SEMINARSKI RAD IZ PREDMETA

- PRAVO EU -

TEMA:

Evropska komisija

1

Sadržaj:

UVOD...................................................................................................................................3

1. NASTANAK I RAZVOJ EU...................................................................................4

1.1. Karakteristike EU.................................................................................................4

1.2. Struktura EU.........................................................................................................5

2. EVROPSKA KOMISIJA.........................................................................................5

2.1. Nastanka i funkcionisanja Evropske komisije......................................................62.1.1. Značaj Evropske komisije................................................................................72.1.2. Nadležnosti i uloga Evropske komisije............................................................8

2.2. Organizacija rada Evropske komisije.................................................................12

2.3. Sastav, izbor i funkcionisanje Komisije.............................................................13

2.4. Rešenja Lisabonskog ugovora u pogledu sastava Komisije...............................14

3. ZAKLJUČAK.........................................................................................................17

LITERATURA...................................................................................................................18

2

UVOD

Evropska unija je odavno prevazišla klasične osobine međunarodne orgnizacije i uobičajene tehnologije, ali s obzirom da još uvek nije postal federacija ili konfederalni model ujedinjavanja njenih država članica, uprkos tome što veliki broj njenih članica (ali ne sve zemlje članice) koristi Evro kao jedinstvenu valutu, ostaje epitet sui generis, prilikom analize prava i institucija EU. Institucije su kompleksne i takve će ostati.1

Danas smo svedoci svojevrsne pravne i institucionalne krize EU. To je posledica ubrzanog ritma čirenja članstva EU, danas broji 27 članica. Karakteristika unije je danas različitost ekonomske moći i pravnih sistema. Ovo je naročito izraženo imajući u vidu zemlje nove članice koje su sa područja Centralnei Istočne Evrope od 2004. godine i kojima su se pridružile 2007. godine Rumunija i Bugarska. Danas je Uniji potrebna pravna i politička konzistentnost, al ii dalje ekonomsko snađnije u oštroj međunarodnoj ekonomskoj trgovinskoj borbi sa , uvek aktuelnom SAD, Kanadom i Kinom, kao i ostalim kontinentima. U više od pedeset godina evolucije prava Zajednice diferencirale su se različite pravne discipline, poput prava tržišne utakmice, prava rodne jednakosti, prava spoljnih odnosa EU i drugih.

Bez obzira na parcijalne pokušaje klasifikacije i objašnjenja segmenata europskog prava u tradicionalnim pravnim okvirima, jednom od određujućih karakteristika pravnog poretka Europske zajednice i Europske unije ostaje njegovo svojstvo da deluje ograničavajuće na pravne poretke država članica, bez obzira na područje regulacije. Pravo Zajednice na sličan način i u podjednakoj meri ograničava nacionalne norme u području građanskog prava, krivičnog prava, radnog prava, pa čak i ustavnog prava, određujući se kao zasebni, kontinentalni, javni poredak.2 Pravo Zajednice postavlja granice normativne regulacije i pravne interpretacije nacionalnog prava. Može se reći da norme prava Zajednice istovremeno predstavljaju i norme pravnog poretka Europske zajednice i Europske unije, kao i norme pravnih poredaka država članica. One prožimaju pravo država članica stvarajući prava i obaveze kako za njihova državna tela, tako i za njihove građane.3

Pravo je kao društvena pojava tradicionalno smatrano, naročito u doba jakih apsolutističkih država, isključivo nacionalnom pojavom. Njegov nastanak i postojanje vezani su za državu i određenu kulturu, a dejstvo mu je bilo ograničeno državnom teritorijom.4

Pravo koje se stvara u okvirima triju zajednica, Evropske zajednice, Evropske zajednice za ugalj i čelik i Evropske zajednice za atomsku energiju uobičajeno se naziva pravo evropskih zajednica ili komunitarno pravo.5

1 Prof. dr Gasmin Gordana, Pravo i institucije Evropske Unije, Univerzitet singidunum, fakultet za turistički i hotelijerski menadžment, Beograd, 2010. str. 1. 2 Jochen Abr. Frowein, The European Convention on Human Rights as the Public Order of Europe, Collected Courses of the Academy of European Law, Vo. I Book 2, Martinus Nijhoff Publishers, Dordrecht, Boston, London 19903 Horst Dreier, Grundgesetz Kommentar, Mohr-Siebeck 1996, Bd. I, na str. 674 Rene, David, International Encyclopedia of Comparative Law, II/Ch. 3, Sources of Law, Tubingen, 1984, p. 158.5 European Community Law, Community Law, Gemeinschaftsrecht, Kommunitarrecht, Droit communautaire, Droit Europeen.

3

1. NASTANAK I RAZVOJ EU

Prve ideje o formiranju EU potiče još od sredine 17. veka kada se među utopistima prvi put javljaju različite ideje i koncepcije o uspostavljanju međunarodnih odnosa na novim osnovama organizovanja. Današnji naziv Evropska unija usvojen je objedinjavanjem tri zajednice nastala je EEZ (Evropska ekonomska zajenica), a potpisivanjem ugovora u Mastrihtu u Nemačkoj 1992. godine. Ugovor iz Mastrihta je potvrdio politički značaj Evropskog saveta, koji određuje osnovne političke pravce razvoja Unije u privrednim i spoljno-političkim pitanjima.

Osnovni motiv za stvaranje navedenih integracija leži u osnovama o ekonomskoj saradnja i to kroz integrisanje ekonomije i stvaranje zajedničkog tržišta. Evropske članice Saveza preuzele su veću odgovornost za zajedničku odbranu i bezbednost, razvijanjem onoga što je kasnije postalo poznato kao EVROPSKI BEZBEDNOSNI I ODBRANBENI IDENTITET (ESDI).

Tokom 1997. EU je održala međuvladinu konferenciju na kojoj je analizirala ostvarenje Ugovora iz Mastrihta. To je rezultiralo revizijom Ugovora i novim ugovorom kojeg su evropski lideri potpisali u Amsterdamu, u junu 1997. godine. Ovim ugovorom je predviđena izrada i primena odluka i akcija EU u vezi sa odbranom. Tako je na samitu u Petersburgu donet sporazum o odbrani, tzv. Petersburški zadaci.

1) Petersburški zadaci predstavljaju sporazum za klasično upravljanje krizama, gde NATO kao celina nije uključen, i obuhvataju: humanitarne operacije, spasilačke operacije, zadatke održavanja mira (mirovne operacije), angažovanje borbenih jedinica prilikom upravljanja krizama, uključujući i nametanje mira (borbene operacije). NATO i Evropska Unija grade strateško partnerstvo kako bi svojim udruženim snagama izneli mir i bili nosilac višeg stepena mira i stabilnosti.

2) Eventualni vojni zadaci koji se tiču tradicionalne zaštite teritorije od spoljne agresije ili namerne upotrebe vojne sile protiv zemalja članica, što je pretnja kojom je svaka od zemalja izložena u različitom stepenu. Na samitu u Helsinkiju, decembra 1999. god, Evropski savet (osnovni organ EU) postavio je svojim članicama konkretan vojni cilj da do kraja 2003. god. putem dobrovoljne saradnje, budu u stanju da u roku od 60 dana angažuju, a zatim i podrže snage za izvršavanje Petersburških zadataka, uključujući i onaj najzahtevniji - za operacije do Korpusnog nivoa (do 15 brigada sa 50-60 hiljada ljudi). Ove snage treba da daju EU kapacitete za autonomnu (političku) akciju i bile bi podržane sa oko 400 borbenih aviona i 100 ratnih brodova.

1.1. Karakteristike EU

EU je danas jedna od tri ekonomske sile sveta, a vodeća trgovinska sila. Pristup u njeno članstvo je veoma težak i ograničen za male države i ide od ekonomije, preko politike do odricanja od dela državnog suvereniteta. EU je jedan od centara moći u svetu. Interesi u stvaranju evropskih integracija, odnosno današnje EU, bili su ekonomske prirode, a danas su znatno prošireni na političke, vojne, pravne i druge. Suština i vrsta današnjih interesa odražava se u osnovnim ciljevima EU (definisani u Ugovoru iz Mastrihta), a to su: Uravnoteženost privrednog i društvenog razvoja na osnovama jedinstvenog tržišta, ekonomske i monetarne unije (jedinstvena moneta euro stupila je na

4

snagu 01.01.1999. god.), Zajednička spoljna i bezbednosna politika, odnosno usmerenost ka zajedničkoj odbrambenoj politici, Jačanje i zaštita prava čoveka.

Pored težnje za suzbijanje uticaja SAD u Evropi, ciljevi EU u narednom periodu su sledeći: Potpuna kontrola nad procesima i zbivanjima u zemljama i između zemalja Evrope do preduzimanja vojnih akcija, Kontrola i učešce u širenju SAD ka Evroazijskom delu, Držati tehnološki korak za SAD - om i Japanom, Posebno postupanje prema Rusiji u cilju smanjenja mogućnosti da se probudi i previše utiče na zbivanja u EU.

1.2. Struktura EU

Za EU se kaže da podseća na prednji deo grčkog hrama koji leži na tri stuba. Ta slika je poćela da se koristi kako bi se opisala struktura Unije.

Prvi stub, (First pillar) obuhvata tri zajednice (Evropsku zajednicu za ugalj i čelik, Evropsku ekonomsku zajednicu i Evropsku zajednicu za atomsku energiju) i uključuje: Carinsku uniju i jedinstveno tržište, Zajedničku poljoprivrednu politiku, Trgovinsku politiku, Strukturalnu politika, EU državljanstvo, Obrazovanje i kulturu, Trans-Evropsku mrežu, Zaštitu potrošača, Zdravlje, Istraživanje i životnu sredinu, Socijalnu politiku, Politiku azila, Spoljne granice, Imigracionu politiku.

Drugi stub (Second Pillar), obuhvata zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku i to: Spoljna politika obuhvata: Koordinaciju zajedničkih stavova i mera, Održavanje mira, Ljudska prava, Demokratiju, Pomoć zemljama – nečlanicama.

Politika bezbednosti obuhvata: Razoružanje, Finansijski aspekt odbrane, Dugoročni okvir evropske sigurnosti.

Treći stub (Third Pillar) obuhvata saradnju u pravosuđu i unutrašnjim poslovima, kao što su Saradnja među pravnim institucijama u vezi građanskog i krivičnog prava, Kooperaciju policije, Borbu protiv rasizma i ksenofobije, Borbu protiv trgovine drogama i oružjem, Borbu protiv organizovanog kriminala, Borbu protiv terorizma, Kriminalne radnje protiv dece i trgovine ljudima.

Osnovna razlika između prvog i druga dva stuba jeste u tome što jedino prvi stub koristi pravno obavezujuće instrumente i procedure zasnovane na Rimskim ugovorima. Druga dva stuba pretežno su u nadležnosti Evropskog Veća i Veća Evropske unije, pa su kao takvi međuvladinog karaktera (Evropski savet, Jedinstveno tržište-Unutrašnje tržište, Rimski ugovori o EU, Mastrihtski ugovor, Savet Evropske unije).

2. EVROPSKA KOMISIJA

Evropska komisija (European Commission) je izvršni organ Evropske unije, za koju se kaže da je to svojevrsna Vlada Evropske Unije. Evropska komisija sa sedištem u Briselu predstavlja nadnacionalno telo čiji su osnovni ciljevi: obezbeđenje uspešnog funkcionisanja zajedničkog tržišta, zaštita interesa Zajednice i predstavljanje Zajednice na međunarodnoj sceni. Njena osnovna uloga je zaštita interesa Zajednice. Komisija ima pravo inicijative unutar zakonodavnih postupaka, pravo sudelovanja u pripremi, izradi, primeni i nadzoru primene propisa i zakonskih akata, nadzor nad primenom propisa, pravo ugovoranja međunarodnih sporazuma, pravo zastupanja pred trećim zemljama i

5

međunarodnim organizacijama, kao i pravo predlaganja budžeta i vršenja raspodele odobrenih sredstava od strane Saveta i Evropskog parlamenta. Komisija predstavlja jednu od tri glavne institucije koje upravljaju Unijom. Predsednik i članovi Komisije se biraju od strane zemalja članica, kada prethodno budu odobreni od strane Evropskog parlamenta. Pored toga što su državljani članica EU, članovi Komisije ne predstavljaju u tom telu svoje države, nego u svom radu zastupaju interese EU. U njihovom radu Osnivački ugovor im garantuje potpunu i punu nezavisnost, tako das u zabranjeni pritisci nacionalnih vlada kao i drugih institucija EU na rad članova Komisije.

Evropska komisija je nezavisna od nacionalnih Vlada. Njen posao je da predstavlja i zastupa interese Evropske unije kao celine. Evropska komisija je odgovorna za sprovođenje odluka Evropskog parlamenta i Evropskog saveta. Ona sprovodi programe Evropske unije, prikazuje svoje programe i potrošnju svojih sredstava. Evropska komisija uspostavljena je osnivačkim aktima iz 1950. godine.

Komisija je izvršni organ institucionalnog sistema Unije. Komisija ima pravo da daje nacrte zakona i potom ih predstavi Parlamentu i savetu ministara. Kao Unijino izvršno telo, odgovorno je za implementiranje evropskog zakonodavstva (direktive, regulacije, odluke), budžet i programe usvojene od strane Parlamenta i Saveta. Takođe, predstavlja Uniju na međunarodnoj sceni i pregovara oko međunarodnih dogovora, uglavnom na polju razmene i saradnje.

Komisija EU ima 27 komesara. izabranih na osnovu njihove stručnosti i koji su nezavisni bez ikakve sumnje. Biraju se na pet godina, sa mogućnošću ponovnog izbora. Donosi odluke većinom glasova (14)6. Njen sastav menjan je tokom svakog proširenja. Među njima se bira predsednik i potpredsednici Komisije. Kandidate za mesto komesara predlažu vlade članica, a za njihov izbor neophodna je saglasnost Evropskog parlamenta. Mandat komesara traje pet godina.

2.1. Nastanka i funkcionisanja Evropske komisije

Evropska komisija je nastala fuzijom izvršnih organa Zajednica koja je izvršena 1965. godine. Predstavlja jedan od osnovnih organa EU koji pojedini autori nazivaju „istinskim pokretačkim motorom EU.“7 Do momenta uspostavljanja Komisije kao zajedničkog organa sve tri zajednice (Evropska zajednica za ugalj i čelik, Evropska zajednica za atomsku energiju i Evropska ekonomska zajednica) imale su posebne organe, da bi potpisivanjem Ugovora o spajanju 1965. Godine bila predviđena jedna Komisija i Savet kao zajednički organi sve tri zajednice. Komisija je vrlo važan organ EU, nadnacionalni organ, koji u određenim periodima nije imao snagu kakvu sada ima. Jedna od značajnih aktivnost Komisije bila je objavljivanje „Bele knjige“ 1985. godine koja sadrži mere koje bi trebalo preduzeti u cilju stvaranja jedinstvenog unutrašnjeg tržišta. Iako je postojala prepreka za funkcionisanje unutrašnjeg tržišta zbog neophodnosti jednoglasnog glasanja svih država članica za svaku meru, „usvojen je Jedinstveni evropski akt 1986. koje je predvideo pet značajnih izmena“.8

6 Dr Obradović Goran, Jevtić Milan, Značajni aspekti radnog prava Evropske unije, Fridrich Ebert Stiftung, Beograd, 2008. str. 4.7 Jean – Claude Zarka, Osnovi institucija EU, Gualino, Beograd 2004. str. 36.8 Aleksandra Čavoški, Pravni i politički poredak EU, Službeni glasnik, Beograd 2006. str. 41.

6

Od njenog osnivanja pa do danas dogodile su se određene promene kako u pogledu sastava Komisije tako i u pogledu ovlašćenja. Važne izmene osnivačkog ugovora EU dogodile su se usvajanjem odredbi Ugovora iz Mastrihta, Ugovora iz Amsterdama i Ugovora iz Nice. Za Komisiju su relevantne najviše razlike koje predviđa Ugovor iz Nice u odnosu na ranija rešenja. Prema Ugovoru o osnivanju Evropske zajednice iz svake velike države članice dolazila su po dva komesara, a iz srednjih i malih država po jedan. Tako je EU sa petnaest država članica imala dvadeset komesara: po dva iz Nemačke, Ujedinjenog Kraljevstva, Francuske, Italije i Španije i iz ostalih deset država po jednog komesara. Međutim prema Ugovoru iz Nice, kada EU posle proširenja 2004. godine ima 25 članica, predviđeno je da iz svake države članice dolazi po jedan komesar.9 To rešenje se zadržalo i posle prijema Bugarske i Rumunije, kada je broj država članica dostigao 27. U nastavku izlaganja biće detaljno obrađen način izbora komesara i predsednika Komisije, kao i izmene koje su usvojene Ugovorom iz Nice i promene koje je predvideo Lisabonski ugovor.

2.1.1. Značaj Evropske komisije

Izraz komisija ima dva značenja. Prvo značenje znači da je to određeni tim žena i muškaraca – po jedna osoba iz svake države članice Unije. Drugo značenje se odnosi na samu instituciju i njeno osoblje.

Imenovani članovi Komisije su poznati kao komesari. Kao članovi Komisije deluju u interesu Unije kao jedne celine i ne uzimaju instrukcije od nacionalnih vlada države iz koje dolaze.

Mandat Komisije je pet godina. Imenuje se u roku od šest meseci od izbora za Evropski parlament. Postupak izbora članova Komisije je sledeći:

Vlade država članica Evropske unije zajedno se dogovaraju oko novog predsednika Evropske komisije;

Predsednika Evropske komisije imenuje Evropski parlament, odnosno daje mu mandat;

Predsednik Evropske komisije u dogovoru sa vladama država članica bira ostale članove Komisije (tzv. komesare),

Savet Evropske unije usvaja listu kandidata za sastav Evropske komisije, kvalifikovanom većinom i daje ga na usvajanje Evropskom parlamentu;

Evropski parlament obavlja intervju sa svakim kandidatom i daje svoje mišljenje putem glasanja o celom timu;

Glasanjem parlamenta za predložene članove Evropske komisije, smatra se da je ona formalno imenovana.

Iz izloženog proizilazi i to da je Komisija politički odgovorna Evropskom parlamentu, koji ima moć da smeni celokupni njen sastav, usvajanjem predloga za izglasavanje nepoverenja Komisiji.

9 Simon Hix, Politički sistem EU, Službeni glasnik, Beograd 2007. str. 57.

7

Komisija prisustvuje svim sednicama Evropskog parlamenta, gde mora da razjasni i opravda svoje politike. Komisija ima obavezu da redovno odgovara, pismeno ili usmeno, na pitanja članova Parlamenta.

Rad Komisije pomaže oko 23.000 službenika, stručnjaka za određena pitanja, prevodilaca i sekretara. Sedište Komisije je u Briselu, ali ima kancelariju u Luksemburgu, takođe predstavništva u svim državama Evropske unije i veći broj delegacije raspoređenih u mnogim gradovima širom sveta.

Tabela 1. Dosadašnji predsednici Evropske komisije10

Period Ime i pezime Država Dužnost pre Komisije1958 - 1967 Valter Halštajn Nemačka Ministar spoljnih poslova1968 - 1970 Žan Rej Belgija Ministar ekonomije i finansija 1971 - 1972 Franko M. Malfati Italija Ministar za javne radove1972 - 1972 Siko Manasholt Holandija Ministar poljoprivrede1973 - 1976 Fransoa X. Ortoli Francuska Ministar ekonomije i finansija1977 - 1980 Roj Dženkins Velika Britanija Ministar ekonomije i finansija1981 – 1984 GastonTorn Luksemburg Predsenik vlade1985 – 1995 Žak Delor Francuska Ministar ekonomije i finansija1995 – 1999 Žak Santon Luksemburg Predsednik vlade1999 – 2004 Romano Prodi Italija Predsednik vlade2005 - Hoze M. Baroso Portugal Predsednik vlade

2.1.2. Nadležnosti i uloga Evropske komisije

Najznačajniji zadatak Komisije je, nesumnjivo, učešće u zakonodavnom procesu. U mnogim pitanjima predviđeno je da Savet može odlučivati samo na predlog Komisije. U drugim stvarima, Komisija ima pravo na inicijativu u pogledu evropskog zakonodavstva i bez njenog predloga se ništa ne dešava. Druga važna nadležnost Komisije je da obezbedi da mere koje preduzimaju institucije budu saglasne odredbama Ugovora.

Evropska komisija je zakonodavni inicijator, ima isključivo pravo inicijative za donošenje komunitarnih akta. Prilikom formulisanja ovakvih inicijativa, kao što smo napomenuli, Komisija se mora voditi interesima Unije a ne partikularnim intersima država članica ili pojedinih intersnih grupa. Ovakav položaj čini Komisiju mestom gde se preplicu interesi najrazličitijih aktera, mesto gde se ispituju početne pozicije i usaglašavaju stavovi. Komisija ima značajna izvršna ovlašćenja u odnosu na odluke koje donosi Savet. Komisija predstavlja Uniju u međunarodnim ekonomskim odnosima i pregovara u ime Unije radi zaključivanja širokog spektra međunarodnih ugovora.

Ovakva pozicija Evropske komisije joj omogućuje da igra ulogu promotera produbljivanja evropskih integracionih procesa, ulogu koju je ona u više navrata tokom razvoja EZ/EU i preduzimala (stvaranje jedinstvenog tržišta, stvaranje ekonomske i monetarne unije sa uvođenjem zajedničke valute u Uniju).

10 Ilija J. Džombić, EVROPSKA UNIJA - prošlost, sadašnjost, budućnost, - Amosgraf d.o.o Sarajevo, Sarajevo, 2010. , str. 55.

8

Nadležnost Komisije (shodno ex.čl. 155., čl. 211. Ugovora o EU) obuhvata11:

1. da se stara o primeni Ugovora i merama koje organi Zajednice donose u skladu sa ugovorom;

2. da inicira predloge sekundarnog zakonodavstva i formuliše preporuke ili daje mišljenje o pitanjima koja uređuje Ugovor o EU, kad je to izričito Ugovorom predviđeno ili je to potrebno prema oceni Komisije;

3. da samostalno odlučuje i učestvuju u pripremanju mera koje donosi Savet i EP i

4. da vrši ovlašćenja koja je Savet preneo na nju radi sprovođenja propisa koje je on doneo (delegirana ovlašćenja).

Šema 1. Evropska Komisija

Navedena ovlašćenja su Ugovorom o osnivanju EU12 (kao sastavnim delom Ugovora o EU) data komisiji u cilju obezbeđenja pravilnog funkcionisanja razvoja zajedničkog tršišta. Komisija kontroliše da li se odredbe Ugovora pravilno primenjuju id a li se mere usvojene u skladu sa njegovim odredbama tj. komunitarni propisi donose na predviđeni način i ispravno primenjuju. Ako komisija smatra da država članica nije ispunila obavezu iz Ugovora daje o tome obrazloženo mišljenje nakon što je odnosnoj državi pružila priliku da se izjasni.

Ukoliko određena država ne postupi saglasno mišljenju Komisije u datom roku, komisija može izneti predmet pred Sudom pravde, čija je odluka obavezujuća za obe strane. Praksa je dosada u ovom domenu pokazala da je mali broj slučajeva bio predavan Sudu na rešavanje.13.

Posebno je značajna funkcija komisije kao predlagača komunitarnih propisa, tj. zakonodavnog inicijatora. Komisija se u ovom slučaju rukovodi interesima Zajednice kao

11 Prof. dr Gasmin Gordana, Pravo i institucije Evropske Unije, Univerzitet singidunum, fakultet za turistički i hotelijerski menadžment, Beograd, 2010. str. 110. 12 http://89.188.32.41/download/rodna_r_regulativa_eu.pdf pristupio 06.05.2013. godine.13 Noel Emil.Working Together: the institutions of the European Community Luxemburg, 1988, p 14.

9

Evropska komisija

Predlozi za dalji razvoj zajedničke

politike

Zastupanje prema vani u

međunarodnim organizacijama

Kontrola poštovanje i primena Ugovora

Izvršna funkcija sprovođenje politike

zajednice

Generalne direkcije

25 članova Predloženih od

strane vlada država – članica; nakon

saglasnosti od strane EP-a predloženi se imenuju članovima Komisije na period

od 5 godina

celine. Kada formira predloge komunitarnih akata, Komisija obavlja neformalni dijalog i vrši usagalašavanje svog predloga sa brojnim interesnim grupama.

Komisija nema isključivo pravo predlaganja u okviru drugog i trećeg stuba EU, kao međuvladinih koncepata saradnje članica EU. Komisija ima ovlašćenja da podnosi predloge, paralelno sa nacionalnim vladama država članica i može da učestvuje u debatama na svim nivoima.

Evropska komisija ima četiri glavne uloge:

→ predlaže zakone Evropskom parlamentu i Savetu Evropske unije - Komisija ima "pravo na inicijativu”, što znači da je sama odgovorna za izradu predloga za nove evropske zakone, koji se predstavljaju i usvajaju u Parlamentu i Savetu. Obaveza je da predlozi moraju da štite interese Unije i njenih građana, a ne određenih država ili industrija.

Pre upućivanja bilo kakvog predloga, Komisija mora biti svesna novih situacija i mogućih problema u razvoju Evrope. Ovo je primarni razlog zbog čega je Evropska komisija u stalnom kontaktu sa svim interesnim grupama i sa dva savetodavna tela – Ekonomskim i socijalnim odborom i Odborom regija. Ona, takođe, traži mišljenja nacionalnih parlamenata i vlada. Komisija će predložiti akcije na nivou Evropske unije samo ako smatra da se nastali problem ne može rešavati efikasnije nacionalnim, regionalnim ili lokalnim akcijama. Ovaj princip se naziva i "princip supsidijarnosti" i predstavlja opšte načelo Evropske Unije koje podrazumeva da Unija ne preduzima radnje u područjima za koja nema isključivu nadležnost, osim ako bi takve radnje bile efikasnije od onih koje su preduzete na nižim nivoima vlasti.

→ upravlja budžetom Evropske unije i sprovodi njenu politiku - Kao izvršno telo Evropske unije, Evropska komisija je odgovorna za upravljanje i sprovođenje budžeta Unije. Kontrola troškova je pod budnim okom Revizorskog suda. Obe ove institucije imaju za cilj da se obezbedi efikasno finansijsko upravljanje.

Komisija, takođe, sprovodi politiku koju je usvojio Evropski parlament i Savet Evropske unije, kao što je na primer, zajednička poljoprivredna politika. Još jedan primer je politika konkurencije, u kojoj Evropska komisija ima moć da odobrava ili zabrani spajanja između preduzeća.

→ brine o primeni evropskog prava, zajedno sa Evropskim sudom pravde – Evropska komisija deluje kao "čuvar ugovora". Prktično to znači da je ona, zajedno sa Sudom pravde, odgovorna za donošenje zakona i za pravilnu primenu u svim državama članicama.

Ako se utvrdi da države članice Evropske unije ne primenjuju zakone Unije, i samim tim ne ispunjavaju svoje zakonske obaveze, Komisija preduzima određene korake za obezbeđenje njihove primene.

Komisija u tim situacijama prvi put pokreće tzv. "prekršajni postupak". Ovo podrazumijeva slanje zvaničnog pisma Vladi države članice, u kojem iznosi argumente na osnovu kojih Evropska komisija smatra da određena država krši pravo Evropske unije i

10

postavlja rok za slanje detaljanog odgovora Evropskoj komisiji u vezi spomenutog problema.

U slučaju da ovaj postupak ne uspe da obezbedi primenu evropskog prava, tada Evropska komisija preduzima sledeći korak a to je upućivanje pitanja Sudu pravde, koji ima moć da nametne sankcije prekršiocu, odnosno državi koja odbija primenu evropskog prava. Presuda Suda je obavezujuća za državu članicu Evropske unije, kao i za institucije Evropske unije.

→ predstavlja Evropsku uniju na međunarodnoj sceni – Evropska komisija je važan glasnik Evropske unije na međunarodnoj sceni. Ona omogućava državama članicama da govore "jednim glasom" na međunarodnim forumima, kao što je na primer Svjetska trgovinska organizacija.

Komisija ima odgovornost za pregovaračka rešenja u okviru međunarodnih sporazuma, koje vodi u ime Evropske unije. Jedan primer je "Kotonu Sporazum"14, koji propisuje važne uslove pomoći i trgovinske saradnje između Evropske unije i država u razvoju: Afrike, Kariba i Pacifika.

Šema 2. Nadležnosti Evropske komisije

Neki autori razdvajaju neke nadležnosti na više delova pa tako Simon Hix nabraja šest nadležnosti. Po njemu pored navedene četiri nadležnosti postoje još dve: nadležnost EU da predlaže ideje javnih politika za srednjoročni razvoj EU, zatim on odvaja upravljanje budžetom od kontrolisanja i sprovođenja politike EU kao posebnu nadležnost Komisije.

14 Sporazum iz Kotonua (Benin), ratifikovan 2000. god., predstavlja dogovor između Evropske unije i afričkih, karipskih i pacifičkih zemalja, odnosno trgovinski sporazum o pružanju pomoći. Cilj Sporazuma je promocija i ubrzanje ekonomskog, kulturnog i socijalnog razvoja afričkih, karipskih i pacifičkih zemalja. Sporazumom je omogućeno da, praktično bez carina, mogu izvoziti bilo koju vrstu proizvoda u Evropsku uniju.

11

NADLEŽNOSTI EVROPSKE KOMISIJE

Izvršne nadležnosti

Zakonodavne i finansijske nadležnosti

Nadležnosti uspostavljanja međunarodnih

sporazuma

Kontrolne nadležnosti

Zakonodavna aktivnost Komisije ogleda se u mogućnosti da donosi propise koji se odnose na javna preduzeća i preduzeća kojima države članice daju isključiva prava. Ovi propisi spadaju u isključiva zakonodavna ovlašćenja Komisije; tu Komisija donosi direktive koje se npr. odnose na oblast konkurencije.15 Pored činjenice da Komisija ima ova isključiva zakonodavna ovlašćenja ona ima i tzv. Kvazizakonodavna ovlašćenja koja se ogledaju u delegiranju ovlašćenja Komisiji od strane Saveta.16

Nadležnost Komisije da inicira predlaganje akata Parlamentu i Savetu odnosi se na određene oblasti. U prvom stubu ima pravo predlaganja u svim oblastima, dok u drugom stubu nema pravo predlaganja, a u trećem stubu deli ovo pravo sa državama članicama. Prilikom pokretanja inicijative potpuno je samostalna i lišena bilo kakvih uticaja sa strane, ali to ne znači da ne može da se konsultuje i sarađuje sa pojedinim organima prilikom predlaganja akata. Upravo pre predlaganja određenih akata na usvajanje Parlamentu i Savetu, Komisija mora da sagleda sve problem Takođe mora da bude upućena u novu situaciju i shodnotome predloži dekvatne propise koji će pomoći da određene oblasti funkcionišu na najbolji mogući način. Zbog toga Komisija sarađuje sa dva savetodavna tela, Ekonomskim i socijalnim komitetom i Komitetom regiona. S tim da status ovlaštenog predlagača najviše dolazi do izražaja u predlaganju i iniciranju različitih razvojnih programa, uspostavljanju novih organa i sl.

Izvršna ovlašćenja Komisije se ogledaju kroz nekoliko nadležnosti. Prvo, kroz izvršavanje budžeta u granicama odobrenih sredstava; u okviru upravljanja budžetom u njenoj nadležnosti je da na odgovarajući način angažuje fondove koji se formiraju u okviru budžeta kako bi se smanjile razlike između razvijenih i manje razvijenih članica. Zatim ona rukovodi i organizuje pomoć trećim zemljama, i na kraju ona predstavlja Uniju u međunarodnim organizacijama i trgovinskim odnosima. Komisija je ta koja učestvuje u ime Unije u pregovorima sa Svetskom trgovinskom organizacijom. Takođe ona održava veze sa organima EU, Savetom Evrope i OESC-om. Jedno od njenih vrlo bitnih ovlašćenja u okviru izvršne funkcije jeste i vođenje pregovora sa potencijalnim i pridruženim kandidatima za članstvo u EU.

Poslednje ovlašćenje Komisije je kontrolno ovlašćenje koje podrazumeva kontrolu i nadzor. Ukoliko ona smatra da država članica nije ispunila obavezu iz Ugovora o Evropskoj zajednici ili iz nekog drugog ugovora ili akta koji su usvojenisa važnošću na nivou Unije ovlašćena je da preduzme odgovarajuće mere radi zaštite zajednice. Njena reakcija će zavisiti od toga da li se radi o državi ili o preduzećima. Ako je u pitanju država onda Komisija o određenom problemu u pitanju daje obrazloženo mišljenje nakon što je državi pružilaproliku da se izjasni. Ako država ne postupi po mišljenju, Komisija može izneti slučaj pred Sudom pravde jer je aktivno legitimisana.17 A ako je reč o preduzećima tada je ovlaštena da nekada neposredno izriče kazne i druge mere kojima se obezbeđuje poštovanje prava Unije18

15 Ugovor o Evropskoj zajednici, čl. 86, st. 3.16 A. Čavoški, Pravni i politički poredak EU, Službeni glasnik, Beograd 2006. str. 72.17 A. Čavoški, Pravni i politički poredak EU, Službeni glasnik, Beograd 2006. str. 74.18 Z. Stefanović, Pravo Evropske Unije, Službeni glasnik, Beograd, str. 103.

12

2.2. Organizacija rada Evropske komisije

Evropska komisija odlučuje koji će komesar biti zadužen za koju oblast politike, kao i o mogućnostima rekonstrukcije ovih odgovornosti (ako je potrebno) tokom mandata Komisije u kancelariji.

Komisija se sastaje jednom nedeljno, obično je to sreda u Briselu, radi donošenja odluka o pitajima iz njihove nadležnosti ili pokretanja inicijativa za donošenje neophodnih komunitarnih akata. Svaki komesar je zadužen za jednu ili više oblasti iz nadležnosti Komisije. Uspešno funkcionisanje ove institucije omogućuju Generalni direktorati, opšte i unutrašnje službe. Svaku tačku dnevnog reda predstavlja Evropski komesar koji je odgovoran za tu oblast politike.

Osoblje Komisije je organizovano po odeljenjima, poznatim kao "Generalni direktorat". Ukupnu koordinaciju obezbeđuje Generalni sekretarijat, čijim sastancima, takođe, upravlja Evropska komisija.

Tabela 8. Organizaciona struktura generalnih direktorata – Evropska komisija19

Energija i saobraćaj Administracija i osobljeRegionalna politika Mediji i komunikacijeRazvojna politika Pravosuđe i unutrašnji posloviUnutrašnje tržište Politika zapošljavanja i socijalne politikePorezi i carinska unija IstraživanjeTrgovina Zajednički istraživački centriPolitika konkurencije Politika zaštite životne sredineBudžetska poliika Zaštita zdravlja i potrošačaFinansijska kontrola Kancelarija za humanitarnu pomoćEkonomski i finansijski poslovi Informaciono društvoPreduzetništvo Spoljni posloviPoljoprivredna politika Politika proširenjaPolitikaribarstva

Ako bi se pojavio problem oko zagađivanja evropskih reka, u tom slučaju Evropska komisija vidi potrebu za donošenje evropskog zakona kome je cilj spriječavanje zagađenje evropskih reka. Tada će prvo Generalni direktorat za životnu sredinu sačiniti nacrt predloga, na osnovu široke konsultacije sa evropskim komesarom za industriju i poljoprivredu, sa ministarstvima za životnu sredinu u državama članicama i ekološkim organizacijama. O nacrtu predloga će se diskutovati sa drugim odeljenjima i proveravati od strane Evropske komisije i Generalnog sekretarijata.

Kada je predlog u potpunosti spreman, on će biti stavljen na dnevni red sledećeg sastanka Evropske komisije. Ako za njega glasa najmanje 14 od 27 komesara, Komisija će ga "usvojiti" i on će imati bezuslovnu podršku celog tima. Dokument će biti poslat Savetu Evropske unije i Evropskom parlamentu na daljnja razmatranja.

19 Ilija J. Džombić, EVROPSKA UNIJA - prošlost, sadašnjost, budućnost, - Amosgraf d.o.o Sarajevo, Sarajevo, 2010. , str. 59.

13

2.3. Sastav, izbor i funkcionisanje Komisije

Komisija predstavlja kolektivno telo koje je sastavljeno od 27 komesara, uključujući i predsednika Komisije. Njihov mandat traje pet godina što znači da se za vreme njihovog mandata održe najmanje jedni parlamentarni izbori u zemlji iz koje dolaze; to bi trebalo da znači da se prilikom predlaganja određenog lica za komesara gleda njegova stručnost a ne podobnost aktuelnoj vlasti, i oni izvršavaju svoje dužnosti u opštem interesu Unije. Zastupajući isključivo interese Evropske unije, Komesari ne smeju primati nikakve instrukcije tokom svog mandata od vlada iz svojih država tražiti niti primati bilo kakva upustva od bilo koje vlade ili pak tela. Sa svoje strane države članice se, takođe obavezuju da će poštovati načelo nezavisnosti članova Komisije. Moraju biti potpuno nezavisni u obavljanju svojih dužnosti i ne smeju obavljati istovremeno nikakve druge funkcije, bez obzira da li dobijaju naknadu za to. „U slučaju nepoštovanja ovog pravila Sud ih može razrešiti dužnosti na osnovu čl. 216. Ugovora o Evropskoj zajednici, na zahtev Saveta ili Komisije“.20

Što se tiče izbora predsednika Komisije i komesara na njihovu dužnost tu se pravi razlika u pravilima koja su postojala pre usvajanja Ugovora iz Nice i posle usvajanja istog. Pre potpisivanja Ugovora iz Nice ličnost koja će biti kandidat za predsednika određivale su vlade država članica. Potom je njihovo imenovanje potvrđivao Evropski parlament, zatim su vlade zajednički uz saglasnost imenovanog predsednika određivale ličnosti koje će biti komesari. Kada bi se dogovorili oko potencijalnih komesara onda bi Parlament davao saglasnost na kompletan sastav Komisije zajedno sa predsednikom Komisije. Kada Parlament da saglasnost tada bi predsednika Komisije i komesare zajednički imenovale vlade država članica.

Posle usvajanja Ugovora iz Nice ova procedura je promenjena. Sada potencijalnog predsednika Komisije predlaže Savet na nivou šefova država i vlada kvalifikovanom većinom, a ne kao do tada vlade država članica. Zatim Evropski parlamentodobrava to imenovanje, a posle saglasnosti Parlamenta, Savet zajedno sa imenovanim predsednikom usvaja listu potencijalnih komesara. Zatim odobrenje daje Parlament, a potom Savet kvalifikovanom većinom postavlja komesare i predsednika. Upravo Ugovorom iz Nice je predviđeno da se Komisija sastoji od po jednog komesara iz svake države članice, i da se takva struktura Komisije zadrži do broja od 27 država. A kada broj članica EU pređe taj broj onda će se smanjivati broj komesara. Države koje su do tada imale po dva komesara pristale su na ove izmene jer im dato više glasova u Savetu u zakonodavnom postupku.21

Takođe predviđene su i veće nadležnosti predsednika Komisije prema ugovoru iz Nice. To su: mogućnost da odlučuje o unutrašnjoj organizaciji Komisije, zatim da izvrši promenu resora, da postavi potpredsednika Komisije i da zatraži ostavku od pojedinačnog komesara nakon dobijanja kolektivnog odobrenja Komisije.22

Funkcije komesara može prestati smenom, smrću, ostavkom i razrešenjem. Kada funkcija prestaje razrešenjem tada se komesar zamenjuje drugim komesarom ali samo do kraja preostalog mandata komesara koji je razrešen; kao alternative je moguće i da Savet odluči da ne popunjava upražnjeno mesto do kraja mandata, ali ovo nije dopušteno kada je u pitanju razrešenje predsednika Komisije, tada se mora imenovati druga ličnost za

20 A. Čavoški, Pravni i politički poredak EU, Službeni glasnik, Beograd 2006. str. 56.21 Hix Simon, Politički sistem EU, Službeni glasnik, Beograd 2007, str. 57.22 A. Čavoški, Pravni i politički poredak EU, Službeni glasnik, Beograd 2006. str. 57.

14

predsednika. Dužnost predsednika Komisije prestaje i ako je prestao da ispunjava uslove za vršenje svojih funkcija kao i ako je kriv za ozbiljne propuste u radu Komisije.

2.4. Rešenja Lisabonskog ugovora u pogledu sastava Komisije

Posle neuspelog pokušaja ratifikacije Ustava EU, kada su Francuska i Holandija rekle ne novom ustavu pristupilo se izmenama teksta koji je bio predviđen ustavom i počelo da se radi na novom aktu koji bi bio bolje prihvaćen od strane članica EU. Tako je krajem 2007. godine sačinjen Lisabonski ugovor koji je trebalo da ratifikuju sve države članice da bi stupio na snagu. Do sada ugovor je ratifikovan u 23 države članice bez većih problema, iz razloga što je ratifikacija vršena u parlamentima tih država. Države koje još nisu ratifikovale Lisabonski ugovor su Poljska, Češka i Irska s tim da je najveći problem izazvao neuspeli referendum u Irskoj gde je oko 53% građana bilo protiv ratifikacije. Nemačka je ratifikovala Ugovor u Parlamentu, ali će nemački Ustavni sud razmatrati njegovu usklađenost sa Osnovnim zakonom Savezne Republike Nemačke.

Lisabonskim ugovorom su predviđene između ostalog i određene promene u sastavu Komisije o kojima će biti reči u nastavku. Upravo te promene su bile jedan od razloga za skepticizam prema Ugovoru među državama članicama.

Novine koje predviđa Ugovor odnose se samo na sastav Komisije a ne i na njena ovlašćenja. Ona zadržava sva ovlašćenja koja je imala i do sada, a to su: promovisanje interesa EU, izvršna ovlašćenja uključujući i izvršenje budžeta, zakonodavna inicijativa u pojedinim slučajevima, kontrolna funkcija i funkcija predstavljanja EU u odnosima sa drugim državama.23 Ugovorom se takođe predviđa da je Komisija jediniovlašćeni predlagač propisa, izuzev u situacijama gde se samim Ugovorom predviđa drugačije.24 U pogledu trajanja mandata komesara i predsednika Komisije rešenje je ostalo isto, mandat traje pet godina, a članovi Komisije se biraju na osnovu stručnosti i iz reda lica čija nezavisnost je van svake sumnje da bi Komisjija mogla da funkcioniše kao nezavistan organ.

U pogledu sastava Komisije predviđeno je članom 17. Da će do 1. novembra 2014. godine ostati rešenje kao što je sada,25 a to je da svaka država ima po jednog komesara u Komisiji uključujući i predsednika Komisije. Od tog datuma bi se prešlo na rotacioni sistem gde bi broj komesara bio smanjen za 1/3. Prema tom rešenju broj komesara bi odgovarao broju od 2/3 država članica uključujući predsednika Komisije i Visokog predstavnika za spoljnu i bezbednosnu politiku koji bi bio jedan od potpredsednika, osim ukoliko Savet ne odluči da poveća broj komesara. Ova mogućnost koja je data Savetu, verovatno ostavlja odškrinuta vrata za eventualne promene u slučaju da dođe do nepredviđenih okolnosti ili nekih većih problema u odnosima među članicama. Nadalje Ugovor se bavi pitanjem na koji način će se određivati kada će jedna država članica imati svog komesara u Komisiji. Kao rešenje predviđen je sistem baziran na striktno jednakoj rotaciji među državama, uzimajući u obzir demografske i geografske karakteristike država članica. Istovremeno je predviđeno Deklaracijom na član 17. da će se obezbediti puna transparentnost u odnosima država članica, jer neće biti zastupljene sve države u Komisiji. Takođe predviđeno je da će Komisija sarađivati vrlo blisko sa državama i da će obratiti posebnu pažnju na potrebu da deli informacije i da se konsultuje sa svim državama

23 Ugovor iz Lisabona, čl. 17, st. 1.24 Ugovor iz Lisabona, čl. 17, st. 2.25 Ibid, st. 4.

15

članicama.26 Pored toga zauzet je stav da će Komisija preduzeti sve neophodne mere da obezbedi da se uzimaju u obzir političke, socijalne i ekonomske prilike u svim državama članicama bez obzira da li imaju predstavnike u sastavu Komisije. S obzirom na probleme koje ima EU sa ratifikacijom Ugovora iz Lisabona, Evropski savet je u decembru 2008. godine u svojim zaključcima u kojima se pozabavio sastavom Komisije, stao na stanovište da je potrebno zadržati dosadašnje rešenje koje predviđa da svaka država članica ima po jednog komesara u Komisiji. Takav stav je zauzet posle negativnog stava Irske oko referenduma o prihvatanju Ugovora iz Lisabona.27

Način izbora komesara prema Ugovoru iz Lisabona se sprovodi u saradnji Parlamenta, Saveta i potencijalnog predsednika Komisije. Prvo, Savet predloži kvalifikovanom većinom Evropskom parlamentu kandidata za predsednikaKomisije. Potom se Parlament izjašnjava većinom od svih članova, i ukoliko postoji većina, izglasa se predsednik Komisije.

Po izglasavanju predsednika Komisije, on zajedno sa Savetom usvaja listu potencijalnih komesara, pri tome uzimajući u obzir i sugestije država članica. O tom predlogu se izjašnjava Evropski parlament, koji bira ko će biti budući komesari Evropske komisije. U članu 245. Lisabonskog ugovora zadržano je i rešenje da članovi Komisije ne smeju da obavljaju nikakvu drugu funkciju tokom mandata bez obzirada li se radi o poslovima za koje se dobija naknada ili ne.

Predviđena je i njihova obaveza da tokom mandata i posle isteka mandata poštuju obaveze koje im proizilaze iz njihove dužnosti i da se ponašaju odgovorno i sa integritetom dok obavljaju funkciju i posle toga. U slučaju da dođe do kršenja obaveza koje su prihvatili od strane komesara postupak protiv njih će voditi Sud pravde na zahtev Komisije ili proste većine u Savetu.28

Obaveze predsednika Komisije su uređene članom 17.29 i to su sledeće: utvrđuje smernice u okviru kojih će raditi Komisija, odlučuje o unutrašnjoj organizaciji Komisije, pri tome obezbeđujući da Komisija funkcioniše konzistentno, efikasno i kao kolegijalno telo i imenuje svoje potpredsednike između članova Komisije, osim Visokog predstavnika za spoljnu i bezbednosnu politiku. Njega bira Savet kvalifikovanom većinom uz saglasnost predsednika Komisije. Takođe predsednikima ovlašćenje da smeni komesara sa njegove dužnosti, aVisokog predstavnika može razrešiti dužnosti samo uz saglasnost Saveta i to kvalifikovanom većinom.

Komisija je za svoj rad odgovorna Parlamentu i obavezna je da godišnje, ne kasnije od mesec dana pre otvaranja zasedanja Parlamenta podnese generalni izveštaj Parlamentu u vezi sa aktivnostima Unije.30 Dok je Parlament taj koji može da raspusti Komisiju na osnovu člana 234. Ugovora iz Lisabona.

26 Deklaracija na čl. 17 Ugovora o EU.27 http://www.consilium.europa.eu/uedocs/cms_data/docs/pressdata/en/ec/104692.pdf, pristup 05.05.2013. 28 Ugovor iz Lisabona, čl. 245, st. 2.29 Ugovor iz Lisabona, čl. 17, st. 6.30 Ugovor iz Lisabona, čl. 249, st 2.

16

3. ZAKLJUČAK

U radu je predstavljen trenutni način funkcionisanja Komisije EU i rešenja predviđena Lisabonskim ugovorom. Promene u broju komesara izazvale su oprečne stavove među državama članicama iz razloga što ni jedna zemlja ne želi da nema svoga predstavnika u organimau kojima se odlučuje i o pitanjima koja se direktno tiču nje i koja utiču na njeno funkcionisanje. Iz tog razloga deklaracijom na članove Ugovora se garantuje da ni u jednom momentu neće biti zanemareno mišljenje država članica koje nisu u određenom momentu zastupljene u Komisiji preko svojih komesara. Sve ovo nije dovoljno da bi se ubedili građani nekih država kao što je npr. Irska koja je dala negativan stav oko prihvatanja Lisabonskog ugovora. Međutim ne može se reći sa sigurnošću da su građani bili u potpunosti upućeni u odredbe Ugovora kada su se o njemu izjašnjavali na referendumu.

Ako se ratifikuje Ugovor u svim državama članicama EU ostaje da se vidi kako će funkcionisati Evropska Komisija kada u njoj ne budu sedeli predstavnici svih država članica.

Tačnije da li će biti nezadovoljstva od strane određenih država, odnosno da li će biti potrebe da se aktivira ovlašćenje Saveta iz čl. 17. da odluči o povećanju broja komesara.

Nadležnosti Komisije u trećem stubu je, kao i u slučaju Evropskog suda pravde, bila vrlo ograničena do usvajanja Ugovora iz Amsterdama. Za razliku od prvog stuba koji je uvek počivao na principu nadnacionalnosti supranationationalism) i gde je Komisija imala isključivo pravo predlaganja, treći stub počiva na međudržavnoj saradnji (intergovernmental cooperation) i do usvajanja Ugovora iz Amsterdama Komisija nije bila isključiv predlagač, već je imala organičenu nadležnost da predlaže pravne akte. Nakon usvajanja Ugovora iz Amsterdama Komisija ima jednako pravo predlaganja kao i države članice.

Vremenom je Komisija u potpunosti iskoristila svoje pravo predlaganja i postala glavni predlagač zakonodavnih akata u ovoj oblasti. Jedan od najznačajnijih predloga Komisije u ovoj oblasti bila je Zelena knjiga kojom je predloženo uvođenje ustanove Evropskoj javnog tužioca. Pravo predlaganja ne odnosi se samo na pravno obavezujuće akte u ovoj oblasti već i na strateške akte kojima se definišu akcioni planovi. Tako je, na primer, Komisija inicirala veliki broj mera radi uspešnije primene Haškog programa.

17

LITERATURA

1. Jochen Abr. Frowein, The European Convention on Human Rights as the Public Order of Europe, Collected Courses of the Academy of European Law, Vo. I Book 2, Martinus Nijhoff Publishers, Dordrecht, Boston, London 1990

2. Čavoški A., Pravni i politički poredak EU, Službeni glasnik, Beograd 2006.

3. Ilija J. Džombić, EVROPSKA UNIJA - prošlost, sadašnjost, budućnost, - Amosgraf d.o.o Sarajevo, Sarajevo, 2010.

4. Prof. dr Gasmin Gordana, Pravo i institucije Evropske Unije, Univerzitet singidunum, fakultet za turistički i hotelijerski menadžment, Beograd, 2010.

5. Rene, David, International Encyclopedia of Comparative Law, II/Ch. 3, Sources of Law, Tubingen, 1984, p. 158.

6. Jean – Claude Zarka, Osnovi institucija EU, Gualino, Beograd 2004.

7. Dr Obradović Goran, Jevtić Milan, Značajni aspekti radnog prava Evropske unije, Fridrich Ebert Stiftung, Beograd, 2008.

8. Noel Emil.Working Together: the institutions of the European Community Luxemburg, 1988, p 14.

9. Z. Stefanović, Pravo Evropske Unije, Službeni glasnik, Beograd.

10. Horst Dreier, Grundgesetz Kommentar, Mohr-Siebeck 1996, Bd

11. Hix Simon, Politički sistem EU, Službeni glasnik, Beograd 2007.

12. European Community Law, Community Law, Gemeinschaftsrecht, Kommunitarrecht, Droit communautaire, Droit Europeen.

13. Ugovor o Evropskoj zajednici, čl. 86.

14. Ugovor iz Lisabona, čl. 17.

15. Deklaracija na čl. 17 Ugovora o EU.

16. http://89.188.32.41/download/rodna_r_regulativa_eu.pdf pristupio 06.05.2013. godine.

17. http://www.consilium.europa.eu/uedocs/cms_data/docs/pressdata/en/ec/104692.pdf, pristup 05.05.2013.

18