““Greške lekara

pri dijagnostičkim postupcima i njihov mogući uticaj na ishod sudskomedicinskog

veštačenja materijalne i/ili nematerijalne štete u parničnom postupku””

Prof. Dr Prof. Dr Bela ProkeBela Prokeššspecijalista medicine radaspecijalista medicine rada

Kao i u svakom zanimanju, tako i u medicini,

postoji mogućnost previda, greške, koja se može

pripisati kako zdravstvenim radnicima i njihovim

saradnicima, odnosno, kako njihovom nemarnom ili

namerno pogrešnom odnosu u pogledu postavljanja

dijagnoze oštećenja organizma, i kasnijeg lečenja nekog

lica, tako i nekim okolnostima, ili spletu okolnosti, koji u

aktuelnom trenutku nezadrživo vode ka nečemu, što će

se kasnije, okarakterisati kao greška lekara.

Pojam „dijagnoza” (latinski Diagnosis,

grčki διάγνωση) potiče iz starogrčkog jezika i znači

nešto tačno razaznati, utvrditi, uvideti, odlučiti .

Dijagnoza ili dijagnoza bolesti, ali ne samo

bolesti, nego i drugih oštećenja organizma je, takođe,

i medicinski izraz, koji na najkraći mogući način govori o

svim aspektima nekog oštećenja zdravlja i služi za

označavanje, prepoznavanje, raspoznavanje takvog

oštećenja.

Izraz „lekarska dijagnoza” najčešće podrazumeva

prepoznavanje bolesti i povreda, njenih uzroka, ali i

ostalih anatomskih i funkcionalnih poremećaja ili

entiteta koji spadaju u pojam oštećenja zdravlja

pojedinca.

Termin „dijagnostička procedura”, dakle, koristi

se kao oznaka za ceo proces ispitivanja bolesnika, ili

povređene osobe, osmatranja i razmišljanja lekara radi

određivanja bolesti i stanja bolesnika

To je „put koji vodi ka dijagnozi”, a koji se sastoji

od tzv. dijagnostičkih mera.

Dijagnostičke mere pretstavljaju čitav niz

aktivnosti koje se preduzimaju, i u njima učestvuju, kako

zdravstveni radnici (lekari opšte medicine, lekari raznih

specijalnosti, sestre, laboranti itd), tako i zdravstveni

saradnici raznih struka i specijalnosti (psiholozi, biolozi,

fizičari, optičari, inženjeri raznih struka itd).

Te mere pretstavljaju pravi primer

interdisciplinarnog i interprofesionalnog pristupa

rešavanju postavljenog zadatka – utvrđivanja

objektivnog stanja zdravlja pacijenta.

Greške učinjene tokom preduzimanja

dijagnostičkih mera, često se mešaju sa lekarskim

greškama, ili previdima, u postavljanju dijagnoza.

Pojam stručne lekarske greške

-Virchow: „kršenje opštepriznatih pravila veštine lečenja,

usled odsustva potrebne pažnje i opreznosti“.

-pravna teorija i praksa: odstupanje od „opšte priznatih

pravila medicinske nauke”.

-medicinska literatura: „stručna zabluda bez elemenata

nesavesnosti”.

Podela: dijagnostičke, taktičke, tehničke, organizacione..

Bez obzira da li štete po pacijenta ima ili nema,

svaki oblik lekarske greške, ili grešaka, koje su se

dogodile tokom celokupnog procesa zbrinjavanja

pacijenta, od prvog pregleda, preko sve sile

dijagnostičkih, kurativnih i rehabilitacionih postupaka,

pod određenim okolnostima, mogu postati ne samo

predmetom sudskog spora i, naravno

sudskomedicinskog veštačenja, nego i značajno uticati i

uobličiti nalaz i mišljenje sudskomedicinskog veštaka.

Potrebno je istaći da pre nego što bolesti i

povrede, odnosno, njihove posledice, postanu predmet

sudskomedicinskog veštačenja, njih je potrebno lečiti i

koliko god je to moguće, u što većem obimu uspostaviti

prethodnu funkcionalnost organa, organskih sistema ili

organizma u celini.

Smatra se pravilom da sudskomedicinsko

veštačenje posledica neke bolesti ili povrede ne treba

započeti „dok lečenje ne bude završeno”, odnosno dok,

prema predviđanju lekara, ne nastane stanje kada se ne

očekuje ni dalje poboljšanje, ni dalje pogoršanje

zdravstvenog stanja osobe koja dolazi na veštačenje.

Upravo postojanje te vremenske distance ističe

izuzetnu važnost pravilno postavljene dijagnoze, jer u

suprotnom neadekvatno lečenje, ili čak ne-lečenje iz

razno-raznih-razloga neotkrivenih oštećenja organizma,

dovodi do daleko težih posledica po zdravlje i radnu,

životnu i svaku drugu sposobnost pojedinca, koja može

postati predmetom sudskomedicinskog veštačenja.

U tom smislu neretko se susreće zadatak

veštačenja:

-da se veštak izjasni koliko bi funkcija npr zgloba

bila - da je sprovedena odgovarajuća rehabilitacija;

-da li je razvoj Sudeckove bolesti mogao biti

sprečen ili makar ublažen - da je na vreme prepoznata

njegova pojava;

-da li je tužioc svojim odbijanjem pregleda

doprineo…. i koliko.

U ovom poslednjem, ne postavljanje tačne

dijagnoze „nije krivica lekara”, ali je nepostavljanje

odgovrajuće dijagnoze svakako doprinelo težini oštećenja

koje se veštači.

Dakle i u slučaju bolesti, profesionalnih ili onih

neprofesionalnih, i u slučaju povreda različite etiologije,

od izuzetnog je značaja sprovesti adekvatne

dijagnostičke radnje u cilju postavljanja dijagnoze,

praćenja razvoja bolesti i pojavi posledica, odnosno, u

cilju sticanja što tačnije slike o nastalim oštećenjima

organizma i preostalim funkcionalnim sposobnostima

zahvaćenih delova organizma.

Ovo je važno istaći jer se pregled u cilju davanja

sudskomedicinskog mišljenja, kako je već rečeno,

najčešće zasniva na dijagnostičkim procedurama

obavljenim u svrhu sprovođenja lečenja i rehabilitacije, a

samo u retkim slučajevima, npr upravo za potrebe

sudskomedicinskog veštačenja bilo koje vrste,

postavljanje dijagnoze, odnosno, sagledavanje trenutnog

zdravstvenog stanja, može biti samo sebi cilj, nezavisno

od toga da li je, i kakva, terapija u prošlosti sprovedena,

da li je i kada lečenje završeno ili, iz raznih razloga,

uopšte nije bilo sprovedeno bilo kakvo lečenje.

Cilj ove diskusije nije razmatranje previda, grešaka,

nejasnoća, učinjenih od strane lekara tokom procesa

lečenja (medikamentozne, hiruške ili neke druge terapije)

već grešaka tokom utvrđivanja vrste i obima prisutnog

oštećenja zdravlja čiji rezultati mogu značajno da utiču na

rezultat (nalaz i mišljenje) sudskomedicinskog

veštačenja.

Naravno da i pogrešno lečenje kroz

neodgovarajuće i/ili neočekivane, neželjene, rezultate

takvog postupanja utiču na konačnu funkcionalnu

sposobnost organizma, a sve to zajedno i na rezultate

sudskomedicinskog veštačenja.

Među najčešćim razlozima, ili bolje rečeno,

uzrocima, pojavljivanja dijagnostičkih grešaka može se

navesti:

-Nejasna klinička slika i atipični simptomi i znaci

bolesti ili povrede,

-Neadekvatno vođenje medicinske

dokumentacije,

-Nedovoljno ili ograničeno znanje lekara,

-Nedostupnost (nepostojanje ili neispravnost)

izvesnih tehničkih pomagala ili potrošnog materijala,

-Različiti uzročnici mogu izazvati istu, ili vrlo

sličnu, kliničku sliku oštećenja, i što simptomi i znaci

jednog oštećenja mogu kod raznih pacijenata biti

različitog intenziteta, čak i kad je u pitanju isti uzročnik.

-Pojava „nove bolesti” za koju, na toj teritoriji, ne

postoje razrađene dijagnostičke mere, na te bolesti se

jednostavno ne misli itd, itd.

„Prikaz slučaja” sa težištem na moguću nejasnu kliničku sliku i atipične simptome i znake povrede, ili možda na propust prilikom inicijalne dijagnostike povređene osobe (neopreznost, ili možda, neiskustvo, ili ……. lekara prijemnog odeljenja bolnice), bez bilo kakve želje, i dovoljnog znanja iz oblasti urgentne medicine, neurohirurgije, neurologije, psihijatrije itd, da bi se analizirao i komentarisao tok lečenja, i dijagnoze pod kojim sa sada vodi.

Predmet veštačenja je bilo umanjenje opšte-životne aktivnosti tužioca starosti 63 godine, po zanimanju knjigovođa, u penziji, koji je podneo tužbu za nadoknadu nematerijalne štete zbog duševnih bolova koje trpi zbog umanjenja opšte-životne aktivnosti.

U najkraćem, pomenuta osoba je povređena kao putnik na zadnjem sedištu putničkog automobila koji je, prilikom izbegavanja sudara sa vozilom koje je dolazilo u susret, sleteo sa puta i, nakon prevrtanja, zaustavio u polju.

Nakon pregleda u toj bolnici konstatovane su sledeće povrede: -Contusio capitis, -Contusio nasi, epistaxis, -Laesio traumatica musculi et tendinis colli, -Contusio digiti minimi mani l. dx.

koje su ocenjene kao višestruke lake telese povrede.

Postavljena mu je imobilizacija vrata (Šancova kragna) i posle „opservacije od nekoliko sati” otpušten je na kućnu negu i lečenje, sa savetom da se, ako nastupi pogoršanje, odmah javi lekaru.

Na kontrolnom pregledu kod ortopeda 7 dana kasnije žalio se na muku, nagon na povraćanje, vrtogla-vicu, zujanje u ušima i na bolove i kočenje u vratnim delu kičme, potiljku i između lopatica. Dobio je objašnjenje da to može biti posledica udarca u glavu, ali da je najvero-vatnije posledica stresa i „da će vremenom proći”. Obzirom da se tegobe nisu smanjivale, zbog „stresa”, odnosno lečenja onoga što je okarakterisano kao posle-dice „stresa”, obratio se, 12 dana nakon povrede, neuro-psihijatru. Posle pregleda kod neuropsihijatra, hitno je upućen kod neurohirurga, koji ga je dalje uputio na CT mozga.

Nalaz CT mozga ukazao je na subduralni hematom

u frontotemporoparijetalnoj regiji desno, koji je,

najverovatnije zbog vremena nakon povrede kada je

otkriven, okarakterisan kao „manji subakutni subduralni

hematom”. Smešten je na neurohiruršku kliniku gde je,

obzirom da je prošlo već 12 dana od povrede, da su

perzistirale uvek iste tegobe, odnosno, nisu se

pojavljivale nove tegobe, niti po intenzitetu pogoršavale

postojeće, odlučeno da se stanje prati i pokuša lečenje

konzervativnim putem, bez neurohiruške intervencije.

Posle ponovljenog CT pregleda mozga, deset dana

nakon prijema, otpušten je iz bolnice.

Redovno je kontrolisan od strane neurohirurga

narednih meseci. Šest meseci kasnije konstatovano je da

je sa neurohiruške strane lečenje završeno, nastavak

lečenja kod neuropsihijatra.

Do momenta veštačenja tužioc je redovno, na 2-3

meseca, posećivao neuropsihijatra koji opisani slučaj

vodi pod dijagnozama:

-Stanje posle kontuzije mozga;

-Stanje posle subduralnog hematoma

parijetofrontalno desno;

-Suspektni organski psihosindrom”

Česti uzrok lekarske greške, mada mnogi smatraju da je to samo „nesavesno postupanje” jeste i neadekvatno vođenje medicinske dokumentacije, što je u lekarskoj praksi, nažalost, sve češći slučaj, i značajno utiče, kako na redosled dijagnostičkih mera, tako i na tok lečenja i rehabilitacije, a sve to, pojedinačno ili zajedno, na ocenu, nalaz i mišljenje sudskomedicinskog vešta-čenja.

Pod neadekvtno vođenom medicinskom dokumen-tacijom može se smatrati ona vođena -šturo - telegrafski, -nečitkim rukopisom, -skraćenicama ili -neredovno, -pozivanje na neki prethodni nalaz koji nije prisutan

itd

Neadekvatno vođenje medicinske dokumentacije u

ovom sporu odigralo značajnu ulogu, na način da se

veštak nije mogao nedvosmisleno izjasniti na postavljeni

zadatak veštačenja.

Radilo se o sudskomedicinskom veštačenje radne

sposobnosti jedne ženske osobe.

Tužilja je po struci bila ekonomski tehničar i više

godina je radila na radnom mestu referenta za unos

podataka u jednom privatnom preduzeću.

Ona je povređena kao suvozač u vozilu, sa

sledećim povredama:

-Višekomadni prelom donjeg okrajka desne lisne

kosti, sa pomeranjem ulomaka;

-Prelom gornjih grana obe stidne kosti,

-Nagnječno-razderne rane na koži nogu, trupa i

glave.

Nakon povrede adekvatno je zbrinuta na

ortopedsko-traumatološkom odeljenju jedne bolnice.

Tužilja je raspolagala veoma detaljnom dokumentacijom o pretrpljenoj povredi (otpusnice sa klinike za ortopediju i traumatologiju, klinika za rehabilitaciju i banjskih lečilišta, kontrolni pregledi kod ortopeda i fizijatra, Rtg snimci, EMG nalazi itd)

Zbog lečenja i rehabilitacije posledica navedenih povreda na bolovanju je neprekidno bila nešto više od dve godine, a koje je započeto sa danom povređivanja.

U tom periodu, a tokom lečenja i rehabilitacije pomenutih povreda, bez nekih vidljivih razloga (bez nove povrede), došlo je do kolapsa šestog i sedmog vratnog pršljena sa protruzijom diska C5 – C6, izražene bolnosti vratnog i grudnog dela paravertebralne muskulature, sa posledičnim tegobama u vidu radikulopatije gornjih ekstremiteta.

Obzirom na dob tužilje (u menopauzi) i opisane promene vratne kičme posumnjalo se na postojanje osteoporotične bolesti.

Nakon sprovedenih odgovarajućih dijagnostičkih postupaka i pregleda ortopeda i endokrinologa potvrđeno je postojanje “izraženog oblika generalizovane osteoporoze”.

Zbog daljeg razvoja osteoporotične bolesti, praćenih promenama na vratnoj i krsnoj kičmi sa odgovarajućim neurološkim tegobama (EMG verifikovanim), te pojave degenerativne bolesti zgloba desnog kuka tužilja je oko tri godine nakon povrede, od strane Komisije Fonda PIO, proglašena nesposobnom za rad.

Tokom sudskog postupka za naknadu materijalne i nematerijalne štete, sudskom veštaku, specijalisti medicine rada, sud je postavio sledeći zadatak:

“Zadatak veštaka je da utvrdi -da li je povreda od tog-i-tog datuma uticala na

gubitak radne sposobnosti kod tužilje, te ukoliko jeste, u kom procentu, imajući u vidu radne zadatke koje je tužilja obavljala pre povređi-vanja,

-da li je osteoporoza postojala i pre povrede, -da li je uticala na gubitak radne sposobnosti, ako

jeste u kom procentu, -da li je tužilja zbog osteoporoze bila na bolovanji-

ma i koliko puta”.

U sudskom spisu nalazio se nalaz-veštačenje veštaka-ortopeda koji je, u skladu sa njemu postavljenim zadatkom veštačenja, na jasan način dao posledice povreda nastalih u saobraćajnoj nesreći i funkcionalna umanjenja zgloba kuka, kolena i skočnog zgloba desne noge, tako da davanje mišljenja na prvi deo zadatka veštačenja postavljenog specijalisti medicine rada nije bio težak zadatak.

Na ostali deo postavljenog zadatka nije bilo moguće dati precizan odgovor iz dva razloga.

Prvi razlog je što o sprovedenoj dijagnostici osteoporoze postoje samo dva nalaza DXA testa sa navođenjem T Scora (prvi urađen osam meseci nakon povrede, drugi šest meseci kasnije) i zaključak endokrinologa o postojanju generalizovane osteoporoze.

Drugi razlog je zdravstveni karton (u „papirnom obliku”) koji je bio „vođen” na veoma nepravilan način, pa čak ni navedena dva nalaza DXA testa nisu zavedeni na odgovarijećem mestu (datumu) u kartonu.

Prilikom pregledavanja kartona zapaženo je da ga je vodilo nekoliko lekara. Neki od njih su imali, najblaže rečeno, „specifičan rukopis”. Dobro je bilo što je isti lekar vodio karton od približno četiri godine pre povrede, pa do poslednjeg zapisa u njemu (oko 4 godine posle povrede, a dalje je vođen „elektronski karton”).

Podaci koji su navedeni u zdravstvenom kartonu ukazivali su da je, u višegodišnjem periodu pre povređivanja tužilja posećivala lekara zbog raznih, nazovimo ih uobičajenih, oboljenja bez značaja za veštačenje. Međutim dve do tri godine pre povređivanja, u početku ređe, a zatim sve učestalije, tužilja je počela da posećuje lekara zbog tegoba vezanih za bolove u vratnom i krsnom delu kičmenog stuba, trnjenje ruku itd.

Obično je ordinirana terapija nesteroidnim antireumaticima i lokalno odgovarajućim kremama i gelovima. Sporadično je ordinirajući lekar prepisivao i tablete CaC500 i A + D3 vitamin, što može da ukaže da je sumnjao da pomenute tegobe mogu biti posledice osteoporoze.

Međutim, u kartonu nema zapisa da su sprovedene odgovarajuće pretrage u cilju dokazivanja takve sumnje.

Po datumu, dan nakon povrede (očigledno retrogradno uneto – nakon otpusta iz bolnice) u karton je unet detaljan opis događaja, nastale povrede, obavljenog hiruškog lečenja itd, i otvoreno je bolovanje pod šiframa S82 (Prelom potkolenice uključujući i predeo skočnog zgloba) i T93,0 (Posledice povrede noge).

Nakon toga, do datuma penzionisanja, u zdravstvenom kartonu postoje samo redovni zapisi o posetama lekaru zbog dobijanja različitih uputa za stacionarno lečenje, za laboratorijske pretrage,

za izlazak na lekarsku komisiju radi produženja bolovanja, povremeno prepisivanja lekova i slično, naravno i za dobijanje uputa za specijalističke preglede, sa naznakom specijaliste kome je upućena, ali bez unosa nalaza tog specijaliste – makar samo u vidu dijagnoza koje su oni davali.

Sve vreme su u rubriku „dijagnoze” unošene isključivo šifre S82 i T93,0.

Ovde je potrebno naglasiti da je u navedenom periodu samo tri puta notirano da je prepisan lek Alendronat – specifičan lek koji se koristi u terapiji osteoporoze.

Sledeći uzrok greške lekara može biti njegovo nedovoljno ili ograničeno znanje.

Nedovoljnom ili ograničenom znanju lekara uzrok može biti njegova nedovoljna obučenost u stručnom smislu, što je svakako posebna tema, veoma opširna i zahteva multidisciplinarni pristup raspravi.

Nedovoljnom ili ograničenom znanju lekara o nekom zdravstvenom problemu uzrok, takođe, može biti i njegova neinformisanost o postojanju pojedinih nalaza od značaja za dalju dijagnostiku, tok lečenja i rehabilitacije ili, kao u primeru koji sledi, za davanja mišljenja o radnoj sposobnosti pacijenta.

Za neinformisanost lekara „zaslužni” mogu biti kako pacijenti koji iz njima znanih razloga (interesa !) kriju od lekara odgovarajuće nalaze, ali i lekar koji se, iz raznih razloga, zadovoljava samo najosnovnijim, minimalnim, brojem lekarskih nalaza.

U sledećem primeru neinformisanost lekara je očigledna.

Primer se iznosi bez namere da se pokuša razjasniti uzrok, ili pronaći krivac, za lekarevu neinformisanost, već samo u cilju prikaza kako takva neinformisanost, indirektno, može postati predmetom sudskomedicinskog veštačenja.

Zadatak veštačenja je glasio da se: nalaže veštaku da izvrši uvid u sudski spis, pregleda tužioca i dokumentaciju, te da dâ nalaz i mišljenje da li je tužioc u momentu premeštaja na novo radno mesto („Automehaničar”) bio zdravstveno sposoban za rad na tom radnom mestu, uzimajući u obzir činjenicu da je tužioc pre toga bio raspoređen na radno mesto “Poslovođa na održavanju vozila i mašina”.

Rad na radnom mestu „Poslovođa održavanja vozila i mašina” uglavnom je podrazumevao kancelarijsko – administrativne poslove na raspoređivanju radnika na pojedine poslove (ispunjavanje radnih naloga, uputa, trebovanja alata, delova, maziva, izrada raznih izveštaja o stanju voznog parka i sl).

Radio je i na defektaži kvarova na vozilima i mašinama tako što je kvarove najčešće utvrđivao na osnovu razgovora i izjava rukovalaca mašina ili vozača vozila o načinu rada mašina/vozila, zvukovima koji se javljaju pri radu ili promene u kretanju mašine/vozila. Ponekad je odlazio na teren (kod proizvođača mašine/vozila ili neki spoljni servis) da nadgleda radove na remontu ili radi nabavke pojedinih delova.

Rad na radnom mestu „Automehaničar” podrazumevao je izvršavanje svih poslova na popravkama vozila, specijalnih vozila, radnih mašina i druge opreme.

Ovakav rad se odvijao na vozilu, u vozilu, ispod vozila, u tovarnim prostorima vozila. Vršio je razna rasklapanja, pranje delova, promenu delova, popravku delova, sklapanje, razna podešavanja i sl. na svim vozilima i mašinama koja su dovožena u servis. Ponekad je morao da odlazi na teren da privremeno osposobi mašinu ili vozilo kako bi bilo moguće njihovo dovoženje do radionice. Prilikom rada dolazio je u neposredni kontakt sa gorivima, mazivima, zaptivnim masama, prašinom, ali i ostalim materijalima koji su sadržavali supstance na koje je dokazana preosetljivost i kojim materijalima su bili zaprljani tovarni prostori, donji postroj, točkovi vozila, radni alati mašina, njihova karoserija, prenosni mehanizmi itd.

Analizom dostavljenih Izveštaja o izvršenim periodičnim lekarskim pregledima utvrđeno je da:

-dve godine pre spornog premeštaja, tužioc bio sposoban za rad na radnom mestu Poslovođe (prisutne dijagnoze H93,3 i E78).

-godinu dana kasnije, opet je konstatovano da je imenovani sposoban za rad na radnom mestu Poslovođe (prisutne dijagnoze E78, J96.0 – Akutna nedovoljna disajna funkcija, H52,2).

-godina premeštaja, takođe je data ocena da je tužilac sposoban za rad, ali sada na (novom) radnom mestu Automehaničar (prisutne dijagnoze (I20 – Stezanje u grudima; J45 – Bronhijalna astma; E78; C43; R73,9; R94,5).

Na sledećem periodičnom pregledu – ponovo ocena da je tužilac sposoban za rad na radnom mestu Automehaničar (prisutne dijagnoze I20 – Stezanje u grudima; R94,2 – Poremećaj funkcije pluća; C43; E78; H93,3.).

-tri godine nakon početka rada na radnom mestu Automehaničara, dat je zaključak da kod imenovanog postoje patološka stanja (J45 – Bronhijalna astma, I20 – Stezanje u grudima, J30 – Vazomotorna kijavica i alergijska kijavica, J32 – Hronično zapaljenje sinusa, C43; E78; H93,3; M54,5; R94,5) i da one pretstavljaju kontraindikaciju za rad na radnom mestu Automehaničara

i da tužioc nije zdravstveno sposoban za rad na tom radnom mestu kao ni na drugim radnim mestima na kojima će biti izložen alergenima na koje je dokazana preosetljivost, kao i drugim iritantnim i alergizirajućim supstancama, u zaprašenoj sredini i sredinama sa nepovoljnim klimatskim i mikroklimatskim uslovima.

Nalazi od značaja za veštačenje, kojima je raspolagao tužilac i koje je, navodno, predočio, lekaru specijalisti medicine rada koji ga je redovno vodio na pregledima:

27 godina pre promene radnog mesta - Alergološko testiranje: Kožne probe za inhalatorne alergene od značaja za radno mesto i pojedine nutritivne alergene: pozitivno

11 godina pre promene radnog mesta, nalaz iz referentne klinike: Dijagnoze: Asthma bronchiale allergica, Rhinoconjunctivitis allergica. Anamnestički: Pet godina unazad boluje od alergijskog konjunktivitisa, a dispnoične tegobe od pre tri meseca. Nepušač.

Dokazana je preosetljivost na alergene od značaja za radno mesto (izrazito pozitivne kožne reakcije). Uputiti pacijenta na IK sa predlogom III kategorije invalidnosti tj promena radnog mesta gde ne postoji izloženost inkriminisanim alergenima. Specijalista pneumoftiziolog – alergolog.

9 godina pre promene radnog mesta, ista klinika: Povremeno blaža dispneja prilikom boravka u prašnjavom prostoru, negira febrilna stanja, u miru eupnoičan, koristi inhalatornu antiinflamatornu terapiju. Auskultatorno: obostrano u srednjim plućnim poljima ekspiratorni wheezing, produžen ekspirijum.

Spirometrija: obstrukcija se nadje na nivou malih disajnih puteva pri forsiranom ekspirijumu. Alergološkim testiranjem na standardne inhalatorne alergene, Prick metodom, utvrđena preosetljivost, odnosno, hiperreaktivnost polivalentnog tipa na alergene od značaja za radno mesto – vrlo jakog stepena, a blaži oblik preosetljivosti se nadje na kućnu prašinu. RTG snimak srca i pluća: srčana silueta primerene konfiguracije, po plućnim poljima se ne uočavaju patološki procesi. Dg: Asthma bronchiale extrinsic. Th: odgovarajuća. Iz pulmološkog aspekta mišljenja sam da pacijent nije sposoban za rad u aerozagađenim, mikro i makroklimatskim uslovima, hladnom vazduhu i nepovoljnim klimatskim uslovima.

9 godina pre promene radnog mesta, nalaz ORL: Izveštaj o alergijskom testiranju Ponovo dokazana je preosetljivost na alergene od značaja za radno mesto (izrazito pozitivne kožne reakcije). Polivalentna alergija. Dg: Rhinitis chr. allergica polivalenta (Hronična upala sluznice nosa, alergijskog porekla, polivalentna).

Osim navedenog tužioc je za ostali period do i nakon premeštaja na novo radno mesto veštaku priložio i drugu obimnu dokumentacija od lekara specijaliste pulmologa, alergologa i ORL, kožnog lekara, plastičnog hirurga, onkologa, kojom on raspolaže i koja se proteže od 1980tih godina, pa sve do tri godine nakon premeštaja, sa naročito velikim brojem nalaza ovih specijalista iz godina koje su neposredno prethodile predmetnom premeštaju sa jednog na drugo radno mesto.

Razlozi ovakvom razvoju događaja i datim ocenama radne sposobnosti od strane lekara koji je vršio periodične preglede, mogu se, možda, tražiti u hotimičnom prikrivanju simptomatologije navedenih bolesti od strane tužioca, i, nasuprot izjavi tužioca da je relevantne nalaze prikazao lekaru koji je obavljao periodične preglede, u ipak neprikazivanju nabrojanih nalaza lekaru specijalisti medicine rada jer je, možda, „tužiocu to tako odgovaralo” dok je radio na rukovodećem radnom mestu.

Postoji mogućnost i previda lekara medicine rada koji je propustio da na osnovu eventualno utvrđenih kliničkih znaka i/ili anamnestičkih podataka zatraži dopunske preglede, ili, ako su nalazi ipak prikazani, u zanemarivanju dokumentacije kojom je tužilac očigledno raspolagao.

Smatra da je zaista malo verovatno da specijalista medicine rada koji je obavljao periodične preglede, da su mu nabrojani nalazi bili predočeni, previdi njihov sadržaj i dâ ocene kakve je davao i koji su postali predmet sudskog spora i sudskomedicinskog veštačenja

I za sam kraj, kakve li ironije?!, da bi se broj

načinjenih lekarskih grešaka, i njihova vrsta, bio

što manji, kao i da bi se otkrila mesta njihovog

nastanka, te uzroci pojavljivanja, o njima treba

slobodno diskutovati i proučavati konkretne

slučajeve – odnosno, učiti na lekarskim greškama.

Kao i u svakom zanimanju, tako i u medicini,

postoji mogućnost previda, greške, koja se može

pripisati kako zdravstvenim radnicima i njihovim

saradnicima, odnosno, kako njihovom nemarnom ili

namerno pogrešnom odnosu u pogledu postavljanja

dijagnoze oštećenja organizma, i kasnijeg lečenja nekog

lica, tako i nekim okolnostima, ili spletu okolnosti, koji u

aktuelnom trenutku nezadrživo vode ka nečemu, što će

se kasnije, okarakterisati kao greška lekara.