1

www.skripta.info

www.skripta.info

2

www.skripta.info

Zdravko Ilić

BALKANSKI

ATOMSKI

SOKO

BEZBEDNOSNE

EKONOMSKE

MORALNE

I

EKOLOŠKE POSLEDICE GRADNJE ATOMSKIH

ELEKTRANA

BEOGRAD 1986

www.skripta.info

3

UZIMAJ NOVAC OD ONIH KOJI GA

NAJVIŠE IMAJU, A TO SU — SIROMAŠNI.

Jevrejska izreka

4

SADRŽAJ

Napomena autora — — — — — — — — —— — — — — — — — — — — — — — — — 5

Berlin, »Štajgenberger«. Groblje Špandau — — — — — — — — — — — — — — — — — 7

GOG (gospodin gastarbajter). Štedljiva i rasipnička država — — — — — —— — — — — 18

Atomski biznis. Pronalazačica Verena — — — — — — — — — — — — — — — — — — 29

Audio-revolucija. Sutra u Alabami — —— — — — — — — — — — — — — — — — — 40

gencija »PROFIT-SYSTEM-TECHNIK«. Projekt »Balkanski soko« — — — — — — — — 54

Kako će nauka napredovati? — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — 68

Eksplozija u kabareu. Antiatomski pokret— — — — — — — — — — — — — — — — — 81

Pogovor — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — 94

O piscu — — — — — — — — —— — — — — — — — — — — — — — — — — — — 98

5

NAPOMENA AUTORA

Nisam atomski fizičar, nego reporter. Sticajem okolnosti, dok sam više od sedam godina

bio dopisnik Tanjuga u SR Nemačkoj, Nemačkoj DR i Zapadnom Berlinu, proučavao sam — uz

sve svakodnevne poslove reportera — istoriju i sadašnjost gradnje nuklearnih elektrana u SR

Nemačkoj. Koristio sam podatke koji su bili dostupni svakom novinaru na službi u SR Nemačkoj

i Zapadnom Berlinu, tražio i dobijao dodatne, nove informacije, razgovarao sa kompetentnim

ličnostima, sakupio dragocenu dokumentaciju, uz posebnu pažnju šta se događalo u velikom

antiatomskom pokretu. O tome nisam, koliko sam želeo, mogao pisali u novinama, osim u

nekoliko slučajeva, jer se antiatomski pokret prezentira kao smušena stranka »zelenih« i

pokušava diskreditovati, kao »sve je to zeleno, ne razume nauku«.

Međutim, u stvarnosti to nije tako.

U potrazi za »atomskim« činjenicama, naročito me je zanimao odnos između nuklearnih i

drugih zapadnonemačkih koncerna — kao i multinacionalnih kompanija iz ostalog sveta —

prema zemljama u razvoju, zemljama »trećeg sveta«, kako oni kažu. Zapravo, odnos između

razvijenih i zemalja u razvoju. Kako to izgleda?

U takozvanom »atomskom« i drugom međunarodnom biznisu postoje zakonske i druge

tajne. Zato sam se morao poslužiti neuobičajenim metodama, kako bih jasnije pričao o odnosu

između bogatih i siromašnih, uz sve »sporedno« što se tu događa, uključiv i korupciju, terorizam,

pornografiju, video-biznis i trgovinu decom, drogama i oružjem. Zbog toga su promenjena imena

pronalazačice Verene Nemeš, GOG-a i grofa-menadžera Helmuta Hiršmajera, kao i

multinacionalne AGENCIJE PROFIT-SYSTEM-TECHNIK. Ostalo je sve autentično, i nazivi

instituta, koncerna i drugih institucija, statistički i drugi podaci i izjave ličnosti (izuzev pomenute

tri).

Prateći posete naših brojnih delegacija SR Nemačkoj i razgovore pojedinih privrednika u

zapadnonemačkim koncernima, nezvanično sam još pre nekoliko godina saznao da se

pregovaralo i o tome — da zapadnonemački koncerni finansiraju (reč je o milijardama maraka)

gradnju atomskih deponija »negde u Jugoslaviji«, pri čemu je spomenuta i Sokolska planina i

Mačkov Kamen u zapadnoj Srbiji. Ovu informaciju nikad nisam mogao proveriti, dobiti potvrdu.

Moguće je da je to bila i ostala samo ideja o kojoj se još razgovara.

Ali ona me je duboko pogodila, jer ti predeli su moj zavičaj.

Projekt »Atomski balkanski soko« me je zaprepastio tim više što JUGEL radi prethodnu

studiju za pronalaženje 13 lokacija za atomske otpatke iz nuklearki na teritoriji Jugoslavije.

Napisao sam 21. 2. 1986. pismo dragom prijatelju iz zavičaja i velikom drugu i čoveku Draganu

Gligoriću, delegatu Skupštine SR Srbije, moleći ga da pokuša da se »spreči realizacija

eventualnog projekta tog strahovitog zla za naš zavičaj«.

Iako se ovaj rukopis završava konstatacijom da je imitacija života — život bez

budućnosti, »odnosno to nije život« — jer mnoge zemlje u razvoju, uz ponavljanje grešaka koje

su već učinjene, imitiraju privredno razvijene zemlje, nisam pesimista. Naprotiv. Uvek imam na

umu moto zapadnonemačko-portugalskog filma »Autogram« (o nasilju bogatih moćnika nad

potlačenim) snimljenog po romanu Argentinca Osvalda Soriana — zapravo moto nobelovca

Markesa:

6

»Pa ipak, i pored surovog podjarmljivanja, ugnjetavanja, pljačke, ponižavanja,

napuštenosti i usamljenosti — naš odgovor je život. Ni ratovi, ni glad, ni stradanja od epidemije

— nikakve kataklizme nisu mogle da unište prednost života nad smrću!...«

Keln, 1976—77,

Bon, 1977—79.

Berlin, 1980—84.

Beograd, mart 1986.

Z. I.

7

1. BERLIN, »ŠTAJGENBERGER«.

GROBLJE ŠPANDAU

Dok je avion uzletao sa zagrebačkog aerodroma, zažmurio sam i činilo mi se da čujem

tihi glas Šopenhauera: putnik, tek kad stigne na uzvišicu, može da sagleda pređeni put sa svim

strminama, okukama, neravninama. To je kao kad se na kraju jednog perioda shvati prava veza

događaja i postupaka našeg života, njegova vrednost, uspesi i padovi i njihova ispreplitanost,

postojanost i prolaznost. Pri tome se bitna tačka životne mudrosti sastoji u pravoj, uravnoteženoj

srazmeri u kojoj obraćamo pažnju na prošlost, sadašnjost i budućnost — da nam jedna ne bi

pokvarila drugu.

Jedino je sadašnjost istinita i stvarna. U njoj se najviše nalazi naš život...

Da li?

... Avion, prepun putnika za Nemačku, dostigao je brzo potrebnu visinu. JAT-ova

stjuardesa već je služila kafu. Mogla se zapaliti cigareta. Do Berlina letimo oko jedan sat. Vreme

je lepo.

Bio je to moj sedmi odlazak u Berlin, tog puta na boravak od dobre četiri godine. Dok je

avion »klizio« po belim oblacima koji su zaklanjali zemlju, sećao sam se svih dotadašnjih

odlazaka u Berlin, podeljeni grad, »grad na granici između dva sveta«: prvi put sam tamo bio

avgusta 1962. godine, na prvu gođišnjicu podizanja zida, kada su na granicama bili neredi,

pucnjave, demonstracije. Tada sam došao u Berlin vozom iz holandskog gradića Kalancog na

obali Severnog mora, gde sam kao reporter »Mladosti« bio sa jugoslovenskom omladinskom

grupom na »radnom letovanju« — zajedno sa omladinskom organizacijom »Falken« (sokolovi)

iz Zapadnog Berlina. »Sokolovi« su jedna od omladinskih organizacija koje su zapravo

podmladak velike Socijaldemokratske stranke u SR Nemačkoj.

Iz tog davnog, prekrasnog mladalačkog vremena ostala su prijateljstva za sva vremena.

Drugi put sam bio u Berlinu u leto 1974. godine. Pre toga boravio sam mesec dana u

Lajpcigu, na seminaru za usavršavanje nemačkog jezika, gde me je poslalo ljubljansko »Delo«,

čiji sam dopisnik bio iz Beograda. A sledeća četiri puta u Berlin sam odlazio, i to veoma rado, iz

Bona u vremenu između 1976. i 1979. godine, dok sam otuda bio dopisnik Tanjuga.

I evo sada, sedmi put u Berlin, oktobra 1980. godine ... Sedmi put... Na um mi padaju

stihovi mađarskog pesnika Atile Jožefa, iz pesme »Sedmi«:

»Ako dođeš na ovaj svet, bolje bi bilo da si sedam puta rođen. Jedanput — u kući u

plamenu, jedanput — na zaleđenoj reci, jedanput — u ludnici, jedanput — u polju zrelog žita,

jedanput — u praznom zamku i jedanput — među svinjama, u svinjcu... Šest beba koje plaču, ali

to nije dovoljno: ti moraš biti sedmi!

Ako moraš da se boriš da bi preživeo, gledaj sedam neprijatelja: jednog — koji se

nedeljom odmara od posla, jednog — koji ponedeljkom počinje da radi, jednog — koji uči druge

besplatno, jednog — koji je učio da pliva kada se udavio, jednog — koji gaji useve u šumi,

jednog — koji štiti divljeg dedu, ali — ti svi njihovi trikovi nisu dovoljni. Ti moraš biti sedmi...«

»Dragi putnici! Uskoro slećemo u Berlin! Vreme je oblačno i kišovito ...«.

Sa aerodroma Šenefeld (Schonefeld), na teritoriji Nemačke Demokratske Republike,

autobusi voze putnike u dva pravca — one, a njih je najviše iz Jugoslavije, koji će u Zapadni

Berlin, i druge u Berlin (Istočni), glavni grad NDR. »Realni socijalizam« ovde, »realni

kapitalizam« tamo...

8

Prešao sam, kao akreditovani novinar u oba dela grada, berlinski zid (granicu) preko

hiljadu puta za te četiri godine, bez ikakvih teškoća, ali uz odgovarajuće formalnosti. Sve je bilo

naizgled uobičajeno, normalno: život, posao, susreti, poznanstva, razgovori.

Ali, najčudnovatiji događaj — o kome sve do sada nisam pisao, zbio se u čuvenom

zapadno-berlinskom hotelu »Štajgenberger«, u ulici Leopolda Rankea 30, i na groblju u

Špandauu.

U Pionirsku ulicu, pored groblja u berlinskoj opštini Špandau, dolazio sam nekoliko puta,

da bih razgovarao sa Milovanom Stevovićem, vlasnikom kamenorezačke radnje »Gris« (Griess).

Milovan Stevović je rodom iz sela Jelen Do kod Čačka. Smatraju ga jednim od najbogatijih ljudi

u Berlinu, ako ne računamo nemačke milijardere — vlasnike akcija u industrijskim i drugim

koncernima, čije su fabrike i u Zapadnom Berlinu, subvencionirane umanjenim porezima i

državnim dotacijama iz budžeta vlade SRN za izdržavanje ovog specifičnog grada, — »ostrva

zapadnog blagostanja«, ograđenog poznatim zidom.

Milovan nije bio u radnji u dva maha. Dočekao me je ljubazno njegov brat Momčilo, koji

vodi kafanu firme »Gris«, grobljansku kafanu za obrede kada su pomeni pokojnicima, kakav je

već običaj u Nemačkoj. Jednom je Milovan Stevović bio na poslovnom putovanju negde u

Bavarskoj, a drugi put na odmoru na ostrvu Silt, između skandinavskih obala. U radnji »Gris«

zaposleno je nekoliko Jugoslovena iz Slavonije i Bosne. Ima ih koji rade na špandauskom groblju

kao čuvari, koji čiste staze, neguju cveće i obavljaju uobičajene poslove na sahranama. Od njih

sam, šetajući tirn uređenim velikim grobljem, saznao da tu ima sahranjenih i Jugoslovena, među

kojima i dvojica nedavno umrlih od leukemije. Bili su ozračeni radeći kao »pomoćna radna

snaga« u atomskim elektranama u SR Nemačkoj. Umrli od »atomske smrti«, a da nisu ni znali u

kakvoj su opasnosti bili, čisteći radioaktivne prostorije ili otklanjajući kvarove na onim delovima

nuklearki koji su ozračeni »atomskom parom«. U dvadesetak atomskih elektrana, koliko ih ima u

SR Nemačkoj, na poslovima čišćenja i otklanjanja kvarova, rade pretežno stranci — turski, ali i

ostali radnici, i to preko specijalizovanih firmi za iznajmljivanje radne snage.

U opasnim zonama u atomskim elektranama opterećenim

zračenjem, zaposleni su prvenstveno strani radnici, kako bi se

umanjio rizik za nemačko osoblje. U svojoj najnovijoj knjizi

»Sasvim na dnu«, Ginter Valraf (Gűnter Wallraff) otkriva

kako bi delimično jedva obrazovani i loše opremljeni radnici

sistematski bili »spaljeni« u atomskim elektranama, što je po

mišljenju atomskih menadžera, samo »horor-slika«. Ipak,

seriozni eksperti nalaze mane »prilično slabim mestima« u

uslovima zaštite radnika u nuklearnim pogonima i

preduzećima.

»Der Spiegel«, br. 1, 1986.

Firme za iznajmljivanje radne snage koje su specijalizovane za »atomske lake poslove«

— održavanje uređaja u atomskim elektranama, čišćenje prostorija, otklanjanje kvarova i druge

radove, zapošljavaju u SR Nemačkoj oko 10.000 radnika. Ti radnici se — prema žargonu

menadžera u tim firmama — više ne zovu »gastarbajteri«, nego »fremdarbajteri« — strani

radnici. Tako su za vreme Hitlerovog fašizma zvali zarobljenike; zbog toga su se, u posleratnom

razvoju i privrednom bumu SR Nemačke, Nemci odrekli naziva »fremdarbajter« — da se ne bi

asociralo na robove za vreme fašizma. Stvoren je novi naziv »gastarbajter«, koji je, kao što je

9

poznato, postao popularan i ironičan. Ali, evo danas, sredinom 80-ih godina, ponovo se vraća

naziv »fremdarbajter«.

Tvrdi se da u atomskim elektranama i »fabrikama za oplemenjavanje urana«, kao i na

mestima i uređajima za lagerovanje atomskih otpadaka, u Sjedinjenim Američkim Državama,

radi oko 50.000 specijalizovanih radnika — isključivo stranaca, onih koji — iz mnogih delova

sveta, a i iz naše zemlje — iz Makedonije i Crne Gore — odlaze preko »meksičke veze« u

Ameriku. Posao dobijaju u firmama za rad u atomskim elektranama. Zapošljavanje stranog

personala u atomskim elektranama nije samo zapadnonemački fenomen — svuda u zapadnom

svetu atomska energetska industrija poseže za strancima, pomoćnim radnicima uz devizu »dobra

zarada za lak rad«. To rade i u Japanu, gde na ovim poslovima zapošljavaju sirotinju sa

velegradskih periferija i slumova. U SAD postoji preko hiljadu »visokodotiranih« specijalista,

takozvanih »nuklearnih skakača« koji u svojim firmama zapošljavaju stranu radnu snagu kao

neku vrstu specijalnih vatrogasaca u nuklearnim elektranama.

Mnogi od tih ljudi u Americi, SR Nemačkoj i u drugim zapadnoevropskim zemljama —

stranci koji tamo i ilegalno hrle u potrazi za boljom zaradom, nemaju pojma šta ih čeka. Rad na

opasnim poslovima, dobro plaćen, i posle — iznenadna smrt, brzi kraj od leukemije, raka krvi,

kostiju, mozga ... Brza smrt.

U gradskim dvoranama prenaseljenih gradova na Rajni, u Rurskoj oblasti

i drugde širom SR Nemačke, održavaju se, u organizaciji Sindikata DGB,

radnički mitinzi na kojima neumorni reporter i pisac Ginter Valraf (Gűnter

Wallraff) govori ili čita delove svoje najnovije knjige »Na samom dnu«,

odnosno »Sasvim dole« (Gunz unten). Na tim mitinzima — za koje se plaća

ulaznica od pet maraka — govore i radnici, Nemci, sindikalni aktivisti,

izražavajući svoje zaprepašćenje nad istinom što i u modernom industrijskom

društvu, u »državi blagostanja« postoje radhici-robovi. To je deo, manji deo

stranaca, pretežno Turci, to je sudbina unižene manjine, čiju radnu snagu i

same živote bez ikakvih skrupula iskorišćavaju, ponižavaju i uništavaju trgovci

radnom snagom, firme za iznajmljivanje radnika ...

Veoma angažovani levičarski pisac i novinar, koji je i ranije optuživan da je

»prerušeni komunista«, Ginter Valraf iz Kelna prerušio se u Turčina Ali

Leventa Sinirliogua. I kao takav proveo je dve godine radeći najprljavije i

najslabije plaćene poslove — kao sluga na jednom seoskom imanju, zatim

čistač nužnika i gostionica koncerna »Mekdonald« u Hamburgu, te kao radnik

u livnicama i čeličanama koncerna »Tisen« (Thyssen) u Rurskoj oblasti.

Beležio je šta je sve doživeo, snimao skrivenim magnetofonom i video-

kamerom šta je čuo i video na »krajnjem dnu«, u istinitoj, groznoj bedi života, i

deo toga, neposredno i dokumentovano, objavio u navedenoj knjizi, na 254

stranice. Knjiga je brzo doživela milionski tiraž — nije se dogodilo u

posleratnoj istoriji SRN da jedna knjiga bude tako brzo, i u tolikom tiražu,

rasprodata, kao ova Valrafova »Na samom dnu«! Za tri nedelje prodato je

najpre više od 700.000 primeraka knjige, zatim ceo milion, kasnije — tri

miliona a u međuvremenu je štampa u Švedskoj, Norveškoj, Danskoj,

Holandiji i Turskoj počela objavljivati šire izvode, a posle je i tamo ova knjiga

prevedena i štampana. Počelo se govoriti o rekordnom tiražu jedne knjige u

Evropi i nagađati da bi pisac Ginter Valraf, sin radnika u automobilskoj fabrici

»Ford«, mogao dogodine postati nobelovac, poput svog zemljaka i dobrog

10

prijatelja nedavno preminulog Hajnriha Bela. Ukratko, sa ovom knjigom

Valrafovo ime preplavilo je SR Nemačku, koju je i ranije umeo da uzbudi, jer

se prerušavao: u portira i kurira koncerna »Gerling«, beskućnika, alkoholičara

u ludnici, neonacistu koji traži posao, sveštenika u samostanu gde borave

milijarderi i u novinara pod imenom Hans Eser, u redakciji Špringerovog

»Bild-Cajtunga«, gde je obelodanio, između ostalog, beskrupulozne metode

manipulisanja i širenja laži većeg dela konzervativne, ali vrlo uticajne štampe u

SR Nemačkoj.

U ovoj najnovijoj knjizi Valraf je opisao neverovatne, nezamislive

pojave iz surove stvarnosti u kojoj trgovci radnom snagom, i to ne samo

turskim gastarbajterima već i nemačkim radnicima, čine nešto što normalna

ljudska (malo)građanska pamet ne može zamisliti, pojmiti. Potlačeni ljudi bez

egzistencije, a posao, bilo kakav, prvi je uslov za kakvo-takvo životarenje,

dovedeni su u situaciju da rade »na crno«, na mestima koja ih iscrpljuju do

ivice fizičkog uništenja, a onda ih proteruju u domovinu, ili bacaju u očaj iz

kojega je jedini izlaz — fizička smrt. Kako se to može dogoditi u zemlji

»privrednog čuda«, ekonomski najmoćnijoj zemlji zapadne demokratije, SR

Nemačkoj? Čovek je, eto, pokazao da je to moguće. Njemu, kao Nemcu,

veruju, jer niko ne bi poverovao nekom Turčinu ili drugom strancu, ili nekom

Nemcu »sa dna«. Zato se podigla tolika prašina, zato se Sindikat DGB u

mnogim gradovima našao pobuđen da se solidariše sa piscem, da zatraži, u ime

solidarnosti sa stranim radnicima kolegama, da se u bogatoj državi prekine sa

trgovinom radnom snagom i najsurovijom eksploatacijom. Zato se održavaju

mitinzi u dvoranama sa onom plaćenom ulaznicom — jer prihod od toga odlazi

u poseban fond koji je osnovao Valraf — kao zadužbinu iz koje bi se

finansirala pomoć stranim radnicima da ostvare svoja prava, te da se izgradi

uzorno stambeno naselje u Duizburgu za strane radnike i za Nemce da žive

zajedno, a u taj je fond od autorskog honorara sam Valraf priložio milion

maraka ...

Čini se da ovo potresno svedočenje ne bi privuklo toliku pažnju javnosti

da Valraf — posle svega što se događalo s njim, odnosno turskim radnicima u

paklu »Tisenovih« čeličana i drugde — nije indirektno ukazao i na jednu

sasvim novu pojavu uništavanja ljudi atomskim zračenjem u atomskim

elektranama, što u bliskoj budućnosti svakako očekuje i mnoge druge zemlje

koje tek sada grade ili nameravaju da grade atomske elektrane. U knjizi »Na

samom dnu« Valraf je inscenirao hipotetičnu situaciju (jer nije mogao da opiše

stvarnost, pošto bi se direktno našao na udaru krivičnog i atomskog

zakonodavstva): preduzeća za iznajmljivanje radnika angažuju grupu turskih

gastarbajtera da rade (otklone kvar) u jednoj atomskoj elektrani, koja je

ozračena, ali radnici to ne znaju. Preterano ozračeni atomskim zracima u A-

elektrani, oni oboljevaju od raka i — bivaju zatim proterani u svoje domovine,

da umru kao poslednji otpadnici od života i sveta u kojem su tako nesebično

radili! U knjizi je inscenirano to »atomsko sagorevanje« živih ljudi, ali u

intervjuima, koje je u poslednje vreme davao širom SR Nemačke, Ginter

Valraf je tvrdio da se to događa u stvarnosti, u zivotu, navodeći primer stare

atomske elektrane u Virgasenu (Würgassen), koja radi već deceniju i po, pa su

sve češći kvarovi i približava joj se tehnološki vek trajanja. Tu se, navodno,

11

angažuju radnici za »sagorevanje«, pretežno stranci — Turci (a ko može

utvrditi da nema i drugih stranaca?), koji ne znaju šta ih čeka, bivaju ozračeni,

obolevaju od raka, ali njihova se imena čak i ne evidentiraju direktno u A-

elektrani, već samo kod agencija za iznajmljivanje radnika, kako bi one posle

našle neki »legalni«, sasvim drugi razlog da ih proteraju iz SR Nemačke —

prinudno odvedu u zemlju porekla. Ovo je toliko neprijatna stvarnost, ne samo

za vlasti SR Nemačke, nego i za Tursku i druge zemlje koje se ponose što

njihovi radnici zarađuju »tvrde devize« u SR Nemačkoj, ali stvarnost u kojoj

niko ne bi smeo zatvarati uši pred tim vapajima »sagorelih«, vapajima koje je

obelodanio hrabri reporter i pisac Ginter Valraf. To je on prvi učinio u svetu,

dajući obrise možda stravične budućnosti — drugde i u SR Nemačkoj, kad se

budu češće kvarile atomske elektrane, a pogotovo kad im istekne tehnološki

vek, pa će biti nužno naći mesto za lagerovanje i sredstvo za transport tih

visokoradioaktivnih ruina. Koliko će tek tada biti vapaja »sagorelih«?

Zdravko Ilić, »Vapaji sagorelih«,

»Komunist«, 10. januar 1986.

Dvojica naših na groblju u Špandau nisu želeli da im se otkrije identitet — da se sazna da

su oni pričali o mrtvima koji su »sagoreli u atomskim elektranama«, niti da se publikuje identitet

umrlih. Grobari se boje za svoje radno mesto. Nisam o tome, naravno, hteo da razgovaram ni sa

63-godišnjim Milovanom Stevovićem, koji je u Nemačku došao 1942. godine, za vreme

okupacije. »Došao sam lavu u čeljusti«, samo mi je rekao. »Vodio sam dnevnik. Hteo sam da se

to objavi za moj 60. rođendan, ali sam se predomislio, čekaću 70. rođendan, i tada ...«

Još je rekao kako je njegov otac bio kamenorezac, da je radio na Spomeniku neznanom

junaku na Avali i da je njihova zemlja u Jelen Dolu slaba — kad je kišno — odnese sve voda, a

kad je suša — sve sprži sunce, te kako mu je otac, zadenuvši kamenorezački čekić za pojas,

govorio: »Sinčiću moj, čekić neće da odnese bujna kiša i da sprži suša. Čekić je zanat, zanat je

zlatan, uvek zlatan, sinčiću moj! ...«

Među onima koji odlaze u svet, u razvijenu zapadnu industrijsku metropolu, ima i takvih

koji imaju posla sa nevidljivim »atomskim čekićem«. To je nova pojava, novo zanimanje, novi

fenomen moderne industrijske civilizacije, atomskog doba, vremena nuklearnih elektrana.

Kao što je nova pojava — sa kojom će se svet tek suočiti blizu i posle 2000-te godine —

da se prvi put u istoriji industrijske civilizacije suočavamo sa situacijom 'da je »bacanje na otpad«

jednog krupnog objekta kakva je nuklearka, mnogo skuplje od same njene, inače veoma skupe

gradnje. Jer, kako je dokazano — a u nas se o tome jedva zna — troškovi obezbeđenja stravično

radioaktivnih nuklearnih reaktora, kad istekne tehnološki vek atomske elektrane nakon 20—25

godina, kad ona, dakle, postane neupotrebljiva ruina, mnogo su veći od troškova gradnje. Ali, o

tome još kasnije, nakon što se pogleda makar deo istine koja se skriva u svetu biznisa o tome

kako se, u prethodnoj fazi obavijenoj zidom svih mogućih tajni, uključiv i državnu tajnu, vode

stvarni ili hipotetični pregovori među nacionalnim i multinacionalnim koncernima o atomskim

poslovima, u šta spada i »igra pregovaranja«, začinjena korupcijom.

Upravni odbor nemačkog (SRN) društva za ponovnu preradu atomskih

goriva — [Deutsche Gesellschafrt für Wiederaufarbeitung von

Kembrennstoffen (DKW)] — odlučio je da počne gradnja uređaja za ponovnu

preradu atomskog goriva u bavarskoj opštini Vakersdorf. U ovoj fabrici, sa

12

čijim se završetkom računa 1992/93. godine, treba da se godišnje prerađuje 350

tona materijala za atomsku fisiju da bi se dobilo gorivo za nemačke atomske

elektrane. Pri tom treba da se dobije i plutonijum — gorivo za novi tip

atomskog reaktora — takozvano brzo oplođavanje (Schnelle Brüter). Ali,

komercijalno korišćenje (ekonomičnost) tog reaktora je sporna.

»Die Zeit«, 19. mart 1985.

Jedna od najčudnijih konferencija za štampu, kojoj sam prisustvovao u ovih 30 godina

rada u novinarstvu, bila je konferencija za štampu u čuvenom berlinskom hotelu »Štajgenberger«

— sa koje nikad dosad ni reči nisam napisao. Firma »Sistem-Tehnik« organizovala je

konferenciju za štampu na kojoj je bilo stotinak diplomata i poslovnih ljudi i dvadesetak novinara

iz afričkih i azijskih zemalja, većina ih je akreditovana u Bonu, čija vlada im je platila putne

troškove do Berlina, a firma dva dana boravka i smeštaj u »Štajgenbergeru«. Bio je samo jedan

nemački novinar iz berlinskog »Tagesšpigla«.

Prisutni na tom skupu, diplomati i poslovni ijudi iz afričkih zemalja, sedeli su u velikom

salonu, na prvom spratu »Štajgenbergera«, a govornik je počeo:

— Naša firma želi da vam prezentira najnovije otkriće koje će pomoći zemljama »trećeg

sveta«! Naime, to je novi projekat za spasavanje naroda od gladi u zemljama Afrike, a i drugde u

svetu, gde nema dovoljno hrane. Nakon dugogodišnjih eksperimenata, naša je firma patentirala

pronalazak o tome da biljke, dakle, hrana, mogu da rastu — bez vode. To je naročito korisno za

afričke zemlje, pustinjske predele koji nemaju dovoljno vode ...

Zatim je naveo — prema podacima organizacije FAO — koliko ljudi u svetu gladuje,

koliko umire od gladi, te kako je to u pojedinim zemljama Azije i Afrike.

Na kraju izlaganja, pokazali su eksponate izložene u uglu salona hotela »Štajgenberger«

(vidite fotografije). To su bile široke plastične posude, sa peskom i biljkama koje klijaju, pasulj,

crni luk i još neke.

— Ovaj uspeo eksperiment treba da se usavrši, jer se pokazalo u analizama naših

eksperata da i druge biljke, na primer, žitarice, mogu da rastu u pesku, u predelima bez vode! —

naglasio je govornik.

Pažljivo sam razgledao eksponate, luk i pasulj koji je proklijao u posudama sa peskom, u

hotelu »Štajgenberger«. U pesku je, kad se malo razgrne, bilo stavljeno još po nešto — na primer,

komadići kuvanih jaja.

Upitao sam predstavnika firme — ima li u tom pesku, u posudama, još nešto osim

kuvanih jaja?

13

14

— Može da bude, na primer, fekalija i ostalih materijala. Ali to nije najbitnije! Najbitnije

je da je to veliki pronalazak, koristan po čovečanstvo, odnosno za gladni svet u Africi. To je tek

početak! Mi činimo prve pionirske korake. Dalja istraživanja na konkretnoj primeni projekta

treba da pokažu nove rezultate!

Čovek mi je govorio krajnje ozbiljno, gledajući me u oči. Zagledao sam ponovo biljke u

posudi, u pesku, komade kuvanih jaja i još neke vlažne otpatke. Razgledao sam još jedanput, pa

još!

Činili su to i drugi. Crnoputi diplomata — na taj skup u »Štajgenbergeru« pozvani su i

mnogi diplomatski i drugi predstavnici afričkih zemalja i iz Bona — samo je gledao posudu.

Posmatrao je te biljke, ali nezainteresovano. Upitao sam ga — da li stvarno mogu da rastu biljke

bez vode, kako ovde prikazuju, i radi čega su sazvali taj skup — prezentaciju novog pronalaska u

skupocenom hotelu?

— Sve je moguće! — rekao je diplomata uz osmeh.

— Da li verujete da biljke mogu da rastu bez vode?

On se nasmejao, ne odgovorivši ništa.

Nove i stare činjenice o »gigantskoj slici novog svetskog zla« iznete su

na neobaveznom većanju takozvane »komisije za pitanja odnosa između

razvijenih i zemalja u razvoju«, koje je minulog vikenda završeno u Zapadnom

Berlinu, u vili »Borsing« i u dvorcu Šarlotenburg. Ovde je, sa ponovljenim

apelima bio najaktivniji predsednik ove komisije Vili Brant (Willy Brandt), po

kojem je i nazvana »Brantovom komisijom«, sačinjavaju je nekolike ličnosti

koje su svoju političku karijeru već ostavile iza leđa... Brant je, između ostalog,

tvrdio da se svetska privreda danas nalazi u najvećoj krizi posle drugog

svetskog rata, da se jaz između Severa i Juga opasno povećava, da glad i

siromaštvo u zemljama u razvoju dobijaju veće razmere — ne povećava se

proizvodnja hrane, nego — oružje. »U svetu danas ima više oružja i eksploziva

po glavi stanovnika nego hrane«, rekao je Brant.

Zdravko Ilić, »Nemoć apela«

»Borba«, 9. jun 1981.

Kolega iz »Tagesšpigla« — jedini od nemačkih novinara koji je bio prisutan na toj

konferenciji u »Štajgenbergeru« — takođe je razgledao eksponate biljaka koje »rastu bez vode«.

Najpre me je, uz osmeh, upitao:

— Zar i vi u Jugoslaviji... tražite biljke koje mogu da rastu bez vode?

— Ne — rekao sam. — Imamo dovoljno zemlje i vode, nismo afrička pustinja...

— Vama trebaju druge biljke — nemački devizni turisti! — nasmejao se.

Znali smo se od ranije, još iz Bona, a ovde u Berlinu prisustvovali smo mnogim

događajima, između ostalog i zasedanju »Brantove komisije« u vili »Borsing«.

15

Brant je izneo da se međunarodna politika sve više militarizuje, da je

prošle godine na naoružanje potrošeno 500 milijardi dolara, od čega su zemlje

u razvoju, »koje se naoružavaju do zuba«, kako je rekao Brant, platile 100

milijardi dolara. Mnogim siromašnim zemljama preti »državni bankrot«, jer im

drastično rastu deficiti u platnom bilansu. Kazao je još, između ostalog, Brant:

»Tamo gde vladaju glad i masovno siromaštvo, nema mira — to donosi rat.

Odneće nas đavo ako se nešto ne desi, ne izmeni u odnosima između

siromašnih i bogatih ...«

A to »nešto« vrlo je stara stvar: razvijene zemlje ne povećavaju pomoć

nerazvijenim. Naprotiv, tamo kupuju sirovine i razvijaju druge aktivnosti, i to

perfidnim metodama koje zapravo znače — proizvodnju novog siromaštva,

nove eksploatacije, socijalnih sukoba i slično.

Z. Ilić — »Borba« (isto)

— Šta ćeš pisati sa ove konferencije? — upita me nemački kolega.

— Nije mi jasno kako mogu biljke da rastu bez vode! — rekoh.

— Ni meni! — odvrati on.

Pozvali smo još jedanput organizatora ovog skupa da nam objasni... kako biljke mogu da

rastu bez vode. On je ovako govorio:

— Ovaj pronalazak ima veliki značaj za zemlje u razvoju, naročito u Africi, gde nema

dovoljno hrane. Znate već koliko tamo sveta umire od gladi! Naša firma ovim pronalaskom daje

doprinos da se likvidira problem gladi u »trećem svetu«.

— A zar stvarno biljke mogu da rastu bez vode? — pitao sam.

— Kao što vidite, ovde, u pesku, to je u našim eksperimentima uspelo! Evo vam

fotografije, možete objaviti! — pružio mi je nekoliko fotosa u kolom, na kojima se vidi kako crni

luk i pasulj klijaju i rastu u pesku, u posudi od plastične mase.

— Ali, možda vlaga iz komadića kuvanih jaja, belanceta i žumanceta koje liči na govna,

prolazi kroz pesak do korena biljaka?

— Vlaga prolazi, to je sigurno! Ali, naš je eksperiment potpuno uspeo, on je značajan za,

pre svega, afričke zemlje, ali i za druge države »trećeg sveta«.

— Pa, znači, treba, uz vaš eksperiment, u afričke pustinje, u pesak stavljati kuvana jaja, da

bi mogle da rastu biljke bez vode?

— Ne samo kuvana jaja, molim vas! Nije samo to u pitanju. Radi se o otkriću naših

eksperata da biljke mogu da rastu bez vode, ali u specifičnim uslovima, na primer, kad ima

previše sunca, a sunce peče u Africi, u pustinjama!

Ova »Brantova komisija« konstatovala je u Z. Berlinu da je njen

dokument pod nazivom »Osigurati da se preživi« od pre godinu i po dana,

ostao manje-više mrtvo slovo na papiru. Otada se nije krenulo nabolje;

naprotiv, pogoršali su se odnosi Sever—Jug, uvećao se broj siromašnih, uz

istovremeno uvećavanje bogatstva bogatih, koji sada ističu svoje probleme u

prvi plan, ali na višem nivou: inflaciju, privrednu stagnaciju, povećanu

nezaposlenost. Ovo se očitovalo i za vreme samog zasedanja »Brantove

komisije«, koja je pozvala kancelara Helmuta Šmita (tadašnjeg predsednika

vlade SRN) da iznese svoje stavove, odnosno stavove vlade privredno

16

najmoćnije zemlje Zapadne Evrope. Na ovom razgovoru iza zatvorenih vrata,

došlo je do ponovnog razilaženja: zapadnonemački kancelar je kazao svom

prethodniku i socijaldemokratskom partijskom drugu Brantu: razvijene zemlje

imaju svoje (uvećane) probleme, da nisu u stanju da povećaju direktnu pomoć,

da su za takvo stanje krivi drugi — zemlje proizvođači nafte, da siromaštvo

dobija veće dimenzije zbog brzog povećanja broja stanovništva u nerazvijenim

zemljama, te da i istočni blok snosi deo odgovornosti, jer umesto pomoći u

hrani, u zemlje u razvoju najviše liferuje oružje.

Zdravko Ilić, »Borba«

Umesto odgovora na pitanje »kako biljke stvarno mogu da rastu bez vode«, predstavnik

firme u »Štajgenbergeru« samo je rekao:

— Čujte, vi znate da sa Jugoslavijom imamo, mi, naša firma, kao i SR Nemačka, dobre

prijateljske odnose i saradnju, naročito u privredi. Znam da ćete u vašim novinama pisati o našem

novom pronalasku! Vaša zemlja ima dobre prijateljske odnose sa toliko zemalja »trećeg sveta«,

nesvrstanih zemalja, pa je i za našu firmu, kao što znate, važno da se u jugoslovenskim medijima

piše o našem pronalasku za ublažavanje gladi u zemljama »trećeg sveta« ...

Utom su kelneri počeli da nas poslužuju francuskim konjacima i drugim aperitivima,

zatim smo pozvani da se poslužimo u drugi kraj galona — najpre kavijarom i lososom, pa

čorbom od rakova, pa onda drugim ukusnim jelima, kakva dolikuju hotelu »Štajgenberger«. Tako

je razgovor bio za trenutak prekinut, odnosno, bilo je sad besmisleno još koješta pitati, kao što je

besmisleno da »biljke mogu da rastu bez vode«.

Pitao sam berlinskog kolegu da li će on pisati sa ove konferencije, šta će objaviti o tom

pronalasku. On se nasmejao, rekavši: »Pustimo sad to, da malo pijemo i jedemo na ovoj gozbi!«

— Ovde se ne radi samo o tome da biljke mogu da rastu »bez vode« — reče propagandni

menadžer koji mi je prišao, uhvatio pod ruku i još diskretno dodao:

— Ove biljke u pesku, sa materijom koje vi nazivaste kuvana jaja i govna, rastu uz pomoć

nove supstance, radioaktivne! To omogućava da se, uz pomoć jakih sunčevih zraka, deo suvog

peska pretvara u vodu... Ali, to je samo jedan projekt — to da biljke mogu da rastu bez vode.

Imamo i drugih, na primer, »ribe pasu travu«, »mikroelektronika i video-sistemi za život u

postindustrijskom društvu«, zatim »atomski bezbrižni život u trećem svetu«, projekt »balkanski

soko«, »uvoz dece iz trećeg sveta za atomske poslove«, »reaktori treće generacije — brzo

oplođavanje« (Schnelle Brüter), »biznis, turizam i korupcija na Švarcvaldu« i drugi. Ali, to sad

nije predmet našeg razgovora, to nije sada na dnevnom redu. U pogodnom vremenu možete se,

ako dozvole okolnosti, informisati od eksperata, pronalazača i pronalazačica iz jedne druge firme,

iz firme »Profit-Sistem-Tehnik« ...

Biljke rastu bez vode?

Ribe pasu travu?

Uvoz dece za atomske poslove?

Projekt »balkanski soko«?

Interesovalo me odmah šta je to?

— Ne, ostavimo za sledeći put! — reče menadžer.

— Ali, molim, to ... »balkanski soko« ? Vrlo sam radoznao!

On mi dade mali prospekt, zapravo samo deo, prvu stranicu prospekta na kome je pisalo:

»Profite wie im Drogenhandel erzielen Handler, die gestohlene Falken und Falkeneier an

arabische Petrodolar — Milliardere verkaufen... Ob in der Türkei, in Italien, Jugoslawien, Island,

17

Mexiko, Kanada, Schweden oder den USA — die Nestrauber wissen genau, wo in der steilen

Felsnischen die Horste kleben .., Der Aufwand lohnt: Berfuchtete Eir konnen, im Einzelfall, den

Preis eines teuren Mittelklasewages erzielen — 25.000 Mark« ...1

Bio sam uporan da, docnije, dođem ponovo u kontakt sa autorima ovih projekata. Našao

sam firmu »Profit-Sistem-Tehnik«. Ali, da se njima stvarno približim — pomogao mi je raniji

poznanik iz Nemačke — GOG (gospodin gastarbajter), koga sam upoznao 1977. godine u Kelnu,

i koji je bio suvlasnik video-kabarea »Berolina iks«.

Dakle, Keln, oktobar 1977. godine ...

_______________________________ 1 Trgovci koji prodaju krijumčarene sokolove ili sokolova jaja arapskim petrodolarskim milijarderima ostvaruju

profite koliko i u trgovini drogama... U Turskoj, Italiji, Jugoslaviji, Islandu, Meksiku, Kanadi, Švedskoj ili SAD

pljačkaši sokolovih gnezda tačno znaju skrivena mesta gde se oni gnezde... Izdaci se isplate: oni mogu oplođeno

sokolovo jaje u pojedinim slučajevima da prodaju po ceni koliko je i jedan skuplji automobil srednje klase — 25.000

maraka.

18

2. GOG (GOSPODIN GASTARBAJTER).

ŠTEDLJIVA I RASIPNIĆKA DRŽAVA

Te večeri, kamere televizije WDR, (TV-stanica Vestdojčer rundfuk) snimale su detalje sa

otvaranja izložbe Ivana Generalića i njegovog sina Josipa Generalića, Rabuzina i drugih iz

»Hlebinske škole« naivnih slikara, u nekadašnjem jugoslovenskom kulturnom centru u Kelnu, na

Hohenzollernringu 49. Bila su dva snimatelja s kamerama, rasvetljivač i mikroman. Snimali su

slike na izložbi, govornike na otvaranju — pokojnog Mirka Bilića, direktora i Zoranu Đorđević,

zamenika direktora jugoslovenskog centra, te zvanice — kulturne radnike, diplomate i druge koji

su se okupili na otvaranju izložbe.

Kada je TV-ekipa završila snimanje, jedan od dva snimatelja priđe mi, dok sam

posmatrao reprodukciju slike Ivana Generalića »Ćoravi bik«.

— Vi se mene možda ne sećate, ali ja se sećam Vas ... još od pre trideset godina — reče

on i podiže kameru sa poda, koju je bio već spakovao u futrolu.

Pogledao sam ga. Čovek 40-ih godina, govori tečno srpskohrvatski, gleda me ljubazno i

radoznalo. Ćutao sam nekoliko trenutaka, pokušavajući da se setim da li sam ga negde sreo,

video. Nisam se mogao setiti. Bio mi je nepoznat. On je to shvatio i reče:

— U lozničkoj gimnaziji, pre 30 godina, brate moj! Zovem se Marko Trifunović! Ne, ja

nisam sa WDR-a, nisam televizijski snimatelj, ovo snimam za svoj račun, nezavisno od njih...

Nisam mogao da ga prepoznam, da se setim, iako sam pokušavao: gde je sedeo, u kom

razredu, u kojoj klupi? Da li smo nekad igrali šah ili fudbal, bili na igranci u nezaboravnoj

gimnaziji »Vuk Karadžić« ? ..

— Sedeo si u klupi zajedno sa Draganom Kuzmanovićem! — reče on pre nego što sam se

obradovao i rastužio uz potresnu tragičnost sećanja na školskog druga Dragana Kuzmanovića.

On zatim izgovori stihove iz pesme »Odlazak«, koju je Dragan Kuzmanović recitovao u

gimnazijskoj literarnoj družini:

»Odlazim da plovim duboko po asfaltu

da krijem pogled od uročljivih ljudi

koji se groze zadaha moje kože...«

Setio sam se i ja rado te pesme. Dragan Kuzmanović je iz lozničke gimnazije otišao u

Sarajevo i tamo je, kao student književnosti, umro od zapaljenja pluća. Počiva na groblju u

rodnom Brezjaku, kod Loznice.

— Da niste i vi sa Brezjaka?

— Ne! — reče Marko, shvatajući da nikako ne uspevam da ga prepoznam, ali ne pridajući

tome veći značaj. — U stvari, kad si ti bio šesti, ja sam bio u petom razredu, i možda si zbog toga

... zaboravio.

Na pitanje gde i šta zapravo sada radi u Nemačkoj, on je odgovorio da je dolmečer

(prevodilac) i pasionirani snimatelj iz ličnog zadovoljstva. Izbegavao je da određeno kaže šta i

gde radi, ali napominjući da se pomalo bavi poezijom i slikarstvom.

Odlično — kazao sam — mogu napraviti reportažu, ili intervju! Da kaže kako živi i šta

radi, baveći se slikarstvom i poezijom ovde na Rajni. On poče:

19

— Mogao bih najpre da ti pričam o tome kako je bilo u minulim godinama..., o našim

dobrim vrednim ljudima, o ilegalcima na bauštelama (gradilištima), koji su radili skriveni, »u

podzemlju«. O ženama, našim mladim, lepim devojkama koje su bile preobučene u muška odela

radeći kod nemačkih, ali i naših posredničkih firmi »za iznajmljivanje radne snage«; o tome kako

se, kad je kontrola nailazila, oni brzo sakrivaju u jednu podzemnu zajedničku prostoriju, u

podrum u kojem je kasnije rođeno i petoro žive i zdrave dece, ilegalne dece... Rad na crno, život

na crno, ljubav na crno... samo marka, DM, bila je na belo.

Da bismo izašli iz gužve na otvaranju izložbe i mogli mirno da razgovaramo, predložio

sam mu da odemo u moj biro na prvom spratu zgrade našeg centra, gde mi je bio i magnetofon,

ali on je to odbio, rekavši:

— Ne mogu sada! Molim te, stari moj, nemoj sada! Još ćemo se, naravno, videti i

razgovarati...

— Možemo nakratko razgovarati, makar deset minuta!?

— Ne, nemoj, molim te! Uskoro moram da idem. Ni o meni ni o markama nemoj pisati

pre nego što se još vidimo! Zaklinjem te — u našeg mrtvog druga Dragana Kuzmanovića!

— U redu — rekao sam i zamolio ga za adresu, dajući njemu svoju.

— Čuj, — reče, držeći me pod ruku — ja ću ti se prvi javiti! Kad ti se javim telefonom,

reći ću: ovde GOG! Ti me tako zovi i nikako po imenu, već GOG, to ti je: gospodin gastarbajter!

Ali, ti meni uvek kaži: GOG!

— To ne dolazi u obzir! — rekao sam. — To je nemoguće! To je cinično i nepravedno, i

prema tebi i prema drugim našim ljudima u Nemačkoj, to... reći im: gastarbajter. To nema smisla,

ni gospodin gastarbajter!

— Molim te, zovi me samo GOG! Kad ti se javim telefonom, ja sam GOG! Ne spominji

moje ime! I nemoj ništa pisati o meni dok se još ne vidimo!

Bio sam iznenađen. Gledao me je odlučno i radoznalo.

Zatim je pogledao na sat, rekavši da je vreme da ode te večeri. Ponovio je da će se javiti,

svakako. Ispratio sam ga na ulicu. Otišao je, noseći kameru u futroli, na tramvajsku stanicu, u

pravcu Katedrale, odnosno železničke stanice koja je tu u blizini.

Te večeri pitao sam poznanike na izložbi čuvenih slikara »Hlebinske škole« — naše

diplomatske predstavnike iz Bona, aktiviste klubova, predstavnike banaka, novinare radija WDR,

Dojče vele i Dojčland funk — da li znaju tog čoveka. Niko ga, rekli su, nije video! Niko ga ne

zna! On uopšte nije snimatelj WDR-a, pojma nisu imali čiji je snimatelj. Jednostavno se

priključio TV-ekipi.

Nakon nedelju dana javio se telefonom, rekavši:

— Srdačno te pozdravlja GOG!

Predložio je da se vidimo narednog dana posle podne, da ručamo u restoranu robne kuće

»Kaufhof« na Šildergase, u samom centru Kelna.

Čekao me je na južnom ulazu u »Kaufhof«. Kad smo ušli u tu džinovsku robnu kuću —

jedan od izrazitih predstavnika potrošačke civilizacije, rekao je da ćemo najpre posetiti neku

njegovu poznanicu tu u »Kaufhofu«. Ima naših svuda, u robnim kućama, restoranima, ne samo na

gradilištima ...

Pošli smo prema onom delu robne kuće gde se prodaje meso i druga hrana, u hali na čiji je

veliki plafon bila obešena — punjena krava u prirodnoj veličini, simentalka koja izgleda kao da

je živa, jer se okreće, maše repom i pomera glavu, gleda mušterije. Na trbuhu krave — svetleća

reklama: »Kaufhof zeigt was er kann« (Kaufhof pokazuje šta on može).

S druge strane ove velike hale, tamo gde je bio rep punjene krave u prirodnoj veličini, bila

je gužva. Tamo je GOG ugledao svoju poznanicu. Jugoslovenku. Pored nje je stajao policajac u

20

zelenoj uniformi, sa toki-vokijem i nekoliko ljudi i žena sa uniformama »Kaufhofa« i — jedna

uplakana, prestrašena devojčica crne kose. Tu devojčicu su, naime, na odeljenju bižuterije, u

jednoj drugoj hali ove robne kuće, uhvatili da je uzela šnalicu za kosu, šnalicu čija je cena 98

feninga. Nije platila. Rekla je da je skoro došla iz Jugoslavije, da ne zna nemački, a da zna jednu

tetku u »Kaufhofu«, tetku Jelenu Šmit, na odeljenju gde ima ona velika punjena krava. Devojčica

sa crnom dugom kosom plakala je, obavijajući ruke oko vrata Jelene Šmit. Jelena je, naravno,

platila 98 feninga, rekavši da će dete odvesti kući, da zna njene roditelje. »A, ne!« — rekao je

policajac. »Mi to moramo! Mi moramo da je vodimo kući, njenim roditeljima. Moramo joj

pomoći, jer je uplašena — može joj pasti na um da se ubije, da skoči pod tramvaj, automobil!

Neka se o njoj brinu roditelji, to je bolje!«

— Ali, gospodine, ja ću je odvesti predveče njenoj kući, roditeljima! Molim vas, molim

vas! — preklinjala je Jelena.

— Ne, gospođo, ne! Naša je dužnost da je mi vodimo, da joj pomognemo! — reče

policajac i povede devojčicu, koja je gorko jecala, ka izlazu iz »Kaufhofa«.

— Bože! — reče Jelena. — Žao mi je devojčice! Njeni roditelji su toliko strogi...

Devojčicu su stavili u zeleni policijski automobil i odvezli je, dok je plakala i dok je vetar

mrsio njenu dugu crnu kosu bez šnalice od 98 feninga. Nikada tu scenu neću zaboraviti...

U restoranu »Kaufhofa«, na petom spratu, sedamo za prazan sto. Za drugi sto, pored nas,

sedaju muž i žena sa detetom — opet devojčice, ovog puta plave kose, devojčica od šest godina.

Jugosloveni, čujemo da govore naški.

Prilazi im kelner, visok, ozbiljan, strog, proćelav čovek, i ljubazno, hladno a sa osmehom,

daje jelovnik. Molim, lepo. Devojčica ga gleda unezvereno. Odmahuje ručicama, kao da se brani.

Devojčica gleda u kelnera i počinje, uplašena, da plače. Sve jače.

Šta je, dete? Kelner pokušava, smešeći se, da je uteši. Miluje je po kosi. Zatim joj donosi

kocku šećera i bombonu. Devojčica sve više plače, prestravljena. Kelner joj na belom salvetu crta

zeku, ali devojčica vrišti.

Izveli su je, uplašenu i uplakanu iz restorana. Izašao sam sa njima. »Šta je zlato? Čega se

bojiš, zašto plačeš?«

— Mama, Šicer! On je Šicer! Bojim se, mama, bojim se! Vodi me odavde! Šta ću u

Nemačkoj! Mama, Šicer ...

Ubrzo smo razjasnili: ona se stvarno uplašila Šicera!

Pre neki dan došla je od babe i dede iz Jugoslavije. Roditelji su je dočekali u Diseldorfu,

na aerodromu, i to je bio njen prvi dolazak u Nemačku. Kod kuće je gledala TV-seriju »Salaš u

malom ritu«: o deci u ratu, o otporu okupatoru... U toj seriji markantna ličnost bio je nemački

oficir Šicer, strogi, hladnokrvni nemački oficir koji naređuje streljanja i dece — učesnika pokreta

otpora u Vojvodini. To je devojčica dobro zapamtila sa TV-ekrana, tog Šicera, a kelner u

»Kaufhofu« stvarno je, po izgledu, ličio na Šicera. Zato se toliko prestrašila kada je prvi put došla

u Nemačku ...

Oni su, zatim, otišli iz restorana robne kuće »Kaufhof« u neki drugi restoran, na neko

drugo mesto gde devojčici nemački kelner nije ličio na nemačkog zloglasnog oficira iz

poslednjeg rata.

Kada sam se vratio za naš sto i to rekao GOG-u koji je pitao: »Zašto je toliko plakala

devojčica?«, on se malo zamisli i reče:

— To su gluposti... Devojčica se kasnije neće plašiti. Brzo će se privići na okolinu u

Nemačkoj, i rasti, rasti i, možda postati i sama kelnerica, sudopera ...

Poručili smo nemački konjak »Jegermajster«, ručak i krigle piva »kelš«, što nam je brzo

doneo kelner »Šicer«. Razgovarali smo opet o danima u lozničkoj gimnaziji. Govorio sam da mi

21

je zaista krivo što ne mogu da ga se setim — eto, godine prolaze, zaboravlja se, mada se draga i

mnoga druga lica iz mladalačkih dana u gimnaziji ne zaboravljaju celog života.

— Ali, ja sam morao da napustim lozničku gimnaziju u šestom razredu — pričao je GOG.

— Moja tetka, kod koje sam stanovao, nije ni sama za svoju decu imala ni za jelo. Vratio sam se

kući, u to selo u Rađevini, odakle sam dugo gledao u vrh planine Medvednik. Moj stariji brat

ostao je kod kuće, ja pošao da se školujem, ali, eto, nije moglo više. Otac je bio siromašan,

povučen hromi seljak, ranjen u nogu na sremskom frontu... Čuj, moj otac je 1941. bio vojnik

jugoslovenske vojske. Kad se ona raspala, otac se vratio kući. Mobilisali su ga četnici, a posle

partizani, jer je on znao popa Vladu Zečevića, koji je pozvao narod da se bori za slobodu zajedno

sa partizanima, sa svim patriotima.

Moj otac je bio dobar vojnik 1941. godine. Bio je jedan od onih koji su oslobađali

Krupanj i Stolice. A kada je nemačka zloglasna kaznena ekspedicija streljala naše stanovništvo

— stotinu za jednog — on je bio borac u odredu Dragojla Dudića, sa kojim je stigao u Užice.

Posle pakla u nemačkoj ofanzivi i pogibije Dudića na Zlatiboru, njegov odred ostao je u Srbiji.

Razbežali su se, posakrivali po zimi... Krio se po planinama, dolazio kući, a posle je otišao na

sremski front, gde je ranjen, ali nije ni tražio ni dobio nikakvu invalidninu, ni penziju. Živeo je

povučeno u tom planinskom selu. Hteo je mene da školuje, a stariji brat da ostane u selu. Govorio

je: »Ovde nema mesta za obojicu, nema dovoljno zemlje, a i neplodna je. Idi i školuj se!«

Kad je moj otac bio dečak, pre rata, išao je sa svojim ocem, mojim pokojnim djedom, u

Mačvu i Srem, na sezonski rad. Vraćajući se u jesen iz ravnog Srema i bogate Mačve, djed bi

izvadio iz torbe — bjelače, beli mačvanski hleb i dao bi mom ocu krišku, a otac bi pitao: »A jede

li se to, tata, š’ljebom?«. »Š’ljebom, rano, š’ljebom!« — odgovorio bi djed, i onda su jeli malo

belog hleba sa projom ... Moj otac je umro godine 1955, i tad sam morao da napustim

gimnaziju... Sahranili smo ga na malom seoskom groblju u planini, a moj brat je ćutao. Šta sam

mogao da radim? Otišao sam pod Medvednik, i radio u jednoj kafani, nedaleko od kamenoloma,

gde je bilo mnogo pijanih kamenorezaca koji su se svađali, a često i tukli u kafani. Setio sam se

ponovo mog oca, koji je govorio: »Ima ’ljeba ispod neba, sine moj!« — i rešio da odem daleko,

daleko od Medvednika... Vozom sam stigao do Maribora. Onda sam ilegalno, uz veliki rizik,

prešao austrijsku granicu. Video sam i lice i pušku mladog graničara koji je pucao na mene, ali

sam osetio da me je namerno promašio! Da znam ko je i gde je, išao bih da ga nađem i odneo bih

mu 100.000 maraka!

— Sto hiljada maraka?! Znači, ti si bogat?

— Bogatstvo je relativna stvar, novac je kao droga. Ali, ipak bih nagradio tog čoveka...

— Kako si zatim došao u Nemačku?

— U Austriji sam bio u logoru, u radnom logoru — zamalo da me vrate kući. Bilo je to

vreme kad jugoslovenske granice još nisu bile otvorene; tek kasnije, od privredne reforme,

granice su, kao što znaš, otvorene i naš svet krenuo je u Nemačku i drugde, ali najviše u

Nemačku... Posle Austrije, obreo sam se u Frankfurtu, najpre u Frankfurtu. Trudio sam se da što

brže i bolje naučim nemački jezik. Posle je bilo lakše — mogao sam dobro da profitiram. Sa

nemačkim trgovcima strane radne snage posle sam često putovao u »Jugu«, kao prevodilac. Pred

zavodima za zapošljavanje, u određene dane, pregledali smo sve koji su se prijavili da idu na rad

u inostranstvo. Nije bilo važno da li su mnogo školovani, mada su svi imali razne srednje i druge

završene škole. Bilo je važno da su zdravi, jedri, orni za rad. Išli smo i u Valjevo, u naš kraj —

tamo sam ja nagovorio mnoge da pođu u Nemačku. Posle su me ogovarali kako sam za to primao

mito i neke provizije, da sam se obogatio, ali to nema veze. Radio sam svoj posao. Gluposti, sve

mora da se plati, a novac je kao droga. Uđe prosto u krv — što ga više imaš, sve ga više tražiš...

22

Rastali smo se uveče, na železničkoj stanici u Kelnu, nedaleko od Katedrale. Otputovao je

u Berlin, ja u Bon.

— Tamo odlazim često, stari moj — rekao je. — Berlin je prekrasan grad.

Nakon dve nedelje GOG se ponovo javio telefonom. Vratio se iz Berlina i predložio da,

ako mogu, narednog dana dođem u Keln-Dojc, pred zgradu Tehničkog muzeja, gde se, između

ostalog, nalazi prvi automobilski motor na svetu, koji je konstruisao, a zatim napravio Nikolaus

Otto.

Sačekao me je pred zgradom, i kad smo ušli u muzej, razgledajući taj motor koji se i

danas može pokrenuti, GOG reče:

— Nikolaus Augustus Otto nije bio tehničar, nego trgovac, kad je napravio prvi motor.

To je bilo tačno, kao što je bilo i mnogo šta drugo tačno što je govorio, mada je ponekad

preterivao. Videlo se da je bio obrazovan više nego što to izgleda na prvi pogled. Govorio je da je

dosta čitao, čak i dela filozofa — naročito da voli Kanta i Ničea, navodeći kako su »dve stvari«

ispunjavale dušu Emanuela Kanta — »zvezdano nebo nada mnom i moralni zakon u meni«.

Zatim je citirao Ničea: »Gradite gradove na Vezuvu! Šaljite brodove u neistražena mora! Živite

tako da ratujete sa sobom samima i sa vama ravnima! Budite pljačkaši i osvajači dok ne postanete

vladaoci i posednici, vi koji mnogo znate!...«

— A čitaš li Marksa?

— Naravno! ... »Buržoazija je u istoriji odigrala krajnje revolucionarnu ulogu! Gde god je

došla na vlast, razorila je sve feudalne, patrijarhalne i idilične odnose. Ona je nemilosrdno

pokidala sve šarolike feudalne veze koje su čoveka vezivale za njegovog prirodnog

pretpostavljenog, i nije ostavila između čoveka i čoveka nikakvu drugu vezu osim golog interesa,

osim bezdušnog plaćanja u gotovu. U ledenoj vodi sebičnog računa, ona je utopila sve drhtaje

pobožnog zanosa, viteškog oduševljenja, malograđanske sentimentalnosti i... na mesto

eksploatacije prikrivene verskim i političkim iluzijama ... uvela besramnu direktnu eksploataciju«

... — citirao je deo iz »Komunističkog manifesta«, nastavljajući na nemačkom: »Marx hat

eigenthch hier in Köln, als Redakteur der 'Rheinischen Zeitung' Komunismus proklamiert...

Komunismus als eine Kreigserklärung gegen das Eigentum ...«2

Izašli smo iz ovog muzeja i šetali, gledajući kako mutnom Rajnom plove putnički i teretni

brodovi. Zatim smo se njegovim »mercedesom« odvezli na drugi kraj grada, preko Severin-

mosta, u Erenfeld (Ehrenfeld), gde je stanovao u soliteru, najvišoj novoj stambenoj zgradi...

»Doručak na travi« — velika reprodukcija čuvene slike Manea — to je bilo prvo što mi je

palo u oči kad smo ušli u njegov stan, na 19. spratu ove zgrade u kelnskom predgrađu Erenfeld.

Bila je velika i posebno osvetljena ova slika francuskog ekspresioniste iz 1863. godine: gola žena

i dva odevena muškarca doručkuju u prirodi.

— Dvojica, a jedna dobra žena, šta kažeš, a? — upita GOG.

— Volim Manea, ali nikad nisam video »Doručak na travi« na tako velikoj reprodukciji.

On je nasuo piće. Zatim pokaza na suprotni zid velike dnevne sobe, na drugu sliku, ali malu,

original: starac mršavog lica, oštrog pogleda i raščupane kose sedi za stolom. Jednom rukom

naslonjen na sto, a druga, neprirodno duga, ispružena je u pravcu Sunca. Ta neprirodno duga ruka

bila je zapravo u obliku štapa, na čiji je vrh »nataknuta« šaka sa prstima ispruženim prema

Suncu.

_________________________ 2 Marks je upravo ovde u Kelnu proklamovao, kao urednik »Rajnskih novina«, komunizam... komunizam kao jedna

vrsta objave rata protiv svojine...

23

Rekao je da je to njegova slika, i to je bila nova prilika da mu predložim ne samo da

napravim intervju, nego i da učestvuje na izložbi naših... slikara-amatera, koja je organizovana u

jugoslovenskom kulturnom centru u Kelnu. Postojala je ideja da se izložba zatim organizuje i u

Jugoslaviji, u Zagrebu, ili u Beogradu, u Kultumom centru. U Kelnu smo, naime, kasnije i

organizovali takvu izložbu, kao što je bilo izložbi i u drugim mestima u Nemačkoj, kao u

Frajburgu, gde su izlagali Vjekoslava Baturina, rodom iz Lanke na Dravi, zatim Štefan Molnar iz

Lapovca kod Đakova, Lovro Plavac iz Sinja, Sajfo Jakupović iz Bosanske Dubice, Zvonko

Krajcar iz Šida (ljubitelj Save Šumanovića). Krajcar je iz Šida najpre otišao u Australiju i tamo,

na Novoj Gvineji, u Mahut Hagenu imao prvu slikarsku izložbu; u Nemačku se vratio 1972.

godine, došao na Švarcvald, u mesto Gegenbah, gde ie imao samostalnu izložbu ulja na platnu, sa

delima: »Petlovi pevaju«, »Jesenji list«, »Savremeni cvet« ...

GOG nije hteo ni da čuje da učestvuje na izložbi. Odbio je, uz zahvalnost što sam mu to

ponudio, rekavši da nije slikar i da ima drugi cilj.

— Da bi život imao smisla, mora se imati neki cilj, a put do cilja često je lepši nego sam

cilj!

Ćutao sam, pomišljajući da se nije uvredio onim »slikar-amater« i pitajući se kakav je to

njegov cilj, ali on prekinu moje ćutanje, upitavši:

— Šta misliš, zašto se u Nemačkoj najviše cene naivni slikari iz Jugoslavije? Pazi, pre

svega naivni, ne oni akademski, školovani! ...

— Ne bih rekao. Mislim da su ovde, sem naivnih, imali uspeha i akademski slikari, na

primer Milić od Mačve, koji je nedavno takođe imao izložbu u našem kulturnom centru u Kelnu i

prodavao slike i za 15.000 maraka.

— Jeste, ali Generalić je prodavao slike i za 50.000 maraka, baš ovde u Kelnu...

Nisam mogao da ga ubedim. Pogledao sam na zid sobe, u sliku »Starac i sunce«, pitajući

se za cenu.

— Zar bi kupio? Dobijao sam 30.000 maraka, ali neću da je prodam. Hoću da je čuvam i

da napravim samo još jednu sliku u životu: sliku — portret Urlike Majnhof!

Zanemeo sam gledajući ga. Osećao sam se nelagodno, jer to je bilo vreme eskalacije

terorizma u SR Nemačkoj, kada su bile velike potere nakon što su teroristi kidnapovali u Kelnu,

uz masakr njegovih pratilaca, industrijalca Hansa Martina Šlajera, a posle ga ubili, kad je

teroristička grupa »Bader-Majnhof« — RAF (Frakcija crvene armije) žarila i palila po Nemačkoj.

— Znaš, poznavao sam Urliku Majnhof! — prekinu on ćutanje. — Privlači me njen

portret i kratki, besomučni, ludi život... Onda bi mogao da napišeš reportažu »Jugović u

Nemačkoj napravio portret Urlike Majnhof«! Ha-ha-ha!

Bilo mi je sve više neprijatno. Ko je taj čovek? Pokušao sam po ko zna koji put da ga se

setim iz Loznice, iz naše nezaboravne gimnazije. Nisam mogao. Zašto ga privlači portret te

teroristkinje, čija su brutalna ubistva nedužnih ljudi, atentati na robne kuće i pljačke banaka

zapanjivali svet u Nemačkoj, i ne samo u Nemačkoj; a bila je bogata žena, izuzetno talentovan

reporter »Konkreta«, levičarskog časopisa iz Hamburga, gde je sa mužem i dvoje dece-blizanaca

stanovala u luksuznoj vili, a posle se razvela, postala vođa zloglasne terorističke grupe RAF,

kidnapovala berlinskog političara Petera Lorenca, koga je sa saputnicima sakrila u »narodni

zatvor negde u Nemačkoj«, a bilo je to, kako se posle ispostavilo, usred Zapadnog Berlina! I

ucenila zapadno-nemačku državu — da će osloboditi toga političara — ako iz zatvora puste

Andreasa Badera i druge teroriste, ako ih prebace u Južni Jemen, što se i dogodilo, nakon čega je

ona sa ostalim teroristima otišla u ilegalnost, paleći i žareći po Nemačkoj, sa Baderom; poput

Boni i Klajda nekad u Americi, Urlika Majnhof i Andreas Bader pljačkali su banke napadima

usred dana, ubijali — što je još jedna potvrda amerikanizacije Evrope. Urlika Majnhof je prva

24

uhvaćena i prva se obesila u zatvoru Štamhajm u Štutgartu, kao što su docnije u istom zatvoru

»oduzeli sebi život« Bader, Gudrun Enslin i Raspe.

— Da nećeš praviti portrete Badera, Enslinove, Raspea ... ?

— Ne. Samo Urlike Majnhof! — reče GOG smešeći se. — U poslednje vreme — ona me

inspiriše! ...

— Nisi oženjen? Nemaš dece?

— Nemam dece. Bio sam oženjen, ne jedanput, ali o tome drugi put... Nameravam da se,

možda, opet oženim — dogodine u Berlinu. Hoćeš li da mi budeš kum?

— Kumstvo se kod nas ne odbija, ali... u Berlinu! — bio sam zbunjen.

— Sve će biti u redu, kume moj! Planiram svadbu dogodine u Berlinu i, naravno, javiću ti

termin na vreme, stari moj! Hvala ti što ćeš mi biti kum!

Nasuo je još jedno piće u čast kumstva. Zagrlili smo se, dok mi je pred očima iskrsavala

zamišljena slika Urlike Majnhof.

— A sad malo razonode — reče on i ode do televizora, u ugao gde je bila leva strana

velike Maneove slike »Doručak na travi«.

Izabrao je da najpre pogledamo dve kasete: »Nebeski krevet u berlinskom Bond's Klubu«

i »Seks uz droge multimilionera Pulicer«.

Stavivši kasetu u rekorder, koji je uključio, spremao se da to odgleda dok leškari na

krevetu. Na ekranu se najpre pojavi automobil »Rolls-Royce« sa crvenim zavesama, koji je vozio

livrejisani šofer; zatim se začu i glas spikerke:

»Nijedan NOBLEPUFF3 u Berlinu nije tako modernizovan, ni usavršen, kao ,Bond's

Klub’ u Dalemu. Ovaj ,Rolls-Royce’ izbačen je iz upotrebe, a nekad je, na zahtev gostiju, odlazio

da ih doveze u noćni klub. Bilo se, međutim, pročulo kako je to ,kuplerajski Rolls-Royce’ i gosti,

zbog diskrecije, nisu hteli da dolaze.«

Slike su prikazivale luksuzne, najskuplje vile u berlinskom predelu Dalem, gde se nalazi

»Bond’s Klub«, i, naravno, njegovu diskretnu zgradu, okruženu drvećem, kao i raskošnu

unutrašnjost i mlade žene koje su dočekivale goste. Zatim govori šef Kluba Werner Krüger: »Prvi

i vrhovni zakon naše radnje je diskrecija!«

Devojka Dagmar, »šarmantno diskretno« odevena: »Na vrata se ulazi ispod crvenog

baldahina. Svakog gosta snima kamera, i, pre nego što se vrata otvore, svaki gost se pažljivo

ispituje: u ovom klubu moraju biti odgovarajući gosti, publika od nivoa, koja ovde treba da se pre

svega, oseća što ugodnije...«

Naravno, ulazi se prvo u »crveni salon« — bar, gde goste, od osam uveče do osam ujutru,

očekuje 20 mladih, odnegovanih devojaka između 18 i 28 godina. »Svi gosti su ovde stalna

publika, koja se, uglavnom, poznaje«, dodaje devojka Uši (Uschi). »Ovde u baru gosti najpre

popiju svoje piće, ćaskaju, a kasnije odluče da li će otići u sobu, ili u bazen za kupanje, sa jednom

ili dve devojke. Naši gosti su prijatelji naše kuće, našeg kluba.«

Dama zatim govori kolike su cene pića, viskija »Chivas Regal«, ili »Remi Martin«, zatim

boca šampanjca »Moet Chandon« (250 maraka), do »Dom Perigena« ili »Roeder Cristal« 450

maraka, dok svaka dama naplaćuje svoju cenu, koja je fiksirana: 150 maraka za noć. »Svaka naša

dama, a mogu ih biti i po dve ako to traži gost, najpre otprati svog partnera do prvog sprata:

prekrasne prostorije sa zidovima u ogledalu, kristalnim lusterima i ,nebeskim krevetom’ sa

mekim jastucima, ispred kojih se prikazuju vreli porno-filmovi iz sopstvene produkcije Bond's

Kluba ...«

_____________________ 3 NOBL — javna kuća.

25

Tek u ponoć u klubu se skuplja više gostiju, kad počinje ćaskanje, najpre u »crvenom

salonu« između poslovnih ljudi iz sveta hit-parada, sporta, politike, advokature ... »Po običaju,

prvi počinju menadžeri da, u bazenu, biju ,vodene bitke’ sa golim devojkama, kao što vidite, gde

se bira najpre ,porno mis’, a zatim ,kraljica sa najlepšim sisama’. Osim totalne diskrecije, koja je

naš vrhovni zakon, mi radimo uz moto: ovde je dozvoljeno sve što se dopada gostima. Svaki gost

dobija šta zaželi, na primer i četiri devojke sa kojima odlazi u spavaću sobu, ili u parovima — a

takvih je gostiju sve više — koji dovedu i svoje supruge i tako upražnjavaju grupni seks ...«

Kamera, u krupnom planu, prelazi ponovo u »nebeski krevet«, gde dolazi jedan čovek

držeći pod ruku dve nage Taj-devojke (Tajlanđanke). »U ovim novim grupnim igrama devojke

imaju pravo zadovoljstvo vodeći ljubav sa gostima, koji mogu da izaberu jednu ,šlang’ ili neku

debelu. Oni imaju komplekse zbog velikih stomaka i gojaznosti, a sve devojke im kažu blaženo,

da ,svaki pravi muškarac mora da ima malo veći stomak’, što je za naše goste utešno, i što im

njihove džangrizave supruge nikad ne kažu, nego ih izvrgavaju poruzi zbog velikih stomaka.

Jedino što se od gosta traži — to je novac, utvrđene cene. Ali za naše devojke seks je samo

zadovoljstvo. One nisu profesionalke, nego pretežno studentkinje, nekoliko sekretarica,

domaćica, službenica ... Dakle, ,sluškinje ljubavi’ nemaju iluzija u jednom klubu za muškarce.

Muškarci su kraljevi za jednu noć. Oni kupuju samopotvrđivanje, kupuju mladost...«

Zatim je dugo išla samo slika tog video-porno programa zapadnonemačkog establišmenta

u najčuvenijem berlinskom klubu Bond’s ...

Drugi video-film bio je »Seks uz droge multimilionera Pulicer«. To je, uz odgovarajuće

»vrele« filmske storije, priča o 34-godišnjoj Roksani Pulicer, doskorašnjoj supruzi multimilionera

Herberta Pulicera, unuka slavnog izdavača Jozefa Pulicera (1847—1911) koji je ustanovio

svetski poznatu nagradu za ostvarenja iz novinarstva, književnosti i vaspitanja. »Moj bivši muš

Herbert Pulicer« — priča Roksana, odevena u kupaći kostim — »bio je takav manijak da me je

primoravao da s njim ležim u krevetu svakog dana u podne, pa bio to sunčan, oblačan ili kišni

dan. Stalno mi je govorio: ,Šta, da li si za jedno malo tucanje!’, a ja sam odvraćala: ,Ha, malo

tucanje!’, i onda smo odlazili u spavaću sobu...«

Ali, njen bivši muž Herbert (Peti) Pulicer, 55-godišnjak, jedan od najbogatijih ljudi

Amerike, govorio je kako je ona seks-fetišistkinja, mešavina nimfomanke i drogistkinje ...

Roksana zatim spava sa trgovcem droga Brajanom Ričardsom, a Herbert Pulicer priča:

»Zaticao sam Roksanu u krevetu sa dva čoveka! Pokušao sam da oteram jednog od njih,

ali oni su vikali na mene, preteći da će me ubiti...«

U tom trenutku neko zazvoni na vrata. GOG prekide video-film i otvori. Uđe žena

tridesetih godina, vitka plavuša. Predstavio nas je jedno drugom. Reče da se zove Verena Nemeš.

Govorila je samo nemački. Dok je sedela na fotelji, on reče da je dugo čekao, da nije mislio da će

toliko zakasniti...

— Ja, Schatz, Verspätung, mein Fehler, aber

Wer Fraun ohne Fehler sucht

und Pferde ohne Mängel,

hat nie ein gutes Pferd im Stall,

im Bet nie einen Engel.4

_________________________ 4 Da, dragi, zakašnjenje, moja greška, ali — ko traži žene bez greške i konje bez mane, nikad nema u štali dobrog

konja, ni anđela u krevetu.

26

Morao sam da krenem. Bilo je kasno, noć. Pozdravio sam se sa Verenom. GOG me je

ispratio do lifta.

— Još ćeš upoznati Verenu! Ona je zanimljiva žena, ona je pronalazačica! — rekao je i u

tom trenutku zatvoriše se automatska vrata lifta.

Poneo sam magnetofon da intervjuišem pronalazačicu Verenu, ali ovog puta GOG je bio

sam u svome stanu na 19. spratu.

— Verena je otputovala u Berlin, ali imam dobar program — rekao je. Bio je izuzetno

raspoložen.

— Opet pornografija! Kog će nam vraga pornografija na ekranu!

— Ne, varaš se! Ovog puta gledaćemo nešto drugo.

Bio je pripremio kasete sa snimljenim (presnimljenim) filmovima, možda sa nemačke

televizije, ili pozorišta, ili ko zna odakle krijumčarene...

— Tekst uz ove storije je interesantan! Ako želiš, snimi makar ton!

Uključio sam mali reporterski magnetofon i stavio ga na pogodno mesto pored televizora i

video-rekordera. Snimao sam zvuk koji je pratio slike na video-filmu. Na ekranu slova: »Motivi

iz Pruske, države koje nema«, zatim sopranski glas barokne operske pevačice, pa sledeći naziv:

»Montezuma — tragedija per musica«.

Glas (na nemačkom — učinilo mi se da to govori GOG):

»Libreto za ovu ,muzičku tragediju’, koja bi se pre mogla nazvati komedijom, napisao je

pruski kralj Fridrih Drugi Veliki, godine 1753. Radi se o sudbini poslednjeg cara Atsteka —

Montezume, koji je bio iakomislen, tolerantan, gostoprimljiv, naivan, zabavan. Ali to je iskoristio

španski osvajač Fernando Kortes. On je na dvoru cara Montezume organizovao zaveru

korumpirajući njegove dvorjane. Tako je propalo carstvo Atsteka. Car Montezuma, lakomislen i

nedovoljno energičan, stradao je kao žrtva i prijatelja i neprijatelja. Taj motiv iz istorije izumrlog

carstva Atsteka u Južnoj Americi zainteresovao je pruskog vladaoca Fridriha Drugog da napiše

libreto za operu ,Montezuma’. Muzičku kompoziciju napravio je šef Fridrihove dvorske kapele

Karl Hajnrih Graun (Carl Heinrich). Pruski monarh napisao je ovaj libreto inspirisan ne samo

istorijom propasti cara Montezume, nego i svojom sudbinom i stvarnošću u kojoj je bio ratnik,

državnik, agresor, a istovremeno i filozof, humanist, tiranin i cinik koji je prezirao ljude. U

njegovo vreme, Pruska, tek formirana država ,iz blata i peska’, bila je suočena sa dva moćna

protivnička carstva — austrougarskim, sa caricom Marijom Terezijom, i sa još moćnijom

carskom Rusijom iz vremena Elizabete, Petra i Katarine Velike. Istovremeno, tzv. ,Sveto rimsko

carstvo nemačke nacije’ bilo je karikatura državne slike — to je bila jedna vrsta organizovanog

haosa sa tri stotine suverenih državica kojima su raskalašno upravljali kneževi, vojvode, hercozi,

despoti... Te državice su međusobno ratovale. A Pruska, naročito u vreme Fridriha Drugog,

postala je najjača i za svoje vreme najmodernija država Evrope, što je navuklo veliki gnev

suseda. Fridrih je video spas u agresiji — da se brani vodeći osvajačke ratove. ,Kralj je prvi sluga

države’ — to je bila deviza Fridriha Drugog. Počev od kralja, koji je bio vrhovni komandant

armije i ministar finansija — i generali, oficiri, vojnici, prinčevi, junkeri i seljaci bili su sluge

države. Toj su državi bili potrebni stanovnici, njih što više, jer je zemlja bila opustošena ratovima

i epidemijama zaraznih bolesti koje su desetkovale stanovništvo. Zato je Fridrih Drugi nastavio

da poziva doseljenike da rade na zemlji i u manufakturama, ili da idu u vojsku, u agresivne ratove

za otadžbinu. Fridrih Drugi dao je doseljenicima punu versku slobodu: ,Ako treba u Prusku da se

dosele i Turci, kao pruski podanici, gradićemo i džamije’ — govorio je Fridrih Drugi, čija se

izreka i danas toliko upotrebljava: ,In Preussen muss jeder nach seiner Facon selig werden’!5

_______________________ 5 U Pruskoj mora svako da bude srećan prema svom nahođenju!

27

Fridrih drugi je govorio:

,Najotmeniji zadatak svakog građanina jeste da služi svojoj otadžbini... Ako država treba

da je srećna, njene finansije mora da budu sređene. Ugled Pruske nije stečen na njenom

unutrašnjem bogatstvu, nego samo vrednoćom njenih građana. Najveće građanske vrline su:

ljudskost, pravednost, hrabrost i volja za radom. To stvara ljude za civilnu i vojnu službu. To se

nagrađuje, a ne nagrađuje se pripadnost nečijoj milosti ili nečijoj partiji. Vlada mora da bude

štedljiva, jer novac koji ona dobija potiče od znoja i od krvi njenog naroda. Ako vlada novac

rasipa i ne vodi računa o budućnosti, ona postupa kao tiranin... Stočari šišaju ovce ali im ne gule

kožu — pravično je da svako pomaže da se pokriju državni izdaci, ali i seljak i građanin i plemić

moraju u jednoj državi kojom se dobro upravlja, da uživaju u delu svojih prihoda, a ne da veći

deo dele sa državom.«

Uz muziku iz opere »Montezuma«, kao i uz muziku Vagnera i Betovena, na ekranu ovog

video-filma ređali su se portreti Fridriha Drugog iz nemačkih muzeja — slike pruskog vladaoca

koje su napravili čuveni slikari tog vremena, zatim slike starih pruskih spomenika, dvoraca,

zatvora i kasarni iz Berlina, Potstama i Brandenburga, kao i slike iz Bona i Triera, Marksovog

rodnog grada, koji je pripadao Pruskoj.

— Znači, ti voliš Fridriha Velikog, tog tiranina i agresora?

— To je video-film o delu pruske prošlosti kojoj pripadaju delimično i Marks i Engels, na

primer — reče GOG.

Zatim u video-rekorder stavi novu kasetu i na ekranu se pojavi naziv filma »Crveni

Prusi«. Slike: panorame iz Triera, poznati portreti Marksa i Engelsa i slike Marksove rodne kuće

— muzeja u Trieru. Taj muzej posećuju mnoge omladinske i druge grupe, ali pretežno van

Nemačke, iz inostranstva. Razgledaju unutrašnjost muzeja, Marksovu krštenicu, svedočanstva,

pisma i druge dokumente, među kojima i potvrda o istupanju iz pruskog državljanstva.

»Advokat Hajnrih Marks, otac Karla Marksa, bio je veliki poštovalac pruskog kralja

Fridriha Drugog, nazivajući ga ,filozofom na prestolu’. Odgajio je i u mladosti vaspitao sina

Karla u fridricijanskom duhu. Videći da Karl, još kao dečak, pokazuje vanrednu bistrinu,

oštroumnost i volju za obrazovanjem, otac mu je našao dobrog mentora u Trieru — Ludviga fon

Vestfalena. Ludvig je upravo bio šef pruske kraljevske provincijske vlade u Trieru i tajni savetnik

pruskog dvora u Berlinu, u vreme kralja Fridriha IV. Karl Marks se zatim zaljubio u mladu Dženi

fon Vestfalen, ćerku svog vaspitača, sa kojom se kasnije i venčao. Kao veliki poštovaoci Pruske, i

otac i tast Karla Marksa uputili su talentovanog i ambicioznog mladića, posle mature, na studije u

tadašnju prusku tvrđavu na Rajni — Bon, a potom u prusku prestonicu Berlin... Studirajući u

Berlinu pruske — nemačke klasične filozofe i Hegela, Kanta, Fojerbaha i Fihtea, Marks je stekao

široko obrazovanje, zapažajući, naročito u filozofiji Fihtea, učenje o državi i pravu koje se

razlikuje od klasičnog rimskog prava. Dok rimsko pravo svojinu tretira kao pravo raspolaganja i

uživanja stvarima i dobrima, Fihteova filozofija prava uči da je svojina — pravo na rad, pri čemu

nije cilj države da štiti svojinu kao ,svetu kravu’, već da svojinu tretira kao pravo na rad. Čovek je

delotvorno i umno biće i cilj svake države treba da bude zaštita prava na rad. Ali kao i drugi

filozofi, i Fihte je u ovome ostao na terenu utopije, jer je hteo da moral proglasi za pravo.«

Video-film »Crveni Prusi« skreće, zatim, pažnju na jednu skorašnju epizodu (1977.

godine) u Trieru, kad je Marksovom muzeju predat eksponat iz Jugoslavije: kopije napisa

Svetozara Markovića iz »Radenika« i »Samouprave« i drugih listova koje je on uređivao u Srbiji.

Video pokazuje zvanice koje su tom prilikom bile na svečanosti u Marksovom muzeju; među

njima je i profesor Predrag Vranicki, koji je održao predavanje o razvoju socijalističke misli na

našem tlu i o jugoslovenskom samoupravljanju.

28

Video-film se, zatim, nastavlja, uz ovaj propratni tekst:

»Bez prijatelja Engelsa, Marks nikad ne bi postao to što je postao. Njih dvojica nikad nisu

bili u situaciji da utiču direktno, kao vladaoci, na istorijska zbivanja u svom vremenu. Oni su bili

proroci i filozofi, tražeći da se svet ne samo opisuje nego i menja... Engels, sin nemačkog

kapitaliste — vlasnika fabrike iz Vupertala — Barmen, bio je i sam kapitalist, buržuj; dobro je

upravljao očevom fabrikom u Londonu, bio poslovan. Postao je bogat, ali se osećao kao

revolucionar. Nije imao univerzitetsko obrazovanje kao Marks. Napustio je gimnaziju godinu

dana pre mature i, otišao u prusku vojnu službu u Berlin, gde je usput slušao predavanja na

Univerzitetu. U mladim godinama raskrstio je sa verom: umesto da veruje u boga — kako je u

duboko religioznoj porodici bio vaspitan, počeo je da veruje u napredak čovečanstva, u Hegelovo

,samoostvarivanje svetskog duha kroz istoriju’, iako je Hegelovu filozofiju obrnuo s glave na

noge: Svetski duh u istoriji ne može se ostvariti apstraktnim idejama, već materijalnim

interesima, kroz klasnu borbu i revoluciju, kroz moć ujedinjenja nemoćnih, potlačenih,

obespravljenih, kroz revoluciju proletarijata. Engels — večiti optimist, šaljivčina, ljubitelj vina,

pesme i lepih žena — verovao je u vozni red svetske proleterske revolucije...

Opisujući istoriju svoga vremena, Engels je u engleskim listovima tačno prorekao i opisao

kako će se završiti pruski ratovi za ujedinjenje Nemačke, i kako će se raspasti austrougarsko

carstvo — i to nepunih pola stoleća pre nego što se to stvarno dogodilo — zbog čestih ratova koje

je Austro-Ugarska vodila protiv balkanskih Slovena. Zbog njegovih briljantnih analiza razvoja

pojedinih ratova, Engelsa su prijatelji zvali general. Kao ubeđeni revolucionar, verovao je da su

velike privredne krize najplodnije tle za revoluciju. Što su krize teže i traju duže — to je bolje,

tvrdio je i pisao: ’U takvoj situaciji proletarijat jače napada i udara — kao što su mnogo jači i

ubojitiji udari konjice koja dugo juriša u pravcu neprijatelja da ga uništi’.

Engels se uvek oblačio elegantno, porodicu nije imao, izdržavao je Marksa i njegovu decu

u emigraciji u Londonu i živeo sa Meri Bruns, tekstilnom radnicom iz Irske. Kad je Meri umrla,

njegova životna saputnica postaje njena sestra Luci... Engels nije bio pruski patriota, nego pruski

karakter, oličavajući smisao za praktično, radnu energiju, postojanost i disciplinu koju je tražio

od pristalica svoje proleterske partije ...«

Zatamnjenje. Zatim se na ekranu pojavljuje naslov »Gungula Bizmark«: »Gungula

Bizmark, praunuka Ota fon Bizmarka, danas je manekenka. Ona zabavlja muškarce samo kad je

odevena u krzna od sibirske lisice ...«

Zatim kratki spotovi u slici i reči: — Fabijan fon Šlabrendorf, jedan od preživelih oficira

— učesnika neuspele zavere protiv Hitlera 20. jula 1944: »U SR Nemačkoj danas nedostaje staro

prusko ubeđenje — volja da se život više stavi u službu obaveza, ne samo prava...«

Filip fon Bizmark, praunuk kancelara Bizmarka i poslanik Bundestaga: »Nije dobro kod

mladih generacija u SR Nemačkoj što nemaju dovoljno pruskog ubeđenja — da je otadžbina

nešto najveće i najvažnije ...«

Baron Olaf fon Vrangel: »Ne zaboravimo nikad prusku vrlinu, koja ističe da je važno više

raditi za čast nego za platu! Ne zaboravimo ni Bizmarkovu izreku: ’Šniclu od zeca možeš jesti

tek ako imaš zeca ...’«

29

3. ATOMSKI BIZNIS. PRONALAZAČICA VERENA

Otišao sam iz Nemačke 1979. godine. GOG se iz Kelna preselio u Berlin, gde je trebalo

da se venča sa Verenom Nemeš, te da mu ja budem kum.

Nakon mog ponovnog dolaska u Berlin, sreli smo se prvi put na izložbi elektronike u

Zapadnom Berlinu. Nije se još bio venčao sa Verenom. Odlagali su to za kasnije, posvećeni

svako svom biznisu: ona, kao pronalazačica i propagandni saradnik firme »Profit-Sistem-

Tehnik«, a on, kao suvlasnik video-kabarea »Berolina iks«. GOG se posvetio video-biznisu

utoliko što je snimao kamerom, a još više što se bavio krijumčarenjem premijernih filmova koje

»divlji video-majstori« kradu iz bioskopa, podmićujući kino-operatere. Posle za skupe pare

prodaju te filmove-hitove brojnim video-mušterijama.

Taj najnoviji biznis cveta u SR Nemačkoj, iako je zakonom zabranjen. Krijumčarenje

filmova, »divlje« presnimavanje programa sa televizije i, posebno, snimanje i preprodaja

pornografskih filmova na video-kasetama, kao filmova grozote, sadizma i nasilja — vrlo je

unosan posao. GOG se time bavio, ali je pravio i video-filmove sa posebnom, satiričnom

sadržinom, kao i filmove koji su kompromitovali nemačke industrijalce, milijardere i druge

ličnosti. Pravio je i filmove sa političkom sadržinom, i one koji su — na pornografsko-satiričan

način — govorili o širokom antiatomskom pokretu u Nemačkoj, kao što je dokumentarno-

satirični film o antiatomskim demonstracijama u Brokdorfu, uz muziku Vagnera:

Na ekranu se pojavi špica filma i naslov »BUMSEN IN BROKDORF, ein polit-porno

Film von Monika Stade«6. U prvim kadrovima prikazuje se panorama Brokdorfa, malog mesta i

gradilišta u severnoj Nemačkoj, i Gorlebena gde se gradi atomska elektrana i centar za

lagerovanje radioaktivnih otpadaka (ti otpaci, inače, aktivno zrače milionima godina!).

Video-film: Subota je, kišno vreme, rano jutro. U svome stanu bude se mladić i devojka:

porno-scena. Zatim se spremaju, oblače kišne mantile, vežu maramama oči i odlaze na veliku

antiatomsku demonstraciju u Brokdorf. Tu se iz svih krajeva Nemačke skupljaju desetine hiljada

demonstranata, koji pokušavaju da spreče građenje atomske elektrane i skladišta radioaktivnih

materija. Dokumentarni video-snimci: demonstracije u Brokdorfu, policija — više policije nego

demonstranata — opkolila je gradilišta. Policija sprečava demonstrante da oteraju radnike i

prevrnu buldožere i druge mašine... Zatim, scene sukoba policije i demonstranata, kakve su se

toliko puta već dogodile ne samo u Brokdorfu, nego i drugde u Nemačkoj... Policajci udaraju

demonstrante palicama po glavi, po licu, gde stignu. Rasteruju ih šmrkovima s vodom, bacaju

bombe suzavca... Dokumentarni snimci, a zatim reči:

»Antiatomski pokret u Nemačkoj želi da spreči da Nemačka postane i atomski opasna

država, u kojoj će nova pokoljenja, naši sinovi i kćeri i unuci, i unuci naših unuka, bolovati i

umirati od atomskog radioaktivnog zračenja, radioaktivnog đubreta iz atomskih elektrana.

Antiatomski pokret u Nemačkoj želi da skine maglu sa takozvanog ,atomskog procvata u

jeftinijoj energiji iz atomskih električnih centrala!’ To je bila najveća zabluda u Nemačkoj, i ne

samo u Nemačkoj, od početka 60-ih godina, kada su veliki koncerni, angažujući i korumpirajući

naučnike, lansirali bajku o atomskoj energiji, pri čemu su za sebe pridobili zapadnonemačku

državu, ministarstvo privrede i finansija, kao i celu bonsku, tadašnju i kasnije vlade, koje su iz

___________________

6 Polit-porno film od Monike Štade.

30

državnog budžeta debelo finansirale preskupu gradnju atomskih elektrana, i uopšte razvoj onih

koncerna — kao što je KWU (Kraftwerk Union), koji grade atomske reaktore za atomske

elektrane ne samo u Nemačkoj, već i u Brazilu i drugde u Južnoj Americi, zatim u Turskoj, a

ranije su gradili — počeli da grade — atomske elektrane u Iranu.

Zatim na video-ekranu, dokumentarni snimci sa demonstracija u Brokdorfu — kraj

demonstracija: povređeni demonstranti, prebijeni, krvavih lica... Odnose ih bolničkim kolima, a

druge »pakuju« njihovi prijatelji. Zatim scena: jedna devojka nosi policijski pendrek, sakriven

ispod haljine, seda u automobil sama i odlazi, govoreći izazovno (ona, naravno, nije povređena u

demonstracijama):

— Ovo će mi služiti umesto penisa!

Video ide dalje, na filmu scene, takođe dokumentarne. Crno-beli film u kojem se

prikazuje kako je svojevremeno bivši iranski šah Reza Pahlavi, sa pratnjom, posetio Zapadni

Berlin, kako su ogorčeno protiv njega demonstrirali — i bivali pretučeni od policije — studenti i

druga omladina na berlinskom Ku-damu, te kako bivši iranski šah Pahlavi daje izjavu za

Špringerov »Bild« — u kojoj kaže:

— Kupio sam četvrtinu akcija koncerna »Krupp« u Essenu, kao što je poznato, ali nije

poznato da sam nemačkim koncernima i atomskoj privredi ponudio da u Iran dovoze »atomsko

đubre«, radioaktivne otpatke i reaktore — mina iz isluženih nuklearnih elektrana. Mi ćemo to u

Iranu lagerovati, to radioaktivno atomsko smeće ...

Zatim tekst uz video-film, koji kaže:

»Eto, tako je taj vladalac zavaravao Nemačku i nas pre nego što ga je srušio ajatolah

Homeini... Homeini je, kao što je poznato, oterao iz Irana nemačke graditelje atomskih elektrana,

koji su pri tom pretrpeli velike finansijske štete,