе те го ди не раз-

бо ле се мо ја Ле по са ва, во дио је ја и

ле ка ри ма, и тра ва ри ма, и вра ча ра-

ма, ал кад не ма ве ка не ма ни ле ка.

Умре мо ја Ле по са ва ли цем на Мра-

тин дан и ја оста дох са свим сам.

Од та да че сто са њам њу и Сим-

ку за јед но, до ђу ми у сан и го во ре

да се опет же ним, чак на ђу и по не-

ку при ли ку за ме не, ве ле да не бу-

дем сам, увек не што за но ве та ју, а

ја ни да чу јем: ка кве сам сре ће још

бих јед ну же ну са ра нио и опет бих

остао сам. А кад мо рам сам оста ри-

ти, што би се џа ба же нио!

Ето, прек си ноћ са њам ја њих

две, као се де под Тро зу бом сте ном

и пе ва ју из гла са, це ла се пла ни на

ори, а ја кре нуо у лов па по зна дох

Сим кин глас и кре нем да је ви дим.

Кад при ђох, њих две по у ста ја ше,

сун це их оба сја, ал ни јед на сен ке

не ба ца, ко да ни су од овог све та.

По ду го смо при ча ли ал ни сам за-

пам тио о че му. Кад се ја слу чај но

окре тох, оно иза ме не не ма сен ке.

Мо ра да ћу и ја уско ро умре ти – за-

кљу чу је Ја ни ћи је, ре кла бих, ни ма-

ло ту жан због то га.

Два да на ка сни је код ме не је

свра тио мој при ја тељ Дра ган Је ре-

мић, пра у нук Ја ни ћи је ве се стре

Сте ва ни је. Спа зила сам на ње му

цр ну ко шу љу, па из ја вљу ју ћи са у-

че шће упи тах за ким је но си. Он

ми од го во ри да је ју че са хра њен

де да Ја ња, ка ко су Ја ни ћи ја зва ли

сви у се лу.

– Од мах по што си ти оти шла.

Као да је че као да не ко ме ис при ча

о сво јим же нид ба ма, па да на ми ру

умре – до да де ту жно.

А ја се упи тах да ли ће не ки од

ње го вих се дам си но ва не кад до ћи у

Вр бић са мо да за па ли три све ће...

ВЕШТИЦАГВОЗДЕНИЈАРаде Вучићевић

Ено, нође је живјела Гвозденија.

Сјећам се само њезиних очију. Биле су, боже ме прости, ко у

вјештице. Онако црне, па лете ко по зитину. Гледала је иксана некако

искоса, скрозирала ко стријелама, морало се гледати у страну кад с ш

њом прича. Три је чоека саранила.

Била је из домаће куће, имала

добар мираз кад се први пут удала.

Причали су да је чоек оћеро што

није имала ђеце. Јопе се удала за

момка из Субјела, али ни ш њим

не занесе. Ондај поче гуцкати како

она није сама, да је, боже ме про-

сти, вјештица.

Веле да су је ноћу неђе виђали

голу на вратилу и још тога, дјете

моје. Веле после, како је она рекла,

да ће он умријети и тако би. Пре-

стави се око Задушница. Није бо-

лово, ни закуко, само заспо. Пос-

ле, јопет, они други јој чоек поче је

бити и ћерати о-себе. Она се само

насмијала и рекла му да кад она

оде – тешко њему. Ништа од ства-

ри није узела, само отишла, а он

веселник умрије до јутра. Сад сви

увиђеше да туне нису чиста посла.

Народ ко народ: около прича сва-

шта, ал’ њој нико у брк не смједе

ништа рећи. Прође нека година,

мало се то заборави, кад се чу да је

Гвозденија јопет нашла ђувегију.

Вељко, тај нови њен чоек, био удо-

вац, брез ђеце и сирома. Имо кућу

и кравицу, нешто њиве, ал’ пош-

тен и господствен чоек. Ма знао

је све што се о Гвозденији прича-

ло и јопет је узо. Да видиш лје по

су се слагали. Он ишо и чис’ а она

се некако промијени. Оне црне,

дивље очи ко да се при питомише.

Поче излазити међ на род на које-

каке случајеве. Кућа се промјени,

турише цријеп, огра дише авлију,

башчу, набавише ова ца, кретоше

напред. Сви готово заборавише

ранији Гвозденијин жи вот. Поче

се говоркати да је носећа. Вељко

јој купи шарену шамију на вашару

и донио неке ђинђуве из Ваљева.

Видло се да је задовољан, поносит,

само да полети.

Дође јесен, лјепа, топла. Ми ољ-

ска јесен. Обра се муруз, испече

ра кија, обраше јабуке, затрапише

кромпири, људи спремају дрва за

зиму, кад породи се Гвозденија. Ја

баш музла козу у горњој башчи,

кад допаде Јованка Страјинова и

вели:

– Стрина, стрина, родила Гво-

зденија шћер!

Ма, идем низ башчу и носим

ону крављачу с млјеком, па се ма-

ло мислим: што ти је све некако

напакаретно. Шта се све није гово-

рило о црној Гвозденији; те вака је,

те нака је; те ово, те оно; те убила

два чоека, а њој Бог, богами, даје

ко да је богомољка. Тако ти ја у те

мисли банем пред кућу, ма нешто

ме вуче да је обиђем и видим дјете.

Узварим млјеко, дадем чељадима

вечеру, па са покојном Милунком

одем у бабине. Вељко упали лам-

пу, вењер само да прсне, па се цје-

| 39

ла кућа сија. Дочеко нас на врати-

ма и веома се обрадово. Туне, код

Гвозденије, бише још неке жене из

оне стране и Боривоје Јањин, Вељ-

ков побратим.

Турисмо по парицу на беши-

ку, мало проџакасмо и устасмо д’

идемо. Кад пођосмо, наког се на

бешику да видим дијете. Мала је

била црна ко зивт, очи јој најцрње.

Турила се на Гвозденију, помислик

и тако отиђосмо.

Прође неки вакат, поче се го-

ворити да Гвозденино дјете није

још нико видио. Крије га, веле, од

урокљивиг очију. Сама мислим: од

њениг нема ни гориг, ни урокљи-

вијиг, па шта га ондај има ошта

кри ти. Ондај, веле како се Вељко

нешта промијенио: почо пушити,

слабо с ким говорити, никуд од

шта ле и котара не иде. Нешто се

гуц ка. Али шта?

Богме, поче снијег да се топи,

дођоше Млађенци, прође зима.

Кад се чу да Боривоје Јањин, Вељ-

ков побратим, пјан прича да Гвоз-

денија не да крстити дијете, ни по

цијену живота. Вели, реко му Вељ-

ко на вјеру, како ш његовом женом

и ђететом нешта није како Бог ми-

лује и још вели како му не да да ш

њом живи ко чоек, да простиш, и

тако.

Пред Васкрс, виђели Вељка ђе

води попа кући преко Равног Гаја.

Да крсти дијете – сви су мислили.

а ондај, дјете моје, из њине куће је

настала така вика, цика и кукњава,

ко да изгибоше, погореше. Поп је с

кадионицом и крстом ко без душе

истрчо из куће. Затим се све уми-

рило.

После пет, јалаи шес година,

вратио се Вељко с осуде. Тамо изу-

чио пинторски занат и почо пра-

вити бурад и каце. Кућа запуште-

на и никака. У авлији ни кучке ни

мачке. Живио ко пустињак: тек по

коју прозбори. Радио је на празни-

ке и свеце, све мање личио на ик-

сана. Зарасто у браду, поцијепан,

плашио би ђецу кад се ђе обри на

путу. Би тако неки вакат, а ондај,

далеко било, почеше му се сушити

руке. Мало по мало осушише му

се обадвије до лаката. Оне шаке,

којима је удавио Гвозденију и

дијете, сада су биле нејачке да га

наране и напоје. Мало то би, него

полуђе начисто. Почо ноћу викати

и бјежати од нечега што је само он

видио. Поп Видоје, после толико

вакта, исприча шта је било кад је

Вељко шћео на силу крстити дије-

те. Сазнало се и што га је Гвозде-

нија крила. Бог с нама, није имало

костију: било је од нечастиве силе.

Кад је поп запалио тамјан у кади-

оници, подиго крс, оно је зацврча-

ло ко гуја у ватри. Гвозденија, коју

је Вељко држо у ћошку за кике,

рикнула је ко звијер, отргла се ки-

дајући косу. Поп је анатемисо и

реко да ђаво крста не прима и док

је бјежо из куће, за тај вакат, Вељ-

ко је давио Гвозденију и шћер.

Сам се пријавио џандарима.

Нису га млого осудили, осудио

се сам. Ноћу, у његовој кући, сад

је њега давила Гвозденија, или се

њему јаднику помела памет. Е,

умро је у највећим мукама. Сара-

нили су га у гробљу крај оца. Гвоз-

денијин гроб и онај гробић стално

су проваљени. Не примају траву на

се. Ене иг на Доњој њиви брез крс-

та и биљега. Туда не треба ићи брез

велике нужде. Млоги су чули плач

ђетета и вриску жене у невремено

доба. Сад, на Задушнице, гледам

Вељков гроб. Дошле ми сузе на

очи, вата ме нека стра’ – не умијем

ти рећи, дијете моје, далеко било.

Заћута баба Аника и помаче се

с места.

Помакох се и ја.

Илустрација

: Миле Динић

40 | ОМАЈА /пролеће 2013.

ЧУДЕСНА ЗАЧЕЋАУ РАЈСКОЈ ПЕЋИНИ

Златимир Пантић

Ал’ Рајска пећина је би ла и

остала „свето“ место за бајалице

и мађијарке. Кога год сам там’ од-

вела да му нешто одрадим, увек је

било успешно и бајање се „прими-

ло“. Нероткиње из ови’ крајева то

добро знају. Ал’ знају и ове са глу-

вонемом и неспособном децом.

У своје дугогодишње праксе

доживела сам да видим и чујем

најчудесније појаве, које нисам

могла ни да замислим да постоје.

Сећам се добро, једна несрећна

жена из околине Мајданпека, уочи

онога рата, донела ми двогодишње

девојче, које је било непокретно и

није напредовало у развоју, а шта

је најгоре, никад није пуштило

гласић из гуше. Дете је све мање

јело и није разликовало светлос’ од

помрчине, нити топлоту од зиме.

После трећега доласка у пећину и

после мојега напора да га поврнем

у живот, дете се видно опоравило и

почело да тражи ’рану, иде по собе

и постепено прича. Кад ју је било

четрири године довели су да ју ви-

дим. Било је то најлепше и најпа-

метније створење које сам видела.

Девојче је пред мојим очима трча-

ло, играло се и попевало.

Највише су ме за помоћ звале

нероткиње, па сам магијски риту-

ал с њима изводила у велике сале

у Рајске пећине, на месту званом

Прераст. Та пећина се налази баш

код ушћа речице Дубашнице у реку

Замну, на међи два села: Плавне и

Штубика. Поред делотворни’ ’лад-

ни зидова у пећини, за ову радњу

сам користила магијске биљке са

Бајалица сам више од четре јес’ година и ту нема шта да се ла-

жемо. Не могу ја то да изврдам и да кажем де нисам. Бајала сам и по

мало мађијала свуд и свакому куј год ме позвао и имао неку невољу.

Ишла сам и по кућама, а и код мен’ су долазили с разне страна, ал’

највише из ове наше Крајине. А било ји и их Хомоља, па чак из околине

Пожаревца и Ниша.

Влашка магија:

| 41

Мироч планине, које потпомажу

зачеће. Унесрећене жене, а жељне

да постану мајке, молиле су ме и

преклињале да ји помогнем да од-

рже пород, како би опстале у куће

у коју су дошле да проведу живот

ка’ жене и мајке. Те њине сузе биле

су пресудне за све шта сам за њи’

чинила. Ја сам лично задовољна

онем шта сам постигла и шта је

било у моје моћи.

Посебно ми је у памћењу ос-

тао један занимљив случај жене

која је долазила и преклињала да

ју помогнем. Три пут смо зај’но

ишле у пећину и обе смо се тру-

диле да дођемо до циља, ал’ ни је

успех увек измицао. Кад год би

дошла клекла би пред моје ноге и

молила да поново покушамо, ел ће

је, казивала је, муж ка’ нероткињу

отерати из куће. Тад’ сам учинила

нешто шта ретко чиним и шта није

у моје навике, ел се те радње сра-

мим и нисам у могућности да тем

чину присуствујем, ал’ због жени-

ног преклињања и суза, ја сам по-

пустила и пристала. За ту радњу

је био потребан и муж, шта је,

на срећу пристао, само да у кућу

стигне наследник имања, кућног

огњишта и крсне славе. Једнога

мајскога дана, око Ђурђевдана,

отишли смо сви троје до пећине.

Ја сам понела и све друге потребне

стварчице, а онда сам ји на улазу у

пећину рекла како да поступе.

Мало ме је срамота да о тем

причам, ал’ не могу друкше да

опишем шта је даље било. Да бу-

дем краћа и јаснија: оне ствари су

морали да обаве у Рајској пећини,

и то онако како је њима највише

одговарало. На то сам ји упозорила

још док смо долазили овам’. Били

су збуњени и посрамљени, ал’ без

тога није могло даље, и нису има-

ли други избор. Рекла сам ји да уђу

до средине пећинске дворане, да

се ту раскомоте и после, дабоме,

све оно како треба... Моје присус-

тво није било потребно унутар пе-

ћине, ал’ на улазу у пећину јесте,

ел је мој мађијски удео био и пре и

после њинога спајања.

Док сам прекраћивала време

и чекала да се они појаве испред

улаза у пећину, препела сам се на

оближњу стрму литицу и разгледа-

ла прелепи крај око пећине, куд су

жуборили потоци и развијала гора.

Гор’ на вр’у, на заравни, расло је

на стотине стабала плавог јорго-

вана. Набрала сам велику киту, у

жеље да ју поклоним младем пару,

као сећање на пећину и оно шта су

у њој радили.

А онда се у кањону Земне про-

ломио гласан позив, шта је мен’

требало да значи да су они своје

завршили. После сам ји дала ону

киту и пожелела успех у породу.

Била сам начисто де у ову пећину

никад не улази нечастиви куј би

мог’о да омете зачеће, шта се пос-

ле и обистинило. Ал’ они су у пе-

ћину морали да дођу још два пут’,

како би се удовољило ритуално

правило и загарантовао успех за-

чећа и трудноће. Само, кад се мла-

ди брачни пар по трећи пут поја-

вио пред мојом кућом, а после и у

пећине, ка’ за инат, та’ дан је поче-

ла киша. У почетку је била ситна и

подношљива, а после се претвори-

ла у праву пролећну бујицу. Пош-

то су дошли из даљине, чак из око-

лине Кучева, нису одустајали од

тога да по кише отидемо у пећину

и окончамо мађије. Пристала сам,

ал’ сам знала де по кише не могу

да будем изван пећине, ел би била

мокра ка’ ћурка.

После сам се у пећине, док су

се они свуковали, окренула на дру-

гу страну, баш там’ куд су се две

воде сударале и зај’но настављале

у правцу Дунава. Била сам само на

пар корака од млади’ људи који су

се спремали да направе, па после

и изроде један нови живот. Повре-

мено сам ослушкивала шушкање

на простирке од распростете ро-

гоже, које се мешало с шумовима

оближњи’ водопада са стена и ли-

тица. Молила сам Бога и све свеце

да се догоди чудо над чудима, да

млада жена зачне и посрећи ју се

будући живот. А кад су ови били

готови, пришла сам и црвенем

концем унакрс’ повезала руке и

ноге. Тако увезани, морали су да

направе три круга и да додирују

студене и влажне зидове пећине.

Ја сам за то време изговарала бас-

му за успешан пород и басму про-

тив зле и нечисте сила, које мож’

да омету да зачеће не успе. Онда

смо у знак успеха, на велике каме-

не плоче поставили јело и пиће.

После доброг ручка под ведрем

небом, растали смо се, сваки на

своју страну. Договорили смо се

да ме одма’ обавесте у вези нашега

труда, кад за то буде било време.

Задуго никакви’ вести није било,

иако је прошло некол’ко месеци.

а онда је једну вечер у моју кућу

бануо муж са осмехом на лицу и

рек’о де је њигова Драгиња „оста-

ла“. Да ме пуно поздравља и жели

ми дуг живот. А кад се дете буде

родило, то ће тек да буде велико

славље, на које ће и мен’ да зовну.

Била сам пресрећна, ел сам веро-

вала у свој труд и у њину заслугу.

Некако у зиму следеће године,

наш успех се позлатио. Драгиња,

истино, није родила мушко, како

су волели, ал’ радости ни у ове при-

лике није било краја. На кршење

су зовнули и мен’, ал’ никому од

гостију нису рекли која сам ја, шта

сам и одакле сам. Једноставно, на-

шла сам се ту, да ка’ и сви други,

прославимо та’ незаборавни дан.

Памтим још један сличан до-

гађај куј се догодио некако у исто

време, десетак километ’ра севе-

роисточно од Рајске пећине, баш

на заравни у близине вратњански’

прераста и познатога манастира.

Ту у тем крају, на једну појату уда-

ла се прилично лепа девојка. Била

је родом из неког подмирочког

села, ал’ ју то није сметало да се

с децом игра и дружи. И она је на

неки начин била дете, ел се удала

с тек навршене петнајес’ године.

Њојни у новопридошле куће нава-

лили да шта пре изроди децу, па су

се малко забринули кад одма’ није

остала у другем стању. Били су се

успаничили и дали се на разнораз-

на мађијања по целем крају. Тако

су чули за мен’, па сам ји и ја више

42 | ОМАЈА /пролеће 2013.

пут’ мађијала. Ал’ њу су у исто

време водили по црквама и ма-

настирима. Там’ су ју читали неке

молитве за трудноћу с вером де

ће све да буде у реду. И она сама,

стално би за овцама клечала и мо-

лила Бога да ју подари будућега на-

следника ел наследницу. Оближњи

манастир Вратну, најчешће је оби-

лазила. понекад с мужем, а чешће

сама. Покојни игуман баш се био

заузео да ствар истера на чистину.

Волео је та’ божји слуга да помага

невољницима у сваке прилике. Ал’

младе жене се учинило де преви-

ше досађују тем калуђеру, па се

решила да сама одлази на непри-

ступачне стене, пред сами улаз у

пећину. Ту се и сад налази руше-

вина келије Светог Никодима кому

се преписује оснивање манастира.

Ту је сама на миру могла дуго да

клечи и моли за помоћ. Понекад је

укућанима причала куд иде, ал’ је

чешће одлазила без ичијега знања

и одобрења. Тако је то потрајало

цело лето.

А онда је једнога дана, ту је-

сен, ишла путањом са тога тајнога

задатка. Зауставила се да се одмо-

ри баш на „Калуђерском пољу“,

недалеко од манастира. Задобила

је тешке болеве који су били из-

ненадни и необични. Рукама се

у’ватила за младо храстово стаб-

ло и целом дужином протегла уз

њега. Мишљала је де ће ју тако буде

боље. И било је. За кратко време и

потпуно сама, породила се, ту на

ливаде под отворенем небу. Роди-

ла је, истино ситасто, ал’ прилич-

но отпорно и здраво дете. Био је то

порођај за причу.

Неки су у селу причали како

се дете родило уз божју помоћ,

а неки да је та’ прођај био мојом

заслугом. Зли језици су причали

да је дете од ђавола и да је жена

зачела од неке зле силе која је у

њу ушла само мађијањем. Нико

није знао праву истину, него се о

свему више нагађало и насуми-

це претпостављало. Чак ни мла-

да шеснајестогодишња жена није

знала да објасни како је зачела,

како се то десило и куј ју највише

помог’о. Зна само да је у исто вре-

ме обилазила околна света места,

дозивала свеце и љубила рушевине

на високој стени, а с друге стране

подвргавала мађијским ритуалима

у прерастима и Рајској пећини.

После кад је с бебом увијеном

у ланеној кошуљи дошла на поја-

ту, прва сам отишла да ју видим и

обиђем. Била је тад’ бледа и исцр-

пљена. Чудило ме је како је могла

да превали дуг пут преко шума,

ливада и њива. То је напорно и за

здраву жену. У њој је била нека

сила јача од њој саме.

Код куће су сви били пресрећ-

ни, а поготову кад’ се дечји плач

огласио на њинем прагу. У кућу

је стиг’о наследник и будући до-

маћин, а то није мала ствар. Дете

су те јесени однели у манастир да

се крсти. Крстио га је лично игу-

ман, који га је благословио и дари-

вао једнем аустријскем дукатом. Ја

сам за то време дете држала на ру-

кама, у место бабице и куме. Увек

сам се питала, можда је рођење де-

тета на „Калуђерском пољу“ било

још раније предодређено и нагове-

штавало њигово рођење које је за-

чето негде на чудесним путевима,

између пећине и манастира и из-

међу бајања и молитава. Било како

да је било и ја сам га благословила

на мој начин и зажелела дугачак и

срећан живот. У ове прилике знам

и то де није било потребно да се

млатимо бадава, ел жена није пре-

старела. Породила се с ненаврше-

не шеснајес’ година. Наша помоћ

се тражи кад девојка зађе у године,

а не буде ништа на помолу, а не у

овакве ситуације кад и без нас мож’

да роди. Разлог је био у њој самој,

ел се била млого упудила де ће је

отерају из куће ако нема децу. А

није имала куд да се врне...

(Казивање баба Моравке

из села Плавна)

Бајалице

Чучи човек сам у шумичудо чудно руком шара.Чудне речи човек ствара.Чудне речи проговара.

Чудан човек рече речи,од урока очи лечи.То причају старе бабе,малу децу плаше џабе.

(пева Оливера Катарина)

| 43

МОРИНАЖивојин Николић

У једном јастребачком селу у

сливу Рибарске реке живела је пре

много, много година жена по име-

ну Јелена. Стасом, бујном црном

косом, прекрасним лицем на коме

је стално блистао осмех, истицала

се међу другим женама и ниједна

јој по лепоти не беше равна. Јеле-

на се од других жена разликова-

ла и необичном способношћу да

мушкарцима који су јој драги до-

лази у сан. С њима би у сну водила

љубав, а после љубавног чина од

њих би тражила услуге које су они

без поговора извршавали. Тако је

од неког Мијата из Црквина тра-

жила да јој окопа виноград, што је

он уз помоћ радника и учинио. У

сан човека који јој је узвратио ус-

лугом никада се није враћала.

Ишла је тако Јелена од села до

села и бирала мушкарце по лепо-

ти, способности, стасу, знању али

и имању. Једне ране зиме у сан уђе

неком Милану из Рибара. Од њега

је тражила да јој за крсно име,

Светог Николу, донесе рибу. Иако

је зима тек била почела и снег на

Јастребцу био дубок, Милана ниш-

та не могаше зауставити да не оде

до Крушевца и Јелени не купи и не

донесе рибу.

И тако је годинама Јелепа ула-

зила у сан мушкараца јастребач-

ких села. Од једног би добила кан-

ту масти, од другога каиш сланине,

од трећег врећу пшенице или ку-

куруза, од четвртог прасе, јагње,

овцу. . .

Оно што је искала, а искала је

онолико колико су јој могли дати,

примала је са захвалношћу, срећна

што су имали разумеваља за њену

сиромашну породицу и децу.

Но, с временом жене подјас-

требачког краја замрзоше Јелену,

јер се прича о томе да људима у

сан долази и с њима љубав води

про чула. Жене избегаваху да је

срет ну, а на сеоским свечаностима

и скуповима почеше да је се клоне.

Једна по једна, а потом читав крај,

стадоше да се од ње бране на раз-

не начине. Најчешће би под јастук

мужа стављале чешањ белог лука,

или би само ноћу на врата спаваће

собе или куће окачиле венац белог

лука. Било је и оних које су венце

белог лука вешале на врата свих

зграда, па чак и под ајате и тако се

од Јелене браниле.

И док су се жене белим луком

браниле од Јелене, називајући је

свакаквим именима, Јелена се бра-

нила од дародаваца. Дародавци су

јој досађивали, нудећи јој све и

свашта, а најчешће да с њом буду

и на јави а не само у сну. Одбијала

их је претњом, говорећи да ће их,

ако је се не окану, уморити. Нају-

порнији је био неки Зоран из Ши-

леговца, који је свакодневно дола-

зио њеној кући каквим послом и

нудио Јој богатство.

– Доћи ћу ти ноћас поново у

сан – одговорила му је Јелена пос-

ле једне од његових безбројних по-

сета. У глуво доба ноћи дошла му

је у сан, и уморила га. Стигао је

само да у сну проговори:

– Жено, умори ме Јелена!

Ово што се догодило Зорану,

догодило се и другим Јастрепча-

нима који су пошто-пото желели

да имају Јелену и на јави. И реч

као реч, од уста до уста, облете

рибарски крај, читаву Расину и

Јастребац, да се прелепа Јелена

пре образила у Морину, па ноћу

лута Јастрепцем и људе мори.

С временом је људима све ређе

у сан долазила, а напокон се и сама

преселила у сан. Остала је само

при ча о Јелени и њеној чудесној

мо ћи да људима у сан долази.

Окоморавске бајке:

44 | ОМАЈА /пролеће 2013.

Глуво колоМладен Милосављевић

Једне јесење вечери, грабећи

старачким корацима низ прашња-

ви друм, деда Јаков се враћао из

суседног села Трновча, где беше у

посети пријатељу. Утабана земља-

на стаза кривудала је, пратећи сво-

јим обликом ток невелике речице

Језаве. Године су старчев ход учи-

ниле споријим, а сваки наредни

корак тежим. Беше и прилично

хладно за то доба године, те је он,

ослањајући се у ходу на дебели

штап од вишњевог дрвета, повре-

мено застајао трљајући дланове.

За својих скоро седамдесет годи-

на, није се сећао да је мраз почео

тако рано, готово усред михољског

лета. Уосталом, он и није имао

мно го разлога за бригу. Грожђе и

кукуруз су већ обрани, овце оши-

шане, њиве угарене, а последњи

сват позван. Управо су сватови

би ли разлог ове његове поноћне

шет ње. За неколико дана ће се,

пред кућом Крајинаца, како су

их у селу звали, зачути сватовска

песма. Његов син Тома, јединац

и мезимац, требало би те недеље

да се ожени кћерком старог поро-

дичног пријатеља. Укућани су већ

увелико припремали свадбу, а он

је, као домаћин, ишао са окиће-

ном буклијом позивајући сватове.

Занесен мислима и промрзлим тр-

њинама које је необавезно кидао

крај пута, старцу, у једном тренут-

ку, потпуно отежаше ноге. Видев-

ши овећи камен у ниском растињу

на самој обали реке, он окачи пле-

тену торбицу и буклију на њега, те

седе. Шарајући штапом по земљи

испред себе, размишљао је о које-

чему, а највише о свом сину Томи.

Јединче и седмаче, које су он и

његова Љубица добили прилично

касно, био му је све на свету. Тру-

дио се колико је могао да га, вазда

слабашног и болешљивог, заштити

од тежих пољских радова и изведе

на пут. Хвала Богу син је растао,

изучио занат, одслужио војску и,

ево, дорастао за женидбу. Још би

он тако сањарио и шећерио јаву да

га не прену некакав звук из правца

реке. Учини му се на тренутак да

се у води праћнула риба, или као

да неко баца каменчиће са обале.

Досетивши се да је забасао у глуво

доба, старца прође некаква језа те

он, ослањајући се једном руком на

штап, а другом на камен иза себе,

полако стаде на ноге. На брзину

поче да ставља на себе шареницу

и окићену сватовску буклију, јед-

нако гледајући начуљених ушију

у правцу реке. У тај мах му се ка-

мен на коме су до малочас стајале

У селима великоплањанске општине још увек се, од старијих људи,

може чути прича о необичном свату деда Јакова, земљорадника из

Великог Орашја. Мада је време одавно замело његов надгробни спо-

меник, кућно огњиште и сватовску буклију, остала је прича да, као

вечни споменик, сећа и опомиње.

Илустрација: Јасмин Ћоровић

| 45

ствари учини некако необичним.

Старац се, ослоњен на свој штап,

лагано сави ка камену и дотаче га

руком. Наједанпут, испод старче-

вих храпавих дланова поче да се

круни ситан пешчар који се ко-

ристио за прављење надгробних

споменика. Схвативши да стоји на

нечијем гробу, деда Јаков поско-

чи у страну као опарен. Тек пош-

то се мало боље загледа у камен,

примети једва видљиву контуру

споменика. Надгробно обележје

је било веома старо, те би га и по

дану било тешко разликовати од

обичног камена. Једва приметан

био је и облик крста са једне стра-

не споменика. Оне на којој је, до

малочас, висила буклија. Јаков

тек сада, скупљајући уста што од

опо рог укуса трњина што од изне-

надног страха, виде да је читав

простор око реке ишаран сличним

надгробним споменицима, готово

потпуно зараслим у траву. Старац

се у том тренутку, као кроз маглу,

сети прича старијих мештана о не-

срећној сватовској поворци коју

су, у нека давна времена на путу

до цркве, посекли Турци. Мртве

сватове су сељани сахранили на

месту њихове погибије, поред Је-

заве, а у народу је остала прича

како се на јесен, када су свадбе нај-

чешће, могу видети сабласни сва-

тови који немо, без цвећа и песме,

лу та ју обалама реке језивог име на

по зи ва ју ћи одоц не ле на мер ни ке

у своје глуво коло. Старац се на

бр зину прекрсти, узе буклију и са

груд вом на срцу настави пут куће.

Дође и дан свадбе. Будући да је

младожења био из сиромашне, али

честите фамилије, авлија се убрзо

напуни званим и незваним гости-

ма. Из окићених бардака и флаша

пила се ракија и вино уз које су

се старији мушкарци, уз вику и

шаљива добацивања, надметали у

изговарању здравица. Млађарија је

уз веселу грају трчала по двориш-

ту, повремено праћена погледима

својих вазда забринутих и строгих

мајки. Домаћин куће је стајао крај

велике улазне капије која беше

окићена разнобојним цвећем и, уз

срдачан осмех, дочекивао госте.

Душа му је била пуна што је, ето,

годинама одвајајући од уста и срца

доживео да ожени свог јединца.

Младенци су седели у чело вели-

ке свадбене софре и, уз збуњен и

невин осмех некога ко тек ступа у

живот, примали честитке сватова.

Јакову су, седећи овако једно уз

друго за трпезом, личили на две

збуњене гугутке. У једном тренут-

ку, док су сватовски жамор надја-

чавале речи припитог здравичара,

старац примети непознатог човека

како, стојећи међу званицама, не-

тремице гледа у њега. Странац је

био обучен у грубо сукнено народ-

но одело, какво се већ дуго време-

на није носило. Старинску ношњу

пратило је и адекватно оглавље у

виду тамноцрвеног феса који је

штрчао међу разиграним шајкача-

ма. На странцу није било ни уоби-

чајеног цвета којим су девојке, уз

весели кикот, украшавале сватове.

У први мах, старац помисли да је

можда неко од пролазника свра-

тио привучен светином и домаћом

ракијом. Међутим, како је капија,

на којој је он престојао читаво јут-

ро дочекујући госте, представљала

једини улаз у двориште, било је го-

тово немогуће да незнанац прође

непримећен. При том, домаћина

веома зачудише странчево ста-

ринско одело и фес какав је, још

као дете, видео једанпут у Палан-

ци на глави некаквог турског про-

давца. Не обраћајући више пажњу

на остале сватове, гоњен некаквим

тамним слутњама које наједном

почеше да му кваре расположење,

Јаков крупним корацима крете ка

незнаном госту. Странац је и даље

стајао на истом месту, нетремице

гледајући домаћина са једва при-

метним осмехом на лицу. Најед-

ном се иза старчевих леђа, а из

правца улазне капије, зачу јак

пуцањ од кога Јакову, на трену-

так, заглунуше уши. Окренувши

се, он виде једног од сватова како,

уз општу вику и смех присутних,

пуцњевима из кремењаче поку-

шава да погоди јабуку. Бодрећи

стрелца гласним смехом и пови-

цима, гостима као да није сметала

домаћинова тренутна непажња и

одсуство. Јаков брзо врати поглед

ка месту на коме је, до малочас,

стајао незнанац. Међутим, њега

не беше. Прекоравајући себе због

изненадне непажње, старац поче

нервозно да гледа дуж авлије, али

странац као да је пропао у земљу,

од њега не беше ни трага. Иако

је свадба протицала како се само

пожелети може, домаћин никако

није успевао да скрене мисли са

непознатог госта. Пребирући по

сећањима, поредио је лица свих

познатих људи којих је могао да се

сети, са лицем незнаног свата. Али

узалуд. Утом поче да се смркава.

Са првим мраком поче да стеже

и лагани мраз, а сватови да се ра-

зилазе својим кућама. У тренутку

када је Јаков кренуо ка капији,

уверен да су сви гости отишли,

осети на рамену нечију руку. Ок-

рену се споро, мислећи да је неко

од укућана и, наједном му се отсе-

коше ноге. Пред њим је стајао не-

знанац са фесом. Странац лагано

климну главом у знак поздрава и

проговори:

„Ономад си ми, на Језави, до-

шао са буклијом пред кућу и ја

ти дођох у сватове. Лепо сте ме

угостили па хоћу да ти узвратим

гостопримство и позовем те код

мене. У ову недељу женим сина па

те зовем да ми будеш сват.“

Јаков у моменту претрну се-

тивши се да је буклију, којом се

позивају сватови, окачио на крст

безименог гроба крај Језаве. Не-

знанац у том тренутку скиде са

рамена тамну плетену торбу, која

беше израђена од истог грубог

сукна као и његово одело, и изва-

ди велику тамну буклију окићену

трновим венчићем, пружајући је

домаћину. Јаков немо посегну ка

пруженој буклији и отпи. Незна-

нац затим рече:

„Добро запамти што ти кажем,

ако у недељу не дођеш на свадбу,

доћи ће ми твој син“.

Затим се окрете и полако, ше-

пајући, нестаде пут Језаве.

46 | ОМАЈА /пролеће 2013.

У договорени дан Јаков се

спреми и, не говорећи укућанима

куда иде, крете пут старог сватов-

ског гробља. Глава му је читавим

путем била испуњена најцрњим

слутњама. Ходајући ка недрагом

месту, он је неколико пута застајао

и, мислећи да сања и да ће сваког

часа да се пробуду, пробадао себи

кожу великим багремовим трном.

Није био сујеверан нити плашљив

човек, али утвару, за читавог свог

века, није никада видео. Увек је са

страхопоштовањем слушао стра-

шне приче које су, за време ду гих

зимских вечери, његови мешта-

ни нашироко препричавали за-

клињући се како говоре истину.

Слушајући такве приче увек се

сећао свога оца коме се, будући

да је рођен на мртвачки дан, чес-

то привиђало. Запамтио је да отац

ни по коју цену није смео да оста-

не напољу пошто би почело да се

смркава. Неколико пута је, омрк-

нувши случајно замаријан посло-

вима у пољу или око стоке, отац

утрчавао у кућу затварајући врата

уз јак тресак и са речима упуће-

ним жени:

„Стано, не пуштај децу на-

поље!“

Отац би касније, говорећи тихо

да не чују деца, причао мајци о

тајанственим и страшним бићима

ноћи. Као мали, Јаков није могао

да схвати како се човек који, као

од шале преврће кола пуна бунде-

ве, може плашити ичега. Ако је то

нешто изазивало такав ужас код

његовог великог оца, онда мора да

је било бескрајно језиво. Сећајући

се тако, гоњен озбиљним сумњама

у себе и свој разум, Јаков стиже на

Језаву. Имао је шта и да види. Чи-

тав простор на коме су се, до пре

неко вече налазили разбацани над-

гробни споменици, био је претво-

рен у огромну свадбену трпезу за

којом је седела гомила света гово-

рећи тихо између себе, без песме,

без игре, без душе. Уместо цвећем,

читав простор био је окићен трњем

и остругом, а уместо вина пила се

ракија. Око столова су се кретале

мале тамне сподобе и свакојаки

неописиви ужаси који су, храм-

љући и гегајући се, немо служили

госте. Јаков примети да сви свато-

ви имају видљиве ожиљке и ране, а

да са неких од њих тече свежа крв.

Међутим, на великим и свечано

постављеним дрвеним столови-

ма, није било ничега. На њима је,

уместо сватовских ђаконија стаја-

ла само гомила трња које су сва-

тови, уз несносан звук и шкрипу

зуба, халапљиво јели. У тренутку

када крај њега прођоше два гр-

бава кепеца, носећи између себе

огромну телесину без главе, ста-

рац на рамену осети познату руку.

Крај њега је опет стајао странац са

фесом, смешећи се једва видљиво

као и пре неколико дана у његовом

дворишту. Учтиво показујући на

једно унапред припремљено мес-

то, сабласни домаћин му даде знак

руком да седне. Јакову, који се

од страха једва држао на ногама,

није падало на памет да поставља

никаква питања. Зверајући дивље

очима око себе, он је волшебно

почињао да схвата суштину ових

проклетника. Биле су то несмире-

не и проклете душе побијених сва-

това осуђене да, док је света и века

лутају, јадајући над својом судби-

ном. Отргнути из света изненада и

на силу, песму и веселе сватовске

здравице, заменили су плачем и

ламентом. Уместо свадбеног цвећа

и богате сватовске трпезе, свуда

око њих било је трње. Трње пред

њима и над њима, трње у њима,

парајући и бодући њихове саблас-

не суштине, вечно их подсећајући

да су проклети. Некада угледни

чланови заједнице, домаћини и

домаћице, момци и девојке, сада

су били само безимене авети. Без

икога живог ко би их се сетио и

поделио нешто за њихову душу,

имали су само трње – и оно је

имало њих. Наједном, сватови ус-

тадоше и, следећи свог домаћина

направише круг око стола за којим

су седели младенци. Ухвативши

се за рамена, Јакову су изгледа-

ли као да се спремају да заиграју

оро. У исти мах он виде сватове

како, правећи још једно место из-

међу себе, окрећу главу ка њему

стављајући му прећутно до знања

да им се придружи. На смрт пре-

плашен и пребледео, не владајући

више самим собом, Јаков лагано

устаде и стаде међу њих. У том

тренутку домаћин, лупајући јако

левом ногом о земљу, даде знак ос-

талим сватовима да га следе. Лага-

но кренуше коло у леву, супротну

страну, лупајући јако при сваком

следећем кораку левом ногом.

Старцу се учини да ће истог тре-

на посустати и да његове ионако

слабе ноге неће издржати. Међу-

тим, окренувши један круг он осе-

ти снагу. Са изненадним набојем

снаге, њега поче да обузима и све

већи талас среће. Вртећи се у круг

и трескајући левицом, посматрао

је лица сватова, осећајући при-

јатну топлину огњишта на сваком

од њих. Учини му се да у њиховим

лицима препознаје лица својих

покојних пријатеља и сродника.

Глуво коло је без музике и гласа,

уз све јачу тутњаву сватовских ле-

вица, убрзавало. Само је сабласна

послуга, скачући око свадбене тр-

пезе и висећи са оголелог дрвећа,

стварала ужасну галаму налик

дечјем плачу. Јаков је, озареног

лица и свом снагом следио темпо

сватовске тутњаве гледајући, не-

ким другачијим очима, свог оца

како џиновским шакама грли два

суседена свата. Јаков поново осе-

ти младост. Осети снагу како му

се враћа и ум како жури у сусрет

суштини. И на тренутак му све,

бистрије од најчистијег сеоског

потока, постаде јасно.

Сутрадан су трновачки рибари

празнећи своје мреже, на обали

Језаве пронашли одузетог старца.

Поцепаних опанака и раздераних

стопала, без штапа, шајкаче и ума,

он је лежао наслоњен на пешчар,

гледајући, са једва приметним ос-

мејком, у један камен готово пот-

пуно зарастао у траву.

| 47

КРАЂА СПОМЕНИКА

Ја сам Александар Ка рић, зва ни Ле са. Рођен сам

1897. у Мар ковцу, име оца Драгутин, а мајке Јула.

Имао сам четири брата, два су старији, а један млађи

од мене. Занимам се пољопривредом откад знам за

себе.

Завршио сам основну школу у Марковцу, а крш-

тен сам у Црквинама, наша црква је у том засеоку.

Код те цркве има споменик де спо ту Сте фа ну Ла за ре-

ви ћу. Он је ту ловио и пао је мртав, изненада умро. Од

срца. Подигли му споменик од белог мер ме ра. Има

на њему записано ко историја. Стајао споменик у Цр-

кви на ма у виду светиње. До ла зио на род из да ле ка, да

види. Нико није дирао ниш та. Ни Турци кад су овла-

да ли ни су дирали тај споменик. Али, Јагњилци – ово

село до нас што је – они имали општину, а ови наши

нису имали, или су они имали некога главара што

је био власан и за Марковац – не зна се тачно шта је

било. Тек реше Јагњилци да пренесу споменик у њино

село. Узму они око ва на, гвоз де на ко ла, упрег ну два

нај јача вола и дођу овамо код наше цркве да ископају

споменик. Копали, копали, некако подухвате и уне-

су споменик у та гвоздена кола. Па упрегну волове.

Али, волови ни да макну с места, велики терет. А и

не да се то. Они шта ће – дај још два пара најбољих

волова. Ушесторили, и некако крену, потерају спо-

меник за њино село. А био летњи дан, баш некако по

светом Или ји. Те рају Ја гњилци тај споменик тако, а

Марковчани за њима. Само, не сме да се приђе, има

стража што чува та кола и споменик. Платили и попа

Јагњилци и, кажу, поп целим путем певао је и кадио,

а кад су зашли са спомеником тамо у Јагњилско има-

ње, застану Мар ков ча ни, не иду да ље за ко ли ма – туђ

атар. Терали Јагњилци споменик, терали, и већ уђу

у село, кад – спусти се један црни облак. Сева, грми.

Оде тамо. Па кад се сручи град! А они све то остави-

ли, па бежи. Али, скршио се об лак, бе рићет све стуко

у земљу. А у селу, у Јагњилу, нигде једна ће ре мида

на кући није остала цела. Тукао тамо облак, засекао

докле је атар Јагњилски, овамо само закачило... Кад

су наши Марковчани видели да су Јагњилци споме-

ник оставили и побегли, они лепо упрегну два вола,

обични волови били, и врате споменик на исто место

где је и био – поред цркве. Ту стоји и данас. Али, од

тог времена, има триста година и више, град није па-

дао на Црквине и на Марковац. А Јагњило мало коју

годину да не туче град.

Сведочења

(Овај текст препис је из књи ге „Ср би ји цо, ду шо

гор ка“ од пис ца Дра гу ти на Па уни ћа и Ми ли је

Ђор ђеви ћа. Они су за бе ле жи ли ка зи ва ње солунца

Александра Карића.)

48 | ОМАЈА /пролеће 2013.

НЕВИДЉИВА МАЧКАБорислав Станојевић

– Е, то не бива – рекла би моја

баба. Која је била вештица. – Сва-

ка ти се мачка подсмева. Таква је

створена. Али нам и опрашта што

смо ћорави код очију и глупави код

мозга. Зашто? Па, зато што мачке

виде оно што нама није дато.

Моја баба-вештица би ла је...

као да нацртате велико бело јаје,

кад из ње га из вире две пи ле ће но-

гице. Маркантна црнка, са мало

нагарав љеним наусницама. Звучи

као да подсећа на цртани филм,

али у њеном присуству ником ниш-

та није било смешно. На про тив.

Сви су за зи ра ли од ње, а већина се,

бо гами, усеравала у гаће. Па, чак и

њен муж, мој деда – који је био поп

– ве ома ју је... хм, уважавао. Уос-

тало и он се касније распопио и

по стао штам пар и комуниста. Што

је моју бабу, ипак, за зеру мање не-

рвирало. Као, дечак, имао сам мес-

то „повлаш ћеног унука“: звао сам

је „бако“ и нисам се плашио, већ

сам је волео. (И лажу сви који вам

кажу да је то било само због сјајног

ајвара и урнебеса, који је правила

без премца.) И – волео сам мачке.

Све то заједно, било је ретко, и то

је ценила. С’ друге стране, иако је

то било време „љутог комунизма“

(осећао сам се сјајно, морам при-

знати!), ја сам умео да заборавим

оно што причају „баке“ (једна од

њих је била предратна комунис-

осмех без мачке или мачка без осмеха?

| 49

киња и сад ми је жао што њене

приче нисам боље упамтио), али

сам добро памтио оно што причају

вештице.

Једном, као дечак, загрижени

обожавалац светских митологија,

показао сам баба-вештици слику

египатске богиње мачке, Бастет.

– Ето – рекла је одушевљено.

– Ни су ни ти црнпурасти, тамо, си-

са ли весла: и они су знали да нас

мачке виде као – мачке. Нерас-

те и неспретне и заостале, што се

каже, у развоју, али род рођени.

Својта свакако. Отуд само мачећа

глава, божемипрости, као да је на

брзину накалемљена на женско

тело. Јер, немају ти оне баш много

стрпљења с’ нама, па не схватају

како је могуће да их ми не разу-

мемо из прве. Мачка ти лепо све

отворено, одмах каже – а ти? Ти се

правиш блесав. Не разумеш? Шта,

бре, лутко, има да се разуме? Дај

да се једе, пије, да се јуре ти мали

глодави стрвови... или они глупи

лајавци по авлијама, или оне не-

сносне летеће суклате. Дај да ме

мазиш и успаваш. И шлус. Маа...

Сва срећа да су мачке лењи осо-

бењаци и не воле да често мењају

друштво. Кад усвоје једног “газду”

(ма жртву, бре, каквог газду!) не

воле много да мењају. Заволе још

једног, двоје, од људи... али колико

смо ми глупави и блентави и то им

је много.

– Али ти то само мислиш да

мачка – ленчари. Одмара се она и

штеди снагу. Она се чува. За шта

се то, за кога се мачка чува, питаш

ме? Еее, ту сам те чекала. Шта ти

видиш... од мачке, уопште, кад је

гледаш? Видиш да дрема, куња,

дремени, развлачи се, растеже,

цури на све стране као кисело тесто

кад се диже. А у ствари она скупља

сву своју моћ и снагу која јој тре-

ба. За лов? Па, и за лов на који ти

мислиш, али не само тај. Сачекај

мало. Врати се један корак.

Кад хода, или пре, креће се –

мачка – шта видиш? Тачно. Изгле-

да као да „игра балет“. А зашто би

неко, питаш се, ТАКО лењ, играо

балет? Па, не игра она, блесо моја

мала. Она се креће врло пажљиво,

као сваки ловац, кроз ловиште.

Али њено ловиште НИЈЕ оно што

је нама суђено да видимо од њега.

Ми видимо само оно тврдо, чвр-

сто. Углавном оно што смо сами

направили, објаснили, назвали...

и тада зовемо „стварно“. Мачка

види све остало. Шта – тачно? Е,

то само она зна.

Овако ја то видим да она види:

биће да су то душе ствари, природе

бића, нама невидљиви „намештај“

света. Нама невидљива бића која

су нам понекад, и најближе ком-

шије. Која живе с’ нама и на нама,

скоро као буве на маци. Паразити

и тако то. Виле, ђаволи, анђели,

наши сопствени мрци, преци, умр-

ле бубе и зверчице, бића за које

немамо име и којима не знамо из-

глед, и такве биљке (ако су биљке;

дрвеће ако је то дрвеће), и озрачја

свега (јер све и свашта има свој

пламичак и баца своју сенку) – што

је некима храна, а некима једина

видљива лампа. И виде маце музи-

ку коју ми не чујемо. И виде нашу

музику онако како је ми не чујемо.

(Зато никада не буди задрто сигу-

ран да свираш добро. Ако мачка не

заспи уз то.) Значи, ми људи, кад

ходамо, као слон смо у стакларс-

кој радњи. Чак и кад се прикрада-

мо, „пажљиво“ заобилазимо само

оно што видимо. Понекад, понеко

и оно што осети. Уз ветар или низ

ветар... да ти не кажем шта ради-

мо. Остали тутње и не хају. Иза

њих остаје ситна срча Света који

нисмо удостојили ни погледа.

А мачка види све. Зато је мач-

ка за вештицу што и пас-водич за

слепог човека.

Врати се још један корак: ви-

део си сто пута, да мој Бурдуш

(био је то мргудни графитни гла-

воња од мачора који је „одрасле

вучјаке јео за доручак, али само

кад је расположен за игру“) сати-

ма блене „у једну ништа-тачку“.

Али знам да си видео и кад одјед-

ном, иако ретко, без разлога скочи

према отоману у дневној соби? И

удари главуџом у ивицу, одмахне

збуњено, и оде незадовољан као да

му је миш побегао испред њушке?

У шта блене, а шта би да заскочи

– питаш? Ствар је проста: ми не

видимо тај прозор у Други свет,

али мачки је он као нама телеви-

зор. Свашта се у том стакленом

сокоћалу бекељи, као ђаво иза ог-

ледала. Свакојаке нама невидљиве

але и бауци чекају иза тих врата и

ваби их наша душа, тело, слабост

али и снага: сви би ти врагови да се

нахране нечим у нама. Ако имамо

превише да одлију, или премало

да се одбранимо, да узму све што

им прија. А много им свачега при-

ја код нас. Не разумеш? Шта, бре,

лутко, има да се разуме? Јеси био

ономад болестан? Јеси. Ето. Дош’о

баук, бољетица, рак неки, јер си

био слаб и слеп, (а мачку немате,

немате – не кажем да је твојом

кривицом) и ускочио ти у плућа. А

кад си дошао јер ти је било боље,

зар ти није Бурдуш легао на гру-

ди по први пут у животу – сви смо

то видели – чак су се и мој Поп и

његова сестра, твоја „фина бака

комунискиња“, чудом чудили? Па,

зашто ти је легао Бурдуш, и баш ту

где те болело? Па, осетио оно мало

ослабелог невидљивог стрва и пла-

шио га. И мој Поп се научио: кад

уђе у кућу да свети водицу – гледа

где је мачка и шта ради. И док пије

прву ракијицу и пита за здравље

укућана, све санћим наивно испи-

тује за мацу. Зна већ и он: мачка

уме од ситног гада и зла невидљи-

вог та врата да сачува.

Кад наиђе нешто велико, оно

не долази зато што су човек и ње-

гова кућа слаби, него зато што га је

неко јак позвао, што му је врата у

ту кућу отворио. Е, тад мачка по-

бегне код мене... или тебе. И тражи

да помогнемо, јер људи су га зазва-

ли: само наша снага може великом

злу да отвори врата између наших

светова... и само она може и да их

затвори и велике стврвове избаци.

То је посао твој и мој. Мене зову

вештица. Можда и јесам.

Али мачка – то су моје очи. А

без њих – нисам.

50 | ОМАЈА /пролеће 2013.

Ора ли упро лећ муж и же на

њи ви цу по ред Мо ра ве, у су во ти ме-

ђу ше ва ром и тр ском, а кад сун це

кло ну иза вр ба ка, бришући зној са

чела, ре че до ма ћин:

– Иди, Вој ка, на ку пи су ва ра и

зго то ви ве че ру, и ја ћу за то бом ку-

ћи, са мо бра зду да ис те рам.

По жу ри же на мрак да пред у хи-

три, но га но гу су сти же, пре чи ца ма

УКРаДеНИ СУВаРИ

га зе ћи во ду до ко ле на. Кад из би на

пут и на ћу при ју до ђе, на про тру-

лим тал па ма пре пре че на кар ли ца,

бра шња ва се љач ка, а у њој густ

сноп су вог гра ња.

– Гле, – за чу ди се си ро ти ца,

– уште де ћу труд!

Не би јој ва жно чи ји су, бр же-

бо ље по ку пи су ва ре у ке це љу и отр-

ча пу тем.

Миланче Марковић

Сеновите приче:

По ла ко за њом, на ко нак, и

Дра гош.

Ка ко уђе у авли ју, ис тр ча му

у су срет ус пла хи ре на Вој ка, не да-

де му ни во ло ви ма ја рам с вра та,

већ га уве де у ку ћу, за њим ре зу на

вра та. Ни ва тра у ог њи шту, ни ти ве-

че ра на сто лу. Ша па том и гу бе ћи

дах, у ли це му се уне се она:

– Упа ли ла сам луч, а ка да хте-

дох да су ва ре исвра тим крај ог њи-

шта, пу стих ке це љу, кад уме сто

су ва ра,... про су ше се... Ви ди... Ви-

ди!...

Па из не се пред ње га, жу тих

као ли мун, сто ти ну и ви ше ве ли-

ких цар ских ду ка та.

Од тог да на ку ћа им кре ну у

на пре дак. Бе ше им до бро до Бо жи-

ћа.

А по Бо жи ћу, не ким по слом,

ре ши ше у Па лан ку; пре ско чи Вој-

ка ограду и је тр ви по ве ри пе то го-

ди шњег си на, да га при па зи док се

не врате у село.

Де те је на по љу, на др вља ни ку,

се ки ром цеп ка ло не ку гра ну. Игра-

ло се, у је дан трен ње гов ври сак тр-

же стри ну у ку ћи. Кроз про зор она

угле да же ну у цр ни ни, не по зна ту,

крај др вља ни ка, за гле да ну у ма ли-

ша на. А и ма ли шан пи љи у њу, док

оштри цом из све сна ге по ле вој ру-

ци уда ра, пре ма лак ту се че је, као

гра ну пре кра ћу је.

Стри на на по ље ис тр ча, упо моћ

де те ту, а де те у пра зно пи љи, снег

без ту ђег тра га...

И не про ђе мно го, у му ка ма

умре де те, без на след ни ка оца и

мај ку оста ви. Ка ко до шло, још бр-

же се бо гат ство осу, и за те че Дра-

го ша и Вој ку го ра бе да не го што су

је има ли.

| 51

БЕЛАНЕДЕЉА

Последње недеље пред почетак Великог Ускршњег поста, која се у народу назива Бела недеља, села широм Србије походе групе маски-раних учесника које, зависно од места одржавања зову различитим именима. Будући да је форма саме манифестације карневалска, она у себи садржи неколико различитих елемената карактеристичних за карневал, а који се крећу у распо-ну од шаљивих и ласцивних, па до хтонских. Путем овог древног обре-да а у форми народног глумовања, учесници манифестације на један креативан и сликовит начин, оби-лажењем села и стварањем буке, симболично протерују зиму и демо-не који су се током зимског пери-ода године задржали у заједници. На крају дана, ритуалним преска-кањем ватре маскирани учесници обреда симболично спаљују мрак, зло и зиму, најављујући пролеће.

На овогодишњем 8. издању Фести-вала документарног филма Златна буклија у Великој Плани, докумен-тарном филму Маскирци, који се бави управо реконструкцијом по-менутог обичаја и који је сниман у великоплањанском селу Лозовик, додељена је награда у категорији етнолошког филма. Будући да су на овом филму сарађивали неки од најафирмисанијих културних делатника из великоплањанске општине (Миланче Марковић, сни-матељ, књижевник и уредник часо-писа српске фолклорне фантастике Омаја; Живомир Жића Михајловић, новинар, документариста, проду-цент и директор Фестивала доку-ментарног филма Златна буклија; Вито Петровић, педагог и оснивач Школе анимираног филма ЛАФ; Младен Милосављевић, етнолог и редитељ), надамо се да ће и овај филм означити неко ново пролеће на пољу културне афирмације ау-тора из унутрашњости.