Emi Lorin

DIVLJA LJUBAV

Sem je gurnula vrata visoke zgrade u kojoj su bile smeštene kancelarije

BejkerovIh, i nestrpljivo izletela na pločnik. Gde je taj vozač? Kao kroz maglu je

primećivala lica pešaka i vozača koji su se okretali za njom i u čijim je očima mogla

da primeti dopadanje.

Samanta Dening bila je nesumnjivo vrlo lepa ţena. Visoka 174 cm vitkih, dugih

nogu i taman toliko oblih bokova da bi delovali lepo i poţeljno. Lica idealno ovalnog,

baršunaste koţe, ruţičastih obraza i malog, pravog nosa iznad punačkih, crvenih

usana koje su prekrivale nisku blistavih, belih zuba. Blago i graciozno povijene

braon obrve, duboke zelene oči preko kojih su se spuštale duge, tamne trepavice.

Ali ono što je bilo najlepše na toj ţeni bila je njena kosa. Duga, bujna i ne sasvim

crvena. Bila je to boja skupocenog mahagonija koja je činila neverovatan sklad sa

zelenim kostimom koji je Sem tog dana obukla. Nonšalantno obešena torbica preko

ramena, koţne rukavice, čizmice visokih potpetica, za koje se na prvi pogled moglo

reći da staju čitavo malo bogatstvo.

Samanta je još nestrpljivije lupkala nogom po pločniku, već pomalo iznervirana

zbog pogleda koji su sve više bili uprti u nju. Do đavola, gde je taj čovek? Digavši

pogled ugledala je dugačak, tamnoplavi „kadilak" koji se polako pribliţavao traţeći

pogodno mesto za parkiranje. I pre nego što je napravila tih par koraka da bi se

pribliţila kolima, šofer je već otvarao vrata na zadnjem delu kola, propuštajući je uz

blag naklon. Dok je ulazila u kola nervozno je primetila.

— Gde si do sada?

— Izvinite, gospođice Sem, ali saobraćaj je zaista vrlo gust. Pogledala je kroz

prozor kola kao da je htela da se uveri u istinitost njegovih reči i tek tad shvatila

koliko je bila zamišljena da zapravo nije ni primetila kakav je haos na ulicama.

— Da, zaista, ţao mi je Dejv. Idemo kući.

Dejv se u sebi smeškao dok je polako ulazio u reku automobila. Bilo Je to

tipično za nju: obavezno izvinjenje kad god bi mu stavila neku primedbu. Bila je

samovoljna, arogantna i autoritativna u većini slučajeva kad su u pitanju bili

članovi porodice ili prijatelji ali zaista retko takva prema posluzi. Dejv je radio za

Deningove skoro petnaest godina. On — kao šofer a njegova ţena Bet kao kuvarica.

Poštovali su gospodina Deninga, simpatisali njegovu malu i vrlo dragu ţenu i bili

neţni prema Samantinoj polusestri Debori. Ali oboje su oboţavali Sem, tu

crvenokosu buntovnicu koja ih je osvojila već prvog dana kad je došla u veliku

kuću na Long Ajlendu. Dejv se još uvek smešio, vozeći kroz Menhetn, sećajući se

tog dana pre sedam godina. Kakvo je samo uzbuđenje vladalo u kući, kakve su to

pripreme bile za prvi susret sa kćerkom gospodina Deninga. Ĉak je i on, poslovično

smiren, delovao uznemireno dok su je čekali na aerodromu. Očekivali su da će

videti stidljivu sedamnaestogodišnjakinju, međutim, u susret im je dolazila kraljica.

Spustivši poljubac na očev obraz spontano ga je pozdravila. Okrenuvši se,

gospodin Dening je predstavio svog šofera Dejva Cimera. Kao i obično on je na sebi

imao sivu uniformu i sad su mu se oči smejuljile kad se sećao kako ga je

odmeravala prelazeći pogledom gore-dole. Nemoguće! Zaista ne mogu da zamislim

takvu odeću u bilo kojoj situaciji. Mislim da bih pala mrtva da vidim sebe kako me

vozi livrejisani šofer. — Rekavši to uputila mu je najlepši osmeh koji je ikad video i

nastavila:

— Molim vas, gospodine Dejv, da li biste bili ljubazni da ne oblačite tu odeću

ako me budete ikad više vozili?

Za trenutak je siroti Dejv delovao potpuno izgubljeno. Međutim, već su se

pribliţavali kući gde ih je očekivala malena gospođa Dening, Samantina maćeha,

njena isto tako majušna polusestra i ostala posluga. Naravno da ih je odmah sve

osvojila. Dejv se sećao priče koju je čuo pre mnogo godina, kako je tih i rezervisan

Ĉarls Dening otputovao poslovno u Englesku i posle četiri meseca doveo vrlo lepu

ţenu iz poznate britanske porodice. Budući da je i sam bio bogat on je svojoj ţeni

odmah kupio veliku i lepu kuću na Long Ajlendu. Međutim, izgledalo je da ništa ne

moţe da je zadovolji. Muţ, kuća, pa čak ni kćerkica koju je rodila osam meseci

posle venčanja. Svoje prijatelje je ostavila u Engleskoj a nove, u zemlji svog muţa,

odbijala je da prihvati. Kad je Samanti bilo dve godine pokupila je svoju kćer i

vratila se roditeljima, iako se Ĉarls Dening uporno borio za svoje dete, morao je da

ustukne pred moćnom porodicom svoje bivše ţene i da se zadovolji sa samo par

poseta tokom svih tih godina.

Ĉim je Samantina majka umrla dao je nalog advokatima da ubede porodicu i

dobije svoje dete natrag. Samanta je bila na školovanju u Švajcarskoj kad je čula za

novost i dozvolu da završi školsku godinu, a da potom sa jednom školskom

drugaricom, koja se vraćala u Ameriku putujući kroz Evropu, poseti i svog oca. Bio

je to samo poziv, međutim njen otac se nadao da će uspeti da je i zadrţi kad već

bude tamo.

Uzimajući cigaretu iz torbice, Samanta se udobno zavalila u sedište kola

delujući sasvim mirno i opušteno. Unutra je bila oluja. Kako je mogao to da učini?

Zašto? Po ko zna koji put je razmišljala o svemu, kao i o sastanku sa koga je

upravo izašla.

Prethodnog popodneva u biblioteci su se okupili njena maćeha Meri, prilično

smirena posle sedativa koje joj je dao lekar, njena polusestra Deb, još uvek bleda i

pomalo izgubljena, Debin verenik Brajan Tison i Sem. Gospodin Bejker ih je

zamolio da se sastanu u tri sata kako bi im pročitao testament. Ĉitanje testamenta

je teklo mirno, bez prekidanja dok je bilo reči o onome što dobija posluga. Zatim Je

prešao na porodicu. Detaljno je opisivao šta će dobiti Deb i Brajan posle venčanja,

Sem je bila vrlo iznenađena kad je čula kolika je imovina njenog oca i duboko

zamišljena kad je gospodin Bejker pomenuo njeno ime i ţelju njenog oca. U prvom

momentu je Sem samo buljila u njega a potom samo što se nije srušila sa stolice.

— Ja to neću učiniti. Oboriću testament.

Diskretno se nakašljavši gospodin Bejker joj se obratio:

— Moj otac je pretpostavljao da će vaša reakcija biti takva, i stoga mi je rekao da

vas zamolim da dođete sutra u njegovu kancelariju u 10h kako bi popričali o tome.

— Budite sigurni da ću doći, besno je uzviknula i izletela iz sobe ne sačekvaši da

čuje ostalo. Ušavši u svoju sobu klizila je po belom krznenom tepihu nesvesno

dodirujući luksuzni nameštaj i sve te lepe stvari koje je godinama prikupljala. Lepa

soba, sva u belom i zlatnom, pruţala joj je iluziju da se ništa nije promenilo. Pitala

se kako će izdrţati do sutra.

Bacivši cigaretu setila se sastanka od pre jednog sata. Obojica Bejkera, mlađi i

stariji koji je bio blizu osamdesete iako je izgledao dvadeset godina mlađi očekivali

su je. Stariji gospodin Bejker je odmah prešao na stvar.

— Gospođice Dening, ne vidim nikakvu mogućnost da oborite testament vašeg

oca.

— Ne vidim zašto. Uslovi su besmisleni.

— Nimalo, gospođice Dening, čak nisu ni tako neuobičajeni.

Tako je to izgledalo njemu. Njoj su se uslovi činili potpuno besmisleni. Ponovo je

u ušima čula glas gospodina Bejkera, kako joj čita testament:

1. Ako se uda za Amerikanca do svoje 25. godine (od tog datuma delilo je još pet

meseci) primiće sumu od 5 miliona dolara, koju će kontrolisati njen muţ i gospodin

Bejker, koji će joj davati određenu, pristojnu sumu mesečno, za lične potrebe.

2. Ukoliko brak i posle pet godina bude još trajao, njen muţ i ona imaće

podjednako pravo kontrole novca.

3. Ukoliko se brak u istom periodu ne odrţi, novac će biti vraćen u očev fond, a

ona će dobiti minimalnu mesečnu sumu za izdrţavanje.

4. Ukoliko odluči da se ne uda u određenom roku, dobijaće malo mesečno

izdrţavanje i imaće pravo stanovanja u kući sa svojom maćehom, sve dok se ona ili

ne uda, ili ne umre.

— Boriću se — uzviknula je Sem, — uostalom, još uvek imam novac koji mi Je

ostavila majka.

Znala je da joj je majka posle smrti ostavila 200.000 dolara.

— Bojim se da niste u pravu — promrmljao je mister Bejker. — Vidite, pre nego

što je vaša majka umrla, promenila je testament i poveriia vašem ocu kontrolu nad

novcem, koji je uključen u očeve akcije.

Sem je zapanjeno i sa nepoverenjem gledala advokata. On je nastavio da joj

objašnjava zašto je nemoguće oboriti testament, naglašavajući da je otac bio pri

potpunoj svesti kada je odlučivao o tome, i da Je sigurno imao razloge da donese

takvu odluku. Sem je znala kakvi su razlozi u pitanju. Smatrao, je da Je ona

tvrdoglava i da Je potrebna čvrsta ruka koja će je kontrolisati. Drugo, ţeleo je da

zauvek ostane u Sjedinjenim Drţavama, i to Je bio razlog što Je morala da se uda

za američkog drţavljanina. Ĉinjenica da je odredio njen 25. rođendan kao datum do

kog mora da se uda, proizilazila je iz toga što je otac smatrao da je to bolje učiniti

što pre.

Sem je napustila advokatovu kancelariju nesređenih misli. Bila je već skoro kod

kuće i nije uspela da se sredi. Uslovi iz testamenta nisu joj dali mira. Pet miliona

dolara! Osećala se kao da joj Je stavljena omča oko vrata, jer je u pitanju ipak bila

ogromna suma. Moţda je i trebalo da očekuje nešto tako, jer je i Debi, njena

polusestra, dobijala isto toliko. Nije mogla da bude ni povređena ni ljubomorna, jer

je sa ocem provela poslednjih devet godina, a Deb je bila pored njega od rođenja.

„Kadilak" je skrenuo na krivuda vi put koji je vodio do zgrade. Sem je pogledala

kuću: bila Je prelepa, neka vrsta anahronizma u ovom vremenu, i cena da je zadrţi

bila je ogromna. Otac nije hteo da joj je pokloni. Voleo je tu kuću, i smatrao je da

novac uloţen u nju nije pogrešno potrošen.

Sem je ušla u kuću i uputila se pravo u malu dnevnu sobu da potraţi maćehu,

misleći kako svuda vlada neobična tišina od kada je otac umro. Našla je u sobi i

Meri i Deb, kako sede jedna uz drugu i nešto šapuću. Sela je u stolicu u njihovoj

blizini, upalila cigaretu, spustila tašnu i rukavice na pod pored stolice, i rekla:

— Izgleda da Je beskorisno da pokušam da oborim testament.

— O, draga moja — promrmljala je maćeha, pruţajući svoju malu ruku prema

njoj, molim te da mi veruješ da ja nisam ništa znala o uslovima u testamentu. Da

jesam, pokušala bih da ga ubedim da ga promeni. Pa to je sve skupa nemoguće!

— Znam, mada mislim da bi sve skupa bilo bez rezultata. On je odlučio, I to

čvrsto, da me sredi i zadrţi ovde. Jačim glasom, kroz uzdah koji Joj se oteo, dodala

je: Da li Je znao koliko sam truda uloţila da zavolim i njega, i ovu zemlju? Da li Je

znao? Glas joj se pretvorio u šapat.

Meri i Deb gledale su bespomoćno jedna drugu. Nikad nisu videli Sem ovakvu.

Ĉesto su je viđali ljutu, sa ocem Je dolazila redovno u sukob. Navikle su da je vide

hladnu i proračunatu. Nikad je nisu videli povređenu, i tako izgubljenu.

— Samanta — reče Meri neţno, — nije potrebno da upropastiš ţivot

ispunjavajući te očajne uslove. Biću srećna da ti pomognem, dodajući ti na

izdrţavanje nešto od onoga što imam.

Sem se nakašljala i zahvalila se. Pokupila je tašnu i rukavice sa poda i pošla ka

vratima. — Biću u svojoj sobi, ako sam ti potrebna, majko.

Meri ju je pozvala po imenu, ali je Sem već bila u holu, na stepeništu. Meri se

okrenula ka Deb i sa suzama u očima rekla: Idi k njoj!

Deb je pošla sa polusestrom do njene spavaće sobe. Zaustavila se na vratima, i

nesigurnim glasom prozborila:

— Da li ti je potrebno društvo?

— Naravno, lutkice, moţemo da proćaskamo dok se budem presvlačila.

Kako je lepa, mislila je Deb gledajući polusestru koja je stajala ispred plakara

samo u gaćicama i prslučetu. Ţalila Je, po ko zna koji put, što nikada nije videla

njenu majku. Deb nikad nije zavidela Sem ni na čemu, osim, u retkim trenucima,

na visini. Kao većina niskih ljudi, zamišljala je ponekad sebe višom. To je ipak bilo

retko. Bila Je ponosna na sebe, svoju tamnu kosu i neţnu koţu. Posmatrajući

svoju visoku sestru, shvatila je da tu ţenu, koja se u njenom ţivotu pojavila kad Je

imala dvanaest godina, voli do oboţavanja.

Vadeći ukrase iz kose, Sem je prišla zlatnobelom stolu sa šminku, sela, i

podiţući kosu sa ramena, krenula da je raščešljava. Talasaste kosa joj se spuštala

niz leđa. Deb ju je posmatrala kratko vreme, svojim tamnim očima punim

razumevanja: Šta ćeš sad da uradiš, Sem? Da li znaš?

Sem je skrenula pogled u ogledalu ka Deb. — Nemam nikakvo rešenje. Zaista

sam u škripcu.

Deb je znala koliko je Sem uzbuđena, po njenom teškom, engleskom akcentu.

Dešavalo joj se da govori sa Izrazitim engleskim akcentom samo kad je uzbuđena ili

ljuta.

— Prva pomisao mi je bila da nađem neki posao, ali, šta je to što bih ja mogla da

radim — dodala je Sem zamišljeno. Znaš, ljubavi, da sam bila na skupom

školovanju, i da su me pripremali da se ne bavim ničim korisnim. Umem da čitam,

plivam, igram tenis, i još bolje golf, umem da uredim svoju sobu, pa čak i baštu.

Ali, ništa od toga ne moţe da mi donese ni cent. Moţda bih mogla da pokušam da

se zaposlim kao sluţbenica na pošti, ili sekretarica, ali, ko će da zaposli kći Ĉarlsa

Deninga, ako ga Je poznavao?

Deb Joj ništa nije odgovorila. Znala je da Sem u stvari i ne postavlja pitanje, da

samo glasno pokušava da proceni svoju situaciju.

— Preostaje mi — ili brak u roku od pet meseci, ili da zavisim od tvoje majke.

Novac koji ću dobijati mesečno, ukoliko se ne udam na vreme, manji je od onoga

što sam dobijala kad sam prvi put stupila u kuću i došla da ţivim ovde.

— A ono što ti je ostavila majka?

—- Pripojeno je očevim akcijama.

— Postoji li ipak neko za koga bi moţda mogla da se udaš?

— O, ima ih nekoliko, rekla je Sem nemoćno skrštajući ruke. — Bilo je čak pet

ponuda za brak u poslednje dve godine, lutkice, ali ja ne ţelim da se udam ni za

jednog od tih ljudi. Pomisao da provedem sa nekim od njih samo pet dana, a ne pet

dugih godina, načisto me izbezumljuje.

Sem je, smeškajući se, otišla do plakara i uzela bade-mantil.

— Dugo kupanje u vreloj vodi pre ručka moţda će mi pomoći da se opustim. Da

li bi htela da kaţeš majci da odloţi ručak za nekoliko minuta?

— Naravno, — nasmešila se Deb izlazeći iz sobe. Sem je prestala da zove njenu

majku po imenu od trenutka kad je otac umro od srčanog napada pre nedelju

dana. Njegova iznenadna smrt potresla je neţnu ţenu i Sem je osećala potrebu da

se zaštitnički ponaša prema Meri i Deb.

Sem se spustila u vrelu, penušavu vodu i duboko uzdahnula. Razmišljala je o

tome, kao što je već činila u više navrata, da li je u stvari neka vrsta emocionalnog

invalida. Znala je da je, što se fizičkog stanja tiče, sve u redu, jer je ponekad

osećala skoro bolnu potrebu za seksom. Ali, kad god bi neko od mladića koje je

poznavala pokušao da vodi ljubav sa njom, ona bi se sledila. Mogla je da odgovori

samo na kratak poljubac za laku noć, i to ju je pomalo zabrinjavalo. Ono što je

rekla Deb bila je istina — ideja da se uda za bilo koga od one petorice što su joj

nudila brak, uţasavala ju je.

Sutradan je Sem ustala videvši kroz prozor da je prolećno sunce već visoko

odskočilo, i zatekla je na stočiću pored kreveta pismo sa poštanskim ţigom Nevade.

Od Bebs. Spustila se u stolicu da pročita pismo. Nije čula nikakve vesti od svoje

najbolje prijateljice već više od dva meseca, kad ju je Bebs pozvala da joj kaţe da je

dobila drugog sina. Brzo je preletela preko ispisanih strana. Bebs je počela pismo

izjavom saučešća celoj porodici, a zatim je, tipično mladalački, opisala šta se sve

zbivalo u protekla dva meseca. Na kraju je dolazio najvaţniji deo pisma:

Sledećeg vikenda imamo krštenje, draga, i Ben i ja želimo da ti budeš Markova

kuma. Naravno da u sadašnjoj situaciji možeš to da odbiješ, ali smatramo da bi ti

činilo dobro da se u ovom času malo odvojiš od kuće. Želimo te. Molim te, odgovori

nam da dolaziš. Pozdrav celoj porodici.

Bebs.

Spustila je ruku sa pismom pored stolice, i zamislila se. Da li da ide? Ţelja da

pobegne nekud opsedala ju je od časa kad je napustila kancelariju advokata Bejke-

ra. Sad je imala kuda da ode. Prošle večeri nije mogla da zaspi do duboko u noć,

razmišljajući šta da uradi, i nije uspela da donese odluku. Moţda bi najbolje bilo da

porazgovara sa Bebs, to bi joj moţda pomoglo. Umela je da postavi stvari na svoje

mesto, po redosledu vaţnosti. Smejući se od zadovoljstva, ispruţila je svoje duge

noge po krevetu, i dohvatila beli telefon koji se nalazio na zlatnobelom stočiću

pored kreveta. Pozvala je svoju putničku agenciju i rezervisala karte za sledeću

sredu, a onda je poslala telegram Bebs, obaveštavajući je kad dolazi.

* * *

Dţambo-dţet je uzleteo, i iz pojasa u sedištu se čuo signal. Sem je pričvrstila

pojas, oborila sedište, zatvorila oči i opustila se. Osećala se dobro, a tako je i

izgledala. Osetila je poglede na sebi, i dok je čekala da poleti, i kad je ulazila u

avion. Nosila je belu, laku svilenu bluzu, sa šalom nemarno vezanim oko vrata, i

meke vunene pantafone ruţičaste boje, koje su se lepo slagale sa njenom crvenom

kosom. Preko ramena je prebacila široku tašnu od meke beţ koţe, i imala je meke

koţne čizme sa visokim potpeticama.

Kad se pakovala, nije bila sasvim sigurna šta treba da ponese sa sobom. Vreme

na istoku bilo je neuobičajeno blago za rani mart, pa je ponela laku odeću. Kada je

već sve bilo spakovano, ponovo je otvorila kofere i dodala nešto toplijih stvari. Nije

bila sigurna kakva je u stvari klima u delu Nevade gde je ţivela Bebs.

Pomisao na prijateljicu naterala ju je da se nasmeši. Prisećala se svih neprilika

u koje je Bebs zapadala još dok su bile u školi. Bebs je bila nestašna, i stalno je

upadala u „vruće" situacije. Ništa ozbiljno: lakrdijaške smicalice, u koje su bivali

uključeni profesori, ili kasnije, mladići. Bila je vesele prirode, pravi malo đavo, i

Sem, koja je bila uvek hladna i smirena, morala je redovno da je izvlači iz

nezgodnih situacija. Postale su prijateljice još kad su obe imale po dvanaest godina.

Prijateljstvo se produbljivalo i raslo zajedno s njima. Po završetku školovanja bile

su na dugom putovanju, i kad se Sem vratila na Long Ajlend kod oca, Bebs je otišla

kod porodice u Nevadu.

Posle toga bile su zajedno u Evropi i Aziji, a Bebs je svake godine nekoliko puta

dolazila u šoping u Njujork. Pre tri godine na jednom zajedničkom putovanju na

Istok, Sem je iznenada čula da se Bebs udaje za Bendţamina Kartera, čoveka čije je

ime često pominjano u prethodnih nekoliko godina. Bebs je uveravala prijateljicu

da je veoma zaljubljena, i u drugom stanju, i kad su već zajedno u tako vaţnom

času, ne bi li Sem mogla da se vrati sa njom za Nevadu i bude joj kuma? Sem je,

naravno, pristala.

Ben Karter joj se dopao na prvi pogled. Bio je to visok, tih, zgodan mladić koji je

oboţavao Bebs. Venčanje je obavljeno na brzinu, kao i sve što je Bebs organizova-

la, i jedina neprijatnost u ćelom tom prijatnom događaju bila je činjenica da čovek

koga je Ben oduvek ţeleo za kuma nije mogao da dođe, jer se nalazio na nekom

duţem putovanju u inostranstvu.

Sem je provela samo četiri dana u Nevadi tom prilikom, i posle toga nije videla

Bebs sve do njenog prošlogodišnjeg avgustovskog šopinga u Njujorku. Objasnila je

tom prilikom da kupuje trudničku garderobu, i da je već tri meseca u drugom

stanju. Provele su divnih pet dana u apartmanu na Istočnoj obali, koji je stari

Dening adaptirao za članove svoje porodice, kad se zateknu u Njujorku. Po ceo dan

su se muvale po Menhetnu, odlazeći iz butika u butik, a uveče su u nekoliko

navrata otišle na Brodvej da vide nove šou-programe. Biće zaista prijatno ponovo

videti Bebs.

Ponovo se začuo signal iz pojasa u sedištu. Sem je zategla pojas, i uskoro su

točkovi dotakli pistu. Veliki avion se polako zaustavio. Na aerodromu u Las Vega-su

bila je uobičajena guţva. U jednom času Sem se osetila izgubljenom, a onda je

začula glas svoje prijateljice i sve je ponovo bilo u najboljem redu.

Ben i Bebs su ţiveli u udaljenom delu Nevade i imali su privatni avion, da bi bili

pokretljiviji. Bebs, koja se nikada neće promeniti, zagrlila je Sem oduševljeno

obema rukama, i poljubila je.

— To je neverovatno, to je u stvari deprimirajuće koliko ti dobro izgledaš ...

Sem, to je fantastično... U stvari, kako si? — Odlično, hvala — odgovorila je Sem,

smešeći se. — Ti potpuno ličiš na sebe, nisi se ni malo izmenila. Ĉak i neki

kilogram više neverovatno pristaje uz tvoju figuru.

— Mnogo više sam se bila ugojila noseći Bendţija, nego sad Marka — smejala se

Bebs.

— To govoriš već mesecima — uključio se i Ben u razgovor. Bilo je nečeg neţnog

u njegovom glasu, nečeg stoje izazvalo neobičan utisak kod Sem.

— Dobrodošla, Sem — dodao je Ben, grleći je jednom rukom i neţno je privivši

uz sebe. — Bebs je u pravu. Izgledaš fantastično!

— Hvala ti, Ben, — odgovorila je. — Vi oboje zaista lepo izgledate.

Ben se nasmejao:

— Ukoliko vam to ne pričinjava teškoću, bilo bi dobro da se sklonimo sa sredine

puta, da bi još neko mogao da uđe u Vegas osim ove lepotice.

Njih dve su se nasmejale, i krenule. Sem se raspitivala o deci. Bebs je padala u

vatru, objašnjavajući šta se i kako zbiva, i nije nikom dala da dođe do reči. Ben ih

je pustio da idu napred, a on je poneo prtljag i potrudio se da pronađe taksi.

Konačno se i Bebs spustila na zemlju, i objasnila;

— Provešćemo noć u Vegasu, a sutra ujutro letimo kući. U redu?

Sem je imala samo vremena da se nasmeši na sve to, a Bebs je kao iz topa

nastavila: — Nisam provela noć napolju od kada se Mark rodio, i ovaj moj dragi su-

prug mi je obećao da ćemo večeras izaći negde na večeru, i da ću posle toga moći

da se kockam do jutra, ako ţelim.

Delovali su toliko sloţno, toliko nesebično zaljubljeni, da je Sem ponovo imala

onaj neobičan utisak, kao maločas na aerodromu kad se Ben prvi put obratio Bebs.

Bez obzira što je oduvek ţelela Bebs sve najlepše, nije mogla da se otme utisku da

negde mora da postoji neko kao Ben, koji bi njoj toliko značio kao što Ben znači za

Bebs.

Taksi ih je odvezao do MGM Grand Hotela, i Sem je znatiţeljno posmatrala,

ţeleći da vidi da li je Ben prethodno rezervisao mesta. Hotel je bio fanstastičan, ali

ono što je delovalo na Sem bila je činjenica da se u ranim poslepodnevnim

časovima tu muva toliko sveta. Sve je bilo prepuno.

Bebs je primetiia da se Sem pomalo čudi, i nasmejala se: — Ako ti se čini da je

to nešto, silno se varaš. Sačekaj samo veće, pa ćeš videti šta je prava guţva.

Sad se i Sem nasmejala i krenula, za Bebs i Benom, prema sobama. Njena soba

je bila impresivna, u stilu svih skupih soba u velikim hotelima bilo gde na svetu.

Navikla da odseda u najboljim hotelima, Sem je sa zadovoljstvom bacila pogled još

jednom, i zadovoljna, sela na krevet. Odlučili su, dok su još bili u taksiju, da se

Sem malo odmori posle leta, i da se nađu na večeri u sedam časova.

Sem je otvorila putnu torbu i izvadila stvari koje će joj biti potrebne uveče.

Odabrala je dugačku haljinu, obrubljenu kao jabuka zelenom čipkom. Protresla ju

je, i smestila u orman. Zatim se istuširala, i osetila kako joj se iznenada spava, kao

što je u posiednje vreme osećala posle svakog leta koji bi trajao duţe od jednog

časa.

Bilo joj je drago da su Bebs i Ben odlučili da provedu noć u Vegasu. Nikad ranije

nije bila tu. Kada je dolazila, nije napuštala aerodrom, i obično je samo prelazila iz

velikog u mali avion, nastavivši direktno do mesta gde su ţiveli Bebs i Ben. Bila je

znatiţeljna kako to izgleda Vegas, jer su svi njeni prijatelji već bili u njemu, i uvek

su je sa čuđenjem gledali kad bi rekia da jednostavno — još nije imala vremena da

dođe.

Završivši tuširanje, Sem je navukla spavaćicu preko glave i utonula u meke

jastuke, pozvavši prethodno recepciju da je probude u šest.

Napustila je sobu u pet minuta do sedam, i srela Bebs i Bena ispred samih

vrata. Preletela je pogledom preko njih. Bebs je još uvek izgledala lepo, mada je

imala neki kilogram više. Mala, draţesna, sa plavom kosom, tamnim obrvama i

trepavicama, koje su uokvirivale velike, lepe, tamne oči. Imala je neţnu koţu, mali,

pomalo prćasti nos, i lepo lice. Na sebi je imala muslinski večernji komplet plamene

boje, i izgledala je zaista lepo. Ben je stajao pored nje. Delovao je viši nego što u

stvari jeste, i bilo je lepo videti ga u tamnoplavom odelu, koje je isticalo boju

njegovih očiju. Svilena košulja, i plavi detalji, bili su neobičan kontrast njegovoj

prosedoj kosi.

Bebs je bacila znatiţeljan pogled na komplet koji je Sem imala na sebi: crvena

kosa, zelena čipka na haljini, tamne oči koje se smeše. Izazovno.

— Draga moja — rekla je Bebs smešeći se, — svaku ţenu koja izgleda tako kao

ti trebalo bi zakonom zabraniti.

II

Kakva noć! Večerali su u MGM-u, i Bebs je posle večere oprobala sreću za

hotelskim kockarskim stolovima, ali nije htela da se zadrţi samo na jednom mestu.

Obišli su „Sends", „Cezar", i ostala kazina, i dok su Ben i Bebs stajali za stolom, ili

igrali blek-dţek, Sem je hodala po ostalim prostorijama. Ona se nije kockala, i

uspela je da ubedi svoje prijatelje da je zaista srećna dok posmatra druge kako to

rade. I zaista je

posmatrala. Bila je fascinirana, lako je bila u svim poznatijim kazinima u

Evropi, tako nešto kao što je Vegas nije nikada videla.

Ono što je posebno primećivala i što ju je impresioniralo bili su ljudi. Sve vrste

ljudi, sa svih strana sveta. Od onih koji su bili zaista elegantno obučeni, do onih,

bar na izgled —sa dna ţivota. Mnogi su delovali kao da danima nisu oka sklopili, ali

ih je kockarski ţar odrţavao u ţivotu. Osim moţda malo znatiţelje u pogledu, Sem

je delovala kao i uvek — hladna, staloţena, sigurna u sebe. I u gradu u kome je bilo

bezbroj prelepih ţena, oči svih prisutnih bile su uvek uperene u nju: muškarci su je

posmatrali zadivljeno, ţene sa zavišću.

Provela Je divno veče, i kad je Bert saopštio da je vreme da krenu, bila je

iznenađena da je već svanulo. Upali su u MGM samo da pokupe prtljag i presvuku

se, i seli u taksi koji ih je odveo na aerodrom. Nekoliko puta su nadleteli Vegas, i

onda je Ben upravio avion u pravcu kuće. Let nije bio dugačak, i uskoro su bili kod

kuće.

Sem se ponovo pohvalno izrazila o velikoj kući — rancu, i prelepoj okolini, a Ben

se nasrne-šio i rekao: — Naš rudnik nije moţda tako veliko kao R.U.T., ali je

dovoljan za pristojan ţivot.

Sem je znala da ono što Benovi imaju nije samo rudnik, već i zemlja, i stoka, i

akcije u različitim industrijskim korporacijama širom Nevade,

Kuća je bila sagrađena u obliku slova U, sa hodnicima koji su se granali levo i

desno iz velikog foajea. Bebs ju je povela na levu stranu, drţeći Bena ispod ruke, u

veliku, svetlu sobu. koja je imala ceo zid od stakla. Sem je uz put razgledala svetli

nameštaj. Bio je to danski dizajn, verovatno donet iz Evrope. Posmatrala je teške

ruţičaste tepihe, neţno roza obojene zidove, i tamne draperije. — Zaista lepa soba,

Bebs — promrmljala je, obilazeći stakleni zid, i gledajući šta se sve vidi kroz taj

neobični prozor. Bašta je bila divno uređena, sa uredno ošišanom travom i

potkresanim drvećem.

Zelenilo bašte je prijalo njenim umornim očima. Sa leve strane se nalazio bazen,

okruţen uzanom betonskom ogradom, a desno se video kraj teniskog terena,

između teniskog terena i kuće, bliţe zgradi, nalazilo se nekoliko baštenskih

kompleta stolica i leţaljki. Sve to, zajedno, delovalo je sasvim prijatno. Sem se

okrenula ka Bebs, i nasmejala joj se:

— Imaš zaista predivan dom!

Bebs je očigledno bilo milo što njena prijateljica tako misli. — Sada treba da

vidiš ono što je zaista najlepše u svemu tome. Povela je Sem do kraja hola, gde su

se, bar je Sem tako mislila, nalazile spavaće sobe cele porodice, i kupatilo. Ušli su u

dečju sobu. Sedamnaestogodišnja devojka je sedela u stolici za ljuljanje i čitala

knjigu jednom malom čupavcu, koji joj je dremuckao u krilu. Kad su ušle, dečak je

uzviknuo, skočio sa krila, i potrčao majci u zagrljaj. — Bendţi, ovo je tetka Sem —

rekla je Bebs dečaku, i onda se ponosito obratila prijateljici: — A ovo je Bendţa min

junior.

Dečak je pruţio ruku da se upozna, i Sem ju je neţno prihvatila: — Haj, Bendţi.

Verujem da ćemo ti i ja biti pravi prijatelji!

Bendţi ju je gledao svojim širom otvorenim, tamnim okicama, i očigledno mu se

dopao njen nasmejan izraz lica. Stisnuo joj je ruku, i izgovorio, deleći na slogove: —

~ Teta Sem.

Nasmejana, Sem ga je podigla na ruke, uţivajući u njegovom čistom, slatkom

osmehu, dok je Bebs sa strane očigledno ponosna, posmatrala celu scenu.

— Pravi šarmer, baš kao i njegov otac — bio je komentar koji se začuo sa vrata. I

Ben se pridruţio porodičnom susretu.

— Zaista, jeste — nasmeja se Sem. Pogled joj se ponovo vratio na dečaka. —

Hoćeš li da mi pokaţeš svog novog brata?

Bendţi se okrenuo u njenom naručju, i pokazao prstom prema kolevci u drugom

delu sobe. Sem je pošla, drţeći ga u naručju. Pre nego što je išta uspela da kaţe,

Bendţi je prstićem pokazao na kolevku, pa stavio isti prstić na usta, i tiho

promrljao: — Bata pava.

Smejući se tiho, Sem se nagla da pogleda dete. Nikada ranije nije imala prilike

da vidi tako malo dete, nije očekivala da će ono tako delovati na nju: bila je zaista

očarana i uzbuđena.

Bebs se nasmejala devojci koja je sada stajala pored stolice za ljuljanje. — Ovo

je Dţudi Demilo, kćerka naše domaćice i, pored ostalog, najbolji prijatelj naše de-

ce. Molim te, budi draga prema njoj, ne mogu da zamislim ţivot bez njene pomoći.

Dok je Bebs govorila, Sem je posmatrala devojku. Bila je lepa, tamnokosa, imala je

fino, mlada lačko lice koje je odisalo sveţinom i dragošću.

— Zdravo, Dţudi — rekla je pruţajući joj ruku, prijazno se smešeći. Mislila je da

će devojka spustiti pogled.

— Kako ste, gospođice Dening? — nasmešila se Dţudi i stisla joj ruku. Ruka joj

je bila neţna kao u deteta, glas mio.

— Mogu li sad da uzmem Bendţija? — nastavila je Dţudi. Sem je prigrlila načas

dečaka, i vratila ga devojci u naručje.

— Istuširaću se pre ručka — rekla je Bebs, okrećući se prema vratima. —

Pretpostavljam i ti, Sem.

Kad su napuštale sobu, Sem se okrenula, mahnuia Dţudi i poslala rukom

poljubac Bendţiju.

U hodniku je Bebs zastala ispred vrata koja su bila nasuprot dečje sobe.

— Ručak je u dva, draga, i ne moraš da ţuriš. Obuci farmerke, ili bilo šta drugo

u čemu se osećaš komotno. Doći ću po tebe nekoliko minuta pre dva, da ti

pokaţem i ostale delove kuće.

Bebs je kucnula na njena vrata sat i po kasnije. Sem je već bila raspakovala

kofere, istuširala se, i uspela čak i da odspava malo, što je dobro činilo njenom

pomalo umornom telu. Obučena u svetlozelene farmerke i tamnozeleni pulover, sa

licem na kome nije bilo šminke, izgledala je prelepo, mada je bilo malo bledo. Bebs

je na sebi imala plave farmerke i belu majicu, i na licu joj se videlo da je i ona malo

odremala u međuvremenu.

— Odvikla sam se od noćnog ţivota, — reče Sem, na šta se Bebs samo

nasmešila. — Mislila sam da je bolje da odspavam malo pre ručka, da ne bih

zaspala za stolom.

Pošle su da Sem vidi kuću. Dopao joj se način na koji su sobe bile uređene.

Osnovna ideja bio je komfor. Nameštaj je bio skupocen, mada pomalo uobičajen, i

samo je poneki komad odavao da je od neprocenjive vrednosti. Sve je, ipak, bilo sa

ukusom sloţeno, i davalo je utisak topline doma, atmosfere koja odmara. Kontrast

između svega toga, i elegantne kuće u Long Ajlendu bio je ogroman. Ponovo je Sem

osetila da ovde vlada atmosfera ljubavi, topline, prave porodice, kuće u kojoj se ţivi

sa decom i deli ljubav sa njima; nečeg milog što su Ben i Bebs širili oko sebe svojim

prisustvom.

Bebs je za kraj ostavila kuhinju. Ljubav koju je Sem gajila prema kuvanju

iznenadila bi svakog ko ju je iole poznavao, a Bebs je to znala bolje od ikoga.

Godinama je sledila Sem u obilascima kuhinja bilo u privatnim stanovima, bilo u

restoranima, stojeći uvek iza nje, i posmatrajući kako Sem razgovara sa glavnim

kuvarima, ili domaćicama. Bebs je znala za ogromne knjige recepata koje se Sem

skupljala po celoj Evropi. Zato je sad sa zadovoljstvom gledala kako Sem uţiva u

velikoj, besprekorno čistoj, sa ukusom i znanjem nameštenoj kuhinji. Povela ju je

do sitne, tamnokose ţene koja je pripremala ručak.

— Sem, ovo je naša domaćica Marija Demilo.

— Kako ste, Marija — nasmešila se Sem, gledajući ţenu izbliza. Sad mi je jasno

odakle je poreklom lepota koju poseduje Dţudi.

— Hvala vam, gospođice Dening, odvratila je Marija. Proćaskale su nekoliko

trenutaka, Sem je pohvalila dobro odrţavanu kuhinju, a onda su pošli na ručak.

Bio je to prijatan doţivljaj. Bebs se smeškala neprestano, a Ben i Sem su ćaskali

kao stari, dobri prijatelji. Za Bebs je prisustvo dvoje ljudi koje najviše voli u ţivotu

bilo dovoljno da ne mora, kao uvek, da vodi glavnu reč. Bila je srećna.

Kafu su popili u dnevnoj sobi, udobno zavaljeni u fotelje. Milujući muţa, Bebs je

leno promrmljala: Kad očekujemo Morgana, dragi?

— Razgovarao sam sa njim dok ste vi dremale, i obećao je da će doći na večeru.

— Ne verujem mu! — rekla je Bebs. U tom slučaju biće nekoliko dana sa nama.

Taj čovek Je zaista zasluţio malo odmora. Morgan Vejd je Benov najbolji prijatelj.

Objasnila je da će on biti kum Marku, kao što je, uostalom, bio i Bendţiju.

Razmislivši malo, dodala je: I ti bi bila Bendţijeva kuma, da se u to vreme nisi

smucala negde po Vankuveru.

— Sad mi je zaista ţao što nisam bila tu — reče Sem. Bilo bi mi drago da sam

Bendţijeva kuma.

To ime, Morgan Vejd, zvuči mi nekako poznato. Jesam li ga već srela negde?

— Ĉini ml se da nisi — odgovorila je Bebs. Naravno, sad znam: sećaš li se

čoveka koji nije mogao da bude Benov kum na venčanju, jer se sve bilo onako

iznenada. Tad smo ga pominjali!

Sem se setila. Setila se i kako je onda pomislila: fini neki čovek, kod nije mogao

da nađe bolji izgovor za nedolazak na venčanje od toga da nema avionsku vezu iz

mesta u kome se nalazi, i ne moţe da stigne na vreme.

Ben ih je ponudio cigaretama, i rekao, sasvim uz put: — Ĉini mi se da će ti se

Morg dopasti, Sem.

— Morg je kao stariji brat — procvrkutala je Bebs, a onda se obratila Benu: —

Koliko je, u stvari star? Trideset jednu, dve ili trideset tri?

— Trideset tri — odgovorio je Ben. Sledio sam ga kao kuče, dok smo rasli.

Sem Je upitno podigla obrve, a Bebs je dodala: Morg je stočar, ima ogromna

prostranstva pod pašnjacima svuda unaokolo. Njegovi su poreklom iz Kalifornije,

imali su zemlju posvuda, sve do Nevade, svi odreda stočari, sve do Morgovog oca

Dţordţa. On je bio svojeglav. Neki ga je prijatelj zainteresovao za fotografiju još kad

je imao 14 godina, i otada je bio izgubljen za stočarstvo. Ben je nastavio priču:

— Ranč je pripao Dţordţu kad je Morg imao negde četrnaest godina, i postavili

su čoveka koji je vodio poslove, a otac je zadrţao pravo da potpisuje ugovore,

uglavnom u raznim, dalekim krajevima sveta. Kako su on i moj otac bili prijatelji,

Morg je bio kod nas više nego kod svoje kuće. U stvari, tu je proveo detinjstvo, vi-

đajući oca samo o praznicima.

Povukao je neke nasledne osobine. On Je stočar po rođenju. Voli taj posao. Ne

napušta ga rado, i zato sam bila iznenađena kad sam čula da će danas doći, tri

dana ranije nego što je trebalo. Neće me začuditi ako se pojavi u nedelju ujutro, tik

pred vreme kad treba da se ide na krštenje — nasmeja se Bebs.

Ben se zavalio u fotelju, prisećajući se uspomena iz detinjstva:

— Stari Morg Je imao opsesiju da ode iz koledţa, ali ga je otac primorao da

završi sve škole, smatrajući da je obrazovanje veoma vaţna stvar u ţivotu, čak i za

rančera. Radio je pakleno sve vreme dok je bio u koledţu, dolazio je za svaki

praznik ovamo, provodio po celo leto. Ono što Je trebalo učiniti za četiri godine on

je uradio za tri, pa je opet bio među najboljima u klasi. Otac mu je umro u Africi,

od neke retke

bolesti za koju nismo ni čuli dok se stari Dţordţ nije od toga razboleo, i onda je

moj otac bio taj koji je terao Morga da završi školu.

Bebs je ponovo prekinula muţa: Ĉovek koga je Dţordţ najmio da vodi imanje

nije se baš pokazao kako valja. Kad je Morg došao sa školovanja negde u svojoj

dvadeset prvoj godini, našao je ranč u jadnom stanju. Počeo je da radi kao manijak,

i za desetak godina je to ponovo postalo ono što je nekada bilo. Praktično, on ţivi

na zemlji, i boravi u kući samo toliko koliko mu je potrebno da ruča, i odspava. Pa

ipak, najbolji je domaćin miljama u krug.

— U to baš ne verujem — bile su prve reči koje je Sem izgovorila posle pola časa.

— Draga moja, ipak je istina — nastavile je Bebs. Marija moţe to da ti potvrdi,

da je Sara Viver zlatni rudnik. Došla je iz Pensilvanije sa Morganovom majkom Beti

kad se ova udala za Dţordţa. Kad je Beti poginula u saobraćajnoj nesreći, u vreme

kad je Morg imao samo dve godine, Sara je bila osoba koja mu je posle nje bila

najbliţa. Osim moţda tvoje majke — okrenula se Bebs prema muţu.

Ben je potvrdio:

— Zaista, Morg je došao k nama kad je imao desetak godina, i sve do sada bio je

Sarino dete.

— Mora biti da ga je ona bila ţeljna svih tih godina koje je proveo kod vas —

nastavila je Sem, a Ben je dodao:

— Znam da je ona njemu nedostajala. Kad je konačno došao kući da ponovo

tamo ţivi, bez obzira na finansijsko stanje, dao je da se kuća preuredi za nju.

— Trebalo bi samo da vidiš kuhinju, Sem — umešala se Bebs.

— Ne bi poverovala!

— Istina je, istina — nastavila je Bebs primetivši nevericu na licu svoje

prijateljice. To je nešto drugo od onoga što zamišljaš.

— Onda neću ni da zamišljam — reče Sem. Bebs je ustala, proteţući se.

Provešću neko vreme sa decom pre nego što odem da dremnem malo. Hoćeš li sa

mnom?

— Naravno — reče Sem. Izlazeći iz sobe, obe su se nasmejale bacivši pogled na

Bena koji je već bio zadremao u svojoj fotelji.

Proveli su sledeći sat u dečjoj sobi, i Sem je popustila Bendţiju i dozvolila mu da

drţi flašicu svom bratu. Ona Je drţala dete za to vreme, i ponovo je osetila to neo-

bično, prijatno osećanje koje je imala kad je prvi put videla dete. Bio je tako mali,

tako sladak, i prvi put u ţivotu Sem je pomislila kako bi to izgledalo da ima vlastito

dete. Kad su dečaci zaspali, Sem i Bebs su se povukle svaka u svoj krevet.

U svojoj sobi Sem je navukla zavese na stakleni zid, namestila jastuk i svukla

odeću sa sebe. Ostala je u gaćicama i prslučetu, i pruţila se po krevetu. Poslednji

zraci sunca probijali su se kroz teške zavese, i milovali Sem po licu. Pogledala je na

sat pored kreveta, pamteći poslednje reči koje je čula od Bebs:

— Večera je u osam, koktel u dnevnoj sobi pola sata pre toga.

Nije još bilo šest, tako da je imala pola sata vremena da se ispruţi, i da odrema.

Za pravo spavanje nije bilo vremena. Zatim je sebi priuštila dugo, topio kupanje.

Masirajući se mlazom vode iz tuša, zamišljala je kako izgleda taj neobični Benov

prijatelj. Obrisavši se paţljivo, navukla je veš, i prebacila preko glave svileni kaftan,

i navukla meke koţne sandale. Sela je da sredi kosu. Prvo ju je raščešljala, i onda

odlučila da je te večeri ostavi opuštenu. Pogledala se još jednom u ogledalo, i

zadovoljna sobom izašla iz sobe.

Mada je pola osam već bilo prošlo, kad je ušla u dnevnu sobu, nije zatekla u njoj

nikoga. Nastavila je do kuhinje, i zastala na vratima: Mogu li, Marija?

— Naravno, gospođice Dening — čula je Mariju, koja je stajala pored sudopere i

ispirala salatu.

Sem je prišla domaćici, i preko ramena bacila pogled na ono što je bilo

pripremljeno za večeru.

— Šta ćemo jesti?

Marija je okrenula nasmejano lice prema njoj: Gospodine Morgan je ljubitelj

steka, pa smo se odlučili za roštilj i stek ala Delmoniko. Krompiri iseckani na listiće

su već na ţaru. Uz to imamo i mešanu salatu.

— Recept?

— Moj vlasiti!

— Mmm, ne mogu više da čekam - nasmejala se Sem.

— A desert? — dodala je ipak.

— To će biti iznenađenje! Sem se smeškala, izlazeći iz kuhinje. Ĉula je glasove

kad se pribliţila vratima dnevne sobe. Na ulazu je zastala, i tri glave su se okrenule

prema njoj. Trenutak kasnije ušla je u sobu, i troje ljudi je ustalo se svojih mesta.

Bebs joj je prišla.

— Upravo smo razgovarali o tome kako si sigurno zaspala, i mene su delegirali

da krenem da te probudim. Sem je samo klimnuia glavom, i rekla: Ni govora. Bila

sam u kuhinji sa Marijom.

— Trebalo je da znam —osmehnula se Bebs.

Dok su razmenjivale tih nekoliko reči, Sem je, neprimetno, odmorila čoveka koji

je stajao pored Bena. Bio je visok vitak, širokih ramena I dugih nogu. Pomislila je:

„To je najopasnija čovekolika ţivotinja koju sam ikada videla." U istom času osetila

je da joj se nešto čudno grči u stomaku, neka vrsta šoka, moţda straha. Straha?

Već je stajala ispred njega, i čula Bebsin glas koja Je sasvim Jednostavno

izgovorila:

— Samanta Dening — Morgan Vejd.

Podiţući pogled, Sem se srela sa najhladnijim crnim očima koje je ikada videla.

Ĉula je samo svoj glas koji Je izgovorio ono uobičajeno: Mister Vejd, i njegovo: Go-

spođice Dening.

Glas je bio iznenađujuće mek i topao za čoveka tako snaţnog izgleda. Hvatala ju

je panika, njegove su oči još uvek počivale na njenim, i tišinu je prekinuo Benov

glas:

— Martini, Sem?

Pogledi su im se razišli, kad se Morgan okrenuo prema Benu da dolije piće u

čašu. Sem se, osetivši olakšanje, zavalila u fotelju.

Nije ničim pokazivala svoju zbunjenost. Već sređenih misli, čudila se sopstvenoj

reakciji. Sve joj je bilo jasno osim onoga neodređenog osećanja straha. Pravog,

mada ne mnogo jakog — straha. To Joj se nikad nije desilo. Nikad do sada. Ĉula Je

svoju prijateljicu kako se smeje. O čemu su razgovarali? Nije imala ideju. Kada se

Morgan vratio da Joj da piće, videla je da mu oči sijaju, i samo se zahvalila. Osećala

je kako joj drhti glas, i naterala je sebe na kratko razmišljanje, ţeleći da prekine

takvo ponašanje. Osećajući kako se u njoj pali neka čudna vatra, podigla je obrve i

srela se ponovo sa crnim očima. Ovog puta u njima se video odsjaj njenih

smaragdnih očiju. Ispustila je maramicu. On ju je podigao.

Rat je bio tiho najavljen, glasovi su se pojačavali. Nešto je bilo rečeno u vezi sa

njihovim ulogama na krštenju, i Sem se udobnije zavalila u fotelju. Ĉula je Bebs

kako kaţe: Slaţeš se, Sem?

Nasmešila se. Pitaće Bebs kasnije sa čim se sloţila. Šta je, u stvari, bilo u redu?

Nedostajala joj je poslednja reč.

Ben je pitao Morgana nešto u vezi sa rančom, i razgovor je krenuo uobičajenim

tokom. Posmatrajući Morgana preko ruba svoje čaše, Sem je mogla neprimetno da

ga proučava. Sedeo je nekako lenjo na stolici, prekštenih nogu, i drţao je piće

obema rukama ispred sebe. Imao Je velike ruke, dugačke prste, i Sem je osetila

kako joj se ţmarci provlače kroz kičmu, dok je on prevlačio polagano kaţiprstom

desne ruke po rubu čaše, proizvodeći tih, ali prodoran zvuk. Bacila je pogled na

njegovu odeću: lako tamnobraon odelo, očigledno mnogo plaćeno. Podigla je pogled

ka njegovom licu. Visoko čelo, dug ali oštar lepo oblikovan nos, čvrste usne, dobro

izvajana linija brade, sve je to odavalo čoveka prijatnog izgleda, više muţevnog nego

na ţenski način lepog. Kosa mu je bila crna, kao i oči, i u blagim talasima padala

je po vratu. Snaţne obrve, isto tako crne, nadvijale su se u blagom luku iznad očiju,

a trepavice — tako crne, tako povijene, tako duge nikad nije videla na nekom

muškarcu.

Bebs je prekinula muški razgovor upadicom: - Večera je gotova, ponesite svoje

piće i svi su krenuli ka trpezariji. Sem je sedela preko puta Morgana Vejda, i svaki

put kad bi on progovorio, osećala je da njena srdţba i bes rastu. Ne zbog onoga što

je govorio, već kako je izgovarao sve što kaţe. U stvari, teško je mogla i da se seti

šta je sve bilo rečeno te večeri. Znala je samo da je na kraju večeri procenila

Morgana Vejda kao blaziranog, arogantnog kauboja.

Htela je u jednom času da pohvali večeru koju je pripremila Marija, ali je samo

prevrnula viljušku u tanjiru i odustala od toga. Kad je na red stigao desert

iznenađenja, jedva i da ga je probala. Izgovarala se umorom od puta i lošim

apetitom. Isti izgovor imala je i u salonu, gde su posle večere prešli da popiju kafu.

Poţeleia je svima laku noć. Morganov glas ju je ispratio, to je bilo poslednje što joj

se zadrţalo u ušima kad je izlazila Iz salona, i učinilo joj se da, neće moći da zaspi

do jutra. Zaspala je za čas.

Probudila se kad je sunce već bilo odskočilo, i osećala se zaista prijatno.

Nasmejala se sopstvenom ponašanju i osećanjima koje je imala prošle večeri,

govoreći , samoj sebi da je u stvari reč čoveku kao što su i svi drugi; malo

beznačajnoj ludi koja ne predstavlja ništa u njenom ţivotu. Biće ljubazna prema

tom arogantnom tipu ovih nekoliko dana, a onda će on lepo da se vrati na svoj

ranč, a ona u svoj stan na Long Ajlednu.

Odlučivši to, istuširala se, brzo obukla ravne sandale, farmerke i lak pulover,

očešljala se, podigla kosu pozadi i pričvrstila je dugom iglom. Osetivši se ponovo na

svom terenu, sigurna u sebe, napustila je sobu i krenula u potragu za doručkom.

Našla je Bebs za stolom, i ova ju je obavestila da su Ben i Morgan otišli pre više od

pola sata nekim svojim poslom. Ovo saznanje nije je nimalo uzbudilo. Provele su

jutro sasvim prijatno, odlazeći često do dečje sobe. Osećala je kako se sve više

zaljubljuje u te mališane.

Muškarci su se vratili na ručak, i Sem je sada mogla da čuje po ko zna koji put

šta sve treba uraditi, i kakva je procedura koju je potrebno završiti u nedelju na

krštenju. Promenila je temu, ispričala muškarcima šta su ona i Bebs radile tog

jutra, i upitala ih — kako su njih dvojica proveli vreme.

Morgan joj je uputio brz, upitan pogled, i kao da je shvatio njenu nameru,

odgovorio joj je dubokim i ljubaznim glasom. Moţda, pomislila je Sem, moţda će

ipak sledeća tri dana proći bez nepotrebnog ratnog stanja.

Ponovo su krenuli da popiju kafu u dnevnoj sobi, i muškarci su pošii iza dve.

Sem je već sedela kad su njih dvojica ušla u sobu. Morgan ju je svojom pojavom

ponovo naterao da zadrţi pogled na njemu. Imao je na sebi belu pamučnu košulju,

koja se slagala sa njegovim preplanulim licem. Bio je zaista vitak i visok. Obojica su

bili samo u čarapama, kao da su se tog časa vratili sa jahanja izuli čizme u

predsoblju.

Posle druge šolje kafe muškarci su se izvinili, objašnjavajući da imaju posla, na

šta je Bebs izjavila da se oseća zapostavljenom. Sve se završilo zajedničkim sme-

hom, kad ju je Morgan pomilovao po kosi u prolazu, i izjavio da ne postoji

muškarac koji bi mogao da zapostavi tako dragu osobu. Izašli su, a Sem se samo

pomerila u svojoj stolici. Bebs se okrenula prema njoj.

— Kako je šarmantan taj čovek — rekla je.

Bebs je nasula sebi još malo kafe, i sela ponovo u fotelju.

— Dakle, konačno moţemo na miru da porazgovaramo — rekla je. Raspitivala se

o svemu i najzad pomenula očevu smrt. Sem joj je odgovarala na pitanja, i na kraju

joj ispričala detalje iz očevog testamenta.

Bebs je ostala bez reci u prvom času, pogledala je ponovo u lice svoju

prijateljicu, ne verujući u sve to što je Ĉula. Posle nekoliko dugih sekundi

uzviknula je:

— Boţe moj, Sem. Pa to je neverovatno!

— Znam — rekla je Sem. I ja sam tako reagovala.

— Šta ćeš da uradiš — Bebs je postavila pitanje koje je postavljao svako kad bi

prvi put čuo za uslove iz testamenta.

— Nemam nikakvu ideju — rekla je Sem. — Jednostavno, ne znam.

Prekinuli su razgovor kad su odlučile da ponovo odu do dečje sobe. I kad su

napustile sobu, Bebs još nije mogla da se oporavi od šoka.

Provele su sa decom moţda nešto više od jednog časa, kad su se Ben i Morgan

vratili. Sem je sedela sa Bendţijem, koji je, ugledavši Morgana, sišao sa njenog krila

i pošao ka njemu uzvikujući Morganovo ime. Morgan ga je uhvatio ispod ruku, i

bacio ga neţno u visinu, pitajući uz put. — Šta ima tamo gore, Bendţi?

Sem je sa strahom gledala kako Morgan barata sa detetom, i kad je dete

zatraţilo još, taman da prekine takvu igru, tad je Morgan rekao:

— Drugi put. Da vidimo sad šta radi tvoj mali brat.

Bendţi je prvi poleteo prema kolevci, i ponovo podigao prst na usta. Beba pava.

— U tom slučaju moramo da budemo tihi, prošaptao je Morgan, i nagao se nad

kolevku. — Mangupe jedan. On je budan i igra se — rekao je. Sem je osetila kako

joj zastaje dah kad je videla da Morgan zavlači ruku u kolevku, i jednom rukom

podiţe dete, dok je u drugoj drţao Bendţija. Privio je bebu uz obraz, a ona se samo

slatko nasmešila na njega. Njeno ubrznao disanje prekinula je Bebs, koja je sasvim

mirno, nasmejana rekla:

— Vidi, vidi, prvi put te vidim takvog, Morg.

Bebs je osetila da se njena prijateljica uplašila, a osetio je to i Morgan. Još uvek

drţeći decu, rekao Je blagim glasom:

— Zao mi Je ako sam vas uplašio, gospođice Dening.

Pre nego što je Sem mogla bilo šta da kaţe, Morgan se obratio Dţudi:

— Da li sam i tebe preplašio, lepotice?

Sem je videla kako je Dţudi pocrvenela, i pomislila je: „Bes je „mala", Dţudi je

„lepotica", a ja sam „gospođica Dening." Ĉini mi se da me na taj način stavlja na

pravo mesto.

— Vi ne moţete da me uplašite, gospodine Morgan — rekla je, još uvek crvena u

licu, Dţudi.

Ona je zaljubljena u njega, shvatila je Sem, gledajući pocrvenele obraze devojke.

Za razliku od njenog zbunjenog izraza lica, Morgan je bio nasmejan, sa nekim

blagim izazovom u očima. Ovo je namenjeno ţenama, da bi ih privuklo — pomislila

je Sem. Na neki neobjašnjiv način ta misao ju je uznemiravala.

Nešto kasnije Bebs je objavila da je vreme za popodnevni odmor.

Sem je krenula ka svojoj sobi, ali ju je na pola puta zaustavio Banov glas koji je

poveo na piće. U prvom trenutku je htela da odbije, ali se predomislila i nastavila

sa njima do dnevne sobe.

Ben je krenuo da natoči piće, ali ga je zaustavila Morganova ruka na ramenu.

—- Sedi, drugar, ja ću — rekao je, i bez pitanja promešao dva martinija, i jedan

dodao Sem, a drugi stavio na stolicu na kojoj je obično sedela Bebs. Uzeo je tada

druge dve čaše, nasuo leda, i onda obilato natočio "Dţek Danije!s", i dodao drugu

čašu Benu. Idući polako prema kaminu, da bi se naslonio na ogradu, otpio je dug

gutljaj svog, očigledno omiljenog viskija.

Bebs je ušla u sobu, uvalila se u svoju stolicu, zgrabila piće, i pijuckajući,

pfomrmljala.

— Nije loše! Bendţi je presladak, zar ne? — Obratila se, u stvari, svima

prisutnima, i svi su se, skoro u isti čas, nasmejali. u Razgovor je bio lak i prijatan.

Ponovo puneći svima čaše, Morgan se izvinio rekavši: Ja sam za jedno kupanje

— i nestao je iza vrata. Ben ga je sledio. Sem i i Bebs su ostale sedeći još neko

vreme, pijuckajući svoje piće. Odjednom se Bebs uspravila, pogledala Sem

uzbuđeno, i skoro uzviknula:

— Naravno! To je rešenje! To je pravi odgovor — Morgan Vejd!

— O čemu to govoriš? — začudila se Sem.

— Moţeš se udati za Morgana — rekla je Bebs sasvim jednostavno. Sem ju je

pogledala sa čuđenjem, i glas joj je postao oštar:

— Je si li ti poludela?

— Ne još — odvratila je Bebs. To je fenomenalno rešenje za testament.

— Zaista? — počela je Sem.

— Samo, nije mi jasno ...

— Naravno da Jeste — prekinula ju je Bebs. — Moraš da se udaš u roku od pet

meseci. Ne ţeliš nijednog od onih koji su ti do sada nudili brak. Misliš da su oni

ţeleli normalan brak? Normalan muško-ţenski odnos?

— Znam da jesu!

— U redu — nije se dala obeshrabriti Bebs. — Sad ćeš dobiti muţa. Takvog koji

ne postavlja zahteve. Morgan će dobiti ţenu koja ima novac, a to je baš ono što mu

je potrebno.

— Neće to baš tako ići — konačno je došla do reči i Sem. — Prvo i prvo, tog

čoveka jedva poznajem — Drugo, bez obzira da li mu je potreban novac ili ne, ne

deluje mi kao neko kome je na bilo koji način stalo do ţenidbe.

— Tu ne grešiš — rekla je Bebs. — Ţene ga saSeću sa svih strana, ali on nema

ni vremena ni volje da im posvećuje neku paţnju. Više ga zanima ranč.

— Pa zašto onda misliš ...

— Baš zbog toga, draga. Na ovaj način, sa ţenom, on će imati jednostavniji

izgovor pred svima koje su ga jurile, i imaće, nazovimo to tako, normalan brak. A

šta to znači za tebe? Razmisli malo, Sem! Moţeš da se koristiš kućom, bićemo blizu,

on ionako tu provodi vrlo malo vremena, a ti ćeš imati mogućnosti da putuješ

koliko te volja, i kad se, s vremena na vreme, malo vratiš „kući", ko će moći da ti

zameri da si se odvojila od muţa, ili da ti brak nije u redu?

Napravila je malu pauzu, I pre nego što je Sem došla do reči, nastavila je:

— I kad protekne tih pet godina iz testamenta, zatraţićeš razvod, i vi ćete mirno

otići svako svojim putem. Morgan finansijski obezbeđen, a ti psihički neoštećena.

— O, Bebs, ne znam, ti si to tako ispričala kao da je zaista moguće, i lako.

— Kako da nije — insistirala je Bebs. — Biće fantastično ako uspeš da se

zaljubiš, ali, ruku na srce, ako za sve ove godine nisi srela princa iz bajke, neće ti

ipak kruna pasti sa glave ako se nekoliko meseci budeš vozila u maseratiju sa

nekim kao što je Morgan.

Bebs je upitno pogledala svoju prijateljicu. Sem je bila zamišljena.

— Neće, naravno, ali, kako ti to zamišljaš? Zaista mi nije jasno kako da priđem

nekom koga sam tek upoznala, i pitam ga — da li bi hteo da me uzme za ţenu zbog

mojih para?

Bebs se nasmejala, ali je Sem bila uporna.

— Zaista nisam u stanju da učinim tako nešto.

— I nije potrebno da to ti činiš — rekla je Bebs. — Ja ću objasniti Benu, a on će

da razgovara sa Morganom.

— Zaista misliš tako?

— Ubeđena sam.

Sem je razmislila nekoliko trenutaka, i odahnula.

— U redu — rekla Je. — Ne dopada mi se naročito cela ideja, ali sama zaista ne

vidim neki drugi način na koji bih mogla da izbegnem zamke iz testamenta, da ne

ţivim na račun Meri.

Bebs je znala da je to odlučilo.

III

Oblačeći se za večeru, Sem je osetila neku mučninu u stomaku, neprijatnost

koja Je pretila da pređe u bol. Nije trebalo da dopusti Bebs da započne razgovor sa

Benom. Ako arogantni kauboj odbije njenu ponudu, ona će odmah da napusti

Nevadu i vrati se na Long Ajlend, bez obzira na krštenje. Prvo će mu uzvratiti

udarac, a onda — zbogom!

Briţljivo sa našminkala, još briţljivije odabrala garderobu, i bez obzira što je bilo

pomalo hladno, odlučila je da obuče dugu haljinu, izrezanu na leđima, boje

zelenkaste jabuke. Proverivši još jednom sopstveni izgled pred ogledalom, slegla Je

ramenima, i napustila sobu.

Večera je bila prijatna. Ben i Morgan su najviše priča!', najčešće o stoci, dovoljno

da iznerviraju Bebs. Što se nje tiče, Sem je bila srećna što moţe da uţiva u hrani.

Kada su prešli na kafu u salon, razgovor je krenuo drugim tokom. Pričali su o tome

čime se bave njihovi prijatelji, kako im ide posao, zbog čega nekom ponešto ne

polazi za rukom. U trenutku kad je Morgan podizao solju sa kafom i prinosio je

ustima, Ben se izvinio u svoje i njegovo ime, i oni su, mada se na Morganu videlo

zaprepaštenje, napustili sobu.

Sem je ustala, i nevozno prošetala sobom.

— Potrebno nam je piće — rekla je Bebs, i ustala da natoči martini. Pruţila je

jednu čašu prijateljici, i ona ju je ispila u samo četiri duga gutljaja. — Polako Sem,

opusti se. Ako tako nastaviš, oboriće te.

Sem je ponovo napunila čašu, ali je sada sela u stolicu, prekrstila noge, i

krenula polako da prijucka. Počele su da razgovaraju o haljinama, deci, i drugim

neobaveznim temama. Vreme je brzo prolazilo, i Sem je napunila svoju treću čašu u

času kad je čula muškarce da se vraćaju.

Morgan je krenuo odmah na „Dţek Danijela", a Ben se zaustavio još na vratima,

i obratio se Bebs:

— Ĉini mi se da nas Bendţi zove, draga.

Bebs je skočila sa stolice, i krenula napolje, a Ben je polako izašao za njom i

zatvorio vrata.

Sem je pijuckala piće posmatrajući Morgana. On je ubacio led - u čašu, nasuo

viski i okrenuo se. Polako je prilazio, a ona je osetila je potrebu da pobegne. Samo

snaga volje zadrţala je na mestu. Zaustavio se na nekoliko koraka od nje, još uvek

ćuteći. Pogledom uperenim na nju, polako je nagnuo čašu i otpio dugačak gutljaj.

Nije uspela ništa da pročita ni iz njegovih očiju, ni iz izraza lica. Imala je probleme

da drţi čašu mirno: drhatla joj je ruka. Njegov topli glas još više je podstakao to

drhtanje.

— Ĉuo sam da ţeliš da sklopimo ugovor.

— Ugovor? — prošaputala je, osećajući da joj i glas i reči zvuče glupavo.

— Moje ime za tvoj novac. — Napravio je kratku pauzu.

Ona je drhtala, ali je uspela da prozbori jedno razumljivo i dosta glasno: — Da.

— Kada?

— Pa, nisam sigurna, tu je moja porodica i... počela je da muca.

— Nije bitno. Vaţno je da to učinimo onoliko brzo koliko zahtevi nalaţu —

prekinuo ju je.

— Ali, zaista ... — počela je Sem ponovo, ali joj on nije dozvolio da nastavi.

— Ţelim da se vratim na ranč. Da li zaista ţeliš svu svoju familiju ovde? Šta

misliš koliko će im biti potrebno da se osveste? Daleko je bolje da oni misle da si se

naprečac zaljubila, i da je sve to začas završilo pred oltarom. Zar ne?

— Ĉini mi se da si u pravu.

— U redu. Dogovoreno?

— Dogovoreno — odgovorila je Sem.

— Onda, nastavio je Morgan kao da razgovara o nekom uobičajenom

kupoprodajnom ugovoru. — sutra ćemo da odemo do grada da regulišemo

formalnosti. Posle toga ćemo se venčati što je pre moguće, i otići kući.

— Kako god ti kaţeš'— promrmljala je Sem nemoćno, pitajući se da li će joj

pozliti ako otpije još jedan gutljaj.

U tom času na vratima se pojavila Bebs i svojim uobičajenim vedrim tonom

upitala: — Moţemo li da se vratimo?

Morgan se nasmejao. Zubi su mu bljesnuli na preplanulom licu:

— Naravno, u svojoj ste kući! Pričali su više od jednog sata.

Bebs i Ben su ih upoznavali sa detaljima šta je sve potrebno da učine. Onda je

Sem ustala, prekinula razgovor, i brzo je napustila sobu. Bebs je pošla za njom, i u

holu ispred njene sobe je upitala, neţno joj spuštajući ruku na rame da li je sve

uredu.

— Naravno — ubeđivala ju je Sem. —- Sve je u najboljem redu. Samo ... sve se

desilo tako... tako brzo.

— Znam, draga, ali sam ubeđena da će sve biti u najboljem redu.

— Nadam se. Ali, glas kojim je to rekla nije delovao kao da govori istinu.

Sledeća tri dana su jednostavno proietela. U subotu ujutro Sem se probudila sa

glavoboljom. Govorila je sama sebi da tako dalje ne moţe, da mora nešto da smisli.

Glavobolja i pritisak koji je osećala izgubili su se pod tušem. Daleko mirnija u

trenutku kad je završila oblačenje, osećala se čak prijatno. Moţda se Morgan predo-

mislio. Biće to jednostavno saznati. Mogli bi čak i da se našale na račun svega toga.

Izlazila je iz sobe u času kad su se otvorila vrata na sobi preko puta njene. Pre

nego što je uspela da bilo šta kaţe, pa čak i bez uobičajenog pozdrava, Morgan joj

se obratio recima:

— Upravo sam pošao da ti kucnem na vrata, doručak je spreman. Ben i Bebs su

već dole. Vreme je da krenemo.

— Gospodine Vejd — počela je Sem, ali ju je on naglo prekinuo:

— Ne misliš da je daleko bolje da me zoveš Morgan, Samanta. Doba kada se

ţena muţu obraćala sa „gospodine" odavno je prošlo.

Uzveši je pod ruku, krenuo je niz stepenice sa namerom da je povede do

trpezarije. Morala je da trčka pored njega, da bi drţala korak sa njegovim. Disala je

ubrzano kad su seli za sto, ne samo zbog njegovog ogromnog koraka. Pošla je

uzbuđena. Jedina njena bistra misao bila je: — Neću biti u stanju da sve ovo

zaustavim.

Tegoba u njoj je sve više rasla. Okrenula se ka Bebs, koja je upravo tog časa

poţelela dobro jutro, spremna da je zamoli da prekine sve to, i izvuče je iz ove glupe

situacije. Bebs je, ne čekajući da joj Sem uzvrati pozdrav, nastavila:

— Idemo do Elija. Ben ima neke posliće da završi, a kako nemaš nijednu belu

haljinu, ti i ja moţemo u mali šoping."

— Belu haljinu? Zbog čega — iznenadila se Sem, uhvativši u letu Morganov

pogled upravljen prema njoj.

— Zbog čega? — ponovila je Bebs. — Zbog venčanja, draga moja. Ili moţda imaš

neku od belih haljina sa sobom?

Pre nego što je Sem uspela da odgovori, Ben je, smeškajući se prijazno, rekao:

— Mislim da se naša nevesta nije još sasvim razbudila.

— Nemam, ali ne mislim da je beia haljina uopšte neophodna!

Sad su Bebs i Morgan progovorili u glas:

— Ne vidimo zbog čega ne bi bila bela.

— Naravno da bi trebalo da bude bela.

— Ali... započela je Sem.

— Samanta — prekinuo ju je Morgan. Znam da sam rekao da ţelim da sve to

završimo što pre, ali pritom nisam mislio da to ne bi trebalo uraditi kako valja.

— Sasvim tačno, — potvrdila je Bebs.

Sem je osetila da joj drhte i ruke, i srce, i glas. Uspela je da prozbori:

— U redu, idemo u kupovinu.

Uzela je kolačić sa suvim groţđem sa sredine stola i ubacila dosta nespretno u

svoj tanjir. Osetila je da je Morgan gleda.

— Bolje bi ti bilo da nešto doručkuješ.

— U stvari — nnnisam gladna" — promucala je. — Kafa i đus će mi biti dovoljni.

— Onda popij svoj đus — rekao je Morgan glasom u kome se osetila naredba.

Podiţući bokal sa kafom, nasuo je prvo njoj, pa sebi.

Iznervirao ju je ton u njegovom glasu. Kao da se obraća detetu! Ispraznila je

čašu sa dušom, i spustila je paţljivo na sto.

Bebs se smijuljila. Osećajući kako sva gori iznutra, Sem se s okrenula prema

njoj i ugledala je kako blaţeno završava svoj doručak. Ben je već završio i upravo je

palio cigaretu. Okrećući se prema njemu, Sem je prozborila:

— Mogu li da dobijem jednu, molim te. — Pre nego što je Ben uspeo da joj pruţi

paklu sa cigaretama, Morgan je već drţao svoje u ruci i pruţao ih preko stola. Uzela

je jednu, gledajući ga kako istovremeno smešta svoju cigaretu među zube. Upaljač

je kresnuo, i on je upalio prvo njenu, pa svoju cigaretu. Ne ispuštajući filter iz zuba

u kutu usana, promrmljao je:

— Popij kafu, pa da krenemo.

Njene zelene oči su bljesnule, ali je ipak mirno ispila solju kafe, ugasila napola

popušenu cigaretu, i ustala. Poţurila je do svoje sobe, očešljala se, proverila šmin-

ku, zgrabila svoju torbu i pridruţila se ostalima koji su je već čekali napolju pored

jednog neverovatno prašnjavog bjuika — karavana. Smeštajući se na zadnje sedi-

šte, pored Bebs, nije mogla a da se ne namršti. Unutrašnjost kola nije bila ništa

manje prašnjava. U tom trenutku Morgan se nagnuo preko volana, i ugledao je

njeno lice u retrovizoru. Kao da je čitao njene misli.

Ona je pogledala kroz prozor. Nije ţelela da ga gleda u oči. Bes se gomilao u njoj,

i put do Elija, bar što se nje tiče, nije trajao dovoljno dugo. U stvari, ništa što su do

sada uradili nije trajalo dugo. Od toga da su za tili čas dobili sva potrebna

dokumenta, do toga da su se sa sveštenikom koga je Bebs poznavala sasvim kratko

dogovarali da se venčanje odrţi u sredu u 10 sati u njegovoj kući. Bebs je

insistirala na tome, jer je smatrala da obično venčanje u prašnjavom civilnom

uredu ne bi priličilo. Imajući neodoljiv utisak da je dobila bitku a izgubila rat. Sem

se sretala samo sa donetim odlukama, protiv kojih ništa nije mogla da kaţe.

Nije kupila haljinu. Nije pronašla ništa što bi joj se dopalo, i morala je da

objasni Bebs da to nije zbog toga što su radnje loše, ili trgovci neljubazni. Ništa joj

se nije dopalo.

Uskoro su im se ponovo pridruţili muškarci, i ušli su svi zajedno u jedan mali

kafe-bar. Morgan i Ben su odabrali sto i seli preko puta njih dve. Pošto su poručili

sendviče sa sirom i kafom, Bebs im je ispričala kako su prošle u kupovini. Ben se

smejao, upućujući svojoj ţeni dug i topao pogled. — To me u svakom slučaju ne

iznenađuje. Ne poznajem nijednu ţenu koja je u stanju da kupi .bilo kakvu haljinu

za samo dva sata.

Bebs je napravila grimasu u njegovom pravcu, ali nije rekla ništa, Sem je

pogledala u u Morgana i samo kratko uzdahnula. On se nije smeškao. Naprotiv, bio

je uobičajeno ozbiljan, i ćutao je sve vreme dok je kelnerica stavljala jelo na sto.

Kad se udaljila, obratio se Benu:

— Mogu li da pozajmim tvoj avion u ponedeljak?

— Kako da ne, — dobio je odgovor. — Kuda si namerio da odeš?

— Vegas. Odvešću ţene rano ujutro u grad i Sem će moći da provede ceo dan

kupujući. Pretpostavljam da će tamo pronaći sve šta joj treba.

Sem je htela da kaţe nešto u znak protesta, ali se predomislila videvši bljesak u

Morganovim očima. Primedbe na takav plan ostavila je za kasnije.

Sem se nasmešila u pravcu prijateljice, a onda se ponovo namrštila na Morgana

misleći: ,,U redu, kauboju, opet tvoj poen, ali, kunem ti se, kupicu prvu prokletu

belu haljinu na koju naletim, pa makar bila i najobičnija krpa."

Napustili su kafe-bar i krenuli prema kolima koja su, Sem je to odmah

primetila, bila tamno zelena, što se ranije, od prašine, nije moglo ni nazreti. Na

putu prema kući Sem i Bebs su progovorile samo nekoliko reci, i odjednom su se

našle pred zgradom. Otišle su pravo u dečju sobu, i Bendţi je bio oduševljen što

vidi tetu Sem.

Nedelja je proletela neobično brzo. Sem je ustala rano, sa na-merom da

pomogne Mariji da pripremi ručak za goste koji će doći na krštenje. Ostalo joj je

samo malo vremena da se presvuče za odlazak u crkvu. Drţala je Marka sve vreme

obreda. On se čak nije ni probudio. Vratili su se odmah posle toga kući, sa

dugačkom kolonom vozila iza sebe.

Konfuzija je bila potpuna. Gosti su preplavili kuću. Sem se muvala okolo,

pozdravljajući se sa roditeljima Bebs, koji su je smatrali svojom davno izgubljenom

kćerkom, sa Benovim roditeljima, koji su se raspitivali za njene, sa ljudima sa

kojima se srela na venča-nju svoje prijateljice, i sa kojima je rado ćaskala. Kada bi

prilazila grupi u kojoj je bio Morgan, na licu je ponovo imala hladan, „klasični" izraz

lica, ali je sama sebi morala da prizna da joj nije bilo svejedno što gleda sve te

mlade i lepe ţene koje su obletale oko njega, niti da čuje, ako bi se udaljila, njegov

zvonki smeh upućen nekoj od njih.

Bila je na nogama, ako se izuzme vreme provedeno u crkvi,više od 16 sati,

popila je suviše šampanjca, i osetila je veliko olakšanje kad se negde oko 11 svalila

u krevet. Zaboravivši u času sve što se zbivalo oko nje, zaspala je u trenu.

Probudilo ju je lako lupkanje na vratima. Pre nego što je uspela da se pokrene,

Bebs je upala u sobu pozvavši je tiho:

— Probudi se, sanjivice, Morgan hoće da krenemo za sat.,

Umesto da izgovori:

— Reci Morganu Vejdu da se nosi dođavola, — kako je bila naumila, prozborila

je samo: — biću spremna za pola sata.

Prekorevajući sebe što se ponaša kao idiot, istuširala se i presvukla u roza odelo

u kome je doputovala. Kad je sela za svoje mesto za stolom, primetila je da su

mesta gde su obično sedeli Ben i Morgan prazna. Pijuckajući kafu, Bebs je

primetila njen pogled uperen u prazne stolice, i objasnila joj da je Ben morao da

ode da završi neki posao, a da je Morgan trknuo da se presvuče, i da će stići za

nekoliko minuta.

Još je bila zaneta voćem kad se pojavio Morgan. Imao je na sebi ono odelo koje

je imao prve večeri, ovom prilikom sa tamnom košuljom, i Sem je morala da prizna

u sebi da izgleda zaista dobro.

Stojeći nasuo je sebi kafu i popio je gledajući u Sem nekoliko i minuta pre nego

što je neţno prozborio.

— Opet nisi doručkovala. Bila je to konstatacija ne pitanje. Sem, koja nije imala

nameru da odgovori, čak ni da pogleda u njegovom pravcu, spustila je mirno

kašičicu na tanjirić, i uzela šolju sa kafom.

Bebs se malo nervozno nasmejala, znajući da su ţivci njene prijateljice na

velikoj probi, i obratila se Morganu:

— Budi paţljiv, Morg, Sem je još uvek umorna i nije baš najbolje volje jutros.

Crne oči su se uperile u Sem, i on je dodao, tonom koji je bio zajedljiv i hladan:

— Jadna mala.

Sem je skočila sa stolice, lice joj je bilo namrgođeno.

— Ako već moramo da obavimo taj šoping, onda uradimo to što pre.

U Vegasu su se rastali, dogovorivši se da se vide za vreme ručka. Sem je zaista

kupila prvu belu haljinu na koju je naišla, iz jednostavnog razloga — bila je bez

greške: dugačka, sa dugim rukavima, i visokim ovratnikom spreda, koji je fino

prelazio u dekoltirana leđa. Odabrala je udobne, meke, bele, koţne, salonske cipele

i veliku belu meku koţnu tašnu.

Napustili su Vegas jedan sat posle ručka, vraćajući se na vreme kući da se

poigraju sa Bendţijem pre nego što krene na spavanje. Posle večere, Sem se rano

izvinila i otišla u svoju sobu.

U toku sledećeg dana neraspoloţenje je raslo sve do poslepodnevnih časova, kad

joj se Bebs obratila jednog časa svojim uobičajenim vedrim i veselim glasom:

— Pa dobro, i — šta sad? Shvataš li, ipak, da si se koliko pre dva dana o svemu

dogovorila sa Morganom, i da bi trebalo da budeš bar pristojna, ako ništa drugo.

Ĉovek je pristao na tvoje uslove, a ti se ponašaš kao da te neko naterao na sve to

protiv tvoje volje.

Podsećajući samu sebe da nije u redu kvariti raspoloţenje ljudima u čijoj si

kući, Sem je obećala da će nastaviti razgovor za vreme večere.

Kasnije, dok je sipala svoj četvrti martini, shvatila je da nema šta više da kaţe,

dok se Morgan lenjo protegao, ustao, prešao preko sobe i uzeo piće iz njene ruke.

— Hajde da prošetamo malo, imamo o nečemu da porazgovaramo. — Izvinili su

se Bebsi i Benu i napustili sobu. Pričekao je u trpezariji da obuče kaput, i zatim su

izašli. Pošli su prema teniskim igralištima, i kad Je on zastao da zapali cigarete za

oboje, iznenada je rekao grubim glasom:

— Šta pokušavaš da uradiš sa svim tim pićem?

Kada je Sem zamucala, nastavio je:

— Bebs mi je rekla da vrlo malo piješ — nastavio je. — Ali, to piće koje sam ti

uzeo bilo ti je, već četvrto. Juče je bilo vino! Koliko ja vidim, ne prekidaš od petka.

Ako se nešto predomišljaš, ne moraš da se napijaš kao stoka. Samo reci, i

prekidamo celu stvar.

— Ne razumem.

— Mislim da razumeš. Hoćeš li da odustanemo?

— Naravno da neću. odgovorila je suviše brzo.

— Moraš biti sigurna, Samanta, veoma sigurna, pre nego što to pretvorimo u

činjenicu. Neopozivu činjenicu, — nastavio je Morgan.

Smatrala je da su mu reči pomalo neobične, ali je ipak brzo odgovorila: —

Sigurna sam!

— U redu. Ali, savetujem ti da malo prekineš sa pićem, i da se odmoriš. Sutra

imamo teţak dan, koji počinje rano a završava se

kasno. Uhvatio ju je za nadlakticu, i krenuli su prema kući. Sem je ostala bez

teksta. Šta ovaj čovek misli o sebi? Niko do sad nije pokušavao da joj kaţe koliko

srne da pije, i u koje doba da ide na spavanje. Prilično ljuta, oštro je uzviknula jer,

prolazeći kroz trpezariju, on je mimoišao dnevnu sobu, i praktično je vukao kroz

hol direktno ka njenoj sobi. Prsti su mu se zgrčili kad je ona pokušala da se

zaustavi i da se oslobodi njegovog pritiska. Zabolelo je. Tresla se od besa kad su

stali pred vratima njene sobe. Uhvatio je i drugu njenu ruku, nagnuo se nad njom i

blago rekao:

— Smiri se, i nemoj da se ponašaš kao razmaţeno dete. — Glas mu je

podrhtavao, susdrţavao se da se nasmeje, dok je govorio: — Ispavaj se, treba da

budeš lepa nevesta!

— Ti____— počela je Sem, ali nije mogla da završi, jer su njegove usne dotakle

njene, i prošaputale joj: — Laku noć, Sem!

Otvorio je vrata njene sobe, i blago je gurnuo unutra. Ostavši sama u sobi, Sem

je naglas mislila:

— Mora da sam poludela. Zašto se nisam zaustavila dok je još bilo vremena.

Ovo neće valjati, jer on mene prezire, a ja njega mrzim.

Nije joj prijalo što je na usnama još uvek osećala njegov dodir, a ruke su joj

bridele na mestima gde ju je drţao. Osetila je stvaran strah. Moram ovo da

prekinem — pomislila je u očaju.

Ali — nije prekinula. Ostala je u sobi dok nije bilo vreme za polazak. Bebs joj je

donela kafu, koju je popila, i tost koji je ignorisala. Obukla se, i hodala po sobi dok

Morgan nije tiho zakucao na vrata:

— Vreme je za polazak, Samanta!

Sem je malo oklevala, ali se odlučila, došla do vrata, i stajala mirno dok je on

paţljivo osmatrao.

— Divno izgledaš —- rekao je. Zahvalila se. Lice joj je bilo sasvim mirno, a glas

leden. Prošla je, pored njega, i sišla u hol gde je Bebs čekala na vratima. Voţnja do

grada je bila neudobna. Kada bi neko zatraţio od Sem da opiše prostoriju u kojoj su

venčani, ne bi bila u stanju to da učini. Ipak, kratak obred ostao je u njenom

sećanju. Morganov glas dubok, čvrst, dok je ponavljao: — Ovim te prstenom

venčavam, svojim telom te oboţavam, sva svoja zemaljska dobra ti dajem, —

navlačeći joj uzanu platinastu burmu na prst. Njen glas je bio tih, ali jasan dok je

ponavljala iste reči, i stavljala burmu na njegovu ruku. Burma koju je dodala Bebs

predstavljala je potpuno iznenađenje za sve. Ĉak i kad je stavila na njeno mesto,

nije očekivala da će je on ostaviti tu. Nije ličio na čoveka koji javno ističe da je

oţenjen. Međutim, Sem je imala još mnogo toga da nauči o Morganu Vejdu.

Kada je sveštenik rekao da moţe da je poljubi Morgan je ovlaš dotakao njene

usne, kao prethodne noći, a onda su je Bebs , i Ben poljubili. Posle nekoliko mi-N

nuta bili su već u kolima. Išli su kući, gde je Marija pripremala taji kozvani

„venčani ručak" za njih. Ben je vozio, i dok je ulazila na zadnje sedište, Sem se

smestila što bliţe vratima. Morganu se izvinila, kada ga je slučajno nagazila.

U potpunoj tišini Sem je gledala kroz prozor, ne videći ništa, i nesvesno se

igrajući burmom na prstu. Opet je osetila onaj čudan trag njegovih usana na

svojim.

Marija i Dţudi su čekale sa šampanjcem da nazdrave mladencima. Sem nije

znala da li da se smeje ili da plače, i bilo joj je ţao Dţudi, čije su oči, kad god bi

ugledale Morgana, postajale tuţne.

Povukla je Bebs na stranu, i zapitala je: — Da li ću imati vremena da se javim

kući pre ručka?

— Naravno, draga — odgovorila je Bebs smešeći se, dok se Bendţi priključio

društvu i uzbuđeno skakao. — Uzmi telefon iz Benove radne sobe, tamo je mirno.

Sem je ušla u Benovu sobu, i zaprepašćeno se okrenula kada je primetila da je

Morgan ušao za njom.

— Htela bih da budem sama, ako nemaš ništa protiv — drsko je rekla.

— Imam — odgovorio je mirno. — Ostajem ovde.

Besno ga je gledala, ali je on bio sasvim miran. Naglo se okrenula, došla do

Benovog stola, podigla slušalicu i okrenula broj Long Ajlenda. Javila se Beti.

— Beti, ovde Sem, da li je tu Meri? Zatim je odgovarala na Betina pitanja. Beti je

obavestila Sem da je i ona dobro, i zamolila je da pričeka dok Meri ne stigne. Posle

nekoliko minuta Sem je čula Merin blagi glas:

— Zdravo, Samanta. Nešto nije u redu?

Pokušavajući da deluje što vedrije, zatvorila je oči, pritajila uzdah, i tiho

promrmljala:

— Jutros sam se venčala!

— Sem, da li se ti to šališ? — čulo se iz slušalice. U Merinom blagom glasu

osećala se briga.

— Ne, draga, ne šalim se. Taman smo stigli iz crkve.

— S kim si se venčala, dušo? Da li ga poznajemo?

— Ne poznaješ ga, majko, sama sam ga upoznala.

— Uspela je da se nasmeši.— Potpuno me oborio s nogu. Zove se Morgan Vejd,

on je Benov prijatelj i kum malog Marka. Ima ranč ovde u Nevadi — dodala je brzo,

pre no što je Meri stigla da zapita čime se bavi. U Merinom blagom glasu osećala se

sumnja.

— Da li je pametno, Sem?

-- Ne znam — odgovorila je Sem veselo — to se nikad ne zna! Uostalom, ne tiče

me se. Zaljubila sam se. Bila je zaprepašćena što se nije udavila, izgovarajući sve

ove reči.

— Stvarno si se zaljubila — nastavila je sa nevericom Meri.

— Jesam, majko, zaista — potvrdila je, mada joj je smetalo Morganovo

prisustvo. Sledeće pitanje nije očekivala.

— Da li mogu da razgovaram sa njim, Sem?

Ne razmišljajući, okrenula se i uspaničeno pogledala Morgana. Kao da je znao o

čemu se radi, prešao je preko sobe, i uzeo slušalicu iz njenih ruku. Glas mu je bio

iznenađujuće mek.

—- Dobar dan gospođo Dening. Ovde Morgan.

Sem ga je gledala, dok je on slušao, i kada je ponovo odgovorio, glas mu je bio

topao, čak iskren:

— Da, znam da je bilo mnogo brzo, ali, budite sigurni da će biti sve u redu. —

Opet je malo slušao, i odgovorio: — Ne, ne moţemo sad da dođemo. Ovo doba

godine je puna sezona za mene na rancu. Jeste, slaţem se, i obećavam vam da ču

dovesti Sem čim budem mogao. Obećavam!

Glas mu je bio veseliji, kada je sledeći put progovorio, i Sem je odmah znala da

razgovara sa Debi. Ona je takođe znala kakvo je pitanje sa one strane bilo, jer je

odgovor glasio:

— Sem je odlično! U stvari, ona je mnogo lepa.

„Sto mu ne ispadne jezik iz glave — kad moţe toliko da laţe!" pomislila je Sem.

Zatim joj je dao slušalicu i naslonio se leđima na vrata. Da bi izbegla odgovaranje

na pitanja koja je postavljala Debi, Sem je odmah počela:

— Zdravo, lutko, hoćeš li da mi učiniš uslugu.

— Naravno, šta treba.

— Pozovi gospođu Bejker i obavesfi ih o situaciji. Reci im da ću poslati kopije

venčanice koliko danas. Mogla bi i da mi spakuješ neke moje stvari, i da ih pošalješ

— dodala je.

— Reci samo šta ti je potrebno.

— Napraviću spisak, i poslaću ti poštom. Sad stvarno moram da idem, jer,

ručak je već gotov, a ovaj razgovor inaće već mnogo košta.

— Ali, Sem ...

— Pozvaću te sa ranca za nekoliko dana, i odgovoriću na sva tvoja pitanja. Sad

moram da ţurim, jer se Morgan već mršti na mene. Poljubi Brajana. Ćao!

Sem je brzo spustila slušalicu.

— Lepo si to izvela — reč Morgan. — Stvarno sam se mrštio? Nije mu odgovorila,

i krenula je prema vratima. On se nije pomakao.

— Dosta mi je bilo tvog durenja, Samanta. Ili ćeš sama to da istreseš iz sebe, ili

ću ja to da ti učinim! — rekao je grubo.

— Kako se usuđuješ!

— Itekako se usuđujem! A ako hoćeš da saznaš do koje granice sam spreman da

idem, samo pokušaj. Nisi morala sve ovo da sprovedeš, ali si sama tako htela.

Prema tome, nasmeši se, jer sad izlazimo iz ove sobe i pridruţujemo se našim

prijateljima sa kojima ćemo ručati, i savetujem ti da se ponašaš kao dama, ili ćeš

inače zaţaliti.

Bila je potpuno ukočena od gneva, ali to što je pomenuo Bebs i Bena upalilo je.

Nije bila fer prema njima. Stidela se pri pomisli da su se oni celo prepodne osećali

neprijatno.

— Potpuno si u pravu. Hajde da proglasimo privremeno primirje — promrmljala

je pokušavajući da se osmehne.

— Ne, Samanta — odmahnuo je odlučno glavom Morgan. — Ne — privremeno,

to mora da bude trajno primirje. Inače, naša pogodba neće valjati.

Ručak je dobro protekao, i Sem je primetila da se Bebs prijatnije oseća. Dok je

Sem ljubila i grlila i Bebs, Bena i Bendţija, i pozdravljala se sa Marijom i Dţudi,

Morgan je ubacivao njihove kofere u kola i obećavao Bebs da će uskoro dovesti Sem

u posetu. Prvih dvadeset milja su vozili u potpunoj tišini, tako da je Sem poskočila

od iznenađenja kada je Morgan iznenada upitao: — Ko je Brajan?

— Šta? — Zatim se setila telefonskog razgovora, i odgovorila:

— Brajan je verenik moje sestre Debi. Zašto pitaš?

Umesto odgovora, slegnuo je ramenima, i promenio temu razgovora.

— Sara će već imati gotovu večeru kad stignemo kući.

Kući? Išla je u kuću koju nikada nije videla, sa čovekom koga nije poznavala.

Kući? Njena kuća je bila na Long Ajlendu. Ništa od toga nije glasno rekla, već je

postavila kratko pitanje:

— Sara?

— Sara Viver, moja domaćica.

— A, da, Bebs ju je pominjala

— prisetila se Sem. — Ona zna za nas?

Pogledao je u njenom pravcu, i kratko klimnuo glavom, a zatim je ponovo uperio

pogled na put ispred sebe. Sem je bila dobar vozač, i mogla je da zaključi da on vozi

kao pravi ekspert. Njegove velike ruke lako su leţale na volanu. Kako su se kretali

veoma brzo, stalno je gledao ispred sebe.

Iznenada je usporio, skrenuo i stao pored puta.

— Nešto nije u redu? — pitala je Sem.

— Sve je u redu. — Sa zadnjeg sedišta je izvadio termos. — Marija nas je

snabdela kafom, pa moţemo malo da protegnemo noge i da je popijemo.

Izašao je iz kola, i krenuo da otvori vrata sa njene strane, ali je ona pre toga

izašla sama.

Stali su jedno pored drugog, on leđima naslonjen na kola, i pili kafu iz

plastičnih šolja.

— Izgleda da te čudi što sam zvao Saru?

Sem je klimnula glavom.

— Morao sam da je upozorim. Ona je vrlo ponosna na svoj posao, i verovatno je

čistila kuću od onog trenutka kad sam je pozvao. Da sam se pojavio sa tobom bez

upozorenja, načisto bi me odrala. Nasmejao se.

— Razumem. Da li je ona upoznata sa kompletnom situacijom?

— Misliš na deo ugovora oko spavanja?

Sem je osetila kako crveni u licu, i okrećući glavu od njega, klimnula je

potvrdno. Ovo čudovište joj se podsmeva, mogla je da primeti iz njegovog glasa.

— Ne, samo sam. joj rekao koju sobu da spremi za tebe. Ideja joj se nije dopala.

Objasnio sam joj da u društvu iz koga ti potičeš muţ i ţena imaju odvojene sobe.

Prihvatila je to, ali sa rezervom.

Sem je bila iznenađena. Sa rezervom? Posluga da ima rezervu? Shvatio je po

izrazu njenog lica šta misli, i hladno je rekao:

— Shvati Samanta, Sara nije iznajmljena posluga. Ona je deo porodice.

Sem se ukrutila, ne zbog njegovih reči, već zbog tona kojim je govorio. Morgan je

nastavio:

— Ako se Sari ne dopadaš, ona će te ipak tolerisati jer si moja ţena. Ali, ako joj

se dopadneš, ona će te uzeti pod svoje i moţda će ti čak i naređivati šta da radiš po

kući. U bilo kom od ova dva slučaja, zahtevam da se prema njoj odnosiš sa

poštovanjem.

Okrenuo se i otvorio vrata.

— Hajde da pođemo.

Ušla je u kola ne gledajući ga i sela mirno, uperivši pogled pravo ispred sebe.

Zelela je da mu objasni da ona razume njegove odnose sa Sarom, jer joj je Bebs to

već ispričala. Međutim, njegovo hladno lice sprečilo ju je da progovori ijednu reč.

Seo je za volan, bacio termos na zadnje sedište, stavio ruku na ključ, ali nije upalio

motor. Psujući tiho, Ijutito se okrenuo prema njoj, zgrabio je za ramena i naterao je

da ga pogleda u oči. Strog izraz njegovog lica nestao je u času kad su im se pogledi

sreli. Ona je izgledala uplašeno, i usne su joj podrhtavale.

— Nisam hteo da budem grub, ali ţelim da podvučem da ne dozvoljavam da

Sara bude bilo čime povređena. Da ii me razumeš? — blago je izustio.

— Mnogo je voliš, zar ne? — prošaputala je Sem.

— Mnogo. Takođe i Dţekoba. Izvadio je dve cigarete iz paklice, upalio jednu i dao

joj, a zatim upalio i svoju.

— Ko je Dţekob?

— Sarin muţ. Zar Bebs nije pominjala Dţejka? Kada je lako odmahnula glavom,

objasnio je:

— Kada su se moj otac i majka venčali, Sara nije htela da napusti svoju „Mis

Beti", moju majku, i zajedno sa njom je krenula za Nevadu.

Sem je klimnula glavom, jer je sve to znala.

— U isto vreme, Dţejk je izjavio da Sara ne moţe da ide bez njega. Venčali su se

tri dana posle mojih roditelja.

— Šta radi Dţejk?

— Sve. Imanje bi se raspalo bez njega. U stvari, da je moj otac njemu poverio

imanje, umesto onom prokletom menadţeru, ja bih sad bio u daleko boljoj situaciji.

Dţejk uglavnom odrţava imanje, i vodi računa o svim stvarima koje rastu. On je

nekad bio farmer u Pensilvaniji, i toliko ima smisla za baštovanluk, da mislim da bi

i ograda mogla da procvata, ako bi je on zalivao.

Nasmejala se. Upalio je motor, i kola su opet bila na putu. Milje su proticale, a

Morgan nije skidao nogu sa papučice za gas. Sem, koja je bila umorna, zabacila je

glavu i zaspala. Probudila se tek kad su se ponovo zaustavili. Polako je otvorila oči i

zapitala:

— Zašto stajemo?

— Stigli smo kući.

Naglo je skočila, i primetila da je Morgan posmatra. Pogledala je oko sebe

pomalo zbunjeno, jer još nije bila sasvim budna, i videla je da su stali ispred

garaţe. Kuća je bila levo od garaţe, povezana puteljkom. Otvorila je vrata i nevoljno

izašla iz kola. Posmatrala je kuću proteţući se, dok je Morgan vadio prtljag iz kola".

Kuća je bila prava rančerska, sazidana u obliku slova L, sa finim travnjakom

svud unaokolo. Malo dalje od kuće videle su se pomoćne zgrade i belo okrečena

štala. Morgan je poveo Sem prema ulazu. Dok su se pribliţavali vratima, istrčala je

debeljuškasta ţena srednje visine sa osmehom na licu:

— Dobrodošli kući, i čestitam, gospodine Morgan!

Zatim se okrenula prema Sem.

— Hvala, Sara — rekao je Morgan okrećući se prema Samanti. — Sem, ovo je

Sara Viver. Sara, ovo je moja ţena Samanta.

Sem je pruţila ruku.

Sara je prihvatila pruţenu ruku svojom grubom šakom.

— Nadam se da ćete biti srećni ovde, gospođo Vejd.

Bili su u dnevnoj sobi, i vrata kroz koja su prošli bila su u uglu te sobe. Spoljni

zid je imao veliki lučni prozor, sa ispustom na kome su bili debeli jastuci

presvučeni somotom. Dve udobne stolice sa niskim stočićem između njih bile su u

blizini. Na levom zidu nalazio se luk, kroz koji se prolazilo u hol, a u uglu je bila

dugačka sofa sa ovalnim stočićem za kafu ispred nje. Drveni stalak za novine se

nalazio pored. Na desnom zidu video se prolaz za trpezariju. Pravo ispred nje

nalazio se veliki kameni kamin sa još jednim stočićem za kafu i dve ogromne fotelje.

Pod je bio izrađen od tvrdog drveta, i pokriven debelim tepisima, a zidovi su bili

presvučeni tamnom orahovinom. Na tavanici su se videle grede, čija je tamna boja

bila u lepom kontrastu sa gipsanim radovima između njih. Cela soba je bila bela i

ţuta, sa primesama braon boje, komadi nameštaja nisu bili istog stila, ali su se

savršeno uklapali, i posetilac je imao utisak da ga soba poziva kao par raširenih

toplih ruku. Ono što joj se najviše dopalo bio je zadnji zid, kao onaj u njenoj sobi

kod Bebs, sav u staklu, sa kliznim vratima, kroz koja se izlazilo na široku terasu,

na kojoj je takođe bilo nameštaja. Dovoljno je bilo sići niz tri stepenika, i izaći na

travnjak, koji je bio dugačak bar dvadesetak metara. Travnjak je bio pod blagim

nagibom, ali se kasnije ispravljao i u tom ravnom delu nalazio se bazen za plivanje,

polukruţnog oblika. Sem je najviše volela ovo doba dana, kada su poslednji zlatni

zraci sunca omekšavali sve konture.

— Ovo je divno, Morgane — rekla je.

Klimnuo je glavom. Nije rekao uobičajeno „Hvala", ili „Milo mi je što ti se

dopada", već jednostavno — DA.

Okrećući se ka Sari, Sem je uzdahnula.

— Kako vam zavidim na ovoj kući.

Sara je razumela da je time Sem potvrdila njeno mesto u kući, i odgovorila je:

— Sa zadovoljstvom je predajem vama.

Kao što se to uvek dešavalo, Sem je došla i pobedila. Sara je bila njena. Morgan

je mirno stajao, smeškajući se, i posmatrao kako se formira veza između te dve

sasvim različite ţene.

— Pođite sa mnom, gospođo Sem — rekla je Sara uţurbano — pokazaću vam

vašu sobu. Sigurno ćete hteti da se umijete, a večera je već spremna.

Morgan je krenuo ka koferima, ali ga je Sara preduhitrila. — Ja ću to poneti,

gospodine Morgan, a vi se prvo umijte, ako hoćete da jedete.

Sem se glasno nasmejala, kada je Sara oštro zapovedila kao da govori malom,

prljavom dečaku.

— Ne usuđujte se da se pojavite za stolom u tim farmerkama!

Dopalo joj se što postoji neko ko srne da se obraća tom velikom, arogantnom

crnookom đavolu, i jedva je uspela da se kontroliše kada je Morgan odgovorio:

— Samanta ima farmerke!

— Drukčije to izgleda na ţeni. Ne brini se, Morgane! — ponovila je Sara,

zaboravljajući ono „gospodine".

Morgan se glasno nasmejao dok je gledao kako Sara vodi Sem ka holu.

To nije bila velika prostorija. Ĉetiri sa pet metara. Na svakom zidu bila su vrata,

i Sara je objašnjavala gde koja vode. Pokazala je vrata na levom zidu gde je bila

kancelarija, a za vrata na desnom značajno je rekla:

— Njegova spavaća soba.

Iz tog hola ušli su u jedan mnogo duţi, i Sem je shvatila da se nalaze u onom

delu kuće koji odgovara donjem delu slova L. Posle nekoliko koraka Sara je stala,

otvorila jedna vrata i sačekala da Sem uđe. Ostala je bez daha dok je polagano

gledala oko sebe. Soba je bila potpuno bela, sa primesama zelenog. I namešfaj i

stolarija bili su čisto beli. Sem je bila oduševljena.

— Nadam se da će vam ovde biti udobno — kazala je Sara, sa malom dozom

znatiţelje u glasu. Očigledno joj nije odgovarala ideja da muţ i ţena ne dele istu

sobu.

Smešeći se, Sem je promrljala:

— To je toliko divna soba, da ne vidim kako ne bih mogla da ne budem

zadovoljna!

— Ovde vam je kupatilo — dodala je Sara pokazujući na vrata na levoj strani.

Otvorila ih je, i Sem je ugledala prostrano kupatilo u kome su dominirale roza i

zlatna boja. Kao da znaju koje boje voiim — pomislila je.

Ostavite kofer. Ja ću to da obavim. Vi se samo umijte i dođite pravo na večeru.

Sem se nasmejala, kad su se iza Sare vrata zatvorila, jer se setila da joj je

Morgan rekao da će joj Sara naređivati šta da radi, ukoliko joj se dopadne. Smešeći

se, ušla je u kupatilo. Očigledno, Sara je zavolela.

IV

Sem je stajala, gledala kroz stakleni zid, i pušila. Kasni poslepodnevni zraci

sunca odbijali su se od površine vode u bazenu. Ona to u stvari i nije videla, jer je

bila duboko zamišljena. Bila je tu već deset dana, i ţivot je uglavnom bio mnogo

lakši nego što je očekivala. Morgana je viđala veoma retko, jer je u doba kada je ona

ustajala on već bio odsutan. Retko se vraćao kući pre sedam sati uveče. Tada je

skoro u trku išao u svoju sobu, tuširao se i sedao za večeru u pola osam. Posle

večere sedeo bi sa Sem u dnevnoj sobi, ispijao kafu a zatim bi uzimao neizbeţnu

kockicu leda, stavljao je u kratku, široku čašu, sipao svoj omiljeni „Dţek Danijels"

preko toga, progunđao izvinjenje i otišao u svoju kancelariju. Sem bi ga videla još

toliko da mu poţeli laku noć, kada je posle nekoliko časova polazila na spavanje.

Prvo veče po njenom dolasku on je rekao da će ostaviti odškrinuta vrata njegove

kancelarije, u slučaju da ima nešto da ga pita. Ne diţući pogled sa knjige, Sem je

odgovorila:

— Nema potrebe. Ako mi nešto treba, pitaću Saru.

— Sara ne spava u ovoj kući, Samanta. Ona i Dţejk imaju svoju kućicu sa

druge strane garaţe.

— Ali, mislila sam .. — počela je, a on ju je prekinuo, osmehujući s se — Nemaš

čega da se plašiš, ja ću uvek biti tu.

Zatim je otišao u svoju kancelariju.

Sem nije dobro spavala prvih nekoliko noći. Kada je otkrila da u svojoj sobi

ništa ne čuje, čak ni Morgana kada odlazi na spavanje, postala je komotnija i

odonda je spavala dobro.

Prvog dana Morgan nije radio, bar nije radio na imanju. Probudio je rano ujutro,

kucajući uporno na vrata njene spavaće sobe, sve dok še nije javila.

— Ustaj, Crvenokosa! — naredio je. — Moji ljudi očekuju da te danas upoznaju.

Imaš svega 25 minuta, pa poţuri.

Trljajući oči, Sem je gunđala neke ne baš pristojne reći, i polako izlazila iz

kreveta. Posle 20 minuta ušla je u kuhinju, još uvek bunovna, ali je izgledala sveţe,

u farmerkama, grubom štrikanom puloveru i mekom antilopskom kaputiću.

Morgan ju je dobro od-merio, a zatim pogledao na zidni sat, dodajući joj šoljicu

kafe. Rekao je:

— To je sve za sad. Ješćemo kasnije.

Iskapila je topli napitak, a zatim krenula za njim prema sporednim zgradama,

koje je primetila prethodnog dana. Omanja grupica ljudi sa šeširima u rukama

stajala je tu čekajući ih. Morgan ih je brzo upoznao, a zatim je ljudima izdao

uputstva za rad. Osećajući se odbačenom, Sem je odšetala do ograde štale, i bila

zadivljena prizorom koji se ukazao pred njom. Videla je najlepšu kobilu, zlatne boje,

koja je, ugledavši je, klimnu-!a glavom kao da je pozdravlja. Sem je neţno pomilova

po njušci.

— Lepotica, zar ne — trgao ju je Morganov glas. — Tvoja je! — Kad budem imao

vremena da te izvedem.

Pre nego što je stigla da ga zapita kad će to biti, Morgan je dodao, kao da čita

njene misli:

— Kad se budeš prilagodila kući — i meni.

Koliko puta je kasnije razmišljala o tim recima, pokušavajući da odgonetne šta

je tačno ţeleo da kaţe? Odonda više nikad nije pominjao da će je izvesti, a ponos je

sprečavao Sem da ga zapita.

Ţmirnula je, i videla da je dan na izmaku. Znala je da je bilo potrebno još da se

okupa i da se obuče za večeru, ali je umesto toga zapalila još jednu cigaretu i ostala

tu, razmišljajući kako će Morgan reagovati na iznenađenje koje je Sara pripremala

u kuhinji. Ona i Sara su postale dobre prijateljice, lako su i otvoreno razgovarale o

svemu i svačemu. Mada je u početku bila skoro šokirana predlogom koji je Sem

bila dala, Sara je zatim prihvatila da i Sem učestvuje u kućnim poslovima, jer je

videla da ima višak vremena. Dala joj je lake poslove, ali je molila da Morgan ne

sazna ništa o tome. Ĉinjenica da je Sara smatrala Sem suviše velikom gospođom

uveseljavala ju je. Posle dva dana uspela je da uđe u njenu kuhinju.

U četvrtak Dţejk je doneo veliki paket koji je Debi poslala sa Long Ajlenda. Njega

je zavolela na prvi pogled. Nije bio mnogo viši od svoje ţene, ali je imao veoma

široka leđa, bio je jak kao bik, i neţan kao jagnje. Ţena mu je stalno nešto

naređivala, i on je u tome uţivao, isto kao i njegov gazda.

— Stigle su vaše stvari, gospođo Sem — viknuo je kad je doneo paket do vrata.

Sem je brzo otvorila, i uzviknula:

— Baš vam hvala, Dţejk. Vero-vatno vam je već dosadilo da me vidite stalno u

istoj odeći.

— Pa, nisam baš siguran — rekao je i lukavo se nasmejao. — Mislim da uvek

lepo izgledate, bez obzira šta nosite na sebi.

Njegov ton je bio roditeljski. I Dţejk je očigledno prihvatio Sem.

Kasnije je došla Sara da joj pomogne kod raspakivanja. Sa voljom i ljubavlju

smeštala je odeću, cipele i tašne u orman, knjige u policu pored kreveta, i ploče

pored Morganovih, u stalak koji se nalazio pored kamina. Oči su joj zasijale, kada

je shvatila šta se nalazi u sveskama na samom dnu paketa. Recepti su bili pasoš za

Sarinu kujnu.

Posle toga često su sedele pijući kafu za kuhinjskim stolom, i studirale recepte.

Tek juče su bile odlučile da pokušaju da pripreme jedno jelo po njenim receptima, i

da vide kako će Morgan reagovati.

Posle duţeg proučavanja i diskusija odlučile su se da naprave bečku krem-tortu.

To je na neki način odgovaralo i jednoj i drugoj, jer ako se Morgan i bude bunio, to

će biti tek na kraju večere. Naglo se okrenula kada je Morgan ušao u dnevnu sobu.

Začuđeno je pogledao na svoj sat, i na Sem koja je još uvek bila u farmerkama.

— Zar se nećeš presvući za večeru?

— Koliko je sati.

— Pola osam — odgovorio je, i nasmejao se, kad je uzviknula i odjurila u svoju

sobu. Brzo se istuširala, navukla bikini gaćice i prsluče, stavila malo šminke,

izvadila šnale iz kose, brzo se očešljala i gledajući na sat zaključila da nema

vremena da ponovo uvije kosu. Kosa će morati da ostane spuštena. Na noge je

navukla zlatne sandale, i preko glave navukla svileni kaftan zlatno-braon boje. Još

jednom je proverila kosu, i napustila sobu. U isto vreme u dnevnu sobu je ušao i

Morgan, noseći po jedno piće u svakoj ruci. Njegove oči su delovale drsko, dok je

posmatrao njeno lice i kosu, koja je delovala nekako divlje. Međutim, pogled mu je

postao blaţi posmatrajući njeno telo, naročito gornji deo kaftana koji joj se duboko

usekao u grudi. To što je osetila da mu se dopada, bilo joj je prijatno. Za uzvrat,

odmerila je ona njega. Delovao je vrlo privlačno. Njegova crna kosa, malo kovrdţava

na vratu, bila je sjajna i još uvek mokra od tuširanje. Lice mu je bilo oštro, tamne

boje, obrazi glatki posle brijanja. Njegova svilena košulja delovala je veoma belo u

odnosu na njegovu tamnu put, i na njegove pantalone boje čokolade, koje su lepo

leţale na uzanim kukovima i dugim nogama. Kada je podigla oči do njegovih,

podsmešljivo je zapitao:

— Uţivaš u pogledu? Odmah se naljutila, i hladno odgovorila:

— Ĉovek ko čovek.

Njegov smeh se pojačao, a glas utišao!

— A za pet miliona dolara očekivala si nešto više, zar ne?

Jedva je uspela da se kontroliše, i prosiktala je:

— Kako se usuđuješ?

— Uskoro ćeš videti da se ja usuđujem i mnogo više. Lice mu je bilo veoma

ozbiljno, tako da je osetila ponovo malu dozu straha. Pre nego što je mogla da

odgovori, ljubazno je zapitao da li ţeli da večera. Krenuo je pravo u trpezariju. Sela

je preko puta njega, ali nije htela da ga gleda u oči, mada se smeškala Sari dok je

ova posluţivala. Najzad je došao momenat za dezert. Sara je stavila tortu ispred

njega, i uZmakla dva koraka, sa zabrinutim izrazom lica, očekujući da je Morgan

proba. „Za ime boga", pomislila je Sem, „izgleda kao da se boji da će dobiti batine,

ako mu se torta ne dopadne."

— Izvanredna torta, Sara — rekao je Morgan. — Ne sećam se da smo je ranije

ikad imali.

— Hvala, gospodine Morgan - podrhtavao je Sarin glas od ponosa. — U pravu

ste, nisam to nikad ranije pravila. To je recept gospođe Sem, i ona mi je pomagala.

— Nije valjda — rekao je Morgan ironično. — Nisam znao da je gospođa Sem

tako dobra domaćica.

Veselo se smešeći, Sara je napustila prostoriju. Sem je uporno gledala u njega,

dok je on mirno uţivao u torti.

Kafu su pili u tišini. Ĉim je završio, ustao je, natočio viski i otišao u svoju

kancelariju. Te večeri nije se ni izvinio.

Sem je odnela posluţavnik sa šoljicama za kafu u kuhinju, gde je zatekla veoma

raspoloţenu Saru. Sara je čak predloţila da uskoro pokušaju i neki novi recept, ali

je Sem promrmljala nekoliko reči i brzo napustila kuhinju. Otišla je pravo u svoju

sobu, i ovoga puta nije se javila Morganu, dok je prolazila pored vrata njegove kan-

celarije. Zbacila je sandale, i sela za svoj mali sto da piše pismo Dobi. Za 25 minuta

napisala je svega četiri reda, i zatim bacila pero i ustala. Šetala je gore-dole po sobi

i mislila koliko je cela ova situacija nervira. Šta li je razlog svemu tome? Kako nije

mogla sama da nađe odgovor na pitanje koje je postavila, odlučila je da čita,

nadajući se da će je to smiriti, i pogledom je potraţila svoju knjigu. Nije je našla pa

se vratila u dnevnu sobu da je potraţi. Stakleni zid kroz koji se videla srebrna

mesečina odmah ju je privukao. Ushićena prizorom nije čula Morgana koji je došao

i stao iza nje, tako da je skoro poskočila kad je prošaputao:

— Još si ljuta, Crvenokosa?

— Ne volim kad me zovu Crvenokosa! — procedila je kroz zube. On se samo

nasmejao, i rekao: — Divna ti je ta haljina.

Razmišljala je šta da mu odgovori, ali se on već sagao, dotakao njene usne

svojim, kao što je to već dVa puta ranije učinio, i prošaputao:

— Ti si divna ţena!

Ponovo je dodirnuo njene usne, i jedna njegova ruka obavila se oko njenog

vrata, a druga oko struka. Privukao je sebi. Usne su im se spojile. Bila je vrlo mirna

u njegovim rukama, i trenutno u šoku. Dodir njegovih usana oduzimao joj je

snagu. Odjednom njene ruke su se obavile oko njegovog vrata, a telo joj se pripito

uz njegovo. Bila je bez daha. Kada joj je usnama dodirnuo vrat ţmarci su joj prošli

niz kičmu. Ĉvrsto je drţeći, njegove usne su se spuštale milijući joj koţu na izrezu

između grudi. Drugom rukom pomilovao ju je po leđima, sve niţe i niţe. Osećala je

da joj telo gori. iako je njena ţelja bila da se preda, uspela je da izgovori:

— Morgane, prestani! Podigao je glavu, pribliţio joj se, i oštro rekao:

— Ne mogu da prestanem! Ţelim te, Samanta, i imaću te! Sada!

Posle tih reči, ponovo je strasno poljubio. Sav otpor je nestao, i ona se pripita uz

njega što je više mogla. Podigao je, i poneo ka njenoj sobi.

* * *

Sem je leţala pripijena uz Morgana a njena glava je počivala na njegovim

grudima. Nije mogla da se pomeri. Mada je spavao, i dalje ju je grlio rukom.

Pokušavala je da se izmakne, ali je ruka stegla. Sada se pripita uz njega, skoro se

plašeći da diše. Nije ţelela da ga probudi. Tiho je plakala.

On je bio izvanredan ljubavnik, iako malo grub na početku. Kada je uzviknula u

bolu, odmah se umirio. Skoro neverujući, prošaputao je:

— Za ime boga, Samanta, nisam znao!

Njen vrisak ga nije zaustavio, ali je postao veoma neţan, a njegove ruke i usne,

milujući je, budile su u njoj glad, skoro tako veliku kao što je bila njegova. Obrazi

su joj sad goreli, dok se prisećala kako je svojevoljno prihvatila da postane njegova.

Ona, ustvari, jeste njegova, priznala je sama sebi, i to od početka. Od onog mo-

menta kad je ušla u dnevnu sobu kod Bebsi, i osetila pogled njegovih crnih očiju,

ona je bila njegova.

Malo se stresla, i njegov zagrljaj je postao jači. Nije ţelela da ga voli. Mislila je na

Bena, neţ-nog, zaljubljenog, čije su oči bile tople od ljubavi dok je gledao u Bebsi.

To je bio čovek kakvog bi ona ţelela da voli. Ne ovog tvrdog, bezosećajnog hladnog

kauboja, koji joj se podsmevao. On je nju ţeleo fizički, to je upravo dokazao. Kad se

suočila sa činjenicom da je njegova, osećala je da ne ţeli da ga voli. Ali, volela ga je.

i zbog toga je sad, u krevetu, tiho plakala.

Probudila se, i protegla, osećajući se prvi put relaksirano, oslobođena napetosti,

prvi put za sve vreme od kad je došla kod Morgana. Otvorila je oči, udahnula du-

boko, i osetila kako se stidi prisećajući se prethodne noći. Bila je sama, kuća je bila

mirna, i po zraku sunca koji se koso probijao pored velikih zavesa na staklenom

zidu znala je da je podne odavno prošlo. Zar je moguće da je prespavala ceo dan?

Bila je iscrpljena pre nego što je zaspala. Sada je soba bila svetla, i ona je pogledala

oko sebe. Pre toga nije bila u Morganovoj spavaćoj sobi, čak ni onda kad joj je Sara

pokazivala kuću. Krevet na kome je leţala bio je širok, veći krevet nije videla nikad

u svom ţivotu, a u ovom času bio je u potpunom neredu; činjenica koja joj je

ponovo naterala crvenilo na lice. Zidovi i plafon bili su beli, nameštaj taman. Tepih i

zavese bili su mediteransko plave boje. Kroz otvorena vrata kupatila videla je da je

tamo sve belo i crno. Baš sve. Bez nekih ukrasa, tipično muški prostor.

Odjednom je skočila iz kreveta. „Moram da odem odavde, što pre" — pomislila je,

i obrazi su joj se ponovo zarumeneli. Na sebi nije imala ništa. Kaftan i njen donji

već nalazili su se na beloj stolici u uglu, i ona je znala da ih je Morgan ustvari

pokupio sa poda na koji su bili pali prethodne večeri.

Pokupivši ih, i drţeći ispred sebe, oprezno je prošla kroz vrata koja su vodila u

hol. Uzdah olakšanja oteo joj se kad je ustanovila da nigde nikoga nema. Pretrčala

je prostor koji je odvajao njenu spavaću sobu od Morganove, i brzo zatvorila vrata

za sobom.

Stajala je ispod tuša, i razmišljala. Moraće da ide odavde. Odlučila je tako. Nije

joj bilo lako, ali, morala je. Nije smela da ostane tu, blizu njega, da ga gleda — to je

bila misao koja ju je opsedala. Znala je da nema izbora. Nije mogla da izdrţi pogled

njegovih tamnih očiju.

Muvala se po sobi pakujući kofere. Uzimala je samo ono što joj je neophodno,

Sara će joj poslati ostalo kasnije. Znala je da Sara nije u kući u tom času. Nedeljom

je uvek odlazila ranije, pošto bi pre toga pripremila sve što je potrebno za večeru.

Bilo je već prošlo pet. Nije imala ideju da li je Morgan u kući ili ne, s obzirom da

nije napuštala svoju sobu, otkad je u nju prešla iz njegove.

Otišla je do kupatila da pokupi sve potrebne sitnice. Sledila se kad se okrenula

da se vrati u sobu: Morgan je stajao na vratima. Pogledom je preleteo preko

spakovanih stvari.

— Beţiš, Crvenokosa?

Sem je uspostavila kontrolu nad samom sobom. Uspela je da kaţe samo:

— Idem kući.

— Zaista? Mislio sam da je tvoja kuća ovde.

Pre nego što je uspela da izusti bilo šta, on je nastavio:

— Kako ćeš im objasniti svoj iznenadni dolazak? Sama? Zar ne misliš da će

zvučati pomalo strano. Posle ubeđivanja da si zaljubljena, dolaziš i tvrdiš da te

posle dve nedelje braka sopstveni muţ silovao?

Sem je samo izustila:

— Ali, ti to nisi učinio!

— Znam, samo sam to hteo i od tebe da čujem. — Morgan se slatko nasmejao.

— Ne mogu da ostanem ovde — rekla je, sad već ljutite.— Znaš ti zašto.

Crne oči su polako prelazile preko njenog tela, i ona je osećala neku unutrašnju

vatru kako se rasplamsava. Nije se obukla posle tuširanja, samo se uvila u peškir, i

drţala ga je sad čvrsto stisnutog. Krenula je bosa preko tepiha da smesti ne-seser

sa šminkom.

— Znam — odgovorio je suvo.

— Smatraš da si kupila sebi ime, a sad si ustanovila da uz njega ide kompletan

muškarac.

— Kako moţeš samo — rekla je. — Dogovorili smo se: brak samo na papiru!

— Upozorio sam te prošle noći, Crvenokosa, usuđujem se mnogo više nego što

pretpostavljaš — rekao je Morgan.

— Kazala sam ti da me ne zoveš Crvenokosa, — promrljala je, ali se on pravio

kao da ništa ne čuje, i sasvim mirno je nastavio;

— Ja se nisam dogovarao ni za kakav brak na papiru. Kad smo kod Bena prvi

put o tome razgovarali, nije biio govora o tome. Izgleda da si zaboravila tada da mi

kaţeš, i mislim da je sada malo kasno. Ţao mi je ako sam te povredio prošle noći,

ali — ja nisam mogao da znam da si ti nevina.

— Za kakvu si me ti to devojku smatrao? — kroz suze je uspela da izgovri Sem.

— Smatrao sam te za ţenu — rekao je. — Boţe moj, Samanta, uskoro ćeš

napuniti dvadesetpet godina. Nisam mogao da pretpostavim da postoji, u današnje

vreme, nevina devojka u tim godinama. A što se onog „Crvenokosa" tiče, zvaću te —

onako kako se to meni dopada!

Obrazi su joj bili vreli, i ona je otvorila usta da potestuje — ali je Morgan

nastavio:

— Rekao sam ti da mi je ţao ako sam te povredio, i zaista tako mislim, isto tako

mi je milo što sam ja bio prvi.

Sem je oborila oči tako da on nije mogao iz njih da pročita ono što je mislila.

Okrećući se od njega, prišla je ormanu i počela da vadi haljine ne razmišljajući o

tome šta ustvari radi.

— Znači, ti se spremaš da pobegneš, da sve upropastiš, samo zbog toga što

nemaš hrabrosti da odrasteš! — rekao je.

Okrenula se besno:

— Kako to misliš — sve da upropastim?

Morganov glas je bio leden, kao i njegov pogled:

— Mislim da ne dolaze u obzir njkakve povremene posete, i takav način

ispunjenja obaveze iz tvog testamenta. Ako odeš, Samanta, mi ćemo se razvesti, i ti

ćeš morati da ţiviš od pomoć koju će ti davati tvoja pomajka, sve dok ne naiđeš na

takvog muškarca koji će biti spreman da prihvati tvoje idiotske uslove za brak na

papiru, lii će ti se moţda desiti da se zaljubiš, ako si za to uopšte sposobna, pa ti

sve ono fizičko što ide uz ljubav neće predstavljati moru kao sada.

— Ti si zaista ţivotinja — prošaputala je.

— Moţda i jesam. — Ali, nije o tome bilo govora. Govorili smo o tebi. Hoćeš da

odeš, ili da ostaneš. Ali, nemoj da praviš greške: ukoliko ostaneš, ono što se desilo

prošle noći, dešavaće se ponovo. Moţeš da mrziš sve to oko mene sledećih pet

godina, ali ti to neće pomoći. Neće biti slatkih malih solo izleta. Ukoliko budeš

ţelela da ideš negde, biće to samo sa mnom. I nemoj da misliš da ne mogu da te

zadrţim ovde — jer, ja to mogu.

Video je iznenađenje u njenim očima.

— Šta si, dođavola, očekivala Samanta? Da li si zaista smatrala da moţemo da

ţivimo pet godina u istoj kući bez seksa? Ili si pomišljala da ću ja imati negde neku

ljubavnicu, kod koje ću odlaziti posle četrnaest sati rada dnevno, tek onako?

Zatim je mirno nastavio:

— Ukoliko sad odeš, to će biti kraj. Zbog toga, dobro porazmisli. Šta si, dakle,

odlučila: ideš, ili ostaješ?

Sem nije mogla da poveruje:

— Ţeliš da ti sada odgovorim? Ovog časa? Ne daš mi vremena ni malo da

razmilsim o svemu tome?

Stajao je na korak od nje. Lice mu je bilo napeto, glas hrapav.

— Dao sam ti dve nedelje da razmišljaš. Uostalom, ako ćemo baš precizno, o

svemu tome je trebalo da razmisliš pre udaje. Ukoliko se sećaš, pitao sam te one

noći pre venčanja, da li si se pokajala. Tada si me uveravala da nemaš više o čemu

da se predomišljaš. Imala si više nego dovoljno vremena, Samanta. Šta si odlučila?

Okrenula se, tako da on nije mogao da vidi njeno lice. — On zaista tako misli —

proletelo joj je kroz svest. Razvešće se! Neće ga više moći videti! Rekao je, ne znajući

kako se ona ustvari ose-ća, da bi mogla da se zaljubi. Ona je znala, osećala je to,

negde duboko u sebi, da nikad u ţivotu neće za nju postojati neki drugi muškarac.

Ako ostane, biće to pakao. Neće biti u stanju da pokaţe svoju ljubav a on će se

koristiti njenim telom da zadovolji svoje fizičke potrebe. Bilo bi još gore biti daleko

od njega, ne videti ga nikad više. Umorna, slomljena, uspela je samo da šapne: da

ostaje. Bez reči, on je okrenuo, i prigrlio na grudi.

V

Šta je to ona učinila u ţivotu da Od vremena kad je imala samo zasluţi nekog

kao što je Morgan nekih četrnaest godina, bila je Vejd? Od vremena kad je imala

samo nekih četrnaest godina bila je okruţena oboţavaocima. Neki su molili, neki se

ulagivali, neki plakali čak da im posveti bar malo paţnje, ali je ona uvek išla samo

napred, ne obazirući se na njih, netaknuta, neobeleţena ni na koji način. Ĉinjenica

da je, od svih muškaraca koje je znala, dobila baš tog, dugonogog i mršavog

kauboja, i da baš on uspeva u njoj da probudi osećanja koja je dovode do ludila,

nije baš bila utešna. Morgan ne samo da nije molio ili se ulagivao, Morgan je

zahtevao. Ĉinjenica da je ona bez reči popuštala njegovim zahtevima još više ju je

dovodila do izbezumljenja.

Jahala je, i usporila je iz kasa u hod. Svuda unaokolo bilo je proleće. Uţivala je

u jahanju, na prele-poj kobili koja je slušala svaki njen mig. Kad ju je prvi put izveo

iz korala, Morgan ju je upozorio da se ne udaljava od kuće kad jaše sama. Njene

zelene oči su se spremile da reaguju, ali on to nije dozvolio.

— Kada to kaţem, ja i mislim tako — nastavio je. — Ne ţelim da jašeš okolo

sama. Nemam ni vremena, ni slobodnih Ijudk da gube vreme traţeći te, ako se

izgubiš, a to će se verovatno dogoditi. — Napravio je pauzu, a njegove crne oči su je

gledale sa namerom da vide kako će reagovati. Videći je razočaranu, glas mu je

postao neţniji. — Izjahaću s tobom, kada budem imao vremena. Ako budeš dobra

devojčica, „Crvenokosa", izjahaćemo u nedelju.

Učinili su to, i posle te prve šetnje po njegovom imanju, Sem je bila „kupljena".

Pokazivao joj je, smireno objašnjavajući, zemlju koju je toliko voleo. Brda, sa svojim

različitim odsjajima svetlosti u različito doba dana, raznoliko cveće, i bilje, i

posmatrao je kako sve to deluje na nju. Da li je razlog bilo sve to što je videla, ili

vodič koji ju tuda proveo, tek — Samanta je bila sigurna, po prvi put u svom ţivotu

da je zaista kod kuće.

Kad je stiglo leto, Morgan je radio sve više i više. Izgledao je umorno. Kada bi je

zagrlio noću, posle dana provedenog napolju, imala je utisak da su mišići u

njegovim rukama i ramenima bili kao napregnute čelične opruge. Ponekad se

plašila za njega.

Dok su jedne večeri pijuckali kafu u salonu, bilo je već kasno leto, Morgan je

iznenada rekao da razmišlja o tome da kupi avion. Mali, ali — avion. Pitao ju je,

onako usput, šta ona misli o tome. Iznenađena što ju je uopšte pitao tako nešto,

rekla je samo jednostavno da je najbolje da uradi onako kako misli da je —

najbolje.

Tako je i učinio. Kupio je avion. Nadala se da će sada moći da obilazi terene brţe

no ranije, i da će imati više vremena, ali je po svemu sudeći izgledalo da ga ima

manje.

Nesigurna u svoj poloţaj u njihovom neobičnom odnosu, Sem je uspela da mu

postavi nekoliko pitanja, na koja je dobila sasvim kratke odgovore. Od onoga što je

uspela da sazna od Sare i Dţejka, i po onome što je mogla i sama da zaključi, bilo

joj je jasno da se njegovi interesi ne kreću samo u krugu oko ranča u Nevadi.

Zajedno sa partnerima imao je rančeve u Juţnoj Americi i Australiji, imao g je

akcije u rudnicima u Nevadi i Africi, a vodio je i neke poslove širom Evrope. Ipak,

sve što je znala o njemu bilo je samo malo više nego što je uspela da sazna u prve

dve nedelje njihovog braka. Provodio je najviše vremena, kada ja bio u kući, u

svojoj kancelariji, najčešće pored telefona. Ako je ijednog časa na početku pomislila

da se oţenio njome zbog nasledstva koje ju je čekalo, shvatala je da nije bila u

pravu. Nikad nije upoznala čoveka koji je više radio. Osećala je duboko poštovanje

prema njemu, i volela ga je svim svojim bićem.

Kada je bio kod kuće, najčešće su spavali zajedno. Dolazio bi u njenu sobu kad

završi posao u svojoj kancelariji, obično vrlo kasno. Osim one prve noći, provela je

samo još jednu noć u njegovoj spavaćoj sobi.

Bilo je to jedne izuzetno lepe noći kasnog leta i ona je, zavaljena u velikoj fotelji

pored kamina u dnevnoj sobi, čitala. Morgan je bio u svojoj kancelariji ne više od

sata, i odjednom se pojavio. Uzeo je blagim pokretom knjigu iz njenih ruku i

spustio je na pod. Glas mu je bio tih, neţan, neobično blag.

— Ovo je isuviše lepa noć da bismo je propustili, Crvenokosa. — Podigao ju je

neţno na ruke, i odneo je u svoju sobu. Ona je volela taj veliki krevet. Iz nekog

sasvim neobičnog razloga više se osećala njegovom ţenom u njegovom krevetu. Ali,

on je nije ni dotakao tom prilikom.

Pre nego što je zaspala, stideći se, zaplakala je od straha i besa. Besna, što nosi

masku, što skriva svoja prava osećanja, uplašena jer je mislila da njena ţelja guši

njegovu, i što će noću biti sama isto kao i danju. Bila je isuviše sama, i sada u

prvim danima avgusta, počela je to i da pokazuje. Oslabila je. Jela je vrlo malo kad

je Morgan bio kod kuće, i skoro ništa kada je bio odsutan. Sara je navaljivala, ali

bez rezultata. Jednostavno nije bila gladna.

Dani su bili isuviše dugi. Poslovi koje je uspevala da pronađe pomagali su joj, ali

joj ipak nisu oduzimali suviše vremena. Išla je na jahanje, ali je, za razliku od onih

prvih dana kada je uţivala da jaše sama, gubila volju i za tom vrstom zabave.

Kupala se i sunčala, i njen prirodni beli ten postepeno je dobijao zlatnu boju. Ĉitala

je. šetala je. Ţelela je da vrišti. Postajala je napeta, i bila je obuzeta ljubomorom.

Morgan je često bio odsutan. Nonšalantno bi joj rekao uveče da će biti odsutan

nekoliko dana. Tih nekoliko dana često su potrajalai i celu sedmicu. Bila je sigurna

da postoji neka druga ţena, čak moţda i više od jedne. Vrlo dobro je znala da je

Morgan, lep i šarmantan, kada je to hteo. Kada je bio odsutan, mrzela ga je.

Jednog petka uveče, neposredno posle kupovine aviona, Morgan je rekao da

mora ujutro za San Francisko. Ova izjava ju je prilično začudila, jer joj do sada

nikada nije govorio kuda ide, već samo da ide. Posle kratke pauze njeno

iznenađenje preraslo je u skoro dečje uzbuđenje, kada je zapitao da li bi ţelela da

pođe sa njim, dodajući da moţe da ide u kupovinu dok obavlja poslove, i da će

zajedno ići na većeru, moţda i u pozorište, a da će se vratiti kući u nedelju ujutro.

Rekla je da će poći, jer zaista ima nešto da kupuje. Neki čudan izraz lica koji se

pojavio kod Morgana ukazivao je da se on moţda nadao da će ona odbiti poziv. I

pored svega, put joj je prijao. Morgan je bio ljubazan, šarmantno paţljiv, što je ona

pripisivala činjenici da su među svetom. Izgleda da je bio spreman da je vodi gde

god ona to poţeli.

Kupovala je satima, ali je kupila svega nekoliko stvari. Jedan par rukavica za

jahanje, dve svilene košulje, i par izvanredno skupih belih farmerki, kojima nije

mogla da odoli, pogovoto kad ih je probala i videla da joj stoje kao salivene. Bila je

potpuno srećna tog dana, i veselilo je što je pri ulasku u hotelsku sobu zatekla

Morgana koji je već stigao. Upitno je pogledao u njene pakete:

— Toliko ti je vremena bilo potrebno za samo tih nekoliko stvarčica?

Nije mu pokazala šta je kupila, jer je bila sigurna da ga ne zanima, i posle

nekoliko dugih sekundi on je slegnuo ramenima, ušao u krevet, rekao da će da

odspava malo pre večere i istog trenutka zaspao.

Večera je bila izvanredna, predstava izvrsna, i po povratku u hotelsku sobu,

ljubav koju je vodila sa Morganom — ţestoka. Vratila se zadovoljna na ranč. To

zadovoljstvo nije dugo trajalo, jer je Morgan sledećih nedelja bio veoma često

odsutan.

Početkom juna, kada je Morgan opet bio odsutan, a ona bila u periodu koji je

smatrala lošim, mislila je da će poludeti ako uskoro negde ne ode. Odjednom je

odlučila da poseti Bebs na nekoliko dana. Mada su često razgovarale telefonom,

nisu se videle od venčanja.

Poţurivši u kuhinju, obavestila je iznenađenu Saru da ide kući na nekoliko

dana. Zatim je brzo napustila sobu, pre nego što je Sara mogla išta da pita. Ubacila

je nešto odeće u kofer, i krenula pre nego što bi došla u situaciju da se predomisli.

Nije je brinulo što mora da vozi „jaguara", jer je vozila jake mašine od rane

mladosti. Ono što je mučilo bile su Morganove reči koje je izgovorio prvih dana bra-

ka: „Ako ikuda ideš, to će biti samo sa mnom." Međutim, oslobodila se te

nelagodnosti i čvrsto je odlučila da se lepo provede.

Morgan se vratio kući dan posle njenog povratka. Ĉekajući da nađe zgodnu

priliku da mu kaţe gde je bila, bila je iznenađena njegovim blagim pitanjem:

— Da li si se lepo provela, Samanta?

Kako je bila sigurna da ni Sara, ni Dţejk ništa nisu rekli, počela je da muca

iznenađeno.

— Gde si bila! — odjednom je viknuo.

— Išla sam kod Bebs. Svima si nam nedostajao — nastavila je ulagujući se, ali

se odmah pokajala.

On je oštro gledao u nju nekoliko trenutaka, a izraz lica mu je bio preteći. Glas

takođe.

— Sledeći put kad hoćeš da vidiš Bebs, reci mi, i ako budem imao vremena, ići

ćemo zajedno, ili ćemo ih pozvati ovde. Ne idi više sama. Pazi šta ti kaţem!

Ţelja za borbom ju je napustila i ona je okrenula glavu. Zašto? Oh, zašto je

dozvolila tom čoveku da je tiraniše. Nikada se ranije u svom ţivotu nije bojala

muškaraca.

Sve se to dešavalo pre dva meseca, i mada Morgan nije više tako često odlazio,

ipak ga je retko viđala. Večeravali su vrlo kasno, jer je on bio napolju sve dok se ne

bi smrklo, i stizao je kući prašnjav sa velikim mrljama od znoja na košulji. U njen

krevet ulazio je manje nego pre. Ĉak nisu uvek ni vodili ljubav, već je samo drţao u

svojim rukama i za nekoliko trenutaka bi zaspao.

Radila je pri jutarnjem suncu, okopavala korov u baštici iza kuhinje. Morgan je

otišao pre dva dana, i bila je neraspoloţena iako mu je to bio prvi odlazak za po-

slednjih nekoliko nedelja. Vreme je takođe bilo mutno, sa izgledima na oluju. Bilo

joj je vruće, bila je znojava i usamljena.

Skočila je i brzo skinula rukavice, kada je čula zvuk kola i vide-la Morgana da

vozi. Već je bila stigla do kuće pre nego što je on ugasio motor.

Usporila je malo, dok je prilazila kolima, i paţljivo ga je posmatrala dok je izlazio

i vadio svoj kofer. Kada se okrenuo prema njoj, osetila je ljubomoru, jer je bila

ubeđena da je bio sa nekom drugom ţenom. Izgledao je odmoran i miran.

Nasmešio se, i ona je skoro poverovala da mu je bilo milo što je vidi.

— Bedno vreme, zar ne? Kako moţeš da radiš po ovakvoj vrućini, ti šašava

„Crvenokosa"? Zašto " nisi u bazenu?

Namrštila se na reč „Crvenokosa", mada nije bila nezadovoljna. Nikad ne bi

priznala to, ali je volela način na koji on izgovara tu reč. To je za nju bila zamena za

tepanje.

— I ti radiš po vrućini. Nasmejao se i zagrlio je dok su se pribliţavali kuhinjskim

vratima.

— Ne bih radio da ne moram — slagao je.

Mada mu nije rekla, reč „laţov" bila je jasno izraţena na njenom licu, i on se

opet nasmejao. Ţaoka ljubomore se još dublje zarila u nju. Kakva je bila ta druga

ţena? Stalno je na to mislila. Ta ţena, koja je Morgana činila tako mirnim i veselim.

Skinuo je ruku sa njenog ramena i otvorio kuhinjska vrata da bi mogla da uđe.

Kada je video praznu kuhinju, lice mu se izmenilo, pogled je postao surov, i blagi

glas pretvorio se u uzvik:

— Gde je Sara?

— Otišla je u grad sa Dţejkom da nešto kupi.

— Znači, sama si?

— Ne mari, volim da sam sama.

— Znam. A šta je sa ručkom?

— Morgane, ja mogu sasvim sama da pripremim sebi ručak.

— I to mi je poznato!

Nije razumela zbog čega se ponovo izmenio, i opet postao ljubazan.

— U stvari, brine me da li moţeš da napraviš ručak i za mene.

Bila je iznenađena tom prometi om. Da li će ikada razumeti tog čoveka.

Pogledala je na sat, i primetivši da je tek pola jedanaest, pitala ga je da li će odmah

da ruča.

— Ne. Nisam gladan. Daj mi jedno pola sata da pregledam poruke koje mi je

Sara ostavila na stolu dok sam bio odsutan, i onda ćemo zajedno da plivamo pre

ručka.

Bila je još više iznenađena. Rekao je to tako jednostavno, kao da su često išli

zajedno na plivanje, a u stvari nikad nisu bili istovremeno u bazenu.

— U redu, ja ću se istuširati dok si ti u kancelariji.

Stojeći pod tušem, osetila je talas uzbuđenja. Nije mogla da se otrgne osećanju

sreće. Bila je skoro zahvalna toj nepoznatoj ţeni koja je Morgana poslala kući u

tako dobrom raspoloţenju. Dok je to mislila, omotavala je peškir oko sebe i onda se

prisetila o čemu razmišlja. Sama ideja da je bila zahvalna drugoj ţeni za neku mr-

vicu zadovoljstva koju bi joj Morgan pruţio bila joj je odvratna. Setila se sebe od pre

šest meseci. Samata Dening, mislila je smejući se, nije dozvoljavala nikome da je

poljubi, hladno je odbijala bračne ponude, i hladno je naređivala ljudima da je ne

diraju kada bi se njihove ruke ispruţile prema njoj. A sada je ona, Samanta Vejd,

koja je drhtala u rukama ovog visokog čoveka sa tamnim očima, čije su je ruke

grlile, dok su njene usne rado prihvatale njegove. Boţe, pomislila je, zašto je ljubav

takva? I sada je prvi put u svom ţivotu osetila neku vrstu samilosti za one ljude čije

je bračne ponude odbijala. Dugo je stajala mirno, sve dok je Morgan nije pozvao.

Brzo se obrisala, i podigla kosu dok je ulazila u spavaću sobu. Uzela je dugačku

iglu i pričvrstila kosu na zatiljku. Navukla je donji deo bikinija, iznenadivši se kada

je primetila da joj visi na kukovima. Razvezala ga je, i ponovo uvezala, primetivši da

mora da ga zategne čvršće nego ranije. Okrenula se prema velikom ogledalu na

vratima ormana i počela kritički, da se posmatra. Nije bila zadovoljna onim što je

videla. Bila je mnogo mršavija, ključne kosti su joj iskočile a pojavljivali su joj se i

podočnjaci. Sve u svemu, izgledala je umorno i napeto. Okrenula se od ogledala.sa

gađenjem.

Stajala je pored bazena gledajući Morganove mišićave ruke kako seku vodu.

Kada je stigao do kraja bazena i okrenuo se, video je i zaplivao je prema njoj. Dopli-

vao je do ruba, lako se izvio i izašao iz vode. Stajao je sada ispred nje, lako

raširenih nogu, i uklanjao je svoju sjajnu crnu kosu sa lica.

— Izgledaš grozno, ,Crvenokosa'. Koliko si oslabila? Dok je to govorio, prešao je

svojim kaţiprstom preko njenih kostiju na ramenu. — Nije ti dobro? Da nisi moţda

trudna?

— Naravno da nisam. Sasvim se dobro osećam, ali mi verovatno smeta ova

vrućina. Poţurila je da promeni predmet razgovora.

Plivali su izvesno vreme jedno pored drugog, jer je on prilagodio svoje zamahe

njenima. Kada je ona malo stala da povrati dah, zagrlio ju je i privukao sebi. Pro-

šaputao je:

— Hajdemo odavde, .Crvenokosa', gladan sam.

Bila je razočarana.

Stajala je u svojoj sobi i brisala se ogromnim peškirom, kada je čula da se vrata

otvaraju. Morgan je ušao u sobu, a Sem je brzo okrenula glavu, jer je osetila da

crveni, kada je primetila da ima samo peškir oko struka. Pribliţio i joj se, i gurnuo

ruku ispod peškira kojim je bila obavijena. Kada je osetila da joj se pribliţava, rekla

je, gubeći dah:

— Mislila sam da si gladan!

— Jesam, ali nisam rekao — čega!

Naglo je skinuo peškir sa nje, i okrenuo je prema sebi. Ovoga puta čvrsto je

odlučila da mu se neće predati, ali je brzo bila pokolebana, jer je već sledećeg

momenta osetila kako njegov jezik traţi njen. Uzdahnula je, i pripita se uz njega,

grleći ga oko vrata. Način na koji ju je privukao, stegnuo i poljubio jasno je

ukazivao na njegovu potrebu za njom.

Kasnije, mnogo kasnije, Sem je stajala u kuhinji kontrolišući kako se peku jaja

koja je bila stavila na vatru. Morgan koji je sedeo zavaljen delovao je relaksirano i

pomalo tajanstveno. Osećala je njegov pogled na svojim leđima, i onda je odjednom

poskočila kad je začula njegov dubok, i polagan glas:

— Jedna od poruka na mom stolu bila je od advokata Bejkera. Treba da mu se

javiš.

Okrenula se, unezverena.

— Ne zaboravi na ručak, draga!

— Ali, šta je hteo ...

— To moţe da sačeka dok ne jedemo.

Servirala je omlet, i dodala salatu koju je pripremila još jutros. Sedajući,

obratila se Morganu pitanjem:

— Šta ti su to Bejkerovi hteli?

— Izgleda da ima nekih problema sa finansijama, i ţeli da dođem u Njujork da

rešimo te probleme.

— Hoćeš li ići?

— Mislim da bi trebalo, jer mi gospodin Bejker deluje kao čovek koji će me

zivkati telefonom sve dok se ne pojavim.

Nešto joj se tu nije dopadalo.

Rekao je „ne pojavim", nije rekao „ne pojavimo". Gledala je i dalje u svoj tanjir, i

onda ga upitala neţno:

— Mogu li i ja sa tobom na Istočnu obalu?

Gledao je u nju ćutke nekoliko minuta.

— Zaista, Morgane, ja nisam malo dete. Imaću za nekoliko dana 25 godina, i ti

nemaš nikakvo pravo da...

— Smiri se, Crvenokosa, i jedi svoj ručak, i onako si dovoljno mršava. Tačno.

Proslavićeš četvrt veka za koji dan — Nasmejao se sopstvenoj duhovitosti. A sada,

budi dobra, i reci mi šta imamo za desert? Jesi li spremila nešto za svog muţa?

Sem je ćutala, jer se plašila da će, ako otvori usta, umesto reči iz njih izleteti

vrisak. Ustala je naglo, otišla do friţidera, i izvadila krem-puding koji je Sara

pripremila dan ranije. Servirala mu je, a onda se ponovo smestila u stolicu, i

nastavila da jede salatu.

Nije ţelela da mu pruţi satisfakciju da je vidi besnu. On je završio uţivanje u

pudingu, obrisao usta, i kao da govori najnormalniju stvar na ovom svetu, rekao:

— Predlaţem ti pogodbu, Samanta.

Pogledala ga je, ne odgovorivši ništa. O čemu li se sad radi, pitala se.

— Kakvu pogodbu?

— Povešću te na Istok sa sobom, ostaćemo tamo nedelju dana tako da moţeš da

proslaviš rođendan sa svojima na Long Ajlendu! Uz dva u slova.

— Kakvi su uslovi? — pitala je, uzbuđena.

— Kao prvo, sutra ujutro ćeš premestiti svoje stvari u moju sobu, i, koliko

večeras, spavaćeš u mom krevetu. Zaista mi je dojadilo da se svakog jutra vučem

od tvoje do svoje sobe, da bih se obukao. Video je kako se njeni obrazi ţare, ali je i

dalje gledao pravo u oči. I drugo — neće više biti suza, kasno noću, svaki put kad

vodimo ljubav.

Znači, on nije spavao! Bila je zapanjena, zastala joj je reč u grlu u prvom Ĉasu, i

nije uspela da progovori, a on je već ponovo pitao:

— Dakle, šta misliš o pogodbi? Spustila je pogled, i klimnula glavom.

Gurnuo je svoju stolicu unazad, ustao, i prošao oko stola do nje. Uhvativši je za

ramena, okrenuo ju je a zatim zagrlio i poljubio, neţno i dugo.

— Pogodba je sada potvrđena. Je si li spremna da krenemo za vikend?

VI

Sem se udobno zavalila u sedištu iznajmljenog „forda". Zaboravila je kakav je

Njujork u avgustu.

Trudio se da je ne gleda koncentrišući se na put i uobičajeno gust saobraćaj

ponedeijkom u jutarnjim časovima. Sem ga je kroz trepavice posmatrala i

zadovoljno primetila da je tokom leta malo smršao što je još više isticalo linije kosti

na licu. Koţa zategnuta i glatka, jake vilice. Gledala je preplanulo lice, ruke i setivši

se da je i ostatak tela iste boje, osim belog pojasa oko bokova, osetila da joj je lice

pocrvenelo. Konstatovala je da još zgodniji no kad ga je upoznala.

Osetivši njen pogled Morgan se okrenuo i upitao:

— Nešto nije u redu?

— Ja, ja sam se samo pitala šta ljudi misle o tebi. — reče prvo što joj je palo

napamet.

— Baš sam mislio da o tome popričamo Crvenokosa, pretpostavljam da ćemo

morati kad stignemo na Long Ajlend, voleli to ili ne da igramo određene uloge.

Sem se pitala kako joj uspeva da deluje tako hladnokrvno. Bolele su je njegove

reči. Postala je osetljiva i nervozna, uostalom to je tako svakog dana, još od tre-

nutka pogodbe načinjene pre šest dana ... Morgan nije bio u mogućnosti da pođe

na put do kraja nedelje tako da je planirao pa je saopštio Sem da njihovo putovanje

mora da sačeka.

Okrenula je glavu i zatvorila oči, vraćajući se u mislima šest dana unazad. Ona

se drţala svog dela ugovora, ali je prošle noći kad je uţasna oluja besnela, bila

srećna što moţe da bude u Morganovoj blizini u velikom krevetu. Nikada se nije

bojala oluje međutim u toj sredini, medu planinama činilo se nekako strašno.

Munje su besno sevale, gromovi pucali osvetljavajući postelju. Sem se pribila uz

Morgana, osećajući sigurnost u tim čvrstim rukama.

Prvih par dana nije bilo tako loše. Ona i Sara su bile vrlo zaposlene. Kao prvo

trebalo je prebaciti Semine stvari u Morganovu sobu, što je, kako se Sem činilo,

Sara odobravala, a zatim je trebalo spremiti ispraţnjenu prostoriju. Napetost je

počela da raste u utorak uveče kad joj je Morgan saopštio da ne mogu da krenu pre

ponedeljka. Nakon što je već pozvala Meri i Deb i najavila njihov dolazak, sad je

morala ponovo da telefonira i obavesti ih o promeni plana. Iz nekog razloga imala je

osećaj da neće krenuti na taj put a ako i pođu kako će Morgana primiti njeni. A

onda, jutros pre zore, probudio ju je Morgan neţno šapućući njeno ime:

— Ukoliko nameravaš sa mnom, Crvenokosa, bilo bi bolje da odmah ustaneš jer

polazim kroz jedan sat.

Sem se vratila u sadašnjost. Imala je nameru da ide u kupovinu, a specijalni

zadatak je bio pronaći haljinu za zabavu koju će prirediti Meri u petak veče u čast

njenog venčanja i rođendana. Osetila je bol u grudima razmišljajući o svom 25.

rođendanu. Morgan je zaboravio.

U velikoj sobi hotela Morgan je pitao da li joj je potreban novac saopštavajući

svoju nameru da odmah izađe jer ima posla i ne moţe da predvidi vreme kad će se

vratiti. Sem je ušla u kupatilo da se osveţi i pogledala se u ogledalu. Ono što je

videla nije joj se dopalo. Kosa kao i obično podignuta, činila joj je lice još mršavijim

no što je bilo. Odlučila je da nešto učini sa kosom. Brzo je prišla telefonu i pozvala

svog frizera.

— Ĉarls? Samanta Dening.

— Samanta! Pa gde si pobogu sve ovo vreme draga? Ĉini mi se da te nisam

godinama video — uzviknuo je Ĉarls

— Išla sam da se udam, smešila se očekujući reakciju.

— Šta ti je to trebalo? U stvari i nije vaţno, šta mogu da učinim za tebe, srce?

Znala je da mnogi sumnjaju u Ĉarlsovu muškost, što nije bio slučaj i sa njom.

Ĉak i da je mislila na taj način jednog dana je bila u situaciji da se lično uveri.

Pokušao je da je napadne jednom prilikma kad su ostali sami u radnji. Bila je to

velika borba iz koje je ona izišla kao pobednik. S obzirom da su bili dobri prijatelji

dogovorili su se da to zaborave.

— Kosa mi je u očajnom stanju, a vrlo mi je stalo da ne bude takva krajem

nedelje. Ĉarls, moraš da mi pomogneš.

— Dobro znaš da ne radimo ponedeljkom, ti lepa bezobraznice, ali dođi pa ću

videti šta mogu da učinim sa tom tvojom crvenom šumom od kose.

— Hvala, ljubavi.

Šest sati kasnije Sem je ulazila u hotelski lift pritiskajući dugme ţeljenog sprata.

lako umorna dobro se osećala. Potrošila je dosta novca mada je u ruci imala samo

jedan paketić, sve ostalo je poslala na adresu Long Ajlen-da. Smešila se dodirujući

rukom kosu. Dugi, tanki prsti igrali su se kovrdţama. Dopadala joj se nova frizura.

Ĉarls je toj frizuri dao ime — „divlja", glasno se nasmejala setivši se njegovih reci

kad je sa divljenjem gledao u svoje delo:

—- Gospode, Sem, koliko si lepa. Nova frizura ti daje jedan slobodan i divalj

izgled. Zašto si učinila jednu tako idiotsku stvar i udala se?

Lice joj se smračilo. Slobodna i divlja. Jedno je sigurno: nikad nije bila suviše

divlja a isto tako nikad više slobodna. Ušla je u sobu zatvarajući tiho vrata za

sobom. Morgan je bio udobno ispruţen u fotelji pored prozora i čitao novine.

Podigao je pogled sa novina ali ga je isto tako brzo i vratio, nastavljajući da čita.

Izdrţala je koliko je mogla i nonšalantno upitala da li mu se dopada frizura. Spustio

je polako novine na pod, diţući oči ka njoj pre no što je odgovorio:

— Izgledaš kao crvenokosa veštica. Jesi li to? Mora da jesi. Kladim se u to jer

već osećam kako nekrt čudne stvari činiš i meni. Dođi ovamo Samanta.

— Morgane, šta je ovo ...

— Srećan rođendan crvenokosa veštice.

— Morgane, sva sam oznojena i umorna, ja…

— Dođi ovamo — dodao je nestrpljivo.

— Umirem od gladi, ţelim da već...

Sem je polako prelazila preko sobe bacajući paketić i tašnu na krevet. Stala je

pred njega zapazivši da je nešto zasvetlucalo na njegovoj ruci kad ju je obuhvatio

oko struka. Povukao je da klekne i sa svog malog prsta na ruci skinuo prsten koji

se pridruţio platinskoj burmi koja je već bila na njenom prstu. Očiju širom otvore-

nih uzbuđeno je uzviknula!

— To je nešto najlepše što sam ikad videla!

Veliki smaragd ugrađen u platinu, sa dijamantima sa obe strane činio se suviše

teškim za tu uzanu, neţnu ruku. Duboka, jasna boja kamena odgovarala je boji

njenih očiju.

— Morgane, šta je ovo ...

— Srećan rođendan crvenokosa veštice.

— Ja, ja ne znam šta da kaţem ...

Zavalio se u fotelju milujući je i polako privlačeći sebi. Njegove usne koji

santimetar samo od njenih su šaputale:

— Pa, pronaćićemo već neki način da mi se zahvališ.

— Da li si gladna — bile su reči koje je Sem mnogo kasnije čula kada je polako

otvorila oči. Okrenula je glavu i ugledala Morgana potpuno obučenog kako sedi u

fotelji pored prozora.

Opet je zatvorila oči. Potpuno je bila iznemogla. Ušavši u sobu mislila je samo

na večeru do koje na kraju nije ni stigla. Morgan je nakon primedbe o načinu kako

će mu zahvaliti i sproveo to. S obzirom da su bili neumorni u ţelji jedno za drugim i

kad je konačno Morgan uzeo u naručje i pokrio čaršavom bila je u stanju samo da

utone u dubok san.

— Koliko je sati? — upitala je Sem proteţući se.

— Pola deset.

— Pola deset! Zašto me nisi probudio? Dejv će doći kolima po nas u jedanaest.

Skočila je iz kreveta i odjednom shvatila da je naga. Potraţila je rešenje u

čaršavu obmotavši ga oko sebe. Morgan joj se glasno smejao što je nju naravno

ljutilo. Videla je da nema nameru da se okrene ili da napusti sobu.

— Imaš tačno sat i po da se istuširaš, obučeš i budeš spremna da napustiš hotel

kad kola dođu po nas. Ali, naravno, prvo moraš da ustaneš iz tog kreveta i odeš u

kupatilo a meni je, hvala lepo, sasvim dobro ovde gde sam.

— Proklet da si — zbacila je čaršav i otrčala u kupatilo.

Izlazili su iz hotela baš u trenutku kad se plavi „kadilak" zaustavljao pred

ulazom u hotel. Dejv je iskočio iz kola otvarajući vrata na kolima znatiţeljno

zagledan u Sem a zatim se polako pogled preneo na Morgana.

Sem je poţurila, delujući hladnokrvno i elegantno u svetio ruţičastoj haljini i

novim sandalama koje je juče kupila. Pruţajući mu srdačno ruku obratila se Dejvu:

— Zdravo Dejv, kako si?

— Dobro došli kući, gospođice Sem — odgovorio je stiskajući joj ruku.

Morgan je stajao pored nje tih i uspravan. Upoznala ih je.

Morgan je i dalje bio nem. Zbunjena Sem se okrenula i videla Dejvove oči koje

su merile Morgana pre no Što je pruţio ruku ka njemu. Pored nje je promakla

Morganova ruka pruţena vozaču. Ĉula je Morgana kako smešeći se i govori Dejvu:

— Uveravam vas, Dejv, da zaista dobro brinem o njoj.

— Da, gospodine Vejd.

Seli su na zadnje sedište i Sem je pogledavši u Dejva dok je sedao za volan

primetila da je zadovoljan. Tipično za Morgana, da sa par smireno izgovorenih reči

osvoji simpatije. Bila je napeta i pitala se kako će to nadalje izgledati. Brinuo ju je

susret sa Meri i Deb. Bacila je pogled na Morgana koji je delovao zdravo i vitalno,

sve u svemu vrlo zgodno u elegantnom odelu i svilenoj košulji sa uzanim štraftama

koja je činila lep kontrast sa preplanulim licem. „Bednik, čak ni malo ne izgleda

umorno", razmišljala je Sem ljubomorno pocrvenevši kad se setila prošle noći.

Hvatajući njen pogled, Morgan je gledao u nju kao da joj čita misli. Ne mogavši više

da izdrţi tu napetost, Sem je pokušala da se opusti kad su velika kola polako klizila

ka glavnim vratima na kući. Dok je Sem izlazila iz kola, vrata na kući su se otvorila

i mala tamnokosa prilika je potrčala niz stepenice uzvikujući sa mnogo ljubavi.

Grleći je, Sem je malo odgurnula polusestru i toplo se osmehujući rekla:

— Lutkice, zaista sjajno izgledaš.

— O, Sem, tako si mi nedostajala, čini mi se da te godinama nije bilo — rekla je

Deb punih očiju suza. Sem je nešto stezalo u grlu. Deb je pogledala u Morgana i

nesigurno mu pruţila ruku. Morgan je uzeo njene ruke u svoje a Sem je bila

iznenađena toplinom i neţnošću koje je ugledala na njegovom licu.

— Nikada nisam imao sestru, Deb, a da sam je imao ţeleo bih da izgleda baš

kao ti: mala, tamnokosa i skromna. Da li hoćeš da mi budeš sestra Deb?

Sem je pratila promenu na Debinom licu, od nesigurnog izraza prešlo je u

ushićenje.

— Volela bih da ti budem sestra — odgovorila je Deb široko se osmehujući.

Brajan im je polako prilazio. Morgan je smejući se pustio Deb i okrenuo se

Brajanu.

Dvojica muškaraca su se u tišini merkala izvesno vreme a onda kao da su

istovremeno odlučili da jedan drugom pruţe ruke.

Brajan se zatim okrenuo ka Sem i Morgan je opet mogao da vidi isti topao

pogled kao i reči dobrodošlice koje je izgovorio Dejv:

— Dobro došla kući, Sem.

Sa osmehom na licu Sem mu se bacila u zagrljaj.

Ĉetvoro nasmejanih ljudi ušlo je u kuću. Drţeći se za ruke Deb i Brajan su pošli

u pravcu salona. Sem je usporila korak, međutim i ne gledajući je Morgan je upleo

svoje prste u njene i pošao za Deb i Brajanom.

— Smiri se Crvenokosa — prošaputao je neţno: — Obećavam da te neću

izneveriti. Budi dobra devojčica i tvoja porodica neće znati ništa kad budemo

odlazili kao što ni sad ne zna.

Sem mu je dobacila brz pogled ali nije uspela i da mu odgovori, jer su već bili na

vratima sobe. Kad su ušli u salon Meri joj je prišla raširenih ruku i pozdravila ih

svojim umiljatim, odmerenim glasom. Morgan joj je pustio ruku i Sem je prišla Meri

ljubeći je u mek i ruţičast obraz.

— Divno je biti ovde i pored tebe majko. Ovo je Morgan.

Njena maćeha je bila vrlo delikatna a ponekad je delovala zagonetno i odsutno.

Svako u kući je znao da je to samo reakcija jedne vrlo stidljive osobe. Sem je zadr-

ţala vazduh kad je čula Morgana.

— Napokon da vas upoznam, gospođo Dening. Da li mogu da vas zovem Meri?

Skoro da joj nisam verovao ali vi ste zaista sve ono što mi je Sem govorila. Koliko

ste šarmantni.

Merin topao i prijatan smeh uputio mu je još jednu rečenicu punu simpatija a

zatim se obratila Sem.

— Sigurna sam da oboje ţelite da se osveţite. Draga, ti si naravno u svojoj sobi,

povedi Morgana gore i pridruţite nam se za ručak kad budete spremni.

Ušli su u njenu sobu. Samanta je samo progovorila: — Hvala. Bio si drag prema

njima. Oni mi zaista mnogo znače.

— Znam. Za ime boga Sem, šta si očekivala da ću uraditi?

— Ne znam, jednostavno sam se bojala.

— I ja to znam. Pet meseci i ti me još uvek ne poznaješ, jel tako Crvenokosa?

Odvojila se od njega, svesna činjenice da je u svojoj kući, svojoj sobi. Odlučila je

da ma koliko da ga voli neće dozvoliti ovde nikakvu vrstu intimnosti. Idući prema

kupatilu hladno je dobacila:

— Znam te onoliko koliko mi je stalo.

Ruka joj se zaustavila na kvači kad je čula njegov glas.

— Neće moći tako Samanta. Sem je ošetila laku drhtavicu.

Primoravajući se da glasu vrati pređašnju rezervisanost, upitala je:

— Ne razumem šta hoćeš da kaţeš?

— Ne znaš? Mislim da ipak znaš. Imaš nameru da me staviš na određeno mesto

dok smo ovde, zar ne? Nećeš uspeti, ali biće zabavni tvoji pokušaji „Crvenokosa" jer

imam nameru da uţivam posmatrajući te.

Zakolutala je očima i ne razmišljajući besno prosiktala:

— Ti si zaista jedno arogantno kopile, zar nisi?

Prešao je sobu u par koraka grabeći je bolno za ramena, očiju i glasa prepunih

besa.

— Da li je to ono što ti o meni misliš?

— Morgane, izvini.

— Nikada nemoj da mi se izvinjavaš za ono što misliš. Ja sam ti muţ i bez

obzira šta mislila o meni, imamo ugovor i ti moraš da ga se pridrţavaš.

Prvi nastup besa je prošao, ruke su mu skliznule niz njene bokove.

— Ne ţelimo da tvoja porodica suviše dugo čeka na svoj ručak. Nemoj dugo

draga.

Ruke su joj drhtale dok se umivala i pokušavala da popravi šminku. Više ga se

plašila kad je bio hladan i smiren no kad je bio ljut.

Osećaia je da su joj nervi pri kraju jer je poslednjih par dana provodila vreme sa

dve različite osobe. Kad su bili sami u spavaćoj sobi, Morgan je bio uzdrţan i

hladan. Jedva da je govorio sa njom i prvi put, od trenutka kad ju je preneo na svoj

krevet i učinio je svojom, da je nije ni dotakao. Kad su bili sa ostalima bio je

šarmantan, neţan i činilo se da sve to radi bez ikakvog napora.

Meri i Deb nisu nikoga obave-stile da oni dolaze ţeleći ih bar par dana samo za

sebe. Tih par dana Sem i Morgan proveli su jašući konje i izleţavajući se pored

bazena, u društvu Deb i Brajana. Za ljude sa strane bila je to slika srećne porodice.

Očekujući petak Sem je osećaia da joj pripada muka od pomisli da će Morgan

upoznati njene prijatelje na zabavi. Puna nervoze pitala se šta će oni misliti o nje-

mu, a što je još vaţnije šta će misliti o njima.

Tog dana poste doručka Sem je ostala sama. Meri i Deb su otišle u kupovinu za

predstojeću zabavu, a Morgan je otišao nekuda čim se ona probudila i nije se vratio

ni na doručak. Nervozno je šetala po sobi i napokon zgrabila tašnu i istrčala iz

kuće. Provozaće se malo. I ranije, kad bi osetila neko uzbuđenje ili nervozu, sedala

je u kola sama i vozila se.

Ţureći ka garaţi Sem se sećala trenutaka kad je traţila razrešenje situacije

vozeći kola. Obično je to bilo posle svađa sa ocem. Oko čega su se svađali? Nije

mogla više da se seti. Sećala se samo da je istrčavala iz kuće besneći i vozila kola

satima i to vrlo velikom brzinom. Kad bi se vratila kući bila je smirena. Odlazila je

ocu i mirno slušala njegove argumente. Sve je prekinuto njegovom smrću.

— Gde si se uputila Crvenokosa? — Morganov glas je prekinuo misli. Stala je i

pogledala ga. Bio je naslonjen na „kadilak" parkiran pred garaţom.

Bio je na jahanju i Sem je prelazila pogledom po njemu. Nosio je čizme za

jahanje, što je njegove duge noge činilo još duţim, i tesno pripijene crne dţins

pantalone uz uzane bokove. Bela košulja, malo otkopčana isticala je jak, muţevan

vrat. Svaki detalj na njemu urezivao se. Preplanulost koţe, zlatasti odsjaj kose pod

jutarnjim suncem, platinska burma na prstu. Oči su mu bile sakrivene iza naočara

za sunce.

Sem je osetila uzbuđenje. Dok je koračala ka njemu, priznala je sebi, da bi

jedino što na ovoj kugli zemaljskoj ţeli, bilo to da mu priđe, obuhvati ga rukama

oko struka, prisloni usne na njegove i oseti blizinu njegovog tela. Beţeći od tih i

takvih misli upitala se zašto je od svih muškaraca koje je upoznala on morao da

bude taj?

— Ovde sam već izvesno vreme , i pitao sam te nešto.

Ljutnja je rasla u njoj. Dođavola, šta on misli da je?

— Idem da se provozam.

— Da li će Dejv da te vozi?

— Naravno da ne. Uzeću svoja kola.

Sem je stegla zube kad je ugledala uzdignutu obrvu iznad ruba naočara.

— Poćiću sa tobom — Bilo je to tako mekano izgovoreno.

Sem je uletela u garaţu kao furija i uskočila u kola. Sedajući pored nje Morgan

je promrmljao:

— Zgodnu igračku imaš.

— Nadam se da ti je udobno dragi. — Slatko mu se nasmejala. Sve vreme dok je

vozila kao luda nije progovorio ni reč pa čak ni onda kad su ulazili u garaţu i kad je

zaustavila kola na samo par centimetara od zida. Izlazeći iz kola upitao je:

— Da li se sad bolje osećaš, Crvenokosa? — Spustio je blag poljubac na njene

usne.

Sav nagomilani bes je tog trenutka eksplodirao. Ruka joj je poletela ka njegovom

licu a odmah zatim ka njenim ustima. Uţasnuta onim što je učinila gledala je u

njegovo lice koje je postjalo sve tvrđe. Crveni otisci od njenih prstiju postajali su sve

izrazitiji na njegovom licu. Hladno joj se obratio:

— Ponašaš se kao mala pokvarenuša, Samanta, već mi je muka od svega toga.

Budi vrlo oprezna i ne preteruj, jer ćeš shvatiti da si započela nešto što nisi u

stanju i da završiš.

Osećala je mučninu i grčeve u stomaku. Za ručak je pojela samo malo salate

izgovarajući se glavoboljom. Obećala je Meri da će pojesti nešto pre no što gosti

dođu. Popila je nekoliko aspirina i utonula u san. Kad se probudila videla je da se

Morgan već istuširao i da je skoro obučen. Bez reči je ušla u kupatilo zadrţavši se

neuobičajeno dugo u kadi. Ĉula je vrata spavaće sobe kako se zatvaraju za njim.

Obukla je novu večernju haljinu. Zašto je uopšte kupila tu haljinu? Pogledala je

u ogledalo i zaključila da to uopšte nije njen uobičajeni stil. Bela čipka je činila

čudnovat kontrast za zlaćanom bojom koţe koju je dobila tog leta, ali je kroz haljine

bio takav da je više otkrivao no pokrivao. Dekolte na leđima bio je u znaku slova U i

spuštao se skoro do struka. Napred je bilo nešto više materijala. Dugi, uzani rukavi

prekrivali su joj ruke. Duga suknja činila joj je noge duţim.

Odmahnula je glavom. Ne, Morgan zasigurno neće odobriti taj izbor. Bacivši

pogled na sat shvatila je da je skoro zakasnila i sleţući ramenima izašla iz sobe.

Morgan je bio prva osoba koju je ugledala silazeći stepenicama. Stajao je i

razgovarao sa Meri i nekolicinom njenih prijatelja. Osetivši da je ona na stepeništu

podigao je pogled. Primetila je izraz iznenađenja na njegovom licu. Njegova rekacija

je trajala samo par sekundi ali je Sem znala da je vrlo ljut. Nastavila je da silazi

stepenicama zadrţavajući dah kad je primetila da je Morgan nešto prošaputao Meri

i krenuo ka njoj. Lica kao stena i podjednako hladnog glasa koji je drugima ve-

rovatno zvučao normalno:

— Sem, ljubavi, ukoliko si ţe-lela da napraviš utisak, uspela si. Zaista izgledaš

očaravajuće.

Morgan joj je okrenuo leđa pre no što je uspela i da ga pogleda. Stigavši do na

kraj stepenica ugledala je Dţefri Hemptona. Bio je zgodan kao i uvek. Visok, vitak

stajao je i smešio se očima koje su izraţavale oboţavanje. Prišavši joj, ovlaš joj je

poljubio usnice i neţno rekao:

— Divno je videti te ponovo anđele, bilo je to jedno dosadno leto bez tebe.

Bio je to šarmantan i drag mladić. Svojevremeno su se zaista lepo zabavljali. Nije

mogla a da ne napravi poređenje sa čovekom za koga je bila udata. Kao i uvek Dţef

je bio elegantan. Obgrlivši je, poveo ju je ka velikoj sobi iz koje je bio izbačen

nameštaj i koja je bila puna veselog naroda. U tom trenutku joj je palo napamet da

nije ni zapazila šta je Morgan obukao.

Primetila ga je na drugom kraju prostorije kako stoji ispred kamina potpuno

smirenog izgleda. U ruci je drţao čašu sa pićem i razgovarao sa nekom mladom da-

mom. Pogledala ga je i kao i uvek osetila klecanje kolena i gubljenje daha. Crno

večernje odelo bilo je majstorski skrojeno pristajući mu kao saliveno. Tamna kosa i

obrve davale su mu pomalo satanski izgled. Bela košulja i zubi, kad bi se

nasmejao, delovali su iznenađujuće. Sem je prenela pogled na ţenu kojoj se Morgan

osmehivao — Dţefova nova verenica Kerolajn Henks.

Sem nikada nije volela Kerolajn i sad, gledajući u njene duge zlatkaste trepavice

koje su koketno treptale dok je razgovarala sa Morganom, zaključila je da je još

manje voli. Ono što Sem nije mogla da negira bila je Kerolajnina lepota. Duge plave

kose, ruţičaste koţe i belog srcolikog lica na kome su počivala dva velika plava oka,

bila je lepa kao neka kineska, porcelanska lutka. Umela je da bude očaravajuća i

slatka ali isto tako beskrupulozna ukoliko su njeni interesi bili u pitanju. Ĉinilo se

da je zgrabila Morgana.

Ĉula je Dţefa kako joj šapuće i znala je da je pratio njen pogled:

— Ĉini mi se da da je mojoj dragani i tvom muţu sasvim ugodno.

Nekoliko trenutaka kasnije, kad je muzika počela da svira, osetila je na sebi

Morganove ruke i neţan poziv na igru:

— Mislim da treba da otvorimo igranku, draga.

Poveo ju je ka platou za igru. lako srećna što se pojavio i što je drţi u naručju,

osećala je bes u svakom njegovom mišiću i glasu koji joj je šaputao — Šta dođavola

pokušavaš da dokaţeš tom haljinom?

VII

Nakon nekih šest časova Sem je ušla u svoju sobu. Odmah je zbacila zlatne

sandale a beli krzneni tepih milovao joj je umorne tabane. Osećala je umor i blagu

vrtoglavicu. Tog dana je vrlo malo jela a popila je, dosta šampanjca, naročito posle

prve igre kad joj se činilo da ne moţe da utoli ţeđ.

Bilo je to mučenje za nju. Morgan skoro i da nije razgovarao sa njom posle te

prve igre trudeći se sve vreme da pokaţe kako su srećni mladenci. Igrao je sa svim

ţenama i razgovarao sa svim muškarcima upućujući joj povremeno svoj čuveni beii

osmeh. Kada je gledao u nju oči mu se nisu smejale. Nije ona bila ta koja mu je

pravila društvo i upoznavala ga sa ljudima. Smešeći mu se sve vreme, Kerolajn se

okačila o ruku preuzimajući tu ulogu na sebe, bacajući samo povremeno pogled na

Sem.

Dţef je bio njena senka cele večeri. Koristio je svaku situaciju da joj prebaci

ruku preko ramena a kasnije i oko struka dok se ona trudila da razgovara sa

prijateljima. Svaki put dok su igrali njegov stisak je postajao sve jači. Sem ga je

upozorila da prestane kad je počeo da zavlači prste u dekolte na njenim leđima.

Diskretno ga je ukorila ne ţeleći da skreće paţnju na sebe. Dţef joj se nasmejao i

uhvativši je za ruku poveo u vrt koji je bio specijalno ukrašen za tu priliku.

Raznobojni lampioni i pokretna svetla pravili su neverovatno lepe senke. Jedan par

je igrao na travi baš ispred vrata tako da je Dţef povukao dublje u tamniji deo

bašte. Naglo je zastao i bez reči počeo da ljubi. U početku je bila potpuno pasivna.

Dţefo-vi poljupci su kao i uvek bili prijatni ali nisu izazivali nikakvu reakciju kod

nje. Osetivši da Sem ne odgovara na poljupce postao je agresivniji. Sem ga je

odgurnula i povukla se dublje u senku. Kratko vreme je hodala a onda se naglo

okrenula i vratila Dţefu pokušavajući da sakrije ljutinu u glasu. Rekla mu je da ţeli

nešto da popije. Nije mu bilo pravo ali je ćuteći pošao za njom ka kući.

Sem je nestrpljivo prinela čašu usnama. Ruka joj je podrhtavala, tako da je brzo

spustila čašu na sto kako niko ne bi primetio. Bol joj je razdirao grudi kad bi se

setila slike koju je videla. Kerolajnina nasmešeno lice i ruka koja dodiruje njegov

obraz. Blesak njegovih zuba i ruke oko njenih ramena. Bila joj je potrebna nad-

ljudska snaga da se okrene i vrati u kuću. Imala je potrebu da za rije nokte u

Kerolajnino lice. U svakom slučaju ostatak večeri je bio sasvim upropašćen. I sada,

stojeći na sredini sobe, zarivala je nokte sebi u meso sve dok nije počela da oseća

bol. Uzdrhtala je kad su se vrata otvorila i zatim tiho zatvorila. Tišina, a onda glas >

pun pritajenog besa.

— Skini tu prokletu krpu sa sebe da ne bih ja to učinio.

Pogled na njega izazivao je strah. Lenjo oslonjen na vrata delovao je kao divlja

mačka spremna da skoči na nju. Nikad ga nije videla tako ljutog iako se trudio da

kontroliše svoj glas. Lice kao isklesano u kamenu i oči koje su izgledale kao da su

od crnog leda okrenule su se ka njoj besno.

— Nemaš prava da tako razgovaraš samnom.

Kao da nije čuo šta mu je rekla nastavio je:

— Imaš 30 sekundi.

Sem je buljila u njega. To zaista nema nikakvog smisla. Sva ta buka oko jedne

haljine. Podigla je još više glavu a oči su dobile neki hladan, zeleni odsjaj.

— Morgane, bojim se da ne razumem šta hoćeš.

— Ne? Reći ću ti onda ja o čemu se radi. Haljina koju imaš je otvoreni poziv

muškarcima. Ne prekidaj me. Ti si moja ţena, Samanta, koristiš moje ime. Ono što

je moje, moje je i ne ţelim ni sa kim da delim.

Plačući, Sem je uzviknula:

— Ono što nosi tvoj znak Morgane? Ja sam osoba, nisam deo tvoje robe.

— Nikada nisam rekao da jesi, ali dokle god budeš nosila taj prsten koji

predstavlja moj znak bićeš samo moja. I ako tvoj lepotan ikada još bude stavio

ruku na tebe, smoţdiću ga. Sad konačno skini tu prokletu haljinu.

Trgnuvši se Sem je drhtavim prstima utvatila mali rajsveršlus i povukla. Svukla

je rukave i pustila da joj haljina sklizne na pod praveći krug oko njenih nogu. Izašla

je iz tog kruga stojeći tako samo u gaćicama. Odjednom je začula smeh i videla

kako preko njene haljine pada sako, košulja i kravata. Drhtavom rukom pokušala

je da dohvati spavaćicu sa kreveta.

Morganove ruke su je obgrlile i pored uha je čula promuklo šaputanje.

— Da li ti je prijalo milovanje tvog lepog prijatelja, Samanta?

Njegove reči su bolele. Njegova i Kerolajnina slika joj je iskrsla pred očima.

Osetila je još veći bol. Zelela je da mu vrati udarac.

— Ti, pokvarenjače, kako se usuđuješ? Dţef je moj dugogodišnji prijatelj koji me

voli... Paţljiv je i ljubazan, trebalo je da se za njega udam kad me je zaprosio.

Viđaću ga kad god to zaţelim a otićiću i s njim u krevet ukoliko mi to padne na um.

Uostalom, on nije taj koji ţeli moj novac. — Skinula je burmu sa prsta i bacila mu

je u lice:

— Moţeš da uzmeš svoj ţig i isto tako moţeš ....

Reči su joj zamrle na usnama kad je okrenula glavu i pogledala ga. Osetila je

istinski strah kad su je njegove ruke zgrabile. — Pokušala si i ponizila me koristeći

se Hemptonom, međutim obračunaću se sa njim ali polako. Da li ti je to jasno ti

crvenokosa veštice?...

Sem nije mogla da skrene pogled sa njegovog lica, kao parali-sana pokušavala je

da savlada paniku koja je u njoj rasla.

— Pokupi to prstenje i stavi na prst. Odmah.

— Da li mogu sada da idem u krevet?

— Pomislio sam da me to nikad nećeš pitati.

Sem je pomerila glavu kad je pokušao da spusti svoje usne na njene.

— Ne Morgane, suviše je kasno, umorna sam, ţelim ...

— Šteta. Upozorio sam te da ne preteruješ. I sama si videla koliko daleko si u

stanju da odeš, zar ne? — Privukao je ponovo i počeo divlje da je ljubi. Njegov glas i

ponašanje plašili su Sem. Odgurnula ga je. Posrnuo je a zatim besno zgrabio i bacio

na krevet. Leţala je preplašena, boreći se za dah i sa strahom u očima gledala je

kako svlači ostatak odeće na sebi. Pokušala je da pobegne na drugi kraj kreveta ali

su je Morganove ruke zgrabile i prikovale za postelju. Borila se kao tigrica, udarala

ga, grebla, grizla. Na licu su mu ostajali crveni tragovi od njenih noktiju a sa

ramena curila krv. Znala je da ne moţe da pobedi ali je isto tako znala da se dobro

bori jer je bio sav znojav, slepljene kose, uostalom baš kao i ona. Napokon se

pruţila po krevetu pokušavajući da dođe do vazduha.

— Zaista si lepa Crvenokosa — šaputao je pribliţavajući svoje lice njenom. —

lako si izgubila bitku, mislim da si dostojan partner u borbi.

Poljubac koji je spustio na njene usne oduzeo joj je dah i učinio da izgubi

razum.

Već je svanulo kad se odmakao od nje teško dišući, sklopljenih očiju. Sem je

leţala pored njega i pritiskala rukom usne boreći se sa suzama. Osećala je stid i

gađenje, ali prema sebi a ne prema njemu. Da ga voli to je shvatila još pre nekoliko

meseci, ali koliko je ta ljubav duboka, shvatila je te noći.

Bio je divan ljubavnik tako da je bila izgubljena već pri prvom poljupcu. Nije

postojao delić njenog tela koji njegove ruke i usne nisu poznavali a ona bi se tresla

od zadovoljstva dok je on upoznavao njeno teto. Više no ikad on joj

je dokazao da je ona njegovo vlasništvo koje moţe da koristi kad mu je potrebno,

kao što to čini sa svojom kućom, svojim avionom ili konjem. Osećala se ranjenom.

Kad se probudila bilo je već podne. Bila je sama. Neko vreme je leţala u krevetu

sećajući se protekle noći. Pre tuširanja paţljivo je promatrala svoje nago telo u

ogledalu. Ponovo je uzdahnula. Počelo je da dobija koščat izgled. Uvek je bila vitka,

ali izgubivši nekoliko kilograma izgledala je vrlo mršavo. Međutim to je ono što je

samo površno zaključila; ono na šta je obratila paţnju, bili su tragovi borbe sa

Morganom. Bila je to ljuta bitka. Morgan se nije ni malo šalio. Ĉak joj ni noge nisu

bile pošteđene udaraca njegovih šaka. Pomisao na te ruke pokrenula je. Pošla je u

kupatilo.

Sem je navukla pantalone i košulju dugih rukava. Dok je četkala kosu ugledala

je u ogledalu Morgana kako ulazi u sobu noseći posluţavnik. Zabrinuto ga je po-

gledala.

— Od Bet sa naredbom da sve pojedeš.

— Zaista nisam gladna.

— Skoro je dva sata Samanta, što znači da nisi jela skoro 24 sata. Dođi ovamo i

pojedi nešto.

Iako mu je glas zvučao mirno u njemu je moglo da se oseti i naređenje.

Spustila je četku za kosu i okrenula se spremna da protestuje. Kao i obično

izraz njegovog lica zaustavio je reči pre no što je mogla da ih izgovori. Leţao a je u

fotelji, zatvorenih očiju. Pored umora na licu su se mogli da vide i crveni, ruţni

tragovi njenih noktiju. Nikada nije izgledao tako

umorno. Napustila ju je sva Ijutina i ţelja za borbom. Prišla je stolu i sela na

stolicu prekoputa njega. Na posluţavniku je bila šolja kafe, u tanjim slanina sa

jajima i dve prepečene engleske zemičke premazane buterom. Zaključila je da je bio

na jahanju, jer je još uvek imao jahaće čizme, dţins i svetio plavu, sportsku košulju

zavrnutih rukava. Nasula je i njemu solju kafe i prošaputala: — Ohladiće ti se kafa.

Na zvuk njenog glasa, podigao se u stolici i otvorio oči. Jedna obrva bila je

podignuta u znak čuđenja. Spustila je pogled:

— Ja, ja se zaista izvinjavam zbog tvog lica.

Tihi smeh imao je prizvuk gorčine a ne humora.

— Ti si prava tigrica Crvenokosa. Pojedi nešto, Samanta, a zatim bih ţeleo da

popričamo.

Kad je završila sa jelom mirno je upitao:

— Da li si gotova? Rekao sam Meri da sam prošao suviše blizu drveta čije me je

granje izgrebalo. Ukoliko te neko pita, to je priča. Ukoliko, naravno, ne postoji neko

kome ţeliš da kaţeš istinu.

— Morgane, molim te.

— Meri mi je rekla da smo dobili mnogo poziva, počevši sa pozivom za večeru

večeras u klubu. Pozivi se nastavljaju jer je, ako se sećaš, i praznik ovog vikenda.

Ja lično nemam ništa protiv i to sam rekao Meri, međutim ona i ti treba da se

dogovorite. U redu?

— Naravno.

Popio je kafu spremajući se da ode.

— A sad onaj vaţniji deo. Dopada mi se tvoja porodica. Samanta i zaista ne vidim

razloga da im zadajemo brige svojim bračnim nesuglasicama. Zbog toga predlaţem

primirje. Ako ništa drugo ono bar zbog utiska koji će naša poseta da ostavi.

— Da li to znači da ćeš me povesti sobom kad kreneš kući?, tiho je upitala.

— A da li ti pokušavaš da mi kaţeš kako nemaš nameru da kreneš tamo? Moţda

nameravaš da se razvedeš.

Poslednja stvar koju bi ţelela na ovom svetu to je da se taj brak raspadne.

Naravno to nije glasno izgovorila.

— Dobro onda, da li se slaţeš da sklopimo primirje?

Kad je prošaputala da se slaţe, ustao je i na njeno veliko iznenađenje ovlaš joj

poljubio usne. Uzdišući počeo je da otkopčava košulju.

— Da li imaš bilo kakav plan za ostatak popodneva?

— Mislim da imam. Mislila sam da odem do prijatelja koji ima butik u blizini i

kupim neke stvari. Zašto? Da li si ti imao neki plan?

— Istuširaću se i odmarati sve do trenutka kad bude trebalo da se spremim za

večeru. Šteta što ne moţeš da mi se pridruţiš.

— U čemu?

— U jednom i drugom. Da li ćeš da kupiš nešto što imaš nameru da obučeš

večeras?

— Da, zašto?

— Kupi nešto belo. lako mi se tvoja haljina od prošle noći nije dopala, belo

izvanredno pristaje tvojoj preplanulo] koţi.

Ne čekajući da ona bilo šta kaţe bacio je košulju i ušao u kupatilo. Videvši na

njegovim leđima crvene tragove svojih noktiju, zatvorila je oči, pocrvenevši.

Njene oči su se još više stisle kad je ugledala tragove zuba na njegovom ramenu.

Glas mu je zvučao zabrinuto.

— Šta to nije u redu?

— Pobogu, Morgane, tvoja leđa i tvoja ramena. Miliš li da bi trebalo da primiš

tetanus?

Veselo se nasmejao.

— Ne, ne mislim da bi trebalo, moja Crvenokosa tigrice, primio sam tetanus

preventivno, a i dezinfikovao sam rane od jutros, što ću učiniti i posle tuširanja.

Zato prestani da se plašiš. Radije poţuri u kupovinu.

Još uvek se smejući ušao je u kupatilo.

Posle kratkog dogovora sa Meri, sloţila se Sem sa svim planovima za predstojeći

vikend, tako da su ona i njena mala sestra mogle mirno da odu u nameravanu ku-

povinu.

Tri ţene su se bacile na ozbiljan posao: valjalo je izabrati haljinu za Sem. Kupila

je pantalone i nekoliko sukanja, i tri večernje haljine. Jedna od njih je bila bela,

iako je sebi obećala da je neće uzeti. Zatim su se dogovorile da će se videti sa Dţin

te večeri u klubu i poţurile kući, jer je već bilo vreme da se spreme za večeru.

Morgan je još uvek spavao, kad je ušla u sobu. Posmatrala je njegove sklopljene

oči, i smireno lice. Na prstima je zatim pokupila stvari koje je on razbacao svuda po

sobi. Tiho je ušla u kupatilo, i posle petnaest minuta već je stajala u gaćicama i

prslučetu ispred ogledala, šminakući se. Kad su se vrata otvorila, videla je odraz

njegovog lica u ogledalu.

Pruţio je ruku i dodirnuo veliku modricu na njenom ramenu. Zatim je neţno

skliznuo rukom do ruba gaćica, i odmakao gumu od tela: pokrivala je veliku, plavu

modricu koja se sakrivala iza gaćica. Njegov glas je bio neţan, zabrinut:

— I ti si se brinula zbog mene?

Drugom rukom privatio je njenu ruku ispod ramena, i neţno je prebacio preko

svog ramena. Neţno prislanjajući svoje usne na njene, rekao je:

— Zaista mi je ţao, Sem, ja nemam prava da ti radim tako nešto. Imaš moju reč

da se to nikada više neće desiti!

Iznenađena neţnošću kakvu nikada ranije nije osetila, odgovorila je glasom koji

je zvučao hladno:

— U redu, Morgane, a sada bi zaista bilo bolje da se spremimo za večeru, i da ne

zakasnimo.

Njegove su se ruke spustile, i ustuknuo je.

Primetila je, prvi put, da je on već u stvari napola obučen.

— Ostavljam te da se obriješ.

Završila je šminkanje, i taman je povlačila dugačak patentni zatvarač na leđima

haljine, kad je on ponovo ušao u sobu. Zastao je očaran, posmatrao ju je nekoliko

trenutaka. Korakavši unazad rekao je:

— Okreni se.

Okrenula se polako. Haljina je bila jednostavnog kroja, dugih uzanih rukava,

mada ne suviše skromnog dekoltea.

Mrmljajući pošao je pema plakaru i iz fioke izvadio mali zaveţljaj. Vratio se do

nje otvorio kutiju i izvadio ogrlicu. Sem je prišla ogledalu i zabezaknuto gledala u

veliki brlijant optočen smaragdima koji je visio na platinskom lancu:

— Ali, zašto?

— Smatraj to zakasnelim venčanim darom. Sad iepo kaţi hvala i nestani da bih

konačno mogao da se obučem.

Vragolasto mu je prišla, brzo ga poljubila i istrčala iz sobe.

Veče je prijatno proteklo i jedini oblačak bila je Kerolajn koja je pokazivala

suviše interesa za Morgana, kao i činjenica da joj je Morgan uzvraćao. Ĉak i Deb

koja je mislila da je Morgan savršen, povremeno je šetala pogledom od jednog do

drugog a zatim značajno gledala Sem.

Sledećih par dana osećala je da oboţavanje i poštovanje prema Morganu raste.

Znala je da je mnogo radio i da nije imao vremena za odmor i zabavu. Sada u

društvu mladih, zdravih ljudi uvek spremnih za šalu, nadoknađivao je sve to.

Odlazio je na partije golfa sa Brajanom i nekolicinom njegovih prijatelja, pa je čak

bio i nešto bolji od Brajana koji je vaţio za najboljeg igrača u kraju. Igrao je oštar i

brz tenis sa servisom koji je izbacivao loptu preko mreţe bez promašaja.

Bila je svedok njegovih plivačkih sposobnosti, a sada je videla da odlično ume da

jedri, i da vesla. Kada je uskočio u sedlo, tek onda su se svi zaprepastili. Svo njeno

društvo jahalo je dobro. Ţene, kao i muškarci, ali za Morgana to je bio deo ţivota.

Izgledalo je kao da se jedinio sa konjem, onog momenta kada je uzjahao, i , bez

obzira na ćudi ţivotinje, jasno je bilo ko je gazda. Išli su na neformalne ručkove, i

formalne večere kod Dţefovih roditeija. Na jednom prijemu odrţanom pored bazena,

kasno uveče, Morgan je zaprepastio Sem svojim dobrim igranjem. Kako su dani

prolazili, Sem je bivala sve više povučena u sebe, i napeta, jer svaki put kada je

pogledom potraţila Morgana, videla je Kerolajn kako ga drţi pod ruku.

Doručkovali su u četvrtak posle njenog rođendana kada su Morgana pozvali na

telefon. Primio je poziv u radnoj sobi njenog oca, koju je zaposeo kao da je njegova,

telfonirajući na sve strane, i pregledajući grdna dokumenta kad god je imao malo

slobodnog vremena. Kao i ranije, njegov radni dan je trajao 16 časova.

Bio je u sobi oko desetak minuta, a zatim je naglo izašao, pozvao Sem, i jurnuo

uz stepenice preskačući po dva stepenika odjednom. Kada je ušla u njihovu sobu,

momentalno se skamenila: na krevetu se bili otvoreni koferi, i Morgan je pakovao

svoje stvari.

— Nešto je iskrslo, Samanta, nešto što zahteva moje prisustvo. Moramo da

krenemo. Već sam javio da avion bude spreman. Odvešću te kući, uzeti neke stvari

koje su mi potrebne, i polazim.

Sem je i dalje stajala nepokretna. Kada se okrenuo, sa rukama punih veša koji

je vadio iz ormana, upitno je podigao obrve. Pitanje, je međutim, postavila ona:

— Koliko ćeš biti odsutan?

— Nedelju, ili deset dana. Nisam siguran. Zašto?

— Zar ne mogu ja da ostanem ovde? Debi se uskoro venčava, kao što znaš, i ja

bih joj pomogla oko opreme. Ti bi mogao da dođeš po mene kada završiš svoj

posao?

Prilično dugo je gledao u nju pre nego što je odgovorio.

— U redu, Samanta, ali nemoj kupovati svadbeni poklon dok se ja ne vratim.

Kupićemo ga zajedno. I ponašaj se lepo, Crvenokosa, dok sam ja na putu. Pomozi

mi sada da se spakujem, jer ţurim.

Otišao je posle nekoliko minuta, i Sem je ostala sa nekim čudnim praznim

osećajem u sebi.

Sledećeg dana Sem i Deb su ručale u klubu, kada se pojvaio Dţef i seo pored

Samante, rekavši:

— Dopuštate li, dame, jednom napuštenom čoveku da vam se pridruţi za

ručkom?

— Naravno, nasmejala se Sem, ali zašto napuštenom?

— Moja ljubljena me je napustila juče, da bi posetila tetku u Mejnu, i sam sam

nedelju ili dve dana. Koliko znam, i ti si sama, pa sam mislio da moţemo da bude-

mo sami zajedno.

Sem nije propustila da primeti oštar pogled koji joj je uputila Debi, onog

momenta kada je Dţef rekao da je Kerolajn otišla kad i Morgan, i osetila je da joj je

u stvari zlo, ali je uspela da se pribere.

— Izvini, Dţef, ali Debi i ja baš pravimo planove. Vidiš, moramo mnogo štošta da

kupimo, da bi Debi bila spremna za svadbu, a to sve treba završiti pre nego što se

Morgan vrati.

Kući je vozila ne progovorivši ni reč, i izbegavajući zabrinut pogled svoje sestre.

Kada je stigla kući, otišla je pravo u svoju sobu, i šetala uzduţ i popreko uz jednu

jedinu misao — da li je Morgan poveo Kerolajn sa sobom? Ĉinilo joj se da nije

slučajno to što su pošli skoro u isto vreme. Jela je manje nego inače, i još je oslabi-

la. Od Morgana nije imala nikakvih vesti.

Dve nedeije posle Morganovog odlaska Deb joj je tiho saopštila da se Kerolajn

vratila, a posle dva dana vratio se i Morgan.

U Merinoj sobi, pred svima, zagrlio ju je i poljubio. Ali, kad su ostali sami u

njihovoj sobi, paţljivo je pogledao:

— Kako si se provela, Crvenokosa? Grozno izgledaš!

Smetalo joj je što on tako dobro izgleda, pa je brzo izašla iz sobe tresnuvši

vratima. Bili su zajedno pune tri nedeije pre nego što je on opet otišao, a vratio se

tek nedelju dana pred venčanje.

Sam se nije dobro osećala još od sredine septembra, a kada je počela da joj biva

muka ujutro, i kada je preskočila po drugi put menstruaciju, suočila se sa čin-

njenicom da je trudna. Ţelela je Morganovo dete, ali je počinjala da veruje da on to

nije ţeleo. Posle venčanja jedva su govorili međsobno, mada su se pred svetom

dobro drţali.

Dan posle Debinog venčanja Morgan je rekao da se pakuje:

— Idemo kući. Ja moram sutra u Španiju.

— Koliko ćeš dugo biti odsutan?

— Desetak dana, moţda dve nedeije. Što pitaš? Opet bi da ostaneš ovde?

— Ne. Idem kući, Morgane, ali hoću da vozim.

— Jesi li poludela povikao je.

— Ne vozim ja uvek tako. I ti to vrlo dobro znaš! Hoću moja kola! — naljutila se

Sem.

Posle duţe pauze Ijutito je rekao:

— Kako hoćeš! Baš me briga! Bez daljeg razgovora, spakovao se i pošao bez

neţnih oproštaja. Izgledalo joj je kao da je sva nada nestala sa njim. Bila je skoro

sigurna da je njihov čudni odnos došao do kraja.

VIII

Leţala je budna te noći, dok joj je mozak grozničavo radio. Morgan je rekao da

će biti na putu oko dve nedelje. Biće joj potrebno najviše nekoliko dana da stigne

do ranca. Ako bi čekala do šledeće nedelje, morala bi da istrpi upitne zabrinute

poglede svoje sestre. S druge strane, ako bi pošla sutra ili prekosutra, te iste

poglede bi trpela i kod kuće, od Sare. Nijedna od ovih mogućnosti nije joj

odgovarala.

Tetka Rejčel! Ime joj se pojavilo u mislima tako reći niotkuda. Ona je dobila

nekoliko pisama od njene omiljene tetke, u kojima je pitala kada će doći da je

poseti. Tog momenta je odlučila da avionom krene za Englesku, i da ne-delju dana

provede kod sestre svoje majke.

Već posle dva dana Sem je bila na putu za Englesku. Dok je bila u avionu,

odjednom se setila da joj Morgan nikad nije rekao šta su htela gospoda Bejker, ali

je, sleg-nuvši ramenima, odbacila tu misao.

Rejčel Krinšo. Visoka, elegantna, sa divnom kosom, čekala je na aerodromu.

Posle uobičajenih procedura na carini, uzeli su prtljag i krenuli sa tetkinim

šoferom do njenog mercedesa. Kada je sela u kola, teško se naslonila na naslon

sedišta.

— Da li ti je dobro, Samanta — upitala ju je tetka zabrinuto. — Potpuno si bleda, i

da budem sasvim iskrena, ličiš na motku oko koje je obavijena neka tkanina.

Razumem ja da je u modi biti tanak, ali mislim da si ipak malo preterala.

— Dobro mi je, tetka. I pored sveg umora, Sem se nasmešiia. Nisam bila na

dijeti, ali je leto bilo toliko toplo i vlaţno, da sam potpuno izgubila apetit. Sigurno

ću se popraviti sad kad je leto najzad prošlo.

— Pa, nadam se — prihvatila je tetka. — Zaista, draga izgledaš potpuno propalo.

Lično ću nadgledati tvoju ishranu dok si kod mene. Ne mogu da razumem tvog

muţa koji je dopustio da dođeš u ovakvo stanje.

— Nemojte, tetka — Sem se nesigurno nasmejala. — Morgan ne kontroliše moju

ishranu. Vi bar znate kako bih ja reagovala kada bi se neki čovek mešao u moj

ţivot do te mere da kontroliše ono što jedem.

I zaista, Samanta kakvu je tetka poznavala morala bi da bude takva. Međutim,

uspomena na sve one momente kada je Morgan grubo mešao u njen ţivot ponovo

suse javljale.

-Ako nemate ništa protiv - rekla je onog trenutka kad su ušle u kuću, -voleli

bih prvo da odem u svoju sobu i da malo odspavam pre večere.

- Odlična ideja. Jedva čekam da vidim kako ti se boja vratila u obraze. Pođi

odmah sa Klodom i dobro se odmori. Večera će biti u sedam, i kao i uvek.

Sa tuţnim osmehom, Sem je krenula za batlerom svoje tetke, uz stepenice. Posle

tri sata je išla, i tetka Rejčel je kritički pogledala:

- Mnogo, mnogo bolje. Još si bleda, ali nemaš više onaj izmučen izgled. Zaista

draga, nisam znala da se divlje ţivi u Long Ajlendu. Uvek sam mislila da je tvoja

maćeha Meri stidljiva i povučena ţena.

- O, tetka, nasmejala se Sem. - Meri jeste stidljiva i povučena ţena, i ja je

oboţavam.

Zatim je počela da objašnjva što su sve ona i Morgan radili.

Program je bio pun, često smo izlazili, i kao što sam vam ranije rekla, smetala

mi je vrućina. Inače mi je sasvim dobro.

Tetka je delovala ubeđena u ono što je čula.

- Dobro. Otkad si mi se javila, bila sam prilično zaposlena. Znam da dug let

izaziva san, pa sam za večeras planirala tihu večeru, ali sam pozvala priličan broj

tvojih prijatelja na večeru sutra.

Večera se prilično otegla, iako je dobro počela. Kada se probudila siedećeg jutra,

bila je prijatno iznenađena jer nije osećala mučninu kao prethodnih dana.

Provela je miran, odmarajući dan sa tetkom Rejčel, razmišljajući šta je to što je

njenoj tetki davalo to unutrašnje zadovoljstvo. Odgovor na to pitanje dobila je onog

momenta kada je ušla u ietkin salon, jer je jedna figura odudarala od ostalih

gostiju koji su se već bili prikupili.

Dads!

Njen uzvik pun zadovoljstva učinio je to da su se svi okrenuli prema njoj, i

uskoro se našla u zagrljaju visokog čoveka kose boje peska.

- Dads! Otkud ti ovde? Divno izgledaš. Mislila sam da si u Australiji.

Njegov zagrljaj bio je ravan medveđem, a kad ju je pustio, rekao je:

- Uspori malo! Postavljaj pitanje jedno po jedno.

Nasmejane čiste plave oči gledale su u njene zelene.

Na prvom mestu dozvoli da ti uzvratim kompliment: i ti odlično izgledaš!

Poljubimo se!

Osetila je njegove usne na svojim, i uzvratila mu poljubac bez ustezanja. Dadli

Heverstoun, ili Dads kako ga je ona zvala, bio je jedini mladić sa kojim se osećala

prijatno. Od njene pete godine, kada se njena majka udala za Dadlijevog oca, Dads

je bio njen stariji brat, njen učitelj i njen mučitelj.

— I baš si morala da odeš i da se veţeš za tog Morgana.

— Ti poznaješ Morgana; otvorila je oči Sem.

— Zar ga svako ne poznaje? — rekao je Dads i dodao: -Mada moţda postoje i

neki koji ga ne znaju.

— Ali, Dads, kako ...

— Dosta o tom kauboju — prekinuo ju je Dads. - Hoću da čujem kako si ti?

Uzeo ju je za ruku i povukao prema uglu sobe. Preko ramena se obratio tetki:

— Izvinite nas za trenutak. Sem i ja ćemo se vratiti za nekoliko minuta.

Sedeli su blizu jedno drugog i drţali se za ruke. U njegovim pitanjima nije više

bilo ni traga zadirkivanjima.

— Što si tako mršava, sestrice? Je li ti teško sa njim? Ili si već čula za trač koji

se prepričava? Trač? Koji trač?

— Zaboravi šta sam rekao.

— Kakav trač, Dads?

Sem, nemoj — Trač Je trač. Izvini, hteo bih.....

— Molim te, Dads, reci mi! Najviše bih volela da to čujem od tebe. Od kada sam

juče stigla, ni sa kim nisam razgovarala osim sa tetkom, a ona čak i da zna nešto,

ne bi mi rekla. Ti poznaješ sve ljude koji će biti ovde večeras, i takođe znaš da će

biti onih koji će Jedva čekati da mi to saopšte.

Dads se namrštio, ali, pre nego što je stigao bilo šta da kaţe, Sem je već

nastavila:

— Pomozi mi, Dads. Ako znam šta me očekuje, lakše ću moći da se snađem.

U pravu si, uzdahnuo je Dads, i zatim je uţurbano počeo da govori:

— Viđen je nekoliko puta poslednje nedelje uvek sa istom ţenom. Nekoliko puta

u Italiji, i od pre dva tri dana ovde.

— Ovde? Sem više nije mogla da krije svoje zaprepašćenje. Morgan je u

Londonu?

— Nisi znala? Zar nisi došla da se nađeš s njime?

Sem je već odrečno mahala glavom pre nego što Je on uspeo da završi svoje

pitanje.

— Ne. Mislila sam da je u Španlji.

— Španiji? A šta onda radi u Italiji?

— Ne znam! Uspela je čak i da se nasmeje. Vrlo malo znam o Morganovim

poslovima, Dads.

Razmišljala je da li da prekine razgovor na ovom mestu, ali je ipak morala da

postavi još jedno pitanje:

— Da li znaš ko je ta ţena?

— Ne znam, mala - odgovorio je neţno Dads. - A ne zna ni onaj koji me je

obavestio o tome. Moram takođe da ti kaţem da je ta ţena vrlo sigurna u sebe, i da

je on veoma paţljiv prema njoj. Bar tako sam čuo.

Ţagor iz susedne sobe se utišao, i Sem je, okrenuvši se, zamalo pala u nesvest.

Kao da ga je ovaj razgovor — omađijao, Morgan je stajao u sobi, miran, hladan, i

izvanredno lep, u sivom odelu, koje je činilo njegovu kosu i oči još crnjim.

Te oči su lako pronašle Sem i odmah su videle da se drţi za ruke sa Dadsom.

Izraz besa se očitavao u njima ...

— Morgane, zakasnio si! - čuo se melodični glas tetke Rejčel, koja mu je prišla, i

podmetnula mu obraz za poljubac. Znači, i Rejčel ga je poznavala? Očigledno, jer

Morgan joj je nešto šapnuo, posle čega je počela da se smeje. Dads je ustao pre

nego što je Morgan bio na pola puta do njih. Pruţio je desnu ruku dok je levom još

uvek drţao Sem.

Zdravo Morgane, odavno se nismo videli! Dadsov glas, mada prijateljski, bio je

malo uzdrţan. — Ĉuo sam da si u gradu.

Dadli — Morgan je čvrsto uhvatio Dadsa za ruku. — Kad si došao iz Australije?

— Pre nedelju dana. Ali sam stigao u London tek pre dva dana.

— Aha, dan pre Samente. Glas mu je bio mekan, ton ujednačen, ali je Sem ipak

osetila dozu hladnoće u njemu.

Kada se okrenuo ka njoj, shvatila je da je i pored svog mirnog nastupa bio

izvanredno besan.

— Zdravo, dušo je si li lepo putovala? Malo si bleda, Crvenokosa. Još ti se

spava?

Pre nego što je stigla da odgovori, očešao je svoje usne o njene, u prolazu, zatim

je pustio i okrenuo se ka Dadsu.

— Znaš, posle leta Samanta je uvek pospana.

Prekinuo ih je Klodov monoton glas:

— Postavljeno je za večeru! Dads je uzdahnuo uz olakšanje,

Sem je ustala i uzela Morgana pod ruku.

— Mislila sam imaš posla u Španiji — tiho je upitala dok su išli ka elegantnoj

trpezariji.

— U poslednjem momentu promena plana. Sastanak je prebačen za London.

Sastanak — sa kim, i šta je radio po Italiji? Ova neizgovorena pitanja zapalila su

vatru u kojoj je izgoreo šok koji je preţivela kada ga je videla, a umesto njega na-

stupio je bes.

— A ja sam opet mislio da ćeš da voziš do ranča.

— Promena plana u poslednjem minutu — odgovorila je Sem uz šarmantan

osmeh.

Sem je bila zaprepašćena, kada je primetila da skoro svi njeni prijatelji poznaju

Morgana. Kad li su se upoznali? Kada?

— Zašto ne jedeš? — prošaptao je Dads. - Da li te on uznemirio? Mislim to što se

tako iznenada pojavio?

— Jeste. Dads, ja ništa ne ra-zumem. Izgleda da ga svi poznaju. Ti ga poznaješ.

Odakle?

— Sto se tiče drugih, nemam pojma, ali ja sam ga upoznao u Australiji pre

nekoliko godina. Zar nisi znala da on tamo ima poslove?

— Naravno da sam znala, ali mi nije jasno zašto mi nije rekao da te poznaje.

— Verovatno zbog toga što nije znao u kakvoj smo mi vezi. Nismo se videli od

kad si se udala, i stvarno nije bilo razloga da te pominjemo pre toliko godina.

— A kako se upoznao sa tetkom, da li to moţda znaš?

— Znam. Rekla mi je da joj se predstavio pre nekoliko meseci, kad je nekim

poslom bio u Londonu. A to je moţda odgovor i na tvoje prvo pitanje. Moţda ga je

tetka upoznala sa ostalima.

Zaista, bio je u pravu, pomislila je. To je tačno stvar koju bi tetka Rejčel učinila.

Ali zašto meni nije rekla da je Morgan u Londonu. Verovatno je htela da me izne-

nadi.

Izgledalo je da večeri nikad neće doći kraj, a Sem se nije dobro osećala. Smetalo

joj što Morgan očigledno uţiva, i što privlači paţnju svih prisutnih ţena. Htela je da

vrišti od besa što je Morgan dao sebi pravo da se zabavlja sa drugim ţenama, dok je

ona nosila njegovo dete. Ĉinjenica da on nije znao za njenu trudnoću nije dopirala

do njenog mozga. Trenutno je ţelela samo dva aspirina i krevet, tako da Je skoro

uzviknula od sreće kad su se vrata zatvorila za poslednjim gostom. Kada se

okrenula i osmotrila hol primetila je da je i Morgan otišao. Pre nego što Je stigla da

zapita tetku šta Je sa njim, prišao joj je Deds i rekao:

— Hajde da popijemo još po jedno piće Sem, izgleda kao da ti je potrebno.

— Nisam sigurna Deds, ne znam da li zaista jeste.

— Samanta, molim te, dođi ovamo — začuo se Morganov glas, tih ali

autoritativan. Saznala je bar da nije otišao.

Krenula je uz stepenice. Morgan je stajao u sredini sobe, i pakovao se.

— Toliko sam puta ovo rekao, da bi trebalo da snimim na traku, ali, bilo kako

bilo, večeras idem u Španiju. Kada ti ideš kući?

— Imam rezervaciju za ponedeljak.

— Otkazi je. Vraćam se u subotu, moţemo zajedno kući.

- Ne mogu to da učinim — hladno je odgovorila. Verovatno ću za vikend da idem

kod Dadsa, u njegovu kuću.

— Njegovu kuću? — Glas mu Je bio suviše blag.

— Da, u Dadsovu kuću u kojoj sam odrasla.

Kad je vldela njegov začuđeni izraz, nastavila je:

— Dads je sin mog očuha.

— I zbog toga se on tako pokroviteljski ponaša prema tebi?

Bila je ushićena! Morgan je ljubomoran! Međutim, brzo se ohladila. Ne, nije

Morgan ljubomoran, ali je po prirodi pravi vlasnik. Ona je njegova ţena i pripada

samo njemu.

.— Dads mi je kao brat. Uvek se prema meni pokroviteljski odnosio.

— To Je vrlo lepo od njega, ali moţeš da mu kaţeš da to moţe da čini sa svojom

ţenom. Ti imaš svog pokrovitelja.

— Da to ne bude suviše posla za tebe? — nasmešila se. Ĉujem da imaš i

prijateljicu?

— Ja imam mnogo prijatelja, ali, Samanta, ako ţeliš da znaš da li imam

ljubavnicu, zašto me jednostavno ne pitaš?

— Zaista mi nije stalo da znam. Provešću vikend kod Dadsa, a ti Morgane

uţivaj, bez obzira gde ideš.

— Samanta! Ako primetim da te samo pipnuo, ubiću ga! Bez obzira da li ti je

neki pseudobrat, ili nije, ja to zaista mislim, Samanta. Pazi na svoje ponašanje, kad

budeš u gostima, a ja očekujem da te vidim na rancu za dve nedelje. A sad izađi da

mogu da završim svoje pakovanje.

Prvo je napustila sobu, a kroz dva dana i grad. Vikend na selu nije bio baš

uspešan. Dads je pokušavao da je oraspoloţi, i da izvuče iz nje ono što je muči, ali

bez uspeha.

— Draga moja Sem, brinem se za tebe govorio je Dads. Izgledaš isto tako propalo

kao i ova lutka. Zar ne moţeš da mi kaţeš o čemu se radi.

— O, Dads, baš mi je milo što smo se opet videli. Tek sad sam shvatila koliko si

mi nedostajao,

— Sem, ti izbegavaš moje pitanje.

— Tako je, ali, ja sam sad odrasla devojka i sama rešavam svoje probleme.

Odmahivala je glavom dok Je polazila ka svojoj sobi i na rastanku mu je rekla:

— Nema načina na koji bi ti mogao da mi pomogneš!

Izbegavala je da bude nasamo sa Dadsom sve do nedelje uveče. Ĉim su se našli

u četiri oka, Dads je nastavio svoj pritisak.

— Samanta, da li si trudna?

Nije imalo smisla da laţe. Prošaputala je: - Jesam!

— Taj nitkov!

— Dads, molim te!

— Ali, kako se usuđuje da se tako ponaša prema tebi? Zašto nije pored tebe u

ovakvom trenutku? On sigurno vidi kako loše izgledaš?

- Ne mari — Ne za to! — odgovorila je Sem.

— Šta hoćeš time da kaţeš? — eksplodirao je Dads. On ne mari za tebe, ne mari

za dete, kakav je to čovek?

— On ne mari za mene, rekla je Sem, a za dete uopšte i ne zna.

— Ne zna? — uzviknuo je Dads. Nemoj ni da mu kaţeš!

— Šta? Kako da ne kaţem ...

— Ne! Ne moraš ništa da mu kaţeš! Razvedi se od njega i udaj se za mene!

— Dads — Sta to govoriš? Ti mene ne voliš, bar ne na taj način!

— Ne, ne na taj način, ali ne mogu nazad u Australiju dok ti tako izgledaš. Tvoje

izmučene oči me progone. Hajde, pođi sa mnom i dozvoli mi da se staram o tebi p

tvom detetu!

Zavrtela je glavom.

— Morgan zasluţuje da izgubi dete, ubeđen sam u to, mada mi se dopao kad

sam ga upoznao.

Ĉudi me da je ispao takav, jer ja se obično ne varam u svojim prvim utiscima.

Hajde, Sem, pođi sa mnom i obećavam ti da ću se brinuti o bebi kao što sam se

nekada brinuo o tebi.

— Sigurna sam da bi, ali ti to ne mogu dopustiti. Na kraju, on ima pravo da zna

za svoje dete. Moram da se vratim i da mu to kaţem!

— A ako mu nije stalo, ako ne ţeli ni dete ni tebe, šta ćeš onda da radiš?

— Ne znam, ali uvek mogu da se vratim kod Meri. Uvek smo se dobro slagale.

— Kako ja da se vratim i da te ostavim ovako?

— Moraš — insistirala je. — Biće sve u redu! Sa ili bez Morgana, ja ću se snaći!

Ćutke su se vratili za London, i Rejčel i Dads su je ispratili na aerodrom, šta li je

očekivalo kad stigne na ranč? To pitanje nije smela sebi ni da postavi, a kamoli da

pokuša da odgovori na njega.

IX

Sem je vozila duţe no što je bilo potrebno. Zaustavljala se u skoro svakom gradu

ili mestašcu koje bi joj bilo na putu. lako je bila sredina novembra, doba kada ima

malo lišća, ipak je nailazila na predele pune kolorita, lako je dosta putovala, vrlo

malo je videla od Amerike jer je uglavnom odlazila u druge drţave. Isto tako je znala

da laţe samu sebe. Odlagale je što je duţe mogla trenutak susreta sa Morganom.

Ţudela je da ga vidi, ali se u isto vreme i plašila. Toliko je taj strah bio jak da je

skoro odlučila da uopšte i ne krene. Nije bila sigurna da će biti u stanju da podnese

reči kao što su: „Ţelim razvod."

Nije to bila laka odluka. Posle povratka na Long Ajlend rekla je sebi da o svemu

mora da razmisli smireno i bez emocija. To je i učinila. Dva dana nije niočemu

drugom razmišljala. Trebalo je da odluči da li da se razvede, ostane tamo gde je

voljena i podiţe svoje dete sama. Meri bi joj pomogla. Pozdravila se sa svima, sela u

svoj automobil govoreći sebi da ide kući, dopadalo se to Morganu ili ne.

Sve vreme puta se pitala da li ima prava da upotrebi njihovo dete i svoj novac da

bi zadrţala čoveka koji je nije ţeleo. Zar joj Morgan nije rekao, zapravo naredio, da

se vrati na ranč i zar on nema prava da zna za svoje dete koje bi trebalo da bude

rođeno u njegovoj kući?

Stigla je na ranč jednog prepodneva posle tačno nedelju dana od trenutka kad je

pošla sa Long Ajlenda. Bila je umorna i uzbuđena ali joj je Sarina topla

dobrodošlica pomogla da se bolje oseća. Nije bilo ni traga od Morgana i Sem se

pitala da li se vratio iz Španlje da bi odmah otišao nekuda.

Pozvala je Meri kako bi joj javila da je dobro doputovala, a zatim Je odlučila da

pozove i Bebs. čuvši Samantin glas Bebs se obradovala.

Bebs i Ben nisu mogli da dođu na Debino venčanje jer se Bendţi , razboleo.

Bebs se smejala. ,0, mali nestaško opet skače naokolo kao neki kengur. Bila je to

samo mala infekcija grla, ali zaista nisam mogla da ga ostavim.

— Tako sam srećna Sem da si g se vratila baš za zabavu.

— Kakvu zabavu?

— Zar ti Morgan nije ostavio nikakvu poruku? — Bebs je bila iznenađena.

— Pa, mislim da nije znao kad ću dačno doći. Nisam to znala ni sama. Da li si

razgovarala sa Morganom?

— Razgovarala sa njim? — uzviknula je Bebs — Pa on je ovde. Zapravo, otišao

Je, ali će se vratiti. Otišao je u Vegas da doveze našeg prijatelja. Vratiće se danas.

Kad dolaziš ovamo? — Bebsin glas je zvučao kao naredba.

— Pa, mislim da ... — počela je Sem.

— Vidim da moram da se umešam. Mislim da je najbolje da se presvučeš i

spakuješ večernju haljinu i spavaćicu u torbu, sedneš u kola i dođeš ovamo.

Pre nego što je mogla da progovori slušalica je bila spuštena.

Šta sad? Kad se Morgan vratio iz Španije? Odlučivši da to sazna otišla je u

kuhinju i direktno pitala:

— Saro, kad se gospodin Morgan vratio iz Španije?

— Pa pre više od nedelju dana gospođo Sem? Opet je otišao juče ujutru. Nije mi

rekao kuda ide, uostalom kao ni do sad, ali je rekao da će me pozvati telefonom i

reći kad se vraća.

— On je kod Karterovih — rekla je Sem — a i ja ću krenuti kroz par minuta

kako bi mu se pridruţila, zato vas molim ne brinite za ručak. Pozvaćemo vas i javiti

kad se vraćamo kući.

Bilo je popodne kad je stala pred kućom Karterovih. Vadila je torbu iz

prtljaţnika kad je Bebs dotrčala da Je pozdravi.

— Drago mi je da si došla. Vodim te pravo u tvoju sobu gde ćemo moći da

ćaskamo ...

Kad je Sem skinula sako veselo Je upitala svoju prijateljicu:

— Da čujem u čemu je misterija? Sem, da li si bolesna? Tako si mršava.

Sem je poţurila da je razuveri:

— Naravno da nisam.

— Pa šta je onda? Nešto očito nije u redu sa tobom. Da li je u pitanju Morgan?

Ti ga voliš, zar ne?

— Očajnički - prošaputala je Sem i bacila se na krevet.

— Ne razumem u čemu je onda problem? Sem je razmišljala kako ne bi bilo loše

da porazgovara sa nekim. Sa kim ako ne sa Bebs?

— To je vrlo jednostavno, ljubavi. On mene ne voli. Zapravo, jedva moţe da me

podnese.

— U to ne verujem! Zar ne bi trebalo da si malo intimnija sa njim?

— Misliš — da spavam sa njim — pitala je meko.

— Pa, da.

— O, Bebs, spavala sam sa njim posle dve nedelje od dana našeg venčanja. Ti ga

bar poznaješ. Da li moţeš da zamisliš da je moglo drukčije da bude.

— Zapravo i ne mogu. On je pravi muškarac. Ne razumem. Uvek mi se činilo da

ste idealan par. U redu priznajem. Pokušavala lam godinama da vas upoznam.

Skoro sam zaplakala kad Morgan nije mogao da dođe na naše venčanje. Sve sam

bila isplanirala. Zatim si mi ti ispričala za testament tvog oca ... Oh, Sem nisam

mogla ni da predpostavim da ćeš biti tako povređena.

— Ništa ne pomaţe ako se plače nad nečim što je već učinjeno. Nisi još čula

najgoru stvar — zastala je samo za trenutak. — U drugom stanju sam, Bebs.

- A on je još uvek hladan prema tebi? — Bebs nije mogla da veruje. — Ali zašto

Sem? Morgan voli decu!

— On to još ne zna.

— Draga moja, moraš to da mu kaţeš. Odmah. To bi trebalo da zabrine onu

vetropirku.

— Vetropirku? — Sem je upitala sa nevericom.

— Stejsi Kemper — odgovorila je Bebs. — Uvek sam tako o njoj mislila.

Kravetina jedna. Nemoj tako da me gledaš. Znam da to ni malo ne liči na mene, ali

što se nje tiče, zaista tako i mislim. Ona je razlog što sam insistirala da dođeš. Ona

je isto tako razlog što se Morgan odvezao u Vegas.

— Kao što znaš — nazstavlla je Bebs da objašnjava — svi se već dugo

poznajemo. Stejsi je bila jedna od nas u društvu i vremenom ona i Morgan, činilo

se, postali su bliski. To je trajalo sve dok ona nije uvidela da Morgan pripada rancu

a ne njoj. Prekinula je sa njim i udala se za prvog koji je naleteo sa novcem, bez i

jedne reči Morganu. Odjednom je nestala. Za njenu udaju smo čuli kasnije od

njenih roditelja. Ne znam koliko je to pogodilo Morgana. Kao što znaš, on ne

dozvoljava da se bilo šta na njemu vidi. Nekoliko godina kasnije čuli smo da se

razvela i otišla sa nekim Italijanom, trgovcem cipelama ili tako nešto.

Iznenada, prošle večeri telefonirala mi je i pozvala se u posetu. Rekla mi je da je

čula za sutrašnju zabavu koju priređujemo i da bi volela da dođe. Verovala ili ne,

ćutala sam neko vreme, ali — šta sam mogla da uradim? Rekla sam da bi nam bilo

drago. Zatim je ona svojim maznim glasom zamolila da neko dođe po nju jer nema

prevoz. Kako je Ben zauzet poslom celog dana, Morgan se ponudio da ode po nju.

To mi se uopšte ne dopada Sem.

Nije se to dopalo ni njoj, iako nije ništa rekla. Pripalila je cigaretu i počela da

razmišlja. Italijan, trgovac cipelama — a Morgana su videli sa nekom ţenom u

Italiji. Da li je to slučajnost? Teško je bilo poverovati. Da ti se on vratio sa tom

ţenom, tom Stejsi? To je bilo verovatnije. Ipak, rekao joj je da se vrati na ranč. Koju

vrstu igre je igrao? Prvo Kerolajn, a sad Stejsi. Proklet da je, proklet. Da li da ga

ostavi? Ne bi trebalo da čeka da bi se upoznala sa njegovom bivšom i sadašnjom

ljubavi. Bebs je odlučila umesto nje. Skočila je i dohvatila njen sako i torbu. Izašle

su u hol a zatim ušle u drugu sobu. Bebs je bacila njene stvari na krevet. Sem je

gledala po sobi i odjednom se skamenila kad je ugledala Morganov prtljag na

podu; njegova četka i češalj leţali su na stočiću.

— Zaista Begs, ti preteruješ.

— Dušo, ne znam šta Morgan oseća prema tebi. Isto tako ne znam da li bilo šta

oseća za nju. Dođavola, ne znam šta oseća za mnoge stvari, ali u mojoj kući

spavaju muţ i ţena zajedno a ne muţevi sa svojim prijateljicama. — Na kraju

krajeva, moraš da se boriš a ne da beţiš.

Senf je provela ostatak popodneva igrajući se sa decom. Ben je stigao taman na

večeru, Morgan nije.

Nekoliko časova kasnije, dok su ćaskali u dnevnoj sobi, čuli su Morganov auto

kako se zaustavlja g pred kućom. Sem je bila sigurna da je Bebs uputila Bena u

situaciju. Uhvatila ju je panika. Nije trebalo da ostanem. Ipak su svi oni prijatelji

godinama zašto ona da to sad pokvari. Pre nego što je uspela da se pokrene u sobu

je ušao Morgan i iza njega ţena nešto mlađa od njega. Videvši Sem zastao je za

trenutak. Učinilo joj se da mu je u očima ugledala' tračak zadovoljstva. Međutim, to

je brzo nestalo. Bilo je očito da je ljut. Glas mu je bio ironičan.

— Pa dobro, Samanta, kad si stigla kući? Kako si uopšte stigla ovde?

— Stigla sam jutros, a ovde sam došla svojim kolima koja su u garaţi. Inače

sam dobro. — Rekla je hladno. Stavila mu je na znanje da je to nije ni upitao.

Polako se okrenula ţeni koja je stajala pored njega. Bez sumnje je bila lepa. Crna

kosa i obrve baš kao i Morganove, crvene usne i belo lice. Svetio plave oči kao da su

bile obojene. Imala je, međutim, neki izraz — ni sama nije znala kakav. Ne zna

zašto je pomislila na grabljivicu. Iz razmišljanja ju je trgao Morganov glas:

— Samanta, ovo je moja stara prijateljica Stejsi Kemper. Stejsi, moja ţena.

— Zdravo Samanta — progovorila je medenim glasom. Sem se nije potrudila da

ustane pa čak ni ruku da pruţi, samo se bledo nasmešila. Osećaia je poglede

ostalih. Ben je bio iznenađen, Bebs je pokušavala da sakrije zadovoljstvo, a Stejsi je

polako povukla pruţenu ruku. A Morgan? lako navikao na njeno arogantno

ponašanje, bio je zapanjen.

Okrenuo se ka Bebs i Benu:

— Stejsi mi je pre deset minuta rekla da umire za jednim pićem.

— O, pa naravno, kako sam loša domaćica. Bene da li bi hteo da natočiš piće

dok ja okačim njihove kapute. — rekla je Bebs. Shvativši da je sve to izgovorila u

jednom dahu okrenula se ka Stejsi:

— Dugo se nismo videle. Kako di?

Osećajući mučninu u stomaku, Sem je ispila svoje piće i polako spustila čašu

na stočić pored sebe. Izvinila se i napustila sobu. Morgan nije pošao za njom. Na-

kon što se ispovraćala u kupatilu, oprala je zube, iščetkala kosu. Stajala je na sred

sobe i pitala se šta da radi. Napokon je odlučila. Morgan se ionako ne bi usudio da

dovede Stejsi u svoj krevet dok je u Bebsinoj kući.

Spavala je dubokim snom nesvesna topline tela pored sebe u ruku koje su je

milovale. Zna samo da joj je prijalo to toplo telo pored nje. Kad se probudila znala je

po tragu glave na jastuku da je on bio pored nje u krevetu. Ĉinilo joj se da je

sanjala kako neko neţno šapuće njeno ime.

Stejsi još nije bila ustala. Ben je završio doručak i otišao, dok su Bebs i

Samanta uz drugu šoljicu kafe razgovarale. Morgan je ušao u trpezariju, prišao

stolu i sa Smantinog tanjira uzeo parče slanine.

— I kako si mogla da napustiš, hm ... prijatelje, Samanta?

— Vrlo teško, uveravam te.

— Okrenula mu je leđa i napustila sobu. Ratna sekira je bila iskopana. Sledeći

dan je protekao bez problema, jer je samo nakratko videla Morgana i Stejsi. Sem se

oblačila sama u sobi, jer je Morgan već spreman izišao. Posle uobičajene procedure,

tuširanja, šminkanje, obukla je večernju haljinu i pogledala se u ogledalo da bi

videla rezultat. Stavila je prsten od smaragda i ogrlicu koju je dobila od Morgana.

Izašla je iz sobe zadovoljna.

Prolazeći pored Bebs ona je uzviknula videvši nakit.

— Odakle ti sve to?

— Ne poznajem ni jednog arapskog šeika, ni bogatog ni nekog drugog. Pokloni

su od Morgana.

— I ti, draga moja, tvrdiš da on ne mari za tebe. Znaš li i jednog muškarca koji

bi svojoj ţeni kupio takav nakit?

Ulazeći u dnevnu sobu ugledala je celo društvo osim Morgana. Gde li je mogao

da bude? Umesto nje to pitanje je postavila vitka brineta čijeg imena Sem nije mo-

gla da se seti.

— Zna li neko gde je Morgan?

— Ovde sam — Prišao je Sem sa leđa i obuhvatio oko struka. Okrznula ga je

pogledom. U njegovim očima videla je nešto đavolske kad je pribliţio svoju glavu

njenoj. Bila je šokirana kad je osetila njegov jezik kako prodire u njena usta koja to

nisu ţelela.

U svakoj drugoj prilici Sem bi uţivala u zabavi. Bebsi, Benovi i Morganovi

prijatelji su je prihvatili kao da je njihova. Znali su koliko su Bebs i ona bliske, a

činjenica da je ona sad i Morga-nova ţena činila im se boţanstvenom. Prijatno su

razgovarali, hrana je bila izvanredna, čak je i Morgan pazio da ne poklanja suviše

paţnje Stejsi. Izdrţala je do tri sata, a onda se povukla u sobu.

Leţeći u krevetu mučila je sebe pitanjem da li će Morgan doći u njihovu sobu da

provede ostatak noći, ili će otići u Stejsinu. Međutim, kao i prošle noći, vrlo brzo je

zaspala.

X

Probudio ju je Morganov glas. Trudeći se da otvori oči uspela je da primeti dve

stvari. Bio je sasvim obučen i u ruci je nosio posudu sa kafom. Gledao ju je ćuteći

dok je pokušavala da se pridigne iz kreveta.

— Ovog jutra imam nameru da idem kući. Ideš li i ti?

Sa zahvalnošću je gledala u toplu tečnost pre nego što je potvrdno odgovorila.

— Dobro. Moramo da razgovaramo, Samanta, a voleo bih da tom prilikom

budemo sami.

Naglo je ispila kafu, tako da je osetila kako je vrela tečnost pali u grlu. Počela je

da kašlje, a on joj je uzeo solju iz ruke.

— Ne mogu da krenem sa tobom, jer sam ovde sa svojim kolima.

— Sećam se! Pratiću te svojim kolima.

— Dogovoreno. U koje vreme ţeliš da krenemo?

— Već je pola devet. Voleo bih da budeš spremna kroz jedan sat.

— Ne moţemo da odemo, a da se ne pozdravimo sa Bebs i Benom! .

— Nisam ni imao nameru da . tako nešto učinimo. Bilo bi dobro da se sada

pokreneš. Ruka mu je i već bila na vratima, kad je Sem do viknula:

— Morgane, obećala sam Sari da ćemo je obavestiti kad dolazimo.

— Pozvao sam je prošle noći — odgovorio je i ne okrenuvši se.

— Rekao sam joj da ostane kod svoje kuće danas, i da uzme slobodan dan,

pošto ţelimo da budemo sami.

Izašao je, polako zatvorivši vrata za sobom. Ona je svukla spavaćicu preko glave,

i izvukla se iz kreveta. Dohvatila je gaćice i prsluče i odletela u kupatilo pod tuš.

Kad je posle deset minuta izašla, našla je Morgana kako sedi u stolici pored

prozora, sipajući svezu kafu. Postidela se, kad je shvatila da je samo u gaćicama i

prslučetu, poţurila je da dohvati farmerke i navukla je brzo dţemper preko glave.

Okrenuvši se, videla je smešak na njegovom licu.

— Doručak je skoro gotov, bilo bi bolje da se prvo spakuješ.

Stavio je kofer na krevet, i otvorio ga, kako bi mogla da slaţe svoje stvari.

Spakovala je tih par stvarčica koje je u brzini ponela sa sobom, i dok ja paţljivo

sme-štala u kofer svoju večernju haljinu, Morgan je rekao:

- Vrlo lepa haljina, Samanta, odlično ti stoji!

Bacila je pogled ka njemu, kad je zatvorila kofer, i bila je iznenađena kad je

videla da mu je sa lica nestao namršten izraz. Uzeo je njen sako, pokupio stvari, i

sačekao je na vratima dok je oblačila čizme. Kad je napuštala sobu, čuli su se

glasovi iz dečje sobe. Rekla je Morganu da će mu se pridruţiti za koji minut, i

svratila je da se oprosti sa dečacima. Popričala je malo sa Dţudi, a onda je izljubila

Bendţija i Marka. Napustila je dečju sobu, i sišla u dnevnu, primetivši da su njene

stvari stavljene pored Morganovih ispred glavnih vrata.

Morgan je upravo ispijao drugu šoljicu kafe i palio cigaretu, kada su im se Bebs

i Ben pridruţili.

— Vidim da ste spremni da odmah posle doručka krenete — govorila je Bebs

puneći svoj tanjir. — Nadam se da ne bi otišli bez pozdrava.

— Naravno da ne — rekla je Sem.

— Došao bih i istresao vas iz kreveta — dodao je Morgan.

— Ni za trenutak nisam posumnjao u to — smejući se, rekao je Ben.

— Ni ja — pridruţila se Bebsi, pre nego što je ozbiljno nastavila.

— Nadam se da neće opet proći osam meseci pre nego što vas budem videla.

Zapravo, voleli bismo da dođete da provedete boţične praznike kod nas.

— Videćmo — rekla je Sem, i skoro skočila od stola, jer je osetila kako je Bebs

gurka, upućujući čaroban osmeh Morganu.

— Da li misliš da biste mogli?

— Ne vidim zašto ne bi? — rekao je Morgan, pokazujući svoje bleštavo-bele

zube. — Samo nam javi tačno kada da dođemo.

— Obećavam.

Sačekali su da Bebs i Ben završe sa doručkom, a onda krenuli. Dok je Morgan

pakovao njihov prtljag, Ben je dovezao njen auto iz garaţe. Bebs ju je šapatom

upitala:

— Da li si mu rekla?

Sem je samo odmahnula glavom.

— Molim te, učini to čim stignete kući — naredila je Bebs.

Sem joj je isto tako šapatom odgovorila:

— Hoću, hvala ti na prijateljskoj brizi.

Poljubile su se. Sem je osetila da su joj oči pune suza. Pošla je u kola. Na pola

puta ka rancu Sem je primetila da Morgan ne drţi dovoljno rastojanje između kola.

Pritisnula je papučicu za gas. Kola su pletela, i napravila je malo rastojanje između

nje i Jaguara. Zadovoljstvo je bilo kratkog veka, jer je u retrovizoru videla kako joj

se Jaguar munjevito pribliţava. U tom trenutku naletela je na prosuto ulje na putu.

Ĉvrsto je stegla volan, izbegla je sve zamke iznenadnog kočenja, i uspela je, mada

se okrenula oko svoje ose, da zaustavi bezbedno automobil pored puta. Sva se

tresla, kad su se vrata otovorila.

— Kakav je to glupi trik bio? Ti, luda glavo, da li to pokušavaš da se ubiješ?

Sem je odbijala da sluša taj kaubojski jezik. Motor je još radio, i ona je uradila

dve stvari u istom času: zatvorila je vrata i ponovo pritisnula papučicu gasa. Stigla

je da vidi još samo Morganovo iznenađeno lice. Nastavila je pod punim gasom sve

do ulaska na imanje, i zahvaljivala je bogu što je tako redak saobraćaj, pa je neka-

ko uspela da stigne do kuće.

Parkirala je ispred garaţe, iskočila iz kola, i pojurila ka zadnjim kućnim

vratima, traţeći po svojoj tašni ključ kuhinje. U kuhinji je stala teško dišući, i tek

tad je počela da se trese od svega što je maločas doţivela. Ĉula je kako se auto

zaustavlja pred kućom, i pobegla je iz kuhinje kroz hol u svoju spavaću sobu.

Zbacila je jaknu, i spustila se na rub kreveta pokušavajući da se kon-troliše. Mora

da ga napustim, mora da pobegnem odavde, mislila je u trenutku kad je on ulazio

u sobu, očigledno besan. Ponovila je glasno svoje misli:

— Napustiću te, Morgane, traţiću razvod.

Njegove oči su izgledale kao dva vlaţna komada ugljena, a glas mu je bio leden:

— Kakva je to sad igra? Za kog si onda đavola dolazila ovamo?

— Ne igram nikakvu igru.

— Stvarno? — Nisi vozila čak dovde samo da mi kaţeš da se razvodimo? Prema

tome, kaţi celu priču!

— Nije vaţno ...

— Šta to — nije vaţno? — rekao je i dalje se pribliţavajući.

- Šta je to što nećeš da mi kaţeš? Reci mi, Samanta!

— Očekujem bebu! — prošaputala je.

— Da li je moja?

Toliko je očajan bio njen pogled, da je Morgan brzo izustio:

— Izvini! Trebalo je i sam da shvatim. Kada?

— Šta, kada?

— Kad je vreme da se beba rodi?

— Krajem maja.

— Razumem. I ti si vozila ceo ovaj put samo da bi videla izraz mog lica kad mi

saopštiš ovu vest?

— Ti me stvarno mrziš! — odgovorila mu je, — Zar ne?

— Mrzim? — Naglo se okrenuo prema njoj. — Ti, Crvenokosa veštice, volim te!

Prosto nije mogla da poveruje. Da li je zaista rekao da je voli?

— Ne govori. Moţeš moj skalp da dodaš drugima koje si uzela, ali nemoj da

govoriš, bar ne sada.

Neţno ju je zagrlio, i ona je opet osetila koliko je ţeli.

- Ne idi, Sem! Ove poslednje nedelje bile su grozne. Kad sam zamišljao kako bi

mi izgledao ţivot bez tebe, bio sam očajan. Hajde da se nagodimo, još jednom.

— Da se nagodimo

— Ţelim svoje dete. Tvoje dete. Ţelim i tebe. Mogu da ti isplatim onu sumu koja

ti inače pripada.

— Stvarno moţeš? — upitala je ne verujući.

— Da. Ne mogu odjednom, ali mogu da ti dajem po milion godišnje za sledećih

pet godina. Nikad mi tvoj novac nije bio potreban. I nikad ga nisam ni uzeo.

— Ali, Bebs je rekla ...

— Znam ja šta moji prijatelji misle, i nikad ih nisam razuveravao. Nikad nisam

bio bez novca, a poslednjih deset godina sam prilično i zaradio. Ja sam bogat čo-

vek, Samanta, i radio sam kao stoka da bih to postigao.

Sem je bila zaprepašćena.

— A moj nakit, avion, Jaguar ...

— Ja sam to platio. Zbog toga su me advokati i pozvali. Nisu mogli da shvate

zašto ne trošimo tvoj novac.

— Ali, kad si kupio avion i automobil traţio si moju saglasnost! — uzviknula je.

— Naravno, ti si moja ţena.

— Stvarno te ne razumem, Morgane. Ako ti nije bio potreban novac, zašto si se

...

— Oţenio? — dovršio je Morgan. — Zato što sam te ţeleo.

— Fizički — upitala je.

— Da. Ţeleo sam te fizički, i to od prvog minuta kad sam te ugledao. Ţeleo sam

mnoge ţene, Samanta, i imao sam ih skoro sve, ali nikad nisam toliko ţeleo jednu

tenu kao tebe. Borio sam se da ne skočim na tebe, da ti ne početnim odeću i da te

bacim na pod.

— Meni je izgledalo da me ne voliš!

— Ono što nisam voleo to je bio intenzitet mojih osećanja. Veruj mi, tog istog

momenta odlučio sam da ću te imati. A kada je Ben izneo tvoj predlog, odmah sam

se sloţio. Da se nisam zaljubio u tebe, još pre našeg venčanja, još ranije bih te

uzeo. A kada sam to učinio, to je bilo zbog toga što nisam više bio u stanju da se

konfrolišem. Hajde još jednom da se pogodimo, Sem — rekao je muklo.

— Ti ţeliš da me kupiš, Morgane?

— Ako tako mora da bude, pristajem i na to. Tebe i naše dete.

— Dete koje je začeto nasilno?

— Moţda si u pravu, ali će to dete biti prihvaćeno sa ljubavlju. I obećavam ti da

će biti dočekano sa ljubavlju. Ja sam te povredio, i to dobro znam. Ţeleo sam to da

učnim.

— Zašto, Morgane?

— Zašto? Zato što sam bio kupljen, i isplaćen. Zbog toga!

— Ali, sam si rekao da ti nije bio potreban novac?

— Tačno, ali ti to nisi znala. Nosila si moj prsten i delila krevet sa mnom, i onda

si mi hladno rekla da moţeš da spavaš sa bilo kim ko ti se dopada.

— Morgane, molim te, prekini! — Nisam tako mislila. Umirala sam od

ljubomore.

— Ljubomore? — Na koga si bila ljubomorna?

— Na Kerolajn. Videla sam te sa njom u bašti one noći. Videla sam da si je

zagrlio. Da li si sa njom išao onda kad si napustio Long Ajlend?

— Nisam. I nisam je drţao za ruke u bašti. Ona je imala neke predloge tog tipa,

ali sam je ja odbio. Smatrao sam da imam dovoljno problema sa vatrenom, ze-

lenookom Crvenokosom. Nije mi bila potrebna plavuša lutkastog lica.

— A šta moţeš da mi kaţeš o osobi belog lica, crne kose, više ljubavnice

italijanskog trgovca cipelama — brzo je nastavila Sem. Da li poričeš da si bio sa

njom u Italiji i u Londonu? Ili da si skoro gmizao po njoj cele prošle noći?

Umesto odgovora, Morgan je jedno vreme gledao u nju, a zatim je počeo da se

trese od smeha. I ona se tresla, ali ne od smeha već od gneva.

— Proklet bio, odgovori mi!

— Ne, odgovori ti na moje pitanje! Da li me voliš?

— Pusti me, Morgane!

— Da li me voliš?

Uhvatio je za ramena, i prislonio svoja usta na njena.

— Da, da, da! Volim te.

Kada se probudila, videla je da je sama u krevetu. Spontano ga je pozvala.

— Dolazim! — Sam zvuk njegovog glasa ulio joj je veru u ţivot. Sedela je u

krevetu, uvijena u čaršave, kada je on ušao u sobu noseći po solju kafe u svakoj

ruci.

— Popij svoju kafu pre nego što se ohladi.

Dok je pijuckala topao napitak, čula je njegov glas:

— Da li još uvek ţeliš da me napustiš, Samanta? Da li još uvek ţeliš razvod?

Usta su joj se potpuno osušila. Da li je on stvarno ţeleo da ona ode? Ipak, njen

odgovor je bio iskren:

— Ne, ne ţelim da idem. I ne ţelim razvod! Volim te, Morgane. Hoću da ostanem

ovde sa tobom.

Nije mogla da vidi njegovo lice, ali je čula njegov uzdah olakšanja.

Okrenuo se prema njoj, i primetila je da mu je ruka bela, koliko je jako stiskao

šoljicu sa kafom.

— Što se tiče Stejsi, — rekao je — bio sam sa njom u Italiji i Londonu.

Sem je počela da hvata panika. Da li je namerno čekao njeno izjašnjenje da bi

joj pričao o Stejsi? Znala je samo to da ne ţeli ništa novo da sazna, ali je tada on

upitao:

— Ko ti je to rekao? Dadli?

— Da.

— Razumem. — Glas mu je bio toliko hladan, da se Sem najeţila.

— Ne razumeš, Morgane. — Hrabro ga je pogledala u njegove hladne, crne oči.

— Ono što sam ti rekla u Londonu, nije istina. Dads je moj stariji brat, i ništa više.

On je na neki način moj zaštitnik, i samo zbog toga mi je rekao da te je video sa

njom.

— Izgleda da sam duţan da se izvinim i tebi i njemu, zbog onoga što sam mislio

o vašem odnosu.

Ispio je kafu, i počeo da obja-, šnjava.

— Naleteo sam na Stejsi u nj Španiji. Rekla mi je da je imala ţestoku svađu sa

njenim prijateljem, trgovcem cipelama, i kako je taj našao nekog da je zameni,

izbacio je. Došla je u Španiju da bi posetila neke bliske prijatelje. Kada sam

pomenuo da zbog promene plana moram da idem za London za dva dana, molila

me da je povedem. Sledećeg dana otišli smo za Italiju. Pokupila je neke svoje stvari,

i dala nalog da se ostatak pošalje njenim roditeljima ovde u Nevadi. Sledećeg jutra

otišli smo za London.

— Da li si je poveo sa sobom kad si se vratio u Sjedinjene Drţave?

— Da, — odmah je odgovorio. — Takođe sam joj dao i novac. U Španiji, u

Londonu, i zatim pre dva dana, u Vegasu. Ali je nisam ni dotakao. Ĉak nisam bio ni

u iskušenju. Ĉak i da sam bio, ne bi od toga ništa bilo, jer ona nema crvenu kosu.

— Morgane, ona mi je izgledala veoma sigurna u sebe kada smo bili kod

Karterovih. Da li si joj nešto obećavao?

— Da li je tvoja divna crvena glava poludela? — nasemjao se Morgan. — Upravo

ti pričam da nijednu drugu ţenu ne bih mogao da podnesem ... Ţeleo sam da ti

pomisliš da imam nečeg između Stejsi i mene. Ţeleo sam da povredim tvoj ponos.

Bila si toliko hladna, da sam morao to da učinim. Međutim, uspeo sam da po-

vredim samo sebe. To mi se desilo još jednom.

— Reci mi kada?

— One večeri posle prijema. Bio sam toliko besan, kao nikad u ţivotu, i to nisam

bio ljut na tebe, već na sebe. A znaš zašto? Zato što nikad nisam fizički povredio

neku ţenu, a to sam učinio sa tobom. To sam učinio namerno. Ušao sam u

spavaću sobu, sve-stan da ţelim da te povredim.

— Prekini, Morgane.

— Bila si izvanredna — ti si izvanredna ţena, Crvena, a ja sam postupao loše.

Bilo je to novo iskustvo za mene — ljubomorni ljubavnik. Nikad nijednu ţenu

nisam toliko voleo, da bih osetio ljubomoru.

— Ljubomoran? — Zar ti, Morgane?

— Zvuči smešno, je l'da? Hoćeš li da čuješ nešto još smešnije? Bio sam uplašen.

— To već ne mogu da poverujem.

— Bez obzira, ipak je tako. Taj strah se uvukao u mene odmah posle prve noći

kada smo zajedno spavali, a pojačavao se svaki put kad sam morao da putujem.

Uţasno sam se plašio da ću se moţda jednog dana vratiti kući, a da ti nećeš biti tu.

Prošlog tela, kada si počela da gubiš u teţini, bio sam ushićen idejom da si moţda

za-trudnela.

— Dakle, ţeleo si da zatrud-nim? A ja sam mislila da ćeš biti ljut, ako se to desi.

— Molio sam boga da zatrud-niš. Mislio sam i nadao sam se da ćeš, ostati sa

mnom kada se to dogodi. Znam da je to glupo, ali, bio sam toliko uplašen da sam

se hvatao za svaku slamku.

Širom otvorenih očiju, zabezeknuta, Sem je gledala u Morgana kao da ga je prvi

put videla. Da li je stvarno to čovek za koga se udala? Razne scene iz njihovog

zajedničkog ţivota brzo su joj protrčale kroz svest. Shvatila je da oni nisu stranci.

—. Naravno, plašio sam se tog puta za Long Ajlend. Bio sam siguran da kad

jednom napustiš ranč nećeš više nikada ţeleti da se vratiš. Znam da si putovala

svuda po svetu.

Rukom je pokazao ne samo na sobu, već na celo svoje imanje:

— Posle tog sveta koji si videla, šta moţe ovde da te privlači?

— Ti!

Na njegovom licu nije više bilo ni trunke grubosti, krenuo je polako prema njoj.

— Volim te, Sem. — Prišao joj je sasvim blizu, i sa obe ruke je neţno uhvatio za

glavu. Kada je počeo da spušta svoju glavu prema njenoj, ona je rekla:

— Rekao si da sam tvoja ţena.

— Takođe sam rekao da si moja supruga. Ja ţelim da to i ostaneš. Reci mi da

me voliš, Sem.

— Volim te, Morgane! Mogla bih da ţivim, a da ne budem tvoja supruga. Ali, ne

bih mogla da ţivim, a da ne budem tvoja ţena!

* * *

Polako je plivala, u bazenu, uţivajući u dodiru koţe sa vodom. To je bilo prvi put

da se kupala ove godine, i julsko sunce joj je veoma prijalo, jer je nekoliko nedelja

posle napuštanja bolnice bila veoma slaba. Primetila je da se neko kreće pored

bazena, i obrnuvši se videla je svog muţa kako je gleda. Bio je neverovatno

prašnjav, neverovatno znojav, i neverovatno lep.

— Dođi ovamo, Crvenokosa.

Ta blaga naredba odmah ju je pokrenula. Kada je stigla do ivice bazena, podigla

je ruke očekujući da joj pomogne da izađe. Ali, on se sagnuo, uhvatio je ispod ruku,

i uspravljajući se, izvukao je iz vode.

— Da li već smeš da se kupaš?

— Jutros sam razgovala sa lekarom, i on mi je rekao da mogu da plivam, i da

nastavim normalan ţivot. Drugim rečima, mogu da se vratim svim aktivnostima.

- Baš svim aktivnostima?

Puls je počeo brţe da joj radi. Zagrlila ga i počela da ga miluje.

— Prekini, Sem, uţasno sam prljav i znojav.

Izgledalo je kao da ga nije čula. Pripivši svoje usne uz njegove, počela je da mu

otkopčava košulju.

— Šta to radiš?

— Hoću da plivamo zajedno.

— Sem, — moram prvo da se okupam!

— Hlor iz bazena će da te očisti, — rekla je izvlačeći košulju iz njegovih farmerki.

Kada je košulja bila slobodna, otkopača mu je kaiš, a zatim patenti zatvarač na

farmerkama.

— Videće Sara — bolećivo je rekao.

— Neće — odgovorila je Sem. — I ona i Dţejk su kod kuće, i uţivaju u tome što

su baba i deda. Sami smo sve do uveče, Morgane.

Kada je to čuo, oslobodio se, i počeo da se šali.

— Hoćeš li da mi skineš i cipele?

— Kako vi kaţete, gospodine. Mislim da bi bilo bolje kad biste seli.

Morgan je seo na travu, i podigao nogu sa veoma blatnjavom čizmom. Posle

čizama, svučene su i čarape, i Morgan ustajući , izađe iz svojih farmerki. Bio je

samo u gaćicama, i posmatrao je njen bikini.

— Treba da skinemo i ovo što ' je ostalo na nama — odlučio je. — Ko će prvi da

počne, ti ili ja? I Pribliţio joj se za korak, a zatim ; smakao gaćice, smešeći se, dok

je skidala dva dela svog kostima. Ĉim su se potpuno svukli, uzeo je za ruku i

povukao je u bazen.

— Gde je moj poljubac? — upitala je Sem sa širom otvorenim, nevinim očima.

— Onaj poljubac koji mi duguješ od kada. sam se vratio, veštice!

Morgan se lakim pokretom izvukao iz bazena, a zatim se okrenuo da i njoj

pomogne. Drţeći je čvrsto pored sebe, krenuli su prema kući, a njegovo odelo i njen

bikini ostali su zaboravljeni pored bazen. Kad su ušli u svoju spavaću sobu, bacio

ju je onako mokru na krevet i legao pored nje, dok su njegove usne traţile njene.

Kada je hteo da se odvoji, ona mu nije dozvolila.

— Da li smemo, Sem? — upitao je oprezno.

— Morgane, molim te! — prošaputala je, pokušavajući da ga pribliţi sebi.

— Da li je sigurno? — opet je upitao.

Kategorički je potvrdila.

Njihovo sjedinjavanje posle toliko nedelja uzdrţavanja bilo je divlje, slatko, i

zadovoljavajuće. Kada se njeno disanje normalizovalo, Morgan se okrenuo prema

njoj, i zapitao je:

— Ti ne voliš što uzimaš one pilule, zar ne?

— Ne, ne volim. Ali, ipak, to mi ne smeta mnogo.

— Toliko sam se bio uplašio. Osećao sam da moram da ti pomognem, ali nisam

znao kako.

— Znam, dragi, znam, ali — nemojmo sad o tome.

Uostalom, ko je to mogao da predvidi. Ĉak ni doktor nije sumnjao. Ali ipak,

porođaj je počeo četiri nedelje pre vremena. Sem je počela da panici, ali je Morgan i

dalje bio miran. Namestio je da udobno sedi u automibilu i brzo je dobacio do

bolnice. Tek kasnije, Sem je saznala od Bebs da se po povratku iz bolnice Morgan

ponašao kao divlja ţivotinja.

Bila je blizu smrti, a Bebs joj je kasnije rekla da su svi to znali i da je bilo

strašno videti Morgana u to vreme. Naravno, Sem o tome ništa nije znala, a i ono

što je saznala bile su samo priče. Jedino čega je bila svesna bili su dugi sati koje je

provela bez Morgana, i kada je najzad došla k svesti, on je bio pored nje. To je bio

onaj isti Morgan koji je satima i satima mogao da radi, onaj isti Morgan koji je

pretio da će ubiti Dadsa, i koji bi ga ubio, taj isti Morgan stajao je sad pored nje,

zatim kleknuo, naslonio glavu na krevet, i zaplakao. Bio je to plač olakšanja.

— Da li si ih video?

— Nisam.

— Idi da ih vidiš! Vredi ih videti!

— Ništa nije vredno ovih muka.

— Oni su bili vredni tih muka. — Sem je počela da drhti, Jer već odavno nije

bila u zagrljaju sa Morganom.

— Šta ti je? — zabrinuto je upitao. — Je li ti hladno?

— Ne, nije. — Obrazi su počeli da joj crvene. — Upravo suprotno. Morgane,

ţelim da ponovo vodimo ljubav pre nego što Sara dovede dečake.

— Naše dečake! — prošaputao je. — Oboţavam ih, Sem, iako su te skoro ubili

dolazeći na ovaj svet. Ta dva mala, crvenokosa čupavca.

— Ali, nisu — odgovorila je Sem. — Ţiva sam, ovde sam, ovde sam i tvoja sam!

Učini me svojom ţenom još jednom!

KRAJ

By Voki