01 Vojislav Maksimovic

Војислав Ј. Максимовић*

Универзитет у Источном Сарајеву

Филозофски факултет Пале

Катедра за општу књижевност и библиотекарство

УДК 098.1:351.751.5

Оригинални научни рад

INDEX LIBRORUM PROHIBITORUM**

О забрањивању, цензурисању, конфисковању и спаљивању списа и

књига и страдању писаца од давног до новог времена

1.

Повремено, али у дугом континуитету, у нашем библиофилском

односу, јављале су нам се помисли на непрекидне пресије и обрачуне моћ-

не државне и црквене власти према литерарним и научним текстовима и

њиховим писцима, који су означавани као неподобни, јеретички и антидр-

жавни. Према „неподобним“ поданицима или „непослушним“ сљедбени-

цима на сличан и немилосрдан начин су се обрачунавале и државне и цр-

квене власти. Почетак тога треба тражити у давнини, чак у ономе што је

названо антика, да бисмо што боље уочили и дешавања на размеђима сред-

њега и новога вијека европске историје. Прави степен, који је и парадигма

за све обрачуне са разним списима, представља устаљивање католичког

списка забрањених књига, означеног јасним латинским насловом Index li-

brorum prohibitorum (Индекс забрањених књига).

Сазнања која добивамо из разних историјских извора изазивају по-

мијешане помисли, које су појачане данашњим слободним асоцијацијама у

спајању давног и садашњег доба. Тако се све јаче и без уздржаности упу-

ћујемо у ту прошлост, а непрестано нам се у имагинацији мијешају санк-

ције према писцима, покривене правним нормама, теолошким сумњама,

партијским директивама и најнижим доушништвом и потказивањима. На-

ша осјећања су сложена – од језе и жаљења за оним који су недужни стра-

дали због свог писања, до опреза и поуке које налазимо у њиховој судби-

ни.

Тако у мислима чешће „листамо“ ту стару, опаку и увијек отворену

„књигу“ за уписивање нових списа и имена њихових аутора, а чији симбо-

лични наслов је трајан – Index librorum prohibitorum. Он је остао све до на-

шег времена, а биће продужен и према нашим потомцима. Њега је само

формално и из својих разлога 1966. године укинула католичка црква.

* [email protected]

** Овај рад је презентован на Научном скупу Наука и политика у мају

2010. године.

Војислав Ј. Максимовић

10

2.

За наше почетно размишљање о овој великој теми, врло занимљив

је чланак под насловом Конфисковане књиге, објављен у новосадском ча-

сопису Јавор, 29. априла 1890. године:

„Забране против списа, којима с политичке стране има замерки, из-

дане су биле под римским царем Августом први пут око године 8. пре

Христа. Дотле су додуше писце због сувише слободњачки исказаних ми-

сли позивали на одговор, али су им душевни производи могли при све том

без икакве препреке даље циркулирати. За време Августово напише један

од његових противника, Тит Лабијен, неку кронику, која је са свог безоб-

зирног тона побудила општу пажњу тадашњег образованог света. У шали

су писца прозвали Титом Лабијеном, тј. Титом бесомучником. Лабијен је

оштро, безобзирно шибао прилике тадашње, те је безобзирност његова то-

на навукла на њ огорчење највиших кругова. Један члан сената донео је

предлог да се кроника Лабијенова сва похвата и сагоре. Тај предлог буде

примљен, те Лабијеново дело буде спаљено. Та казна била је тада сасвим

нова и изазвала је у неких саучешће с писцем. Пријатељ његов Север тако

је уживао у том забрањеном делу, да је бризнуо у плач и узвикнуо: ’Сад ће

и мене морати спалити, јер ја целу кронику Лабијенову знам наизуст’. И

Северова дала су касније била исте судбине. Занимљиво је да је онај сена-

тор, који је измислио ту нову казну, сам себи морао усећи у месо. Име тога

сенатора није сачувала историја, али се зна да су и његова дела за владе

Августове била спаљена. – Под наследницима Августовим често су тако

конфисковали књиге. Уосталом, није та забрана сметала ширењу поједи-

них списа. Забрањен је плод и тада био најслађи, те кад је једаред конфи-

скација нека била опозвана, није више било прође том делу, јер га сад нико

више није хтео читати, кад га је смео читати“.

Све до нашег времена, најинспиративнији симбол европског пје-

сника изгнаника остао је Овидије (Publius Ovidius Naso, 43. године прије

нове ере – 18. година послије Христа). Када је достизао највише успоне

свога ствралаштва, из Рима га је 8. године нове ере протјерао император

Август у удаљене Томе на Понту (данас румунски град Констанца на Цр-

ном мору). Разлог је наводно била Овидијева ласцивна поезија. Узалудни

су били његови вапаји и молбе, помиловање није добио ни од императора

Тиберија, па је тако и умро, далеко од Рима и завичаја. Иако је писао и

приче и драме, Овидије је остао најпознатији као елегични пјесник. Наро-

чито су га прославиле елегије које је написао у изгнанству: Tristia и Episto-

le ex Ponto. Био је непосредни узор латинистима у Дубровнику и Далмаци-

ји, а далеки ехо чуо се и у збирци Иве Андрића Ex Ponto (Загреб, 1918, Бе-

оград, 1920).

Из историјских извора се зна да је први списак забрањених књига

саставио 1559. године римски папа Павле IV, који је прије тога ојачао зло-

гласну инквизицију, уведену 1199. године у вријеме папe Инокентија III

INDEX LIBRORUM PROHIBITORUM

11

(око 1160–1216). Према томе првом Индексу, наведена су дјела која като-

лички вјерници, на основу јасне црквне забране, нијесу смјели читати.

„Индекс се састоји од три алфабетска пописа: први је обухваћао

писце чија су дјела забрањена, други наслове књига с именима писаца, а

трећи анонимна дјела. На крају је индекс доносио неколико забрањених

издања Библије и око 60 издавача херетичких дјела. Први службени индекс

објавио је Павао IV 1559; опширнији је био Тридентински индекс који је

објавио Пио IV 1564; важио је до нове одредбе Леона XIII из 1900. Слије-

дећи реформирана настојања II Ватиканског концила, конгрегација Pro

doctrina fidei докинула је индекс актом од 14. VI 1966. године“.1

У оштрим обрачунима са неподобним мислиоцима и писцима у

давној прошлости неизбјежно се, бар у асоцијацијама, спомиње Игњацио

Лојола (Ignatius Loyola, 1491–1556), оснивач исусовачког (језуитског) реда

у Католичкој цркви. Рођен је у замку чији је назив идентичан његовом пре-

зимену, недалеко од Сан Себастијана у шпанској провинцији Баскији. Ло-

јола је 1622. године проглашен за католичког свеца, који се празнује 31. ју-

ла.

Тешко је данас дознати укупан број књига које су стављене у Index

librorum prohibitorum. У неким историјским изворима наводи се да је у ње-

му било највише протестантских писаца, али и списи Николе Коперника

(1473–1543), чувеног заступника хелиоцентризма, Галилеа Галилеја (1564–

1642) и Јохана Кеплера (1651–1630). „Дела забрањена апостолским пи-

смом Светог Оца обележавана су бодежом, а књиге које се не смеју чита-

ти, док не прођу одговарајућу цензуру, означаванe су звездицом“.2

3.

У укупној свјетској историји остао је трајно упамћен сурови обра-

чун Католичке цркве са чешким реформатором и теологом Јаном Хусом

(1369–1415) и филозофом Ђорданом Бруном (1548–1600). Као свештеници

и мислиоци нијесу прихватили неке католичке догме, начин живљења кле-

ра и неприкосновену папску власт. Проглашени су за јеретике и црквене

отпаднике, који нијесу хтјели да се одрекну свога учења.

Јан Хус је на превару доведен пред црквени концил у Костанци код

Боденског језера, где је врло храбро и самоувјерено бранио своје учење за-

сновнао на изворима Светог писма. Осуђен је на смрт и спаљен на ломачи

6. јуна 1415. године. Јан Хус је остао симбол чешког народа, као непоколе-

бљиви прегалац, прави јунак и теолошки мислилац. Био је професор и

1402. године ректор чувеног Универзитета у Прагу. Он је и писац значај-

1 Enciklopedija Leksikografskog zavoda 3, Zagreb, MCMLXVII (1967), str.

139. 2 Српска породична енциклопедија, Књига 10, Београд, 2007, стр. 180.


12

них књига: О цркви, Књига о симонији, Посланица и О чешком правопису

(De orthografia Bohemica).

И након сурове смрти, остао је идејни инспиратор великог народ-

ног покрета и устанка у Прагу 1419. године. Његови сљедбеници остали су

познати као хусити или чешка браћа, а њихов главни вођа био је Јан Жи-

шка (око 1330–1425). То је био и доказ колико је спаљивање Јана Хуса и

његових списа био сулуд чин, који није постигао онај циљ какав је очеки-

вала врхушка католичке цркве. Штавише, чешка приврженост тој цркви

никада није била снажна и беспоговорна.

Ђордано Бруно је био немирног, слободоумног духа, који се све-

страно бавио оригиналним филозофским учењем, а и укупним духовним

областима, укључујући чак и магију. Као доминикански свештеник като-

личке цркве противио се њеној организацији и поставкама. Осумњичен је

да је јеретик, па је напустио манастир у Риму и око петнаест година лутао

по Европи (у Женеви, Лондону, Паризу, Франкфурту, Визбадену, Венеци-

ји и другим мјестима) држећи предавања. На превару је 1591. године дома-

мљен у Венецију, гдје је проказан инквизицији. Ухапшен је 1593. године и

одведен у Рим. Истрага против њега трајала је седам година, након чега је

осуђен на смрт и спаљен на Цвјетном тргу (Campo di Fiore) у Риму 17. фе-

бруара 1600. године. Са њим су спаљене и његове књиге. Осмог фебруара

1600. године, Свети Официј, врховни суд инквизиције у Италији донио је

циничну пресуду: „да казна буде милостива, без проливања крви“ (Бруно

1979: 303). Томе страшном чину присуствовао је и римски папа Клемент

VIII.

Пред спаљивање, Бруно је пркосно рекао: „Ви против мене доноси-

те пресуду можда са већим страхом него што је ја примам“ (исто: 344).

Према општој оцјени, Ђордано Бруно је остао једна од најзначајнијих лич-

ности онога времена у коме је католичка црква, на све начине, па и најсу-

ровијим методима, гушила свако слободоумље. На нашем језику су обја-

вљене ове књиге Ђордана Бруна: О узроку, принципима и једном (Култура,

Београд, 1959); Две филозофске расправе („Веселин Маслеша“, Сарајево,

1979) и Оптимизам слободног мишљења: Избор из дјела (Напријед, За-

греб, 1985).

У укупној европској историји, а посебно у католичкој цркви, веома

крупан догађај започео је 31. октобра 1527. године када је Мартин Лутер

(1483–1546) на вратима дворске цркве у Витенбергу (данашња Њемачка)

истакао текст чувених 95 теза о својим погледима на догматику и уређење

цркве којој је тада припадао. Он се посебно супротставио такозваним ин-

дулгенцијама (или опроштајницама), које је вјерницима за новац давало

католичко свештенство. Лутер је тако утемељио протестантизам или луте-

рарнство. Није прихватио захтјев из Рима да одступи од свога учења. У по-

себној були папа је осудио Лутерове погледе, али се он огласио са три сво-

ја теолошка списа на њемачком језику. Крајем 1520. године, Лутер је јавно

спалио ту папску булу. Након тога, 1521. године, папа га је булом Decet


13

Romanu Pontificem екскомуницирао из католичке цркве. Тај чин је требало

да, у име папе, обави цар Карло V, али је Лутер одбио да дође на сабор у

Вормс, наког чега је са својим присталицама прогнан из државе. Уточиште

му је дао кнез у Вартбургу, где је наставио да проповиједа своје учење и на

њемачки језик превео Библију, која је имала велики утицај на књижевни

рад. И након великог сељачког рата, који је био инспирисан протестанти-

змом, Лутерово учење се трајно укоријенило у Њемачкој, а и у низу окол-

них земаља.

Томас Мор (Thomas Morus, 1478–1535), енглески државник и пи-

сац филозофских и теолошких списа, од којих је најчувенија Утопија (об-

јављена 1516. године), испољио је личну храброст и непоколебљивост. Био

је лорд-канцелар од 1529. до 1532. године. Одбио је да призна краља Хен-

рика VIII за врховног црквеног поглавара и није хтио да му положи закле-

тву, јер није слиједио реформацију. Оптужен је за издајство, осуђен на

смрт и погубљен 1535. године. За оданост католичкој цркви проглашен је

за њеног свеца. Његова чувена Утопија, као филозофско-књижевно дјело,

написана на латинском језику, преведена на све језике у свијету, па се и

данас чита као занимљиво и поучно штиво. Томас Мор је постао зачетник

утопијског социјализма.

Еразмо Ротердамски (Erasmus Desidesrius, право име Geert Geerts,

1466–1536) био је чувени хуманист и ерудита, припадник августинског ка-

толичког реда, рођен у Холандији. Његов мисаони утицај био је у то врије-

ме врло јак. Тражио је крупне друштвене, а не догматске промјене у като-

личкој цркви, па није био истомишљеник Мартина Лутера, са којим је на

крају и оштро полемисао. Еразмо је у својим списима, као што је чувена

Похвала лудости (Laus Stulititiae) нарочито осуђивао разуздано понашање

католичког свештенства. Посебно су били значајни његови Разговори (Col-

loqua) објављени на латинском језику 1522. године.

Еразмов живот испуњен је врло занимљивим и драматичним дога-

ђајима, прожетим његовим немиром и лутањима. У младим данима неко

вријеме је студирао у Паризу, па живио у јужној Француској, да би први

пут стигао у Енглеску. Осјетљивог здравља, није могао да поднесе енгле-

ску климу, па се брзо вратио у Париз. Нови циљ му је био Италија, па је

боравио у Торину, Риму, Болоњи и Венецији. Још једном се настанио у Ен-

глеској, па му је домаћин био Томас Мор, са којим га је везало право при-

јатељство. Он се побринуо да се Морова Утопија први пут штампа (у бел-

гијском граду Лувену, 1516. године). На универзитету у Кембриџу преда-

вао је грчки језик и егзегезу.

Послије Енглеске, Еразмов живот је био везан за Њемачку, а затим

за Брисел. Тражећи лијека својој болести, коначно је уточиште нашао у Ба-

зелу у Швајцарској, гдје и умро, не дочекавши повратак у своју отаџбину

Холандију. Као слободоуман мислилац, који се клонио истакнутих поло-

жаја у политици и цркви, Еразмо је имао велики број искрених пристали-

ца, али и опаких противника. Главно стјециште његових непријатеља био


14

је католички универзитет Сорбона у Паризу. Ту је 1572. године против ње-

га покренут процес, на коме је осуђен као непријатељ католичке цркве.

Спасио се бјекством у Базел, а преводилац његових Разговора са латин-

ског језика на француски језик, Луј Беркин, осуђен је на смрт и спаљен на

ломачи.

Томасо Кампанела (Tomaso Campanella, 1568–1639) из Калибрије у

Италији био је чак 27 година на робији због својих утопистичких тежњи да

створи идеално републиканско уређење. Његови узори су били Платон и

Томас Мор. Кампанела је своје погледе изложио у филозофском дјелу

Град Сунца (Civitas Solis). Своје филозофско учење ширио је у Риму, На-

пуљу, Фиренцији, Падови и Болоњи. Оптужен је да је јеретик и да спрема

завјеру против шпанске власти, која је тада владала великим дијелом дана-

шње Италије. Након три процеса која му је приредила инквизиција, у На-

пуљу је 1599. године осуђен на доживотну робију. Ослобођен је тек на тра-

жење папе Урбана VIII. Његови противници нијесу ни тада мировали, па

су 1634. године организовали побуну против њега. Тада је Кампанела мо-

рао да потражи уточиште у Паризу, гдје је и умро, 21. маја 1639. године.

Већину својих (од око 80) дјела Кампанела је написао у затвору, на итали-

јанском и латинском језику. Ипак је Град Сунца књига која га је највише

прославила, а у њој је показао слику своје замишљене идеалне републике.

Тако се и он сврстао у филозофе – утописте, оставши упамћен не само по

своме страдању, већ и по снази својих схватања. На српски језик је преве-

ден Град Сунца (Београд, 1953, Нови Сад, 1964).

Један од највећих европских педагога Јан Амос Коменски (1592–

1670), након прогона које је доживио од протестаната у својој отаџбини

Чешкој, године 1656. отишао је у изгнанство. Неко вријеме је био у Пољ-

ској и Енглеској, а умро је у Амстердаму, у Холандији. Остао је, поред

осталог, познат и као посљедњи бискуп чешке Братске заједнице, на чије

је чело изабран 1648. године. Све до данас су остала врло призната његова

главна педагошка дјела Велика дидактика (Didactica magna) Свијет у сли-

кама (Orbis pictus), написана на латинском, као и прозно дјело на чешкој

језику Лавиринт свијета и рај срца.

Коменски се залагао за нови, савремени школски систем, за очи-

гледну наставу и за образовање за све људе, без обзира на сталеже и вјеру,

као и за употребу матерњег језика. Ни у изгнанству није изгубио вјеру да

ће његов чешки народ, и након чувеног пораза на Бијелој гори 1620. годи-

не, остварити своју националну и државну самосталност. Његово име се и

данас изговара са великим поштовањем у отаџбини гдје рођен. Универзи-

тет у Братислави носи данас име Јана Амоса Коменскога. Велика дидакти-

ка је објављена на српском језику тек 1907. године, у издању Коларчеве за-

дужбине у Београду. Нешто касније, 1913. штампан је и Свијет у сликама.

У много чему је изузетна судбина Баруха Спинозе (Benedictus de

Baruch Spinoza, Амстердам, 1632 – Хаг, 1677). Већ у младим данима се ин-

тензивно бавио изучавањем Библије и Талмуда и сколастичких филозоф-


15

ских списа. По националном поријеклу био је Јеврејин, рођен у породици

која се у Амстердам доселила из Португалије. Због отвореног атеизма и

одбијања да се покаје, 1656. године искључен је из јеврејске заједнице и

анатемисан као отпадник. Према суровим захтјевима која је тражила је-

врејска црква и општина којој је припадао, са њим је морала да се прекине

свака комуникација, чак и његове најближе породице. Без икакве матери-

јалне помоћи, а да ипак остане интелектуално независан, издржавао се на-

порним физичким радом. То је потпуно упропастило његово крхко здра-

вље, па је умро од туберкулозе у 45. години живота.

У суровим животним околностима успио је да објави само неке

своје списе. Тако је Теолошко-политички трактат штампао 1670. године

и то анонимно. Његово најчувеније дјело је Етика. Геометријским редом

изложена и у пет дијелова подијељена, штампана је посмртно. Она га је

сврстала у најпробраније умове рационалистичке филозофије, па је имао и

немјерљив утицај на читав низ европских мислилаца. У новом времену,

постао је познат и цијењен и код нас. Филозоф Ксенија Атанасијевић

(1894–1981) првела је са латинског на српски језик Спинозину Етику, коју

је 1934. године штампао чувени београдски издавач Геца Кон, Јеврејин по

нацији. Исту књигу је касније објавило издавачко предузеће „Култура“

(Београд, 1959. и 1970). Бранко Б. Гавела је превео Спинозин Теолошко-по-

литички трактат (Култура, Београд, 1957).

Иза врло чувеног псеудонима Волтер скривало се име Франсоа Ма-

ри Арујеа (Français Marie Arouet, 1694–1778) под којим је објавио своја фи-

лозофска, књижевна и историографска дјела. Веома духовите, немирне и

радознале нарави, Волтер је са подједнаким жаром писао филозофске

трактате, историјске студије, романе, епиграме, сатире и трагедије. У све-

му томе пратили су га обожаватељи, а и немилосрдни противници. Опту-

жен да је у своме писању увриједио француског регента Филипа Орлеан-

ског, године 1717. затворен је у злогласну Бастиљу. Издржао је годину да-

на, још интензивније пишући, па је тада настала и његова трагедија Едип.

У сукоб је дошао и са неким осионим витезом, који је наредио својим слу-

гама да га избатинају. То је натјерало Волтера да 1726. године побјегне у

Енглеску.

Волтер је био одушевљен укупним приликама у тој земљи, гдје су

поштовали писце и научнике (Исака Њутна и Џона Лока, на примјер). У

изгнанству је написао Филозофска писма о Енглезима (Letres philosophiqu-

es sur les Anglais). Државни суд у Паризу прогласио је ту књигу скандало-

зном и саблазном, нескладну са ставовима католичке вјере и власти, па је

наредио да се она јавно спали. Волтер је опет морао да се уклони из Пари-

за. Читаву деценију живио је у провинцији – у Сиреју (Cirey) на имању

образоване и умне маркизе Шател, која му је била обожаватељка и интим-

на пријатељица.

У Париз се вратио 1774. године и неко вријеме био близак францу-

ском двору, који је желио да у њему добије свога пјесника. Убрзо пада у


16

немилост чувене Мадам де Помпандур, сујетне маркизе и краљеве утицај-

не љубавнице, због наводне неслане шале на њен рачун, па је Волтер још

једном морао да се уклони из Париза. На лични позив њемачког краља

Фридриха, присталице просвјетитељства и француске културе, Волтер је

дошао на двор у Потсдаму, гдје је остао до 1753. године. И тај боравак у

Њемачкој завршен је његовим раскидом са краљем и кратким хапшењем у

Франкфурту.

Након Њемачке, Волтер је напокон нашао смирење на своме има-

њу Фернеј у близини француско-швајцарске границе, гдје је непрестано

писао. Из тога времена потиче његов чувени роман Канид или Оптимизам

(1759), у коме је на оригиналан начин одбацивао филозофске погледе

Лајбница и Русоа. Нешто раније је написао историјску студију Вијек Луја

XIV, а почео је и да пише чувени Оглед о обичајима и души народа. Из тога

времена потиче и Волтеров Филозофски рјечник, па и бројни памфлети и

прилози у француској Енциклопедији. Бојећи се одмазде, знатан број кра-

ћих радова објавио је под различитим псеудонима. Године 1778, окићен

славом и изразом дивљења својих присталица, вратио се из Фернеја у Па-

риз, када је извођена његова трагедија Ирена. Убрзо је умро, па су власти

наредиле да се он сахрани тајно. У вријеме Француске револуције, 1791.

године његови посмртни остаци пренесени су у чувени Пантеон у Паризу,

гдје су сахрањивани валикани.

На српском језику је најчешће објављиван Волтеров Кандид (Бео-

град, 1903, 1934, 1961, 1963. и 1967). У преводу Стојана Новаковића, Срп-

ска књижевна задруга је 1897. године објавила Волтерову Историју Карла

XIII. Волтерова Изабрана дела (Просвета, Београд, 1948) чинили су: Кан-

дид, Задиг и Микромегас.

У књижевности је познат као Опат Прево, а право име му је било

Антоан Франсоа Прево (1697–1763). Живот му је испуњен бурним збива-

њима, које су условљавале околности, а и његов распусни карактер. Нај-

прије је био језуитски ученик, али је након тога постао француски официр,

да би се опет вратио католичкој цркви и ступио у ред бенедиктинаца. Не

подносећи дисциплину, напустио је манастир и побјегао најприје у Холан-

дију, а онда у Енглеску. Кад се вратио у Француску, поново је постао све-

штеник. Оптужен да је сарађивао у једном скандалозном листу, Прево је

прогнан, па је живио у Белгији и Њемачкој. Када му је 1743. године дозво-

љено да се врати у Француску, живио је смиреније, пишући нова дјела,

преводећи са енглеског језика и уређујући властите листове.

Од свих литерарних дјела Опата Превоа, остао је познат само ро-

ман Манон Леско. Он му је прославио име у књижевности, остајући попу-

ларан и читан све до наших дана. Тај чувени роман не само да је читан, већ

је био и непосредна стваралачка инспирација и другим европским писци-

ма, сликарима и музичарима. А када се појавио роман Историја витеза де

Гријеа и Манон Леско (како гласи њеов пуни наслов), дочекан је нечуве-

ним осудама пуританаца, уз тражење да се спали истовремено са својим


17

аутором. До тога страшног чина ипак није дошло, па је Манон Леско био и

најпопуларнији европски роман у XVIII вијеку.

На српски језик је овај роман најприје објављен као Хисторија ви-

теза де Грија и Манон Леско (Београд, 1898) у преводу Димитрија Дани-

ловића. Нова издања, најчешће у преводу Душана Л. Ђокића, објављена су

у Београду, 1936, 1953, 1961, 1963. и 1964. и у Новом Саду, 1952. и 1954.

године.

Жан Жак Русо (Jean Jacques Rousseau, 1712–1778) био је врло ори-

гиналан филозоф, просвјетитељског усмјерења и оштар критичар постоје-

ћег система и неједнакости међу људима. И поред низа нереалних погледа,

његово учење је имало изузетан утицај на укупну мисао његовог времена.

И данас се упућују помисли на неке Русоове педагошке ставове о природ-

ном васпитању исказане највише у роману Емил или о васпитању. Напи-

сао је и епистоларни роман Јулија или Нова Елоиза, који је такође прожет

његовим схватањима људске интиме и душтвене околине.

Поред тих дјела, Русо је написао и књиге О поријеклу и неједнако-

сти људи и Друштвени уговор, као и аутобиографију Исповијести. Већина

ових дјела наишла је на оштру реакцију државне власти у Француској, па

је париски суд дао налог о хапшењу Русоа и спаљивању његових књига.

Русо је побјегао из Француске и 1765. године стигао у Енглеску, гдје је на-

ставио писање нових дјела. Оптерећен правом манијом гоњења, вратио се

у Француску, али његовој болести није било лијека. Умро је у Ерменовилу

код Париза.

У различитим временима, дјела Жан Жак Русоа преведена су на

српски језик, па су његова филозофска и педагошка схватања постала по-

зната и код нас. Најстарији наш превод Емила или књиге о васпитању, који

је обавио Мита Нешковић, потицао је са њемачког језика, а као прва књига

објављен је у Панчеву 1872. године. Као један од знакова српског интере-

совања за Русоа био је и превод књиге Габријела Компереа: Жан-Жак Русо

и природно васпитање (Београд, 1911). У преводу Душана Таминџића,

Емил или о васпитању објављен је у Београду (у пет томова, 1925–1927),

па у издању „Просвете“ (Београд, 1950. и 1951). Друштвени договор обја-

вила је „Просвета“ (Београд, 1949), а у преводу Тихомира Марковића и уз

предговор Душана Матића. Русоове Исповести I–II превели су Радмило

Стојановић и Боривоје Глишић, а објавила их је „Просвета“ (Београд,

1950. и 1951). Роман Јулија или Нова Елоиза I–II штампао је београдски

„Нолит“ 1957. и 1964. године. Преводилац је била Милица Царцарачевић,

а писац предговора Душан Милачић.

Чак двадесет година трајала је у Француској права борба за и про-

тив чувене Енциклопедије, коју је покренуо и са низом сарадника припре-

мио филозоф Дени Дидро (Denis Diderot, 1713–1784). Поред осталих, са-

радници су били филозофи и писци Волтер, Д'Аламбер, Русо, Холбах,

Хелвецијус и други. Први свезак Енциклопедије појавио се првог јула 1751.

године, а одмах затим и други. Противници су се сурово окомили на ово


18

слободоумно дјело, па је Краљевски савјет у Паризу, 7. јула 1752. године

донио одлуку о забрани Енцклопедије. Утицајни дворски круг (са Мадам

Помпандур на челу) ипак скида ту забрану, па је Дидро успио да од 1752.

до 1757. године објави пет нових томова (III–VII). Тада се још јаче усмје-

рио напад на Дидроа и Енциклопедију.

На основу нове оптужнице државног тужиоца, француски двор је

6. јула 1759. године одлучио да се Енциклопедија спали са још неким јере-

тичким књигама. То је посебно подржао римски папа Климент VIII, напи-

савши о томе и посебну посланицу. Шира јавност је ипак била против спа-

љивања Енциклопедије, па је двор ревидирао своју одлуку, а наредио нову

цензуру дотадашњих томова и забранио штампање нових. Дидро се није

ни уплашио, а ни зауставио. До 1766. године објавио је нових десет томо-

ва, а до 1771. године још седам. Тако се завршила права и дуга борба за об-

јављивање и спасавање овога знаменитога дјела европске културе, које је

имало укупно 28 томова.3

Поред свих тих тешкоћа са Енциклопедијом, Дени Дидро је имао и

других невоља са тадашњом државном цензуром и судством. Године 1746.

анонимно је објавио своје Филозофске мисли, које су спаљене на ломачи.

Нешто касније, 1749. године, због есеја Писмо о слијепцима, осуђен је на

три мјесеца затвора. Управо наког тога, још интензивније је наставио при-

премање Енциклопедије. На наш језик је прведен само дио Дидроовог за-

машног опуса: Моралне приче (Београд, 1938); О уметности (Београд,

1954); Индискретни драгуљи (Београд, 1961); О пореклу и природи лепога

(Београд, 1961) и Редовница (Београд, 1964).

Рига од Фере или Ригас Валестинос (право име Ригас Фереос Кон-

стантинос, око 1757–1798) био је патриотски пјесник и револуционар, бо-

рац за ослобођење свога грчког народа из турско ропства. Након емигра-

ције у Влашку, дошао је у Беч гдје је 1795. године основао тајну орсгниза-

цију (хетерија). На тражење Турака, у Трсту су га ухапсиле аустријске вла-

сти 1797. године и 9. маја 1798. године изручиле турским властима у Бео-

граду. Убрзо, 24. јуна 1798. године, погубљен је у кули Небојша заједно са

још седам својих сабораца. Поред других списа, Рига је испјевао и поему

Туријо, која је постала грчка национална химна. Српски пјесник Војислав

Илић посветио је Риги пјесму Гласник слободе, а Иво Андрић је 1948. го-

дине написао кратку и потресну причу Предаја.

И најчувенији њемачки лиричар Хајнрих Хајне (Heinrich Heine,

Диселдорф, 1797 – Париз, 1856) умро је као изгнаник. Његово прозно дјело

Слике с пута (Reisebilder) било је забрањено у скоро свим тада разједиње-

ним њемачким покрајинама. Оптуживан је као сљедбеник идеја Француске

револуције, па је испред мржње тадашње реакције у својој отаџбини, 1851.

године емигрирао у Париз, у коме је остао до краја свога мукотрпног жи-

3 Enciklopedija Leksikografskog zavoda 2, Zagreb, MCMLXVII, (1967), str.

268.


19

вота. Био је близак и са Карлом Марксом (1818–1883), још једним њемач-

ким изгнаником, чије су књиге такође забрањиване и уништаване у мно-

гим европским државама. Праву књижевну славу Хајне је стекао поетском

збирком Лирски интермецо. Имао је снажан утицај и на неке српске и хр-

ватске писце, па су га опонашали и преводили Ј. Ј. Змај, С. С. Крањчевић,

В. Назор, А. Шантић, Тин Ујевић и други.

Најстарији српски превод неког Хајнеовог дјела биле су Идеје или

Књига Ле гран (Београд, 1877), коју је превео Мита Ракић. Иста књига је

објављена у Београду, 1930. године, а у преводу Николе С. Половине и Па-

улине Албала. Мита Ракић је превео и Хајнеову књигу О Енглеској (Бео-

град, 1879). Лирски интермецо, у преводу Алексе Шантића, штампан је у

Мостару 1897. и 1898. године и у издању Исе Ђ. Ђурђевића (Београд–Са-

рајево, 1919). Хејнеове Флорентинске ноћи, у преводу Николе С. Полови-

не, објављене су у Нишу, 1915, у издању Исе Ђ. Ђурђевића (Београд–Сара-

јево, 1921) и у издању „Рада“ (Београд, 1963). Београдска „Просвета“ је

1951. године објавила Хајнеову Изабрану прозу, а Српска књижевна задру-

га у Београду, 1968. године штампала је Хајнеову књигу Немачка. Ата-

трол. У приређивању Миодрага Максимовића, београдски „Рад“ је 1964.

године објавио Хајнеове Песме.

4.

Веома је била трагична судбина Александра Николајевича Ради-

шчева (1749–1802), руског романописца и пјесника. Поред осталог, школо-

вао се и у Лајпцигу (у Њемачкој) гдје је примио идеје просвјетитељства и

материјалистичко схватање. Иако је потицао из племићке породице, био је

оштар противник постојећег руског државног система, а посебно кметства

и феудалне монархије. То је испољио у својим књижевним дјелима, у реа-

листичкој прози и сентименталним пјесмама. Осуђен је на смрт, па поми-

лован и отјеран у Сибир. И када се вратио из прогонства, поново је био

под ударом власти. У таквом стању, извршио је самоубиство. У поезији су

се истицале његове оде Слобода и Осамнаести вијек. Ипак је најзначајни-

ји његов роман Путовање из Петрограда у Москву, објављен 1790. годи-

не, због којега је и осуђен на сибирско прогонство. Тај роман је на српски

језик превео Кирил Тарановски, чувени слависта на Београдском универ-

зитету, а објавила га је „Култура“ (Београд–Загреб, 1950).

Царску Русију у XIX вијеку, уз све крупне доприносе човјечанству,

а посебно у књижевности, означиле су и сурове пресије према идеоло-

шким и политичким неистомишљеницима. Њих је спроводила тајна поли-

ција ''Охрана'' и војна солдатеска. Од тога нијесу били поштеђени ни најве-

ћи руски писци, као што је био Александар Сергејевич Пушкин (1799–

1837), који је прогнан из Петрограда у удаљену Бесарабију. Поред осталог,

царску власт је посебно љутила његова смиона пјесма, посвећена заточе-

ним „декабристима“ – официрима из тајне превратничке организације.


20

Кондратиј Фјодорович Рилејев (1795–1826), пјесник и уредник ча-

сописа – алманаха „Поларна звијезда“, био је један од главних вођа „дека-

бристичке“ официрске побуне на Сенатском тргу у Београду, 14 (24) де-

цембра 1825. године, када је убијен прослављени генерал Михаило Мило-

радовић, чији су преци били Срби из Херцеговине. Рилејев је тада осуђен

на смрт и објешен. Написао је поеме Војнаровски и Наливајко.

На Пушкинову поруку заточеним „декабристима“, из сибирског

прогонства поетски је одговорио пјесник и кнез Александар Иванович

Одојевски (1802–1839). У пркосним стиховима одговорио је чувеном пје-

снику да буде спокојан, јер се они („декабристи“) „у дубини сибирских

рудника поносе својим оковима, као својом судбином“. Када је ослобођен

заточеништва у Сибиру, некадашњи царски официр Одојевски упућен је

1837. године, као обичан редов на Кавказ. Ту се зближио са пјесником Ми-

хаилом Јурјевичем Љермонтовом, који је тамо два пута упућиван по казни

као непослушник. Љермонтов је погинуо у инсценираном двобоју 1841.

године. Чувени су остали стихови Одојевског из његовог одговора Пушки-

ну: „Из искри вазгоритсја пламја, и православни наш народ зберјотсја под

свјатоје знамја“ (Из искре ће да се разбукти пламен и наш православни на-

род ће да се скупи под свети знамен).

Пјотр Јаковљевич Чаадајев (1794–1856), писац и филозоф–мистик

и Пушкинов пријатељ, који се залагао за уједињење источне и западне

хришћанске цркве, дошао је у неизбјежан конфликт са руском царском

влашћу и православном црквом. У својим Филозофским писмима отворено

је кртиковао постојеће стање у друштву. Званичници су га прогласили ду-

шевно обољелим и тако уклонили из јавног живота.

Александар Иванович Херцен (1812–1870), руски револуционарни

идеолог, филозоф и отворени противник царског самодржавља, примјер је

изнаничке судбине једног писца. Као неподобног, режим га је два пута из

Москве прогнао у провинцију. Из Новгорода, гдје је остао до 1847. године,

заувијек је напустио Русију. Живио је у Шпанији, Француској и Енглеској,

уређујући чувени часопис „Поларна звијезда“ (1855–1869) и „Колокол“

(Звоно). У емиграцији је, поред осталог, написао роман Ко је крив? и ме-

моаре Прошлост и размишљања, који су преведени и на наш језик и обја-

вљени у београдском предузећу „Култура“, 1951. године у три тома.

Од средине XIX до почетка XX вијека под ударом државне цензуре

и судства у царској Русији је било и још неколико чувених писаца. Неки су

зато емигрирали из отаџбине, а други затварани и слати у прогонство, на-

рочито у Сибир. Најчувенији мећу њима био је страдалник Николај Гаври-

лович Чернишевски (1828–1889), филозоф, идеолог и књижевник. Након

што је објавио више слободумних текстова, нарочито у пасопису „Савре-

меник“, који је уређивао Николај А. Њекрасов (1821–1878), Чернишевски

је дошао под удар цензуре и полицијске власти. На мети је била и његова

магистарска теза Естетички односи умјетности према стварности, обја-

вљена у Петрограду 1855. године. Чернишевски је ухапшен 1862. године и


21

затворен у злогласну Петропавловску тврђаву. Док је у њој чекао суђење,

за само четири мјесеца (од 4. децембра 1862. до 4. априла 1863. године) на-

писао је свој чувени роман Шта да се ради?.

Тај роман је, у три наставка, 1863. године објавио смиони Њекра-

сов, да би у Русији био стално забрањен до револуције 1905. године. Чер-

нишевски је 1864. године осуђен на седам година робије и на доживотно

прогонство у Сибир. У затвору и прогонству издржао је 21 годину. Када је

најзад ослобођен, вратио се у родни Саратов и убрзо умро 1889. године.

Роман Шта да се ради? био је, и поред забрана, штампан и растуран, па је

постао познат и далеко од Русије. Њега је, као омиљену и програмску лек-

тиру, читала и српска генерација у вријеме омладинског покрета и дјелова-

ња Светозара Марковића. Један његов одломак превео је и чувени српски

писац и љекар Лаза К. Лазаревић, па је објављен и на српком језику.

Прије него што је упућен у Сибир, над Чернишевским је извршена

понижавајућа „грађанска казна“, коју је један његов биограф овако описао:

„У хладно суморно јутро 31. маја 1864. године извели су на подијум, по-

дигнут на Митњинском тргу у Петрограду, човека у црном капуту. Поста-

вили су га уз ’срамни стуб’ на коме је висио гвоздени ланац. Џелат је стрг-

нуо капу с осуђеникове главе, обесио му о врат црну таблу с натписом

’Државни злочинац’ и провукао му руке кроз карике на ланцу. И тако је

''злочинац'', руку скрштених на грудима, престојао крај стуба око четрврт

сата.

Судија је монотоно читао пресуду, а ’злочинац’ је, кратковидо

жмиркајући, гледао унаоколо. Видео је да је подијум опкољен војском и

полицајцима, а са стране је угледао групицу пријатеља и поштовалаца. По-

сле изречене пресуде, џелат је извукао ’злочинцу’ руке из карика, приси-

лио га да клекне и сломио сабљу изнда његове главе. И тако је извршена

процедура ’грађанске казне’ над Николајем Гавриловићем Чернишев-

ским“.4

Док је Николај Г. Чернишевски чамио у Сибиру, у Женеви су 1868.

године објављена његова Цјелокупна дјела. Српској науци служи на част

што је професор Владимир Вујић из првог тома тих дјела издвојио маги-

старски рад Чернишевског Естетички односи уметности према стварно-

сти, превео га на српски језик и објавио у 117. и 118. свесци „Летописа

Матице српске“ у Новом Саду, 1874–1875. године, уз примједбе пјесника

Лазе Костића. И након доброг пријема овога магистарског рада у објектив-

ним научним круговима, његово треће издање је 1888. године забранила

руска цензура. Коначно скидање забране са списа Николаја Г. Чернишев-

ског у Русији усиједило је објављивањем његових Цјелокупних дјела у де-

сет томова (Полноје собраније сочинениј, Санк Петербург, 1905–1906).

4 Николај Ф. Бељчиков: Николај Гавркиловић Чернишевски, Култура, Бео-

град – Загреб, 1947, стр. 5.


22

Као учесник у револуцији 1905. године, Максим Горки (Алексеј

Максимович Пјешков, 1868–1936) ухапшен је и затворен у Петропавлов-

ску тврђаву. Идуће године је емигрирао из Русије, па је живио у разним

европским земљама. Када је године 1902. био изабран за почасног члана

Руске академије, цар Николај II је поништио тај избор. Чувени роман Ма-

ти, који је Максим Горки објавио 1905. године, дуго је био забрањен у Ру-

сији, али је читан илегално и растуран у иностранству. Била је то књига

која је постала својеврсни револуционарни уџбеник, а његова главна јуна-

киња права хероина.

Православна црква у Русији се није, попут католичке, бавила непо-

средним забрањивањем и спаљивањем књига на најсуровији начин. Умје-

сто ње, чинили су то царска полиција и судство. Ипак, не треба заборавити

поступак руског Синода према Лаву Николајевичу Толстоју и његовом

„новом хришћанству“. Тај велики и слободоумни писац, прави литерарни

колос, живио је одвојен од престоничких кругова, у својој Јасној Пољани,

па није ни долазио у опреку са владајућим режимом, али се непоколебљи-

во спорио са црквом у којој је крштен и којој је традиционално припадао.

Године 1901. Руска православна црква га је искључила из својих редова.

5.

У XIX вијеку, најчувенији процес једној књизи вођен је у Паризу

1857. године против романа Госпођа Бовари Гистава Флобера (1821–1880).

Роман је први пут објављен у „Revue de Paris“ од 1. октобра до 15. децем-

бра 1856. године. У излагању пред државним трибуналом у Паризу 31. ја-

нуара и 7. фебруара 1857. године, државни тужилац Ернест Пинард сам-

трао је да тај роман вријеђа јавни морал. Такве оптужбе је одбацио Флобе-

ров бриљантни адвокат, чији се одбрамбени говор узима као примјер изу-

зетног ораторства. Ослобођен оптужби, роман Госпођа Бовари је постао

још чувенији, па није престао да се чита ни у наредних 150 година. Ово је

један од ријетких примјера да је одбачен захтјев државног тужиоца и да је

проскрибована књига одбрањена.

Чувени процес лажно оптженом француском капетану Алфреду

Драјфусу (Alfred Dreyfus, 1859–1935), који је био јеврејског поријекла, за

наводно шпијунирање у корист Њемачке, почео је у Паризу 1894. године.

Он је изузетно узбудио француску јавност, која се подијелила у два табора

– на оне који су одобравали тај процес и на оне који су сумњали да је Драј-

фус крив. На страни оних који су од почетка вјеровали у Драјфусову неви-

ност био је чувени књижевник Емил Зола (1840–1902). Сумње и протести

слободоумне јавности нијесу спријечили Војни суд да Алфреда Драјфуса


23

осуде на доживотну робију, коју је почео да издржава на Вражјем острву у

Француској Гвајани.5

Када је накнадно, 1897. године дошао до докумената, који су по-

тврђивали Драјфусову невиност, а доказали фалсификовање оптужујућег

материјала и откривали правог шпијуна, извјесног мајора М. Естерхазија,

Емил Зола је најприје написао један чланак и брошуру, а затим је 1898. го-

дине у листу „L'Aurore“ у Паризу упутио чувено отворено писмо предсјед-

нику Француске Републике Феликсу Фороу, под насловом J'accusе (Опту-

жујем). Сматрао је да је учињен невиђени правни злочин, показао неча-

сност војног суда, чланова генералштба и чак министра одбране. Због тога

је Емил Зола изведен пред су и осуђен на годину дана затвора, јер је навод-

но увриједио војску. Емигрирао је у Енглеску. Када је дознао да ће се, под

притиском нових доказа, обавити ревизија тога процеса, Зола се полови-

ном 1899. године вратио у отаџбину. На новом процесу, који је организо-

ван те године, Драјфус је осуђен на десет година робије, да би га 1900. го-

дине помиловао нови предсједник Француске. Тек 1906. године, Касацони

суд је поништио одлуку Војног суда. Тај чин Зола није дочекао, умро је

прије тога, несрећним случајем. Драјфус је потпуно рехабилитован, уна-

пријеђен у чин мајора и одликован Легијом части, а као учесник у Првом

свјетском рату, постао је потпуковник. Умро је 1935. године.6

6.

Најбруталније и врло програмирано државно забрањивање књига и

страдање њихових писаца настало је у Њемачкој након доласка на власт

Адолфа Хитлера и његове „националсоцијалистичке“ партије 1933. годи-

не. Проповиједајући отворени анти-семитизам и великоњемачки национа-

лизам коме су освајачки програми били главна водиља, нацисти су се су-

рово окомили на оне писце који нијесу били њихови истомишљеници и

сљедбеници. На мети су им највише били писци јеврејског поријекла и

њихови списи, као и књиге комунистичке садржине (дјела Карла Маркса,

Фридриха Енгелса, Владимира Иљича Лењина и других). Те забране и јав-

но спаљивање књига чињено је уз систематску пропаганду, у дослуху са

Хитлером и нацистичком врхушком. Можда би само педантни њемачки

историчари могли да утврде сва имена тада забрањених писаца и укупан

број њихових заплијењених књига.

Биле су то страшне ломаче, уз одушевљено бацање у ватру не само

књига писаца јеврејског поријекла, већ и низа других који нијесу одговара-

ли нацистичком расизму и антисемитизму. Уз највишу помпу спаљивани

су списи Сигмунда Фројда (1856–1938), чувеног утемељивача психоанали-

5 Enciklopedija Leksikografskog zavoda 2, Zagreb, MCMLXVII, (1967), str.

138. 6 Исто.


24

зе и професора патологије на Универзитету у Бечу. Из окупиране Аустрије

емигрирао је 1938. године у Енглеску, гдје је убрзо и умро у Лондону. Спа-

љене су Фројдове књиге: Тумачење снова (1900), Патологија живота

(1901), Увод у психоанализу и Тотем и табу (1913). Поред појединачних

књига, на српском језику су објављена Одабрана дела Симнунда Фројда у

осам књига (Матица српска, Нови Сад, 1969. и 1970).

Испред погрома и смртне опасности, више њемачких писаца је

отишло у емиграцију: Томас Ман (1875–1955), Стефан Цвајг (1881–1941),

Анролд Цвајг (1889–1968) и други, а њихове књиге су забрањене или уни-

штене. Од њемачких нациста много невоља је имао и Ерих Марија Ремарк

(право име Ерих Паул Крамер, рођен 1898. године). Најприје је емигрирао

у Швајцарску, а затим се преселио у САД, гдје је 1947. године добио и

америчко држављанство. Нацисти су забранили сва до тада објављена Ре-

маркова дјела: романе На западу ништа ново (1929), Повратак (1931) и

Три ратна друга. Његов први роман са антиратном садржином и поруком

убрзо је објављен на разним језицима, па и на српском, 1929. године у из-

дању београдског „Нолита“, чији је оснивач био Павле Бихали, кога су

убили нацисти након окупирања Југославије 1941. године. На нашем јези-

ку су послије 1945. године објављена сва Ремаркова дјела, а неки његови

романи су имали и више издања.

Фредерико Гарсија Лорка (Frederico Garcia Lorca, 1899–1936) по-

стао је симбол трагичног пјесника. Потпуно невиног, јер није био активни

учесник у ратним збивањима, стријељали су га шпански (Франкови) војни-

ци на непознаном мјесту у околини Гренаде, на почетку Шпанског рата.

Лорка је аутор чувених пјесничких књига: Поема о канте хонду, Цигански

романсеро, Пјесник у Њујорку и драме Крваве свадбе, Јерма и Дом Бернар-

де Албе. Поред књижевности, Лорка се бавио музиком и сликарством. Све

наведене књиге објављене су на српском језику, знатно послије Лоркине

смрти, па је он постао популаран и међу нашим љубитељима поезије. Као

једна од потврда је и објављивање Лоркиних Целокупних дела у пет књига

(„Веселин Маслеша“, Сарајево, 1971).

Фашистички режим Бенита Мусолинија (1883–1945) у Италији је

1926. године ухапсио Антонија Грамшија (1891–1937), истакнутог маркси-

стичког теоретичара, члана Извршног комитета Коминтерне и челника Ко-

мунистичке партије Италије. На великом процесу осуђен је на двадесет го-

дина робије. У тешким затворским условима оболио је, па је ослобођен

1936. године и убрзо умро у болници у Риму. Непоколебљив у својим фи-

лозофским и политичким погледима, Грамши је и на робији непрестано

писао. Тако су настале његове Затворске свеске. У Југославији је преведе-

но више његових књига (на примјер, Писма из затвора, Загреб, 1951). Об-

јављена су и Грамшијева Изабрана дела (Београд, 1959).

7.


25

Октобарска револуција у Русији 1917. године и успостава совјетске

комунистичке власти условили су и право раслојавање писаца и других

стваралаца. Било је међу њима доста оних који нијесу могли да прихвате

нову идеологију и режим, па су избјегли из отаџбине и настанили се у не-

кој од земаља на западу Европе. Најпознатији емигрант међу руским пи-

сцима био је Иван Алексејевич Буњин (1870–1953), романописац, припо-

вједач, пјесник и преводилац. За своја књижевна дјела, која су у Совјет-

ском Савезу била забрањена, добио је 1933. године Нобелову награду. Био

је популаран и на просторима некадашње Југославије, па су код нас обја-

вљена Буњинова дјела: Живот младог Арсењева (Српска књижевна задру-

га, Београд, 1939, Свјетлост, Сарајево, 1958), Село (Едиција а.д., Београд,

1941, Сељачка књига, Сарајево, 1953), Митјина љубав (Џепна књига, Са-

рајево, 1957), Приповетке (Нолит, Београд, 1957), Граматика љубави (Рад,

Београд, 1957), Господин из Сан Франциска и друге приповетке (Рад, Бео-

град, 1964) и Епитаф. Изабране песме (Багдала, Крушевац, 1969).

Постоји извјесна разлика између нацистичког забрањивања и про-

гањања писаца и онога што је у Совјетском Савезу чињено за вријеме Ста-

љинове владавине, а и више година након његове смрти. Нацистичке за-

бране су мотивисане истицањем њемачке супериорности над другим наци-

јама и антисемитизмом, а стаљинистичке „'чистке“ су оправдане идеоло-

шким и политичким разлозима. На томе удару нашли су се сви они који су

означени као противници режима, па су били и жртве, које ни до данас ни-

јесу заборављене. Најприје издвајамо судбину двојице врло значајних та-

дашњих руских писаца – Исака Бабеља и Осипа Мендељштама.

Исак Емануилович Бабељ (1894–1941), рођен је у јеврејској трго-

вачкој породици у Одеси. Био је активни учесник у Октобарској

ревoлуцији, у коњици коју је предводио чувени Семјон Михајлович Буђо-

ни, каснији совјетски маршал. Главна Бабељoва дјела су: Црвене коњица

(Конармија) и Одеске приче. Писао је и драме. У стаљинским „чисткама“

оптужен је за антидржавну дјелатност и стријељан.

Још за Бабељoва живота, београдски ''Нолит'' је 1930. године обја-

вио шест његових прича под наслвом Одеса, а у преводу пјесника Густава

Крклеца. Исту књигу је 1961. године објавила београдска „Култура“. Те

године је „Нолит“ објавио Црвену коњицу у превoду Миливоја Јовановића

и Густава Крклеца. Право представљање Исака Бабеља српским читаоцима

означило је објављивање његових Сабраних дела у три књиге (Матица срп-

ска, Нови Сад, 1967), гдје су – поред осталог – уврштене Црвена коњица и

Одеса.

Осип Емиљевич Мендељштам, рођен је 1891. године у Варшави, у

јеврејској породици. У младости је прешао у Русију, па је живио у Петро-

граду. У кругу младих руских поета, истакао се као лиричар посебног

стваралачког израза и као есејист оригиналних књижевних и стваралачких

схватања. У успону свога живота и стварања, оптужен је да је противник

совјетског режима. Ухапшен је и осуђен на затвор. Умро је 1938. године у


26

једном од „гулага“. Тек у новијем времену, а више година иза своје смрти,

Мандељштам је постао познат и у Југославији. На наш језик су преведене

и објављене његове пјесме и мемоарска проза под насловом Шум времена

(Просвета, Београд, 1962, 1963, 1966, и 1969). Прозу је превела Милица

Николић, а стихове пјесник Бранко Миљковић.

8.

Посебан значај међу европским писцима у XX вијеку представља

норвешки романописац, приповједач, фељтонист, пјесник и драматичар

Кнут Хамсун (право име Кнут Педерсен, 1859–1952). Већ у Првом свјет-

ском рату испољио је симпатије за њемачки пруски дух, а када су нацисти

окупирали Норвешку, 1940. године се ставио на страну колаборационисте

Видкуна Квислинга (1887–1945) и хитлероваца. Послије пропасти Хитле-

рове Њемачке и ослобођења његове отаџбине, Хамсун је осуђен само на

високу новчану казну због сарадње са окупатором. Од горих санкција га је

спасила дубока старост и Нобелова награда, коју је добио 1920. године.

Нарочиту славу донио му је роман Глад, у коме је описао властите патње у

младости, као син сиромашног кројача. И док је Хамсун ипак прошао без

страшног краја, његов узор и вођа норвешких нациста, Квислинг, 1945. је

осуђен на смрт и стријељан.

Српски читаоци су већ 1912. године могли да читају Хамсунове

књиге и на своме језику. Са руског језика преведен је његов Пан, Из запи-

са капетана Томаса Глана (С. Б. Цвијановић, Београд, 1912, и 1915), Хам-

сунова Викторија, Историја једне љубави, такође је преведена са руског

језика, објављена је 1914. године код Светислава Б. Цвијановића у Београ-

ду. Затим су преведена Хамсунове прозне књиге (новеле, приповијетке и

романи): Жртве љубави (Београд, 1919), Сањало (Сарајево, 1919), Роза

(Сарајево 1919), Улична ревулуција (Нови Сад, 19120), Скитнице (Београд,

1929), Глас живота (Београд, 1929), Под јесењим звездама (Београд,

1930), Плодови земље (Београд, 1940) и Мистерије (Београд, 1940). Хам-

сун је објављиван на српском језику и за вријеме њемачке окупација Срби-

је: Земља господња (Југоисток, Београд, 1943), Последње поглавље (Југои-

сток, Београд, 1943) и Робови љубави (Југоисток, Београд, 1943). Објављи-

вање Хамсунових дјела није прекинуто ни у вријеме комунистичке влада-

вине у Југославији, па су штампане ове књиге: Глад и Викторија (Минер-

ва, Суботица, 1958), Плодови земље (Минерва, Суботица, 1962), и Пан и

Викторија (Минерва, Суботица, 1963), и Глад (Рад, Београд, 1969).

Године 1948. католичка црква је ставила на Индекс забрањених

књига сва штампана дјела Жана Пола Сартра (Париз, 1905–1980), филозо-

фа егзистенцијализма и марксизма. Због његовог отвореног атеизма, като-

личка црква је сматрала да су оне штетне по духовно здравље. У питању

су биле Сартрове књиге: Имагинација (1936), Трансцедендија Ега: скице за

један феноменолошки спис (1936–1937), Мучнина (1938), Биће и ништави-


27

ло (1943), Егзистенцијализам је хуманизам (1946). У вријеме студенстских

демонстрација 1968. године Сартр је ухапшен, као и 1970. године због уре-

ђивања и растурања љевичарског листа „Ствар народа“. Сартр је био врло

цијењен у Југославији, у коју је долазио, па је и већина његових дјела обја-

вљена и на нашем језику: Путеви слободе, Књ. 1–3 (Нолит, Београд, 1958–

1959), Блудница достојна поштовања (Белетра, Београд, 1960) О књижев-

ности и писцима (Култура, Београд, 1962), Ђаво и господ бог (Просвета,

Београд, 1963), Зид и друге приповетке (Рад, Београд, 1964), Егзистенција-

лизам је хуманизам („Веселин Маслеша“, Сарајево, 1964) и Егзистенција-

лизам и марксизам (Нолит, Београд, 1970). Сартр је био један од ријетких

који је без присиле, а својом вољом одбио Нобелову награду за књижев-

ност, која му је 1964. године додијељена.

Иако је 1947. године добио Нобелову награду за књижевност, Ан-

дре Жид (André Gide, 1869–1951) је 1952. године стављен на ватикански

Index librorum prohibitorum. По оцу је био протестант, али се испољио као

изразити атеиста и врло сложена личност, па ја наилазио и на оспоравање

у књижевним и интелектуалним круговима. Нарочито се истицао као књи-

жевни критичар, али и као оштар посматрач актуелних политичких збива-

ња (у дјелима Пут у Конго и Повратак из СССР, 1936). Највише осуда из

круга Католичке цркве имао је његов роман Подруми Ватикана, који је

ипак преведен на много свјетске језике, па и код нас (Андре Жид: Подруми

Ватикана, Космос, Београд, 1955). Преведена су и ова Жидова дјела: Ко-

вачи лажног новца (Београд, 1961, 1963. и 1966), Мочваре (Београд, 1954),

Пасторална симфонија (Нови Сад, 1952), Плодови. Нови плодови (Сараје-

во, 1958).

Најупечатљивији обрачун са неистомишљеницима у Совјетском

Савезу након Стаљинове смрти испољени су према двојици врло значајних

књижевника – према Борису Леонидовичу Пастернаку (1890–1960) и

Александру Исајевичу Солжењицину (1818–2008). Пастернак се већ у мла-

дим годинама показао као оригиналан и суптилан пјесник, управо у рано

совјетско вријеме, када је модерна руска поезија доживјела прави успон.

Ипак, литерарну славу Пастернак је постигао у позним годинама, када је

изван Совјетског Савеза (у Њемачкој) објавио свој касније чувени роман

Доктор Живаго. За њега је, и поред оштрог противљења совјетске званич-

не власти, 1958. године добио Нобелову награду за књижевност. Није му

било омогућено да ту награду и лично прими.

На српски језик је најприје преведен Пастернаков роман Заштит-

на повеља (Нолит, Београд, 1958), а онда Доктор Живаго (Просвета, Бео-

град, 1962, 1963, 1965, 1966. и 1970). Преводилац је била Олга Влатковић,

а предговор овом роману написао је Света Лукић. На нашем језику су обја-

вљене и ове Пастернакове књиге: Повест једног лета (Београд, 1963),

збирка пјесама Разговори незнаних уста (Београд, 1966), Ја сам на списку

(Београд, 1969); Мој пут у легенду, Аутобиографски есеј (Београд, 1972).


28

Александар Исајевич Солжењицин је, након студирања физичко-

математичког факултета у Ростову на Дону и филозофије и књижевности у

Москви, био неко вријеме наставник. На почетку рата 1941. године добро-

вољно се пријавио у Црвену армију у којој је испољио храброст и стекао

официрски чин. На служби у Источној Њемачкој, ухапшен је 1945. године

због писама у којима је индиректно критиковао совјетску власт. Најприје

је заточен у једном сибирском логору, а од 1953. био је у прогонству у Та-

шкенту. Рехабилитован је 1956. године, па је након тога био наставник у

Рјазану.

Као књижевник, прочуо се романом из логорског живота Један дан

Ивана Денисовича, који је 1962. године објављен у часопису „Новиј мир“.

Услиједили су његови романи Одјељење за рак (1968), који су први пут об-

јављени изван Совјетског Савеза, а у основи су садржавали аутобиограф-

ске елементе. Они су му донијели свјетску славу, па је 1970. године добио

Нобелову награду за књижевност. Најупечатљивију документарност, а и

литерарну увјерљивост има његов Архипелаг Гулаг, у три тома, из 1973–

1975. године.

Совјетској власти се нијесу допадала његова литерарна предста-

вљања стаљинизма, па је према Солжењицину примијенила и суров обра-

чун – 1974. године га је протјерала из отаџбине у Њемачку. Неко вријеме

је живио у Швајцарској, а онда се преселио у САД. Није му се допао аме-

рички начин живота, па је према њему испољио отворену критичног и од-

бојност. Када су најзад уклоњене санкције према њему, 1994. године се

вратио у Русију и живио у Москви. Одбио је да прими најзначајнију руску

државну награду, коју му је додијелио тадашњи предсједник Борис Јелцин.

Када је 3. августа 2008. године умро, Солжењицин је сахрањен уз државне

почасти и православни обред. За Алесандра И. Солжењицина српски чита-

оци су могли да више сазнају након превода његовог романа Један дан

Ивана Денисовича (Култура, Београд, 1963). Затим су преведене његове

Приповетке (Српска књижевна задруга, Београд, 1971) и драме Свећа на

ветру (Обелиск, Београд, 1971).

9.

Историјско подсјећање обнавља у нашој свијести бројне забране,

конфисковања, па и спаљивање списа – односно књига и листова у којима

су објављени просркибовани текстови. Док смо тако претежно усмјерени

на давно и касније доба, око нас се и сада чују јачи или слабији гласови о

новим забранама и страдањима писаца. Њих, по својој вољи и намјери,

разносе данашња моћна средства информисања – новине, телевизија, ра-

дио, интернет и друге.

У новом времену, најгласнија је постала забрана романа Сатански

стихови (из 1988. године) Салмана Руждија (рођеног 19. јуна 1947. године

у Бомбају у Индији). Њему су иранске исламистичке власти у Техерану из-


29

рекле смртну казну 14. фебруара 1989. године и обећале велику награду

његовом убици. Оптужен је за богохуљење и увреде пророка Мухамеда.

Тај роман је преведен на српски језик и објављен („Просвета“, 1989. и

1991). У нас су објављена и ова Руждијева дјела: Дјеца поноћи (БИГЗ, Бео-

град, 1986, 1987. и 1989; „Дерета“, Београд, 2008), Исток, Запад („Геопое-

тика“, Београд, 1995), Мавров последњи уздах („Народна књига“, Београд,

1997), Бес („Народна књига“, Београд, 2001), Срамота („Народна књига“,

Београд, 2002); Тло под њеним ногама („Плато“, Београд, 2003), Гримус

(„Народна књига“, Београд, 2004) и Чаробница из Фиренце („Алнари“, Бе-

оград, 2009).

Недавно су и наши листови, преносећи писање стране штампе, као

праву сензацију из САД, објавили да су у тој земљи, стотину година по-

слије смрти најчувенијег сјеверноамеричког писца Марка Твена (право

име Клеменс Самуел Лангхорн, 1835–1910), цензурисани његови најзна-

чајнији романи Доживљаји Тома Сојера и Доживљаји Халкберија Фина.

Нови издавач тих књига („Њу саут букс“ из Алабаме) из оиригинала Тве-

нових романа избацио је ознаке „црњо“ и „црвенокожац“, као увредљиве

за афроамериканце и домородце и непријатне за њихову дјецу, која морају

да то слушају у школама и читају у својим кућама. Неко је чак избројао да

се ријеч „црњо“ користи чак 219 пута у Доживљајима Халкберија Фина.

Спорне ријечи су замијењене са „роб“ и „индијанац“.

Та цензура је изазвала и оштра противљења у америчкој културној

јавности, јер се тако скрнаве Твенова класична дјела, а измјеном лексике

нестаје љепоте њиховог језика – богатство стилских детаља и говорна тач-

ност, која је једна од врлина тих романа. На другој страни, поборници ове

цензуре, коју је обавио издавач, а не и неки државни орган, сматрају да ће

се тек сада ови романи моћи да читају и без протеста родитеља црначке и

„индијанске“ популације. У расправу о цензури Твенових романа укључио

се и најчувенији амерички лист „Њујорк тајмс“. На адресу издавача у Ала-

бами упућено је веома много љутитих протеста, али он није одустао од ове

цензуре.7

Као што је тај наводно непостојећи Index librorum prohibitorum

остао и даље „отворена књига“, која чека нова уношења, тако не може да

буде коначно и закључивање о њој. На основу тога Индекса добивамо и

неке поуке, пред којима нијесмо индиферентни, а ни забринути, јер ни но-

ве забране неће представљати изненађење. Оне се дешавају и у политич-

ким системима који се заклињу својом демократијом, а у тренуцима када

прикривеним инстинктом осјете наводну опасност, примјењују и најсуро-

вије санкције и одмазде над писцима.

7 Зорана Шуваковић: Цензура Марка Твена, Политика, Београд, 11. I 2011,

CVII, 34905, стр. 21; Б. Ђорђевић: Неподобни књижевни јунаци, Вечерње новости,

Београд, 17. I 2011, LVII, стр. 34.


30

Остајемо свјесни, па опет разумно чекамо да се у дневним или ве-

черњим новинама или на радију и телевизији објави кратка, али прегнант-

на и опасна вијест да је у некој држави забрањена нека књига, а њен аутор

притворен и осуђен на робију. Тако Index librorum prohitiborum остаје при

руци вјерским фанатицима и идеолошким душебрижницима. Остајемо за-

то у ишчекивању нових прилога, а они ће стићи и без наше жеље и отпора.

Овдје смо свјесно изоставили бројне примјере забрана књига код Југосло-

вена, а посебно у Титовом комунистчком режиму, да би им неком другом

приликом посветили посебну пажњу и одговарајуће представљање.

Литература

Анциферов 1947: И. Анциферов, А. И. Херцен, Култура, Београд–Загреб.

Бељчиков 1947: Nikolaj F. Beljčikov, Nikolaj Gavrilović Černiševski, Kultura,

Beograd–Zagreb.

Бруно 1979: Ђордано Бруно, Две филозофске расправе, „Веселин Масле-

ша“, Сарајево.

Flaubert 1967: Gustave Flaubert, Gospođa Bavary, Zora, Zagreb.

Илић 1993: Војислав Илић, Песме, Матица српска, Нови Сад.

Мјасников 1946: Александар Мјасников, Александар Сергејевич Пушкин,

Култура, Београд–Загреб.

Чернишевски 1950: Николај Г. Чернишевски, Естетички и књижевнокри-

тички чланци, Култура, Београд.

01 Vojislav Maksimovic

Documents

Transcript of 01 Vojislav Maksimovic