i l i ja bosiI j

7 anđela apokal ipse, 1966.

173

izložba ilije bosilja

galeri ja p r i m i t i v n e umje tnost i zagreb, 1969.

grgo gamul in

Po drugi put u Zagrebu, u gradu ko j i je god. 1964./65. bio pozornica njegove lične drame. Sada je sve t iho , i to nekom ne u godinom t iši­nom. Ni je n imaIo čudno što su haj-kaši ušu l ja l i . Čudno je ipak što se nisu pobun i le neke s lobodn i je sa­v jes t i , danas, kad je istina postala b je lodana. Zato i pišem ovaj osvrt — radi naše male h is tor i j ske prav­de, i to bez z luradog p i t an ja : jesu li k r i t i ča r i dnevnih listova posjet i l i izložbu? — Umjesto svake zlurado­st i , u nama je još uv i jek t jeskoba poniženja! Ni je to bi la s i tn ica, t ih nekol iko mjeseci hajke na čovjeka — zato smo se va l jda i požur i l i da je zaborav imo. 1 T ješ imo se: prošlo je i to , te istrage i k levete, i zabra­ne i cenzure, ali je ostao u sjećanju onaj t rag ikomičn i pr izor u Freuden-reichovoj ul ic i br. 5: kad je k o m i ­sija Odjela za k u l t u r u grada Zagre­ba (dob ronam je rno , ali p r imorana na to ha j kom k leve tn i ka ) ispi t ivala »autops i jom« slika li I l i ja BosiI j te svoje sl ike i l i ne s l ika!

1

U Arh ivu grada Zagreba ( i d rugd je još , sre­ć o m ) postoje hrpe dokumenata o či tavoj toj ha jc i , zapisnic i , ekspert ize, izjave i protest i . Bolje je — kažu — ne d i ra t i u to, zbog na­šeg općeg st ida, ali kad jednom naša ku l ­turna povi jest bude istraživala ovu a feru , bit će to ružna stranica naše » l 'h is to i re des moeurs«. Ne zavid im onome tko je bude pisao.

i l i ja bosilj

moja slika 68 .

dvoglava ž ivo t in ja , 1967.

174

kuda su došle u njegov svi jet? Čini se kao da s l ikar sam, iznenađen, gleda oko sebe, i s lukav im pod­smi jehom sel jaka, pun star ih isku­stava zeml je izložene oblacima i ne­bu , prat i kako kruža oko njega v id ­l j ive i nevid l j ive ž ivo t in je , s panđa-ma, s k re l j u t ima i žd r i j e l ima , a na j ­češće s bezazlenim, ogo l je l im gla­vama, zakukul jene i samo naoko neopasne. Pokušao je da se od n j i h ogradi v isok im z i dom; ni je uspio. Hin io je da je sl i jep i g luh, ali one su ipak ušle u njegov svi jet i napu­čile njegove sl ike, pa sada plaze po n j ima i lepršaju svo j im zak rž l j a l im k r i l ima . Zv i jer i i sablast i , nal ič ja naše izopačene svi jest i — možemo li ih zatravi t i umje tnošću, is t jerat i ih na svjet lo dana, čak i one na jdu­bl je zakopane i skr ivene u rupama, zaklet i ih i uk let i nekom porugom punom jeze i gorč ine, kao što I l i ja Bosi l j suvereno zak l in je svoje če­tveronošce i gmizavce? Smi ješni su u svojoj sablasnosti ovi f an tomi sr i ­jemskog seljačkog s l ikara, ali kad sam nedavno gledao kako njegova ruka s nekom zagonetnom sigurno­šću pomiče po p la tnu četk icu i iza­ziva iz nepostojanja znakove ko j i su se pred m o j i m očima postepeno ar­t i ku l i ra l i u ob l ike određene st i lske d isc ip l ine, pr izna jem da me je po­čela obuzimat i jeza. Bi lo mi je k a o da pr isustvu jem nekom magičnom č inu , pa se i sada p i t a m : kakve je to duhove ovaj naivni s l ikar izazvao pred naše oč i , i kakvi bi egzorcizmi sada bi l i pot rebni da ih se os lobodi ­mo? Tko će izmis l i t i te svete obre­de, ako nam sl ikar sam ne pomogne svojom umjetnošću?

Pa pust imo ga u m i r u u n jegovom poslu. Ne događa nam se svakog dana da se amor fn i i nerazlučeni znakovi stanu kao nek im čudom or­ganizirat i u smislu određenog st i la . Tu naime i poč in je umje tnos t , pa pred t im fenomenom što nam drugo i preostaje, ako su nam mis l i iole čiste, negol i : pošt ivanje i šutnja.«

Tako je te večeri seIjak-sl ikar iz Ši­da sl ikao pred članovima komis i je — je li se to ikada dogodi lo u ne znam k o j o j i ne znam č i jo j prošlo­sti? Intr iga je počela u Beogradu, ali je zahva l ju juć i konkuren tsk im s i lama, i tužnoj razini naše štampe, prenesena u Zagreb; p r ihvat io ju je i jedan dio b i rok rac i je ko j i je upao u mrežu pr iva tn ih interesa. Trebalo je zavladati Ga ler i jom naivne umjet ­nost i , i čak Galer i jom suvremene um je tnos t i ! Sjećam se kako su me najv iš i f ak to r i ku l tu rne po l i t i ke Grada »t ješi l i« kako će Galer i ja su­vremene umjetnost i ( zamis l i te ! ) ipak »ostat i«. Sjećam se kako su me obman j i va l i u p i tan ju I l i je Bo­si l ja u Studentskom cent ru , gdje su zaku l isn im putem spr i ječ i l i da u ka­talogu bude ob jav l jen moj predgo­vor. Sjećam se kako su Bosi l ja na­puštal i u tom teškom času i oni k o j i su od njegovih slika imal i ko r i s t i , pa čak i poznati p romica te l j i naše naivne umje tnos t i u sv i je tu. Sjećam se pr i t i ska na mlade l jude u Stu­dentskom cent ru , na njegovog di ­rektora i na vodi te l ja galer i je. Tre­balo je organiz i rat i izložbu ( 1 2 — 2 7 . II 1965.) da b i , p ro t iv kleveta i g lu­post i , sama umjetnost odgovor i la . Putem admin is t rac i je pokrenute su snage da se izložba spr i ječ i . Ona je ipak održana. Na s l ikarovu že l ju , napisao sam kao predgovor kata­logu nekol iko r i ječi koje su odgo­varale s i tuac i j i . Predgovor ni je b io ob jav l j en ; donosim ga sada da bi ist ina ipak ostala zapisana.

»Kakve ga to sablasti ops jeda ju , ovog sl ikara ko j i se, kako izgleda, c i je log svog života branio od n j i h , a one su živjele oko njega, u mraku i na svjet lu? — Sada je pokušao da ih ča ro l i j om nekih do sada zapreta-n ih ( i l i suzdržavanih) nagona sputa i onemogući . Nasl ikao ih je. Povijest umje tnos t i uči nas da iz takv ih po­riva i nastaju mnoga umje tn ička d je la.

Sada gledamo te njegove sl ike. Ka­kve ga to zv i jer i napadaju, jedno-glave, i dvoglave, i bezlične, zv i je r i izmišl jene i z lokobno stvarne? Ot­

i l i ja bosiI j

s imonida, 1965.

175

Nije uspio ovaj mo j poziv, molba zapravo. Ni je uopće ugledao svjet lo dana. 2 Al i n i je ugledao svjet lo dana zbog toga što su se te sablasti (ne one sa Bosi I jevih s l ika, nego iz mo­j ih a luz i ja ) prepoznale u tom tek­stu. Odale su se t ime ove dvoglave i dvol ične zv i j e r i , ali se nisu smi­r i le : razvile su progon do istrage — ne samo do istrage SDK i l i komi -si je gradske Skupšt ine — nego i k r i t i ča rske . 3 Bi lo je ipak p r i rodno očekivat i da će izložba (posve nov događaj u našoj naivnoj um je tnos t i , dož iv l ja j no i m o r f o l o š k i ) rast jerat i sve sumnje i izazvati obrat u toku afere. Pr i t isak je zaista popust io , ali n ikad samo um je tn i čko d je lo ne

2

Do danas mi ni je jasno u ko jo j je m je r i na neobjav l j ivanje moga predgovora dje lovao iz­ravni pr i t isak b i rok rac i j e gradske uprave, a ko l iko f i l is tarska »autocenzura« uprave samog Studentskog centra, odnosno njegove »Redak­ci je za izložbenu d je la tnos t« . U ma lom pred­govoru , ko j i je potpisala ta redakc i ja , ima nekol iko dvosmislenih fo rmu lac i j a upućenih očito na adresu sl iakreva sina D im i t r i j a Baši-čevića, i »oprezna« ograda od umje tn i ka sa­m o g : »Ovom se iz ložbom nipošto ne žel imo svrstat i u jedan od postojećih f rontova u sa­mom slučaju I l i je Bosi l ja . . .« , kao da za tu umjetnost n i je vojevao u tom času jedan je­d in i f r on t , i u savezu s tom umjetnošću !

3

Tako je urednik »Telegrama«, sa tko zna ko­jega »ob jek t i vnog«, a svakako laičkog i od b i t i umje tn ičkog problema veoma dalekog stajal išta (da lekog i od društvenog i ku l tu r ­nog problema na ko jem se afera razras la) , u »Komentaru« od 26. ožujka 1965. ( b r . 2 5 6 ) napisao ne t repnuvši o k o m , da ta »izložba . . . visi o k l inu mnog ih savjesti i d je lu je kao tu­žan, mračan i meml j i v post festum našim p rov inc i j a l n im , s latkasto-malograđanskim situ­aci jama i menta l i te t ima. Ostaje kao l jaga, kao gorak okus sa že l jom da se što p r i j e preda zaboravu«. I još je napisao taj u redn ik da je ta izložba bila samo »odgovor izazivaču, skre­tanje u tokove ko j ih se umjetnost . . . ne može a da ne s t id i« . — Tako je to b i lo . Kad napad­nut i i oklevetani s l ikar žel i da, umjesto svoj ih r i ječ i , progovor i svo j im d je lom i dokaže svoje postojanje dovedeno u s u m n j u , tada je to l jaga, i mračan i neumol j i v post fes tum. A što je d rugo mogao učini t i s l ikar prema uredni­kovu miš l jen ju? Kako je mogao dokazat i svoje postojanje? Sl ikan jem pred svjedocima? Pa kad je i do toga došlo, na s ramotu ove ku l ­turne sredine, što je tada učinio ovaj ure­dn ik? Je li pr iznao k r i v n j u , i poraz, je li žigo-sao taj inkv iz i torsk i post fes tum? Taj uredn ik , naravno, ni je napisao ništa.

176

može smjesta, svo jom čistom akci-j o m , svladati ograde podignute u misaonim s lo jev ima; ono će to uči­n i t i neizostavno i s igurno, ali tek u toku dul jeg razdobl ja . Tako je tada nastavila svoje groteksno d je lovanje komis i ja Gradske narodne skupšt i ­ne, uz izravno angažiranje ne samo gradske b i rok rac i je nego i zaintere­si ranih sl ikara ko j i su »Galer i ju p r i ­mi t ivne umje tnos t i« ht je l i dob i t i u svoje ruke, pa i po c i jenu mora lnog k o m p r o m i t i r a n j a . To je bi la kap i tu ­lacija gradske admin is t rac i je pred si lama koje su djelovale iza ku l isa i u m r a k u . Na sjednicama kom is i j e smjen j iva l i su se sve d ramat i čn i j i p r i zo r i , često s ispadima ko j i su prelazi l i u gro tesku, a kad je na k ra ju kom is i j a osnovala potko mi ­s i ju koja je pr isustvovala s l i kan ju starog I l i je Bosi l ja , b io je to žalo­stan pr izor »provjeravanja samog stvaralačkog čina«.

Ko l iko je sve to daleko od nas, da­nas, ta mogućnost besmislenih s i tu­acija ko j e su nastajale često, u v r i ­jeme i u odnosima za koje smo vje­roval i da su n a j n o r m a l n i j i . Ipak još ni danas (pos l i je neko l i ko histerič-nih provala za toml jen ih s t rast i , do k o j i h je došlo u po l i t i čkom i k u l ­t u rnom ž i vo tu ) n ismo sigurni da smo ušli u luku razuma i razbora: jer naš je l ikovni svi jet pun pro tu ­rječja i neshvat l j i v ih odnosa. Iz n j i h može u trenu doći do nov ih i rac i ­onaln ih eksploz i ja ; ponekad mi se čini čudno što do n j i h ne dolazi , s o v i m zapuštenim ustanovama, bez o tkupa i bez t rž iš ta; kao da se unu­t rašnje napetosti ipak » ispražnju ju« u abnorma ln im tokov ima stvaranja samog.

Unutar takvih latentnih mogućnost i »afera Bosi l j« već nam se danas čini kao ma l i »događaj na pe r i f e r i j i « ; ona je to zapravo i onda b i la , na­m je rno tempirana tako da bi se od­vrat i la pažnja od p rav ih namjera u vezi s Galer i jama grada Zagreba. O tome svjedoči i da l j n j i razvoj doga­đaja oko I l i je Bosi l ja . Gradska je b i rok rac i ja doduše, pomoću svoje »povol jno« sastavIjene komis i je , po­

kuša! a u zapisniku eskamot i ra t i i rezultat te de visu »provjere stva­ralačkog č ina«, ali čaša je, čini se, već bi la prepuna; postupak je to l i ko prevršio m je ru da n i potp isani više ni je našao snage da postavi konačno p i tan je : u č i ju se službu to stavila ovom p r i l i k o m gradska b i rok rac i j a i zašto, i gdje je bi la n jena savjest p o d i j e toga žalosnog poraza? A l i , kao što je dobro poznato, b i rok ra ­ci ja je uv i jek bezlična u porazu i u neuspjehu. Ona se, uosta lom, i tada zašt ićuje svo jom više i l i man je gru­bom s i lom; ona, naprosto, ne može (ne sm i je ) imat i k r i vo .

Pa kad se ubrzo zat im pokazalo značenje ovoga novog fenomena u na ivno j umje tnos t i Jugoslavi je, ona je zasut jela. Zašut jel i su ( i danas su, p r i l i k o m izložbe, šu t je l i ) i k r i ­t ičar i ko j e je tada bi la eksponira la, dok su sl ike šidskog seljaka išle od izložbe do izložbe, po Evropi . Iza­zvale su ve l iku pažn ju upravo zato što su, unutar naše naivne umje tno­s t i , bi le izraz jedne nove duhovne s t ruk tu re , i mental i teta drugači jeg od svih dosad poznat ih u podrav­skom bazenu i l i u Kovačici . Bila je to s t ruk tu ra više otvorena mašti ne­goli s t i l i zac i j i , sk lon i ja neposrednoj v iz i j i negoli ad ic i j i i p ropov i jedan ju . V iz i ja je bila in t rover t i rana. Umje­sto da opaža i op isu je , ovaj je šid-ski sel jak izravno sl ikao svoja »vi­đen ja«, i u tome je, na svojoj ra­zini i u svom na ivnom k rugu , išao putem k o j i m su svojedobno išli ekspresionist i ; zato smo njegov na­čin i nazvali već tada naivn im eks­p res ion izmom. 4 On je to, naravno,

4

G. Gamulin, Prema teoriji naivne umjetnosti. »Kolo« br . 5, Zagreb 1965. — Bio je ovaj moj teoretski pokušaj i napisan povodom »afere Bos i l j« . Zaprepašten to l i kom zb rkom u po jmov ima i v jerovanjem nekih (čak i »kom­pe ten tn ih« ) da umjetnost ove razine i ovako novog karaktera može b i t i k r ivo tvorena, po­kušao sam tom p r i l i k o m dat i neke d is t inkc i je unutar svi jeta na ivn ih , i neke d is t inkc i je za koje mi se učini lo da su u tom času potrebne. Proučavajući »naivnu l i teraturu« ostao sam iznenađen gotovo posvemašnj im nedostatkom teoretskih radova o ovom posebnom fenomenu moderne umje tnos t i .

radio zaista »naivno«, nevjestom rukom i, isprva, p r i m i t i v n o m k ro -m a t i k o m , u 'kojoj se, m e đ u t i m , na­z i ra lo nadahnuće izvornog p r i m i ­t ivca. I v iz i ja t ih izmiš l jen ih ž ivo t i ­nja i bića bila je naivna, p r i p ros ta i ponekad srodna imaginac i j i d je­teta, ali u svakom od t ih čudn ih l ikova osjećala se neka s t rahota , \ č i tavo je s l ikarstvo I l i je Bosi l ja do danas opterećeno jezom, čak i kad želi samo pr ikazat i neku l i jepu ži­vo t i n j u i l i pt icu (»Plava p a u n i c a « 5 ) . Upravo zbog t ih ekspresivnih mo­gućnosti i zbog posve nove mor fo ­logi je b i lo je neshvat l j i vo kako se moglo- pomis l i t i na k r i vo t vo ren je i l i b i lo kakvu obmanu . Ta umje tnos t oči to proizlazi iz izvorne ali svakako i b lok i rane duševnost i , ko ja je već u početku (s obz i rom i na poodma-kle godine) bi la posve određena, tako da će se nadal je m i j en ja t i ve­oma malo, gotovo ništa Kao svaka izrazito naivna umje tnos t , n i Bosi­ljevo se s l ikarstvo »ni je dalo i m i t i ­rat i ni nauč i t i« — kao što je t o svojedobno za sve ist inske naivce bio rekao Anatole Jakowsky. Al i u nas je tada bila takva s i tuaci ja ko ja je uvjetovala sumn ju u ovu umje t ­nost; to je b i lo zapravo nepoznava­nje registra naivne umi jetnost i u svi­jetu i njenog mor fo lošk i već širo­kog raspona; posto ja lo je i meko naše prov inc i j sko v jerovanje da svako naivno s l ikarstvo treba da bude nalik na »hlebinsku ško lu« , na na ivn i realizam) k o j i oma zastupa. N i je se u nas, pored već k las ičn ih Amerikanaca i Francuza, unatoč kn j iz i O. Bihaly-Mer ina, znalo zajmo­ve st i l izaci je i za »zaleđenja« grad­skih p ros to ra , za s l ikarske sinteze Horacea Pipima i maštov i tog sl ika­ra s Ha i t i j a , za naivni ekspresioni­zam Hectora Hyippolita i njegova kruga, ma pr imi jer . Tako se i »nova ekspresivnost I l i je Bosi l ja mnog ima čini la nev jero ja tna.

5 B. Kelemen, Naivno s l ikars tvo Jugos lav i je , Zagreb 1969., str. 57 .

177

Što bi t rebalo reći danas, p r i godom ove druge izložbe I l i je Bosi l ja u Za­grebu (Galer i ja p r i m i t i v n e um je t ­n o s t i ) , ko ja je, u znaku tvrdoglave proš lost i , ali i naše opće apat i je , prošla u t i š in i : prešut je la ju je dnevna k r i t i k a ( k o j o j je ova um­jetnost ostala kao n jena zla sav­jes t )? Možda bi t rebalo reći da ve­ćih p romjena zaista nema. Kao pra­vi naivni um je tn i k , I l i ja Bosi l j b lok i ­ram je u s v o j o j nepomičnost i . Kao i u početku svoga um je tn i čkog rada, on je od i je l jen od svih m i n u I i h i su­vremenih l i kovn ih iskustava, od ma­tura l is t ičkog opis ivanja i od racio­nalnog odnosa prema fenomenima; na te sam, naime, oznake svojedob­no pomiš l jao pokušavajuć i def in i ra­ti p r i rodu naivnog odnosa. Kod I l i je Bosi l ja sve su te oznake uv i jek bi le do paroksizma maglašene; ome su to i sada. Njegov je svi jet me samo odvojen od svega poznatog, viđenog i racionalnog, nego je i apsolutno koherentan. Sve se stvari iz svaki­dašnj ice p re lama ju u čvrsto odre­đenom i nepokretnom fokusu n je­gove imaginaci je (»Damjanov ze­lenko«, ma p r i m j e r ) , i os tvaru ju se na razl ič i to j izražajnoj raz in i . A tu se sukobl ju je imo i s p r o b l e m o m or­ganiziranja ove iz ložbe, i s nepre­k idn im p rob lemom naivne umje tno ­s t i : s p rob lemom selekcije. Na iz­ložbi ona oči to n i j e provedena s ob­jek t ivnog, nenaivnog sta ja l iš ta; za­to se, pored izvanrednih d je la , na n jo j našlo i prosječnih i s labih. Je­dna stara zabluda, na ime, došla je i na n j o j do izražaja: da je dobro i va l jano sve što na ivn i s l ikar nasli­ka, je r je k r i t e r i j u njegovoj naivno­st i , a ne u posebnoj l ikovnoj kohe­rentnost i i neponovl jenoj ostvare-nost i . Štaviše, što je d je lo nespret­ni je i »naivni je«, ono je prema to j teor i j i izvorni je i bo l je . N i je teško u tv rd i t i da to miš l jen je izvlači p ro­izvode naivnog umje tn ika iz oblast i s tvaranja, te da apsolut iz i ran jem spontanost i i »proizvodnje« dokida moment koncent rac i je i kreat ivnog napora uopće.

Taj moment (u naivnom odnosu možda zaista još složenij i i ta jam­stveni j i nego inače) pokazao je i na ovoj iz ložbi stvarne rezultate po­s l jedn j ih godina. Na žalost, mogla je to b i t i samo mala i d je lomična anto log i ja , jer su sl ike I l i je Bosi l ja danas već rasute d i l j em svi jeta. »Mis mjeseca«, »Dvoglavi paun«, »Rajska ptica« i još desetak n j ih u tragu su na jbo l je Bosil jeve t rad ic i je , organi­zirane već i sa s tanov i t im k romat -sk im ra f i nmanom. Protur ječ i li ta ocjena našem miš l jen ju o posvema­šnjo j b lokadi i nepomičnost i Bosi-Ijeva izraza?

Ni je lako odred i t i što se i kod naiv­nih s l ikara zbiva, unutar mal ih po­maka, s dozr i jevan jem unutrašnjeg iskustva. V je ro ja tno bi samo jedna mnogo veća izložba i zaci jelo š ir i vremenski raspon mogl i u tom po­gledu dat i neke odgovore.

uz izložbu mije kovačića

galeri ja p r i m i t i v n e umje tnos t i zagreb

5/28. 11 . 1969.

grgo gamul in

Prošlo je či tavo desetljeće od časa kad sam ga prepoznao il i pokušao prepoznat i u n jegovom izrazu i u p r v im »staklenim« sl ikama k o j e je donosio u grad. Na p rvo j izložbi 1961. godine bio sam već siguran da se n isam prevar io : bo je su od b l i je­dog lokalnog zelenila postale du­boke i top le , a mašta je pokrenu la s l iku i stvor i la nove neobične si tu­aci je. Umjesto pr iča javi le su se ba jke, i to s g roho tom smi jeha: sta­bla što se uv i j a j u , groteskni r ibar i u podravskom šašu, rode na gni je­zdima i obojeno nebo. Posli je dv i j u va r i j an t i »Đurđevačkog grada« iz 1956. i 1959., i »Ribiča« iz 1960., došle su sl ike zlatara iz 1961., uglje-nara i c iglara, i mala slika »Zima«, podravska i pusta, pa je već u to doba ovaj i ron ičn i smi jeh gluho od jeku je u toj pus toš i . Bajke su bi­vale sve mračn i je , a u samom se pejzažu osjećala nedoumica : kako ispr ičat i ovaj svakidašnj i o k v i r se­oskog ž ivota, kad to sve skupa ni je samo priča o kućama i s tak l ima, o va lov i tom ta lasanju tla i o šumarc i -ma, i l i o stopama u sni jegu? I tu negdje ovo nizanje po jed inos t i i po­jed in ih šara postaje sada zaista umje tnos t ; ono odaje značenja i s lu tn je , a p i tan ja se gni jezde unu­tar ove naivno preciozne l jepote. Sve nastaje u v las t i to j samoći , još