НИКОЛА ПЛЕЋАШ-НИТОЊА

ПОЖАР У КРАЈИНИ

Предговор написао

ДРАГОСЛАВ П. ДРАГУТИНОВИЋ

Чикаго 1975

Ову књигу посвећујем Србима и Српкињама побијеним по директивама Комунистичке партије Хрватске (КПХ).

ПРЕДГОВОР

Пред нама се налази необична књига, која је врло узбудљива и веома интересантна. Она је узбудљива стога што описује невеселе догађаје који су се одигравали током II светског рата на западу Југославије, на простору српске Крајине, а интересантна зато што је ретка књига сличне садржине у нашој емиграцији и што износи истину о догађајима у којима је аутор био очевидац.

У Другој Југославији написано је на стотине дебелих књига о тим збивањима, у покушају да се, извртањем чињеница и ретуширањем стварних призора и догађаја, увери не само необавештен Слободни свет, него и збуњени и обесправљени Србиграђани Југославије, да се Комунистичка партија “борила и изборила слободу и једнака права за све братске народе Југославије”.

Ова књига, поред осталог, има сврху да разбије обмане и лажи о тим догађајима и да их прикаже онако како су се они стварно и сурово одигравали, без икаквог преобртања, преудешавања и сенчења за друге утиске.

Људи-сведоци догађаја радо причају успомене из минулих трагичних година, али их не бележе и не објављују у књигама. Међутим, причања избледе, временом се преиначују у једном или другом смеру, или се потпуно заборављају, па тако то историјско доба, које се преживело и у коме су Срби неизмерно патили и страдали, неће бити довољно расветљено за будуће српске генерације, које би требало да користе искуства стечена од претходника, по ономе “Историја је учитељица народа”, те да се не догоди да нека нова српска поколења доживе иста зла. И не само то, него да се лажи о односним збивањима током рата, сервиране српском народу и Слободном свету од стране окупатора, усташа и комуниста, не приме као истина по узусу “Лаж поновљена 33 пута постаје истина”.

Одмах у почетку важно је да се изнесе неколико напомена са намером да се читалац подсети на начин како је настао грађански рат у Југославији током окупације.

За разлику од устанка у Србији и неким другим крајевима Југославије, у њеној западној половини, посебно на простору Крајине, Срби су подигли устанак у првом реду да бране голе животе од усташких покоља, с обзиром да је Независна Држава Хрватска, одмах по њеном заснивању, предузела бесомучну хајку на обесправљене Србе на целокупном њеном државном простору са циљем да се српски народ уништи.

Четници су се већ увелико борили против окупатора и усташа кад су се појавили партизани (комунисти), па су те две групе, потпуно опречне по идеолошким и политичким схватањима, дошле одмах у сукоб. Но борба између четника и партизана није проистекла само из нескладних идеолошких и политичких схватања, већ и из неједнаких поимања вођења отпора окупаторима. У основи, четничка Врховна команда, на челу са генералом Михаиловићем, је тежила да створи моћну армију која ће се борити против окупатора и која ће припремити и подржати искрцавање савезничких трупа. При том, у сукобима са окупаторима избегавале су се операције које би повлачиле страховите репресивне мере против грађана. Комунисти су, напротив, примењивали саботажу без обзира на одмазде окупатора у масакрирању недужних грађана и уништавању њихове имовине. При том, што је особито карактеристично, комунисти нису вршили саботажне акције у близини хрватских насеља, него искључиво тамо где су живели Срби, па је тако само српски народ плаћао крваве освете окрутног окупатора, што је било сасвим у складу са основном тежњом и Хрвата-усташа и Хрвата-комуниста.

Комунистички покрет, односно партизански, се дијаметрално разликовао од народног демократског четничког покрета, не само по начелима, него и по устројству и начину рада, и није имао народни карактер. Он је у почетку био малобројна добро организована партија, саздана од интернационално школованих професионалних револуционара, пролетерских идеалиста, незадовољника и покојег “Салонца”-татином и мамином мазом. Комунистички покрет није ни самоникао, као четнички, нити је био независтан, него је представљао одраније плански скован беочуг једног интернационалног ланца. То се запажа и по томе, што је започео акцију у Југославији тек 22 јуна 1941 кад је Хитлер насрнуо на Совјетски Савез, а не као народни четнички покрет за кога је рат започео са првим даном напада на

Југославију. Борба против окупатора “за слободу, демократију и братство народа Југославије”, били су за комунисте само маска и реклама, односно средство за стицање народног поверења, са циљем, у крајњој линији, да се освоји власт.

Прелаз из народног отпора нацифашистичком окупатору у грађански рат за комунисте је био брз и лак, јер је одраније био планиран, док је за четнички покрет, као националан и демократски, идеолошка борба представљала новост, с обзиром да за ту врсту борбе није био припремљен ни политички ни идеолошки ни организационо. Тако су се уместо два фронта, фашистичког и антифашистичког, појавила три: (1) окупаторско-усташки, (2) комунистички, потпомогнут од Совјетског Савеза и Интернационале, и (3) четнички-народни демократски, у коме су били углавном Срби. Четнички народни демократски фронт нашао се тако као између чекића и наковња, укљештен између два јака тоталитарна фронта, комунистичког и окупаторско-усташког. Уз то, устанички карактер четничког покрета налагао је борбу против окупатора, док је његов демократски и народни карактер условљавао борбу против усташке НДХ и тоталитарног комунистичког покрета.

Друга Југославија, као што је у целом свету познато, створена је на гробљима и јамама побијених Срба, на пепелу и рушевинама српских добара, и на насиљу, обманама и лажима. Српски народ, који чини три петине житеља Југославије, није био за државу онакву како је она саздана после рата стога, што је комунистичка власт успостављена одузимањем грађанских слобода и права да се слободним референдумом грађани изјасне какву државу желе, као што је то било обећано на конференцијама водећих ратних савезника. При том важно је да се има на уму, да су за време целог рата комунисти добијали моралну и материјалну помоћ од Совјетског Савеза и у извесној мери и од Западних савезника до 1943, а отада је и сва помоћ Западних савезника пренета на комунисте, док је четнички покрет напуштен у одлучном тренутку. У том неразумном поступку савезници су се понашали и деловали као да немају никаквог појма шта се на простору Југославије стварно догађа, што ће се после рата, уколико време одмиче, све више посведочавати објављивањем поверљивих докумената из савезничких ратних архива. То је трагична чињеница, која је стварно постала обртна тачка за

даљи развој грађанског рата. Заборавило се да су Западни савезници у четничком покрету Драже Михаиловића имали не само верног ратног савезника у борби против општег ратног непријатеља-нацифашистичког окупатора, већ и идеолошког савезника, који је, по свом демократском карактеру и по циљевима, био једини и последњи њихов ослонац на Балкану. У последицама тих фаталних грешака и заблуда, нарочито с обзиром на интернационални карактер комунизма, слободни народи Запада имаће непремостиве потешкоће у послератној политици, у покушајима за организовање трајног мира у свету. У том наопаком кобном поступку савезника најзначајнију улогу је одиграо председник Британске владе Винстон Черчил, мада једни тврде да је то чинио због нетачних обавештења, а други да је све радио по својој вољи, па је чак и сина Рандолфа послао Титу да би ископао што дубљи гроб Дражи Михаиловићу, односно српском народу. Његове идеје, предлоге и поступке прихватао је и потпомагао тада већ тешко болесни амерички председник Рузвелт, што је Черчилу давало много већи ауторитет и ширу слободу рада. Што је при том врло карактеристично и скоро несхватљиво, напуштање Драже Михаиловића је уследило баш у времену кад је успео да протера из Србије, Црне Горе и источне Босне комунистичке снаге, којом приликом је и сам Броз једва извукао живу главу у поразном бекству у правцу српске Крајине са само једном преполовљеном пролетерском бригадом. Ову своју заблуду Черчил је покушао да исправи једним јавним признањем онда кад је било касно да се ма шта исправи, изјавом: “За време рата веровао сам да могу да имам поверење у Тита. Сада схватам да је то једна од мојих највећих грешака”. Иако је Черчил проглашен највећим државником двадесетог века и неупоредивим политичарем, ми то не можемо да усвојимо с обзиром на његову невероватну кратковидост у раду на помагању комунизма да овлада великим делом Европе, укључно и Југославијом, што ће имати реперкусија у послератним односима међу народима и у вођењу међународне политике.

Као што су многим другим народима поробљеним од комунизма (Русија, Литванија, Летонија, Естонија, Пољска, Источна Немачка, Чехословачка, Румунија, Бугарска, Кина, и доцније Северна Кореја и Куба) одузети слобода и сва грађанска права, тако је било и са поробљавањем Југославије од стране

КПЈ, која је пре рата имала скоро невидљив број чланова, па чак и сада, након 30 година терора и страховладе, има једва 5 до 10%.

Ова књига има сврху да изнесе истину о догађајима у српској Крајини (Лика-Кордун-Горски Котар-Банија) где су се одигравали многи трагични догађаји у покушају примене плана за уништавање српског народа од стране удружених непријатеља: окупатора, усташке НДХ и Комунистичке партије Хрватске. При том је чудновато, али сасвим истинито, да је српски народ у том затирању далеко много више страдао од Хрвата-усташа и Хрвата-комуниста, него од оба окупатора и њихових шакала заједно током 4 године рата, све у једном истом циљу, да се на простору западно од Дрине Срби униште или сведу на безопасну незнатну мањину, тј. да се из основе измени етнички карактер у том простору, чак и тамо где су Срби били 100% или у огромној већини.

Сам начин како се тај гнусни криминални посао геноцида обављао у реченим српским крајевима износи ова књига, па би било пожељно да је прочитају сви Срби, без обзира где се налазе и без осврта на њихова политичка уверења, јер се овде ради о српском народу као целини и о покушају да се он збрише са завичајних простора, да се уништи. Књигу би требало да прочитају и они Срби у којих, било из којих разлога, замире српска свест и савест. Нарочито би требало да је прочитају они, који и после свега што се догодило у Југославији током II светског рата, проповедају могућност враћања у живот заједнице Хрвата и Срба без претходног обележавања граница шта је чије, као што је то препоручивао још 1918 Никола Пашић. Такву заједницу је могуће остварити само насиљем и одржавати бичем и кундаком, на начин као што је створена и како се одржава Друга Југославија (комунистичка). Данас, по свему што се зна, ту заједницу не жели хрватски народ, а и огромна већина Срба сматра да су сви мостови за тзв. братство и јединство Срба и Хрвата зазидани новом Ћеле Кулом високом до облака, у коју је узидано преко седам стотина хиљада српских глава посечених од стране Хрвата-усташа и Хрвата-комуниста.

Све ово наглашавамо из разлога што и данас има Срба који олако смећу с ума оно што се догодило 1941-1945, казујући да је све што се онда дешавало, па и онај безмало милион гробова српских мученика “превазишло време”.

При том, са изразом “превазишло време”, они у ствари усвајају пропагандну крилатицу властодржаца Друге Југославије, који такође сматрају да је прошлост “превазишло време” у новој “срећној заједници”, и као маска за све прошле и садашње злочине над српским народом проглашено начело “братства и јединства народа Југославије”, којим се прикривају и сва черечења српских земаља и сви прогони Срба обесправљених и принуђених да трпе, ћуте и чекају. Сви потези политичке природе, који су започети током рата, продужени су и по његовом свршетку од исте руке која тежи да српски народ не само распарча и обезглави, него и да га обесхрабри, духовно скрши и уништи, или сведе на безопасну масу. Ти српски ноншалантни појединци препоручују да преко свих зала нанетих српском народу, преко толиких гробова српских мученика, који нису били само из боја јунаци, него највише жене, старци и дечаци, треба прећи са “словенском добротом и опраштањем” у интересу одржавања заједнице по сваку цену. У ствари, са тим паролама се помаже комунистичка теза Друге Југославије, која, у напорима да се одржи “по сваку цену”, чини то по цену само српског народа. При том заборавља се нешто врло важно, иако смо томе сви сведоци, наиме да ни после 30 година од грозних злочина, сем неколико часних изузетака који могу да се наброје на прсте једне руке, хрватски народ као целина још није дао изјаву да са жаљењем осуђује злочине над српским народом, као што је то учинио Немац Аденауер према Јеврејима, па се добија поразан утисак да се хрватски народ слаже са тим неделима и, чак, да их прећутно и одобрава.

Из свега што је речено, као и из онога што се и данас тако жалосно очигледно одиграва у Другој Југославији, изгледа да није захватила корен у хрватском народу идеја коју су проносили Људевит Гај као Илиризам, Доситеј као Братство и Штросмајер и Краљ Александар као Југословенство. Гробови преко седам стотина хиљада побијених “Југословена” српског порекла то очигледно и непобитно потврђују.

Никола Плећаш-Нитоња, аутор ове књиге, је рођен 28. XII 1921 у селу Плећаши, општина Брувно, срез Грачац, у Лици, од оца Дана и мајке Саве. Основну школу свршио је у Брувну и до рата живео у родном селу чувајући стоку на Равној Чемерници и помажући родитељима као првенац у породици од седморо деце. Кад је настао рат 1941, Никола је био поодрастао, дурашан сеоски младић, лички српски горштачки тип од 19 година, који још није

стасао да служи обавезни војни рок, нити основао породично гнездо. Он ће се тек као избеглица у Италији, у Еболиу, оженити 1945 Српкињом Софијом-Коком, рођеном Ђукић, и 1946 у браку стећи сина Мишу, који ће 20 година доцније бити добровољац у америчкој војсци у Вијетнаму, да по повратку дипломира на Универзитету Јужног Илиноја.

Никола Плећаш-Нитоња је на младићким плећима проносио тешко бреме ратних година баш онда кад је широм отворио животне очи и отпочео да сагледава свет под пуном светлошћу и у правој боји. Васпитан у патријархалној средини, у националном и демократском духу, он је под родном стрехом, у српској школи, Светосавској широкогрудој цркви и слободољубивом и христољубивом српском друштву, сазнао шта је слобода и демократија, и увидео шта оне значе у животу људи уопште, посебно Срба западних крајева Југославије. Срби тих крајева су се за ореол слободе прво борили против маћехства црно-жуте ћесарске Аустро-Угарске, па потом, добар број, у војсци Краљевине Србије, било пребегом из Аустро-Угарске, било као добровољци на Солунском фронту, а Нитоња и многе десетине хиљада Срба Крајине, током II светског рата као борци националног демократског покрета под предводништвом неумрлог генерала Драже Михаиловића-Чиче.

Навикнут одмалена да изнад свега воли слободу и демократска права човека, он од почетка рата покушава да ступи у устаничке четничке редове и у томе успева 27 VII 1941 кад је плануо устанак Срба Крајине за борбу против нацифашистичких окупатора и ради спасавања голих живота Срба Крајине од усташке тзв. Независне Државе Хрватске. Као четник он је 1941 летео из борбе у борбу, дању и ноћу, све до априла 1942 кад је његово село преваром заузето од партизана. Тада су многи млади Срби Крајине, међу њима и Никола, били преваром и присилом мобилисани у партизане, да после мало времена буде постављен за водника, па за командира чете и најзад за команданта батаљона у Другој бригади Шесте личке партизанске ливизије. У борби на Косињу, коју је водио против усташа по својој иницијативи, бива рањен. У партизанској официрској школи први пут је схватио основни циљ комуниста — приграбљивање власти — и пут и начин да се он достигне, па убрзо затим са неколико истомишљеника организује групно бекство у

четнике, које због издаје не успева и он заједно са шесдесет завереника буде ухапшен.

То присилно партизанство Никола је платио у ужасном мучилишту у затвору у Подлапачи, где је прочамио три месеца свакодневно саслушаван, мучен и до издаха тучен од интернационално школованих крвопија и џелата, да би му сломили савест и српску свест, убили душу и из клонулог срца изнудили признање о уделу у припреманом бекству и откривања везе на четничкој страни, и да тако оптужи и себе и своје саучеснике у завери. Но он је издржао све до краја, и мучења и искушења, показујући невиђену отпорност српског духа пред невероватним физичким боловима, да се потом бекством поново нађе у четничким редовима да се као љути осветник бори до краја рата.

Пребегавши у четнике, Никола је својом бистрином, организацијском способношћу, одлучношћу и изразитом храброшћу брзо постао водник у Одреду Петра Рајака, затим командант Лапачког четничког одреда, па командант Четврте бригаде Првог личког корпуса и на крају рата командант Комитског одреда. Он свршава и четничку Официрску школу у оквиру Динарске четничке дивизије и као четник, током рата бива одликован златном медаљом Милоша Обилића и Карађорђевом звездом са мачевима за осведочену личну храброст у борбама против нацифашистичких окупатора и хрватских усташа, а указом министра војног генерала Драже Михаиловића добија чин поручника.

У избеглиштву проводи са осталим борцима Динарске четничке дивизије од маја 1945 у Италији, у логору Цезане, где похађа под најтежим околностима гимназију, коју оснива и води са љубављу, много напора и воље познати четнички идеолог и борац, бивши директор гимназије и народни посланик пок. Станко Драгосављевић, професор. У септембру 1945 логор се сели у Еболи где наставља школовање и завршава три разреда гимназије. У априлу 1947 цела национална група из Еболиа је пресељена у Немачку, и тада Никола са осталим официрима долази у логор Гросенброде, одакле је као “ратни злочинац” пребачен у логор Минстер. После тромесечног испитивања у Минстеру бива преведен у логор Бохолт, да напослетку оде у

логор Боргхорст, одакле септембра 1949 одлази за Америку, где отада живи у Белвуду, у близини Чикага.

У овој узбудљивој књизи се сусрећу многа имена српских слободара, живих и погинулих у борбама или усмрћиваних мукама од хрватске усташко-комунистичке дружине, која је обављала исти посао, на истом простору, истим начинима и са истим циљем: уништења Срба. Тај гнусни криминални посао најниже врсте, после рата и узурпирања власти, су наставили комунисти, усмеривши све своје напоре на разбијању српског народа под вођством Тита-барјактара мрзитеља Срба. И тако, док су сви остали народи Друге Југославије добили своје федералне републике, Словенци Словенију, Хрвати Хрватску, тзв. македонски народ Македонију, Шиптари аутономну област Косово-Метохија, древну постојбину српске државе и Српске цркве, и Мађари сакупљени у српској Војводини, са планом да се у догледно време и те две области прогласе републикама,—дотле само Срби остадоше расчеречени, јер је комунистичка врхушка знала да од Срба, посебно од српских сељака, никад неће моћи да начини робове и слуге идеје, која никад није одушевљавала домаћинско српско село.

Нова власт у Југославији у свакој прилици је чувала јединство Хрвата, а разбијала Србе плашећи се уједињеног и монолитног Српства особито стога, што Срби поседују богато државно искуство и нарочито велику политичку зрелост, коју су стекли током 150 година борби за демократију и парламентаризам, док су остали народи Југославије то започели тек 1918, пошто су их Срби, уз велике жртве, ослободили туђинског господарења. Па ипак, и поред оштрог терора, Срби нису прихватили стање створено насиљем незнатне мањине, јер су одувек били и остали непомирљиви противници тиранства и диктатуре, и поборници демократских решења. Из свих тих разлога они се не свиђају тлачитељима Друге Југославије, који хоће да народи под њиховом влашћу буду покорни робови, као што је, уосталом, случај у свим земљама у којима су загосподарили комунисти.

Српски народ је из једног окупаторско-усташког терора током рата прешао у други терор окупаторско-усташко-комунистички, да 1945, после тзв. ослобођења, буде подвргнут трећем антисрпском терору Комунистичке партије Југославије, који се и данас несмањеном жестином спроводи

хапшењима, тортурама, прогонима српске мисли и културе, Српске цркве и језика, српске књиге и српског слова Ћирилице, и др.

Из ове књиге ће се видети и једна друга важна чињеница за разумевање откуда је ионако жесток отпор четника против партизана постајао све љући уколико се рат приближавао крају. Људи који су од почетка 1943 надаље сачињавали четничке борце Крајине били су у несразмерној већини пребегли партизани, који су јасно увидели да је партизански покрет чисто хрватска ствар, и који су били сведоци намештеног подлог уништавања Срба у гурању једних против других по пакленом плану КПХ у договору са НДХ. Најзад, то су били људи чије су многе чланове фамилија побиле усташе или ликвидирали партизани, многима затрт цео род и погашена родна огњишта, па су пребегом у четнике постајали непомирљиви противници и усташа и комуниста.

Ова књига је писана чистим српским језиком и уз то и веома лаким стилом који се чита без тешкоће, па ће као таква бити приступачна и разумљива сваком писменом Србину.

Појава ове књиге биће добродошла и онима који буду писали о догађајима током рата у српским крајевима западно од реке Дрине, посебно у Лици, Кордуну, Горском Котару и Банији. Они ће у њој наћи много убедљивих истинитих података.

Било би врло пожељно ако би се у догледно време указала прилика да се ова књига, или барем нека њена поглавља, преведе на енглески језик, ради обавештавања странаца о истини у вези са збивањима у Југославији током ратних година 1941-1945, с обзиром да су подаци изнети у њој истинити и у највећем броју супротни онима које о тим истим догађајима износи комунистичка пропагандна штампа и диригована литература.

Ми ову књигу препоручујемо Србима да је набаве и са пажњом прочитају, и да о њој размишљају.

Драгослав П. Драгутиновић

Децембар 1974 у Чикагу, САД.

УВОДНА РЕЧ

“Чини ми се да бих био најсрећнији човек на свету, кад бих могао да разучим што сам научио, па да узмем фрулу и да свирајући чувам стадо”.

Др. Николај Велимировић

Сврха ове књиге је да покуша да објасни сложена и замршена збивања у западном делу Југославије у току Другог светског рата. Свестан сам да има пропуста које ће бити потребно доцније унети, а који су настали услед недовољног времена и тешког свакодневног рада у фабрици. У овој књизи желим да изнесем сазнања и искуства која сам стекао непосредним учешћем у рату, како би она бар унеколико допринела расветљавању стварности, која је тенденциозно, са разних страна и из различитих интереса и намера, заташкавана, па да се јасније сагледају не само догађаји, него и њихови узроци и последице, особито они из дана револуције под окупацијом.

Већ је дозрело време да учесници, који су надживели ратне страхоте, започну мирно, хладно и трезвено да размишљају о токовима минулих историјских догођаја у нашим завичајним крајевима. У том смислу и ја износим односне догађаје из живота средине у којој сам се родио и живео, и у којој сам се борио ради спасавања свог српског народа принуђеног да живи под нељудским условима живота наметнутих грубом силом од стране окупатора и усташке злочиначке државе Хрватске, и потом од хрватских комуниста. Ја пишем о страдањима синова и кћери српског краја на западу Југославије—Лике, Баније, Горског Котара и Кордуна, — који су били невино, попут Христа, распињани на крстове од стране зверских, подмуклих и лукавих душмана.

Био сам очевидац многобројних догађања о којима пишем, па зато ова књига треба да се прими као збир ратних успомена у односним догађајима. Ова књига је уједно и докуменат збивања и стварна неретуширана слика једног временског раздобља на једном делу наше несрећне отаџбине. У ту сврху користио сам неизбрисива сећања, лични дневник и белешке, и

многобројна писма и сведочанства учесника-сабораца. Уз то и обилну литературу, нашу и страну. Услед самог заплета догађаја, хтео-не хтео, био сам принуђен да често говорим о себи и својим најмилијим, па се зато извињавам читаоцима.

Прохујало је више од три деценије од догађаја које описујем, па се са те временске раздаљине они могу хладније и без страсти да посматрају. Ја пишем о људима, који су се без предаха и устука борили, о њиховим идеалима и тежњама, сиовима и надама, жељама и страдањима, и о њиховим неизмернии жртвама у покушају спасавања српског народа од руке која је тежила да га утамани.

Наслеђена од злих предака схватања бића и карактера Срба, била су главни покретач лудила и незаситости прохтева Хрвата свих политичких оријентација у односу на Србе западних крајева Југославије. То лудило, неговано и распаљивано у раздобљу између два светска рата, нашло је израз током Другог светског рата у незапамћеним злочинима према српском народу на целом простору западно од реке Дрине, који је држала издајом створена злочиначка држава Хрватска под окриљем нацифашистичке окупаторске војне силе. Код Хрвата у опште, код једних јавно — код других потајно, постојао је паклени план о истребљивању Срба на целој територији тзв. Независне Државе Хрватске, посебно мог ужег завичајног краја. Политика уништења Срба од стране Хрвата током Другог светског рата спровођена је на два колосека: (1) јавно биолошко истребљивање Срба које су вршили усташки оријентисани Хрвати под заштитом нацифашистичког протежера, и (2) потајно, такође биолошко, уништавање Срба од стране комунистички настројених Хрвата. Док је прва политика — усташка — безмало свима позната, дотле је друга — комунистичка — била мало или чак нимало знана. Услед тога, поред приказивања усташких злодела, основна тежња ове књиге је раскринкавање ове друге политике — комунистичке, — њене конспирације, подлости и лукавства путем до постављеног циља: узурпирања власти. У исто време износимо и имена бројних комунистичких фирера-Хрвата, који су тај посао обављали у току рата, а од којих, понеки, и данас заузимају високе положаје у насилничкој комунистичкој хијерархији у Југославији.

При читању ове књиге читалац би требало да има на уму извесне напомене:

1) Описани су, углавном, они догађаји у којима сам лично учествовао:

2) Описивао сам само оне борбе против окупатора које су се збиле у другој половини 1941 године. Остале борбе не износим, јер, после наређења окупатора да се за сваког убијеног или рањеног Немца стреља по сто Срба, Динарска четничка дивизија је одлучила да борба против окупатора буде под њеним искључивим надзором, па зато само људи који су били уско везани са Дивизијом могу да пишу о тим борбама. Да се то наређење четничке Дивизије није поштовало било би истребљено далеко више Срба Крајине;

3) Опис детаља појединих догађаја, који би још рељефније приказивали оно што се дешавало у српској западној Крајини, у периоду између 1941 и 1945 године, намерно је изостављен, из обзира према људима који су учествовали у тим догађајима, а налазе се и живе под комунистичким терором који влада у Југославији.

Кад је окупирана Прва Југославија био сам деветнаестогодишњи лички сеоски момак, који није још ни војни рок одслужио. Васпитан сам у четничком духу читајући српске народне песме и слушајући приче о српским херојима и њиховим јуначким подвизима. У породици је било седморо деце и ја сам био најстарији. Под утицајем родитеља васпитавани смо у српском патријархалном духу, при чему су многи “србијански” обичаји чувани и неговани као светиње.

У селу се већ 19 априла 1941 пронела вест, да је 17 априла неки поп, у пратњи старог четника Владе Новаковића, био у Босанском Грахову и одржао збор позивајући народ на устанак против окупатора и домаћих издајника-усташа, па чувши то више нисам могао мирно да седим код говеди на Чемерници. Осећао сам се и физички и духовно стасао да узмем учешћа у борбама за одбрану угроженог српског рода мог краја. Тако смо се 19 априла, Стево Плећаш, Милан Плећаш, Дане Плећаш, Никола Плећаш, Марко Плећаш и ја, сви из истог села, спремили и наоружани кренули за Босанско Грахово. Нама се придружио и Мићо Обрадовић са митраљезом. Доцкан увече тога дана нашли смо се у селу Ресановац и заноћили у домаћинској

кући Бојића. Сутрадан, 20 априла, пошли смо даље и пред самим Принциповим Граховом сусрели једног старца. Прво смо га упитали да ли је Србин и кад нам је гласом поноса рекао да је Србин из Грахова, казали смо ко смо и одакле смо, па се он распитивао за неке наше сеоске људе које је знао. Затим, кад смо га упитали да ли штогод зна о неком попу, који је пре неколико дана држао говор у Грахову и позивао народ на устанак, старац нас је чудно погледао и после неколико предаха тишине проговорио: “Да, био је овде неки млади поп Ђујић из Стрмице и покушавао да прикупи Србе војнике из 54 пешадијског пука у намери да образује четничку јединицу, па је после тога кренуо према Книнској крајини, и не бих вам могао казати где је сада. Али, децо, саветујем вам да се из ових стопа вратите кућама док поближе не сазнате где би могли да нађете попа Ђујића, јер се овде говори да хрватске усташе хапсе и убијају све српско што стигну, па ухвате ли вас са тим оружјем ни свемоћни драги Бог неће моћи да вам помогне да се спасете”. Тако нам је рекао овај добри српски старац чије су очи биле пуне неисказане туге као одслик душе превршене јадом и чемером.

Немајући куд, послушали смо старчев искрен савет и одмах кренули натраг, па да из нашег села покушамо да дођемо у везу са попом Ђујићем. У повратку срели смо 17 младих Лапчана, наоружаних као и ми, који су такође чули за Попа и кренули да му се придруже, и пошто смо им казали наша искуства и они су се вратили кућама. Ових 17 Лапчана ће, мало доцније, изгубити животе као жртве хрватског комунистичког терора.

Кад је створена Прва Југославија свим силама се настојавало да се обузда четништво и да се пригуши солунском победом окрилаћено Српство, јер су против четништва негодовали хрватски политичари, они који су у исто време стварали Хрватску сељачку заштиту у оквиру Хрватске сељачке странке, из које се потом изнедрило највише усташких кољача. Међутим, данас, после тридесет година од завршетка бесмисленог и кобног великог рата, кад размишљам о четништву долазим увек до истог закључка, да је држање власти у Првој Југославији начинило неопростив грех према српском народу у обуздавању развоја четништва и спутавању српског духа, јер је четништво била добра идеја, у сваком случају добра за српски народ. Оно је израз српске мисли и воље, обичаја и народне етике. Четништво је наставак српске историјске борбе за слободу, борбе хајдука и ускока, попут Хајдук-Вељка и

Стојана Јанковића. Четништво је одраз дугог временског периода српских народних стремљења и као такво оно је било противник свих, и унутрашњих и спољних, елемената и утицаја, који су имали посебне интересе у односу на српски народ. Кроз своју мукотрпну историју Срби су, у огромној већини, одувек изнад свега сањали и прижељкивали духовно уједињење целокупног српског народа у једној снажној Србији. У напорима ка том идеалу четници су дали блистав допринос, што и догађаји описани у овој књизи посведочавају.

Бићу задовољан ако сам успео да, поред података и имена учесника у догађајима, пружим барем приближно душевну слику патњи и страдања српског народа Крајине.

Предајући књигу јавности, молим све читаоце да евентуалне пропусте не сматрају намерним. Осећаћемо се срећни ако ова књига буде послужила као подстрек и материјал другим сведоцима ужаса и покора које је преживео српски народ, за даље проучавање догађаја у времену Другог светског рата у српској Крајини.

Никола Плећаш-Нитоња

Дано на Божић 1975. године Белвуд, Илиној, САД.

ПРВИ ДЕО

ПОЧЕЦИ ЗЛА

Настајала су мучна времена. У њима ће се, између осталог, нарочито оцртавати наличја карактера људи са којима смо дотада присно живели и делили добро и зло, радост и тугу.

Пошто ми је већ више месеци прогонио фамилију због мог бекства из партизана у четнике, коначно сам решио да партизанском одборнику у мом селу, Илији Плећашу, напишем писмо. При том, имао сам намеру да му кажем како сам најбоље умео, да моји родитељи и моја фамилија не могу никако да буду одговорни за моје поступке и да за то могу само лично да одговарам. Покушао сам, такође, да му објасним да ми нисмо један за другог странци, него блиски рођаци. “Ми смо крвна родбина, јер си ми ти рођени ујак, и то је, колико за моју толико и за твоју фамилију, много важније него наша садашња различита политичка опредељеност”, писао сам му између осталог.

Лично нисам гајио било какву мржњу према овом свом рођаку, јер смо нас двојица пре рата били безмало стално заједно, као да смо ништа мање него рођена браћа. Заједно смо расли, заједно се играли, заједно овце чували и заједно стасавали до младићког доба. И наши родитељи су се слагали, његови су волели мене, а моји њега као рођене синове. Улазили смо један другом у кућу као да улазимо у своју. Зато сам писао писмо у благом тону, савлађујући нерасположење, упркос његовом вишемесечном небратском поступању према мојој фамилији. Био сам осетио да је одједном однос међу нама постао врло затегнут, пун експлозивних емоција и зато сам у писму рекао прибрано, без срџбе, да нема смисла да се ми Срби узајамно прогонимо у времену кад доживљујемо толика тешка страдања од хрватских усташа и окупатора. И на крају сам додао да ћемо по завршетку рата опет да живимо заједно по слову судбине у нашем лепом селу и да се ослањамо један на другог и помажемо, као што су то наше фамилије одувек чиниле. “Одгајићемо нашу децу да осећају присан крвни однос, као што смо га и ми донедавно осећали”.

Био сам потпуно свестан да се ми Срби Крајине налазимо у једном историјском сукобу, издељени у два опречна табора, четнике и партизане,

али никако нисам могао да претпоставим да је у том сукобу свест родбинског односа могла да замре у толикој мери у срцу и уму једног мог безмало рођеног брата.

Пишући напред поменуто писмо ја сам са дубоком искреношћу веровао да ће оно у мом ујаку пробудити старо непомућено осећање рођаштва и да ће збрисати све што нас је раздвајало. Међутим, на то добронамерно и крајње помирљиво писмо, Илија ми је одговорио кратком нотицом, коју ми је послао по једном сеоском дечаку: "Буразеру, дођи да разговарамо. Ја сам мој “Шмајсер” нахранио челиком и чекам те”. Тим Илијиним одговором био сам више него запрепашћен. Такав одговор никако нисам очекивао, па сам био не само изненађен, него и узбуђен и збуњен. Илија Плећаш није био школован човек, као што и ја нисам био, и до рата није о комунизму знао ништа више него што сам ја знао. До тог дана живео сам у уверењу да ми Срби Крајине, под притиском усташког терора, треба да се збијемо и удружимо за одбрану, и да нам у братској слози лежи једина снага и главна залога за животни опстанак у овим крајевима, као што је одувек бивало код Срба у најтежим данима њихова живота, и као што и слова српског грба поручују. То зближавање треба да буде извор и утока наше моћи, па да ни у овим страшним тренуцима не изгубимо присебност и не ослабимо наше изгледе на успех у одбрани.

Илијин одговор изазвао је у мени неки унутрашњи удар, уздрмао цело моје морално ја и створио пометеност. Осетио сам да је он постао жртвом смишљене и планске пропаганде Комунистичке партије Хрватске (КПХ), која му је обећавала оно што му убого село није могло никад дати, па се њему учинило да је то оно за чим је чезнуо и о чему је понекад читао или слушао од других. Занешен нечим непознатим, што је могло да га одведе из његовог села и пренесе од стада оваца у некакав чаробан живот, Илија Плећаш је био природна жртва некога ко је тражио људе чији је карактер био подложан да прихвати план какав је КПХ припремала да примени на Србе Крајине. Поред других људи, Партија је и Илију мобилисала и он јој се сав одао и верно служио, никад не размишљајући о ономе што је радио и не питајући се да ли је то што чини корисно за његов српски народ. Њега је Партија не само мобилисала и упрегла у свој јарам, него је она и мислила за њега. А Илија није био склон да руши златне снове, за које је осећао да отпочињу да се

остварују. Тако започет живот наједном је за њега постао и почетак краја његовог доташњег света, у коме се родио и проживео срећну плаву младост. У слепом заносу да постигне нови животни циљ, он је био спреман да око себе уништи све оно што би могло да му смета у започетом успону ка ономе врху који је сматрао бољим животом.

За мене је Илијин пример, а он није био усамљен код Срба тога времена, био посебна велика трагедија, и по мом сељачком схватању застрањивања те врсте била су од битног значаја у великој несрећи која је снашла Србе Крајине у њиховом напору одбране и која су их умногом ослабила. Но и поред тога, Срби Крајине су, после два крвава месеца усташког терора, показали ону чудну исконску српску снагу која избујава у најтежим данима и којом су успели не само да зауставе сваки усташки налет, него и да цео усташки покрет претворе у прах. Оно што је Илија Плећаш радио разарало је вековну основу на којој је почивало Српство Крајине и Лике, јер су његовом примеру следовали други. Илија је био искариотско оличење у часу покушаја српских душмана да униште историјску непрекидну животну везу Српства у Крајини. Зато сам, по пријему Илијине нотице, у очајању, осетио да морам с њим што пре да се сретнем, с помишљу, која ми се невољно наметала, да, можда, после тог састанка један од нас двојице више неће бити жив.

Тај ће моменат за мене бити врхунац трпљења онога што је отпочело да насрће на живот Срба Крајине упоредо са усташким покретом у априлу 1941, а можда још и много раније. Какве сам улоге у томе одиграо изнећу током даљег излагања.

НЕСЛУЋЕНА И НЕЗАПАМЋЕНА ЗВЕРСТВА

Крајем априла 1941, једна за другом, почеле су у моје село непрекидно да стижу све узбудљивије ружне вести. Испочетка моји сељани нису могли да поверују у њихову истинитост, јер се говорило о страшним злочинима, скоро невероватним, које су хрватске усташе чиниле над Србима целе Крајине. Није било могуће замислити, а камоли поверовати да су људи, ма колико огрезли у неваљалству и злу, могли да почине злочине какви су описивани. Тешки отров, који се у срцима извесних Хрвата таложио од Анте Старчевића и превршио априла 1941 године, излио се на голоруки српски народ у часу кад је остао без државе и ичије заштите. Тешке потресне вести све су учестаније стизале, дан и ноћ, све невероватније, страшније, зверскије, крвавије. Уз то, увек је понеко стизао са самог места погрома, живи сведок страхота којима је био очевидац, или да пренесе изјаве које је чуо из уста спашених. Слушајући те вести ми смо се каменили у неверици.

Тих дана у Оточцу усташе су само у једној јединој ноћи искасапиле преко 300 Срба. Свештеник Бранко Добросављевић је зверски најпре мучен, па затим приморан да гледа како на комаде секу његовог синчића.

У Свињици, у Банији, свештеник Дане Бобић најпре је допола жив у земљу закопан, па су онда усташе око њега играле коло и један по један прилазиле и отсецале са њега по парче меса, док се јадник није од мука онесвестио и умро.

Тридесетог априла 1941, усташе су упале у село Липово Поље, ухватиле две српске девојке, Милицу Почучу и Марију Стакић, и заклале их ножем наочиглед и ужасавање целог сеоског света.

У Косињу, усташе су натерале једну српску мајку да држи кофу и хвата крв четворице синова, које су оне једног по једног клале, и затим онесвешћену мајку убиле. Заиста је невероватно, али нажалост истинито, како су са Србима поступали ови тешки мрзитељи и лажни Хришћани.

Свукуд по Лици, Кордуну и Банији усташе су улазиле у српска села и газиле српску децу и тако их усмрћивале, а одрасле убијале уз садистичко уживање на најгрознији начин. По Лици су образовани логори који су

постали страхотна масовна мучилишта и стратишта Срба. Због тога су Срби Лике живели у неизмерном страху од јутра до јутра, јер више нико није био сигуран за свој живот. Срби су се, међутим, мање плашили саме смрти, него мучења која јој претходе. Они су се бојали да ће бити присиљени да доживљавају неке од најстрашнијих призора мучења, тежих од свих дотада забележених у историји људског рода.

Нормалан човечји ум просто није могао да прихвати да је могуће да се оваква зверства дешавају усред културне Европе двадесетог века. Људи који су чинили та дотада незаписана зверства у историји људског рода, имали су од свега људског само физички облик, а све друго зверско-животињско, разбојничко, паклено, душа оптерећених тешким мрзитељством и христохулитељством.

Кроз та усташка недела одједном је у српским душама потамнила она велика идеја коју је Људевит Гај пронео под именом Илиризам, бискуп Штросмајер под етикетом Југословенства, а Доситеј Обрадовић под барјаком Братства.

Тада су и моји родитељи страховали, као што су и сви други Срби страховали, али не толико за себе колико за своју децу. Тих дана мој отац нас је често кришом погледао чудним погледима, као да се с нама опраштао занавек. По изразу лица видело се да су му мисли биле негде далеко, вероватно у молитвама пред Господом, који је једини могао да нам пружи спас. Гледајући нас можда је помишљао, како ће једног дана бити и он приморан да беспомоћно гледа како и нас усташе убијају.

У нашој кући било је седморо деце, међу којима сам ја био најстарији, па је отац у мени гледао и сина и наследника, и јединог способног браниоца целе породице. Одгајао нас је брижљиво и, откако га знам, радио без предаха поваздан веома тешко, у тежњи да нам живот буде ведар, миран и срећан, и да би нам по својој смрти нешто оставио. Сада су зли људи претили, не само да нам прекину тај складан живот, него и да нам отму или униште све што је он мукотрпно стварао. И не само мог оца, него и све друге сељане, највише је мучила тешка помисао да, пред плимом наилазећих безакоња и злочина, нису имали коме да се пожале и обрате за помоћ. Тада су Срби били без државе и

представника њезине власти, без суда да злочинце казни, и без полиције и војске да их заштите, једном речју били су стављени ван закона и прогоњени као зверке-штеточинке. Остали су потпуно обесправљен народ под влашћу страха од усташких злочина како је био мало који народ света изложен од прехришћанског доба до наших дана. Непознати песник је једва дотакао домен ових страхота кад је у своје време написао стихове:

“Крајина је крвава хаљина, у крв лијеже, у крви устаје и крваве једе залогаје”... Вести о страхотама стварале су у нама млађима не само велику стрепњу,

него су у нас усађивале голему и неизбрисиву мржњу за усташе, као и за цео народ који их је изнедрио. Због свега тога у нама се рађала и вратоломно брзо бубрила страшна мисао и жеља за осветом. Међу сељацима кришом се усађивала мисао о борби против хрватских усташа. Као други младићи у селу и ја сам осећао велику ватрену жељу да пођем у ту борбу.

Српска омладина, запојена не само Косовским духом и Светосављем, него, нарочито и нада све, вером националном, добра, кротка и нежна, али поносна и чврста као стене њиховог убогог завичајног краја и спремна на највеће жртве, услед ненадно надошлих ужасних патњи напречац сазрела као мужеви, поћи ће у борбу за национални идеал слободе и невином крвљу оросиће сва поља, горе и камење српске Западне Крајине.

— Треба сви да се дижемо и да похрлимо у освету над усташама, — рекао сам једном док смо седели за трпезом о ручку.

— Не смеш да дозволиш да жеља за осветом завлада твојим младим срцем и да се у злочину спустиш на ниво тих хрватских одрода, — прекорио ме је благо отац.

Већ у јуну месецу почело је у мом селу да се увелико говори о устанку Срба Крајине. Старији су покушавали да тај рад прикрију од млађих, бојећи се да се припрема преурањено не обелодани и цело предузеће компромитује. Затим, кад су прве вести о устанку дошле до мене, поново сам покушао да о томе са оцем разговарам, али он то најпре одби, па ме после неколико дана

сам призва и рече да причекам и да ће ми он казати кад дође време да идем, јер “сад одлазе само четници из стрељачких дружина, који су пре рата обучавани за борбу”.

За сеоског младића, као што сам тада ја био, заиста је било тешко поверовати да је могло да се дешава оно што је стварност сведочила, односно да је једна група људи, које смо сматрали браћом, могла, под фирмом усташтва, да врши злочине какви су чињени. Мени је све изгледало као један немиран и тежак сан из којег сам покушавао да се пробудим. Међутим, пред очима су биле непобитне чињенице, крвава стварност.

Иван Бркљачић, Хрват из Трновца код Госпића, био је потајно заклети усташа од 1932 године и служио као државни лугар у Брувањској општини. Мој отац је имао две куће и у једној је већ више година становао Бркљачић. Његова жена Аница је често проводила слободно време у разговорима са мојом мајком и њих две су се узајамно опходиле као добре пријатељице. Међутим, почетком јуна 1941 Бркљачић је дошао у наше село да млађе наговара да иду у Србију. “Ако не сад, касније ћете свакако морати отићи, јер је ово хрватска земља и овде ће живјети само Хрвати”, казао је једној групи сеоских младића међу којима сам и ја био. Пошто смо о томе промислили, нас неколико смо решили да прихватимо лугарев савет и да се спремимо за пут у Србију, па, чим се тамо сместимо и нађемо неки посао, да пребацимо и остале укућане док се рат не заврши. Чули смо да Србија прима на хиљаде Срба из наших крајева и Словенаца, смешта их и даје запослења да могу пристојно да живе до краја рата. Лугар нам је обећао да ће да нас одведе у општину у Брувно и да нам помогне да извадимо потребне папире за прелаз у Србију.

Кад је дошао дан за полазак у општину спремили смо се и пошли према Брувну, али кад смо излазили из села видели смо како према мојој кући и мајци, сва задихана и уплакана, трчи као без душе лугарева жена Аница, и како јој издалека моја мајка полази у сусрет претпостављајући да јој се у кући десило неко изненадно велико зло. Међутим, Аница из свег гласа закука:

— Не дај, Тето, не дај Николи да иде у Брувно, тамо чекају усташе да их покољу!

На тај глас моја се мати скаменила, а Аница притрча Рољановој сестри, која је била моја сестра од стрица и тада се ту нашла, и рече да брзо потрчи и да нас врати. Трчећи за нама Рољанова сестра је успут смислила шта да нам каже, па стигавши нас доста смирено рече:

— Нитоња, ’ајде брже натраг кући. Надуо се један во и ено цркава. — Па додаде: — Нека се и други врате да ти помогну, па ћете касније за Брувно!

Сви смо се вратили. Пред кућом ме је сачекала мајка и рекла шта јој је казала Аница. Љутит, без размишљања одмах сам потрчао лугаревом стану у намери да га нађем. Пролетео сам кроз кућу, али њега тамо није било. Кревет у коме је спавао био је још топао, што је значило да је пре неколико минута из њега побегао. Поред кревета је стајао његов карабин, па сам закључио да ме је приметио да трчим његовој кући и нагло побегао, највероватније у Брувно код усташа, заборављајући да узме карабин, који сам ја узео и понео својој кући где је још била Аница сва уплакана.

— Јој, Нитоња мој, наопако им било, они су чекали да вас покољу, тако ми је мој Ивица рекао, наопако и њему било што вас је наговорио да тамо идете иако је знао шта вас чека.

Тада сам знао да је мој пут за Србију затворен, осим ако бих се искрадао преко шума Босне.

Исте те вечери лугарева ћерка, којој је било осам година, вечерала је с нама, као што је бивало безброј пута до тада. Мој отац је и њу сматрао својим дететом, јер је више времена проводила с нама, него код своје куће. Она је за столом била, као обично, доста немирна, па је у једном моменту, ваљда у игри, мој млађи брат, коме је било 11 година, ударио нехотице ногом испод стола и она вриснула и повикала:

— Идем ја сада да кажем мом тати да доведе усташе да те закољу.

Чувши те речи мој отац је заплакао, јер му је изјава девојчице тешко пала и из ње је закључио да је Бркљачић, према коме се он увек пријатељски

опходио, чак и пред својом децом причао о клању Срба у овим крајевима, према ономе “јер овде ће живјети само Хрвати”, како је он то пре нама младићима рекао.

ЧЕМЕРНИЦА

У непосредној близини извора реке Уне, на западној страни, на стрмој узвишици обраслој шумом, на надморској висини од 1.200 м. налази се висораван Равна Чемерница. То је планински предео врло подесан за испашу стоке, а има доста и ливада са тврдом травом. Чемерница је подељена на два среза, Лапачки и Грачачки. Источни и јужни део припадају срезу Доњи Лапац, а западни и северни Грачацу. Села и засеоци у близини Чемернице на падинама источне стране су Горња и Доња Суваја са извором реке Уне, на југоисточној је засеок Ајдеровац, а на јужној село Добашница, које је као укљештено међу брдима и врло је неприступачно. Ова места су припадала срезу Доњи Лапац и била су насељена искључиво српским живљем. Северна страна Чемернице је махом обрасла буковом шумом прошараном гдегде јеловином, нарочито тамо где се уздиже Гутешин Врх са 1470 м надморске висине. На подножју тог врха, на североисточној страни, находи се село Брезовац, чији источни део припада срезу Доњи Лапац, а западни срезу Грачац. На северозападној страни Чемернице налазе се села Мазин и Брувно са засеоком Плећаши. Ова села су била међу најнапреднијим у Лици, посебно у одгајању стоке. Она су била приступачнија од других села око Чемернице и од њих води добар колски пут испод Стрме Чемернице на Равну Чемерницу. И ова села су била насељена српски�