199-243

UVOD: žENE

I NACIJA/NACIONALIZAM

Zajednice...knjizi Imaginarne zajednice: razmišljanja o poreklu i ši-

renju nacionalizma (1983), Benedikt Anderson daje uti-cajnu definiciju nacije kao “imaginarne političke za-jednice”. Iznijansirana verzija Gelnerovog određenjanacije kao tvorevine nacionalizma i temelj narednih stu-dija o procesu izmišljanja/stvaranja nacija, Andersonovadefinicija opisuje naciju kao sistem kulturnih predsta-va koji jednoj osobi omogućava da se poistoveti sa ši-rom zajednicom tako što usvaja imaginarno zajedničkoiskustvo.1 Anderson ističe da ovaj sistem predstava nemože uspešno da deluje bez – romana i dnevne štam-pe. Upravo se u istorijskom ukrštanju “kapitalizma,razvoja štamparstva i presudne različitosti jezika” stvo-rilo pogodno tle za pojavu i razvoj nacije kao imagi-narne zajednice.2

Međutim, treba odmah reći da su Andersonovu tipo-logiju nacionalizama – a ona sve nacionalizme svodi naoblike koje su ovi dobili u obema Amerikama i Zapad-noj Evropi – podvrgle kritici teoretičarke koje naglaša-vaju da antikolonijalni nacionalistički pokreti u Aziji iAfrici imaju posebnu nacionalnu/nacionalističku ima-ginaciju. U eseju “Čija je to imaginarna zajednica?”,Parta Čaterji, na primer, odbacuje Andersonovu tipo-logiju i ističe da je njena isključivost rezultat nepreki-nutog procesa kolonizovanja imaginacije kolonijalnih

ZAPOSEDANJE DRUGOG I MANIPULACIJA“ŽENSKIM PISMOM”

NEVENA IVANOVIĆ

Sa engleskog preveo Dejan Ilić

1 B. Anderson, Imagined Communities. London: Verso, 1983. str. 6.Anne McClintock, “Family Feuds: Gender, Nationalism and theFamily,” Feminist Review 44 (1993), str. 61.

2 Anderson, str. 46.

U

naroda.3 Nama će u ovom radu, međutim,od većeg značaja biti sumnja koju su pojedi-ne kritičarke iskazale povodom Andersono-vog previđanja ili zanemarivanja polne i/ilirodne određenosti stvorenih nacionalnihpredstava, budući da se, po svemu sudeći,muškarci i žene drugačije vide/zamišljajukao pripadnici/pripadnice nacije (imagi-narne zajednice). U godinama posle obja-vljivanja Imaginarnih zajednica, feminističke teo-retičarke i teoretičarke nacionalizma detalj-nije su razradile odnose između roda i naci-je, žena i nacionalizma, feminizma i nacio-nalizma, i opširno pisale o posebnim istorij-skim i regionalnim ispoljavanjima ovih od-nosa.

... i imaginarnoSa stanovišta formulisanog u više rasprava onacionalizmu i nacionalističkom diskursupristupiću čitanju romana Ljiljane Habja-

nović-Đurović kao posebno zanimljivomprimeru ženskog doprinosa srpskom nacio-nalističkom diskursu u kontekstu ispoljava-nja ekstremnih nacionalizama u bivšoj Jugo-slaviji. Ova novinarka, koja se izmetnula uromanospisateljicu, iskoristila je takozvaneženske teme (rečima jednog ovdašnjeg kriti-čara: teme “koje draže ženski čitalački nerv”)da proizvede narativno štivo u čijem je sre-dištu žena (štaviše, priznaje autorka, ta ženaje ona sama), što je nekim književnim kriti-čarima dnevne i nedeljne štampe (a i samojautorki, razume se) bilo dovoljno da zaklju-če da je reč o “ženskom pismu”,4 a što bih ja,naprotiv, odredila kao patrijarhalno-nacio-nalističko štivo nastalo prisvajanjem koncep-ta ženskog pisanja i manipulacijom njimeunutar trivijalnog žanra romanse i uz osla-njanje na populističku estetiku (novog) isto-rijskog romana.5

200

R. E. Č. no. 59/5, septembar 2000

3 Partha Chatterjee, “Whose Imagined Community?,” in The Nation and Its Fragments: Colonial and Postcolonial Histo-ries (Princeton: Princeton University Press, 1993), str. 5.4 Ni francuski termin l'ecriture feminine ni anglo-američki women's writing nemaju isto značenje kao “žensko pi-smo”, izraz koji na srpskom ima konotacije vrednosnog suda, a ne žanrovskog određenja. “Žensko pismo”, usvojoj popularnoj, novinarsko-kritičarskoj upotrebi, stoji ili kao pohvala nekom delu, samo zato što je onona ovaj ili onaj način “žensko”, ili pak kao zlonamerni komentar, odnosno negativan sud, opet zato što je de-lo na ovaj ili onaj način “žensko”.5 Kao što tekst Svetlane Slapšak o filmu Srđana Dragojevića Lepa sela lepo gore ("Žensko telo u jugoslovenskomfilmu: status žene, paradigma feminizma"), nije zamišljen kao filmska analiza, tako ni moj tekst nije zami-šljen (samo) kao književna analiza, već kao čitanje ideoloških modela i rodnih konstrukcija koji su, iako na-izgled otvaraju prostor za žensko izražavanje i izražavanje ženskih senzibiliteta, zapravo duboko ukorenjeni upatrijarhalno, u svojoj dvostrukoj posvećenosti uzdizanju “ženskih” osobina (uglavnom seksualno određenih,odnosno svedenih na biološki određene osobine žene) i istovremenim izletima u mizogine ispade. Ovi mo-deli, dakle, učestvuju u dominantnom nacionalističkom modelu i čine njegovu osnovu.

Romani Ljiljane Habjanović-Đurović funk-cionišu kao ideološki mehanizam koji je že-nama trebalo da otvori prostor za uključiva-nje u (ekstremno) preduzeće srpskog nacio-nalizma, što navodi na pomisao da bi se žen-ski nacionalistički diskurs mogao ustanovitikao poseban vid opštijeg nacionalističkogdiskursa. Nacionalistički diskurs, koji uglav-nom proizvode muškarci, prikazuje ženu kaoobjekt i upotrebljava je kao “simbolički kapi-tal”,6 pa otuda na prvi pogled može da začu-di što u romanima Ljiljane Habjanović-Đu-rović žena pripoveda i deluje, naizgled, kaosubjekt. Ali, reč je samo o prostom podraža-vanju “ženskog” diskursa – podražavanju ko-je se konačno ispostavlja i funkcioniše kaodeo opšteg nacionalističkog ideološkog me-hanizma. Čini se da Ljiljana Habjanović-Đurović priznaje suštinsku “drugost žene” i daje to zapravo njeno polazište; međutim, rečje u stvari o manipulaciji pojmovima kao štosu ženskost, žensko, ženino: ovi pojmovi se fiksi-raju i pridaje im se samo jedno značenje –upravo ono koje imaju unutar dominantnognacionalističkog diskursa, a sve pod plaštomprividne afirmacije “ženskog”.7

Činjenica da dominantni diskurs zaposedapoziciju marginalnog, “drugog”, putemrđave “ženske” književnosti (koja za sebe, u

činu samozavaravanja i samočestitanja, takočestom u savremenoj srpskoj književnosti,zahteva status vrednog umetničkog dela) netreba da navede na zaključak da je sva rđava“ženska” književnost nužno nacionalistička.Bitno je, međutim, da se ova rđava literatu-ra, posebno obeležena i zavedena kao “žen-ska”, pažljivo pročita da bi se razotkrili i upravom svetlu predstavili ideološki mehani-zmi prisvajanja i zaposedanja kojima se tota-lizujući nacionalistički diskurs služi u dome-nu marginalnog, “drugog”. Pažljivo čitanjeromana Ljiljane Habjanović-Đurović trebada pokaže kako nacionalistički diskurs usisavasve oblike diskurzivne proizvodnje – u ovomslučaju proizvodnju “trivijalne” i “ženske”književnosti – u nameri da homogenizujejavni prostor i tako iznova uspostavi, očuva iojača patrijarhalni red. Ovo čitanje treba ta-kođe da ukaže i na to kako se nacionalističkidiskurs konstituiše naslanjajući se na polno irodno obeležene predstave. Presudan značaju formulisanju nacionalističkog diskursaima uspostavljanje kontrole nad (ženskom)seksualnošću, a važna mesta zauzimaju i ide-ali požrtvovanosti, čistote i dostojanstva. Ufikcionalnom svetu romana Ana Marija me nijevolela, Iva i Ženski rodoslov, Ljiljana Habjanović-Đurović svaki od ovih elemenata posebnonaglašava.

201

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

6 Rada Iveković, “(Ne)predstavljivost ženskog u simboličkoj ekonomiji. Žene, nacija i rat nakon 1989.” Tekstnapisan za Ženske studije (Beograd), decembar 1998.

7 Iz jednog intervjua: “Ja verujem da su žene jača, čvršća i kreativnija polovina čovečanstva. Da je lepše, pot-punije i uzbudljivije biti žena...”

Rod i nacija: različite poslediceU studiji Rod i nacija, Nira Juval-Dejvis ističeda su žene nevidljive u gotovo svim naciona-lističkim diskursima i teorijama o nacionali-zmu koje uglavnom razmatraju kako seformira muški nacionalni identitet i kako semuškarci uključuju u nacionalnu zajednicu,a previđaju ili zanemaruju različite posledi-ce realizacije nacionalnih/nacionalističkihprojekata po muškarce i žene, i nužnu rod-nu obeleženost nacionalističkog diskursa.8 Unameri da razmotri elemente skrivene an-dersonovskim objašnjenjem nastanka “ima-ginarnih zajednica”, Nira Juval-Dejvis defi-niše tri vrste nacionalističkih projekata/ide-ologija (Staatnation, Kulturnation i Volknation) naosnovu njihove zavisnosti od različitih mo-dela muško-ženskih odnosa.9

Kada govori o građanskim pravima i odnosi-ma između rodova, Nira Juval-Dejvis odba-cuje “evolucioni” model u definisanju gra-đanskih prava. Prema ovom modelu, žene su“tek naknadno stekle građanska prava”, pišeNira Juval-Dejvis, i nastavlja: “Isključivanježena bilo je deo paketa kojim su se muškar-cima dala prava da učestvuju u demokrat-

skom odlučivanju, čime su oni ujedno steklii građanski status †...‡ kao članovi zajednice ipredstavnici porodice.”10 U mnogim sluča-jevima (recimo, u islamskim državama), sfe-ra privatnog života, koju definiše država,osnova je za određivanje prava žena za učešćeu javnom životu. Međutim, razlike nisu od-ređene samo na osnovu podele na “privatni”i “javni” život – na priznavanje građanskihprava ženama često utiče i njihova rasna i et-nička pripadnost. Povrh svega, vlasti u re-dovnim pravnim postupcima često tretirajumuškarce drugačije od žena – na štetu žena,razume se.11

Uloga roda veoma je značajna za kulturnukonstrukciju nacionalne zajednice. Ženskotelo simbolički predstavlja Naciju. Kontro-liše se ponašanje žena. Određuje se šta prili-či ženama u “našoj” zajednici. Žene, pišeNira Juval-Dejvis, “simbolizuju jedinstvonacije, njene korene, njen duh, nacionalniprojekt... †Uloga žena je da čuvaju i preno-se‡ kulturnu tradiciju, pesme, običaje, jela i†...‡ maternji jezik.”12 Bilo da je reč o većin-skoj/dominantnoj ili manjinskoj nacional-noj grupi, nacionalne kulture koje se trude

202


8 Nira Yuval Davis, “Gender and Nation,” Ethnic and Racial Studies 16 (October 1993), 621-632. SaFloyom Antheas (prir.) Woman-Nation-State. (Basingstoke: Macmillan, 1989).

9 Yuval-Davis, str. 623-24.

10 Ibid., str. 625.

11 Ibid., str. 626.

12 Ibid., str. 627.

da zaštite svoju tradiciju, da očuvaju svoju“suštinu” ili “duh” unutar nacionalno me-šovitih “multikulturnih” zajednica, nastojeda što je više moguće homogenizuju svojuzajednicu i to najčešće tako što kontrolišu isputavaju ponašanje žena.13

Podređenost žena ostvarenju nacionalnogprojekta ipak se najjasnije uočava u njihovojreproduktivnoj ulozi obnoviteljki nacije.Ova uloga definiše se kroz propise (bilopravne, bilo izvedene iz lokalnih ili verskihobičaja) koji određuju šta je porodična za-jednica, i gde joj je početak, a gde kraj. Naosnovu njih se utvrđuje i pravni status i na-cionalna “pripadnost” dece. Jedina šansa daneko ko ne pripada zajednici zasnovanoj namitu o zajedničkom poreklu postane njenčlan jeste sklapanje braka sa pripadni-kom/pripadnicom te zajednice. Opsednu-tost čistim rasnim i etničkim poreklom odu-vek je u vezi sa opsednutošću seksualnim od-nosima između pripadnika različitih zajed-nica. Da li će zajednica prihvatiti dete (iz“mešovitog” braka) zavisi od složene mrežezakona i pravila na osnovu kojih treba da se“izmeri” “vrednost” deteta za rasu/naciju.Zbog toga što pribegava različitim metodimakontrole rađanja, država je nužno u sukobu

sa ženama kao obnoviteljkama zajednice.Primena ovih metoda zavisi od etničke, ra-sne ili nacionalne pripadnosti žena: u zavi-snosti od toga da li želi više ili manje poto-maka određenih nacionalnih ili etničkihgrupa država podstiče ili sprečava rađanje.14

Na kraju svoje studije, Nira Juval-Dejvis jošjednom ističe značaj roda u objašnjavanjurazličitih tipova ponašanja i politika zajedni-ce prema ženama, ali naglašava i da žene same“mogu da pristanu na ove ideologije i pri-hvate ih, za šta je jasan dokaz njihovo aktivnouključivanje u religiozne, fundamentalistič-ke i fašističke pokrete”.15 Pitanja ženskog“uključivanja”, a naročito razlika između“uključivanja” žena i muškaraca, detaljno serazmatraju u nekoliko nedavno objavljenihstudija upravo kroz preispitivanje zaključakaNire Juval-Dejvis.16

Žene i nacija/nacionalizam:različiti vidovi učestvovanja

Prema mišljenju nekih teoretičarki, rodnaodređenost i simbolička struktura nacional-nih identiteta razlog su za nužna ograničenjau poistovećivanju žena sa širom zajednicom,baš kao i za razlike u prihvatanju nacional-nog identiteta koje postoje kod žena i kod

203


13 Ibid., str. 628.

14 Ibid., str. 628, 630.

15 Ibid., str. 630.

16 Sylvia Walby, “Woman and Nation,” u Gopal Balakrishnan (prir) Mapping the Nation (London: Verso,1996), str. 238.

muškaraca. Na primer, Kerol Smit Rozen-berg piše da se američki nacionalni identitetuspostavio kroz proces isključivanja: povla-čenjem granice između belog čoveka i drugih.Nova nacija prvo se definisala u opreci pre-ma belim američkim ženama, a zatim premacrncima, crnkinjama, Indijancima i Indi-jankama.17 Porodično-patrijarhalni jeziknacionalističkog diskursa, upotreba kuće kaometafore i simboličko poistovećivanje žene inacije ukazuju na to da je nacionalizam pre ipovrh svega muški diskurs. Nacionalne isto-rije i konstitutivni istorijski narativi i mitovi“često marginalizuju ili demonizuju že-ne”,18 a za nacionalističke pokrete je “tipič-no da nastaju na temeljima muških sećanja,povređenog ponosa i nade”.19 Silvija Volbipravi i jedan korak dalje kada tvrdi da je mo-glo biti drugačijih (boljih?) nacionalizamasamo da je i iskustvo žena, a ne jedino mu-škaraca, uzeto u obzir prilikom “izgradnjenacionalne kulture i realizacije nacionalnogprojekta”.20

Mogli bismo sada na osnovu tvrdnje SilvijeVolbi da se upitamo da li je zaista moguće“ublažiti” isključivost u formiranju identite-ta zajednice/nacije? Zar nije “muški prin-cip” položen u same temelje nacionalne ide-

je? I, ako je tako, zar onda nacija ne pred-stavlja upravo “vrhunac patrijarhalne organi-zacije oko muškog principa”?21 Zaključak nakoji upućuje prethodno pitanje mogao bi,međutim, da se opovrgne rezultatima post-kolonijalne kritike koja nastoji da podrije(“evrocentričnu”) ideju patrijarhata kaouniverzalnog (najvažnijeg) odnosa domina-cije. Shvatanje patrijarhata kao univerzalnogodnosa dominacije mnoge zastupnice post-kolonijalne kritike vide samo kao još jednuimperijalističku barikadu podignutu nasu-prot oslobodilačkim pokretima kolonijalnihnaroda.

Mada prihvata da je mišljenje o ženama kaovećim pacifistkinjama od muškaraca samo jošjedan element ideologije roda, Silvija Volbismatra da je tačno i zapažanje da se “žene umanjoj meri nego muškarci poistovećuju saidentitetom grupe”,22 za razliku od Nire Ju-val-Dejvis i Floje Antis, koje misle da ženemogu biti “jednako kao i muškarci posveće-ne †ostvarenju nacionalnog/nacionalističkogprojekta‡, samo na drugačije načine”.23 Sil-vija Volbi smatra da primeri feminizma inacionalizma u zemaljama Trećeg sveta mo-gu biti dokaz za to da je moguće “ublažiti”isključivost nacionalističkih projekata, te da

204


17 Carol Smith Rosenberg, “Captured Subjects/Savage Others: Violently Engendering the New American,”Gender and History 5 (Summer 1993), str. 177-195. Nadovezavši se na ovo, u ogledu o “zaboravljenoj” srpskojautorki Jeleni Dimitrijević, Svetlana Slapšak navodi zaključke francuskog antropologa antike Žan-Pjera Ver-nana da je “grčki čovek u razdoblju koje nazivamo 'klasičnim' svoj identitet konstruisao na izvan, u odnosu,ponekad izrazito ambivalentnom, prema drugome – ženama, robovima, varvarima, životinjama, prirodi...Za

postoji razlika između ženskih i muških nacionalistič-kih težnji: kada nacionalistički projekt obuhvati inte-rese za koje se zalažu žene, onda je sasvim verovatno daće one podržati takav projekt baš zbog toga što su do-prinele njegovom formulisanju.24

Međutim, ne bih se ovde upuštala u rasprave o tomekada su i zašto žene “više ili manje” spremne da podr-že neki nacionalistički projekt ili da li žene u većoj ilimanjoj meri nego muškarci prihvataju neki nacionalniidentitet. Umesto toga, htela bih da kažem nešto više oženama i nacionalizmima na prostoru bivše Jugoslavijei (bivše) Istočne Evrope. Za čitanje romana LjiljaneHabjanović-Đurović od značaja je da se vidi kako su senasleđe socijalizma, “prvobitnih” balkanskih naciona-lizama i uspostavljanja novih država i patrijarhat ute-meljen na načelima zadruge, isprepleli i nosili sa “naj-starijom” razlikom. Kako je u zemljama različitog ste-pena socijalizma razlika između polova postala presud-na za dominantni nacionalistički diskurs koji je obu-hvatio ovu razliku i preformulisao je?

Danas se čini očiglednim da su nacionalizmi u Mađar-skoj, Poljskoj i Rumuniji, na primer, bili probuđenipozivom na “povratak tradicionalnim vrednostima”(što je značilo i prihvatanje tradicionalnih muških iženskih uloga), a da je u Srbiji i Hrvatskoj došlo do(“tipične”) instrumentalizacije žene, njene upotrebekao simboličkog kapitala. Žene su u Srbiji i Hrvatskojpostale instrument “samoodržanja, auto-legitimira-nja, potvrde, propagande, normalizacije, nametanjajednog poretka i hijerarhije †vrednosti‡”,25 a u eks-tremnim slučajevima bile su, upravo zbog simboličkevrednosti koja je u njih uložena, čak i silovane. Žene seu svim ovim zemljama, međutim, nisu masovno suprot-stavile nacionalizmu. Mada bismo bez zadrške mogli da

205


takvog čoveka Cogito ergo sum nema nika-kvog smisla...” Ona zatim nastavlja:“Mogli bismo reći da ova internalizacijaidentiteta nije u potpunosti ostvarena umodernim balkanskim kulturama, koje utom pogledu komuniciraju, bar za an-tropologe, sa antičkim kulturama, kaouostalom i mnoge vanevropske kulture.”“Haremi, nomadi: Jelena Dimitrijević,”Pro Femina 15/16 (jesen 1998), str. 144.

18 Catherine Hall, “Gender, Nationa-lisms, and National Identities,” FeministReview 44 (1993), str. 101.

19 Walby, str. 241.

20 Ibid.

21 Iveković, “(Ne)predstavljivost žen-skog...”, str. 3.

22 Walby, str. 242-43.

23 Juval-Dejvis i Floja Antis su takođekritikovale shvatanje države kao krajnjegizraza muških interesa.

24 Ibid., str. 244-45.

25 Iveković, str. 5.

prihvatimo tvrdnju Rade Iveković da, iakožene mogu biti i jesu “nacionalistkinje”, na-cionalizam ne homogenizuje jednako žene imuškarce,26 zanimljivije je razmotriti kako izbog čega u navedenim zemljama žene čak i“sužene” mogućnosti za ispoljavanje sopstve-nog nacionalizma koriste u zadivljujućimrazmerama: koji su njihovi razlozi, motivi(fantazije)?

Žene, nacija, nacionalizam, socijalizam: kontinuitet i ekscesi

Deniz Kandijoti prihvata tvrdnju da se ženeu nacionalističke projekte uključuju druga-čije od muškaraca i da je njihova integrisa-nost u zajednicu manja nego integrisanostmuškaraca i dodaje da kontradiktorno pita-nje roda stvara unutar određenog nacio-nalnog projekta prostor u kom su žene isto-vremeno “aktivne učesnice u realizaciji pro-jekta, ali i njegovi taoci”.27 Svaka država mo-ra da otelotvori “režim roda”, koji se obna-vlja i transformiše kroz nacionalističku isto-riju i politiku identiteta koju sprovodi drža-

va.28 Režim roda ostvaren u socijalizmu če-sto se uzima kao vrlo zanimljiv i izrazito dvo-smislen. Ova dvosmislenost rezultat je poli-tike “emancipacije žena”. Ketrin Verderibavi se režimom roda u socijalizmu i ru-munskim nacionalnim/nacionalističkim dis-kursom u vreme Čaušeskua s namerom daispita nasleđe zvanične ideologije, koja, ra-zume se, uprkos sopstvenim tvrdnjama nije“rešila” ni “nacionalno” ni “žensko” pitanje,ali ih jeste transformisala i promenila njihovmeđusobni odnos.29

Najznačajnija odlika socijalističkog društva,prema Ketrin Verderi, jeste “familizam”:Partija je oličenje paternalističke moći, onaje mudri patrijarh, a društvo nije samo “na-lik na porodicu, nego ono †...‡ jeste porodi-ca”.30 Ketrin Verderi ovu ključnu osobinusocijalističkog društva dovodi u vezu sa isto-rijskim nasleđem zadruge,31 i socijalističkudržavu u skladu s tim naziva “zadružnom dr-žavom”. Ideološka nastojanja da se postigneravnopravnost žena i muškaraca išla su upo-redo sa donošenjem planova za zapošljavanje

206


26 Ibid., str. 3.

27 Deniz Kandiyoti, “Identity and Its Discontents: Women and the Nation,” u Patrick Williams and LauraChrisman, (prir.) Colonial Discourse and Postcolonial Theory: A Reader., str. 378.

28 “Režim roda” (eng: gender regime) Ketrin Verderi preuzima od R. W. Connell ("The state, gender and sex-ual politics: theory and appraisal,” Theory and Society, 19, 5, 1990, str. 507-44).

29 Katherine Verdery, “From Parent-State to Family Patriarchs: Gender and Nation in Contemporary Ea-stern Europe,” East European Politics and Societies 8 (Spring 1994), str. 225.

30 Ibid., str. 230.

31 Zadruga, koja je, po Čarlsu i Barbari Jelavić, u sredini 19. veka postala “neefikasna ruralna kolektivna po-

celokupnog stanovništva i ubrzanom industrijalizaci-jom. Zapravo su i planovi za zapošljavanje i ubrzanaindustrijalizacija u velikoj meri zavisili upravo odostvarenja proklamovane ravnopravnosti. Delimičnopreuzevši kućne poslove i čuvanje dece (što su pre biliisključivo ženski poslovi), kao i vođenje domaćinstva,zadružna država uspostavila je ravnotežu autoriteta unu-tar porodice i time bitno izmenila zapadnoevropsku,kapitalističku, rodno obeleženu podelu iz devetnaestogveka na “javno” i “privatno”. Privatna ili domaća sferasve više je bila i oblast unutar koje su i muškarci i žene“postajali ponosni i sticali samopoštovanje”, i istovre-meno se “odupirali socijalizmu”.32

I Barbara Ajnhorn piše o “nezvaničnom uzdizanju”privatne sfere (u zemljama Istočne Evrope), i s poseb-nom pažnjom ističe kontradikciju u vezi s preuzima-njem ženskih kućnih poslova od strane države. Jedinošto je komunistička država postigla, zaključuje BarbaraAjnhorn, bio je prelaz sa “privatnog” na “javni” patri-jarhat. Na ovaj zaključak navodi i činjenica da se “većpostojeća podela kućnih poslova nije izmenila”: zvanič-na ideologija kao rešenje nije ponudila novu podeluposla, nego je umesto toga ili “platila” ženama za po-slove koje obavljaju u kući ili im je našla zamenu.33 Umnogim slučajevima zvanična ideologija, čiji je jedanod osnovnih principa bila i “emancipacija žena”, isuvi-še se lako priklonila patrijarhalnom puritanizmu svojihprotagonista.34 (Ovaj “sled događaja”, međutim, nijeništa novo u istoriji feminizma i ženskih pokreta. Oči-gledan primer instrumentalizacije predstavlja činjenicada se žene u teškim vremenima podstiču i pozivaju danapuste (svoju) privatnu sferu i uključe se u javne po-slove i preduzeća, da bi se onda, kada se problemi raz-reše i život se vrati u kolotečinu, pod prisilom “vraćale”

207


ljoprivredna jedinica”, predstavljala jeudruženje užih porodica okupljenih ujednu proširenu 'familiju', gde su strogopoštovani principi patrijarhalnog auto-riteta. U The Establishment of the Balkan Natio-nal States, 1904-1920, (Seattle: Universityof Washington Press, 1977), str. 60.

32 Verdery, str. 230-32.

33 Barbara Einhorn, “New for Old?Ideology, the Family and the Nation,” uBarbara Einhorn (prir) Cinderella Goes toMarket: citizenship, gender, and women's move-ments in East Central Europe (London: Verso,1993).

34 Ovo se, na primer, desilo u jugoslo-venskom slučaju: kako je tvrdio MilovanĐilas, većina kadrova novog komunistič-kog režima bili su regrutovani iz planin-skih, izraženo patrijarhalnih krajeva. UPredrag Marković, “Mesto žene u javnommnjenju Beograda 1918-1965,” u Srbija umodernizacijskim procesima 20. veka, Položaj ženekao merilo modernizacije. (Beograd: Institutza noviju istoriju Srbije, 1998), str. 383.

na mesta koja im po ranije ustaljenom redupripadaju. Ali, ne treba smetnuti s uma to dasva “napuštanja”, “uključivanja” i naknadna“vraćanja” nužno ostavljaju posledice na po-stojeće odnose i menjaju ih.)

Mada je novom homogenizacijom u Rumu-niji trebalo da se izbegnu polne razlike, pa sečak očekivalo i da će žene i muškarci “zbrati-mljeni” ući u novu zajednicu (kao što se oče-kivalo i da žene postanu “'heroine' socijali-stičkog rada”), organizacija države i njen si-stem predstava bili su duboko muški. Čak ida je zadružna država zaista oduzela deo auto-riteta muškarcima i predala izvesnu moć že-nama, njene patrijarhalne odlike ostale bi idalje duboko ukorenjene.35 Bez obzira napromene, i u socijalizmu se održao kontinu-itet tradicionalnih vrednosti, što se ogleda iu očuvanju obrazaca bračnog života i izuzet-no velikom procentu sklopljenih brakova.

Treba, međutim, uzeti u obzir ekonomske ipraktične razloge koji su išli u prilog ovomtrendu, kao i već pomenuti sud o porodici iporodičnom životu kao “utočištu” pred na-siljem “javnog” života.36 Ali i ovo povlačenje“otpora” u sferu privatnog ženama unutarporodice-kao-utočišta ponovo pridaje ulogukoja ima suštinski značaj za očuvanje nacio-nalnih vrednosti i tradicije.37 Otuda su ženei porodica dospele u središte pažnje novihrežima, koji su u svojim probuđenim etno-nacionalizmima dobili priliku za otvorenoispoljavanje ženomrstva.

Novi režimi često su optuživali prethodnesocijalističke vlade za politiku namerne de-populacije ili “biološke destrukcije” vlastite(etno-)nacije, povezavši ovu pojavu sa pro-cesima navodne “maskulinizacije” žena i“feminizacije” muškaraca.38 Otuda se upra-vo u sferi muško-ženskih odnosa i odnosa u

208


35 Verdery, str. 237.36 Osim toga, rasprostranjenost brakova bila je propraćena visokim procentima razvoda, od 33 do 44 odstou Mađarskoj, bivšoj Čehoslovačkoj, Istočnoj Nemačkoj i Sovjetskom Savezu.37 Einhorn, str. 56-58, 60. I kao što je upozorila Deniz Kandijoti, u većini slučajeva u kojima se “sfera pri-vatnog slavi kao polje otpora u represivnim državama... privatno se najčešće zasniva na neometenom funkci-onisanju patrijarhata”. “Identity and Its Discontents”, str. 388.38 U Mađarskoj, Kata Beke, ministarka obrazovanja u vladi iz 1990. godine, zastupala je povratak “evrop-skom modelu bračne zajednice, †koji‡ se pokazao kao najuspešniji i najotporniji, jer odgovara podeli čove-čanstva na muškarce i žene". Verdery, str. 236, 253. U Srbiji, potpredsednica Srpske radikalne stranke, Ma-ja Gojković, okrivila je muškarce za 'demografsku krizu', jer su, po njenom mišljenju, u komunizmu postalimekušci, za razliku od žena, koje su uspele da očuvaju svoju ženstvenost, i od kojih se, dakle, nije moglo oče-kivati da rađaju decu slabićima. Duga, 16. avgust 1992, str. 52. Slabićima su u mnogim političkim tekstovimanazivani mađarski muškarci (u socijalizmu), a jedan mađarski časopis mnogo je manje štedeo muškarce negoMaja Gojković: “Socijalizam je oslobodio ženu od porodičnih lanaca... i za uzvrat zatražio od nje savezništvou slamanju muške tvrdoglavosti. Žene su se prihvatile svoje uloge sa uobičajenim svađalačkim raspoloženjemi agresivnošću.” Verdery, str. 251 ff.

porodici “obnavljaju izvorne vrednosti” ide-alizovane predsocijalističke zajednice i pri-hvataju tradicionalne uloge rodova i podelaposla. Žene su optužene za zloupotrebu “ge-nocidne” socijalne politike (prava na abor-tus, čuvanja dece u državnim ustanovama,prava na rad) i za dobrovoljno saučesništvo uizgradnji socijalizma. Priželjkivano izokreta-nje “nenormalne”, “neprirodne” rodne po-dele u socijalizmu i povratak na “prirodan”put zahtevali su zapravo da se iznova utvrdišta je suština žene i ženskog. Ženama je tre-balo vratiti/dati poslove i obaveze u skladu sanjihovim “prirodnim” osobinama koje jesocijalizam pretio da uništi: one treba da ra-đaju i podižu decu.39

Tako su tradicionalni model porodice i od-gajivačko-vaspitačke sposobnosti žena dospe-li u središte konstrukcija novih/“obnovlje-nih” nacionalnih identiteta. Od žena se tražida se pridruže muškarcima u “povratku tra-dicionalnim vrednostima” za dobro nacije, anjihova (tradicionalna) uloga postaje značaj-na za obnavljanje drevne imaginarne zajed-nice, homogene celine iz prošlog doba sve-opšteg sklada. Ovaj preokret/povratak i daljetreba videti u kontekstu manje ili više nepre-kinutog kontinuiteta patrijarhata. U rumun-skom slučaju rodnog formulisanja nacionali-

zma za vreme socijalizma, na primer, mno-štvo je dokaza za postojanje duboko ukore-njenog (“nezvaničnog”) patrijarhata.

I u rumunskom društvu očigledno su se is-poljavale uobičajene patrijarhalne opsesije:teritorijalno rasprostiranje nacionalne/na-cionalističke države, njene granice, konti-nuitet, kulturna i “biološka” obeležja ru-munstva. U spornoj oblasti Transilvanije,gde su muškarci bili zaposleni u industriji, apoljoprivreda bila prepuštena ženama, re-žim je upravo u ženama video povlašćenenosioce tradicionalnih rumunskih vredno-sti, jer one nisu bile izložene uticajima mo-dernog doba (poput njihovih supruga), te sumogle da sačuvaju lokalna obeležja. Ova fe-minizacija tradicije (kao osnove za formuli-sanje teritorijalnih zahteva), išla je, među-tim, u korak sa narativizacijom rumunskeistorije kroz obrasce koji uspostavljaju nizmuških potomaka, junaka.40 Ali, još više odtoga iznenađuje to što su u ovom rodoslovužene izostavljene čak i u ulozi obnoviteljki naci-je: nacionalni duh obnavljao se “kroz kultu-ru (koju su stvarali muškarci) ili u muškomstvaralačkom duhu”. Na ovaj način u središterumunske istoriografije i folklora dospeli sumotivi žrtvovanja i smrti koja predstavlja no-vi početak.41

209


39 Verdery, str. 250-52.

40 Ibid., str. 238-41.

41 Ibid., str. 242-43.

U ovim obrascima otkriva se emocionalnojezgro nacionalizma, ono što nagoni poje-dinca da sebe vidi kao pripadnika nacije: toje erotizovana, feminizovana domovina kojasvoje sinove nadahnjuje ljubavlju i juna-štvom. Štaviše, prema onome što piše KetrinVerderi, Rumunija postaje “ženski” pro-stor/“žensko” telo, a njeni sinovi i junaci ži-ve u njoj (unutar nje) i čine njenu mušku du-šu; ona je predmet ljubavi muškaraca, koji suuvek u ulozi “aktivnih subjekata”.42 Ele-menti feminizacije teritorijalnih granica i(nacionalnog) prostora biće važni i u kon-strukciji današnjeg srpskog i hrvatskog naci-onalizma, baš kao i metaforična zamenadomovine ženskim telom koje se predstavljakao nevino, raskomadano, silovano, ugrože-no. Ovi nacionalizmi takođe su bili u tesnojvezi sa dvosmislenim i problematičnim raz-vojem jugoslovenskog socijalističkog projekta“ženske ravnopravnosti”. Prema mišljenjuRade Iveković, ne može se sumnjati u konti-nuitet između tendencija u poznom socijali-stičkom režimu i uspona nacionalizma u re-publikama bivše Jugoslavije tokom osamde-setih godina.43

Jedna od uobičajenih nacionalističkih pred-stava žene je ona o ženi kao “ikoni moderni-teta”;44 ta predstava, međutim, funkcioniše

i kao načelo angažovanja žena u komunizmu,kao ispunjenjeno obećanje koje predstavljaideološku osnovu za kasniju zvaničnu politi-ku, sprovedenu i kroz zakone donete u novojjugoslovenskoj državi. “Emancipovana” žena(nagrađena za podršku koju je pružala uoslobodilačkom ratu) bila je “simbol jugo-slovenske modernosti i socijalizma”,45 ali,kao što može da se zaključi na osnovu onogašto je već rečeno, načelo ravnopravnosti biloje u mnogome dvosmisleno i zapravo je ujednoj drugoj ravni predstavljalo otelovlje-nje preživelih patrijarhalnih vrednosti. Ove“emancipovane” žene, žene s dvostrukimradnim danom, “postale su norma (i idealnaslika) uspješnog patrijarhalno samouprav-nog socijalizma”.46 Bilo je potrebno nekoli-ko desetina godina da se posleratna prisut-nost i zastupljenost žena u javnom životu,kao i povećan broj zaposlenih žena, smanje iograniče, da se njihovo prisustvo u sferi jav-nog života postepeno ukine i da se od njihzahteva da se angažuju u drugoj sferi životazajednice. Upravo je ove tendencije poznogsocijalizma Rada Iveković okarakterisala kaoopominjuće: one, međutim, nisu upozora-vale na to da će neminovno doći do rata, ne-go na to da će podsticanje agresivnih nacio-

210


42 Ibid., str. 248.


44 Ovakva predstava karakteristična je za neke antikolonijalne pokrete i pokrete za nacionalno oslobođenje,gde je zaostalost žena služila kao simbolička predstava zaostalosti cele nacije, a emancipacija žena predstavlja-

nalizama dovesti do toga da se na kraju zaista i dogodinavodno neizbežan rat.

Jednim delom, ove tendencije oličene su i u već pome-nutom pozivu na “povratak tradicionalnim vrednosti-ma”, a on se u slučaju Jugoslavije može dovesti u vezusa razvojem koji se odvijao drugačije od istočnoevop-skog obrasca/istočnoevropskih obrazaca razvoja. Srpskinacionalizam iz osamdesetih godina bio je opsednutpretnjom “biološkog izumiranja” srpske nacije, a “pi-tanje Kosova” bilo je njegova glavna trauma i jezgrokoje je uzrokovalo konačni sukob i dovelo do katastro-falnog poraza. Za sistem predstava svojstvenih srpskomnacionalizmu Tanja Rener i Mirjana Ule napisale suda je “prožet seksualnim fantazmagorijama”,47 budućida su u njegovom središtu navodno sistematsko “etnič-ko silovanje” koje sprovode Albanci, kao i “demograf-ski rat” koji albanska nacija vodi protiv srpske nacije naKosovu. Godine 1986, kada je, moglo bi se reći,“otvoreno †srpsko‡ nacionalno pitanje”,48 u “Peticijibeogradskih intelektualaca” ukazuje se na “demograf-sku eksploziju” albanskog stanovništva kao na naciona-lističku zaveru čiji je cilj potiskivanje Srba sa Kosova.Od tog trenutka nadalje, ponovo je prisutan motiv že-ne kao “ikone moderniteta”, i to u isticanju moderne,srpske žene naspram “primitivne”, “nazadne” Alban-ke, koja je njeno naličje, i time je opozicija mi/onipoprimila oblik: “naše” žene nasuprot “njihovim” že-nama.49 Ova nadmoćnost “naših” žena – upotpunjenarasističkim prizvucima koji su se mogli nazreti i u pri-čama o silovanjima koja su izvršili Albanci, u tim pri-čama predstavljeni kao “nekontrolisane, seksualno ne-iživljene životinje” – za uzvrat, međutim, priziva spro-vođenje upravo iste nacionalističke politike rađanja.Nadmoćnost nije dovoljna: srpske žene, ikone moder-

211


la “deo...projekta nacionalne obnove”.Naličje ovog odnosa između žene i mo-derniteta pokazuje se u ideologijamasnažno antimodernih, nacionalističkihkulturnih pokreta, za koje ideja o jedna-kosti polova predstavlja kapitulaciju predvrednostima zapadnog kulturnog impe-rijalizma. Kandiyoti, str. 379.

45 Wendy Bracewell, “Women, Mother-hood and Contemporary Serbian Natio-nalism,” Women's Studies International Forum,18 (5/6), str. 3.


47 Tanja Rener and Mirjana Ule, “Nati-onalism and Gender in Post SocialistSocieties – Is Nationalism Female?,” uAna's Land: Sisterhood in Eastern Europe (Boul-der: Westview Press, 1997), str. 229.

48 Dubravka Stojanović, “Traumatičnikrug srpske opozicije,” in Nebojša Po-pov, prir., Srpska strana rata (Republika:Beograd, 1996), str. 509.

49 Bracewell, str. 5.

niteta, treba da postanu “mašine” za rađa-nje, dakle treba da za opstanak srpske naciježrtvuju svoj nezavisan status, svoje “sebične”impulse protiv rađanja.50

U velikom projektu “oživljavanja”, “obna-vljanja”, “uskrsnuća” (ideala) srpske nacio-nalne zajednice žene treba da preuzmu ulo-gu koja im po “prirodi” pripada: one suosnova za zahtev/želju da nacija bude “pri-rodna” organska celina, i one su konačnapotvrda da nacija to i “jeste”.51 U uskrsnućuove (imaginarne) zajednice, koja je sebe go-tovo zaboravila ili sasvim porekla u zajednič-koj jugoslovenskoj socijalističkoj prošlosti,novi kolektivizam, koji se lako prometnuo izsocijalističkog u nacional(socijal)istički, mo-že da posluži kao pokušaj odgovora na neka-da davno postavljena pitanja uvek iznova po-kretana kroz čitavu istoriju srpske države –ili kao zaklon od njih. Pravila ovog novogkolektivizma temelje se na simboličkoj upo-trebi žena, u njemu su žene podređene pa-trijarhalnim principima zarad dosezanja vi-šeg ideala, i nametnuta im je uloga majkinacije; međutim, Rener i Ule objašnjavajuda ovaj novi kolektivizam istovremeno i sna-žno privlači žene, jer im nudi pribežište

upravo unutar patrijarhalnog socijalnog obra-sca koji je nacionalizam oduvek prihvatao ilipreuzimao.52 Ali ako je nacionalističko is-kustvo polno obeleženo i opterećeno seksu-alnim fantazijama, i ako su, kao što se kaže,način na koji se unutar ovog iskustva gradiodnos prema ženama i predstava o njima obe-leženi muškim metaforama i opisani u “pri-čama” u čijem su središtu muškarci, šta bionda, posle svega, moglo da bude naše žen-sko nacionalističko iskustvo s početka teksta,i kako to iskustvo izgleda? Šta sa “pričama”poput trilogije Ljiljane Habjanović-Đuro-vić, koje govore (ili treba da govore) o žena-ma, o odnosu između majke i ćerke, o živo-tu žena i njihovoj istoriji? I da li one zaistagovore o tome, da li su one zaista to? Ili su onejednostavan i očigledan primer internaliza-cije dominantnih diskurzivnih pravila, samojoš jedan u nizu totalizujućih pokušaja ho-mogenizacije srpskog nacionalizma – poku-šaj kojim se od “žena” želi oteti ono što je“žensko”, ono što se shvata i konstruiše kaodrugo, marginalizovano, podređeno unutarbinarnog odnosa koji definiše svet? Štaviše,pokušaj koji treba da ukloni negativnosti ko-je se nužno pridaju jednom od dva pola bi-

212


50 Julie Mertus, “Gender in Service of Nation: Female Citizenship in Kosovar Society,” Social Politics (Sum-mer/Fall 1996), str. 266; and Bracewell, str. 5-7. Bracewell citira Preporod srpskog naroda, delo Milana Vojno-vića iz 1993. godine.

51 Rener and Ule, str. 222.

52 Ibid., str. 228. Rada Iveković, “Women, Nationalism and War: Make Love Not War,” Hypatia 8 (Fall1993), str. 115.

narne opozicije, tako što će on biti obuhva-ćen dominantnom praksom? Pokušaj, da-kle, da se sve što je žensko aktivno uključi uono što ga po definiciji isključuje i što mu sesuprotstavlja?53 Podsticanje aktivnog odre-đenja sebe kao žene kao još jednog načina zaučvršćivanje i potvrđivanje određenja sebekao pripadnice srpske nacije?

Žene, nacionalizam, Balkan: otpor

Proces “obeležavanja/žigosanja drugog” sa-stavni je deo nacionalističkih projekata: “iz-razito simboličnom sistemu nacionalizmapotrebno je da konstruiše 'Drugo'”.54 A“obeležavanje/žigosanje” onog što je ženskokao “drugog” može se razumeti kao prvo odsvih “obeležavanja/žigosanja” – ono pretho-di konstrukciji ekstremnog nacionalnog/na-cionalističkog identiteta i njegov je sastavnideo. Nacionalni/nacionalistički identitet kon-struisan je kao muški nacionalni identitetpre svega u opoziciji prema ženama, a onda iprema ostalim “neprijateljskim” nacijamai/ili etničkim grupama.55 Ovo je stanovištesa kog Rada Iveković zastupa stav o različitojidentifikaciji žena sa nacionalnim/naciona-lističkim ciljevima: žene nužno imaju dru-gačiji odnos prema Drugom. Žene su manje

“opsednute granicama”, piše ona, a način nakoji je konstruisan njihov identitet temelji sena usvajanju i prihvatanju, što se uvek odno-si na drugog: žene (treba da) se prilagođava-ju muževljevoj porodici, otadžbini, kulturi.Sa stanovišta muškaraca, one predstavljaju“mesto susreta i ukrštanja”, što kod njih če-sto izaziva potrebu za prisvajanjem, kontro-lom, potčinjavanjem žena. Dok je za nacio-naliste nacionalističko iskustvo i identifika-cija uvek u vezi sa jednim istim ili u odnosusa jednim istim (dakle: potpuno isključenjedrugog), za žene ova isključivost nikako nemože biti osnovno načelo angažovanja. Na-protiv, za žene nacionalističko iskustvo iidentifikacija znače upravo koegzistenciju sadrugim (drugim polom, kao u slučaju iden-tifikacije sa Ocem Nacije).56

Mada ženski nacionalizam (i nacionalističkaagresivnost) mogu biti donekle “ublaženi”,to ne menja bitno nacionalistička ubeđenjažena i njihov intenzitet. Ove žene nisu samosposobne da se poistovete sa polno obeleže-nim, patrijarhalnim stereotipima novostvo-rene nacionalističke mitologije, nego i same,iako to često poriču, mogu učestvovati u nji-hovom stvaranju, možda kroz drugačijeforme, ali svakako unutar istog nacionali-

213


53 Iveković, “Women, Nationalism and War,” str. 117.

54 Ibid., str. 115.

55 Ibid., passim.

56 Ibid., str. 117-18, 121.

stičkog diskursa. “Žene i majke” oslobađajuse sumnje za saučesništvo da bi se prikriomehanizam ekstremnog prisvajanja polnerazlike od strane nacionalista, i zloupotrebete razlike u postizanju rušilačkih nacionali-stičkih ciljeva.

Svetlana Slapšak piše da ove nove mitologije,ili narative, treba takođe videti i u kontekstubalkanske tradicije, s obzirom na to da sunova ili savremena “određenja” žene vrlo če-sto u bliskoj vezi sa korpusom balkanske tradi-cije i da se zasnivaju na njemu. Ovaj korpus,prema mišljenju Svetlane Slapšak, sastoji seod “usmene tradicije, koju prate tekstoviizabrani iz lepe književnosti i stereotipi kojeproizvode mediji”.57 Usmena epska tradicijaizdvaja se kao bogat izvor represivnih mode-la ženskog ponašanja. U sudaru ove snažne,duboko ukorenjene patrijarhalne kulture sakomunističkom ideologijom ravnopravnostii emancipacije, čiji su zastupnici zastranjiva-li u upotrebi “sve nerazumljivijeg komuni-stičkog žargona”, vladajuća elita tiho se po-vukla pred preovlađujućim modelima. Iz ovetišine javili su se novi ženski glasovi koji supokušali da se suprotstave represivnim obra-scima upisivanjem/urezivanjem vlastitog “ja”u muška “otkrića” ili preko njih. Ovi poku-

šaji podrivanja oslanjali su se na poznavanjei izvrtanje upotrebljenih represivnih obra-zaca.58

Ali i u usmenoj tradiciji, naročito u “ženskojpoeziji” (koju je prikupio Vuk StefanovićKaradžić i dao joj ime “ženska poezija”), ta-kođe postoje subverzivni ženski glasovi. Pe-sma o carici Milici, ožalošćenoj udovici caraLazara, govori nam o njenim željama da onostane “tamo” (na nebu) i ne vraća se “ovde”gde se ona uspešno nosi sa okolnostima na-stalim posle njegove “junačke” smrti. Mogu-će je izdvojiti i ona subverzivna mesta na ko-jima se ističu “ideološke razlike između na-cije muškaraca i nacije žena”. Gubitak, žrtvai tragedija žena dati u epskim pesamama ujasnoj su opreci prema ponašanju žena (po-put carice Milice) posle bitke na Kosovu ko-je opisuje “ženska poezija”: one sarađuju saTurcima (drugima), a njihove veštine “op-stajanja, pregovaranja... iskazivanja solidar-nosti”, dakle upravljanja svakodnevnim ži-votom, stoje nasuprot nebeskim vrlinamakoje zastupa epska poezija.59

Jelena Dimitrijević, srpska spisateljica s kra-ja devetnaestog i s početka dvadesetog veka,poseban je primer ženskog otpora uključiva-nju u dominantan nacionalni/nacionalistič-

214


57 Svetlana Slapšak, “What Are Women Made Of? Inventing Women in the Yugoslav Area,” in Gisela Brinkler-Ga-bler and Sidonie Smith, prir., Writing New Identities: Gender and Immigration in Contemporary Europe (Minneapolis:University of Minnesota Press, 1997), str. 359.

58 Ibid., str. 360-63.

59 Ibid., str. 364-66.

ki diskurs i konstruisanju njegovih narativa.Njena Pisma iz Niša o haremima, piše SvetlanaSlapšak, obično se opisuju kao putopisnaproza, ali su ona, zapravo, po svom duhumnogo više antropološka.60 U teorijskomkontekstu rasprava o izmišljanju/određiva-nju ili kolonizovanju drugog na Balkanu,Jelena Dimitrijević poprima paradigmatičnaobeležja “bele žene”, kolonizatorke, koja sti-že da spasi i oslobodi “orijentalne” žene.Ali, nije baš tako, budući da je Jelena Dimi-trijević rešila da se sa puta – ne vrati. Tokomupoznavanja sa životom “orijentalnih” žena,ona je izgubila svoje odredište u nacionalnojkulturi u koju je trebalo da se vrati. Ona jeodbila da konstruiše orijentalnu prošlost (čijeće poricanje ili zanemarivanje dospeti u sre-dište formiranja novog nacionalnog identi-teta) i upravo zato ostala bez kulturnog od-redišta, odnosno – njena kultura je ostalabez nje. Ona orijentalnom nije pridala samosimbolički status, što bi bilo u skladu s hte-njima nacionalne kulture, nego i ontolo-ški.61 Učinivši to ona je porekla i osujetilapokušaje novih, u devetnaestom veku nasta-

lih balkanskih nacionalnih država da stvoreistorijske narative koji treba da uklone jošuvek živo, jedva potisnuto orijentalno/turskokulturno nasleđe i smeste ga u davnu pro-šlost gde treba da posluži kao svedočanstvo ookončanoj istorijskoj fazi u evolucionomprocesu “civilizacije”.62

Ni Edvard Said u svom kapitalnom delu Ori-jentalizam ni Marija Todorova u ImaginarnomBalkanu nisu posvetili posebnu pažnju čud-nim oblicima orijentalizma u balkanskimnacionalnim kulturama: nacionalne kulturena Balkanu zavise od svojih orijentalnih na-rativa o sopstvenoj turskoj prošlosti.63 Jedanod elemenata ovog orijentalizma jeste ipredstava o seksualno izopačenim, nemoral-nim muslimankama, koje su u Pismima zapra-vo lišene ovih negativnih seksualnih obeležjai opisane kao obične muslimanske žene,okružene svojim hrišćanskim susedima. Udominantnom diskursu seksualnost i čežnjažena često se konstruišu kao “privilegija/sra-mota drugoga” (u ovom slučaju dvostrukogdrugog), pa je tako Jelena Dimitrijević pre-kršila još jednu zapovest nacionalne kultu-

215


60 Slapšak, “Haremi, nomadi”, str. 138.

61 Ibid., str. 141.

62 Kao što Marija Todorova piše u Imaginarnom Balkanu, suprotstavljenost Zapada i Istoka polačana je tokomXVIII veka time što je i vreme postalo element u tom odnosu: “... kretanje od prošlosti ka budućnosti nijebilo obično kretanje nego evolucija od prostog ka složenom, od zaostalog ka razvijenom, od primitivnog dokultivisanog” (Todorova, Imagining the Balkans. /Miami: University of Florida Press, 1996/, str. 12).

63 U uvodu, kratko se pominje konstrukcija balkanskog identiteta kroz stvaranje suprotstavljenog, “orijen-talnog” drugog (Todorova, str. 20).

re.64 Na početku “kolonizatorski”, njen po-kušaj evoluirao je u nastojanje da se drugiintegrišu u drugačiji nacionalni program, štoje potpuno oprečno projektu koji drugog fi-zički proteruje i/ili potiskuje u istoriju. Da-kle, vodeća načela nacionalne kulture u na-stajanju – iz koje je Jelena Dimitrijević samusebe isključila – nisu bila poznavanje vlastitedruge prošlosti, sveobuhvatno sećanje na pro-šle događaje i prihvatanje kontinuiteta, negoje to bio zaborav (ili “orijentalizacija”).

“TRILOGIJA”: PRVI I DRUGI DEO

“Balkan” i “Evropa”Sećanje, ili pre “sećanje” na same sebe, napročišćenu (od drugih, čiji svaki trag treba iliporicati ili upotrebiti kao simboličku pret-nju), jedinstvenu, bolju prošlost jeste naličjeobrasca zaboravljanja, brisanja iz svesti.Strategije brisanja nisu bile nepoznate ninovim jugoslovenskim nacionalizmima, ione su se primenjivale istovremeno i u vezisa strategijama “sećanja”. Ove strategije Du-bravka Ugrešić naziva “terorom”: teroromzaboravljanja i terorom sećanja.65 U slučajuHrvatske, trebalo je uspostaviti kontinuitethrvatskog nacionalnog identiteta nasprot ju-goslovenskom identitetu. Sećanje na jugo-slovenski identitet i njegovo obnavljanje bili

su opasni i zato ih je trebalo osujetiti. Otudaizgradnja hrvatskog identiteta zavisi od utvr-đivanja linije razgraničenja. I hrvatski iden-titet formulisao se kao jedan od orijentaliza-ma nastalih nedavno na prostoru bivše Jugo-slavije – diskurzivnih strategija, čestih uovom regionu, koje se najbolje ogledaju usveprisutnom “mi smo branioci hrišćanstva”i povlačenju granične linije između Istoka iZapada koja treba da zadovolji potrebe naci-onalne/nacionalističke ideje o vlastitoj pro-šlosti i “stvarnoj” istorijskoj pripadnosti (paje u skladu s tim mogu povući i Mađari jed-nako kao i Bugari).

Ali ovo hrvatsko samoodređenje, koje bi To-dorova (kada govori o novonastalim orijen-talizmima u bivšoj Jugoslaviji) nazvala “bal-kanskim samoodređenjem, formulisanim uopreci prema 'orijentalnom' drugom”, presvega poriče svoju vezanost za Balkan. Todo-rova piše da su bivši Jugosloveni “doslednoporicali svoju pripadnost Balkanu”; štaviše,oni su pridev “balkansko” (kao odrednicu za“tamo dole”, ispod Evrope) koristili tako da“sačuvaju svoje hrvatstvo, srpstvo... čistim inevinim, ili bar održivim”, projektujući naneki drugi Balkan (tamo dole, još “niže”)“svoju tamnu stranu”.66 Novi izliv balkanistič-kog diskursa u medijima na Zapadu usledio je

216


64 Slapšak, “Haremi, nomadi,” str. 144.

65 Dubravka Ugrešić, The Culture of Lies. (London: Phoenix House, 1998), str. 80.

66 Todorova, str. 53.

posle krvavog raspada Jugoslavije, a pratiloga je hrvatsko isticanje da njihova zemlja nepripada Balkanu, pri čemu je Balkan bio si-nonim za nasilje, nečistoću, varvarstvo, ne-pismenost, nekulturu i sve ostalo tome slič-no.67

Za razliku od hrvatske, situaciju u Srbiji To-dorova bi verovatno opisala kao rezultat “po-trebe da nam se iskaže solidarnost kadaupadnemo u provaliju”, premda koreni ovesituacije sežu dublje u prošlost, sve do nedo-umica iz devetnaestog veka, u vreme nastan-ka srpske države, kada je trebalo izabrati ilimodernizaciju i priklanjanje Zapadu ili “au-tentično” srpski – slovenski, istočni – putrazvoja. Ovo je bila ključna nedoumica iokvir za razmatranje svakog pitanja sa kojimse mlada srpska država suočavala.68 Današnjesrpsko viđenje “Balkana” kao mesta gde sejoš uvek mogu naći autentična osećanja i iz-gubljena duša Evrope predstavlja (pozitivnu)varijantu težnje balkanističkog diskursa daBalkan odredi kao ono dole, ispod Evrope,

njenu tamnu stranu. Ali, važno je uočiti daje i nacionalistički diskurs u Srbiji usvojiopodelu na sukobljene civilizacije, postavivši,međutim, naglavce vrednosti koje se ovimdvema civilizacijama pridaju, preokrenuvšitako i samu opoziciju Istok-Zapad.

Mnogo pre izbijanja novog hrvatsko-srpskogsukoba jezik viktimizacije i mržnje, i kon-strukcija i popularizacija posebnih istorij-skih narativa pripremili su tle za izbijanjepravog nasilja. Narativi od posebne važnostiza temu kojom se ovde bavim govore o srp-skom stradanju pod ustaškim režimom zavreme Drugog Svetskog rata i o kobnoj predo-dređenosti i neprirodnosti zajednice južnih Slove-na (Slovenaca, Hrvata i Srba) i njene na-slednice, komunističke, savezne Jugoslavije,naglašavajući da je stvaranje ovih država biloistorijska greška i da je kad-tad ponovo mo-ralo da iskrsne nerešeno “nacionalno pita-nje”. Vremenom se menjala i situacija naKosovu i “srpska tragedija”, obeležena sada igubitkom vlasti u pokrajini, dobila je novo

217


67 Knjiga koja je podržala težnju zvanične Hrvatske da bude priznata kao braniteljka zapadne civilizacije je-ste vrlo uticajni Sukob civilizacija Semjuela Hantingtona. Hantington pripaja katoličku Hrvatsku, čija se istorijauglavnom odvijala pod (zapadnim) Habzburškim carstvom, “evropskoj” civilizaciji, a Srbiju i Srbe, zbog pra-voslavlja i vizantijsko-otomanskog istorijskog i kulturnog nasleđa, nekoj drugoj civilizaciji izvan “Evrope”.

68 Skupštinske rasprave o uvođenju železnice u Srbiju osamdesetih godina prošlog veka savršeno ilustruju su-kobe u mišljenju pro-zapadnih, pro-evropskih snaga, i onih koji su se protivili tom koraku, verujući da se mi-sija Srbije sastoji u tome da se odupre ovoj novini. Oni su mislili da Srbija pripada nekoj “budućoj, pobed-ničkoj slovenskoj kulturi”, čiji je zadatak da ublaži egoističnu borbu koja se vodi u zapadnoj kulturi, i da stvo-ri uslove za harmoničan odnos između kulture i čiste pravoslavne vere, na čijem braniku, naravno, stoju veli-ki ruski narod. Vidi Latinka Perović, “Politička elita i modernizacija u prvoj deceniji nezavisnosti srpske dr-žave”, Srbija u modernizacijskim procesima XX veka. (Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije, 1994), str. 235-245.

značenje. Rešenje za “nacionalno pitanje”Srba u Jugoslaviji jasno se formulisalo krozopasne mehanizme izmišljana i “inscenira-nja 'realnosti'” uz upotrebu realnih strahovai mržnje među stanovništvom.69 Mehanizamje delovao tako da “izazove netrpeljivost pre-ma svemu što čine drugi”. Tako se s velikimuspehom kreiralo “osećanje povređenog ponosa,na čijoj osnovi se 'prirodno' razvijalo i širiloosećanje ugroženosti i podsticala pripremaza 'odbranu'”.70

Baba koja “me nije volela” ili: istorija srpsko-hrvatskih odnosa

Ovi nacionalni sentimenti bili su već širokorasprostranjeni u vreme kada je 1991. godi-ne Ljiljana Habjanović-Đurović objavila pr-vi roman trilogije. Ana Marija me nije volela pot-puno se uklapa u nacionalistički diskurs ihrani se njegovom u to vreme već jasno ispo-ljenom mržnjom, pa se može čitati i kaoprozni doprinos čitavom opusu ranije po-menutih dela.71 Ova knjiga počiva na pret-hodno opisanim diskurzivnim praksama iželi da se pod plaštom lične (ženske) povestinametne kao još jedan u nizu “dokaza” isto-rijske neminovnosti. Jezik kojim je romanpisan od samog početka nepogrešivo upuću-je na određene konstrukcije “žene”, “kuće”,

“zavičaja”. Tu su nezaobilazne ruže, izvezenapostelja, veština praktične domaćice da ure-di sobu, urednost, ruralno-provincijskimotivi i atmosfera: pojavljuju se prvi ele-menti jedne estetike kiča.

Odmah na početku slika majke dobija čvrsteobrise: “Moja majka uvek grli nežno, široko,utešiteljski, ohrabrujuće, lako, prijatno to-plo” (AMNV, 7). Njene grudi su zaštitničkimeke a šapat “vlažan” (AMNV, 9). Ona jetakođe i nepoželjna majka (iako nije lišena ne-ispunjenih želja): prema opisu njene ćerke,naratorke romana, Vera nikako ne može bi-ti i valjana majka i seksualno privlačna žena,njena “†s‡pavaćica je bila roze boje, sa pla-vim i crvenim cvetićima, zakopčana do grla,sa 'bubi' kragnicom opšivenom uskom čip-kom. Sad znam †!‡ – to je bila noćna opremapraktične domaćice, odane supruge i brižnemajke, nikako ljubavnice” (AMNV, 8). Ma-terinstvo lišeno seksualnih obeležja jedno jeod načela na kojima počiva i koje zastupaovaj tekst. U Ženskom rodoslovu to će biti još ja-snije iskazano kada majka s prezirom budeosujećena i kažnjena zbog pokušaja da zado-volji svoje seksualne želje.

Nad kućnu idilu, koja implicitno prethodipriči, nadnosi se, i time priča počinje, pre-teća senka “čudne” žene sa “stranim ime-

218


69 Vesna Pešić, “Rat za nacionalne države”, u Srpska strana rata, str. 35.

70 Ibid., str. 36.

71 I kao takav, nije usamljeni primer. Roman pokojnog Slobodana Selenića Timor Mortis, objavljen 1989, iakone iste književne vrednosti, funkcioniše, moglo bi se reći, na isti način.

nom” Ana Marija (AMNV, 9), za koju se is-postavlja da je, rečima naratorke, “majkamog oca Tomislava” (AMNV, 10), a ne, ka-ko bi se s obzirom na pripovedni ton s prvihstrana romana očekivalo, “moja baka”. Naovaj način trenutno uspostavljena distancaizmeđu naratorke i njene babe konačna jepotvrda čitaocu da zaista ima nečeg “rđavog”u vezi sa likom Ana Marije, što se nagovešta-va i u samom naslovu romana. Očev odlazaku Zagreb kod majke, kojim počinje zapletromana, dobija preteći smisao prisećanjemna prvu reakciju njegove majke Ana Marijena njegov brak sa Verom (zabeležene u slu-čajno pronađenom pismu napisanom u “hr-vatskom” dijalektu):

Ak buš dopelal tu srbijansku ciganku vmoju hižu, bum je bez dvojbe ubila. Za-klala bum je, vjerojatno, kak v Kulušiće-voj, kaj me, pak, žalosti, ne rastiju vrbe,a one su, to nigdar nisi smio pozabit, si-nek si moj, najboljše mjesto za Srbe!(AMNV, 11)

Ovaj primer “žestine misli i osećaja pri iska-zivanju nepomirljive nacionalne mržnje”(AMNV, 11), sledi za opisom autorke pisma,Hrvatice koja mrzi Srbe:

Na glavi ima crni šešir. Njenu čudnueleganciju upotpunjava velika crna ko-žna tašna i crne kožne rukavice. †...‡

Zatim, ona je Zagreb smatrala centromsveta, a katoličku crkvu apsolutnom sve-tinjom.

U skladu sa tim, samo čistokrvne Hrva-tice i odane, iskrene vernice bile su ženedostojne poštovanja. Ostale nisu zasluži-vale ni najmanju pažnju. (AMNV, 10-11)

Za ocem, u Zagreb treba da krenu i majka ićerka. Devojčicu Ivu, naratorku romana, injenu majku iz Kruševca, “nekakve palanke”srpske za koju baba Hrvatica “nikada niječula” (AMNV, 11), ispratili su kuhinjski mi-risi domaćih kolača koje je spremila nežna ipuna ljubavi srpska “baba Marica” i miris“Pokošenog sena” kojim je bilo poškroplje-no fijakersko ćebe, poslednji tragovi “kuće”pred susret sa stranim Zagrebom koji većuliva strah.

Sa neprijateljskim, nadmenim, prezrivimZagrebom Iva i njena majka suočavaju se kaooličenja “nevinosti bez zaštite”, simboli srp-ske dobrote i naivnosti, otelotvorenja s po-nosom opisane srpske jednostavnosti i gru-bosti u manirima. Rečenica koja se ponavljapoput mantre “Sad si u Zagrebu!” postajeoznaka za traumatično srpsko iskustvo hrvat-ske neučtivosti i arogancije. Ali ovom reče-nicom započinje i zavođenje. Hrvatska-kao-Zapad zavodi devojčicu svojim jezikom, isto-rijom i finim manirima. “Došla si sa Balka-na u Evropu i moraš se naučiti vladati”, prvesu reči koje je Ana Marija uputila svojoj sna-ji. Ana Marija zadobija dijabolične crte

219


(njena druga snaja opisuje je kao vešticu ko-ja “pije krv svakom tko joj dopusti, a noćušeće po Mirogoju” /AMNV, 26/), ona je fa-natična katolkinja koja “krije” nešto – i sa-svim je predvidljivo da je to što skriva u vezisa prošlim prekrštavanjem i ubijanjem Srba,čije su slike na samom početku devedesetihuveliko preplavile srpsku predstavu o odno-sima s Hrvatima u iščekivanju svoje konačnepotvrde u obliku novih prekrštavanja i ubi-janja.

U razgovoru u kojem roman Ana Marija me nijevolela opisuje kao prvi deo “biografske” trilo-gije “o mojoj duši” i “mom detinjstvu”, Lji-ljana Habjanović-Đurović priznaje da sepripremala za pisanje romana: “... prouča-vala sam istoriju jugoslovenskih naroda i ju-goslovenske ideje” (nažalost, autorka nam neotkriva kojim se delima koristila). U roma-nu, jugoslovenska ideja je predstavljena kaovrlo intiman odnos između Hrvata i Srba.Roman uvodi, “razotkriva” i definiše hrvat-sko anti-jugoslovenstvo kao patološku mr-žnju prema Srbima kroz “istorijski” lik Eu-gena Viteka, Ana Marijinog dede i “ogorče-nog, nepomirljivog protivnika ujedinjenjasvih Južnih Slovena” (AMNV, 184).

Na ovaj način hrvatski nacionalizam se odre-đuje kao mržnja prema Srbima, a Jugoslavi-ja i “jugoslovenska ideja” u ovom kontekstumogu bez poteškoća da funkcionišu u skladu

sa ionako uobičajenim predstavama svakoghrvatskog nacionaliste: one su istorijsko ote-lotvorenje srpskog hegemonizma, nesrećnazamena jednog jarma drugim jarmom. Aliovo je hegemonija koja se ne usuđuje da sa-ma sebe imenuje: prihvatanjem i prisvaja-njem “jugoslovenske ideje” srpski nacionali-stički diskurs dobija priliku da denuncirahrvatske separatističke težnje kao ubilačke,krvoločne porive kojima se mora stati na puti koji se moraju uništiti. Za ovu analizu odmale je važnosti koliko su ove pretpostavkezasnovane na činjenicama, mnogo je bitnije,čini se, na koji način su podeljene uloge zli-kovca i žrtve: uloga žrtve uvek je privilegijaSrba, a rušilački nagoni redovno se pripisu-ju drugima. (Ili, kako je to formulisao HomiBaba, paranoja viktimizacije podstiče agre-sivnost jedne nacije.)72

Međutim, konačnoj spoznaji i razdvajanjudva naroda prethodi period zajedničkog ži-vota, a njemu u romanu odgovara vreme ukojem Hrvatska zavodi devojčicu. Iva zane-maruje svoju pravu “kuću” i svoj srpski “za-vičaj” (čemu u simboličkoj ravni odgovaranjeno zapostavljanje i odbacivanje majke),dosadu i jednostavnost “primitivnog dekora”srpske provincijske zaostalosti zarad glamurai finoće hrvatskog glavnog grada, njegove(zapadne, evropske) prošlosti i “karaktera”.U ovom procesu, različite konstrukcije “žen-skosti” proističu iz etničkog određivanja

220


72 Homi Bhabba, Location of Culture. (New York: Routledge, 1994).

drugog: Ivina tetka Vilma je dama, kao i nje-na majka Ana Marija, i njena (hrvatska) žen-skost u jasnoj je opreci prema ženskosti Ivi-ne majke. Veru denuncira njen muž: “...rađe zujiš po kući, prava domaća muha spregačom, koja usrdno oblijeće oko svojegaslatkiša, svojega čeda...” (AMNV, 37). Vil-mu, naprotiv, denuncira sama naratorka:“Tetka Vilma za takve trivijalnosti, kao što sudeca i dom, nije imala ni volje, ni intereso-vanja...” (AMNV, 33).73 A ni vremena, na-stavlja ironično naratorka, jer:

†...‡ morala je stići kod frizera, maniki-ra, kozmetičara, krojačice, obići čestoradnje i pažljivo proučiti inostrane žur-nale, da joj slučajno ne bi promakla ka-kva modna novost, otići na sat jahanja ilitenisa, radi održavanja kondicije i vitkelinije, prisustvovati važnom koncertu,predstavi, izložbi. (AMNV, 33)

Ni aktivno učešće u društvenom životu niposvećenost vlastitom izgledu nisu odlikekoje dobra žena, odnosno majka treba da ima,ako je suditi prema merilima na kojima po-čiva i koje zastupa tekst. Bez Verinih izlivaljubavi i posvećenosti kući i porodici, jedinoutočište za ženu – koje istovremeno izaziva iprezir i zavist – jeste da ona bude “dama”. I

ovaj kvalitet kao svojstvo različitosti pripadaetničkoj drugoj.

Ivina zavedenost, iako privremena, značajnaje jer priprema tle za užasnu scenu otkriva-nja istine i snažno ističe svu izopačenostbrutalnosti i mržnje koje su se krile pod pla-štom građanstva, visoke (zapadne) kulture, iplemenite istorije (rečima jednog ovdašnjegkritičara: reč je o “jetkim, poraznim scena-ma iz Zagreba, u kojem je do paroksizmadovedena slika lažne otmenosti, pretencio-znosti i plemićke krvi, katoličke ostrašćenostii ustaškog nacizma”). Fascinacija babom za-počinje divljenjem njenom govoru:

Ana Marija govorila je najprirodnijemešajući hrvatski i nemački, po starommaniru i u žargonu agramerskih pleme-nitih s kraj 19. i početka 20. veka. †...‡

A njene rečenice! Duge, kitnjaste, visokogstila. Kultivisane do maksimuma. †...‡

†...‡ reči pomno birane, da što lepšezvuče, ali i što adekvatnije odražavajumisao. Govor koji se oblikuje obrazova-njem, koji se brusi, kao fini kamen,prahom niza generacija, koji se brižljivoneguje i čija se lepota nikako ne možedostići i usvojiti samo pažljivim sluša-njem i prostim reprodukovanjem.(AMNV, 38)

221


73 Kasnije u tekstu (na 53. stranici), Vilma još očitije denuncira otkriće da je ona imala nemačkog ljubavni-ka za vreme rata.

Majčini pokušaji da podražava ovaj “sveti go-vor” predmet su sažaljenja koje će se kasnijepreobraziti u ponos zbog majčinog nadmoć-nog prizemnog, ali čestitog srpskog poreklakoje “zagrebački” uticaj nije mogao da poti-sne (zapravo iskvari). Majka ostaje verna se-bi/Srbiji, a njeni bezuspešni pokušaji da iz-begne neprijatne situacije svedoče o tome daje njen brak sa Tomislavom bio unapredosuđen na propast i potvrđuju “istinu” onjegovom/hrvatskom potpunom odbijanjuda živi sa njom. Verin brak izvan etničkihokvira predstavlja metaforu propalog jugo-slovenskog projekta, a njena uporna, tvrdo-glava, očajnička, neuzvraćena i nezadovolje-na strast za Tomislavom metafora je za do-brodušnu, iskrenu, dobronamernu, ali oči-gledno glupu i smešnu želju Srba da živezajedno sa onima koji ih ne žele, “koji nasmrze i oduvek su nas mrzeli”.

Zavođenje i proces inicijacije dobijaju punzamah kada Ana Marija konačno ispuni Ivi-nu želju i prizna je, prihvati za unuku,“uzme je pod svoje”, pošto sazna za njenuodluku da želi da bude “pisac”. Iva je opči-njena bajkama iz “porodične istorije Vite-ka”. Ona čezne da bude deo ove porodice i,na kratko, porodica Vitek je prihvata. Alinikada zapravo nije moglo da dođe do pra-vog prihvatanja, kako ubrzo saznajemo. Ivamora da se promeni, da izađe iz kala “nekr-štenog srpskog smeća” i “primi križ Božiji”,ako želi da stigne do “nobilitacije”. Ta pro-mena je uslov za prijem u porodicu. I tako se

Iva krsti. Međutim, u epizodi njenog kršte-nja otkriva se njena nepokolebljiva privrže-nost vlastitom poreklu: potvrdivši da je kato-licizam formalna religija, lišena osećanja,misterije, pravog odnosa s Bogom, ona za-ključuje da događaj krštenja “nije ostavio ap-solutno nikakvog traga” u njoj (AMNV, 60).Ova epizoda otkriva takođe i “pravo” lice hr-vatskog nacionalnog preduzeća, “istinsku”prirodu hrvatskog prihvatanja Srba: (prisil-no) prekrštavanje, kao deo ustaškog plana zarešenje “srpskog pitanja” (jedna trećina ujame, jednu trećinu prekrstiti, jednu treći-nu poslati nazad u Srbiju).

Istorija Vitekovih, koja je takođe i istorija“nacionalne i kulturne svesti Hrvata”, pri-poveda se s pomešanim osećanjima divljenjai odvratnosti, a snažno hrvatsko osećanje“prirodne” pripadnosti Beču i Austrougar-skoj carevini, s jedne, i neizbrisivo obeležje“one dolje kasabe – Kalemegdana i Sava-Male” (AMNV, 71), s druge starne, koristese da se još više utvrdi granična linija izmeđudve različite, nepomirljive nacije. Slika aro-gantnih Hrvata punih mržnje, koji za sebemisle da su Evropljani, ali ih “mi” vidimokao “nečiste”, nekako zaražene svim tim ne-mačkim i mađarskim uticajima, kako s visinegledaju na provincijske, ali čestite, “necivili-zovane” i “varvarske”, ali čistokrvne Srbe,eksplodira u prikazu njihovog vlastitog varv-arstva skrivanog pod plaštom građanstva usceni u kojoj Ana Marija nožem nasrne naIvu.

222


Jasenovac i druge fantazijeAli pre nego što je postala krvoločna baba,Ana Marija bila je, razume se, i devojčica či-ji je “unutrašnji” život postao predmet pri-povedanja sada već sveznajuće, a ne više stan-dardno dramatizovane Ja-naratorke. Kao utekstovima Klausa Tevelajta o grupama do-brovoljaca, proto-fašista, koje su sejale strahu Nemačkoj posle Prvog Svetskog rata, jezikkojim se u ovom delu romana konstruišuženskost, seksualnost i muško-ženski odnosiispunjen je “žudno dvosmislenim osećanji-ma”.74 Čini se da su elementi ženskosti iseksualnosti, kao i određeni tip muško-žen-skih odnosa, bitno uticali na to da Ana Ma-rija odraste u babu punu mržnje.

Ana Marija “obožavala” je svog oca toliko daje prestala da veruje i odrekla se Boga kada sunjenog oca Aleksandra Viteka svojim “prlja-vim” rukama ubili pobunjeni kmetovi. Pre-zir Ana Marijinog oca prema seljacima ide ukorak s izvesnim zadovoljstvom s kojim suopisane “zveri” koje kradu i ruše sve pred so-bom:

Oni su već tu, u kući. Besno jure krozsobe. Traže ga †Aleksandra‡ i usput tr-

paju u džepove i vreće, pod znojave ko-šulje i dronjave kapute ono što im se na-đe pod rukom. Svađaju se, otimaju me-đu sobom ko će šta, ko će više uzeti. †...‡Ti vrazi prokleti, ti mulci i vagabundi,to divlje krdo, i ne znajući što zapravočine uništit će sve što vrijedi! †...‡ Onenjihove kobile, samo za vuču i rađanjespremne, ostale buju jedine žene! A tkobu tada rađal i odgajal gospodu? (AM-NV, 93)

Premda je kraj hrvatskog plemstva i hrvatskih“dama”, koje “odgajaju gospodu”, u romanuispraćen s izvesnom zluradošću, to nije na-prosto zluradost ideološki korektnog egalita-rizma, nego je reč o obnavljanju drugog,konkurentskog, “našeg” plemstva, o zahtevuda se ovaj status prizna vlastitoj, “istorijskoj”višoj klasi, što će jasnije obrise zadobiti usledećem romanu Ljiljane Habjanović-Đu-rović.

Ali vratimo se Ana Mariji. Pošto je ljubavprema ocu prevagnula nad ljubavlju premaBogu, Ana Marija napušta samostan i stupau svetovni život, u kom pronalazi novu oso-

223


74 U svom uvodu u Muške fantazije, Klaus Tevelajt objašnjava da njegova studija istražuje kako fašistički jezikdobrovoljaca, koji su odmah posle Prvog Svetskog rata surovo gušili radničke proteste širom Nemačke, govo-ri o odnosu između žena i muškaraca i o odnosu muškaraca prema “spoljašnjoj stvarnosti i njenim telesnimodredištima”, koji se razvijaju iz čovekovog vlastitog odnosa prema sopstvenom telu i prema drugim ljudskimtelima. Analiza odnosa muškaraca prema ženama, piše Tevelajt, otkriva “neobično dvosmislene emocije”: za-interesovanost i nezainteresovanost, agresivnost i poštovanje, mržnju, uznemirenost, otuđenost i čežnju;Klaus Theweleit, Male Fantasies, vol 1 (Minneapolis: University of Minnesota Press, 1984), str. 24-26.

bu za koju će se vezati: Branislava. Okarakte-risana kroz odnose “obožavanja” i potpunogpoistovećivanja, sasvim predana “svojoj op-činjenosti Branislavom”, Ana Marija “goto-vo nepodnošljivo je uzbuđivala” svog budu-ćeg muža. Za njega ona je:

... uzdržana, madonski lepa Isusova ve-renica, koju, čuvanu manastirskim zi-dovima i iskušeništvom, nije dotakao nivetar. Voditi ljubav sa njom! †...‡ Oto-piti taj led! Naterati taj tihi, kontrolisa-ni glas da zaječi u strasti! Kakva će to bi-ti nova neslućena uživanja! (AMNV, 98)

Međutim, ni ovaj put ženska seksualnost ni-je “shvaćena” u svojoj različitosti: Ana Mari-ja se predaje svom mužu, “ali sve na svoj tihi,uzdržan način, duboko unutarnjim preži-vljavanjem, bez spoljnih reakcija†!‡, bez ot-krivanja sebe” (AMNV, 98). Neuspeli polniodnosi teraju “bezosećajnog” Branislava daAna Mariju nazove “samostanskom pucom”.Njeno telo, poverava se Branislav prijatelju,“osjeća se na vosak”. Njenu “hladnoću” Bra-nislav pokušava da zaboravi u toplini drugihženskih tela. Na ovo neverstvo Ana Marijaodgovara poricanjem telesnog zadovoljstva, iponovo se okreće Bogu, od koga očekuje dajoj pruži priliku da dokaže “nepokolebljivusnagu svoje vere i neizmernost svoje ljubavi

prema Bogu” (AMNV, 115). I, budući da jojje Bog “poslao svoju milost”, ispada, poslesvega, da su opasna, osujećena seksualnost,stalna potreba za sjedinjenjem (sa muškar-cem ili sa Bogom), muževljevo odbacivanje ineverstvo, i svesno sputana potreba za tele-snim zadovoljstvima učinili da se Ana Mari-ja, uverena da sluša Božiji nalog, pridružiustaškom preduzeću preobraćanja Srba u ri-mokatoličku veru.

Ovom otkrovenju u romanu prethodi zverskikrik “Poklati! Poklati! Sve vas treba pokla-ti!”. Tako je Ana Marija reagovala na Ivinukobnu tvrdnju da je kardinal Stepinac biozlikovac, “krvnik ispod krinke vjere i bogo-štovlja” (AMNV, 114). Slike i reči mržnjeprema Srbima naviru sa svih strana: “No,naša i njihova klanja nisu isto. †...‡ Oni ko-lju iz mržnje, osvete, strasti, a mi činimoBogu radost odstranjujući iz lijepe naše sveone što su nepoćudni, nevjerni, šizmatikešto odbijaju milost Njegovu i preobraćenje!”(AMNV, 116). Opisi ubistava (“njihovi va-paji, njihovi krici ispunjavali su je zadovolj-stvom”) i epizoda silovanja Ana Marijinedvojnice Jevrejke u kojoj je počinilac zločina“ideološki prihvatljiva” osoba ispripovedanesu na takav način da bi se za njih moglo rećida funkcionišu kao “oslobođenje od emoci-ja”.75 Fikcionalni podstrekač potonjeg zlo-

224


75 Tevelajt analizira opis ubistva jedne Nemice od strane poljskog vojnika. Ovaj opis pokazuje da se autor opi-sa identifikovao sa vojnikom koji je počinio ubistvo. Ovakvo predstavljanje događaja, poput niza sličnih, samoje još jedan primer “oslobođena od emocija” kojima su obuzeti oni koji dobrovoljno zavode red; str. 190.

čina je fratar koji je “silno žudeo za Ana Ma-rijom” i prema njoj iskazivao “gotovo ne-ljudsku strast”. Za uzvrat, nju je “uzbuđivalanjegova ludost”, štaviše: “Lako bi joj zastru-jalo utrobom †...‡ kada bi †...‡ shvatila da seon samo krajnjim naporom volje uzdržava.†...‡ I znala je: on ne bi mogao da je grli ne-žno. On bi je rastrgao.” (AMNV, 118). Alinjena maštanja i njegova žudnja ujediniće setek kroz telo druge žene, “bečke Židovke”:

†...‡ trojica mladih, snažnih, sirovihustaša skočili su na ženu i oborili je napod. Cepali su joj haljinu i rublje, svedok nije ostala potpuno naga. Ležala jeraščepljenih nogu i raširenih ruku. Kaoraspeti Hrist. †Nije mi poznato da posto-ji ijedna slika Hrista koji je 'raščepljenih' nogu ra-zapet na krst.‡

†...‡

†Ana Marija p‡okušala je da pokrije licerukama. Da ne gleda.

†...‡

Ali nešto u čovekovom glasu nateralo juje da posluša. Naslonila se na zid i zgrči-la ruke iza leđa.

Jedan od ustaša već je svukao pantalone ibacio se na ženu. Šamarao je, grizao poobrazima, po vratu, po dojkama, mu-mlao je i stenjao, zarivao joj ruke u kosui bolno je stiskao po čitavom telu, po-skakivala je njegova rutava zadnjica. Ipre no što se potpuno umirio posle zad-

njeg, snažnog grča, već je drugi ustašabio tu, silovito uzbuđen i nestrpljivospreman †možda samo: nestrpljiv; da se ne vra-ćamo na 'zadnjicu' koja u prethodnoj rečenici i gra-matički i sintaksički ima status nezavisnog subjektakoji obavlja radnju izvan konteksta ostatka rečeni-ce‡ da zauzme njegovo mesto.

Žena se nije branila. Ležala je beživotno itiho cvilela †ili je ležala beživotno, ili je cvilela‡.Kao izgubljeno, izubijano pseto. †Čitalacne može a da se ne naježi od sažaljenja koje se iska-zuje u ovoj rečenici. Štaviše, nije baš najjasnije komepripada ovaj ton kojim se skrnave patnje silovane že-ne ('izgubljeno, izubijano pseto'), Ana Mariji ilisveznajućem naratoru/naratorki. Nije neobično,razume se, da sveznajući narator/naratorka ustuknei pusti da se priča pripoveda iz perspektive nekog odlikova. Ali, u romanu koji je ceo prožet strogim mo-ralnim sudovima, izostanak jasne distance narato-ra/naratorke u odnosu na ispripovedano ipak delujeneobično.‡ Ana Marija je znala: ta žena jeniko. Ona ne postoji. Njeno je samo te-lo. A ustaše, u stvari, siluju nju, Ana Ma-riju. (AMNV, 119)

Scena kulminira opisom fratra koji sisa krviz tela onesvešćene žene. U trenutku kadaAna Marija želi da pobegne, ponovo se čujupoznate reči “Poklati! Poklati! Sve vas trebapoklati!”, ali sad ih izgovara fratar. Ovo“vas” fratar, čini se, upućuje trojstvu žena-Jevreja-Srba, koje obuhvata sve “dru-ge”/“drugačije”; kada okaljana, gotovo-silo-vana Ana Marija osamnaest godina kasnije

225


nasrne na svoju nepokolebljivu i nepreobra-ženu unuku Srpkinju, zamenica “vas” vraćase u priču. Međutim, ovaj put, u kriku kojimse prazni Ana Marijina povređena i sputanaseksualnost, “vas” se odnosi na Ivu kao re-prezenta omražene nacije.

Ženomrštvo koje izbija iz monologa Ivinogoca Tomislava komplementarno je kon-strukciji lika Ana Marije koja kipti od mr-žnje prema Srbima. Tomislav odbija (za či-taoca nevidljiva) Verina udvaranja i ostajegluv za njene ponizne (između ostalog i sek-sualne) molbe (za čitaoca, opet, nerazumlji-ve, tihe, nečujne). Njegovo gađenje nalazi“pokriće” u Verinim osobinama dobre do-maćice koje je ranije već prezreo kao nebitne(“što ću ja” s “dobrom ženom, majkom i do-maćicom”, kad čak i služavka Bara “to umijebit”). Budući da otac svojim monologomponovo povlači liniju između željene i neže-ljene ženskosti, u navodu koji sledi jasno seuočavaju i naratorkina naklonost, ali i njenprezir prema majci, kao i njeno uživanje uponavljanju očevih uvredljivih reči:

I kaj to pokušavaš, za Boga miloga? Želišli me možda zavesti? Da sebi učiniš, ilimisliš kak je meni to potrebno? Ne mo-raš se truditi, nije. Daj, prestani me do-dirivati. Zar doista ne primećuješ kak mise tijelo povlači pred tvojom rukom? Neželim te ni ljubiti. Ne želim ni tvoj jezikna svom vratu i grudima. Nisi se trebalasvući. Tijelo ti je neprijatno vruće i vla-

žno, znaš da to nikada nisam volio. Neželim ni tvoju debelu, odurnu zadnjicukojom se trudiš zavodljivo kružiti mojimkrilom. †Zamislite scenu u kojoj su muž i žena ukrevetu, ona ga liže, pa se onda svlači, pa oboje se-daju da bi se ona smestila u njegovo krilo gde poku-šava da zavodljivo vrti zadnjicom, a on je sve tovreme, bez prestanka, nemilosrdno vređa i gura odsebe. I to traje bar desetak minuta.‡ Ostavi miruku. Sise ti jesu još uvjek prima, svakačast, uspjela si nešto i očuvati, no, zamene, na žalost, nemaju više nikakveprivlačnosti. A trbuh ti je odurna, mlo-hava gomila masti. Ostavi mi ruku. †Opet!Ruka?‡ Među nogama ti je ljepljivo i mo-kro, morat ću ići prati se. †I tako stigosmo ido lepljivog i mokrog, posle čega, razume se, čovek,a i žena, treba da se operu.‡ (AMNV, 83)

Postojanje ovog odeljka u strukturi romanane može se opravdati samo kao konačni očevraskid s majkom, posle kog se Iva, za uzvrat,odrekla oca. Niti ovo ikada može biti uspo-mena iz detinjstva. Ovo jeste tek još jedanprimer, poslednji u nizu, za to kako Tomi-slava nije privlačila majka. Međutim, znače-nje ovog u najmanju ruku neobičnog i neu-verljivog monologa ne može se svesti samo naiskazani očev prezir prema majci i njegovuodluku da Veru i Ivu pošalje nazad u Kruše-vac. Ovaj monolog jeste, takođe, i jasnoformulisana zabrana direktnog ispoljavanjaženskih seksualnih želja: on nagoveštava zlukob, potvrđuje nedoličnost ženske inicijative

226


u seksualnom odnosu i prikazuje poniženjekojem je žena (zasluženo) izložena zbog svogneprimerenog ponašanja. On takođe utvr-đuje i konačnu presudu o neprikladnosti inepoželjnosti Verinog braka: ne samo da seVera udala za čoveka koji nije pravoslavac,ona se udala “iz ljubavi”. I otuda sve što joj sedogodilo, s pravom joj se dogodilo, bar akoje suditi prema jednoj od “večnih ženskihmudrosti” baba Marice: “Za jedan časak ra-dosti, sto godina žalosti.”

Druga babaIvinim povratkom u Kruševac u roman seuvodi istinski majčinska figura sva tri roma-na – Ivina druga baba, Crnogorka – Marica.U okruženju u kom “opomena, upozorenje,univerzalni odgovor” – “Nije ti ovo Zagreb!”– postaje nova nevolja s kojom mora da senosi sirota Iva, dok je žene na ulici spopada-ju kao dete roditelja koji će se uskoro razve-sti, baba Marica izrasta u lik zaštitnice: “Anjene oči! Bože, koliko je u njima bilo topli-ne, ljubavi, sažaljenja i bola. Stegla sam jeobema rukama čvrsto oko kukova i zarila liceu njen meki, veliki trbuh. Plakala sam.”(AMNV, 127). Ova baba i Ana Marija bile su“potpuno †...‡ različite †...‡ po prirodi,mentalitetu, kulturnom nasleđu i sistemu

vrednosti” (AMNV, 144). Na jednoj stranibile su bajkovite priče iz plemenite hrvatskeprošlosti, a na drugoj jednostavne, grubepriče baba Marice, u kojima je sve bilo “ogo-ljeno, lišeno čarolije, napetosti, romaneskne†!‡ atmosfere, patetike, mističnosti, fine pa-tine” (AMNV, 144). Naratorka moli zaoproštaj što kao mala nije bila u stanju darazlikuje “damske” priče s lažnim sjajem ple-menitosti od “muških” povesti o članovimamajčine porodice; u to vreme Ljiljana Ha-bjanović-Đurović još uvek nije bila kročila uzabran “ženskih” tema, kao što ni same te te-me nisu još uvek bile zauzele značajnije me-sto u okviru javnog diskursa.

Tako prva “priča” drugog kraka porodičnogstabla pripoveda o (do sada zanemarenom)dedu “Peru, sinu Boškovom”, junaku, “im-pozantnoj figuri čvrsto oslonjenoj na dvekult-osobine muškaraca iz crnogorskog mita– na čojstvo i junaštvo” (AMNV, 144).76

Najveća tragedija u njegovom životu bila je,bez ikakve sumnje, udaja njegove “šćeri” zaTomislava, njena “izdaja” (AMNV, 148). Nasve roditeljske molbe, koje zapravo nisu bileništa drugo do puka ponavljanja opštih me-sta iz dnevne štampe i popularnih istorijskih“studija” – “Brat! Koji brat, dete? Brat kojiti, kad god mu se pruži prilika, zabije nož u

227


76 Čojstvo: “Biti pošten, pravedan, principijelan, 'od riječi', čvrsto stajati iza svog uverenja i vođen svojim mo-ralnim bićem, bez obzira na ucene, materijalne nedaće, odlazak prijatelja, gubitak društvenog položaja iidentiteta... sve to zahteva visoki stepen lične hrabrosti koju ja stavljam iznad hrabrosti u ratu i zato nazivampravim junaštvom.” (AMNV, 145)

leđa! Uvek, u svim ratovima bili su protivnas!” (AMNV, 149), – Vera odgovara s ide-alističkim ubeđenjem koje je nacionalističkidiskurs konstruisao kao drugu stranu “srp-ske nesreće”: verom u principe bratstva i je-dinstva. “I mi protiv njih”, odgovara ona, inastavlja: “Ali ne zato što smo hteli. To jesamo posledica naše nesretne prošlosti, uči-nak stare taktike neprijatelja svih boja: zava-di pa vladaj!” (AMNV, 149). Konačno Ivinoodricanje od oca Hrvata biće bitan elementu stvaranju osećanja etničkog srpskog zajed-ništva, podele na “nas” i “njih”, na koju senaslanja i prihvata je zdravo za gotovo pripo-vedanje u narednim romanima. Slabog,edipovskog (hrvatskog) oca zamenjuje Otac-Nacije, a bremena “nečistog” porekla juna-kinja se oslobađa tako što se sparuje s dolič-nim partnerom i rađa (mu) Sina.

Pisci i ostali intelektualciVeć u romanu Ana Marija me nije volela uočava-mo nagoveštaj onoga što će kasnije, u Ivi, po-stati dosadno uporan, mučan zahtev nara-torke-autorke da joj se prizna status “pisca”,“intelektualca”, “umetnika”, jer je, verujeona, nadarena, talentovana, posebna. Usvom ogledu o “kulturi liciderskih srca”,77

Dubravka Ugrešić poziva se na Nabokova,koji govori o o jednoj “uznemirujućoj” vrstipošlosti (ruska reč koju je Nabokov bio sklon

da koristi umesto njenih engleskih ekvivale-nata poput cheap/jeftino, inferior/inferiorno,trashy/kičasto, tawdry/drečavo i njima sličnih)koja je naročito snažna i opasna kada njenalažna priroda nije očigledna i kada se veruje,s pravom ili ne, da su vrednosti koje ona po-dražava svojstvene vrhunskim dometimaumetnosti, mišljenja i senzibiliteta.78

Prilično groteskno deluje ozbiljnost sa ko-jom se iskazuje ovaj zahtev, naročito ako seimaju u vidu savremene težnje da se “visoka”kultura oslobodi tereta “ozbiljnosti” i iznu-tra razori sama opozicija između “visoke” i“niske” kulture. U našem slučaju, naprotiv,“nisko” nastoji da potvrdu vlastite vrednostistekne podražavanjem onih vrednosti za kojemu se čini da pripadaju “vrhunskim dome-tima umetnosti, mišljenja i senzibiliteta”.Zanimljivo je, međutim, da željenu potvrdu,makar i delimičnu, na kraju i dobija: “ni-sko” postaje deo mainstreama, ali zahvaljujućisvom učešću u učvršćivanju zvanične ideolo-gije, koja ga prihvata jer joj je “nisko” po-trebno da bi mogla da funkcioniše. Čini seda je upravo posebna “ruralna” podkulturakoja se formirala paralelno sa socijalističkim,od države finansiranim kičom, i koju je ugrad sa sobom donelo stanovništvo koje jeodbijalo da prihvati gradsku kulturu i držalose svojih običaja i navika (u, razume se, nu-žno izmenjenom obliku), bila podesno tle za

228


77 Dubravka Ugrešić ovde priziva Kišovu metaforu nacionalističkog kiča – licidersko srce. Ugrešić, str. 50.

78 Ibid., str. 49.

širenje novog, nacionalističkog kiča, koji jeod prethodnog preuzeo ulogu ideološkogčuvara, graditelja i distributera dominant-nih vrednosti.79

Kunderino zapažanje da je “potreba za ki-čom †...‡ poput potrebe da se zuri u ogleda-lo koje ulepšava da bismo bili ganuti do suzaod silnog zadovoljstva vlastitim odrazom”80

odlično ilustruje sledeći odlomak:

Literarni talent i potreba da pišem bilisu zaista moja tačka oslonca. †...‡

Pisanje je bilo i čarobni oklop koji mečinio manje ranjivom. †...‡

Moja poezija bila je čarobna haljina Pe-peljuge – činila me lepom, otmenom iuzvišenom. †...‡

Opsednutost pisanjem... †davala je‡ imei sadržaj moje različitosti. Davala je smi-sao mojoj usamljenosti. Oni će živeti, aja ću biti pisac, govorila sam sa zanosom,govorila glasno... (Iva, 48-49)

U jednom razgovoru, Ljiljana Habjanović-Đurović mirno saopštava da očekuje da udvadeset i prvom veku dobije Nobelovu na-gradu (za književnost). A korice romana Iva– “priče o njenoj mladosti” koja se nepogre-šivo svrstava u žanr trivijalne romanse, a okojoj je jedna kritičarka napisala: “U žanru

ljubavnog romana, ne skrivajući elementeautobiografske ispovesti, dakle u prostoru ukome je najlakše skliznuti u svet pojedinač-nosti i banalnosti, Habjanovićeva uspeva dapriču uzdigne i oplemeni, da joj ulije tonopštosti...” – zapravo otkrivaju (otvorite ko-rice, i – eto je, još jedna korica) pretenzijeovog umetničkog dela, proizvoda genija: na(drugoj) korici – Spisateljica lično, piše, sve-sna svog značaja i smrtno ozbiljna zagledalase u papir, ili u vlastiti odraz na polituri sto-la, uverena da upravo tako treba da izgledaumetnik.

“Priča o mladosti” i ideologija nevinosti,ili: “najsvetija tajna svih devojčica– roze satenske gaćice” (Iva, 15)

I zaista, Iva je mnogo više od “obične” lju-bavne priče. To je pokušaj da se konstruiše“umetnička”, “literarna” svest koji se temeljina isključivanju i poricanju telesnosti. Otu-da se u ovom romanu intelekt – “svest” – od-ređuje (u skladu sa dugom tradicijom zapad-ne filozofije) u opoziciji prema “telu” i sek-sualnosti kao njima nadređen, pri čemu se,ponovo, podražava i preuzima patrijarhalnopoistovećivanje tela sa ženskošću. Porica-njem određene (nesputane, nereproduktiv-ne) ženske seksualnosti i utvrđivanjem razli-ke između “dve vrste ljubavi” (“duhovne” i“telesne”), pri čemu se ona priklanja “du-

229


79 Ibid., str. 51.

80 Milan Kundera, Art of the Novel. (New York: Harper & Row, 1993), str. 135.

hovnoj”, Iva nastoji da stekne status “pisca” ipodigne branu vlastite ispravne ženskostipred plimom “moćnih sila” čije postojanjeunutar svog “ja” priznaje, ali ih predstavljakao bolesne.

Višnji, devojčici iz Ivinog rodnog grada, ka-snije devojci i ženi Ivi “bliskog” Daneta, do-deljena je uloga neutažive, grabljive, seksu-alne ženskosti. Ona se ne opire seksualnomudvaranju (“Kad sam joj dodirnuo grudi,kad sam krenuo prema nogama, nije se opi-rala. Bio sam prosto očaran. Devojke je ina-če trebalo nagovarati na svaki novi stepen in-timnosti. †...‡ Višnja je zaista bila drugači-ja.” /Iva, 31/, i uprkos †!‡ tome što je bila ne-vina: “U njenim pokretima i načinu bilo jetoliko zrele senzualnosti †...‡ da je sve ličilona iskustvo.” /Iva, 31/).81 Pa ipak, posle sek-sualnog čina, Višnja izaziva gađenje. S drugestrane, Iva za Daneta predstavlja “sestru kojunikada nije imao”, ona mu se “nije dopada-la kao devojka”, ona je bila njegova aseksual-na kraljica. A sve ovo zbog toga što njeno“duhovno” biće isključuje puku, običnu,elementarnu seksualnost (“ništavnost Dane-tove ljubavi za Višnju” koja je /ljubav/ u svo-joj suštini “samo nagon, samo površne sen-zacije koje žestoko pale čula” /Iva, 63-64/).Iva je bila posebna. Ona žudi za ljubavljukoja je “neobična”, “silna”, “dramatična”. Ibudući da “uz takvu ljubav, kao avan uz tučak,

neizostavno ide razumevanje” (Iva, 47; mojkurziv), čini se da bi Dane, koji “razume” Ivu,trebalo da bude onaj “pravi” za nju.

Ali nakon što ga ona vidi sa Višnjom, u tomisključivom, monogamnom svetu u kom jesve preterano, pa i “pripadanje” mora biti“potpuno”, a “ljubav” se može kontrolisati(“Ja nikada ne bih pristala da volim nekogako je, poznajući mene, voleo neku drugu.”/Iva, 73/), Dane može da bude samo nekodrugi, “brat”. Kada je njen odnos sa Dane-tom jednom konstruisan kao aseksualno,duhovno “razumevanje”, Danetovi kasnijipokušaji da taj odnos naruši vide se kao go-tovo incestuozni, a Iva će, netaknuta mu-škom rukom, stupiti u brak (“Potrebni su misigurnost i mir. Udaću se za Lazara.” /Iva,105/) sa studentom koga je jedva poznavala,a koji ju je voleo već tri godine.

Brak sa Lazarom delo je “sudbine” (“kadsam se probudila, znala sam da ću se udati začoveka koji mi se prvi obrati tog dana”), ali irezultat, jasno će se ispostaviti, pažljivo do-nete odluke. Dane opisuje Lazara kao “ele-gantnog, učtivog, sveže ošišanog, †...‡ pou-zdanog, smirenog, temeljnog” čoveka –“ekonomistu”. Kada je odlučila da se uda zaLazara, Iva je sve druge momke kojima je“dopuštala †!‡ da joj se udvaraju” sklonila ustranu. U Ženskom rodoslovu, Lazar ponosno is-tiče, a naratorka, čini se takođe ponosna, za

230


81 Izgleda kao da autorka ovim želi da kaže kako postoji uzročno-posledična veza između gubitka nevinosti isenzualnosti, ili, još bolje, između nevinosti i frigidnosti.

njim ponavlja: “Da znaš, nikada te ne bihuzeo da si dala devojčicu na bubanj! rekaomi je više puta moj muž. Nije krio zadovolj-stvo što sam do dvadeset pete godine opnicusačuvala netaknutom.” (ŽR, 105) Samo unormativnim okvirima bračnog odnosa(“Mogla bih da spavam sa svakim za koga bihse udala.” /Iva, 128/) dozvoljeno je ispoljava-nje “snažnih sila” seksualne strasti, čije ćerazorne posledice izvan ovih okvira biti pro-učene i opisane u Ženskom rodoslovu: “Lazar jeprišao i poljubio me. Najpre u vrat. Pa u us-ta. I posle toliko godina meni je bio dovoljanjedan jedini dodir da zadrhtim vrelinom.†...‡ Bio je †to‡ nemi znak strasti koju nijetrebalo podsticati iznova jer je sama od seberasla.” (Iva, 178).

Ovaj novi-stari imperativ nevinosti uklapa seu kontekst “povratka tradicionalnim vred-nostima”, i središnje je načelo desničarskihzastupnica srpskog nacionalizma, među ko-jima je i Isidora Bjelica. Jedna od osnivačicaženske grupe “Samo Srpkinja Srbina spasa-va”, Isidora Bjelica od srpskih žena očekujejoš i “rađanje Srpčadi” i usmeravanje vlasti-tog talenta i pameti tamo gde je najpotreb-nije – a danas je to služenje Srbima koji suspremni da polože život za odbranu pravo-slavlja i srpstva.82 U svojoj prozi, IsidoraBjelica tretira nevinost kao glamuroznu,plemenitu osobinu, davno zaboravljenu ve-

štinu o kojoj srpske majke ponovo treba dapoduče svoje ćerke (da bi ove ponovo postale“princeze”).83

Istorijski roman, ili reinkarnacijeIva čitaocu takođe otkriva i istoriju, i ponovoartikuliše Kosovski mit, svrstavši se tako uprozni izdanak nacionalističkog diskursa –žanr istorijskog romana. Ljiljana Habjano-vić-Đurović pokušava da ovoj ljubavnoj pričipribavi legitimitet književnog umetničkogdela, da je uzdigne do nivoa “univerzalnog”(čitaj: nacionalnog), pomoću u priču utka-nog najvećeg srpskog mita, koji je, za uzvrat,već sam po sebi “rodno obeležen”. Ovometreba dodati i besraman čin prisvajanja Du-brovnika i njegove istorije kao “srpske”. Du-brovačka republika predstavlja se kao “or-ganski-duhovni” deo, dodatak srednjove-kovnom srpskom kraljevstvu (Miloš i Frane,dubrovački plemić, “dve su strane istog blje-štavog sunca” /Iva, 95/), koji su od maticeodvojili “nekrsti azijatski”. Ali Dubrovačkarepublika sačuvala je svoje nasleđe i u svojojmaterici nosi seme srpstva (dete dubrovačkelepotice i srpskog plemića, začeto u predve-čerje Kosovske bitke).

Pad Lazarevog kraljevstva, čije je središte (jošjedan primer strategije kiča) ujedno i rodnigrad naratorke-autorke, rekonstruisan je uromanu kao bolan izbor mladog srpskog ple-

231


82 Pogledi, Sept 7, 1992, citirano prema Bracewell, str. 9-10.

83 Isidora Bjelica, Ozloglašena, ili, moderna Pandora.

mića Bogdana, koji treba da se odluči izmeđuvernosti i ljubavi prema otadžbini i putenelubavi prema Dubrovčanki (još jedna Iva);razume se, prevagnuće smrt, odnosno nebeskiživot. Život nedosegnutog blaženstva ljubavi inezadovoljenih želja odneće pobedu nad ovo-zemaljskim životom u kom su ove želje moglebiti ispunjene. U nacionalističkoj podeli po-sla, srpski muškarci ginu u odbrani srpstva ažene žive da bi održale naciju, očuvale njenkontinuitet. Jezik Ive jeste muški jezik mita ipripada “muškoj” usmenoj tradiciji koja go-vori o junacima, njihovoj smrti i svetu koji seruši sa njihovim tragičnim krajem, a ne o živo-tu koji traje, opstanku i suživotu.

Poslanstvo koje stiže iz Kruševca na pra-znik Pokrova presvete Bogorodice tražiza obudovelu kneginju Milicu i sinovejoj Stefana i Vuka zaštitu Dubrovačke re-publike i donosi vest o propasti Lazarevekneževine. Nema više srpskog plemstva.Nema živih vitezova. Junaci su ostali naKosovu. Pomešanih haljina i kostiju.Bez grobova. Iz njihove krvi iznikli sukrupni božuri. †...‡ A usred njih rascve-tao se jedan jedini beli krin... (Iva, 187)

U ovom svetu krvavih božura, “večnih” belihkrinova i “šećer-roze” ruža (koje “sa stilom”drži Lazar, stranac koji će postati muž: “Imastila... prirodno drži sedam šećer-roze ruža

na dugim, elegantnim drškama. To malomuškaraca ume.” /Iva, 75/), tragediju, trau-mu iz prošlosti ublažiće sadašnjost: današnjiIva i Lazar treba da se združe kao “reinkar-nacije” Bogdana i Ive iz prošlosti, ujedinju-jući tako u sadašnjosti ono što je nekada bilorazdvojeno, a prva Iva, koja je odbacila po-nudu Dubrovnika da prihvati njeno dete,ostavši tako “verna” svom srpskom junaku,“reinkarnirala” se kao “naša” Iva, budućasrpska majka.

OTKRIĆE “ŽENSKOG”: TREĆI DEO TRILOGIJE

“Žensko”?Kada je objavljen 1996, poslednji romantrilogije Ženski rodoslov reklamirao se kao “uz-budljiva porodična saga, krvava antologijaženskih bolova, rečnik večite ženske sudbi-ne”.84 Za Ljiljanu Habjanović tvrdilo se daje jedini “pisac koji ima isključivo žene zajunake svojih dela”. Dakle, za žene u proziLjiljane Habjanović-Đurović upotrebljenaje reč “junaci” (a ne, recimo, junakinje ili,neutralno, glavni likovi, jer je reč o epu,istorijskom narativu, a znamo da ep i istorij-ski narativ mogu pripovedati samo o junaci-ma, a ne o likovima), čime se potvrđuje za-pažanje Rade Iveković da nacionalizam težida “dodeli” ženama muške nacionalističkevrline “junaštva, odvažnosti, požrtvovano-

232


84 Citat sa zadnje korice Ženskog rodoslova (Beograd: Narodna knjiga, 1998).

sti”. Žena(=junak) stoji ovde, čini se, umestonečeg drugog, pa bismo sa tim u vezi moglida ponovimo pitanje koje je Rada Ivekovićpostavila u ogledu o ženama, nacionalizmu iratu: da li je ženska figura, ponovo, nosilac,otelotvorenje muškog principa, muške de-latnosti i iskustva?85 Ili je reč o nečem malodrugačijem: o delatnostima i iskustvima pri-metno različitim od “muških” delatnosti iiskustava, koje su zanimljive upravo zbogsvoje, u ovom romanu posebno određene ipropisane, ženskosti?

Ja verujem da su žene jača, čvršća i krea-tivnija polovina čovečanstva. †...‡ Osimtoga, čini mi se da su žene zanimljivije,kompleksnije ličnosti, te su stoga ženskilikovi veći literarni izazov. †...‡ A domi-nantne ličnosti u mome životu, i u mo-me rodoslovu, bile su žene. Logično je,dakle, da ženski likovi i ženski senzibili-tet dominiraju i mojom literaturom.

Ali na koji način ove žene “dominiraju”? Išta su, ako ih ima, ideološki razlozi i ciljeviove dominacije u tekstu? Van svake sumnjeje da to nisu feministički razlozi i ciljevi. Ia-ko ovi romani govore o ženama (to na nekinačin jeste štivo u čijem su središtu žene),iako ih jeste napisala žena, i iako oni zaista

govore, između ostalog, i o ljubavi, strasti i“konkretnom ženskom iskustvu”, mada jezi-kom trivijalne romanse, – njihovu ideološkupozadinu treba tražiti izvan feminizma i netreba ih odmah svrstavati u žensku književ-nost (pod uslovom da prihvatimo da setermin ženska književnost ne upotrebljavasamo da bi se označila ona književna dela ko-ja su napisale žene, i čiji su junaci žene).Njihov ideološki učinak mogao bi se, napro-tiv, svesti na opravdavanje patrijarhata i oču-vanje određenog modela muško-ženskih od-nosa, odnosno na zamagljivanje socijalneuslovljenosti ovih odnosa naglašavanjem nji-hove “prirodnosti” i nepromenjljivosti (“svese promenilo, a ništa se promenilo nije”/ŽR, 245/): u svim nacionalnim “povesti-ma” oni ostaju isti, pa tako i u ovoj “povesti”koja se konstruiše kao “ženska”, i koja je pot-puno u funkciji ideje Nacije.

O smeštanju žena u središte naracije: već u osamnae-stom veku s nastankom žanra romana kaoposebnog vida zabave, javljaju se i romani učijem se narativnom središtu nalaze žene.Autori/autorke ovih romana bili su zaoku-pljeni “pitanjima seksualne moralnosti” istupanjem junakinje u brak.86 I u devetnae-stom veku, naročito u popularnoj literaturi,kao “ključni nosioci naracije” zadržali su sedogađaji u vezi sa stupanjem junakinje u

233



86 Rosalind Coward, “The True Story of How I Became My Own person,” u The Feminist Reader, CatherineBelsey and Jane Moore, prir. (London: Macmillan, 1989), str. 36.

brak, kao što se nastavilo i sa konstruisanjemženske seksualnosti kao opasne i razorne, aknjiževne junakinje i dalje ostaju tihe i nemei izražavaju se samo kroz svoje telo.87 Ženskotelo, piše Klaus Tevelajt, bilo je kodiranoobećanjima slobode, i suočivši se sa neispu-njenjem ovih obećanja, muškarci su se “sve-tili na samom telu”.88 O erotici (autorka lič-no, još jednom): “Erotike ima i u ostalimromanima koje sam napisala, ima je tamanonoliko koliko je bilo u životima mojih ju-naka †!‡. Erotika kao važan deo života sigur-no mora biti i deo literature”.

U kontekstu Fukoove teorije o menjanju od-nosa prema seksualnosti i savremenih ras-prava na ovu temu, ono što se smatralo vik-torijanskim “žanrom” pornografskog roma-na može se s razlogom redefinisati kao vidautobiografske književnosti ili ispovedneproze,89 kao što bi se i današnje ženske sek-sualne “ispovesti” mogle shvatiti upravo kaoprodužetak autobiografske književne tradici-je.90 Međutim, iako su i žene (konačno) ste-kle pravo da govore o seksu, neke kritičarkesmatraju da zaokupljenost ženskom sek-

sualnošću nosi sa sobom jednu drugu opa-snost: novo ideološko određenje žene “u od-nosu na njenu seksualnu istoriju” i njenuličnu povest, što bi značilo da se proces“upoznavanja sebe” ponovo vrti oko seksual-nog iskustva.91

“Govor o seksu” unutar književnog žanra ro-manse (koji može u nekim slučajevima bitioznačen i kao “pornografija”) naročito jeprijemčiv za ovu vrstu kritike. Žene pišu i či-taju ove romane, i ponekad se to čitanjesmatra “opozicionom” delatnošću, činomkoji svojom “beskorisnošću” ugrožava funk-cionisanje patrijarhata, društvenog reda idominantnih modela socijalnih odnosa. Alianaliza narativnih postupaka i ideološkihimplikacija svojstvenih književnom žanruromanse zapravo pokazuje da on uglavnomfunkcioniše kao još jedna potvrda postojećegreda, jer čini da veliki broj žena prihvati ipovinuje se tradicionalnom shvatanju žen-skosti koje počiva na određenim “društve-nim ulogama ljubavnice, supruge i majke” –ulogama, dakle, koje su “ključne za održava-nje postojeće organizacije života”.92

234


87 Ibid., str. 37-9.

88 Theweleit, str. 359.

89 Rastko Moćnik, “Trivijalni ne-žanr: pornografski 'roman'. Prilog tipologiji trivijalne literature,” u Trivi-jalna književnost, Svetlana Slapšak, prir.

90 Coward, str. 41.

91 Ibid., str. 44-45.

92 Janice Radway, Reading the Romance: Women, Patriarchy and Popular Literature. (London: Virago, 1987), str. 207-8.

Svođenje žene na njen pol i njeno definisa-nje na osnovu njene seksualnosti uobičajenije “greh” romana u čijem su središtu žene.93

To je takođe i osnovno načelo nacionalistič-ke prakse, načelo koje nacionalistički meha-nizam treba da usvoji da bi osigurao svojefunkcionisanje i dominaciju. S obzirom nasve ovo, čini mi se da tvrdnju o središnjempoložaju žena u romanima Ljiljane Habja-nović-Đurović treba unekoliko izmeniti. Bi-će da je naracija Ženskog rodoslova pre usred-sređena na određenu vrstu (nedoživljenih)muško-ženskih odnosa, i da centralno mestozauzimaju značaj i vrednost koji se pripisujutradicionalnim ženskim osobinama na Bal-kanu (mogućnost rađanja, požrtvovanost,moralnost) i tradicionalnim dužnostima že-na širom sveta (podizanje dece, ljubav, brač-ne obaveze), što za posledicu ima i zaoku-pljenost stvaranjem određene “nacionalne”ženskosti koja neminovno podrazumeva ma-terinstvo i seksualnu sputanost (ali ne i asek-sualnost).

Ljiljana Habjanović-Đurović upotrebljava uŽenskom rodoslovu neke od narativnih strategijaromanse iako njena “istorijska romansa” po-čiva na kulturnim kodovima i mitovima kojise u mnogome razlikuje od kulturnih kodo-

va i mitova na kojima počivaju broširana iz-danja Millsa & Boona. Na prvi pogled,struktura Ženskog rodoslova ne može se svesti naprosto “prepričavanje mita”, to je celina sa-stavljena od više različitih mitova balkanskeili crnogorske patrijarhalne i jugoslovensketradicije.94 Ovaj roman pred čitateljku po-stavlja zahtev da ispripovedanim pričamaprizna istorijsku “realnost” i naglašava svojuistoričnost tako što upotrebljava narativnetehnike kojima se i (savremeni) imaginarnisvet romana predstavlja kao stvaran: “obiljepredmeta”, posebna pažnja poklonjena de-taljima, izuzetno podrobni opisi “predmeta,predela i događaja, očigledno nevažnih zasam tok priče”.95 Ali u popularnom istorij-skom romanu, žanru koji je u Srbiji u po-slednje dve decenije doživeo preporod, oviopisi od suštinskog su značaja jer stvarajumapu i daju jasne obrise nacionalističkimpredstavama, popisuju nacionalne građevi-ne, nošnje, jela.

Razbacane po kršu, kuće u Dubu, kaouostalom u čitavoj Katunskoj nahiji, bi-le su načinjene od lomljenog ili grubotesanog kamena, neomalterisane, po-krivene raženom slamom. Niske, tesne,

235


93 Coward, str. 46-47.

94 Redvej poredi popularne romanse sa mitskim predanjima oralne kulture, jer i ove romanse “pričaju pri-če koje su već poznate onima koji ih čitaju”. Kasnije, pozivajući se na Umberta Eka, Redvej naglašava da “činprepričavanja... funkcioniše kao ritualna potvrda kulturnih verovanja i kolektivnih mišljenja"; str. 198.

95 Radway, str. 194.

mračne, sa podom od nabijene zemlje,sastojale su se od jedne prostorije pode-ljene na dva dela. †...‡

Samo za takve kuće je Krstinja znala. Paje kao u čudo zurila u bele kamene više-spratnice sa zelenim žaluzinama i ba-rokne palate utonule u vrtove lovora,smokve, i narandže, ne znajuću kojim biimenom da nazove, sa kojim poznatimpojmom da uporedi tu lepotu pod so-bom. (ŽR, 22)

A “ugledni i moćni” Petrović “na sebi jeimao raskošno crnogorsko odelo najfinijeizrade, a za pasom srebrnim okovom i sede-fom obložen džeferdan, čija je raskoš i lepo-ta svedočila o dostojanstvu vlasnika” (ŽR,50). Nailazimo i na zaokupljenost detaljimaiz svakodnevnog života, koji treba da obeležetekst kao ženski, jer, zna se, žene uopšte za-interesovane su za podmetače, nameštaj, ti-ganje, korpe, i, razume se, odeću. Ovi deta-lji važni su, međutim, i kao znaci etničkerazličitosti, “različitosti stila”, čime dopri-nose umnožavanju novih, u ovom slučaju“ženskih”, varijanti nacionalističkog kiča.Rečita je epizoda u kojoj Vera bezuspešnopokušava da “osvetli” mračnu unutrašnjostnjihovog, zapravo Ana Marijinog zagrebač-kog stana:

Kad nije šila, vezla je. †...‡ Birala je jakeboje... †...‡ Vezla je samo cveće i pone-

kad, kada je vreme bilo veoma mirno, anjena tuga ravna i prostrana kao polje,sobu bi ispunio opojni miris tog cvećaod konca.

Jednom je svojim lepim ručnim radovi-ma dekorisala kuhinju.

Šta je ovo, Bože moj dragi?! – vrisnulaje Ana Marija. – Kakva je to svinjarija?Takvo što se niti na Dolcu ne može vi-djeti! Taj primitivni dekor! U mojoj ku-ći! Fuj! (ŽR, 266)

Rodoslovi

U Ženskom rodoslovu kao istorijskom romanutakođe su u središtu pažnje i preporod za-jednice i obnova etničke pripadnosti kojatreba da se učvrsti kroz predstavu o ženskomrodoslovu kao tradicionalnom jemcu “kon-tinuiteta muškog diskontinuiteta”.96 Još jezanimljivije to što je reč o crnogorskom ro-doslovu. Još jedna, možda manje besramna,manifestacija prisvajanja (mada, ko zna...),ovaj “ženski rodoslov” postaje organski deopodrazumevanog “mi” koje je zajedničkoautorki i njenoj (srpskoj) čitalačkoj publici.Ženski rodoslov je ženski po svojoj zloj kobi:nastao je kao niz bezuspešnih pokušaja da sena svet donese muški potomak. Čini se naprvi pogled da Ženski rodoslov izlaže kritici“tragičku” narativizaciju ovih neuspeha, jed-

236



nako kao i tradicionalno snažno ispoljenicrnogorski patrijarhalizam, institucionali-zovan u brojnim društvenim procedurama iklasičnoj nacionalnoj “visokoj” književnosti.

Ali čim počne da se odmotava priča o Krsti-nji, prvoj ženi rodoslova (da li bi ijedna odjunakinja romana bila manje voljna od Kr-stinje da bude začetnica ovog rodoslova?),počnu da se nižu i opravdavanja patrijarha-ta, pravda se i ispoljava razumevanje za mu-ško nasilje i naglašava se ženska – jednakamuškoj – opsednutost rađanjem muških po-tomaka, – sve pod plaštom njihove kritike.Da tekst ne izlaže patrijarhalne odnose ivrednosti kritici nego ih jasno podržava vidise i na primeru “kažnjavanja” sestre Krsti-njinog muža Nika. Ona je dozvolila da stra-ni zakoni naruše porodične odnose koji subili uređeni tradicionalnim crnogorskimobičajnim pravom, prema kom žene ne uče-stvuju u nasleđivanju porodičnog bogatstva.O kletvi koju je Niko bacio na svoju sestruJoke:

Neka ti je prokleto, Joke! Da Bog da sadpala i nikada na noge ne stala! Devet go-dina bolovala, kroz kosti ti trava nicala ine umrla dok od mene oprosta ne iska-la! A nikada ga dobiti nećeš! Što učinjeod mene i mojieh šest bezbratnica, ku-kavica, nesretnica! (ŽR, 73)

– kasnije u romanu govori se kao o “praved-noj kletvi”, koja izrečena “na sveti dan Ne-

delju” uvek pronalazi način da se obistini istigne onu kojoj je upućena. I Joke zaista tr-pi posledice bratovljeve kletve:

Grijeh me razgubao! Ne mogu na noge!Devet godina ležim i trunem. Crnogor-ka za bratom nožem kose seče i grudi bi-je. I sebe ubija, ka sestra Batrićeva! A jabrata jedinoga na sud izvedoh, kukumene, lacmanin da između nas posre-duje! †...‡

†...‡ Pred Bogom ću platiti. (ŽR, 92)

Ljubav i brakSledeća u rodoslovu Krstinjina ćerka Mile-na, prva koja će se pobuniti i zameriti majcišto ne voli svoje ćerke, takođe će biti kažnje-na: njen greh je udaja iz ljubavi. Zbog istoggreha biće kažnjena i Ivina majka Vera, kojase rodila posle Milenine smrti i ponovilanjen život. Iva žudi, videli smo to, “za ljuba-vlju neobičnom, silnom i dramatičnom”,ona sanja “o prožimanju duša, o istovetnostimisli, o potpunom razumevanju”, “kadadvoje znaju da su jedno” (ŽR, 106). Tek ka-snije ona će “biti spremna da umesto razumeva-nja prihvati velikodušnost i toleranciju”,umesto “potpunog prožimanja, fizičko sje-dinjavanje” (ŽR, 106; moj kurziv). Otkud ovapromena?

Prvo, ovde imamo privid “rešenosti” da sepobegne od “ženske sudbine”, koja je deo ši-

237


zofrenog nastojanja da se stekne status“emancipovane i uspešne žene”,97 i navodnukritiku saznanja da nam život “određuju mu-škarci” (ŽR, 98). I jedno i drugo teško jepomiriti sa naratorkinim priznanjem s po-četka knjige da su priče i moral baba Marice“bile najvažniji deo žacd†naratorkinog‡ vas-pitnog prtljaga”, koji ona nikada nije odbaci-la.98 Drugi primer “tragičke” narativizacijejeste jadikovanje zbog posleratnih jugo-slovenskih seksualnih običaja i mentaliteta:

Snažni talas seksualne revolucije koji jesprao stid sa lica devojaka na zapadnojstrani i srozao im gaćice do stopala, kojije sobom odneo pocepane opnice devi-čanstva kao uginule amebe, nama je tekdotakao kolena. †...‡ U kostimima hipidevojčica, zapletena u klupko protivreč-nosti kao u lavirint nekog strašnog boga,rasla su čeda samoupravnog socijalizma i

naslednice vaspitnog prtljaga svojih ba-ba. (ŽR, 99)

Tvrdnje da je “ženska” sudbina tragična i damuškarci neminovno određuju život ženanameće kao istinite i ova lažna kritika, kojaće se na kraju razviti u njihovo potpuno pri-hvatanje i usvajanje.

Bezgranična požrtvovanost: Voleti u Ženskom rodo-slovu znači “žrtvovati se”, ali to je uzaludna,pogrešno usmerena žrtva s predodređenimkrajem: ona se završava tragedijom ili bra-kom (“jadom i čemerom” običnog svako-dnevnog života). “Jedna vrsta” ove ljubavi je-ste opasno snažna strast koja zahteva mnogoveću (“odgovarajuću”) žrtvu da bi bila obu-zdana i da ne bi razorila ženin život. Ženaobuzeta strašću ne može ispravno da odluču-je, te nagriza zdravlje porodične zajednice,odnosno, na sledećem nivou, šire nacional-ne zajednice. “Druga vrsta” ljubavi podra-zumeva potčinjavanje drugim prioritetima,

238


97 Što, po još jednoj patrijarhalnoj zapovesti, znači nemati dece, jer uloge majke i uspešne poslovne žene iliumetnice nikako ne idu zajedno. “Sapfo sa Lezbosa... Margaret Jursenar, Virdžinija Vulf, Desanka Maksi-mović i Isidora Sekulić, Simon de Bovoar i Simon Vej... nisu imale decu. Zato što se ne može pripadati dru-gome i stvarati, verovala sam. A ja sam želela da stvaram.” (ŽR, 110).

98 U istom intervjuu u kom se pominju njena ambicija i “uspesi”, kao i središnje mesto ženskih “junaka” unjenim romanima, Ljiljana Habjanović Đurović daje sebi oduška opisujući svog ujaka: “On je, kao najstari-ja muška glava, brinuo o svima nama. †...‡ Ujak je uvek bio tu kada mi je bio potreban. Na njega sam uvekmogla da se oslonim. Pametan, autoritativan, pouzdan, nežan na drugi pogled, i šarmantan, formirao mi jei neke etičke kriterijume i ukus. Kada sam pošla u gimnaziju rekao mi je: Ne moraš da budeš odličan đak, alimoraš da budeš dobra devojka. Kada sam bila na prvoj godini studija odveo me u bioskop da gledam film‘Prohujalo s vihorom’. Tek da vidiš kako prolazi žena koja ne zna šta hoće, rekao mi je. Te dve lekcije zapam-tila sam jednom zauvek.”

na primer sklapanju braka s čovekom “sa ko-jim žena može da ostari” i koji je spreman daponese mušku odgovornost i brine o sigur-nosti i statusu svoje porodice. Baba Maricino“Za jedan časak radosti hiljadu dana žalosti!”baca novo svetlo na ženski rodoslov kada Ivashvati šta ova opomena na oprez i uzdržava-nje zaista znači.

Uzdržavanje: Od čega se treba uzdržati postajejasno u dva puta ponovljenoj Mileninoj iVerinoj, majčinoj i prababinoj, tragičnojpriči. Milena je “od četrnaeste godine poče-la da čeka ljubav” i “identifikovala se sa juna-cima mučenim ljubavlju i žudnjom, potajnoim zavidela na silini osećanja” (ŽR, 117).Njoj pripada prva “glad kojoj ne zna ime”,glad koja je postala “ptica koja je mesecimaneumorno kljucala među njenim bedrima”.Kada se zaljubi u Mihajla, Milenina ljubavbiće “čarobni i opojni vrtlog jedne samou-ništavajuće ludorije udvoje” (ŽR, 119). Mi-hajlo nije za nju doličan izabranik, on je is-pod nje, otac joj je već bio izabrao verenika.Njena ljubav je nedvosmislen čin neposlu-šnosti i pobune. Ova ljubav razara, čak i usnovima: njegove ruke su joj u snu “spalilekožu”, ona unosi nemir: “... ni trenutka ni-je imala mira. Noću se prevrtala po krevetu igrizla jastuk u uzaludnim jecajima” (ŽR,138). Njena usamljenost, kada on nije sanjom, pretvarala se u “ledeni bezdan”, a po-treba da priča o njemu bila je takva da bi jereči “zagušile ako ih ne prospe”. Konačno jeutolila svoju žudnju, shvativši da ona “samo

jednim može biti umirena” (ŽR, 143). Aonda isto, iz dana u dan. Imamo ovde obilje“erotskog” koje je opasno samo po sebi jerpreti samorazaranjem.

Tekst iskazuje jaku (erotsku) opčinjenostMihajlom, koji je podstakao “ludoriju” iMileninu žudnju. Posle udaje za Mihajla,Milenina ljubav i smelost (“nisu li smelost iludost isto”, sudi se u tekstu) suočavaju se,međutim, sa neverstvom i gubitkom njegoveljubavi i poštovanja. Ali, njegova okrutnost,nesposobnost da ostane veran (“takav je čo-vek”), Milenina tragedija i propast – zasluženisu. Milena ih je navukla sebi na vrat jer nijepoštovala tradicionalne zakone i običaje, ni-je umela da se uzdrži, nije mislila na buduć-nost (“Ljubav je dokle se guzica ne oladi!”/ŽR, 143/). Nema ovde sažaljenja, reč je ozluradosti, zluradosti kao opomeni, s kojomje opisano Milenino stradanje. A Mihajlo,koji stalno i jedino ispoljava svoje pravo “ja”(i tu nema pomoći), postaje simbol žudnjekoja postoji u nama, ali kojoj se moramo su-protstaviti, odoleti joj, i samo maštati o njoj.

Koliko i kako su “žene u središtu”, razotkri-va se u Mileninoj opčinjenosti nevernim,neodgovornim mužem Mihajlom, u senti-mentalnosti i opraštanju s kojima je dočekanposle dugog boravka na Aljasci i drugim da-lekim mestima. Napuštena Milena “prihva-tila je krivicu za onaj prvi pogrešni izbor”(ŽR, 195). Mihajlo, čovek koji je bez rečinapustio Milenu, dobroćudan je i ne trebaništa ružno da mu se dogodi. Na kraju, kako

239


saznajemo, njegova izdaja (obećao je da ćeponovo biti zajedno u Novom Svetu, ali ni-kada nije poslao novac) nije bila namerna,bio je to samo kvar u njegovoj prirodi, izlivnjegove strasti: u jednoj pijanoj noći Mihaj-lo je potrošio svoju trogodišnju ušteđevinu ibio je suviše posramljen da bi to priznao, paje – nestao. Ubrzo posle povratka na Ceti-nje, on ponovo napušta porodicu. Ali, nemari.

Mihajla, razornu pojavu o kojoj treba samomaštati, u svom prvom udvaraču prepoznajei Mihajlova ćerka Marica. Na njegovu pojavuona je “zadrhtala” i osetila “kako taj drhtajpomera u njoj nešto nepoznato” (ŽR, 213).Ali Milena, majka koja je propala i uništenajer se nije zadovoljila maštanjima nego seusudila da dodirne i proba, zna bolje: onatera udvarača. Marica je “shvatila” majku i“postala ista kao ona”, ali joj nikada “nijeoprostila” (ŽR, 214). Mihajlo, odnosno nje-gova utvara, ponovo će se pojaviti onog tre-nutka kada Vera prvi put ugleda Tomislava:Tomislav je pričao o Mihajlu, “čuvenomMihajlu Pantovu”. Bila je to opomena kojuVera tada “još nije mogla da razume”.

Zabrane, potreba za uzdržavanjem, kao i od-vratnost prema “telesnim stvarima”, prenosese unutar porodice s kolena na koleno. Ovaodvratnost posebno se naglašava u vremenukoje prethodi stupanju u brak: sami po sebi,ljubavni čin i strast koja mu prethodi jesurazorni, a “dokaz” za to je sama Mileninasudbina. “Strast” može da bude opravdana

jedino unutar okvira institucije braka, ali itada samo muževljava strast može da se izrazii zadovolji. Marici se ne dopušta da ponovooseti isto ono “drhtanje” koje je osetila kadaje videla Mihajla, svog prvog udvarača, kojisablasno podseća na njenog oca Mihajla: ubraku sa odgovornim, nežnim, obzirnimPerom, ona će “početi” da oseća ljubav kao“zahvalnost” – koja “može biti drugo ime zaljubav” (ŽR, 222). S druge strane, imamoovde uništenje koje može biti drugo ime zastrast, ili bar za onu vrstu strasti koja je žen-ska, heteroseksualna i nereproduktivna.

Materinstvo kao jedina prihvatljiva strastI priča o Marici i Peru takođe potvrđuje dasu strast i iskrena majčinska osećanja i du-žnosti međusobno nepomirljivi: podrobnose opisuje Maricina ljubav u vidu “zahvalno-sti”, “strast sa kojom je želela da brine o de-ci”, i njen bol i praznina što joj želja nijeuslišena uprkos njihovom “mirnom, sklad-nom braku”. Kada se dete, konačno, ipakrodi, ono umire, i to “je bila poslednja nitkoja je zauvek povezala Maricu i Pera. Zajed-nički bol, razumevanje i odanost često spaja-ju čvršće i trajnije nego plahovita i opojnažudnja.” (ŽR, 223). Presuda je jasna: to štoMarica postaje dobra, “opsesivno strasna”majka, koja je u svojoj brizi prema deci stra-sna isto onako kao što je “Milena tražila lju-bav”, a “Vera žudela za Tomislavom” (ŽR,224), još jednom potvrđuje da nije mogućeizmiriti nereproduktivnu žensku strast (koja

240


se konstruiše kao opasna) i dolično, repro-duktivno materinstvo koje ispunjava zado-voljstvom.

Dobra majka je u svojoj posvećenosti i strastiprema deci aseksualno biće. I ne samo to:uzdržavanje, nepovlađivanje seksualnimstrastima postaje zapravo uslov za (dobro)materinstvo. Ženin život, njena sudbina,njena sreća određeni su pojavom njenogseksualnog bića, jer ona tada mora da odlučiu šta će uložiti svoju seksualnu energiju, od-nosno gde će usmeriti svoju žudnju. Akopusti sebi, odnosno svojoj unutrašnjosti, dasledi prvi nagon, taj prirodni, sveprisutninagon, ali nagon koji je ipak moguće kon-trolisati – osuđena je na propast. To je zlakob Vere i Milene koju je Marica uspela daizbegne, a isto tako i naša naratorka – prem-da je njen spas na jednom mestu opisan kaočin kojim ju je “neki dobri bog” pomilovao,a to pomilovanje kojim se ona isključuje izuniverzalne istorije ženskih patnji izuzetnose retko događa.

U završnom delu Ženskog rodoslova ponovo seispočetka pripoveda o Veri, a naracija jeprožeta još strožim osudama, moralni ton jenaglašeniji, a sputavajuća, surova pouka sna-žnije podržana: žena koju je obuzela ljubav ižudnja prema muškarcu, čak i ako taj mu-škarac “pristane” da je oženi, mora biti ka-žnjena; a kazna mora biti dvostruka: muška-rac neće žudeti za njom, njen brak će propa-sti, a ona neće biti u stanju da voli svoju de-cu i da im bude dobra majka.

JAČANJE PATRIJARHALNOG

KROZ NAVODNI POKUŠAJ

“ŽENSKOG PISANJA”: ZAKLJUČAK

Kao sistem kulturnih predstava koji, krozprihvatanje zajedničkog imaginarnog isku-stva, omogućava identifikaciju sa širom za-jednicom, nacija se svakako ne može shvatitiisključivo kao zbir ponuđenih predstava me-đu kojima članovi zajednice mogu da biraju ipoistovete sa onima koje im najviše odgova-raju ili im se najviše dopadaju. Naprotiv,ideja nacije ima snažan homogenizujući uči-nak i nameće određene identitete svim čla-novima jedne zajednice. Mada većina nacio-nalnih diskursa isključuje žene ili su žene unjima nevidljive, ova nevidljivost i isključe-nost žena ne znači da žene nisu obuhvaćeneidejom nacije. Razume se da su nacional-nom diskursu potrebne i žene, ali na jedanposeban način, način koji zavisi od određe-nih modela muško-ženskih odnosa i oslanjase na rodno obeležene i seksualno konotira-ne predstave i kontrolu ženske seksualnosti.Tako u nekim slučajevima nije reč o nevi-dljivosti žena, nego upravo o njihovoj upo-trebi u funkciji simboličkog kapitala: odnosprema ženi kao objektu i prisvajanje onogašto bi inače trebalo da čini marginalnu ilimarginalizovanu “ženskost” najadekvatnijeoslikavaju prirodu ovih nacionalističkih dis-kursa ili neke od njihovih posebnih manife-stacija.

Tri romana Ljiljane Habjanović-Đurović,koji se često nazivaju i njenom trilogijom i

241


prodaju se u tiražima neverovatnim u kon-tekstu današnje Srbije,99 protumačila sam uovom ogledu kao posebnu vrstu doprinosanacionalističkom diskursu u Srbiji. U prvomod tri romana kojima sam se ovde bavila,Ljiljana Habjanović-Đurović jednostavnoponavlja patrijarhalne modele i zadržava ste-reotipe koji su u to vreme već bili uveliko ra-šireni kroz popularne oblike nacionalistič-kog diskursa. Ona piše unutar tog diskursa ipokušava da svoj rad “proda” kao “priču osvom detinjstvu”, kao što će nešto kasnije Ivabiti “priča o njenom devojaštvu”. To je ta-kođe i rđava književnost, sa plošnim likovi-ma kojima garancija da su “zaista postojali”treba da pribavi književnu vrednost. Autorkaih, međutim, koristi da bi istakla shvatanja ivrednosti koje su u punom skladu sa nacio-nalističkim govorom iz tog vremena. U Žen-skom rodoslovu ova rđava literatura na sebe na-vlači obrazinu “ženskog pisanja” (i tako sa-mu sebe uporno promoviše, a i drugi je kaotakvu prihvataju i preporučuju), i taj “kvali-tet” teži zatim da prenese i na prethodna dvaromana. Primerima koje sam ovde navodilapokušala sam da ilustrujem stepen i domaša-je prisvajanja koje se dosledno sprovodi krozčitav roman.

Kako je u jednom razgovoru sa autorkomjedna novinarka zaključila, a autorka potvr-

dila, u Ženskom rodoslovu “isključivo su žene ju-naci”, a ne, recimo, junakinje. Pažljiva čita-teljka bi već na ovom mestu trebalo da otkri-je da je reč o prikrivenom nacionalističkomdiskursu i prepozna naopaku prirodu zahte-va da se ovaj roman čita kao “žensko pisanje”i tvrdnje da ovi romani zaista govore o žena-ma. Ono što Ljiljana Habjanović-Đurovićzapravo čini jeste “prevođenje” iz jednogdiskursa u drugi, a (frojdovska) omaška kojaje u razgovoru ostala neprimećena upravo toi otkriva: njene junakinje nazivaju se “juna-cima”, što sasvim odgovara likovima iz ep-skog diskursa. U njenom književnom svetužene mogu biti srećne i zadovoljne, a njiho-vi životi “ispunjeni” samo ako prihvate do-bro definisanu, pažljivo propisanu, “pri-rodnu” ulogu koja im se dodeljuje unutarpatrijarhalnog sistema vrednosti. Svaki po-kušaj da se iskorači iz te uloge, da se budenezavisna, da se traga za drugačijim oblicimaispunjenja, u skladu sa vlastitim prohtevimai osećanjima, mora biti strogo kažnjen, unu-tar samog sveta romana, u kom se (ne čak nipreviše suptilno) nasuprot “jadu i čemeru”moralnog “posrnuća” postavljaju sreća i mu-drost onih žena koje su prihvatile ulogu kojaim je propisana.

Opis Ženskog rodoslova kao “rečnika večite žen-ske sudbine”, iznova potvrđuje zaključak da

242


99 U maju 2000. godine, Iva je dostigla tiraž od18 hiljada primeraka, Ana Marija me nije volela – 24 hiljade, aŽenski rodoslov – više od 93 hiljade. Najnoviji roman Ljiljane Habjanović Đurović Paunovo pero štampan je za se-dam meseci u tiražu od 21 hiljade primeraka; Politika (Internet izdanje), 16. maj 2000.

u romanima Ljiljane Habjanović-Đurovićdeluje totalizujući mehanizam patrijarhal-nog diskursa, koji je položen u temelje ho-mogenizujućih težnji nacionalizma i omo-gućava njihovo uspešno funkcionisanje. Na-metanje “ženske” (tragične) sudbine i nemi-novnosti prema kojoj muškarci određuju ži-vote žena u Ženskom rodoslovu počinje već sa la-žnom, pseudofeminističkom kritikom “ba-binog pedagoškog prtljaga”, i konačno serazvija u potpuno prihvatanje i pristajanjena “žensku” zlu sudbinu. Nezamisliva jepromena ove “večne”, “prirodne” sudbine, ižena će ostati zatvorena u ovom krugu “več-nosti” bilo da se povinuje sreći ili da zaluta u“jad i čemer”.

Čini se da ženska zla kob može da se izbegnesamo kroz “metamorfozu” u drugi pol. Nebez olakšanja i zluradosti, Ljiljana Habjano-vić-Đurović oglašava kraj svog “ženskog ro-doslova”, koji je na svet (konačno) doneo Si-na. Njegovim rođenjem je naratorki “vraće-no ono što je oteto Krstinji” (ŽR, 286).“Ono što je oteto” predstavlja ovde najvećuod svih vrednosti, pa se tako u romanu “kr-vava antologija ženskih bolova” završava“srećnim krajem”. Rođenje Aleksandra, na-

ratorkinog sina, daje smisao svim prethodnimpatnjama, jer on je “kopča na đerdanu našegženskog rodoslova” koja ga produžava, ali –istovremeno – i prekida, kao što je njegovimrođenjem prekinuta i istorija jada. On nećedobiti dve porcelanske figurine, koje je Mi-lena uvela u porodičnu tradiciju kao majčinpoklon prvorođenoj ćerki, jer su one simbolženskog bola i patnje (zbog imanja ćerki?).

Zadatak je obavljen, sudbine ostvarene, is-punjena su tri zahteva koje nacionalizam po-stavlja pred žene: biološki opstanak, kultur-ni kontinuitet, očuvanje moralnih načela itradicionalnih vrednosti. Žene kao nosiocimoralne revolucije: “Srpske majke morajuse vratiti moralu njihovih majki. †...‡ Tradi-cionalni ukras naše žene jeste neograničenažrtva za porodicu.”100 Umesto da žene učininevidljivim, ovaj mehanizam želi da nepo-sredno angažuje žene, navodno kao “junake”vlastitih životnih priča, ali im pri tom nedodeljuje muške vrline “junaštva, odvažnostii požrtvovanosti”, nego, naprotiv, afirmišeone “ženske” osobine – predstavivši ih kaonepromenljive i suštinske – koje doprinoseočuvanju patrijarhalnog reda i tako omogu-ćuju nacionalističku identifikaciju.

243


100 Milan Vojnović, Preporod srpskog naroda. (Beograd: Mimico, 1993), str. 29. Citirano prema Bracewell, str. 10.

199-243

Documents

Transcript of 199-243