Број 95 - sllist.basllist.ba/glasnik/2013/broj95/Glasnik095.pdf · ("Službeni glasnik RBiH",...

Godina XVII

Ponedjeljak, 9. decembra/prosinca 2013. godine

Broj/Број

95

Година XVII

Понедјељак, 9. децембра 2013. годинe

ISSN 1512-7486 - bosanski jezik ISSN 1512-7494 - hrvatski jezik ISSN 1512-7508 - srpski jezik

VIJEĆE MINISTARA BOSNE I HERCEGOVINE

1229 Na osnovu člana 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i

Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), na prijedlog Interresorne komisije za izradu konačnog likvidacionog bilansa Uprave za geodetske i imovinsko-pravne poslove Bosne i Hercegovine, Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 67. sjednici, održanoj 6. novembra 2013. godine, donijelo je

ODLUKU O USVAJANJU KONAČNOG LIKVIDACIONOG

BILANSA UPRAVE ZA GEODETSKE I IMOVINSKO-PRAVNE POSLOVE BOSNE I HERCEGOVINE

Član 1. (Predmet Odluke)

Ovom odlukom usvaja se Konačni likvidacioni bilans Uprave za geodetske i imovinsko-pravne poslove Bosne i Hercegovine koji je dat u prilogu ove odluke i njen je sastavni dio.

Član 2. (Stupanje na snagu)

Odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH".

VM broj 247/13 6. novembra 2013. godine

Sarajevo

Predsjedavajući Vijeća ministara BiH

Vjekoslav Bevanda, s. r.

BOSNA I HERCEGOVINA VIJEĆE MINISTARA BOSNE I HERCEGOVINE

Interresorna komisija za izradu konačnog likvidacionog bilansa Uprave za geodetske i imovinsko-pravne poslove

Bosne i Hercegovine

KONAČNI LIKVIDACIONI BILANS UPRAVE ZA GEODETSKE I IMOVINSKO-PRAVNE

POSLOVE BOSNE I HERCEGOVINE

Sarajevo, oktobar 2013. godine

1. UVODNE NAPOMENE

Geodetsku službu za Bosnu i Hercegovinu osnovala je Austro-ugarska 1880. godine, a kao organ za geodetske poslove BiH, pod nazivom "Direkcija" djeluje do 1918. godine. Od 1918. godine do 1989. godine vodi poslove premjera i katastra zemljišta u Bosni i Hercegovini pod nazivom "Geodetska uprava Bosne i Hercegovine".

Skupština Bosne i Hercegovine je 31.maja 1996. godine donijela Zakon o upravi i upravnim organizacijama BiH ("Službeni glasnik RBiH", broj: 17/96) gdje je u članu 3. pomenutog zakona utvrđeno da je Uprava za geodetske poslove i imovinsko-pravne poslove Bosne i Hercegovine (u daljem tekstu: Uprava) uprava Bosne i Hercegovine.

Vijeće ministara BiH je na 4. sjednici od 29.03.2001. godine dalo podršku nastavku rada Uprave, kao i drugim institucijama koje, shodno tačkama 2. i 4. odredaba o prelaznom periodu Aneksa 2. Ustava Bosne i Hercegovine funkcionišu na osnovu kontinuiteta pravnih propisa. Uprava je u periodu svoga rada obavljala poslove održavanja dokumentacionog centra, korespodencije sa međunarodnim asocijacijama, opsluživanja i dostave podataka pravnim subjektima, rješavanja upravnih predmeta iz domena uprave.

Broj 95 - Strana 2 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, 9. 12. 2013.

Članom 29. stav 1. Zakona o ministarstvima i drugim

organima uprave Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj: br. 5/03, 42/03, 26/04, 42/04, 45/06, 88/07, 35/09, 103/09, 87/12 i 6/13) je propisano da shodno odredbama ovog zakona organi uprave uspostavljeni prije donošenja Ustava Bosne i Hercegovine, među kojima je navedena i Uprava, prestaju sa radom, a njihovi poslovi prelaze u Ministarstvo civilnih poslova Bosne i Hercegovine i Ministarstvo vanjskih poslova BiH. Članom 29.a Zakona o ministarstvima i drugim organima uprave Bosne i Hercegovine je propisano da će stupanjem na snagu predmetnog zakona, Arhiv Bosne i Hercegovine, saglasno Zakonu o arhivskoj građi i Arhivu Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 16/01), preuzeti Arhiv i dokumentaciju Uprave, a odluku o statusu opreme, inventara, sredstava za rad, službenih prostorija i zaposlenih u Upravi donijet će Vijeće ministara BiH, na prijedlog Ministarstva civilnih poslova Bosne i Hercegovine, u roku od 60 dana od dana stupanja na snagu pomenutog zakona. Vezano za navedeno, provedene su i završene sljedeće aktivnosti:

a) Arhiv BiH je u 2010. godini preduzeo i okončao aktivnosti preuzimanja raspoloživog arhiva i dokumentacije Uprave,

b) Ministarstvo civilnih poslova BiH je Vijeće ministara BiH, aktom broj: 12-49-732-4-HČ/10 od 25.09.2010. godine, informisalo u vezi provođenja obaveza iz člana 29.a Zakona o ministarstvima i drugim organima uprave Bosne i Hercegovine te predložilo usvajanje odgovarajućih zaključaka,

c) Vijeće ministara Bosne i Hercegovine je svojim zaključcima broj: 05-07-1-22-68-36/10 i broj: 05-07-1-2749-38/10 od 06.10.2010. godine između ostalog zadužilo, Ministarstvo civilnih poslova Bosne i Hercegovine i Ministarstvo finansija i trezora Bosne i Hercegovine da zajednički riješe način likvidacije ranijih obaveza Uprave,

d) Dana 06.09.2011. godine na pravnu snagu je stupila Odluka o statusu opreme, inventara, sredstava za rad, službenih prostorija i zaposlenih Uprave ("Službeni glasnik BiH", broj: 71/11),

e) Arhiv BiH je aktom broj: 02-49-8-474/12 od 28.06.2012. godine pozvao institucije FBiH da u posjed nadležnim institucijama Bosne i Hercegovine predaju službene prostorije koje oni koriste bez valjanog pravnog osnova u Zgradi Predsjedništva BiH, koje je ranije koristila Uprava, pod prijetnjom pokretanja sudskog postupka,

f) Vijeće ministara Bosne i Hercegovine je na 12. sjednici održanoj dana 04.07.2012. godine donijelo zaključak da lice Mustafa Begić, raniji direktor Uprave, počevši od 01.01.2005. godine nema nikakva prava prema Upravi jer je njegov radno-pravni status riješen i isti je korisnik penzije. U tom pogledu brisan je član 4. Odluka o statusu opreme, inventara i drugih stvari, sredstava za rad, službenih prostorija i zaposlenih Uprave što je objavljeno u "Službenom glasniku BiH" broj: 57/12.

g) Pečati ranije Uprave su dostavljeni Ministarstvu pravde Bosne i Hercegovine na uništenje aktom Arhiva BiH broj: 02-49-8-492-1/12 od 04.07.2012. godine,

h) Raniji zaposleni Uprave Munevera Osmović i Muniba Kadribašić, su zaključno sa 01.01.2012. godine raspoređeni na odgovarajuća slobodna radna mjesta u Arhiv BiH prema sistematizaciji Arhiva BiH koja odgovaraju njihovoj stručnoj spremi.

2. DOKUMENTI I ODREDBE RELEVANTNOG PRAVA KOJE SU PRIMJENJENE PRILIKOM ANALIZE PRAVA I OBAVEZA UPRAVE

Interresorna komisija za izradu konačnog likvidacionog bilansa Uprave, imenovana Odlukom o imenovanju Interresorne komisije za izradu konačnog likvidacionog bilansa Uprave ("Službeni glasnik BiH", broj 62/13) (u daljem tekstu: Komisija) je nakon imenovanja analizirala relevantnu finansijsku dokumentaciju Uprave te je utvrđeno da:

a) Uprava nije registrovana u informacionom sistemu obračuna plata koji se koristi za sve institucije BiH, odnosno nije registrovana kao budžetski korisnik;

b) da su prava i obaveze Uprave knjigovodstveno ručno evidentirane, uz navodnu primjenu iste metodologije kao i u informacionom sistemu obračuna plata za ostale institucije BiH, putem vlastitog informacionog sistema uz pomoć i podršku privatne računovodstvene firme;

c) da u gore navedenim okolnostima Komisija samostalno bez stručne (ekspertske) podrške nije mogla, izvan svake sumnje, potvrditi tačnost i vjerodostojnost obračuna prava i obaveza Uprave, odnosno potvrditi tačnost prikazanih podataka u dostavljenoj finansijskoj dokumentaciji Uprave iz razloga jer ne raspolaže potrebnim stručnim (ekspertskim znanjem) u rangu sudskog vještaka ekonomsko-finansijske struke.

Iz navedenih razloga, u skladu sa odredbama člana 3. stav (3) Odluke o imenovanju Komisije za izradu konačnog likvidacionog bilansa Uprave odlučeno je da se, u konkretnom slučaju, na okolnosti utvrđenja tačnog obračuna svih prava i obaveza Uprave provede vještačenje po vještaku ekonomsko-finansijske struke sa liste stalnih sudskih vještaka pri nadležnom sudu u Sarajevu. Za potrebe vještačenja angažovan je, putem direktnog sporazuma, sudski vještak ekonomsko-finansijske struke Prof.dr.sci Abid Hodžić, istaknuti finansijski stručnjak iz Sarajeva. Isti je 23.09.2013. godine izradio Stručni nalaz i mišljenje koji je Komisija usvojila bez primjedbi na isti i na kojem se bazira Konačni likvidacioni bilans Uprave (u daljem tekstu: Likvidacioni bilans).

Komisija je također kod sastavljanja Likvidacionog bilansa i određivanja osnovanosti pojedinih potraživanja Uprave imala u vidu i odredbe:

a) Zakona o Budžetu institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj: 100/12),

b) Zakon o finansiranju institucija Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 61/04, 49/09, 42/12, 87/12, 32/13),

c) Zakona o obligacionim odnosima ("Sluzbeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85 i 57/89; "Službeni list RBiH", br. 2/92, 13/93 i 13/94, "Službene novine FBiH", br. 29/03 i 42/11),

d) Zakona o doprinosima ("Službene novine FBiH", br.35/98, 54/00, 16/01, 37/01, 1/02, 17/06, i 14/08),

e) Zakona o zdravstvenom osiguranju ("Službene novine FBIH", 30/97, 7/02, 70/08) i

f) Zakona o Poreznoj upravi Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine FBiH", br. 33/02, 28/04, 57/09, 40/10, 29/11 i 27/12).

3. KONAČNI BILANS PRAVA I OBAVEZA UPRAVE SA STANJEM NA DAN 30.09.2013. GODINE

U daljem tekstu su tabelarni pregledi obaveza (rashoda) Uprave za period 01.01.2002. – 31.12.2011. godine po osnovu:

Ponedjeljak, 9. 12. 2013. S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 95 - Strana 3

a) neisplaćenih plaća, naknada plaće, doprinosa i ostalih naknada ranijim zaposlenim u Upravi,

b) obaveza prema dobavljačima. Potraživanja Uprave (prihodi) prema drugim fizičkim i

pravnim licima nisu evidentirana, odnosno konstatirana. Vremenenski period utvrđenja prava i obaveza Uprave je

određen s obzirom na to da počev od 2002. godine Uprava se nije više finansirala iz budžeta institucija BiH, dok su 31.12.2011. godine obaveze Uprave prestale da teku imajući u vidu da su zaključno sa 01.01.2012. godine jedini preostali zaposleni u Upravi, Munevera Osmović i Muniba Kadribašić, raspoređeni na odgovarajuća slobodna radna mjesta u Arhiv BiH prema sistematizaciji Arhiva BiH koja odgovaraju njihovoj stručnoj spremi, na koji način je Uprava faktički, počev od 01.01.2012. godine, prestala sa radom.

Obaveze prema dobavljačima su iskazane sa uključenim zateznim kamatama sa stanjem na dan 30.09.2013. godine.

U tabelarnim pregledima, a kako je to traženo od Komisije, posebno su u kolonama naznačeni iznosi potraživanja koja su, primjenom relevantnih zakonskih odredbi neosnovana (zastarjela) te iznosi potraživanja koja su slijedom toga osnovana (nezastarjela). Imajući u vidu da Komisiji ne može biti poznato da li će se i kada će se predmetni Likvidacioni bilans usvojiti na sjednici Vijeća ministara Bosne i Hercegovine, odnosno da li će se i kada obaveze Uprave priznati kao obaveze koje bi se trebale izmiriti iz budžeta institucija BiH, Komisija se morala odrediti oko referentnog datuma kao datuma za računanje zastarnih rokova za pojedine obaveze Uprave. U tom pogledu Komisija je kao referentni datum, odnosno datum priznanja osnovanih obaveza Uprave kao obaveza koje će se izmiriti iz budžeta Bosne i Hercegovine (čime je za predmetna potraživnja prekinut rok zastare što znači da su ona utvrđena kao konačna1) uzela početak fiskalne godine 2013 ili 01.01.2013. imajući u vidu da su:

a) aktivnosti na konačnom utvrđenju prava i obaveza Uprave počele 04.12.2012. godine te da je Vijeće ministara Bosne i Hercegovine na 40. sjednici održanoj dana 28.02.2013. godine prihvatilo Informaciju o stanju prava i obaveza Uprave,

b) da se obaveze Uprave utvrđuju kao konačne u fiskalnoj 2013. godini koja je počela sa 01.01.2013. godine te da iste, ukoliko se prihvate kao osnovane, idu na teret Budžeta institucija BiH za 2013. godinu.

Također napominjemo da je Pravobranilaštvo BiH svojim aktom broj 03-5-10M-210/13 od 10.04.2013. godine, prilikom obavljanja pripremnih radnji za konačan obračun prava i obaveza Uprave, Ministarstvu civilnih poslova BiH potvrdila tačnost ocjene rokova zastare obaveze Uprave.

3.1. OBAVEZE UPRAVE PO OSNOVU NEISPLAĆENIH PLAĆA I NAKNADA PLAĆE PREMA RANIJIM ZAPOSLENIM U UPRAVI

Komisija je konstatirala da ukupne obaveze Uprave po navedenom osnovu iznose 248.431,57 KM, od čega je neosnovano (zastarjelo) obaveza u iznosu od 186.256,17 KM za period 2002-2009. godina, dok je osnovano (nezastarjelo) obaveza u iznosu od 62.175,40 KM. za period 2010-2011.

1 Prekid zastarjevanja - Priznanje duga, član 387. Zakona o obligacionim

odnosima (1) Zastarevanje se prekida kada dužnik prizna dug. (2) Priznanje duga

može se učiniti ne samo izjavom povjeriocu, nego i na posredan način kao što su

davanje otplate, plaćanje kamate, davanje obezbjeđenja. Podizanje tužbe, član

388. Zakona o obligacionim odnosima Zastarevanje se prekida podizanjem tužbe i

svakom drugom povjeričevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili

drugim nadležnim organom, s ciljem utvrđivanja, obezbjeđenja ili ostvarenja

potraživanja.

godina. Komisija je kod utvrđivanja rokova zastarjelosti obaveza Uprave po ovom osnovu primjenila trogodišnji rok zastare obaveza utvrđen u odredbama člana 372. Zakona o obligacionim odnosima2, te kao osnovane utvrdila obaveze Uprave iz 2010 i 2011. godine. U prilogu 1. je tabelarni pregled obaveza po ovom osnovu.

3.2. OBAVEZE UPRAVE PO OSNOVU NEISPLAĆENIH DOPRINOSA I POREZA RANIJIM ZAPOSLENIM U UPRAVI

Komisija je konstatirala da ukupne obaveze Uprave po navedenom osnovu iznose 140.876,56 KM, od čega je neosnovano (zastarjelo) obaveza u iznosu od 39.899,60 KM, dok je osnovano (nezastarjelo) obaveza u iznosu od 100.976,96 KM. Komisija je kod utvrđivanja rokova zastarjelosti obaveza Uprave po ovom osnovu primjenila odredbe člana 11. stav 8. Zakona o doprinosima3 člana 88. Zakona o zdravstvenom osiguranju4 te člana 73. Zakona o Poreznoj upravi Federacije Bosne i Hercegovine5, uz napomene da za obaveze po osnovu uplate doprinosa za PIO i za nezaposlene zakonima "lex specialis" nisu predviđeni posebni rokove zastare, odnosno navedene obaveze ne zastarjevaju. U prilogu 2. je tabelarni pregled obaveza po ovom osnovu.

3.3. OBAVEZE UPRAVE PREMA DOBAVLJAČIMA (sa uključenim zateznim kamatama na dan 30.09.2013. godine)

Komisija je konstatirala da ukupne obaveze Uprave po navedenom osnovu iznose 10.927,87 KM, od čega je neosnovano (zastarjelo) obaveza u iznosu od 6.831,40 KM, dok je osnovano (nezastarjelo) obaveza u iznosu od 4.096,47 KM. Komisija je konstatirala da su sve obaveze, osim obaveza iskazanih prema računovodstvenom društvu "ŠIŠIĆ ŽIŠKO", utvrđene radnjama povjerilaca pred nadležnim sudom, čime su svi dotadašnji rokovi zastare prekinuti. U PRILOGU 3. je tabelarni pregled obaveza po ovom osnovu.

2 Povremena potraživanja, član 372. Zakona o obligacionim odnosima ("Sluzbeni

list SFRJ", br. 29/78, 39/85 i 57/89; "Službeni list RBiH", br. 2/92, 13/93 i 13/94,

"Službene novine FBiH", br. 29/03 i 42/11) (1) Potraživanja povremenih davanja

koja dospevaju godišnje ili u kraćim određeni razmacima vremena (povremena

potraživanja), pa bilo da se radi o sporednim povremenim potraživanjima, kao što

je potraživanje kamata, bilo da se radi o takvi povremenim potraživanjima u

kojima se iscrpljuje samo pravo, kao što je potraživanje izdržavanja, zastarevaju

za tri godine od dospelosti svakog pojedinog davanja. (2) Isto važi za anuitete

kojima se u jednakim unapred određenim povremenim iznos otplaćuju glavnica i

kamate, ali ne važi za otplate u obrocima i druga djelimična ispunjenja. 3 U članu 11. stav 8. Zakona o doprinosima ("Službene novine FBiH", br.35/98,

54/00, 16/01, 37/01, 1/02, 17/06, i 14/08) Osiguraniku se prava iz penzijskog i

zdravstvenog osiguranja, te osiguranja za slučaj nezaposlenosti ne mogu umanjiti

ni ukinuti u slučaju da obveznik obračunavanja i plaćanja doprinosa nije

obračunao, odnosno uplatio ili djelimično uplatio dospjele doprinose u skladu sa

st. 4. i 5. ovog člana, ukoliko posebnim zakonom nije drugačije uređeno. 4 Član 88. Zakona o zdravstvenom osiguranju ("Službene novine FBiH", 30/97,

7/02, 70/08) Naplata doprinosa zastarjeva za pet godina ne računajući dokraja

godinu u koju je dospjela obaveza plaćanja. 5 Član 73. Zakona o Poreznoj upravi Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene

novine FBiH", br. 33/02, 28/04, 57/09, 40/10, 29/11 i 27/12) XV - rokovi zastare,

Osim slučajeva iz stava 2. ovog člana, razrez iz Poglavlja X ovog zakona može se

izvršiti u sljedećim rokovima:

a) za porez i kaznu koja se odnosi na taj porez u roku od pet godina nakon što je

poreska prijava za taj porez podnesena ili nakon isteka zakonskog roka za

podnošenje Poreske prijave, računajući od dana koji je kasnije nastupio;

b) za kaznu koja se ne odnosi na određ eni porez, u roku od pet (5) godina nakon

što je porezni prekršaj za koji je vezana ova kazna počinjen; i

c) za kamatu, u roku u kojem se razrezuje porez ili kazna na koju se plaća kamata

prema ovom članu.


3.4. REZIME

Na osnovu navedenog proizilazi da je od ukupnih obaveza Uprave u iznosu od 400.236,00 KM, prema Komisiji, osnovano obaveza (obaveza koje bi se trebale izmiriti iz budžeta institucija BiH) u iznosu od 167.248,83 KM, dok je neosnovano obaveza (zbog zastare) u iznosu od 232.987,17 KM.

Komisija je također konstatirala da sredstva za izmirenja obaveza Uprave nisu posebno planirana u budžetu institucija BiH za 2013. godinu te u tom smislu ostaje da se eventualno izmirenje istih vrši putem izdvajanja iz tekuće rezerve za 2013. godinu.

PRILOG 1. TABELARNI PREGLED OBAVEZE UPRAVE PO OSNOVU NEISPLAĆENIH PLAĆA I NAKNADA PLAĆE PREMA RANIJIM ZAPOSLENIM U UPRAVI Zaposlenik: KADRIBAŠIĆ MUNIBA

Redni broj Vrsta obaveze Iznos obaveza Uprave 2002-2011

Iznos obaveza koji je zastario

Iznos obaveza koji je prema Komisiji osnovan

1 po osnovu neisplaćenih plaća 2002-2011 godine 92.431,36 KM 68.298,40 KM 24.132,96 KM 2 po osnovu toplog obroka 2002-2011 godina 21.263,00 KM 16.423,00 KM 4.840,00 KM

3 po osnovu troškova prijevoza na posao i sa posla 2002-2011

5.892,00 KM 4.726,00 KM 1.166,00 KM

4 po osnovu naknade regresa za godišnji odmor 2002-2011

7.158,00 KM 5.986,00 KM 1.172,00 KM

5 po osnovu novčanih naknada po rješenjima, odlukama

2.480,00 KM 1.850,00 KM 630,00 KM

UKUPNO NEISPLAĆENO 129.224,36 KM 97.283,40 KM

31.940,96 KM

Zaposlenik: OSMOVIĆ MUNEVERA




1 po osnovu neisplaćenih plaća 2002-2011 godine 82.414,21 KM 59.987,77 KM 22.426,44 KM 2 po osnovu toplog obroka 2002-2011 godina 21.263,00 KM 16.423,00 KM 4.840,00 KM


5.892,00 KM 4.726,00 KM 1.166,00 KM


7.158,00 KM 5.986,00 KM 1.172,00 KM


2.480,00 KM 1.850,00 KM 630,00 KM


30.234,44 KM

PRILOG 2. TABELARNI PREGLED OBAVEZE UPRAVE PO OSNOVU PO OSNOVU NEISPLAĆENIH DOPRINOSA I POREZA RANIJIM ZAPOSLENIM U UPRAVI Zaposlenik: KADRIBAŠIĆ MUNIBA Redni broj Vrsta obaveze Iznos obaveza Uprave 2002-2011 Iznos obaveza koji je zastario Iznos obaveza koji je prema Komisiji osnovan

1 Porez na plaću 17.060,24 KM 10.057,14 KM 7.003,10 KM 2 Doprinosi PIO 31.793,52 KM 0,00 KM 31.793,52 KM 3 Doprinosi za zdravstvo 22.654,29 KM 11.398,08 KM 11.256,21 KM 4 Doprinosi za nezaposlene 3.057,52 KM 0,00 KM 3.057,52 KM

74.565,57 KM 21.455,22 KM 53.110,35 KM



Iznos obaveza koji je zastario Iznos obaveza koji je prema Komisiji osnovan

1 Porez na plaću 15.095,17 KM 8.645,81 KM 6.449,36 KM 2 Doprinosi PIO 28.318,57 KM 0,00 KM 28.318,57 KM 3 Doprinosi za zdravstvo 20.182,99 KM 9.798,57 KM 10.384,42 KM 4 Doprinosi za nezaposlene 2.714,26 KM 0,00 KM 2.714,26 KM

UKUPNO NEISPLAĆENO

66.310,99 KM 18.444,38 KM 47.866,61 KM


PRILOG 3. TABELARNI PREGLED OBAVEZA UPRAVE PREMA DOBAVLJAČIMA (sa uključenim zateznim kamatama na dan 30.09.2013. godine)




1 komunalne usluge za "BH TELECOM" dd Sarajevo po presudi zbog propuštanja

207,05 KM 0,00 KM 207,05 KM

2 komunalne usluge KJKP "RAD" doo Sarajevo po tužbi 1.729,97 KM 0,00 KM 1.729,97 KM

3 komunalne usluge KJKP "RAD" doo Sarajevo po prijedlogu za izvršenje

807,01 KM 0,00 KM 807,01 KM

4 računovodstvene usluge ŠIŠIĆ-ŽIŠKO" doo Sarajevo 6.831,40 KM 6.831,40 KM 0,00 KM

5 komunalne usluge SANITACIJA" doo Sarajevo po rješenju o izvršenju

1.352,44 KM 0,00 KM 1.352,44 KM

UKUPNO DUGOVANJE NA DAN 30.09.2013 GODINE 10.927,87 KM 6.831,40 KM 4.096,47 KM

PRILOG 4. SPISAK OSTALIH DOKUMENATA 1. Nalaz i mišljenje stalnog sudskog vještaka prof. dr. sci.

Abida (Omera) Hodžića 2. Mišljenje Pravobranilaštva BiH broj: 03-5-10M-210/13 od

10.04.2013. godine ČLANOVI KOMISIJE: a) FRANJO MARKOTA, predsjednik b) EDIN KUČUKOVIĆ, zamjenik predsjednika c) HAMIJETA ČENGIĆ, član d) SRETEN ČEČAR, član e) AMIRA ŠEHOVIĆ, član

Na temelju članka 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i

Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), na prijedlog Interresornog povjerenstva za izradu konačnog likvidacijskog bilansa Uprave za geodetske i imovinsko-pravne poslove Bosne i Hercegovine, Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 67. sjednici, održanoj 6. studenoga 2013. godine, donijelo je

ODLUKU O USVAJANJU KONAČNE LIKVIDACIJSKE BILANCE

UPRAVE ZA GEODETSKE I IMOVINSKO-PRAVNE POSLOVE BOSNE I HERCEGOVINE

Članak 1. (Predmet Odluke)

Ovom odlukom usvaja se Konačna likvidacijska bilanca Uprave za geodetske i imovinsko-pravne poslove Bosne i Hercegovine koji je dat u privitku ove odluke i njen je sastavni dio.

Članak 2. (Stupanje na snagu)

Odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH".

VM broj 247/13 6. studeni 2013. godine

Sarajevo

Predsjedatelj Vijeća ministara BiH

Vjekoslav Bevanda, v. r.

BOSNA I HERCEGOVINA

VIJEĆE MINISTARA BOSNE I HERCEGOVINE Interresorno povjerenstvo za izradu

konačne likvidacijske bilance Uprave za geodetske i imovinsko-pravne poslove

Bosne i Hercegovine

KONAČNA LIKVIDACIJSKA BILANCA UPRAVE ZA GEODETSKE I IMOVINSKO-PRAVNE

POSLOVE BOSNE I HERCEGOVINE

Sarajevo, listopad 2013. godine

1. UVODNE NAPOMENE

Geodetsku službu za Bosnu i Hercegovinu osnovala je Austro-ugarska 1880. godine, a kao tijelo za geodetske poslove BiH, pod nazivom "Direkcija" djeluje do 1918. godine. Od 1918. godine do 1989. godine vodi poslove premjera i katastra zemljišta u Bosni i Hercegovini pod nazivom "Geodetska uprava Bosne i Hercegovine".

Skupština Bosne i Hercegovine je 31. svibnja 1996. godine donijela Zakon o upravi i upravnim organizacijama BiH ("Službeni glasnik RBiH", broj: 17/96) gdje je u članku 3. pomenutog zakona utvrđeno da je Uprava za geodetske poslove i imovinsko-pravne poslove Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Uprava) uprava Bosne i Hercegovine.

Vijeće ministara BiH je na 4. sjednici od 29.3.2001. godine dalo potporu nastavku rada Uprave, kao i drugim institucijama koje, shodno točkama 2. i 4. odredaba o prijelaznom razdoblju Aneksa 2. Ustava Bosne i Hercegovine funkcioniraju na temelju kontinuiteta pravnih propisa. Uprava je u razdoblju svoga rada obavljala poslove održavanja dokumentacijskog centra, korespodencije sa međunarodnim asocijacijama, opsluživanja i dostave podataka pravnim subjektima, rješavanja upravnih predmeta iz domena uprave.


Člankom 29. stavak 1. Zakona o ministarstvima i drugim tijelima uprave Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj: br. 5/03, 42/03, 26/04, 42/04, 45/06, 88/07, 35/09, 103/09, 87/12 i 6/13) je propisano da shodno odredbama ovog zakona tijela i uprave uspostavljeni prije donošenja Ustava Bosne i Hercegovine, među kojima je navedena i Uprava, prestaju sa radom, a njihovi poslovi prelaze u Ministarstvo civilnih poslova Bosne i Hercegovine i Ministarstvo vanjskih poslova BiH. Člankom 29.a Zakona o ministarstvima i drugim tijelima uprave Bosne i Hercegovine je propisano da će stupanjem na snagu predmetnog zakona, Arhiv Bosne i Hercegovine, suglasno Zakonu o arhivskoj građi i Arhivu Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 16/01), preuzeti Arhiv i dokumentaciju Uprave, a odluku o statusu opreme, inventara, sredstava za rad, službenih prostorija i zaposlenih u Upravi donijet će Vijeće ministara BiH, na prijedlog Ministarstva civilnih poslova Bosne i Hercegovine, u roku od 60 dana od dana stupanja na snagu pomenutog zakona. Vezano uz navedeno, provedene su i završene sljedeće aktivnosti:

a) Arhiv BiH je u 2010. godini poduzeo i okončao aktivnosti preuzimanja raspoloživog arhiva i dokumentacije Uprave,

b) Ministarstvo civilnih poslova BiH je Vijeće ministara BiH, aktom broj: 12-49-732-4-HČ/10 od 25.9.2010. godine, informiralo u vezi provođenja obveza iz članka 29.a Zakona o ministarstvima i drugim tijelima uprave Bosne i Hercegovine te predložilo usvajanje odgovarajućih zaključaka,

c) Vijeće ministara Bosne i Hercegovine je svojim zaključcima broj: 05-07-1-22-68-36/10 i broj: 05-07-1-2749-38/10 od 6.10.2010. godine između ostalog zadužilo, Ministarstvo civilnih poslova Bosne i Hercegovine i Ministarstvo financija i trezora Bosne i Hercegovine da zajednički riješe način likvidacije ranijih obveza Uprave,

d) Dana 6.9.2011. godine na pravnu snagu je stupila Odluka o statusu opreme, inventara, sredstava za rad, službenih prostorija i zaposlenih Uprave ("Službeni glasnik BiH", broj: 71/11),

e) Arhiv BiH je aktom broj: 02-49-8-474/12 od 28.6.2012. godine pozvao institucije FBiH da u posjed nadležnim institucijama Bosne i Hercegovine predaju službene prostorije koje oni koriste bez valjanog pravnog osnova u Zgradi Predsjedništva BiH, koje je ranije koristila Uprava, pod prijetnjom pokretanja sudskog postupka,

f) Vijeće ministara Bosne i Hercegovine je na 12. sjednici održanoj dana 4.7.2012. godine donijelo zaključak da osoba Mustafa Begić, raniji direktor Uprave, počevši od 1.1.2005. godine nema nikakva prava prema Upravi jer je njegov radno-pravni status riješen i isti je korisnik penzije. U tomu pogledu brisan je članak 4. Odluka o statusu opreme, inventara i drugih stvari, sredstava za rad, službenih prostorija i zaposlenih Uprave što je objavljeno u "Službenom glasniku BiH", broj: 57/12.

g) Pečati ranije Uprave su dostavljeni Ministarstvu pravde Bosne i Hercegovine na uništenje aktom Arhiva BiH broj: 02-49-8-492-1/12 od 4.7.2012. godine,

h) Raniji zaposleni Uprave Munevera Osmović i Muniba Kadribašić, su zaključno sa 1.1.2012. godine raspoređeni na odgovarajuća slobodna radna mjesta u Arhiv BiH prema sistematizaciji Arhiva BiH koja odgovaraju njihovoj stručnoj spremi.

2. DOKUMENTI I ODREDBE RELEVANTNOG PRAVA KOJE SU PRIMJENJENE PRILIKOM ANALIZE PRAVA I OBVEZA UPRAVE

Interresorno povjerenstvo za izradu konačne likvidacijske bilance Uprave, imenovano Odlukom o imenovanju Interresornog povjerenstva za izradu konačne likvidacijske bilance Uprave ("Službeni glasnik BiH", broj 62/13) (u daljem tekstu: Povjerenstvo) je nakon imenovanja analiziralo relevantnu financijsku dokumentaciju Uprave te je utvrđeno da:

a) Uprava nije registrirana u informacijskom sustavu obračuna plaća koji se koristi za sve institucije BiH, odnosno nije registrirana kao proračunski korisnik;

b) da su prava i obveze Uprave knjigovodstveno ručno evidentirane, uz navodnu primjenu iste metodologije kao i u informacijskom sustavu obračuna plaća za ostale institucije BiH, putem vlastitog informacijskog sustava uz pomoć i potporu privatne računovodstvene firme;

c) da u gore navedenim okolnostima Povjerenstvo samostalno bez stručne (ekspertske) potpore nije mogla, izvan svake sumnje, potvrditi točnost i vjerodostojnost obračuna prava i obveza Uprave, odnosno potvrditi točnost prikazanih podataka u dostavljenoj financijskoj dokumentaciji Uprave iz razloga jer ne raspolaže potrebnim stručnim (ekspertskim znanjem) u rangu sudskog vještaka ekonomsko-financijske struke.

Iz navedenih razloga, sukladno odredbama članka 3. stavka (3) Odluke o imenovanju Povjerenstva za izradu konačne likvidacijske bilance Uprave odlučeno je da se, u konkretnom slučaju, na okolnosti utvrđenja točnog obračuna svih prava i obveza Uprave provede vještačenje po vještaku ekonomsko-financijske struke sa liste stalnih sudskih vještaka pri nadležnom sudu u Sarajevu. Za potrebe vještačenja angažiran je, putem izravnog sporazuma, sudski vještak ekonomsko-financijske struke prof.dr.sci Abid Hodžić, istaknuti financijski stručnjak iz Sarajeva. Isti je 23.9.2013. godine izradio Stručni nalaz i mišljenje koji je Povjerenstvo usvojilo bez primjedbi na isti i na kojem se bazira Konačna likvidacijska bilanca Uprave (u daljnjem tekstu: Likvidacijska bilanca).

Povjerenstvo je također kod sastavljanja Likvidacijske bilance i određivanja osnovanosti pojedinih potraživanja Uprave imalo u vidu i odredbe:

a) Zakona o Proračunu institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obveza Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj: 100/12),

b) Zakon o financiranja institucija Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 61/04, 49/09, 42/12, 87/12, 32/13),

c) Zakona o obligacijskim odnosima ("Sluzbeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85 i 57/89; "Službeni list RBiH", br. 2/92, 13/93 i 13/94, "Službene novine FBiH", br. 29/03 i 42/11),

d) Zakona o doprinosima ("Službene novine FBiH", br.35/98, 54/00, 16/01, 37/01, 1/02, 17/06, i 14/08),

e) Zakona o zdravstvenom osiguranju ("Službene novine FBIH", 30/97, 7/02, 70/08) i

f) Zakona o Poreznoj upravi Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine FBiH", br. 33/02, 28/04, 57/09, 40/10, 29/11 i 27/12).

3. KONAČNA BILANCA PRAVA I OBVEZA UPRAVE SA STANJEM NA DAN 30.9.2013. GODINE

U daljnjem tekstu su tabelarni pregledi obveza (rashoda) Uprave za razdoblje 1.1.2002. – 31.12.2011. godine po osnovu:


a) neisplaćenih plaća, naknada plaće, doprinosa i ostalih naknada ranijim zaposlenim u Upravi,

b) obveza prema dobavljačima. Potraživanja Uprave (prihodi) prema drugim fizičkim i

pravnim osobama nisu evidentirana, odnosno konstatirana. Vremenensko razdoblje utvrđenja prava i obveza Uprave

je određeno s obzirom na to da počev od 2002. godine Uprava se nije više financirala iz Proračuna institucija BiH, dok su 31.12.2011. godine obveze Uprave prestale da teku imajući u vidu da su zaključno sa 1.1.2012. godine jedini preostali zaposleni u Upravi, Munevera Osmović i Muniba Kadribašić, raspoređeni na odgovarajuća slobodna radna mjesta u Arhiv BiH prema sistematizaciji Arhiva BiH koja odgovaraju njihovoj stručnoj spremi, na koji način je Uprava faktički, počev od 1.1.2012. godine, prestala sa radom.

Obveze prema dobavljačima su iskazane sa uključenim zateznim kamatama sa stanjem na dan 30.9.2013. godine.

U tabelarnim pregledima, a kako je to traženo od Povjerenstva, posebno su u kolonama naznačeni iznosi potraživanja koja su, primjenom relevantnih zakonskih odredbi neosnovana (zastarjela) te iznosi potraživanja koja su slijedom toga osnovana (nezastarjela). Imajući u vidu da Povjerenstvo ne može biti poznato da li će se i kada će se predmetna Likvidacijska bilanca usvojiti na sjednici Vijeća ministara Bosne i Hercegovine, odnosno da li će se i kada obveze Uprave priznati kao obveze koje bi se trebale izmiriti iz Proračuna institucija BiH, Povjerenstvo se moralo odrediti oko referentnog datuma kao datuma za računanje zastarnih rokova za pojedine obveze Uprave. U tomu pogledu Povjerenstvo je kao referentni datum, odnosno datum priznanja osnovanih obveza Uprave kao obveza koje će se izmiriti iz Proračuna Bosne i Hercegovine (čime je za predmetna potraživnja prekinut rok zastare što znači da su ona utvrđena kao konačna1) uzelo početak fiskalne godine 2013 ili 01.01.2013. imajući u vidu da su:

a) aktivnosti na konačnom utvrđenju prava i obveza Uprave počele 4.12.2012. godine te da je Vijeće ministara Bosne i Hercegovine na 40. sjednici održanoj dana 28.2.2013. godine prihvatilo Informaciju o stanju prava i obveza Uprave,

b) da se obveze Uprave utvrđuju kao konačne u fiskalnoj 2013. godini koja je počela sa 1.1.2013. godine te da iste, ukoliko se prihvate kao osnovane, idu na teret Proračuna institucija BiH za 2013. godinu.

Također napominjemo da je Pravobranilaštvo BiH svojim aktom broj 03-5-10M-210/13 od 10.4.2013. godine, prilikom obavljanja pripremnih radnji za konačan obračun prava i obveza Uprave, Ministarstvu civilnih poslova BiH potvrdila točnost ocjene rokova zastare obveze Uprave.

3.1. OBVEZE UPRAVE PO OSNOVU NEISPLAĆENIH PLAĆA I NAKNADA PLAĆE PREMA RANIJIM ZAPOSLENIM U UPRAVI

Povjerenstvo je konstatiralo da ukupne obveze Uprave po navedenom osnovu iznose 248.431,57 KM, od čega je neosnovano (zastarjelo) obveza u iznosu od 186.256,17 KM za

1 Prekid zastarjevanja - Priznanje duga, članak 387. Zakona o obligacijskih

odnosima (1) Zastarevanje se prekida kada dužnik prizna dug. (2) Priznanje duga

može se učiniti ne samo izjavom povjeritelju, nego i na posredan način kao što su

davanje otplate, plaćanje kamate, davanje obezbjeđenja. Podizanje tužbe, članak

388. Zakona o obligacijskim odnosima Zastarjevanje se prekida podizanjem tužbe

i svakom drugom povjeričevom radnjom poduzetom protiv dužnika pred sudom

ili drugim nadležnim tijelom, s ciljem utvrđivanja, obezbjeđenja ili ostvarenja

potraživanja.

razdoblje 2002-2009. godina, dok je osnovano (nezastarjelo) obveza u iznosu od 62.175,40 KM za razdoblje 2010-2011. godina. Povjerenstvo je kod utvrđivanja rokova zastarjelosti obveza Uprave po ovom osnovu primjenila trogodišnji rok zastare obveza utvrđen u odredbama članka 372. Zakona o obligacijskim odnosima2, te kao osnovane utvrdila obveze Uprave iz 2010. i 2011. godine. U privitku 1. je tabelarni pregled obveza po ovom osnovu.

3.2. OBVEZE UPRAVE PO OSNOVU NEISPLAĆENIH DOPRINOSA I POREZA RANIJIM ZAPOSLENIM U UPRAVI

Povjerenstvo je konstatiralo da ukupne obveze Uprave po navedenom osnovu iznose 140.876,56 KM, od čega je neosnovano (zastarjelo) obveza u iznosu od 39.899,60 KM, dok je osnovano (nezastarjelo) obveza u iznosu od 100.976,96 KM. Povjerenstvo je kod utvrđivanja rokova zastarjelosti obveza Uprave po ovom osnovu primjenilo odredbe članka 11. stavak 8. Zakona o doprinosima3 članka 88. Zakona o zdravstvenom osiguranju4 te članka 73. Zakona o Poreznoj upravi Federacije Bosne i Hercegovine5, uz napomene da za obveze po osnovu uplate doprinosa za PIO i za neuposlene zakonima "lex specialis" nisu predviđeni posebni rokove zastare, odnosno navedene obveze ne zastarjevaju. U privitku 2. je tabelarni pregled obveza po ovom osnovu.

3.3. OBVEZE UPRAVE PREMA DOBAVLJAČIMA (sa uključenim zateznim kamatama na dan 30.9.2013. godine)

Povjerenstvo je konstatiralo da ukupne obveze Uprave po navedenom osnovu iznose 10.927,87 KM, od čega je neosnovano (zastarjelo) obveza u iznosu od 6.831,40 KM, dok je osnovano (nezastarjelo) obveza u iznosu od 4.096,47 KM. Povjerenstvo je konstatiralo da su sve obveze, osim obveza iskazanih prema računovodstvenom društvu "ŠIŠIĆ ŽIŠKO",

2 Povremena potraživanja, članka 372. Zakona o obligacijskim odnosima

("Sluzbeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85 i 57/89; "Službeni list RBiH", br. 2/92,

13/93 i 13/94, "Službene novine FBiH", br. 29/03 i 42/11) (1) Potraživanja

povremenih davanja koja dospevaju godišnje ili u kraćim određeni razmacima

vremena (povremena potraživanja), pa bilo da se radi o sporednim povremenim

potraživanjima, kao što je potraživanje kamata, bilo da se radi o takvi

povremenim potraživanjima u kojima se iscrpljuje samo pravo, kao što je

potraživanje izdržavanja, zastarevaju za tri godine od dospjelosti svakog

pojedinog davanja. (2) Isto važi za anuitete kojima se u jednakim unapred

određenim povremenim iznos otplaćuju glavnica i kamate, ali ne važi za otplate u

obrocima i druga djelimična ispunjenja. 3 U članku 11. stavak 8. Zakona o doprinosima ("Službene novine FBiH",

br.35/98, 54/00, 16/01, 37/01, 1/02, 17/06, i 14/08) Osiguraniku se prava iz

mirovinskog i zdravstvenog osiguranja, te osiguranja za slučaj nezaposlenosti ne

mogu umanjiti ni ukinuti u slučaju da obveznik obračunavanja i plaćanja

doprinosa nije obračunao, odnosno uplatio ili djelimično uplatio dospjele

doprinose u skladu sa st. 4. i 5. ovog člana, ukoliko posebnim zakonom nije

drugačije uređeno. 4 Članak 88. Zakona o zdravstvenom osiguranju ("Službene novine FBiH", 30/97,

7/02, 70/08) Naplata doprinosa zastarjeva za pet godina ne računajući dokraja

godinu u koju je dospjela obveza plaćanja. 5 Članak 73. Zakona o Poreznoj upravi Federacije Bosne i Hercegovine

("Službene novine FBiH", br. 33/02, 28/04, 57/09, 40/10, 29/11 i 27/12) XV -

rokovi zastare, Osim slučajeva iz stavka 2. ovog članka, razrez iz Poglavlja X

ovog zakona može se izvršiti u sljedećim rokovima:

a) za porez i kaznu koja se odnosi na taj porez u roku od pet godina nakon što je

poreska prijava za taj porez podnesena ili nakon isteka zakonskog roka za

podnošenje Poreske prijave, računajući od dana koji je kasnije nastupio;

b) za kaznu koja se ne odnosi na određ eni porez, u roku od pet (5) godina nakon

što je porezni prekršaj za koji je vezana ova kazna počinjen; i

c) za kamatu, u roku u kojem se razrezuje porez ili kazna na koju se plaća kamata

prema ovom članku.


utvrđene radnjama povjeritelja pred nadležnim sudom, čime su svi dotadašnji rokovi zastare prekinuti. U privitku 3. je tabelarni pregled obveza po ovom osnovu.

3.4. REZIME

Na temelju navedenog proizilazi da je od ukupnih obveza Uprave u iznosu od 400.236,00 KM, prema Povjerenstvu, osnovano obveza (obveza koje bi se trebale izmiriti iz

Proračuna institucija BiH) u iznosu od 167.248,83 KM, dok je neosnovano obveza (zbog zastare) u iznosu od 232.987,17 KM.

Povjerenstvo je također konstatiralo da sredstva za izmirenja obveza Uprave nisu posebice planirana u Proračunu institucija BiH za 2013. godinu te u tomu smislu ostaje da se eventualno izmirenje istih vrši putem izdvajanja iz tekuće pričuve za 2013. godinu.

PRIVITAK 1. TABELARNI PREGLED OBVEZE UPRAVE PO OSNOVU NEISPLAĆENIH PLAĆA I NAKNADA PLAĆE PREMA RANIJIM ZAPOSLENIM U UPRAVI Zaposlenik: KADRIBAŠIĆ MUNIBA

Redni broj

Vrsta obveze Iznos obveza Uprave

2002-2011 Iznos obveza koji je

zastario Iznos obveza koji je prema

Povjerenstvu osnovan 1 po osnovu neisplaćenih plaća 2002-2011 godine 92.431,36 KM 68.298,40 KM 24.132,96 KM 2 po osnovu toplog obroka 2002-2011 godina 21.263,00 KM 16.423,00 KM 4.840,00 KM


5.892,00 KM 4.726,00 KM 1.166,00 KM


7.158,00 KM 5.986,00 KM 1.172,00 KM


2.480,00 KM 1.850,00 KM 630,00 KM


31.940,96 KM


Redni broj Vrsta obaveze Iznos obveza Uprave 2002-

2011 Iznos obveza koji je

zastario Iznos obveza koji je prema Povjerenstvu

osnovan 1 po osnovu neisplaćenih plaća 2002-2011 godine 82.414,21 KM 59.987,77 KM 22.426,44 KM 2 po osnovu toplog obroka 2002-2011 godina 21.263,00 KM 16.423,00 KM 4.840,00 KM


5.892,00 KM 4.726,00 KM 1.166,00 KM


7.158,00 KM 5.986,00 KM 1.172,00 KM


2.480,00 KM 1.850,00 KM 630,00 KM


30.234,44 KM

PRIVITAK 2. TABELARNI PREGLED OBVEZE UPRAVE PO OSNOVU NEISPLAĆENIH DOPRINOSA I POREZA RANIJIM ZAPOSLENIM U UPRAVI Zaposlenik: KADRIBAŠIĆ MUNIBA

Redni broj Vrsta obveze Iznos obveza Uprave 2002-2011 Iznos obveza koji je zastario Iznos obveza koji je prema Povjerenstvu osnovan1 Porez na plaću 17.060,24 KM 10.057,14 KM 7.003,10 KM 2 Doprinosi PIO 31.793,52 KM 0,00 KM 31.793,52 KM 3 Doprinosi za zdravstvo 22.654,29 KM 11.398,08 KM 11.256,21 KM 4 Doprinosi za neuposlene 3.057,52 KM 0,00 KM 3.057,52 KM

74.565,57 KM 21.455,22 KM 53.110,35 KM


Redni broj Vrsta obveze Iznos obveza Uprave 2002-2011

Iznos obveza koji je zastario

Iznos obveza koji je prema Povjerenstvu osnovan

1 Porez na plaću 15.095,17 KM 8.645,81 KM 6.449,36 KM 2 Doprinosi PIO 28.318,57 KM 0,00 KM 28.318,57 KM 3 Doprinosi za zdravstvo 20.182,99 KM 9.798,57 KM 10.384,42 KM 4 Doprinosi za neuposlene 2.714,26 KM 0,00 KM 2.714,26 KM

UKUPNO NEISPLAĆENO

66.310,99 KM 18.444,38 KM 47.866,61 KM


PRIVITAK 3. TABELARNI PREGLED OBVEZA UPRAVE PREMA DOBAVLJAČIMA (sa uključenim zateznim kamatama na dan 30.09.2013. godine)

Redni broj Vrsta obveze Iznos obveza Uprave 2002-

2011 Iznos obveza koji je

zastario Iznos obveza koji je prema Povjerenstvu

osnovan

1 komunalne usluge za "BH TELECOM" dd Sarajevo popresudi zbog propuštanja

207,05 KM 0,00 KM 207,05 KM

2 komunalne usluge KJKP "RAD" doo Sarajevo po tužbi 1.729,97 KM 0,00 KM 1.729,97 KM

3 komunalne usluge KJKP "RAD" doo Sarajevo po prijedloguza izvršenje

807,01 KM 0,00 KM 807,01 KM

4 računovodstvene usluge ŠIŠIĆ-ŽIŠKO" doo Sarajevo 6.831,40 KM 6.831,40 KM 0,00 KM

5 komunalne usluge SANITACIJA" doo Sarajevo po rješenju oizvršenju

1.352,44 KM 0,00 KM 1.352,44 KM

UKUPNO DUGOVANJE NA DAN 30.09.2013 GODINE 10.927,87 KM 6.831,40 KM 4.096,47 KM

PRIVITAK 4. SPISAK OSTALIH DOKUMENATA 1. Nalaz i mišljenje stalnog sudskog vještaka prof. dr. sci.

Abida (Omera) Hodžića 2. Mišljenje Pravobranilaštva BiH broj: 03-5-10M-210/13 od

10.04.2013. godine ČLANOVI POVJERENSTVA: a) FRANJO MARKOTA, predsjednik b) EDIN KUČUKOVIĆ, zamjenik predsjednika c) HAMIJETA ČENGIĆ, član d) SRETEN ČEČAR, član e) AMIRA ŠEHOVIĆ, član

На основу члана 17. Закона о Савјету министара Босне

и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 и 24/08), на приједлог Интерресорне комисије за израду коначног ликвидационог биланса Управе за геодетске и имовинско-правне послове Босне и Херцеговине, Савјет министара Босне и Херцеговине, на 67. сједници, одржаној 6. новембра 2013. године, донио је

ОДЛУКУ О УСВАЈАЊУ КОНАЧНОГ ЛИКВИДАЦИОНОГ

БИЛАНСА УПРАВЕ ЗА ГЕОДЕТСКЕ И ИМОВИНСКО-ПРАВНЕ ПОСЛОВЕ БОСНЕ И

ХЕРЦЕГОВИНЕ

Члан 1. (Предмет Одлуке)

Овом одлуком усваја се Коначни ликвидациони биланс Управе за геодетске и имовинско-правне послове Босне и Херцеговине који је дат у прилогу ове одлуке и њен је саставни дио.

Члан 2. (Ступање на снагу)

Одлука ступа на снагу даном доношења и објављује се у "Службеном гласнику БиХ".

СМ број 247/13 6. новембар 2013. године

Сарајево

Предсједавајући Савјета министара БиХ Вјекослав Беванда, с. р.

БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА САВЈЕТ МИНИСТАРА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

Интерресорна комисија за израду коначног ликвидационог биланса

Управе за геодетске и имовинско-правне послове Босне и Херцеговине

КОНАЧНИ ЛИКВИДАЦИОНИ БИЛАНС УПРАВЕ ЗА ГЕОДЕТСКЕ И ИМОВИНСКО-ПРАВНЕ

ПОСЛОВЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

Сарајево, октобар 2013. године

1. УВОДНЕ НАПОМЕНЕ

Геодетску службу за Босну и Херцеговину основала је Аустро-угарска 1880. године, а као орган за геодетске послове БиХ, под називом "Дирекција" дјелује до 1918. године. Од 1918. године до 1989. године води послове премјера и катастра земљишта у Босни и Херцеговини под називом "Геодетска управа Босне и Херцеговине".

Скупштина Босне и Херцеговине је 31. маја 1996. године донијела Закон о управи и управним организацијама БиХ ("Службени гласник РБиХ", број: 17/96) гдје је у члану 3. поменутог закона утврђено да је Управа за геодетске послове и имовинско-правне послове Босне и Херцеговине (у даљем тексту: Управа) управа Босне и Херцеговине.

Савјет министара БиХ је на 4. сједници од 29.03.2001. године дао подршку наставку рада Управе, као и другим институцијама које, сходно тачкама 2. и 4. одредаба о прелазном периоду Анекса 2. Устава Босне и Херцеговине функционишу на основу континуитета правних прописа. Управа је у периоду свога рада обављала послове одржавања документационог центра, коресподенције са међународним асоцијацијама, опслуживања и доставе података правним субјектима, рјешавања управних предмета из домена управе.

Чланом 29. став 1. Закона о министарствима и другим органима управе Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", број: бр. 5/03, 42/03, 26/04, 42/04, 45/06, 88/07, 35/09, 103/09, 87/12 и 6/13) је прописано да сходно одредбама овог закона органи управе успостављени прије доношења Устава Босне и Херцеговине, међу којима је наведена и Управа, престају са радом, а њихови послови прелазе у Министарство цивилних послова Босне и Херцеговине и Министарство иностраних послова БиХ. Чланом 29.а Закона о министарствима и другим органима управе Босне и Херцеговине је прописано да ће ступањем на снагу предметног закона, Архив Босне и Херцеговине, сагласно Закону о архивској грађи и Архиву Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", број 16/01), преузети Архив и документацију Управе, а одлуку о статусу опреме, инвентара, средстава за рад, службених просторија и запослених у Управи донијеће Савјет министара БиХ, на приједлог Министарства цивилних послова Босне и


Херцеговине, у року од 60 дана од дана ступања на снагу поменутог закона. Везано уз наведено, проведене су и завршене сљедеће активности:

a) Архив БиХ је у 2010. години предузео и окончао активности преузимања расположивог архива и документације Управе,

b) Министарство цивилних послова БиХ је Савјет министара БиХ, актом број: 12-49-732-4-ХЧ/10 од 25.09.2010. године, информисало у вези провођења обавеза из члана 29.а Закона о министарствима и другим органима управе Босне и Херцеговине те предложило усвајање одговарајућих закључака,

c) Савјет министара Босне и Херцеговине је својим закључцима број: 05-07-1-22-68-36/10 и број: 05-07-1-2749-38/10 од 06.10.2010. године између осталог задужило, Министарство цивилних послова Босне и Херцеговине и Министарство финансија и трезора Босне и Херцеговине да заједнички ријеше начин ликвидације ранијих обавеза Управе,

d) Дана 06.09.2011. године на правну снагу је ступила Одлука о статусу опреме, инвентара, средстава за рад, службених просторија и запослених Управе ("Службени гласник БиХ", број: 71/11),

e) Архив БиХ је актом број: 02-49-8-474/12 од 28.06.2012. године позвао институције ФБиХ да у посјед надлежним институцијама Босне и Херцеговине предају службене просторије које они користе без ваљаног правног основа у Згради Предсједништва БиХ, које је раније користила Управа, под пријетњом покретања судског поступка,

f) Савјет министара Босне и Херцеговине је на 12. сједници одржаној дана 04.07.2012. године донио закључак да лице Мустафа Бегић, ранији директор Управе, почевши од 01.01.2005. године нема никаква права према Управи јер је његов радно-правни статус ријешен и исти је корисник пензије. У том погледу брисан је члан 4. Одлука о статусу опреме, инвентара и других ствари, средстава за рад, службених просторија и запослених Управе што је објављено у "Службеном гласнику БиХ", број: 57/12.

g) Печати раније Управе су достављени Министарству правде Босне и Херцеговине на уништење актом Архива БиХ број: 02-49-8-492-1/12 од 04.07.2012. године,

h) Ранији запослени Управе Муневера Осмовић и Муниба Кадрибашић, су закључно са 01.01.2012. године распоређени на одговарајућа слободна радна мјеста у Архив БиХ према систематизацији Архива БиХ која одговарају њиховој стручној спреми.

2. ДОКУМЕНТИ И ОДРЕДБЕ РЕЛЕВАНТНОГ ПРАВА КОЈЕ СУ ПРИМЈЕЊЕНЕ ПРИЛИКОМ АНАЛИЗЕ ПРАВА И ОБАВЕЗА УПРАВЕ

Интерресорна комисија за израду коначног ликвидационог биланса Управе, именована Одлуком о именовању Интерресорне комисије за израду коначног ликвидационог биланса Управе ("Службени гласник БиХ", број 62/13) (у даљем тексту: Комисија) је након именовања анализирала релевантну финансијску документацију Управе те је утврђено да:

a) Управа није регистрована у информационом систему обрачуна плата који се користи за све институције БиХ, односно није регистрована као буџетски корисник;

b) да су права и обавезе Управе књиговодствено ручно евидентиране, уз наводну примјену исте методологије као и у информационом систему обрачуна плата за остале институције БиХ, путем властитог информационог система уз помоћ и подршку приватне рачуноводствене фирме;

c) да у горе наведеним околностима Комисија самостално без стручне (експертске) подршке није могла, изван сваке сумње, потврдити тачност и вјеродостојност обрачуна права и обавеза Управе, односно потврдити тачност приказаних података у достављеној финансијској документацији Управе из разлога јер не располаже потребним стручним (експертским знањем) у рангу судског вјештака економско-финансијске струке.

Из наведених разлога, у складу са одредбама члана 3. став (3) Одлуке о именовању Комисије за израду коначног ликвидационог биланса Управе одлучено је да се, у конкретном случају, на околности утврђења тачног обрачуна свих права и обавеза Управе проведе вјештачење по вјештаку економско-финансијске струке са листе сталних судских вјештака при надлежном суду у Сарајеву. За потребе вјештачења ангажован је, путем директног споразума, судски вјештак економско-финансијске струке проф. др Абид Хоџић, истакнути финансијски стручњак из Сарајева. Исти је 23.09.2013. године израдио Стручни налаз и мишљење који је Комисија усвојила без примједби на исти и на којем се базира Коначни ликвидациони биланс Управе (у даљем тексту: Ликвидациони биланс).

Комисија је такође код састављања Ликвидационог биланса и одређивања основаности појединих потраживања Управе имала у виду и одредбе:

a) Закона о Буџету институција Босне и Херцеговине и међународних обавеза Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", број: 100/12),

b) Закон о финансирању институција Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 61/04, 49/09, 42/12, 87/12, 32/13),

c) Закона о облигационим односима ("Слузбени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85 и 57/89; "Службени лист РБиХ", бр. 2/92, 13/93 и 13/94, "Службене новине ФБиХ", бр. 29/03 и 42/11),

d) Закона о доприносима ("Службене новине ФБиХ", бр.35/98, 54/00, 16/01, 37/01, 1/02, 17/06, и 14/08),

e) Закона о здравственом осигурању ("Службене новине ФБиХ", 30/97, 7/02, 70/08) и

f) Закона о Порезној управи Федерације Босне и Херцеговине ("Службене новине ФБиХ", бр. 33/02, 28/04, 57/09, 40/10, 29/11 и 27/12).

3. КОНАЧНИ БИЛАНС ПРАВА И ОБАВЕЗА УПРАВЕ СА СТАЊЕМ НА ДАН 30.09.2013. ГОДИНЕ

У даљем тексту су табеларни прегледи обавеза (расхода) Управе за период 01.01.2002. – 31.12.2011. године по основу:

a) неисплаћених плата, накнада плате, доприноса и осталих накнада ранијим запосленим у Управи,

b) обавеза према добављачима.


Потраживања Управе (приходи) према другим физичким и правним лицима нису евидентирана, односно констатована.

Времененски период утврђења права и обавеза Управе је одређен с обзиром на то да почев од 2002. године Управа се није више финансирала из буџета институција БиХ, док су 31.12.2011. године обавезе Управе престале да теку имајући у виду да су закључно са 01.01.2012. године једини преостали запослени у Управи, Муневера Осмовић и Муниба Кадрибашић, распоређени на одговарајућа слободна радна мјеста у Архив БиХ према систематизацији Архива БиХ која одговарају њиховој стручној спреми, на који начин је Управа фактички, почев од 01.01.2012. године, престала са радом.

Обавезе према добављачима су исказане са укљученим затезним каматама са стањем на дан 30.09.2013. године.

У табеларним прегледима, а како је то тражено од Комисије, посебно су у колонама назначени износи потраживања која су, примјеном релевантних законских одредби неоснована (застарјела) те износи потраживања која су слиједом тога основана (незастарјела). Имајући у виду да Комисији не може бити познато да ли ће се и када ће се предметни Ликвидациони биланс усвојити на сједници Савјета министара Босне и Херцеговине, односно да ли ће се и када обавезе Управе признати као обавезе које би се требале измирити из буџета институција БиХ, Комисија се морала одредити око референтног датума као датума за рачунање застарних рокова за поједине обавезе Управе. У том погледу Комисија је као референтни датум, односно датум признања основаних обавеза Управе као обавеза које ће се измирити из буџета Босне и Херцеговине (чиме је за предметна потраживња прекинут рок застаре што значи да су она утврђена као коначна 1) узела почетак фискалне године 2013 или 01.01.2013. имајући у виду да су:

a) активности на коначном утврђењу права и обавеза Управе почеле 04.12.2012. године те да је Савјет министара Босне и Херцеговине на 40. сједници одржаној дана 28.02.2013. године прихватио Информацију о стању права и обавеза Управе,

b) да се обавезе Управе утврђују као коначне у фискалној 2013. години која је почела са 01.01.2013. године те да исте, уколико се прихвате као основане, иду на терет Буџета институција БиХ за 2013. годину.

Такође напомињемо да је Правобранилаштво БиХ својим актом број 03-5-10М-210/13 од 10.04.2013. године, приликом обављања припремних радњи за коначан обрачун права и обавеза Управе, Министарству цивилних послова БиХ потврдила тачност оцјене рокова застаре обавезе Управе.

1 1) Прекид застарјевања - Признање дуга, члан 387. Закона о облигационим

односима (1) Застарjевање се прекида када дужник призна дуг. (2) Признање

дуга може се учинити не само изјавом повериоцу, него и на посредан начин

као што су давање отплате, плаћање камате, давање обезбјеђења. Подизање

тужбе, члан 388. Закона о облигационим односима Застарјевање се прекида

подизањем тужбе и сваком другом повјеричевом радњом предузетом против

дужника пред судом или другим надлежним органом, с циљем утврђивања,

обезбјеђења или остварења потраживања.

3.1. ОБАВЕЗЕ УПРАВЕ ПО ОСНОВУ НЕИСПЛАЋЕНИХ ПЛАТА И НАКНАДА ПЛАТЕ ПРЕМА РАНИЈИМ ЗАПОСЛЕНИМ У УПРАВИ

Комисија је констатовала да укупне обавезе Управе по наведеном основу износе 248.431,57 КМ, од чега је неосновано (застарјело) обавеза у износу од 186.256,17 КМ за период 2002-2009. година, док је основано (незастарјело) обавеза у износу од 62.175,40 КМ. за период 2010-2011. година. Комисија је код утврђивања рокова застарјелости обавеза Управе по овом основу примјенила трогодишњи рок застаре обавеза утврђен у одредбама члана 372. Закона о облигационим односима 2, те као основане утврдила обавезе Управе из 2010 и 2011. године. У прилогу 1. је табеларни преглед обавеза по овом основу.

3.2. ОБАВЕЗЕ УПРАВЕ ПО ОСНОВУ НЕИСПЛАЋЕНИХ ДОПРИНОСА И ПОРЕЗА РАНИЈИМ ЗАПОСЛЕНИМ У УПРАВИ

Комисија је констатовала да укупне обавезе Управе по наведеном основу износе 140.876,56 КМ, од чега је неосновано (застарјело) обавеза у износу од 39.899,60 КМ, док је основано (незастарјело) обавеза у износу од 100.976,96 КМ. Комисија је код утврђивања рокова застарјелости обавеза Управе по овом основу примјенила одредбе члана 11. став 8. Закона о доприносима 3 члана 88. Закона о здравственом осигурању 4 те члана 73. Закона о Порезној управи Федерације Босне и Херцеговине 5, уз напомене да за обавезе по основу уплате доприноса за ПИО и за незапослене законима "lex specialis" нису предвиђени посебни рокове застаре, односно наведене обавезе не застарјевају. У прилогу 2. је табеларни преглед обавеза по овом основу.

2 Повремена потраживања, члан 372. Закона о облигационим односима

("Слузбени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85 и 57/89; "Службени лист РБиХ", бр.

2/92, 13/93 и 13/94, „Службене новине ФБиХ“, бр. 29/03 и 42/11) (1)

Потраживања повремених давања која доспевају годишње или у краћим

одређени размацима времена (повремена потраживања) , па било да се ради

о споредним повременим потраживањима, као што је потраживање камата,

било да се ради о такви повременим потраживањима у којима се исцрпљује

само право, као што је потраживање издржавања, застаревају за три године

од доспjелости сваког појединог давања. (2) Исто важи за ануитете којима се

у једнаким унапред одређеним повременим износ отплаћују главница и

камате, али не важи за отплате у оброцима и друга дјелимична испуњења. 3 У члану 11. став 8. Закона о доприносима („Службене новине ФБиХ“,

бр.35/98, 54/00, 16/01, 37/01, 1/02, 17/06, и 14/08) Осигуранику се права из

пензијског и здравственог осигурања, те осигурања за случај незапослености

не могу умањити ни укинути у случају да обвезник обрачунавања и плаћања

доприноса није обрачунао, односно уплатио или дјелимично уплатио

доспјеле доприносе у складу са ст. 4. и 5. овог члана, уколико посебним

законом није другачије уређено. 4 Члан 88. Закона о здравственом осигурању („Службене новине ФБиХ“,

30/97, 7/02, 70/08) Наплата доприноса застарјева за пет година не рачунајући

докраја годину у коју је доспјела обавеза плаћања. 5 Члан 73. Закона о Порезној управи Федерације Босне и Херцеговине

(„Службене новине ФБиХ“, бр. 33/02, 28/04, 57/09, 40/10, 29/11 и 27/12) XВ -

рокови застаре, Осим случајева из става 2. овог члана, разрез из Поглавља X

овог закона може се извршити у сљедећим роковима:

a) за порез и казну која се односи на тај порез у року од пет година након

што је пореска пријава за тај порез поднесена или након истека законског

рока за подношење Пореске пријаве, рачунајући од дана који је касније

наступио;

b) за казну која се не односи на одређ ени порез, у року од пет (5) година

након што је порезни прекршај за који је везана ова казна почињен; и

c) за камату, у року у којем се разрезује порез или казна на коју се плаћа

камата према овом члану.


3.3. ОБАВЕЗЕ УПРАВЕ ПРЕМА ДОБАВЉАЧИМА (са укљученим затезним каматама на дан 30.09.2013. године)

Комисија је констатовала да укупне обавезе Управе по наведеном основу износе 10.927,87 КМ, од чега је неосновано (застарјело) обавеза у износу од 6.831,40 КМ, док је основано (незастарјело) обавеза у износу од 4.096,47 КМ. Комисија је констатовала да су све обавезе, осим обавеза исказаних према рачуноводственом друштву "ШИШИЋ ЖИШКО", утврђене радњама повјерилаца пред надлежним судом, чиме су сви дотадашњи рокови застаре прекинути. У прилогу 3. је табеларни преглед обавеза по овом основу.

3.4. РЕЗИМЕ

На основу наведеног произилази да је од укупних обавеза Управе у износу од 400.236,00 КМ, према Комисији, основано обавеза (обавеза које би се требале измирити из буџета институција БиХ) у износу од 167.248,83 КМ, док је неосновано обавеза (због застаре) у износу од 232.987,17 КМ.

Комисија је такође констатовала да средства за измирења обавеза Управе нису посебно планирана у буџету институција БиХ за 2013. годину те у том смислу остаје да се евентуално измирење истих врши путем издвајања из текуће резерве за 2013. годину.

ПРИЛОГ 1. ТАБЕЛАРНИ ПРЕГЛЕД ОБАВЕЗЕ УПРАВЕ ПО ОСНОВУ НЕИСПЛАЋЕНИХ ПЛАТА И НАКНАДА ПЛАТЕ ПРЕМА РАНИЈИМ ЗАПОСЛЕНИМ У УПРАВИ Запослени: КАДРИБАШИЋ МУНИБА Редни број

Врста обавезе Износ обавеза Управе 2002-2011

Износ обавеза који је застарио

Износ обавеза који је према Комисији основан

1 по основу неисплаћених плата 2002-2011 године

92.431,36 КМ 68.298,40 КМ 24.132,96 КМ

2 по основу топлог оброка 2002-2011 година 21.263,00 КМ 16.423,00 КМ 4.840,00 КМ

3 по основу трошкова превоза на посао и са посла 2002-2011

5.892,00 КМ 4.726,00 КМ 1.166,00 КМ

4 по основу накнаде регреса за годишњи одмор 2002-2011

7.158,00 КМ 5.986,00 КМ 1.172,00 КМ

5 по основу новчаних накнада по рјешењима, одлукама

2.480,00 КМ 1.850,00 КМ 630,00 КМ

УКУПНО НЕИСПЛАЋЕНО 129.224,36 КМ 97.283,40 КМ

31.940,96 КМ

Запослени: ОСМОВИЋ МУНЕВЕРА

Редни број Врста обавезе Износ обавеза Управе 2002-2011



1 по основу неисплаћених плата 2002-2011 године

82.414,21 КМ 59.987,77 КМ 22.426,44 КМ

2 по основу топлог оброка 2002-2011 година 21.263,00 КМ 16.423,00 КМ 4.840,00 КМ

3 по основу трошкова превоза на посао и са посла 2002-2011

5.892,00 КМ 4.726,00 КМ 1.166,00 КМ

4 по основу накнаде регреса за годишњи одмор 2002-2011

7.158,00 КМ 5.986,00 КМ 1.172,00 КМ

5 по основу новчаних накнада по рјешењима, одлукама

2.480,00 КМ 1.850,00 КМ 630,00 КМ

УКУПНО НЕИСПЛАЋЕНО 119.207,21 КМ 88.972,77 КМ

30.234,44 КМ

ПРИЛОГ 2. ТАБЕЛАРНИ ПРЕГЛЕД ОБАВЕЗЕ УПРАВЕ ПО ОСНОВУ НЕИСПЛАЋЕНИХ ДОПРИНОСА И ПОРЕЗА РАНИЈИМ ЗАПОСЛЕНИМ У УПРАВИ Запослени: КАДРИБАШИЋ МУНИБА

Редни број Врста обавезе Износ обавеза Управе 2002-2011 Износ обавеза који је застарио Износ обавеза који је према Комисији основан

1 Порез на плату 17.060,24 КМ 10.057,14 КМ 7.003,10 КМ 2 Доприноси ПИО 31.793,52 КМ 0,00 КМ 31.793,52 КМ 3 Доприноси за здравство 22.654,29 КМ 11.398,08 КМ 11.256,21 КМ 4 Доприноси за незапослене 3.057,52 КМ 0,00 КМ 3.057,52 КМ

74.565,57 КМ 21.455,22 КМ 53.110,35 КМ

Запослени: ОСМОВИЋ МУНЕВЕРА




1 Порез на плату 15.095,17 КМ 8.645,81 КМ 6.449,36 КМ 2 Доприноси ПИО 28.318,57 КМ 0,00 КМ 28.318,57 КМ 3 Доприноси за здравство 20.182,99 КМ 9.798,57 КМ 10.384,42 КМ 4 Доприноси за незапослене 2.714,26 КМ 0,00 КМ 2.714,26 КМ

УКУПНО НЕИСПЛАЋЕНО

66.310,99 КМ 18.444,38 КМ 47.866,61 КМ

ПРИЛОГ 3. ТАБЕЛАРНИ ПРЕГЛЕД ОБАВЕЗА УПРАВЕ ПРЕМА ДОБАВЉАЧИМА (са укљученим затезним каматама на дан 30.09.2013. године)





1 комуналне услуге за "БХ ТЕЛЕКОМ" дд Сарајево попресуди због пропуштања

207,05 КМ 0,00 КМ 207,05 КМ

2 комуналне услуге КЈКП "РАД" доо Сарајево по тужби 1.729,97 КМ 0,00 КМ 1.729,97 КМ

3 комуналне услуге КЈКП "РАД" доо Сарајево поприједлогу за извршење

807,01 КМ 0,00 КМ 807,01 КМ

4 рачуноводствене услуге ШИШИЋ-ЖИШКО" дооСарајево

6.831,40 КМ 6.831,40 КМ 0,00 КМ

5 комуналне услуге САНИТАЦИЈА" доо Сарајево порјешењу о извршењу

1.352,44 КМ 0,00 КМ 1.352,44 КМ

УКУПНО ДУГОВАЊЕ НА ДАН 30.09.2013 ГОДИНЕ 10.927,87 КМ 6.831,40 КМ 4.096,47 КМ

ПРИЛОГ 4. СПИСАК ОСТАЛИХ ДОКУМЕНАТА 1. Налаз и мишљење сталног судског вјештака проф. др

Абида (Омера) Хоџића, 2. Мишљење Правобранилаштва БиХ број: 03-5-10М-

210/13 од 10.04.2013. године ЧЛАНОВИ КОМИСИЈЕ: a) ФРАЊО МАРКОТА, предсједник b) ЕДИН КУЧУКОВИЋ, замјеник предсједника c) ХАМИЈЕТА ЧЕНГИЋ, члан d) СРЕТЕН ЧЕЧАР, члан e) АМИРА ШЕХОВИЋ, члан

1230 Na osnovu člana 17. i člana 22. stav 1. Zakona o Vijeću

ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07, i 24/08, a u vezi sa Zaključkom Vijeća ministara Bosne i Hercegovine usvojenim na 36. sjednici održanoj 23. januara 2013. godine, Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 66. sjednici održanoj 23. oktobra 2013. godine, donijelo je

ODLUKU O FORMIRANJU MULTISEKTORSKE RADNE GRUPE

ZA IZRADU OPERATIVNOG PLANA ZA PRISTUPANJE BOSNE I HERCEGOVINE KONVENCIJI VIJEĆA EVROPE O KRIVOTVORENJU MEDICINSKIH PROIZVODA I SLIČNIM KRIVIČNIM DJELIMA KOJA PREDSTAVLJAJU PRIJETNJU JAVNOM ZDRAVLJU


Ovom odlukom se formira multisektorska Radna grupa za izradu Operativnog plana za pristupanje Bosne i Hercegovine Konvenciji Vijeća Evrope o krivotvorenju medicinskih proizvoda i sličnim krivičnim djelima koja predstavljaju prijetnju javnom zdravlju (u daljem tekstu: Radna grupa) i utvrđuje njen sastav, način rukovođenja, donošenje poslovnika o radu, zadatak, osiguranje sredstava i naknada za rad, kao i rok za izvršenje zadatka Radne grupe.

Član 2. (Sastav)

(1) Radnu grupu čine delegirani predstavnici navedenih institucija, i to: a) Šerifa Godinjak, Ministarstvo civilnih poslova

Bosne i Hercegovine - predsjedavajuća b) Maja Oštro, Ministarstvo civilnih poslova Bosne i

Hercegovine - članica c) Halida Pašić, Ministarstvo finansija i trezora Bosne i

Hercegovine - članica d) Dragana Lažetić, Ministarstvo finansija i trezora

Bosne i Hercegovine - članica e) Jasmina Sarajlić, Ministarstvo vanjskih poslova

Bosne i Hercegovine - članica f) Lejla Čopelj, Ministarstvo sigurnosti Bosne i

Hercegovine - članica

g) Harun Kadić, Ministarstvo sigurnosti Bosne i Hercegovine - član

h) Ruzmira Gaco, Ministarstvo za ljudska prava i izbjeglice Bosne i Hercegovine - članica

i) Zora Koprivica, Ministarstvo za ljudska prava i izbjeglice Bosne i Hercegovine - članica

j) Biljana Tubić, Agencija za lijekove i medicinska sredstva Bosne i Hercegovine - članica

k) Alija Uzunović, Agencija za lijekove i medicinska sredstva Bosne i Hercegovine - član

l) Verica Trbić, Direkcija za koordinaciju policijskih tijela - Interpol Bosne i Hercegovine - članica

(2) Ukoliko se ukaže potreba Radna grupa može pozvati druga stručna tijela i institucijue.

(3) Administrativne i tehničke poslove vezano za rad Radne grupe će obavljati Ministarstvo civilnih poslova Bosne i Hercegovine.

Član 3. (Rukovođenje)

Radnom grupom rukovodi predsjedavajući iz člana 2.ove odluke, a u slučaju njegove odsutnosti ili spriječenosti, član kojeg odredi predsjedavajući.

Član 4. (Poslovnik o radu)

(1) Radna grupa donosi Poslovnik o radu. (2) Poslovnikom o radu regulisat će se način i djelokrug rada,

prava i obaveze, kao i druga pitanja značajna za rad radne grupe.

Član 5. (Zadatak)

(1) Radna grupa će sačiniti Operativni plan za pristupanje Bosne i Hercegovine Konvenciji Vijeća Evrope o krivotvorenju medicinskih proizvoda i sličnim krivičnim djelima koja predstavljaju prijetnju javnom zdravlju.

(2) Radna grupa će pri provedbi zadatka koristiti Konvenciju Vijeća Evrope o krivotvorenju medicinskih proizvoda i sličnim krivičnim djelima koja predstavljaju prijetnju javnom zdravlju, kao i druge međunarodne i domaće dokumente i propise koji reguliraju ovu oblast.

Član 6. (Troškovi i novčane naknade)

Rukovodioci institucija Bosne i Hercegovine ispred kojih su imenovani članovi Radne grupe, mogu koristiti zakonska ovlaštenja odobravanja isplate stimulacije za dodatno angažiranje članova Radne grupe na osnovu unutrašnjeg akta kojim se regulira isplata novčane nagrade - stimulacije, a u skladu sa članom 27. Zakona o plaćama i naknadama u institucijama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 50/08, 35/09,75/09, 32/12, 42/12, 50/12,32/13 i 87/13) i odredbama Odluke o okvirnim kriterijima za isplatu novčane nagrade zaposlenim u institucijama Bosne i Hercegovine.


Član 7. (Rok za izvršenje zadatka)

Radna grupa je dužna izvršiti zadatak u roku od 120 dana od dana donošenja ove odluke i Prijedlog Operativnog plana za pristupanje Bosne i Hercegovine Konvenciji Vijeća Evrope o krivotvorenju medicinskih proizvoda i sličnim krivičnim djelima koja predstavljaju prijetnju javnom zdravlju dostaviti Ministarstvu civilnih poslova Bosne i Hercegovine radi provođenja dalje procedure za usvajanje od strane Vijeća ministara Bosne i Hercegovine.


Ova odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH".

VM broj 248/13 23. oktobra 2013. godine

Sarajevo



Na temelju članka 17. i članka 22. stavak 1. Zakona o

Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BIH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07, i 24/08, a u vezi sa Zaključkom Vijeća ministara Bosne i Hercegovine usvojenim na 36. sjednici održanoj 23. siječnja 2013. godine, Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 66. sjednici održanoj 23. listopada 2013. godine, donijelo je

ODLUKU O FORMIRANJU MULTISEKTORSKE RADNE

SKUPINE ZA IZRADU OPERATIVNOG PLANA ZA PRISTUPANJE BOSNE I HERCEGOVINE KONVENCIJI VIJEĆA EUROPE O KRIVOTVORENJU MEDICINSKIH PROIZVODA I SLIČNIM KAZNENIM DJELIMA KOJA PREDSTAVLJAJU PRIJETNJU JAVNOM ZDRAVLJU


Ovom odlukom se formira multisektorska Radna skupina za izradu Operativnog plana za pristupanje Bosne i Hercegovine Konvenciji Vijeća Europe o krivotvorenju medicinskih proizvoda i sličnim kaznenim djelima koja predstavljaju prijetnju javnom zdravlju (u daljnjem tekstu: Radna skupina) i utvrđuje njen sastav, način rukovođenja, donošenje poslovnika o radu, zadatak, osiguranje sredstava i naknada za rad, kao i rok za izvršenje zadatka Radne skupine.

Članak 2. (Sastav)

(1) Radnu skupinu čine delegirani zastupnici navedenih institucija, i to: a) Šerifa Godinjak, Ministarstvo civilnih poslova

Bosne i Hercegovine - predsjedateljica b) Maja Oštro, Ministarstvo civilnih poslova Bosne i

Hercegovine - članica c) Halida Pašić, Ministarstvo financija i trezora Bosne i

Hercegovine - članica d) Dragana Lažetić, Ministarstvo financija i trezora

Bosne i Hercegovine - članica e) Jasmina Sarajlić, Ministarstvo vanjskih poslova

Bosne i Hercegovine - članica f) Lejla Čopelj, Ministarstvo sigurnosti Bosne i

Hercegovine - članica g) Harun Kadić, Ministarstvo sigurnosti Bosne i

Hercegovine - član h) Ruzmira Gaco, Ministarstvo za ljudska prava i

izbjeglice Bosne i Hercegovine - članica

i) Zora Koprivica, Ministarstvo za ljudska prava i izbjeglice Bosne i Hercegovine - članica Biljana Tubić, Agencija za lijekove i medicinska sredstva Bosne i Hercegovine - članica

j) Alija Uzunović, Agencija za lijekove i medicinska sredstva Bosne i Hercegovine - član

k) Verica Trbić, Direkcija za koordinaciju policijskih tijela - Interpol Bosne i Hercegovine - članica

(2) Ukoliko se ukaže potreba Radna skupina može pozvati druga stručna tijela i institucije.

(3) Administrativne i tehničke poslove vezano za rad Radne skupine će obavljati Ministarstvo civilnih poslova Bosne i Hercegovine.

Članak 3. (Rukovođenje)

Radnom skupinom rukovodi predsjedatelj iz članka 2. ove odluke, a u slučaju njegove odsutnosti ili spriječenosti, član kojeg odredi predsjedatelj.

Članak 4. (Poslovnik o radu)

(1) Radna skupina donosi Poslovnik o radu. (2) Poslovnikom o radu regulisat će se način i djelokrug rada,

prava i obveze, kao i druga pitanja značajna za rad radne skupine.

Članak 5. (Zadatak)

(1) Radna skupina će sačiniti Operativni plan za pristupanje Bosne i Hercegovine Konvenciji Vijeća Europe o krivotvorenju medicinskih proizvoda i sličnim kaznenim djelima koja predstavljaju prijetnju javnom zdravlju.

(2) Radna skupina će pri provedbi zadatka koristiti Konvenciju Vijeća Europe o krivotvorenju medicinskih proizvoda i sličnim kaznenim djelima koja predstavljaju prijetnju javnom zdravlju, kao i druge međunarodne i domaće dokumente i propise koji reguliraju ovo područje.

Članak 6. (Troškovi i novčane naknade)

Rukovoditelji institucija Bosne i Hercegovine i ispred kojih su imenovani članovi Radne skupine, mogu koristiti zakonska ovlaštenja odobravanja isplate stimulacije za dodano angažiranje članova Radne skupine na temelju unutarnjeg akta kojim se regulira isplata novčane nagrade - stimulacije, a sukladno članku 27. Zakona o plaćama i naknadama u institucijama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 50/08, 35/09,75/09, 32/12, 42/12, 50/12, 32/13i 87/13) i odredbama Odluke o okvirnim kriterijima za isplatu novčane nagrade zaposlenim u institucijama Bosne i Hercegovine.

Članak 7. (Rok za izvršenje zadatka)

Radna skupina je dužna izvršiti zadatak u roku od 120 dana od dana donošenja ove odluke i Prijedlog Operativnog plana za pristupanje Bosne i Hercegovine Konvenciji Vijeća Europe o krivotvorenju medicinskih proizvoda i sličnim kaznenim djelima koja predstavljaju prijetnju javnom zdravlju dostaviti Ministarstvu civilnih poslova Bosne i Hercegovine radi provedbe daljnje procedure za usvajanje od strane Vijeća ministara Bosne i Hercegovine.



VM broj 248/13 23. listopada 2013. godine

Sarajevo




На основу члана 17. и члана 22. став 1. Закона о Савјету министара Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07, и 24/08, а у вези са Закључком Савјета министара Босне и Херцеговине усвојеним на 36. сједници одржаној 23. јануара 2013. године, Савјет министара Босне и Херцеговине, на 66. сједници одржаној 23. октобра 2013. године, донио је

ОДЛУКУ О ФОРМИРАЊУ МУЛТИСЕКТОРСКЕ РАДНЕ ГРУПЕ ЗА ИЗРАДУ ОПЕРАТИВНОГ ПЛАНА ЗА

ПРИСТУПАЊЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ КОНВЕНЦИЈИ САВЈЕТА ЕВРОПЕ О

КРИВОТВОРЕЊУ МЕДИЦИНСКИХ ПРОИЗВОДА И СЛИЧНИМ КРИВИЧНИМ ДЈЕЛИМА КОЈА

ПРЕДСТАВЉАЈУ ПРИЈЕТЊУ ЈАВНОМ ЗДРАВЉУ


Овом одлуком се формира мултисекгорска Радна група за израду Оперативног плана за приступање Босне и Херцеговине Конвенцији Савјета Европе о кривотворењу медицинских производа и сличним кривичним дјелима која представљају пријетњу јавном здрављу (у даљем тексту: Радна група) и утврђује њен састав, начин руковођења, доношење пословника о раду, задатак, обезбјеђивање средстава и накнада за рад, као и рок за извршење задатка Радне групе.

Члан 2. (Састав)

(1) Радну групу чине делегирани представници наведених институција, и то: а) Шерифа Годињак, Министарство цивилних

послова Босне и Херцеговине - предсједавајућа б) Маја Оштро, Министарство цивилних послова

Босне и Херцеговине - чланица ц) Халида Пашић, Министарство финансија и

трезора Босне и Херцеговине - чланица д) Драгана Лажетић, Министарство финансија и

трезора Босне и Херцеговине - чланица е) Јасмина Сарајлић, Министарство спољних

послова Босне и Херцеговине - чланица ф) Лејла Чопељ, Министарство безбједности Босне

и Херцеговине - чланица г) Харун Кадић, Министарство безбједности Босне

и Херцеговине - члан х) Рузмира Гацо, Министарство за људска права и

избјеглице Босне и Херцеговине - чланица и) Зора Копривица, Министарство за људска права

и избјеглице Босне и Херцеговине - чланица ј) Биљана Тубић, Агенција за лијекове и

медицинска средства Босне и Херцеговине - чланица

к) Алија Узуновић, Агенција за лијекове и медицинска средства Босне и Херцеговине - члан

л) Верица Трбић, Дирекција за координацију полицијских тијела - Интерпол Босне и Херцеговине - чланица

(2) Уколико се укаже потреба Радна група може позвати друга стручна тијела и институцијуе.

(3) Административне и техничке послове везано за рад Радне групе обављаће Министарство цивилних послова Босне и Херцеговине.

Члан 3. (Руковођење)

Радном групом руководи предсједавајући из члана 2. ове одлуке, а у случају његове одсутности или спријечености, члан којег одреди предсједавајући.

Члан 4. (Пословник о раду)

(1) Радна група доноси Пословник о раду. (2) Пословником о раду регулисаће се начин и дјелокруг

рада, права и обавезе, као и друга питања значајна за рад радне групе.

Члан 5. (Задатак)

(1) Радна група ће сачинити Оперативни план за приступање Босне и Херцеговине Конвенцији Савјета Европе о кривотворењу медицинских производа и сличним кривичним дјелима која представљају Пријетњу јавном здрављу.

(2) Радна група ће при провођењу задатка користити Конвенцију Савјета Европе о кривотворењу медицинских производа и сличним кривичним делима која представљају пријетњу јавном здрављу, као и друге међународне и домаће документе и прописе који регулишу ову област.

Члан 6. (Трошкови и новчане накнаде)

Руководиоци институција Босне и Херцеговине, испред којих су именовани чланови Радне групе, могу користити законска овлашћења одобравања исплате стимулације за додатно ангажовање чланова Радне групе на основу унутрашњег акта којим се регулише исплата новчане награде - стимулације, а у складу са чланом 27. Закона о платама и накнадама у институцијама Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 50/08, 35/09,75/09, 32/12, 42/12, 50/12, 32/13 и 87/13) и одредбама Одлуке о оквирним критеријумима за исплату новчане награде запосленим у институцијама Босне и Херцеговине.

Члан 7. (Рок за извршење задатка)

Радна група је дужна извршити задатак у року од 120 дана од дана доношења ове одлуке и Приједлог Оперативног плана за приступање Босне и Херцеговине Конвенцији Савјета Европе о кривотворењу медицинских производа и сличним кривичним дјелима која представљају пријетњу јавном здрављу доставити Министарству цивилних послова Босне и Херцеговине ради провођења даље процедуре за усвајање од стране Савјета министара Босне и Херцеговине.


Ова одлука ступа на снагу даном доношења и објављује се у "Службеном гласнику БиХ".

СМ број 248/13 23. октобра 2013. године

Сарајево



Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), a u vezi sa članom 8. stav (2) tačke e) Zakona o finansiranju institucija Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 61/04, 49/09, 42/12, 87/12 i


32/13), Vijeće ministara Bosne i Hercegovine na 67. sjednici, održanoj 06. novembra 2013. godine, donijelo je

ODLUKU O IZMJENAMA I DOPUNI ODLUKE O

ODOBRAVANJU "PROJEKTA IZGRADNJE OBJEKATA ZA REGIONALNE CENTRE UPRAVE ZA

INDIREKTNO OPOREZIVANJE BOSNE I HERCEGOVINE MOSTAR, TUZLA, SARAJEVO I

BANJA LUKA, IZGRADNJE GRANIČNOG PRIJELAZA GRADIŠKA, REKONSTRUKCIJE GRANIČNIH

PRIJELAZA VARDIŠTE, DELEUŠA, UVAC, GORICA I UŽLJEBIĆ I OBAVLJANJA PRIPREMNIH RADOVA ZA IZGRADNJU GRANIČNIH PRIJELAZA BIJAČA I

SVILAJ" KOJI ĆE SE UVRSTITI U PROGRAM VIŠEGODIŠNJIH KAPITALNIH ULAGANJA ZA

PERIOD OD 2011. DO 2014. GODINE

Član 1. U Odluci o odobravanju "Projekata izgradnje objekata za

regionalne centre Uprave za indirektno oporezivanje Bosne i Hercegovine Mostar, Tuzla, Sarajevo i Banja Luka, izgradnje graničnog prijelaza Gradiška, rekonstrukcije graničnih prijelaza Vardište, Deleuša, Uvac, Gorica i Užljebić i obavljanja pripremnih radova za izgradnju graničnih prijelaza Bijača i Svilaj" koji će se uvrstiti u Program višegodišnjih kapitalnih ulaganja za period od 2011. do 2014. godine ("Službeni glasnik BiH", broj 51/12), u članu 1. riječi "procijenjene vrijednosti 57.869.100 KM " zamjenjuju se riječima "procijenjene vrijednosti 74.869.100 KM".

Član 2. U članu 2 stav (1) tač. c) i d) mijenjaju se i glase:

"c) Izgradnja objekta za Središnji ured i Regionalni centar Banja Luka

37.901.214 KM

- nabavka objekta 36.000.000 KM- opremanje objekta 1.901.214 KM- preneseno iz prethodnih godina 3.382.515 KM- 2012. godina-planirano 13.100.000 KM- 2013. godina-planirano 9.418.699 KM- 2014. godina- planirano 12.000.000 KMd) Izgradnja objekta za Regionalni centar Sarajevo 16.000.000 KM- nabavka objekta 15.000.000 KM- opremanje objekta 1.000.000 KM- 2013. godina-planirano 3. 800.000 KM- 2014. godina-planirano 12.200.000 KM"

a riječi "ukupno 57.869.100 KM" zamjenjuju se riječima "ukupno 74.869.100 KM"

Iza stava (1) ovog člana dodaje se stav (2) koji glasi: "(2) Iznosi iz stava (1) ovog člana iskazani su u orijentacionim

vrijednostima, a stvarna vrijednost će se utvrditi nakon realizacije pojedinih projekata navedenih u tač. a) do g). Promjene iznosa vrijednosti, uključujući i preraspodjelu u tač. a) do g), odobrava Vijeće ministara Bosne i Hercegovine na prijedlog Uprave za indirektno oporezivanje Bosne i Hercegovine."

Član 3. U članu 3. mijenja se stav (2) koji glasi: "Prema Odluci o korištenju prenesenih namjenskih

sredstava na ime dodijeljene dozvole za Univerzalne mobilne telekomunikacione sisteme iz 2011. godine i prihoda ostvarenih na ime dodijeljene dozvole za Univerzalne mobilne telekomunikacione sisteme u 2012. godini ("Službeni glasnik BiH", broj 72/12), Odluci o izmjeni Odluke o korištenju prenesenih namjenskih sredstava na ime dodijeljene dozvole za Univerzalne mobilne telekomunikacione sisteme iz 2011. godine i prihoda ostvarenih na ime dodijeljene dozvole za Univerzalne mobilne telekomunikacione sisteme u 2012. godini ("Službeni glasnik BiH", broj 49/13) i Odluci o načinu

korištenja namjenskih sredstava uplaćenih na ime dodijeljene dozvole za Univerzalne mobilne telekomunikacione sisteme u 2013. godini ("Službeni glasnik BiH", broj 49/13) dio sredstava je usmjeren za finansiranje višegodišnjih kapitalnih projekata kojima upravlja i angažuje izvođače radova Uprava za indiretno oporezivanje Bosne i Hercegovine i to:

а) finansiranje priprema za izgradnju i izgradnju graničnog prijelaza Bijača u iznosu od 8.042.535 KM,

b) finansiranje priprema za izgradnju i izgradnju graničnog prijelaza na auto cesti Banja Luka- Gradiška u iznosu od 3.162.405 KM."


Ova Odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH".


Sarajevo




Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), a u svezi sa člankom 8. stavak (2) točke e) Zakona o financiranju institucija Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 61/04, 49/09, 42/12, 87/12 i 32/13), Vijeće ministara Bosne i Hercegovine na 67. sjednici, održanoj 06. studenog 2013. godine, donijelo je

ODLUKU O IZMJENAMA I DOPUNI ODLUKE O

ODOBRAVANJU "PROJEKTA IZGRADNJE OBJEKATA ZA REGIONALNE CENTRE UPRAVE ZA

NEIZRAVNO OPOREZIVANJE BOSNE I HERCEGOVINE MOSTAR, TUZLA, SARAJEVO I

BANJA LUKA, IZGRADNJE GRANIČNOG PRIJELAZA GRADIŠKA, REKONSTRUKCIJE GRANIČNIH

PRIJELAZA VARDIŠTE, DELEUŠA, UVAC, GORICA I UŽLJEBIĆ I OBAVLJANJA PRIPREMNIH RADOVA ZA IZGRADNJU GRANIČNIH PRIJELAZA BIJAČA I

SVILAJ" KOJI ĆE SE UVRSTITI U PROGRAM VIŠEGODIŠNJIH KAPITALNIH ULAGANJA ZA

RAZDOBLJE OD 2011. DO 2014. GODINE

Članak 1. U Odluci o odobravanju "Projekata izgradnje objekata za

regionalne centre Uprave za neizravno oporezivanje Bosne i Hercegovine Mostar, Tuzla, Sarajevo i Banja Luka, izgradnje graničnog prijelaza Gradiška, rekonstrukcije graničnih prijelaza Vardište, Deleuša, Uvac, Gorica i Užljebić i obavljanja pripremnih radova za izgradnju graničnih prijelaza Bijača i Svilaj" koji će se uvrstiti u Program višegodišnjih kapitalnih ulaganja za razdoblje od 2011. do 2014. godine ("Službeni glasnik BiH", broj 51/12), u članku 1. riječi "procijenjene vrijednosti 57.869.100 KM " zamjenjuju se riječima "procijenjene vrijednosti 74.869.100 KM".

Članak 2. U članku 2 stavak (1) toč. c) i d) mijenjaju se i glase:

"c) Izgradnja objekta za Središnji ured i Regionalni centar Banja Luka

37.901.214 KM

- nabavka objekta 36.000.000 KM- opremanje objekta 1.901.214 KM- preneseno iz prethodnih godina 3. 382.515 KM- 2012. godina-planirano 13.100.000 KM- 2013. godina-planirano 9.418.699 KM- 2014. godina- planirano 12.000.000 KMd) Izgradnja objekta za Regionalni centar Sarajevo 16.000.000 KM- nabavka objekta 15.000.000 KM


- opremanje objekta 1.000.000 KM- 2013.godina-planirano 3. 800.000 KM- 2014. godina-planirano 12.200.000 KM",

a riječi " ukupno 57.869.100 KM" zamjenjuju se riječima "ukupno 74.869.100 KM"

Iza stavka (1) ovog članka dodaje se stavak (2) koji glasi: "(2) Iznosi iz stavka (1) ovog članka iskazani su u

orijentacionim vrijednostima, a stvarna vrijednost će se utvrditi nakon realiziranja pojedinih projekata navedenih u toč. a) do g). Promjene iznosa vrijednosti, uključujući i preraspodjelu u toč. a) do g), odobrava Vijeće ministara Bosne i Hercegovine na prijedlog Uprave za neizravno oporezivanje Bosne i Hercegovine."

Članak 3. U članku 3. mijenja se stavak (2) koji glasi: "Prema Odluci o korištenju prenesenih namjenskih

sredstava na ime dodijeljene dozvole za Univerzalne mobilne telekomunikacijske sustave iz 2011. godine i prihoda ostvarenih na ime dodijeljene dozvole za Univerzalne mobilne telekomunikacijske sustave u 2012. godini ("Službeni glasnik BiH" broj 72/12), Odluci o izmjeni Odluke o korištenju prenesenih namjenskih sredstava na ime dodijeljene dozvole za Univerzalne mobilne telekomunikacijske sustave iz 2011. godine i prihoda ostvarenih na ime dodijeljene dozvole za Univerzalne mobilne telekomunikacijske sustave u 2012. godini ("Službeni glasnik BiH" broj 49/13) i Odluci o načinu korištenja namjenskih sredstava uplaćenih na ime dodijeljene dozvole za Univerzalne mobilne telekomunikacijske sustave u 2013. godini ("Službeni glasnik BiH" broj 49/13) dio sredstava je usmjeren za financiranje višegodišnjih kapitalnih projekata kojima upravlja i angažuje izvođače radova Uprava za neizravno oporezivanje Bosne i Hercegovine i to:

a) financiranje priprema za izgradnju i izgradnju graničnog prijelaza Bijača u iznosu od 8.042.535 KM,

b) financiranje priprema za izgradnju i izgradnju graničnog prijelaza na auto cesti Banja Luka- Gradiška u iznosu od 3.162.405 KM."



VM broj 249/13 06. studenoga 2013. godine

Sarajevo




и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 и 24/08), а у вези са чланом 8. став (2) тачке е) Закона о финансирању институција Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 61/04, 49/09, 42/12, 87/12 и 32/13), Савјет министара Босне и Херцеговине на 67. сједници, одржаној 06. новембра 2013. године, донио је

ОДЛУКУ О ИЗМЈЕНАМА И ДОПУНИ ОДЛУКЕ О

ОДОБРАВАЊУ "ПРОЈЕКТА ИЗГРАДЊЕ ОБЈЕКАТА ЗА РЕГИОНАЛНЕ ЦЕНТРЕ УПРАВЕ ЗА

ИНДИРЕКТНО ОПОРЕЗИВАЊЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ МОСТАР, ТУЗЛА, САРАЈЕВО И БАЊА ЛУКА, ИЗГРАДЊЕ ГРАНИЧНОГ ПРЕЛАЗА ГРАДИШКА, РЕКОНСТРУКЦИЈЕ ГРАНИЧНИХ

ПРЕЛАЗА ВАРДИШТЕ, ДЕЛЕУША, УВАЦ, ГОРИЦА И УЖЉЕБИЋ И ОБАВЉАЊА ПРИПРЕМНИХ

РАДОВА ЗА ИЗГРАДЊУ ГРАНИЧНИХ ПРЕЛАЗА БИЈАЧА И СВИЛАЈ" КОЈИ ЋЕ СЕ УВРСТИТИ У ПРОГРАМ ВИШЕГОДИШЊИХ КАПИТАЛНИХ

УЛАГАЊА ЗА ПЕРИОД ОД 2011. ДО 2014. ГОДИНЕ

Члан 1. У одлуци о одобравању "Пројекта изградње објеката

за регионалне центре Управе за индиректно опорезивање Босне и Херцеговине Мостар, Тузла, Сарајево и Бања Лука, изградње граничног прелаза Градишка, реконструкције граничних прелаза Вардиште, Делеуша, Увац, Горица и Ужљебић и обављања припремних радова за изградњу граничних прелаза Бијача и Свилај" који ће се уврстити у Програм вишегодишњих капиталних улагања за период од 2011. до 2014. године ("Службени гласник БиХ", број 51/12), у члану 1. ријечи "процијењене вриједности 57.869.100 КМ " замјењују се ријечима "процијењене вриједности 74.869.100 КМ".

Члан 2. У члану 2. став (I) тач. ц) и д) мијењају се и гласе:

"ц) Изградња објекта за Средишњи уред и Регионални центар Бања Лука

37.901.214 КМ

- набавка објекта 36.000.000 КМ- опремање објекта 1.901.214 КМ- пренесено из претходних година 3.382.515 КМ- 2012. година-планирано 13.100.000 КМ- 2013. година-планирано 9.418.699 КМ- 2014. година-планирано 12.000.000 КМд) Изградња објекта за Регионални центар Сарајево 16.000.000 КМ- набавка објекта 15.000.000 КМ- опремање објекта 1.000.000 КМ- 2013. година-планирано 3. 800.000 КМ- 2014. година-планирано 12.200.000 КМ",

а ријечи " укупно 57.869.100 КМ" замјењују се ријечима "укупно 74.869.100 КМ"

Иза става (1) овог члана додаје се став (2) који гласи: "(2) Износи из става (1) овог члана исказани су у

орјентационим вриједностима, а стварна вриједност ће се утврдити након реализације појединих пројеката наведених у тач. а) до г). Промјене износа вриједности, укључујући и прерасподјелу у тач. а) до г), одобрава Савјет министара Босне и Херцеговине на приједлог Управе за индиректно опорезивање Босне и Херцеговине."


Члан 3. У члану 3. мијења се став (2) који гласи: "Према Одлуци о кориштењу пренесених намјенских

средстава на име додијељене дозволе за Универзалне мобилне телекомуникационе системе из 2011. године и прихода остварених на име додијељене дозволе за Универзалне мобилне телекомуникационе системе у 2012. години ("Службени гласник БиХ", број 72/12), Одлуци о измјени Одлуке о кориштењу пренесених намјенских средстава на име додијељене дозволе за Универзалне мобилне телекомуникационе системе из 2011. године и прихода остварених на име додијељене дозволе за Универзалне мобилне телекомуникационе системе у 2012. години ("Службени гласник БиХ", број 49/13) и Одлуци о начину кориштења намјеских средстава уплаћених на име додијељене дозволе за Универзалне мобилне телекомуникационе системе у 2013. години ("Службени гласник БиХ", број 49/13) дио средстава је усмјерен за финансирање вишегодишњих капиталних прјеката којим управља и ангажује извођаче радова Управа за индиректно опорезивање Босне и Херцеговине и то:

а) финансирање припрема за изградњу и изградњу граничног прелаза Бијача у износу од 8.042.535 КМ,

б) финансирање припрема за изградњу и изградњу граничног прелаза на ауто цести Бања Лука- Градишка у износу од 3.162.405 КМ."


Ова Одлука ступа на снагу даном доношења и објављује се у "Службеном гласнику БиХ".

СМ број 249/13 06. новембра 2013. године

Сарајево



Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/06, 81/07, 94/07 i 24/08), a u vezi sa članom 8. stav (2) tač. d) i e) Zakona o finansiranju institucija Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 61/04, 49/09, 42/12, 87/12 i 32/13) i Odlukom o odobravanju projekta kupovine/nabavke objekata za smještaj institucija Bosne i Hercegovine, koji će se uvrstiti u program višegodišnjih kapitalnih ulaganja za period 2012.-2014. godine ("Službeni glasnik BiH", broj 30/13), Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 67. sjednici održanoj 6. novembra 2013. godine, donijelo je

ODLUKU O ODOBRAVANJU KUPOVINE/NABAVKE OBJEKATA ZA SMJEŠTAJ INSTITUCIJA BOSNE I HERCEGOVINE


Ovom Odlukom odobrava se kupovina/nabavka objekata za smještaj institucija Bosne i Hercegovine u skladu sa Odlukom o odobravanju projekta kupovine/nabavke objekata za smještaj institucija Bosne i Hercegovine, koji će se uvrstiti u program višegodišnjih kapitalnih ulaganja za period 2012.-2014. godine ("Službeni glasnik BiH", broj 30/13) u Sarajevu, Tuzli, Mostaru, Banjoj Luci i Istočnom Sarajevu, ukupne nabavne vrijednosti od 20.000.000,00 KM.

Član 2. (Namjena sredstava)

Sredstva za kupovinu/nabavku objekata za smještaj institucija Bosne i Hercegovine iz člana 1. ove Odluke, raspoređuju se na sljedeći način:

a) Za smještaj institucija Bosne i Hercegovine u Sarajevu u iznosu od 9.000.000,00 KM za kupovinu/nabavku objekta površine oko 1.700 m2;

b) za smještaj institucija Bosne i Hercegovine u Tuzli u iznosu od 1.000.000,00 KM za kupovinu/nabavku objekta površine oko 400 m2;

c) za smještaj institucija Bosne i Hercegovine u Mostaru u iznosu od 6.000.000,00 KM za kupovi-nu/nabavku objekta površine oko 1.500 m2;

d) za smještaj institucija Bosne i Hercegovine u Banjoj Luci u iznosu od 3.000.000,00 KM za kupovi-nu/nabavku objekta površine oko 660 m2;

e) za smještaj institucija Bosne i Hercegovine u Istočnom Sarajevu u iznosu od 1.000.000,00 KM za kupovinu/nabavku objekta površine oko 400 m2.

Član 3. (Način realizacije)

(1) Za realizaciju ove Odluke zadužuju se: Služba za zajedničke poslove institucija Bosne i Hercegovine, Komisija za provođenje postupka kupovine/nabavke objekata i Vijeće ministara Bosne i Hercegovine.

(2) Služba za zajedničke poslove institucija Bosne i Hercegovine nadležna je za: a) administrativno-tehničke poslove za provođenje

postupka kupovine/nabavke objekata; b) pripremanje i raspisivanje javnog poziva putem kojeg

se vrši prikupljanje ponuda, a koji se objavljuju u tri visokotiražna dnevna lista u Bosni i Hercegovini;

c) zaključivanje pojedinačnih ugovora o kupovini/ nabavci objekata za smještaj institucija Bosne i Hercegovine nakon donošenja odluke Vijeća ministara Bosne i Hercegovine o svakoj pojedinačnoj kupovini/nabavci objekata iz stava (4) ovog člana.

(3) Komisija za provođenje postupka kupovine/nabavke objekata iz člana 4. ove Odluke vrši: a) evaluaciju ponuda; b) postupak izbora najpovoljnije ponude; c) predlaganje Vijeću ministara Bosne i Hercegovine

posebnih odluka o zaključivanju svakog pojedinačnog ugovora.

(4) Vijeće ministara Bosne i Hercegovine na prijedlog Komisije iz člana 4. ove Odluke donosi pojedinačne odluke o kupovini/nabavci objekata za smještaj institucija Bosne i Hercegovine.

Član 4. (Komisija za provođenje postupka kupovine/nabavke objekata)

(1) Imenuje se Komisija za provođenje postupka kupovine/nabavke objekata za smještaj institucija Bosne i Hercegovine u sastavu: a) Mirha Isanović-Žiga - član Komisije; b) Zvonimir Kutleša - član Komisije; c) Zijo Krvavac - član Komisije; d) Siniša Perković - član Komisije; e) Goran Krtalić - član Komisije; f) Suzana Minić - član Komisije.

(2) Za sekretara Кomisije, bez prava glasa imenuje se: a) Jasmina Kulenović.

(3) Članovi Komisije imaju pravo na jednokratnu naknadu u iznosu od 500,00 KM za svaki provedeni postupak.


Naknada za svaki provedeni postupak isplaćuje se po dostavljanju prijedloga iz člana 3. stava (4) ove Odluke.

(4) Sekretar Komisije ima pravo na jednokratnu naknadu u iznosu od 200,00 KM za svaki provedeni postupak.




Sarajevo




Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/06, 81/07, 94/07 i 24/08), a u svezi članka 8. stavak (2) toč. d) i e) Zakona o financiranju institucija Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 61/04, 49/09, 42/12, 87/12 i 32/13) i Odlukom o odobravanju projekta kupovine/nabave objekata za smještaj institucija Bosne i Hercegovine, koji će se uvrstiti u program višegodišnjih kapitalnih ulaganja za razdoblje 2012.-2014. godine ("Službeni glasnik BiH", broj 30/13), Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 67. sjednici održanoj 6. studenog 2013. godine, donijelo je

ODLUKU O ODOBRAVANJU KUPOVINE/NABAVE OBJEKATA

ZA SMJEŠTAJ INSTITUCIJA BOSNE I HERCEGOVINE


Ovom Odlukom odobrava se kupovina/nabava objekata za smještaj institucija Bosne i Hercegovine sukladno Odluci o odobravanju projekta kupovine/nabave objekata za smještaj institucija Bosne i Hercegovine, koji će se uvrstiti u program višegodišnjih kapitalnih ulaganja za razdoblje 2012.-2014. godine ("Službeni glasnik BiH", broj 30/13) u Sarajevu, Tuzli, Mostaru, Banjoj Luci i Istočnom Sarajevu, ukupne nabavne vrijednosti od 20.000.000,00 KM.

Članak 2. (Namjena sredstava)

Sredstva za kupovinu/nabavu objekata za smještaj institucija Bosne i Hercegovine iz članka 1. ove Odluke, raspoređuju se na sljedeći način:

a) Za smještaj institucija Bosne i Hercegovine u Sarajevu u iznosu od 9.000.000,00 KM za kupovinu/nabavu objekta površine oko 1.700 m2;

b) za smještaj institucija Bosne i Hercegovine u Tuzli u iznosu оd 1.000.000,00 KM za kupovinu/nabavu objekta površine oko 400 m2;

c) za smještaj institucija Bosne i Hercegovine u Mostaru u iznosu od 6.000.000,00 KM za kupovinu/nabavu objekta površine oko 1.500 m2;

d) za smještaj institucija Bosne i Hercegovine u Banjoj Luci u iznosu od 3.000.000,00 KM za kupovinu/nabavu objekta površine oko 660 m2;

e) za smještaj institucija Bosne i Hercegovine u Istočnom Sarajevu u iznosu od 1.000.000,00 KM za kupovinu/nabavu objekta površine oko 400 m2.

Članak 3. (Način realiziranja)

(1) Za realiziranje ove Odluke zadužuju se: Služba za zajedničke poslove institucija Bosne i Hercegovine, Povjerenstvo za sprovođenje postupka kupovine/nabave objekata i Vijeće ministara Bosne i Hercegovine.

(2) Služba za zajedničke poslove institucija Bosne i Hercegovine nadležna je za: a) administrativno-tehničke poslove za sprovođenje

postupka kupovine/nabave objekata; b) pripremanje i raspisivanje javnog poziva putem kojeg

se vrši prikupljanje ponuda, a koji se objavljuju u tri visokotiražna dnevna lista u Bosni i Hercegovini;

c) zaključivanje pojedinačnih ugovora o kupovini/nabavi objekata za smještaj institucija Bosne i Hercegovine nakon donošenja odluke Vijeća ministara Bosne i Hercegovine o svakoj pojedinačnoj kupovini/nabavi objekata iz stavka (4) ovog članka.

(3) Povjerenstvo za sprovođenje postupka kupovine/nabave objekata iz članka 4. ove Odluke vrši: a) evaluaciju ponuda; b) postupak izbora najpovoljnije ponude; c) predlaganje Vijeću ministara Bosne i Hercegovine

posebnih odluka o zaključivanju svakog pojedinačnog ugovora.

(4) Vijeće ministara Bosne i Hercegovine na prijedlog Povjerenstva iz članka 4. ove Odluke donosi pojedinačne odluke o kupovini/nabavi objekata za smještaj institucija Bosne i Hercegovine.

Članak 4. (Povjerenstvo za sprovođenje postupka kupovine/nabave

objekata) (1) Imenuje se Povjerenstvo za sprovođenje postupka

kupovine/nabave objekata za smještaj institucija Bosne i Hercegovine u sastavu: a) Mirha Isanović-Žiga - član Povjerenstva; b) Zvonimir Kutleša - član Povjerenstva; c) Zijo Krvavac - član Povjerenstva; d) Siniša Perković - član Povjerenstva; e) Goran Krtalić - član Povjerenstva; f) Suzana Minić - član Povjerenstva;

(2) Za tajnika Povjerenstva, bez prava glasa imenuje se: a) Jasmina Kulenović.

(3) Članovi Povjerenstva imaju pravo na jednokratnu naknadu u iznosu od 500,00 KM za svaki sprovedeni postupak. Naknada za svaki sprovedeni postupak isplaćuje se po dostavljanju prijedloga iz članka 3. stavak (4) ove Odluke.

(4) Tajnik Povjerenstva ima pravo na jednokratnu naknadu u iznosu od 200,00 KM za svaki sprovedeni postupak.




Sarajevo



Нa oснoву члaнa 17. Зaкoнa o Сaвjeту министaрa Бoснe

и Хeрцeгoвинe ("Службeни глaсник БиХ", бр. 30/03, 42/03, 81/06, 76/06, 81/07, 94/07 и 24/08), a увeзи сa члaнoм 8. стaв (2) тaч. д) и e) Зaкoнa o финaнсирaњу институциja Бoснe и Хeрцeгoвинe ("Службeни глaсник БиХ", бр. 61/04, 49/09, 42/12, 87/12 и 32/13) и Oдлукoм o oдoбрaвaњу прojeктa купoвинe/нaбaвкe oбjeкaтa зa смjeштaj институциja Бoснe и Хeрцeгoвинe, кojи ћe сe уврстити у прoгрaм вишeгoдишњих кaпитaлних улaгaњa зa пeриoд 2012.-2014. гoдинe ("Службeни глaсник БиХ", брoj 30/13), Сaвjeт министaрa Бoснe и Хeрцeгoвинe, нa 67. сjeдници oдржaнoj 6. нoвeмбрa 2013. гoдинe, донио је


OДЛУКУ O OДOБРAВAЊУ КУПOВИНE/НAБAВКE OБJEКATA

ЗA СMJEШTAJ ИНСTИTУЦИJA БOСНE И ХEРЦEГOВИНE

Члaн 1. (Прeдмeт Oдлукe)

Oвoм Oдлукoм oдoбрaвa сe купoвинa/нaбaвкa oбjeкaтa зa смjeштaj институциja Бoснe и Хeрцeгoвинe у склaду сa Oдлукoм o oдoбрaвaњу прojeктa купoвинe/нaбaвкe oбjeкaтa зa смjeштaj институциja Бoснe и Хeрцeгoвинe, кojи ћe сe уврстити у прoгрaм вишeгoдишњих кaпитaлних улaгaњa зa пeриoд 2012.-2014. гoдинe ("Службeни глaсник БиХ", брoj 30/13) у Сaрajeву, Tузли, Moстaру, Бaњoj Луци и Истoчнoм Сaрajeву, укупнe нaбaвнe вриjeднoсти oд 20.000.000,00 КM.

Члaн 2. (Нaмjeнa срeдстaвa)

Срeдствa зa купoвину/нaбaвку oбjeкaтa зa смjeштaj институциja Бoснe и Хeрцeгoвинe из члaнa 1. oвe Oдлукe, рaспoрeђуjу сe нa сљeдeћи нaчин:

a) Зa смjeштaj институциja Бoснe и Хeрцeгoвинe у Сaрajeву у изнoсу oд 9.000.000,00 КM зa купoвину/нaбaвку oбjeктa пoвршинe oкo 1.700 м2;

б) зa смjeштaj институциja Бoснe и Хeрцeгoвинe у Tузли у изнoсу oд 1.000.000,00 КM зa купoвину/нaбaвку oбjeктa пoвршинe oкo 400 м2;

ц) зa смjeштaj институциja Бoснe и Хeрцeгoвинe у Moстaру у изнoсу oд 6.000.000,00 КM зa купoвину/нaбaвку oбjeктa пoвршинe oкo 1.500 м2;

д) зa смjeштaj институциja Бoснe и Хeрцeгoвинe у Бaњoj Луци у изнoсу oд 3.000.000,00 КM зa купoвину/нaбaвку oбjeктa пoвршинe oкo 660 м2;

e) зa смjeштaj институциja Бoснe и Хeрцeгoвинe у Истoчнoм Сaрajeву у изнoсу oд 1.000.000,00 КM зa купoвину/нaбaвку oбjeктa пoвршинe oкo 400 м2.

Члaн 3. (Нaчин рeaлизaциje)

(1) Зa рeaлизaциjу oвe Oдлукe зaдужуjу сe: Службa зa зajeдничкe пoслoвe институциja Бoснe и Хeрцeгoвинe, Кoмисиja зa прoвoђeњe пoступкa купoвинe/нaбaвкe oбjeкaтa и Сaвjeт министaрa Бoснe и Хeрцeгoвинe.

(2) Службa зa зajeдничкe пoслoвe институциja Бoснe и Хeрцeгoвинe нaдлeжнa je зa: a) aдминистрaтивнo-тeхничкe пoслoвe зa прoвoђeњe

пoступкa купoвинe/нaбaвкe oбjeкaтa; б) припрeмaњe и рaсписивaњe jaвнoг пoзивa путeм

кojeг сe врши прикупљaњe пoнудa, a кojи сe oбjaвљуjу у три висoкoтирaжнa днeвнa листa у Бoсни и Хeрцeгoвини;

ц) зaкључивaњe пojeдинaчних угoвoрa o купoвини/ нaбaвци oбjeкaтa зa смjeштaj институциja Бoснe и Хeрцeгoвинe нaкoн дoнoшeњa oдлукe Сaвjeтa министaрa Бoснe и Хeрцeгoвинe o свaкoj пojeдинaчнoj купoвини/нaбaвци oбjeкaтa из стaвa (4) oвoг члaнa.

(3) Кoмисиja зa прoвoђeњe пoступкa купoвинe/нaбaвкe oбjeкaтa из члaнa 4. oвe Oдлукe врши: a) eвaлуaциjу пoнудa; б) пoступaк избoрa нajпoвoљниje пoнудe; ц) прeдлaгaњe Сaвjeту министaрa Бoснe и

Хeрцeгoвинe пoсeбних oдлукa o зaкључивaњу свaкoг пojeдинaчнoг угoвoрa.

(4) Сaвjeт министaрa Бoснe и Хeрцeгoвинe нa приjeдлoг Кoмисиje из члaнa 4. oвe Oдлукe дoнoси пojeдинaчнe oдлукe o купoвини/нaбaвци oбjeкaтa зa смjeштaj институциja Бoснe и Хeрцeгoвинe.

Члaн 4. (Кoмисиja зa прoвoђeњe пoступкa купoвинe/нaбaвкe

oбjeкaтa) (1) Имeнуje сe Кoмисиja зa прoвoђeњe пoступкa

купoвинe/нaбaвкe oбjeкaтa зa смjeштaj институциja Бoснe и Хeрцeгoвинe усaстaву: a) Mирхa Исaнoвић-Жигa - члaн Кoмисиje; б) Звoнимир Кутлeшa - члaн Кoмисиje; ц) Зиjo Крвaвaц - члaн Кoмисиje; д) Синишa Пeркoвић - члaн Кoмисиje; e) Гoрaн Кртaлић - члaн Кoмисиje; ф) Сузaнa Mинић - члaн Кoмисиje.

(2) Зa сeкрeтaрa Koмисиje, бeз прaвa глaсa имeнуje сe: a) Jaсминa Кулeнoвић.

(3) Члaнoви Кoмисиje имajу прaвo нa jeднoкрaтну нaкнaду у изнoсу oд 500,00 КM зa свaки прoвeдeни пoступaк. Нaкнaдa зa свaки прoвeдeни пoступaк исплaћуje сe пo дoстaвљaњу приjeдлoгa из члaнa 3. стaвa (4) oвe Oдлукe.

(4) Сeкрeтaр Кoмисиje имa прaвo нa jeднoкрaтну нaкнaду у изнoсу oд 200,00 КM зa свaки прoвeдeни пoступaк.

Члaн 5. (Ступaњe нa снaгу)

Oвa Oдлукa ступa нa снaгу дaнoм дoнoшeњa и oбjaвљуje сe у "Службeнoм глaснику БиХ".


Сарајево



ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), Vijeće ministara Bosne i Hercegovine na 67. sjednici, održanoj 6. novembra 2013. godine, donijelo je

ODLUKU O FORMIRANJU INTERRESORNE RADNE GRUPE ZA

IZRADU NACRTA ZAKONA O IZMJENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O SLOBODI PRISTUPA INFORMACIJAMA U BOSNI I HERCEGOVINI


Ovom odlukom formira se Interresorna radna grupa za izradu Nacrta zakona o izmjenama i dopunama Zakona o slobodi pristupa informacijama u Bosni i Hercegovini (u daljnjem tekstu: Radna grupa), a u vezi s realizacijom zaključka Predstavničkog doma Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine s 29. sjednice održane 07.06.2012. godine i 18. sjednice Doma naroda Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine održane dana 19.07.2012. godine.

Član 2. (Zadaci Radne grupe)

Radna grupa je dužna izvršiti analizu Zakona o slobodi pristupa informacijama u Bosni i Hercegovini i njegove usaglašenosti s Konvencijom Vijeća Evrope o pristupu službenim dokumentima (CETS 205) i po potrebi predložiti izmjene i dopune Zakona u roku od tri mjeseca od dana stupanja na snagu Odluke o formiranju Interresorne radne


grupe, Vijeću ministara Bosne i Hercegovine na razmatranje i odlučivanje.

Član 3. (Sastav Radne grupe)

(1) Radnu grupu čine predstavnici sljedećih institucija: a) Agencije za zaštitu ličnih podataka Bosne i

Hercegovine - 1 predstavnik; b) Ministarstva sigurnosti Bosne i Hercegovine - 1

predstavnik; c) Ministarstva pravde Bosne i Hercegovine - 1

predstavnik i d) Institucije ombudsmena za ljudska prava Bosne i

Hercegovine - 1 predstavnik. (2) Institucije iz stava (1) ovog člana dostavit će Agenciji za

zaštitu ličnih podataka Bosne i Hercegovine imena svojih predstavnika u Radnoj grupi, u roku od 15 dana od dana stupanja na snagu ove odluke.

(3) Ukoliko imenovani predstavnik neke od institucija iz stava (1) ovog člana nije u mogućnosti da obavlja dužnosti u Radnoj grupi, institucija je dužna u roku od 15 dana obavijestiti Agenciju za zaštitu ličnih podataka Bosne i Hercegovine o istom i imenovati novog predstavnika u Radnu grupu.

Član 4. (Konstituirajuća sjednica)

(1) Agencija za zaštitu ličnih podataka Bosne i Hercegovine sazvat će konstituirajuću sjednicu Radne grupe u roku od 15 dana od dana donošenja ove odluke.

(2) Stručno-administrativne poslove za potrebe Radne grupe vršit će sekretar Radne grupe, državni službenik iz Agencije za zaštitu ličnih podataka Bosne i Hercegovine.


Radna grupa dužna je donijeti Poslovnik o radu kojim će se regulisati izbor predsjedavajućeg Radne grupe, način odlučivanja Radne grupe i druga pitanja neophodna za uspješan rad Radne grupe.


Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku BiH".


Sarajevo



Na temelju članka 17. i članka 22. stavka 1. Zakona o

Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), Vijeće ministara Bosne i Hercegovine na 67. sjednici, održanoj 6. studenoga 2013. godine, donijelo je

ODLUKU O FORMIRANJU INTERRESORNE RADNE SKUPINE

ZA IZRADU NACRTA ZAKONA O IZMJENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O SLOBODI PRISTUPA INFORMACIJAMA U BOSNI I HERCEGOVINI


Ovom odlukom formira se Interresorna radna skupina za izradu Nacrta zakona o izmjenama i dopunama Zakona o slobodi pristupa informacijama u Bosni i Hercegovini (u daljnjem tekstu: Radna skupina), a u svezi s realizacijom

zaključka Zastupničkog doma Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine s 29. sjednice održane 7. 6. 2012. godine i 18. sjednice Doma naroda Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine održane 19. 7. 2012. godine.

Članak 2. (Zadatci Radne skupine)

Radna skupina je dužna izvršiti analizu Zakona o slobodi pristupa informacijama u Bosni i Hercegovini i njegove usuglašenosti s Konvencijom Vijeća Europe o pristupu službenim dokumentima (CETS 205) i po potrebi predložiti izmjene i dopune Zakona u roku od tri mjeseca od dana stupanja na snagu Odluke o formiranju Interresorne radne skupine, Vijeću ministara Bosne i Hercegovine na razmatranje i odlučivanje.

Članak 3. (Sastav Radne skupine)

(1) Radnu skupinu čine predstavnici sljedećih institucija: a) Agencije za zaštitu osobnih podataka Bosne i

Hercegovine - 1 predstavnik b) Ministarstva sigurnosti Bosne i Hercegovine - 1

predstavnik c) Ministarstva pravde Bosne i Hercegovine - 1

predstavnik d) Institucije ombudsmana za ljudska prava Bosne i

Hercegovine - 1 predstavnik. (2) Institucije iz stavka (1) ovog članka će Agenciji za zaštitu

osobnih podataka Bosne i Hercegovine dostaviti imena svojih predstavnika u Radnoj skupini u roku od 15 dana od dana stupanja na snagu ove odluke.

(3) Ukoliko imenovani predstavnik neke od institucija iz stavka (1) ovog članka nije u mogućnosti obavljati dužnosti u Radnoj skupini, institucija je dužna u roku od 15 dana o tome obavijestiti Agenciju za zaštitu osobnih podataka Bosne i Hercegovine i imenovati novog predstavnika u Radnu skupinu.

Članak 4. (Konstituirajuća sjednica)

(1) Agencija za zaštitu osobnih podataka Bosne i Hercegovine sazvat će konstituirajuću sjednicu Radne skupine u roku od 15 dana od dana donošenja ove odluke.

(2) Stručno-administrativne poslove za potrebe Radne skupine vršit će tajnik Radne skupine - državni službenik iz Agencije za zaštitu osobnih podataka Bosne i Hercegovine.

Članak 5. (Poslovnik)

Radna skupina dužna je donijeti poslovnik kojim će se regulirati izbor predsjedavajućeg Radne skupine, način odlučivanja Radne skupine i druga pitanja nužna za uspješan rad Radne skupine.


Ova odluka stupa na snagu idućeg dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku BiH".


Sarajevo



На основу члана 17. и члана 22. став 1. Закона о

Савјету министара Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 и 24/08), Савјет министара Босне и Херцеговине на 67. сједници, одржаној 6. новембра 2013. године, донио је


ОДЛУКУ О ФОРМИРАЊУ ИНТЕРРЕСОРНЕ РАДНЕ ГРУПЕ ЗА

ИЗРАДУ НАЦРТА ЗАКОНА О ИЗМЈЕНАМА И ДОПУНАМА ЗАКОНА О СЛОБОДИ ПРИСТУПА ИНФОРМАЦИЈАМА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ


Овом одлуком формира се Интерресорна радна група за израду Нацрта закона о измјенама и допунама Закона о слободи приступа информацијама у Босни и Херцеговини (у даљем тексту: Радна група), а у вези са реализацијом закључка Представничког дома Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине са 29. сједнице, одржане 07.06.2012. године и 18. сједнице Дома народа Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине, одржане дана 19.07.2012. године.

Члан 2. (Задаци Радне групе)

Радна група је дужна извршити анализу Закона о слободи приступа информацијама у Босни и Херцеговини и његове усаглашености са Конвенцијом Савјета Европе о приступу службеним документима (ЦЕТС 205) и по потреби предложити измјене и допуне Закона у року од три мјесеца од дана ступања на снагу Одлуке о формирању Интерресорне радне групе, Савјету министара Босне и Херцеговине, на разматрање и одлучивање.

Члан 3. (Састав Радне групе)

(1) Радну групу чине представници сљедећих институција: а) Агенције за заштиту личних података Босне и

Херцеговине - 1 представник; б) Министарсва безбједности Босне и Херцеговине

- 1 представник; ц) Министарства правде Босне и Херцеговине - 1

представник; и д) Институције омбудсмена за људска права Босне

и Херцеговине - 1 представник. (2) Институције из става (1) овог члана, доставиће

Агенцији за заштиту личних података Босне и Херцеговине имена својих представника у Радној групи, у року од 15 дана од дана ступања на снагу ове одлуке.

(3) Уколико именовани представник неке од институција из става (1) овог члана није у могућности да обавља дужности у Радној групи, институција је дужна у року од 15 дана обавијестити Агенцију за заштиту личних података Босне и Херцеговине о истом и именовати новог представника у Радну групу.

Члан 4. (Конститутивна сједница)

(1) Агенција за заштиту личних података Босне и Херцеговине сазваће конститутивну сједницу Радне групе у року од 15 дана од дана доношења ове одлуке.

(2) Стручно-административне послове за потребе Радне групе вршиће секретар Радне групе, државни службеник из Агенције за заштиту личних података Босне и Херцеговине.


Радна група дужна је донијети Пословник о раду, којим ће се регулисати избор предсједавајућег Радне групе, начин одлучивања Радне групе и друга питања неопходна за успјешан рад Радне групе.


Ова одлука ступа на снагу наредног дана од дана објављивања у "Службеном гласнику БиХ".


Сарајево



Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08) i člana 4. Odluke o formiranju Vijeća za djecu Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 4/13), na prijedlog Ministarstva za ljudska prava i izbjeglice Bosne i Hercegovine, Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 67. sjednici održanoj 6. 11. 2013. godine, donijelo je

ODLUKU O IMENOVANJU ČLANOVA VIJEĆA ZA DJECU

BOSNE I HERCEGOVINE


Ovom Odlukom imenuju se članovi Vijeća za djecu Bosne i Hercegovine (u daljem tekstu: Vijeće za djecu).

Član 2. (Sastav)

U sastav Vijeća za djecu imenuje se delegiranih osam (8) članova iz reda državnih službenika navedenih institucija, dva (2) člana iz reda nevladinih organizacija i tri (3) člana iz reda akademske zajednice na period od četiri (4) godine, i to:

a) Saliha Đuderija, Ministarstvo za ljudska prava i izbjeglice Bosne i Hercegovine - predsjednica Vijeća za djecu,

b) Milena Jurić, Ministarstvo za ljudska prava i izbjeglice Bosne i Hercegovine - članica,

c) Vesna Puratić, Ministarstvo civilnih poslova Bosne i Hercegovine - članica,

d) Samir Rizvo, Ministarstvo sigurnosti Bosne i Hercegovine - član,

e) Nikola Sladoje, Ministarstvo pravde Bosne i Hercegovine - član,

f) Svetlana Šiljak, Ministarstvo vanjskih poslova Bosne i Hercegovine - članica,

g) Hašima Ćurak, Agencija za predškolsko, osnovno i srednje obrazovanje Bosne i Hercegovine - članica,

h) Adnan Kadribašić, Agencija za ravnopravnost spolova Bosne i Hercegovine - član,

i) Nada Uletilović, Mreža NVO "Snažniji glas za djecu" - članica,

j) Berina Hamzić, Mreža NVO "Snažniji glas za djecu" - članica,

k) prof. dr. Jasna Bakšić Muftić, Univerzitet u Sarajevu - članica,

l) doc. dr. Tamara Pribišev Beleslin, Univerzitet u Banjoj Luci - članica,

m) mr. sc. Slavica Pavlović, Sveučilište u Mostaru - članica.

Član 3. (Predsjedavanje)

(1) Sjednicama Vijeća za djecu predsjedava predsjednik. (2) Na prvoj sjednici Vijeća za djecu biraju se dva zamjenika

predsjednika. Predsjednik i njegova dva zamjenika ne mogu pripadati istom konstitutivnom narodu.


Član 4. (Poslovnik)

(1) Vijeća za djecu donosi Poslovnik o radu u roku od trideset (30) dana od dana konstituiranja.

(2) Poslovnikom o radu regulirat će se prava, obaveze i način rada Vijeća za djecu.




Sarajevo



Temeljem članka 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i

Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08) i članka 4. Odluke o formiranju Vijeća za djecu Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 4/13), na prijedlog Ministarstva za ljudska prava i izbjeglice Bosne i Hercegovine, Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 67. sjednici održanoj 6. 11. 2013. godine, donijelo je

ODLUKU O IMENOVANJU ČLANOVA VIJEĆA ZA DJECU

BOSNE I HERCEGOVINE


Ovom Odlukom imenuju se članovi Vijeća za djecu Bosne i Hercegovine (u daljem tekstu: Vijeće za djecu).

Članak 2. (Sastav)

U sastav Vijeća za djecu imenuje se delegiranih osam (8) članova iz reda državnih službenika navedenih institucija, dva (2) člana iz reda nevladinih organizacija i tri (3) člana iz reda akademske zajednice na period od četiri (4) godine, i to:

a) Saliha Đuderija, Ministarstvo za ljudska prava i izbjeglice Bosne i Hercegovine - predsjednica Vijeća za djecu,

b) Milena Jurić, Ministarstvo za ljudska prava i izbjeglice Bosne i Hercegovine - članica,

c) Vesna Puratić, Ministarstvo civilnih poslova Bosne i Hercegovine - članica,

d) Samir Rizvo, Ministarstvo sigurnosti Bosne i Hercegovine - član,

e) Nikola Sladoje, Ministarstvo pravde Bosne i Hercegovine - član,

f) Svetlana Šiljak, Ministarstvo vanjskih poslova Bosne i Hercegovine - članica,

g) Hašima Ćurak, Agencija za predškolsko, osnovno i srednje obrazovanje Bosne i Hercegovine - članica,

h) Adnan Kadribašić, Agencija za ravnopravnost spolova Bosne i Hercegovine - član,

i) Nada Uletilović, Mreža NVO "Snažniji glas za djecu" - članica,

j) Berina Hamzić, Mreža NVO "Snažniji glas za djecu" - članica,

k) prof. dr. Jasna Bakšić Muftić, Univerzitet u Sarajevu - članica,

l) doc. dr. Tamara Pribišev Beleslin, Univerzitet u Banjoj Luci - članica,

m) mr. sc. Slavica Pavlović, Sveučilište u Mostaru - članica.

Članak 3. (Predsjedavanje)

(1) Sjednicama Vijeća za djecu predsjedava predsjednik. (2) Na prvoj sjednici Vijeća za djecu biraju se dva zamjenika

predsjednika. Predsjednik i njegova dva zamjenika ne mogu pripadati istom konstitutivnom narodu.

Članak 4. (Poslovnik)

(1) Vijeća za djecu donosi Poslovnik o radu u roku od trideset (30) dana od dana konstituiranja.

(2) Poslovnikom o radu regulirat će se prava, obveze i način rada Vijeća za djecu.




Sarajevo




и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 и 24/08) и члана 4. Одлуке о формирању Вијећа за дјецу Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", број 4/13), на приједлог Министарства за људска права и избјеглице Босне и Херцеговине, Савјет министара Босне и Херцеговине, на 67. сједници одржаној 6. 11. 2013. године, донио је

ОДЛУКУ О ИМЕНОВАЊУ ЧЛАНОВА ВИЈЕЋА ЗА ДЈЕЦУ

БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ


Овом Одлуком именују се чланови Вијећа за дјецу Босне и Херцеговине (у даљем тексту: Вијеће за дјецу).

Члан 2. (Састав)

У састав Вијећа за дјецу именује се делегираних осам (8) чланова из реда државних службеника наведених институција, два (2) члана из реда невладиних организација и три (3) члана из реда академске заједнице на период од четири (4) године, и то:

а) Салиха Ђудерија, Министарство за људска права и избјеглице Босне и Херцеговине - предсједница Вијећа за дјецу,

б) Милена Јурић, Министарство за људска права и избјеглице Босне и Херцеговине - чланица,

ц) Весна Пуратић, Министарство цивилних послова Босне и Херцеговине - чланица,

д) Самир Ризво, Министарство безбједности Босне и Херцеговине - члан,

е) Никола Сладоје, Министарство правде Босне и Херцеговине - члан,

ф) Светлана Шиљак, Министарство иностраних послова Босне и Херцеговине - чланица,

г) Хашима Ћурак, Агенција за предшколско, основно и средње образовање Босне и Херцеговине - чланица,

х) Аднан Кадрибашић, Агенција за равноправност сполова Босне и Херцеговине - члан,

и) Нада Улетиловић, Мрежа НВО "Снажнији глас за дјецу" - чланица,


ј) Берина Хамзић, Мрежа НВО "Снажнији глас за дјецу" - чланица,

к) проф. др Јасна Бакшић Муфтић, Универзитет у Сарајеву - чланица,

л) доц. др Тамара Прибишев Белеслин, Универзитет у Бањалуци - чланица,

м) мр. sci. Славица Павловић, Свеучилиште у Мостару - чланица.

Члан 3. (Предсједавање)

(1) Сједницама Вијећа за дјецу предсједава предсједник. (2) На првој сједници Вијећа за дјецу бирају се два

замјеника предсједника. Предсједник и његова два замјеника не могу припадати истом конститутивном народу.

Члан 4. (Пословник)

(1) Вијеће за дјецу доноси Пословник о раду у року од тридесет (30) дана од дана конституисања.

(2) Пословником о раду регулисаће се права, обавезе и начин рада Вијећа за дјецу.




Сарајево



ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), a u vezi sa Zaključcima 24. i 25. sjednice Predstavničkog doma Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine, od 15.03.2012. i 29.03.2012. godine, Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 67. sjednici održanoj 06. novembra 2013. godine, donijelo je

ODLUKU O IZMJENI ODLUKE O FORMIRANJU RADNE GRUPE

ZA IZRADU NOVOG TEKSTA ZAKONA O SPREČAVANJU I SUZBIJANJU ZLOUPOTREBE

OPOJNIH DROGA

Član 1. U Odluci o formiranju Radne grupe za izradu novog teksta

Zakona o sprečavanju i suzbijanju zloupotrebe opojnih droga ("Službeni glasnik BiH", broj 4/13), član 7. mijenja se i glasi:

"Član 7. (Rokovi)

Radna grupa dužna je izvršiti zadatak do 31.12.2013. godine i novi tekst Zakona o sprečavanju i suzbijanju zloupotrebe opojnih droga dostaviti Ministarstvu sigurnosti Bosne i Hercegovine.".

Član 2. Ova Odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje

se u "Službenom glasniku BiH".


Sarajevo



Na temelju članka 17. i članka 22. stavak 1. Zakona o

Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH",

br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), a u svezi sa Zaključcima 24. i 25. sjednice Zastupničkog doma Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine, od 15.03.2012. i 29.03.2012. godine, Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 67. sjednici održanoj 06. studenog 2013. godine, donijelo je

ODLUKU O IZMJENI ODLUKE O FORMIRANJU RADNE

SKUPINE ZA IZRADU NOVOG TEKSTA ZAKONA O SPREČAVANJU I SUZBIJANJU ZLOUPORABE

OPOJNIH DROGA

Članak 1. U Odluci o formiranju Radne skupine za izradu novog

teksta Zakona o sprečavanju i suzbijanju zlouoporabe opojnih droga ("Službeni glasnik BiH", broj 4/13), članak 7. mijenja se i glasi:

"Članak 7. (Rokovi)

Radna skupina dužna je izvršiti zadatak do 31.12.2013. godine i novi tekst Zakona o sprečavanju i suzbijanju zlouporabe opojnih droga dostaviti Ministarstvu sigurnosti Bosne i Hercegovine.".

Članak 2. Ova Odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje

se u "Službenom glasniku BiH".


Sarajevo



На основу члана 17. и члана 22. став 1. Закона о Савјету

министара Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 и 24/08), а у вези са Закључцима 24. и 25. сједнице Представничког дома Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине, од 15.03.2012. и 29.03.2012. године, Савјет министара Босне и Херцеговине, на 67. сједници одржаној 06. новембра 2013. године, донио је

ОДЛУКУ О ИЗМЈЕНИ ОДЛУКЕ О ФОРМИРАЊУ РАДНЕ ГРУПЕ ЗА ИЗРАДУ НОВОГ ТЕКСТА ЗАКОНА О СПРЕЧАВАЊУ И СУЗБИЈАЊУ ЗЛОУПОТРЕБЕ

ОПОЈНИХ ДРОГА

Члан 1. У Одлуци о формирању Радне групе за израду новог

текста Закона о спречавању и сузбијању злоупотребе опојних дрога ("Службени гласник БиХ", број 4/13), члан 7. мијења се и гласи:

"Члан 7. (Рокови)

Радна група дужна је извршити задатак до 31.12.2013. године и нови текст Закона о спречавању и сузбијању злоупотребе опојних дрога доставити Министарству безбједности Босне и Херцеговине.".

Члан 2. Ова Одлука ступа на снагу даном доношења и

објављује се у "Службеном гласнику БиХ".


Сарајево



1236 Na osnovu člana 78. i člana 158. stav (7) Zakona o

kretanju i boravku stranaca i azilu ("Službeni glasnik BiH", br. 36/08 i 87/12) i člana 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hecegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), na prijedlog Ministarstva civilnih poslova Bosne i Hercegovine, Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 69. sjednici, održanoj 12.11.2013. godine, donijelo je

ODLUKU O UTVRĐIVANJU GODIŠNJE KVOTE RADNIH

DOZVOLA ZA ZAPOŠLJAVANJE STRANACA U BOSNI I HERCEGOVINI ZA 2014. GODINU

Član 1. (Godišnja kvota radnih dozvola)

Ukupna godišnja kvota radnih dozvola za produženje i novo zapošljavanje stranaca u Bosni i Hercegovini za 2014.

godinu iznosi 1.949 radnih dozvola, od čega se na Federaciju Bosne i Hercegovine (u daljem tekstu: Federacija BiH) odnosi 950 radnih dozvola, Republiku Srpsku 800 radnih dozvola i Brčko distrikt Bosne i Hercegovine (u daljem tekstu: Brčko distrikt) 199 radnih dozvola.

Član 2. (Godišnja kvota za produženje izdatih radnih dozvola) Godišnja kvota za produženje već izdatih radnih dozvola

iznosi 1.270 radnih dozvola, od toga na Federaciju BiH odnosi se 620 radne dozvole, Republiku Srpsku 500 radnih dozvola i Brčko distrikt 150 radnih dozvola.

Član 3. (Godišnja kvota radnih dozvola za novo zapošljavanje) Godišnja kvota radnih dozvola za novo zapošljavanje

stranaca u Bosni i Hercegovini iznosi 679 radnih dozvola i to kako slijedi:

DJELATNOST BOSNA I HERCEGOVINA FEDERACIJA BiH REPUBLIKA SRPSKA BRČKO DISTRIKT BiH

POLJOPRIVREDA, LOV I ŠUMARSTVO 17 5 10 2

RIBARSTVO 3 3 0 0

RUDARSTVO I VAĐENJE RUDA 7 5 2 0

PRERAĐIVAČKA INDUSTRIJA 120 65 45 10

SNABDIJEVANJE ELEKTRIČNOM ENERGIJOM, PLINOM I VODOM

10 5 5 0

GRAĐEVINARSTVO 55 20 30 5

TRGOVINA NA VELIKO I NA MALO, POPRAVAK MOTORNIH VOZILA I MOTOCIKLA

120 85 25 10

UGOSTITELJSTVO – HOTELI I RESTORANI 33 20 10 3

PRIJEVOZ, SKLADIŠTENJE I VEZE 27 20 4 3

FINANSIJSKO POSREDOVANJE 22 10 10 2

POSLOVANJE NEKRETNINAMA, IZNAJMLJIVANJE I POSLOVNE USLUGE

20 13 7 0

JAVNA UPRAVA I ODBRANA, OBAVEZNO SOCIJALNO OSIGURANJE

5 3 2 0

OBRAZOVANJE 95 5 90 0

ZDRAVSTVENA I SOCIJALNA ZAŠTITA 39 5 30 4

OSTALE DRUŠTVENE, SOCIJALNE I LIČNE USLUŽNE DJELATNOSTI

95 60 25 10

DJELATNOSTI DOMAĆINSTAVA 5 3 2 0

IZVANTERITORIJALNE ORGANIZACIJE I TIJELA

6 3 3 0

UKUPNO: 679 330 300 49

Član 4. (Pregled potreba za zapošljavanjem stranaca po djelatnostima i

zanimanjima) Pregled potreba za zapošljavanjem stranaca po

djelatnostima i zanimanjima za 2014. godinu, koji se objavljuje istovremeno sa odlukom, njen je sastavni dio.

Član 5. (Godišnja kvota radnih dozvola za sezonsko zapošljavanje)

Uvažavajući stanje na tržištu rada utvrđuje se da nema potrebe za utvrđivanjem godišnje kvote radnih dozvola za sezonsko zapošljavanje.


Član 6. (Dozvoljena odstupanja)

Za predložene kvote u okviru pojedinih djelatnosti dozvoljena su određena odstupanja s tim da se ne pređe ukupan broj radnih dozvola koje se računaju u kvotu.

Član 7. (Podaci o izdatim radnim dozvolama i izvještaji)

(1) Tijelo nadležno za izdavanje radnih dozvola strancima dostavit će, jednom u tri mjeseca, podatke o izdatim radnim dozvolama Agenciji za rad i zapošljavanje Bosne i Hercegovine radi upoređivanja sa Pregledom potreba za zapošljavanjem stranaca po djelatnostima i zanimanjima za 2014. godinu, koji je sastavni dio ove odluke.

(2) Na osnovu prikupljenih podataka o broju produženih i izdatih radnih dozvola strancima Agencija za rad i zapošljavanje Bosne i Hercegovine dostavlja izvještaj Ministarstvu civilnih poslova Bosne i Hercegovine jednom u tri mjeseca.

Član 8. (Izdavanje radnih dozvola u drugim slučajevima)

Nezavisno od godišnje kvote radnih dozvola za zapošljavanje stranaca u Bosni i Hercegovini utvrđene ovom odlukom, radne dozvole se mogu izdati i u slučajevima propisanim članom 79. Zakona o kretanju i boravku stranaca i azilu.




Sarajevo




Na temelju članka 78. i članka 158. stavak (7) Zakona o

kretanju i boravku stranaca i azilu ("Službeni glasnik BiH", br. 36/08 i 87/12) i članka 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hecegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), na prijedlog Ministarstva civilnih poslova Bosne i Hercegovine, Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, nа 69. sjednici, održanoj 12.11.2013. godine, donijelo je

ODLUKU O UTVRĐIVANJU GODIŠNJE KVOTE RADNIH

DOZVOLA ZA ZAPOŠLJAVANJE STRANACA U BOSNI I HERCEGOVINI ZA 2014. GODINU

Članak 1. (Godišnja kvota radnih dozvola)

Ukupna godišnja kvota radnih dozvola za produženje i novo zapošljavanje stranaca u Bosni i Hercegovini za 2014.

godinu iznosi 1.949 radnih dozvola, od čega se na Federaciju Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Federacija BiH) odnosi 950 radnih dozvola, Republiku Srpsku 800 radnih dozvola i Brčko distrikt Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Brčko distrikt) 199 radnih dozvola.

Članak 2. (Godišnja kvota za produženje izdanih radnih dozvola) Godišnja kvota za produženje već izdanih radnih dozvola

iznosi 1.270 radnih dozvola, od toga na Federaciju BiH odnosi se 620 radne dozvole, Republiku Srpsku 500 radnih dozvola i Brčko distrikt 150 radnih dozvola.

Članak 3. (Godišnja kvota radnih dozvola za novo zapošljavanje) Godišnja kvota radnih dozvola za novo zapošljavanje

stranaca u Bosni i Hercegovini iznosi 679 radnih dozvola i to kako slijedi:

DJELATNOST BOSNA I HERCEGOVINA FEDERACIJA BIH REPUBLIKA SRPSKA BRČKO DISTRIKT BIH

POLJOPRIVREDA, LOV I ŠUMARSTVO 17 5 10 2

RIBARSTVO 3 3 0 0

RUDARSTVO I VAĐENJE RUDA 7 5 2 0

PRERAĐIVAČKA INDUSTRIJA 120 65 45 10

SNABDIJEVANJE ELEKTRIČNOM ENERGIJOM, PLINOM I VODOM

10 5 5 0

GRAĐEVINARSTVO 55 20 30 5

TRGOVINA NA VELIKO I NA MALO, POPRAVAK STROJNIH VOZILA I MOTOCIKLA

120 85 25 10

UGOSTITELJSTVO – HOTELI I RESTORANI 33 20 10 3

PRIJEVOZ, SKLADIŠTENJE I VEZE 27 20 4 3

FINANCIJSKO POSREDOVANJE 22 10 10 2

POSLOVANJE NEKRETNINAMA, IZNAJMLJIVANJE I POSLOVNE USLUGE

20 13 7 0

JAVNA UPRAVA I ODBRANA, OBVEZNO SOCIJALNO OSIGURANJE

5 3 2 0

OBRAZOVANJE 95 5 90 0

ZDRAVSTVENA I SOCIJALNA SKRB 39 5 30 4

OSTALE DRUŠTVENE, SOCIJALNE I OSOBNE USLUŽNE DJELATNOSTI

95 60 25 10

DJELATNOSTI KUĆANSTVA 5 3 2 0

IZVANTERITORIJALNE ORGANIZACIJE I TIJELA

6 3 3 0

UKUPNO: 679 330 300 49

Članak 4. (Pregled potreba za zapošljavanjem stranaca po djelatnostima i

zanimanjima) Pregled potreba za zapošljavanjem stranaca po

djelatnostima i zanimanjima za 2014. godinu, koji se objavljuje istovremeno sa odlukom, njen je sastavni dio.

Članak 5. (Godišnja kvota radnih dozvola za sezonsko zapošljavanje)

Uvažavajući stanje na tržištu rada utvrđuje se da nema potrebe za utvrđivanjem godišnje kvote radnih dozvola za sezonsko zapošljavanje.


Članak 6. (Dozvoljena odstupanja)

Za predložene kvote u okviru pojedinih djelatnosti dozvoljena su određena odstupanja s tim da se ne pređe ukupan broj radnih dozvola koje se računaju u kvotu.

Članak 7. (Podaci o izdatim radnim dozvolama i izvješća)

(1) Tijelo nadležno za izdavanje radnih dozvola strancima dostavit će, jednom u tri mjeseca, podatke o izdanim radnim dozvolama Agenciji za rad i zapošljavanje Bosne i Hercegovine radi upoređivanja sa Pregledom potreba za zapošljavanjem stranaca po djelatnostima i zanimanjima za 2014. godinu, koji je sastavni dio ove odluke.

(2) Na temelju prikupljenih podataka o broju produženih i izdanih radnih dozvola strancima Agencija za rad i zapošljavanje Bosne i Hercegovine dostavlja izvješća Ministarstvu civilnih poslova Bosne i Hercegovine jednom u tri mjeseca.

Članak 8. (Izdavanje radnih dozvola u drugim slučajevima)

Neovisno od godišnje kvote radnih dozvola za zapošljavanje stranaca u Bosni i Hercegovini utvrđene ovom odlukom, radne dozvole se mogu izdati i u slučajevima propisanim člankom 79. Zakona o kretanju i boravku stranaca i azilu.




Sarajevo




На основу члана 78. и члана 158. став (7) Закона о

кретању и боравку странаца и азилу ("Службени гласник БиХ", бр. 36/08 и 87/12) и члана 17. Закона о Савјету министара Босне и Хецеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 и 24/08), на приједлог Министарства цивилних послова Босне и Херцеговине, Савјет министара Босне и Херцеговине, на 69. сједници, одржаној 12.11.2013. године, донио је

ОДЛУКУ О УТВРЂИВАЊУ ГОДИШЊЕ КВОТЕ РАДНИХ ДОЗВОЛА ЗА ЗАПОШЉАВАЊЕ СТРАНАЦА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ ЗА 2014. ГОДИНУ

Члан 1. (Годишња квота радних дозвола)

Укупна годишња квота радних дозвола за продужење и ново запошљавање странаца у Босни и Херцеговини за 2014. годину износи 1.949 радних дозвола, од чега се на

Федерацију Босне и Херцеговине (у даљем тексту: Федерација БиХ) односи 950 радних дозвола, Републику Српску 800 радних дозвола и Брчко дистрикт Босне и Херцеговине (у даљем тексту: Брчко дистрикт) 199 радних дозвола.

Члан 2. (Годишња квота за продужење издатих радних дозвола)

Годишња квота за продужење већ издатих радних дозвола износи 1.270 радних дозвола, од тога на Федерацију БиХ односи се 620 радне дозволе, Републику Српску 500 радних дозвола и Брчко дистрикт 150 радних дозвола.

Члан 3. (Годишња квота радних дозвола за ново запошљавање)

Годишња квота радних дозвола за ново запошљавање странаца у Босни и Херцеговини износи 679 радних дозвола и то како слиједи:

ДЈЕЛАТНОСТ БОСНА И

ХЕРЦЕГОВИНА ФЕДЕРАЦИЈА БиХ РЕПУБЛИКА СРПСКА

БРЧКО ДИСТРИКТ БиХ

ПОЉОПРИВРЕДА, ЛОВ И ШУМАРСТВО 17 5 10 2

РИБАРСТВО 3 3 0 0

РУДАРСТВО И ВАЂЕЊЕ РУДА 7 5 2 0

ПРЕРАЂИВАЧКА ИНДУСТРИЈА 120 65 45 10

СНАБДИЈЕВАЊЕ ЕЛЕКТРИЧНОМ ЕНЕРГИЈОМ, ГАСОМ И ВОДОМ

10 5 5 0

ГРАЂЕВИНАРСТВО 55 20 30 5

ТРГОВИНА НА ВЕЛИКО И НА МАЛО, ПОПРАВАК МОТОРНИХ ВОЗИЛА И МОТОЦИКЛА

120 85 25 10

УГОСТИТЕЉСТВО – ХОТЕЛИ И РЕСТОРАНИ 33 20 10 3

ПРЕВОЗ, СКЛАДИШТЕЊЕ И ВЕЗЕ 27 20 4 3

ФИНАНСИЈСКО ПОСРЕДОВАЊЕ 22 10 10 2

ПОСЛОВАЊЕ НЕКРЕТНИНАМА, ИЗНАЈМЉИВАЊЕ И ПОСЛОВНЕ УСЛУГЕ

20 13 7 0

ЈАВНА УПРАВА И ОДБРАНА, ОБАВЕЗНО СОЦИЈАЛНО ОСИГУРАЊЕ

5 3 2 0

ОБРАЗОВАЊЕ 95 5 90 0

ЗДРАВСТВЕНА И СОЦИЈАЛНА ЗАШТИТА 39 5 30 4

ОСТАЛЕ ДРУШТВЕНЕ, СОЦИЈАЛНЕ И ЛИЧНЕ УСЛУЖНЕ ДЈЕЛАТНОСТИ

95 60 25 10

ДЈЕЛАТНОСТИ ДОМАЋИНСТАВА 5 3 2 0

ВАНТЕРИТОРИЈАЛНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ И ТИЈЕЛА

6 3 3 0

УКУПНО: 679 330 300 49

Члан 4. (Преглед потреба за запошљавањем странаца по

дјелатностима и занимањима) Преглед потреба за запошљавањем странаца по

дјелатностима и занимањима за 2014. годину, који се објављује истовремено са одлуком, њен је саставни дио.

Члан 5. (Годишња квота радних дозвола за сезонско запошљавање)

Уважавајући стање на тржишту рада утврђује се да нема потребе за утврђивањем годишње квоте радних дозвола за сезонско запошљавање.


Члан 6. (Дозвољена одступања)

За предложене квоте у оквиру појединих дјелатности дозвољена су одређена одступања с тим да се не пређе укупан број радних дозвола које се рачунају у квоту.

Члан 7. (Подаци о издатим радним дозволама и извјештаји)

(1) Орган надлежан за издавање радних дозвола странцима доставиће, једном у три мјесеца, податке о издатим радним дозволама Агенцији за рад и запошљавање Босне и Херцеговине ради упоређивања са Прегледом потреба за запошљавањем странаца по дјелатностима и занимањима за 2014. годину, који је саставни дио ове одлуке.

(2) На основу прикупљених података о броју продужених и издатих радних дозвола странцима Агенција за рад и запошљавање Босне и Херцеговине доставља

извјештај Министарству цивилних послова Босне и Херцеговине једном у три мјесеца.

Члан 8. (Издавање радних дозвола у другим случајевима) Независно од годишње квоте радних дозвола за

запошљавање странаца у Босни и Херцеговини утврђене овом одлуком, радне дозволе се могу издати и у случајевима прописаним чланом 79. Закона о кретању и боравку странаца и азилу.




Сарајево



1237 Na osnovu čl. 17. i 22. stav 1. Zakona o Vijeću ministara

Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 69. sjednici održanoj 12.11.2013. godine, donijelo je

ODLUKU O IMENOVANJU KOORDINACIONOG ODBORA ZA

KONTROLU MALOG I LAKOG NAORUŽANJA U BOSNI I HERCEGOVINI


Ovom Odlukom imenuje se Koordinacioni odbor za kontrolu lakog i malog naoružanja (u daljem tekstu: KO za SALW), kao privremeno tijelo Vijeća ministara Bosne i Hercegovine u slijedećem sastavu:

a) Mladen Ćavar, Ministarstvo sigurnosti Bosne i Hercegovine, državni koordinator;

b) Dragan Vukadin, Državna agencija za istrage i zaštitu, zamjenik državnog koordinatora;

c) Andreja Elzner-Kujača, Ministarstvo sigurnosti Bosne i Hercegovine, član;

d) Idriz Brković, Ministarstvo sigurnosti Bosne i Hercegovine, član

e) Vedran Mulabdić, Ministarstvo sigurnosti Bosne i Hercegovine, član;

f) Jasmin Selimović, Ministarstvo sigurnosti Bosne i Hercegovine, sekretar;

g) Miloš Vukašinović, Ministarstvo vanjskih poslova Bosne i Hercegovione, član;

h) Denis Selimović, Ministarstvo odbrane Bosne i Hercegovine, član;

i) Dalibor Perić, Ministarstvo odbrane Bosne i Hercegovine, član;

j) Berin Kurspahić, Ministarstvo vanjske trgovine i ekonomskih odnosa Bosne i Hercegovine, član;

k) Damir Karahodžić, Ministarstvo vanjske trgovine i ekonomskih odnosa Bosne i Hercegovine, član;

l) Perica Stanić, Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srpske, član;

m) Mersiha Alić, Federalno ministarstvo unutrašnjih poslova, član;

n) Fahrudin Selimović, Policija Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine, član;

o) Davor Ilić, Uprava za indirektno oporezivanje, član; p) Verica Trbić, Direkcija za koordinaciju policijskih

tijela Bosne i Hercegovine, član; r) Predrag Radojičić, Granična policija Bosne i

Hercegovine, član, s) Momir Brajić, Ministarstvo vanjskih poslova Bosne

i Hercegovine, član.

Član 2. (Djelokrug poslova)

Djelokrug poslova KO za SALW je koordinacija vezana za implementaciju ciljeva iz Strategije za kontrolu malog i lakog naoružanja u Bosni i Hercegovini (2013-2016), kao i praćenje provedbe Akcionog plana Strategije.

Član 3. (Državni koordinator)

Za državnog koordinatora za SALW imenuje se Mladen Ćavar, zamjenik ministra sigurnosti Bosne i Hercegovine.

Član 4. (Zamjenik državnog koordinatora)

Za zamjenika državnog koordinatora za SALW imenuje se Dragan Vukadin, Državna agencija za istrage i zaštitu.

Član 5. (Središnja institucija)

Određuje se Ministarstvo sigurnosti Bosne i Hercegovine kao središnja institucija (focal point) za pitanja kontrole i smenjenja malog i lakog naoružanja u Bosni i Hercegovini.


(1) KO za SALW će donijeti Poslovnik o radu na prvom radnom sastanku.

(2) Poslovnikom o radu regulisat će se način odlučivanja, prava i obaveze, kao i druga pitanja značajna za rad KO za SALW.

Član 7. (Izvještavanje)

KO za SALW o svom radu izvještava Vijeće ministarsta Bosne i Hercegovine najmanje dva puta godišnje.

Član 8. (Stavljanje van snage)

Ovom Odlukom prestaje da važi Odluka o imenovanju Koordinacionog odbora za kontrolu malog i lakog naoružanja ("Službeni glasnik BIH", br. 72/05 i 58/07).




Sarajevo



Temeljem čl. 17. i 22. stavak 1. Zakona o Vijeću

ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 69. sjednici održanoj 12.11.2013. godine, donijelo je

ODLUKU O IMENOVANJU KOORDINACIJSKOG ODBORA ZA

KONTROLU MALOG I LAKOG NAORUŽANJA U BOSNI I HERCEGOVINI


Ovom Odlukom imenuje se Koordinacijski odbor za kontrolu lakog i malog naoružanja (u daljem tekstu: KO za SALW), kao privremeno tijelo Vijeća ministara Bosne i Hercegovine u slijedećem sastavu:

a) Mladen Ćavar, Ministarstvo sigurnosti Bosne i Hercegovine, državni koordinator;

b) Dragan Vukadin, Državna agencija za istrage i zaštitu, zamjenik državnog koordinatora;

c) Andreja Elzner-Kujača, Ministarstvo sigurnosti Bosne i Hercegovine, član;

d) Idriz Brković, Ministarstvo sigurnosti Bosne i Hercegovine, član

e) Vedran Mulabdić, Ministarstvo sigurnosti Bosne i Hercegovine, član;

f) Jasmin Selimović, Ministarstvo sigurnosti Bosne i Hercegovine, sekretar;

g) Miloš Vukašinović, Ministarstvo vanjskih poslova Bosne i Hercegovine, član;


h) Denis Selimović, Ministarstvo obrane Bosne i Hercegovine, član;

i) Dalibor Perić, Ministarstvo obrane Bosne i Hercegovine, član;

j) Berin Kurspahić, Ministarstvo vanjske trgovine i ekonomskih odnosa Bosne i Hercegovine, član;

k) Damir Karahodžić, Ministarstvo vanjske trgovine i ekonomskih odnosa Bosne i Hercegovine, član;

l) Perica Stanić, Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srpske, član;

m) Mersiha Alić, Federalno ministarstvo unutarnjih poslova, član;

n) Fahrudin Selimović, Policija Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine, član;

o) Davor Ilić, Uprava za neizravno oporezivanje, član; p) Verica Trbić, Direkcija za koordinaciju policijskih

tijela Bosne i Hercegovine, član; r) Predrag Radojičić, Granična policija Bosne i

Hercegovine, član, s) Momir Brajić, Ministarstvo vanjskih poslova Bosne

i Hercegovine, član.

Članak 2. (Djelokrug poslova)

Djelokrug poslova KO za SALW je koordinacija vezana za provedbu ciljeva iz Strategije za kontrolu malog i lakog naoružanja u Bosni i Hercegovini (2013–2016), kao i praćenje provedbe Akcionog plana Strategije.

Članak 3. (Državni koordinator)

Za državnog koordinatora za SALW imenuje se Mladen Ćavar, zamjenik ministra sigurnosti Bosne i Hercegovine.

Članak 4. (Zamjenik državnog koordinatora)

Za zamjenika državnog koordinatora za SALW imenuje se Dragan Vukadin, Državna agencija za istrage i zaštitu.

Članak 5. (Središnja institucija)

Određuje se Ministarstvo sigurnosti Bosne i Hercegovine kao središnja institucija (focal point) za pitanja kontrole i smenjenja malog i lakog naoružanja u Bosni i Hercegovini.

Članak 6. (Poslovnik o radu)

(1) KO za SALW će donijeti Poslovnik o radu na prvom radnom sastanku.

(2) Poslovnikom o radu regulirati će se način odlučivanja, prava i obaveze, kao i druga pitanja značajna za rad KO za SALW.

Članak 7. (Izvještavanje)

KO za SALW o svom radu izvještava Vijeće ministarsta Bosne i Hercegovine najmanje dva puta godišnje.

Članak 8. (Stavljanje van snage)

Ovom Odlukom prestaje da važi Odluka o imenovanju Koordinacijskog odbora za kontrolu malog i lakog naoružanja ("Službeni glasnik BiH", br. 72/05 i 58/07).




Sarajevo



На основу чл. 17. и 22. став 1. Закона о Савјету министара Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 и 24/08), Савјет министара Босне и Херцеговине, на 69. cједници одржаној 12.11.2013. године је донио

ОДЛУКУ О ИМЕНОВАЊУ КООРДИНАЦИОНОГ ОДБОРА ЗА КОНТРОЛУ МАЛОГ И ЛАКОГ НАОРУЖАЊА У

БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ


Овом Одлуком именује се Координациони одбор за контролу лаког и малог наоружања (у даљем тексту: КО за SALW), као привремено тијело Cавјета министара Босне и Херцеговине у слиједећем саставу:

a) Младен Ћавар, Министарство безбједности Босне и Херцеговине, државни координатор;

b) Драган Вукадин, Државна агенција за истраге и заштиту, замјеник државног координатора;

c) Андреја Елзнер-Кујача, Министарство безбјед-ности Босне и Херцеговине, члан;

d) Идриз Брковић, Министарство безбједности Босне и Херцеговине, члан;

e) Ведран Мулабдић, Министарство безбједности Босне и Херцеговине, члан;

f) Јасмин Селимовић, Министарство безбједности Босне и Херцеговине, секретар;

g) Милош Вукашиновић, Министарство спољних послова Босне и Херцеговине, члан;

h) Денис Селимовић, Министарство одбране Босне и Херцеговине, члан;

i) Далибор Перић, Министарство одбране Босне и Херцеговине, члан;

j) Берин Курспахић, Министарство спољне трговине и економских односа Босне и Херцеговине, члан;

k) Дамир Карахоџић, Министарство спољне трговине и економских односа Босне и Херцеговине, члан;

l) Перица Станић, Министарство унутрашњих послова Републике Српске, члан;

m) Мерсиха Алић, Федерално министарство унутрашњих послова, члан;

n) Фахрудин Селимовић, Полиција Брчко Дистрикта Босне и Херцеговине, члан;

o) Давор Илић, Управа за индиректно опорезивање, члан;

п) Верица Трбић, Дирекција за координацију полицијских тијела Босне и Херцеговине, члан;

p) Предраг Радојичић, Гранична полиција Босне и Херцеговине, члан,

c) Момир Брајић, Министарство спољних послова Босне и Херцеговине, члан.

Члан 2. (Надлежност Координационог одбора)

Надлежност КО за SALW је координација везана за имплементацију циљева из Стратегије за контролу малог и лаког наоружања у Босни и Херцеговини (2013-2016), као и праћење провођења Акционог плана Стратегије.


Члан 3. (Државни координатор)

За државног координатора за SALW именује се Младен Ћавар, замјеник министра безбједности Босне и Херцеговине.

Члан 4. (Замјеник државног координатора)

За замјеника државног координатора за SALW именује се Драган Вукадин, Државна агенција за истраге и заштиту.

Члан 5. (Централна институција)

Одређује се Министарство безбједности Босне и Херцеговине као централна институција (focal point) за питања контроле и смењења малог и лаког наоружања у Босни и Херцеговини.


(1) КО за SALW ће донијети Пословник о раду на првом радном састанку.

(2) Пословником о раду регулисаће се начин одлучивања, права и обавезе, као и друга питања значајна за рад КО за SALW.

Члан 7. (Извјештавање)

КО за SALW о свом раду извјештава Савјет министара Босне и Херцеговине најмање два пута годишње.

Члан 8. (Стављање ван снаге)

Овом Одлуком престаје да важи Одлука о именовању Координационог одбора за контролу малог и лаког наоружања ("Службени гласник БиХ", бр. 72/05 и 58/07).




Сарајево


1238 Na osnovu člana 17. Zakona o finansiranju institucija

Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 61/04, 49/09, 42/12, 87/12 i 32/13), člana 13. stav (2) Zakona o Budžetu institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine za 2013. godinu ("Službeni glasnik BiH", broj 100/12) i Odluke o prenosu ovlaštenja predsjedavajućem i zamjenicima predsjedavajućeg Vijeća ministara Bosne i Hercegovine za interventno korištenje budžetske rezerve ("Službeni glasnik BiH", broj 10/13), zamjenik predsjedavaju-ćeg Vijeća ministara Bosne i Hercegovine donio je

ODLUKU O INTERVENTNOM KORIŠTENJU SREDSTAVA

TEKUĆE BUDŽETSKE REZERVE


Odobravaju se sredstva za interventno korištenje tekuće budžetske rezerve Budžeta institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine za 2013. godinu, u iznosu od 2.000,00 KM Udruženju "Srce za djecu koja boluju od raka u FBiH", u svrhu jednokratne finansijske pomoći za

izgradnju Roditeljske kuće, u kojoj bi bila smještena djeca i njihovi roditelji, tokom liječenja u Sarajevu.

Član 2. (Nadležnost za realizaciju)

Za realizaciju ove Odluke zaduženo je Ministarstvo finansija i trezora Bosne i Hercegovine u skladu sa Zakonom o finansiranju institucija Bosne i Hercegovine, a uplatu će izvršiti na tekući račun Udruženja "Srce za djecu koja boluju od raka u FBiH".



Broj 01-50-2-39971/13 27. novembra 2013. godine

Sarajevo

Zamjenik predsjedavajućeg Vijeća ministara BiH

Dr. Zlatko Lagumdžija, s. r.

Na temelju članka 17. Zakona o financiranju institucija

Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 61/04, 49/09, 42/12, 87/12 i 32/13), članka 13. stavak (2) Zakona o Proračunu institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obveza Bosne i Hercegovine za 2013. godinu ("Službeni glasnik BiH", broj 100/12) i Odluke o prijenosu ovlasti predsjedatelju i zamjenicima predsjedatelja Vijeća ministara Bosne i Hercegovine za interventno korištenje proračunske pričuve ("Službeni glasnik BiH", broj 10/13), zamjenik predsjedatelja Vijeća ministara Bosne i Hercegovine donio je

ODLUKU O INTERVENTNOM KORIŠTENJU SREDSTAVA

TEKUĆE PRORAČUNSKE PRIČUVE


Odobravaju se sredstva za interventno korištenje tekuće proračunske pričuve Proračuna institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine za 2013. godinu, u iznosu od 2.000,00 KM Udruženju "Srce za djecu koja boluju od raka u FBiH", u svrhu jednokratne financijske potpore za izgradnju Roditeljske kuće, u kojoj bi bila smještena djeca i njihovi roditelji, tokom liječenja u Sarajevu.

Članak 2. (Mjerodavnost za realiziranje)

Za realiziranje ove Odluke zaduženo je Ministarstvo financija i trezora Bosne i Hercegovine sukladno Zakonu o financiranju institucija Bosne i Hercegovine, a uplatu će izvršiti na tekući račun Udruženja "Srce za djecu koja boluju od raka u FBiH".



Broj 01-50-2-39971/13 27. studenoga 2013. godine

Sarajevo

Zamjenik predsjedatelja Vijeća ministara BiH

Dr. Zlatko Lagumdžija, v. r.

На основу члана 17. Закона о финансирању

институција Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 61/04, 49/09, 42/12, 87/12 и 32/13), члана 13. став (2) Закона о Буџету институција Босне и Херцеговине и међународних обавеза Босне и Херцеговине за 2013. годину ("Службени гласник БиХ", број 100/12) и Одлуке о преносу овлаштења предсједавајућем и замјеницима


предсједавајућег Савјета министара Босне и Херцеговине за интервентно кориштење буџетске резерве ("Службени гласник БиХ", број 10/13), замјеник предсједавајућег Савјета министара Босне и Херцеговине донио је

ОДЛУКУ О ИНТЕРВЕНТНОМ КОРИШТЕЊУ СРЕДСТАВА

ТЕКУЋЕ БУЏЕТСКЕ РЕЗЕРВЕ


Одобравају се средства за интервентно кориштење текуће буџетске резерве Буџета институција Босне и Херцеговине и међународних обавеза Босне и Херцеговине за 2013. годину, у износу од 2.000,00 КМ Удружењу "Срце за дјецу која болују од рака у ФБиХ", у сврху једнократне финансијске помоћи за изградњу Родитељске куће, у којој би била смјештена дјеца и њихови родитељи, током лијечења у Сарајеву.

Члан 2. (Надлежност за реализацију)

За реализацију ове Одлуке задужено је Министарство финансија и трезора Босне и Херцеговине у складу са Законом о финансирању институција Босне и Херцеговине, а уплату ће извршити на текући рачун Удружења "Срце за дјецу која болују од рака у ФБиХ".



Број 01-50-2-39971/13 27. новембра 2013. године

Сарајево

Замјеник предсједавајућег Савјета министара БиХ

Др Златко Лагумџија, с. р.

MINISTARSTVO FINANSIJA I TREZORA BOSNE I HERCEGOVINE

1239 Na osnovu člana 61. stav 2. Zakona o upravi ("Službeni

glasnik BiH", broj 32/02 i 102/09), člana 30. Zakona o administrativnim taksama ("Službeni glasnik BiH", broj 16/02, 19/02, 43/04, 8/06, 76/06, 76/07 i 98/12) i člana 50b. stav (7) Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o javnim nabavkama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 87/13), ministar finansija i trezora donosi

NAREDBU O IZMJENAMA I DOPUNAMA NAREDBI O

UPLATNIM RAČUNIMA ZA ADMINISTRATIVNE TAKSE

I. U Naredbi o dopuni Naredbe o izmjenama i dopunama

naredbi o uplatnim računima za administrativne takse ("Službeni glasnik BiH", broj 20/10, 74/10, 82/10, 92/10, 108/10, 4/11, 3/12, 19/12, 70/12, 54/13, 72/13 i 84/13) iza poglavlja XIX. dodaje se novo poglavlje XX., koje glasi:

"XX. Ovom naredbom propisuje se način uplate naknade za

pokretanje žalbenog postupka propisanog Zakonom o izmjenama i dopunama Zakona o javnim nabavkama u Bosni Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", broj 87/13).

Uplata propisanih naknada po navedenom Zakonu vršit će se na jedan od bankovnih računa navedenih u poglavlju II. Naredbe o izmjenama i dopunama naredbi o uplatnim računima za administrativne takse ("Službeni glasnik BiH", broj 20/10 i 84/13).

Polja koja se odnose na uplate javnih prihoda moraju biti popunjena na sljedeći način: 1. Polje: Broj poreskog obveznika - treba sadržavati

jedinstveni matični broj osobe, ukoliko uplatu vrši fizička osoba, ili trinaestocifreni identifikacioni broj pravne osobe, ukoliko uplatu vrši pravna osoba.

2. Polje: Vrsta uplate - za svaku uplatu treba biti '0'. 3. Polje: Vrsta prihoda - obavezno mora biti popunjeno na

sljedeći način - Naknada za pokretanje žalbenog postupka -722 586.

4. Polje: Općina - treba sadržavati šifru općine prebivališta - sjedišta uplatioca.

5. Polje: Poreski period - treba odgovarati datumu uplate. 6. Polje: Budžetska organizacija - popuniti brojevima

"0405999". 7. Polje: Poziv na broj - popuniti brojevima '0'."

II. Ova naredba stupa na snagu 8 (osam) dana od dana

objavljivanja a objavit će se u "Službenom glasniku BiH".

Broj 08-02-1-9848-2/13 29. novembra 2013. godine

SarajevoMinistar

Dr. Nikola Špirić, s. r.

Na temelju članka 61. stavak 2. Zakona o upravi

("Službeni glasnik BiH", broj 32/02 i 102/09), članka 30. Zakona o administrativnim pristojbama ("Službeni glasnik BiH", broj 16/02, 19/02, 43/04, 8/06, 76/06, 76/07 i 98/12) i članka 50b. stav (7) Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o javnim nabavama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 87/13), ministar financija i trezora donosi

NAREDBU O IZMJENAMA I DOPUNAMA NAREDBI O

UPLATNIM RAČUNIMA ZA ADMINISTRATIVNE PRISTOJBE

I. U Naredbi o dopuni Naredbe o izmjenama i dopunama

naredbi o uplatnim računima za administrativne pristojbe ("Službeni glasnik BiH", broj 20/10, 74/10, 82/10, 92/10, 108/10, 4/11, 3/12, 19/12, 70/12, 54/13, 72/13 i 84/13) iza poglavlja XIX. dodaje se novo poglavlje XX., koje glasi:

"XX. Ovom naredbom propisuje se način uplate naknade za

pokretanje žalbenog postupka propisanog Zakonom o izmjenama i dopunama Zakona o javnim nabavama u Bosni Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", broj 87/13).

Uplata propisanih naknada po navedenom Zakonu vršit će se na jedan od bankovnih računa navedenih u poglavlju II. Naredbe o izmjenama i dopunama naredbi o uplatnim računima za administrativne pristojbe ("Službeni glasnik BiH", broj 20/10 i 84/13).

Polja koja se odnose na uplate javnih prihoda moraju biti popunjena na sljedeći način: 1. Polje: Broj poreskog obveznika - treba sadržavati

jedinstveni matični broj osobe, ukoliko uplatu vrši fizička osoba, ili trinaestoznamenkasti identifikacioni broj pravne osobe, ukoliko uplatu vrši pravna osoba.

2. Polje: Vrsta uplate - za svaku uplatu treba biti '0'. 3. Polje: Vrsta prihoda - obavezno mora biti popunjeno na

sljedeći način - Naknada za pokretanje žalbenog postupka -722 586.

4. Polje: Općina - treba sadržavati šifru općine prebivališta - sjedišta uplatioca.

5. Polje: Poreski period - treba odgovarati datumu uplate.


6. Polje: Budžetska organizacija - popuniti brojevima "0405999".

7. Polje: Poziv na broj - popuniti brojevima '0'."

II. Ova naredba stupa na snagu 8 (osam) dana od dana

objavljivanja a objavit će se u "Službenom glasniku BiH".

Broj 08-02-1-9848-2/13 29. studenoga 2013. godine

Sarajevo Ministar

Dr. Nikola Špirić, v. r.

На основу члана 61. став 2. Закона о управи

("Службени гласник БиХ", број 32/02 и 102/09), члана 30. Закона о административним таксама ("Службени гласник БиХ", број 16/02, 19/02, 43/04, 8/06, 76/06, 76/07 и 98/12) и члана 50б. став (7) Закона о измјенама и допунама Закона о јавним набавкама Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", број 87/13), министар финансија и трезора доноси

НАРЕДБУ О ИЗМЈЕНАМА И ДОПУНАМА НАРЕДБИ О

УПЛАТНИМ РАЧУНИМА ЗА АДМИНИСТРАТИВНЕ ТАКСЕ

I. У Наредби о допуни Наредбе о измјенама и допунама

наредби о уплатним рачунима за административне таксе ("Службени гласник БиХ", број 20/10, 74/10, 82/10, 92/10, 108/10, 4/11, 3/12, 19/12, 70/12, 54/13, 72/13 и 84/13) иза поглавља XIX. додаје се ново поглавље XX., које гласи:

"XX. Овом наредбом прописује се начин уплате накнаде за

покретање жалбеног поступка прописаног Законом о измјенама и допунама Закона о јавним набавкама у Босни Херцеговини ("Службени гласник БиХ", број 87/13).

Уплата прописаних накнада по наведеном Закону вршиће се на један од банковних рачуна наведених у поглављу II. Наредбе о измјенама и допунама наредби о уплатним рачунима за административне таксе ("Службени гласник БиХ", број 20/10 и 84/13).

Поља која се односе на уплате јавних прихода морају бити попуњена на сљедећи начин: 1. Поље: Број порезног обавезника - треба садржавати

јединствени матични број лица, уколико уплату врши физичко лице, или тринаестоцифрени идентификациони број правног лица, уколико уплату врши правно лице.

2. Поље: Врста уплате - за сваку уплату треба бити '0'. 3. Поље: Врста прихода - обавезно мора бити попуњено

на сљедећи начин - Накнада за покретање жалбеног поступка -722 586.

4. Поље: Општина - треба садржавати шифру општине пребивалишта - сједишта уплатиоца.

5. Поље: Порезни период - треба одговарати датуму уплате.

6. Поље: Буџетска организација - попунити бројевима "0405999".

7. Поље: Позив на број - попунити бројевима '0'."

II. Ова наредба ступа на снагу 8 (осам) дана од дана

објављивања а објавит ће се у "Службеном гласнику БиХ".

Број 08-02-1-9848-2/13 29. новембра 2013. године

Сарајево Министар

Др Никола Шпирић, с. р.

MINISTARSTVO PRAVDE BOSNE I HERCEGOVINE

1240 Na osnovu člana 12. stav (2) i člana 24. Zakona o sudskoj

policiji ("Službeni glasnik BiH", br. 3/03 i 21/03), ministar pravde Bosne i Hercegovine donosi

PRAVILNIK O IZMJENAMA I DOPUNAMA PRAVILNIKA O

NAORUŽANJU I OPREMI PRIPADNIKA SUDSKE POLICIJE BOSNE I HERCEGOVINE

Član 1. U Pravilniku o naoružanju i opremi pripadnika Sudske

policije Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 19/08), u članu 2. stav (1) tačka a), mijenja se i glasi:

a) Vatreno oružje je: pištolj kalibra 9 mm i municija kalibra 9x19 mm, automatska puška kalibra 9 mm i municija kalibra 9x19 mm i snajperska puška.

Član 2. Ovaj Pravilnik stupa na snagu danom donošenja, a

objaviće se u "Službenom glasniku BiH".

Broj 05-02-3-11322/13 26. novembra 2013. godine

SarajevoMinistar

Bariša Čolak, s. r.

Na temelju članka 12. stavak (2) i članka 24. Zakona o

sudbenoj policiji ("Službeni glasnik BiH", br. 3/03 i 21/03), ministar pravde Bosne i Hercegovine donosi

PRAVILNIK O IZMJENAMA I DOPUNAMA PRAVILNIKA O

NAORUŽANJU I OPREMI PRIPADNIKA SUDBENE POLICIJE BOSNE I HERCEGOVINE

Članak 1. U Pravilniku o naoružanju i opremi pripadnika Sudbene

policije Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 19/08), članak 2. stavak (1) točka a), mijenja se i glasi:

a) Vatreno oružje je: pištolj kalibra 9 mm i municija kalibra 9x19 mm, automatska puška kalibra 9 mm i municija kalibra 9x19 mm i snajperska puška.

Članak 2. Ovaj Pravilnik stupa na snagu danom donošenja, a objavit

će se u "Službenom glasniku BiH".

Broj 05-02-3-11322/13 26. studenoga 2013. godine

SarajevoMinistar

Bariša Čolak, v. r.

На основу члана 12. став (2) и члана 24. Закона о

судској полицији ("Службени гласник БиХ", бр. 3/03 и 21/03), министар правде Босне и Херцеговине доноси

ПРАВИЛНИК О ИЗМЈЕНАМА И ДОПУНАМА ПРАВИЛНИКА О

НАОРУЖАЊУ И ОПРЕМИ ПРИПАДНИКА СУДСКЕ ПОЛИЦИЈЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

Члан 1. У Правилнику о наоружању и опреми припадника

Судске полиције Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", број 19/08), у члану 2. став (1) тачка а), мијења се и гласи:

а) Ватрено оружје је: пиштољ калибра 9 мм и муниција калибра 9x19 мм, аутоматска пушка


калибра 9 мм и муниција калибра 9x19 мм и снајперска пушка.

Члан 2. Овај Правилник ступа на снагу даном доношења, а

објавиће се у "Службеном гласнику БиХ".

Број 05-02-3-11322/13 26. новембра 2013. године

Сарајево Министар

Бариша Чолак, с. р.

KOMISIJA ZA OČUVANJE NACIONALNIH SPOMENIKA

BOSNE I HERCEGOVINE

1241 Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika, na osnovi

člana V stav 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini i člana 39. stav 1. Poslovnika o radu Komisije za očuvanje nacionalnih spomenika, na sjednici održanoj od 2. do 4. septembra 2013. godine, donijela je

ODLUKU I

Historijsko područje - harem džamije Trnovi, Polje, općina Velika Kladuša, proglašava se nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nacionalni spomenik).

Nacionalni spomenik čini harem džamije sa starim nišanima.

Nacionalni spomenik se nalazi na prostoru označenom kao k.č. 2128 i 2129 (novi premjer), posjedovni list broj 519/01, što odgovara k.č. 2148 (stari premjer), ZK uložak broj 2425, k.o. Velika Kladuša, općina Velika Kladuša, Federacija Bosne i Hercegovine, Bosna i Hercegovina.

Objekat džamije ne uživa režim zaštite utvrđen ovom odlukom.

Na nacionalni spomenik primjenjuju se mjere zaštite utvrđene Zakonom o provođenju odluka Komisije za zaštitu nacionalnih spomenika uspostavljene prema Aneksu 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini ("Službene novine Federacije BiH", br. 2/02 i 27/02, 6/04 i 51/07).

II Vlada Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu:

Vlada Federacije) dužna je osigurati pravne, naučne, tehničke, administrativne i finansijske mjere za zaštitu, konzervaciju i prezentaciju nacionalnog spomenika.

Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika (u daljnjem tekstu: Komisija) utvrdit će tehničke uvjete i osigurati finansijska sredstva za izradu i postavljanje informacione ploče sa osnovnim podacima o spomeniku i odluci o proglašenju dobra nacionalnim spomenikom.

III S ciljem trajne zaštite nacionalnog spomenika, na prostoru

definiranom u tački I stav 3. ove odluke, utvrđuju se sljedeće mjere zaštite:

- dopušteni su isključivo konzervatorsko-restauratorski radovi na nišanima i radovi tekućeg održavanja, kao i radovi koji imaju za cilj prezentaciju nišana, uz odobrenje federalnog ministarstva nadležnog za prostorno uređenje (u daljnjem tekstu: nadležno ministarstvo) i stručni nadzor nadležne službe zaštite naslijeđa na nivou Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nadležna služba zaštite);

- radovi na uređenju lokaliteta i radovi na saniranju oštećenja na nišanima dopušteni su isključivo uz

prethodno izrađen plan sanacije, restauracije i konzervacije, odobrenje nadležnog ministarstva i nadzor nadležne službe zaštite;

- nije dopušteno izvođenje radova koji bi mogli utjecati na izmjenu područja, kao ni postavljanje privremenih objekata ili stalnih struktura čiji cilj nije isključivo zaštita i prezentacija nacionalnog spomenika;

- dopušteno je ukopavanje u nove grobove sa minimalnom udaljenošću od 3 m od starih nišana;

- objekat džamije zaštititi na lokalnom nivou.

IV Stavljaju se van snage svi provedbeni i razvojni

prostorno-planski akti u dijelu u kojem su u suprotnosti sa odredbama ove odluke.

V Svako, a posebno nadležni organi Federacije Bosne i

Hercegovine, kantona, gradske i općinske službe suzdržat će se od poduzimanja bilo kakvih radnji koje mogu oštetiti nacionalni spomenik ili dovesti u pitanje njegovu zaštitu.

VI Ova odluka dostavit će se Vladi Federacije, nadležnom

ministarstvu, nadležnoj službi zaštite i općinskom organu uprave nadležnom za poslove urbanizma i katastra, radi provođenja mjera utvrđenih u tač. II - V ove odluke, te nadležnom općinskom sudu radi upisa u zemljišne knjige.

VII Sastavni dio ove odluke je obrazloženje sa pratećom

dokumentacijom, koje je dostupno na uvid zainteresiranim licima u prostorijama i na web stranici Komisije (http://www.kons.gov.ba).

VIII Prema članu V stav 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog

sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini, odluke Komisije su konačne.

IX Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana

objavljivanja u "Službenom glasniku BiH". Ovu odluku Komisija je donijela u sljedećem sastavu:

Zeynep Ahunbay, Martin Cherry, Amra Hadžimuhamedović, Dubravko Lovrenović i Ljiljana Ševo.

Broj 02-2.3-53/13-32 3. septembra 2013. godine

SarajevoPredsjedavajući Komisije

Dubravko Lovrenović, s. r.

Povjerenstvo za očuvanje nacionalnih spomenika, na

temelju članka V. stavak 4. Aneksa 8. Općega okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini i članka 39. stavak 1. Poslovnika o radu Povjerenstva za očuvanje nacionalnih spomenika, na sjednici održanoj od 2. do 4. rujna 2013. godine, donijelo je

ODLUKU I.

Povijesno područje - harem džamije Trnovi, Polje, općina Velika Kladuša, proglašava se nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nacionalni spomenik).

Nacionalni spomenik čini harem džamije sa starim nišanima.

Nacionalni spomenik se nalazi na prostoru označenom kao k.č. 2128 i 2129 (novi premjer), posjedovni list broj 519/01, što odgovara k.č. 2148 (stari premjer), ZK uložak broj


2425, k.o. Velika Kladuša, općina Velika Kladuša, Federacija Bosne i Hercegovine, Bosna i Hercegovina.

Objekt džamije ne uživa režim zaštite utvrđen ovom odlukom.

Na nacionalni spomenik primjenjuju se mjere zaštite utvrđene Zakonom o provedbi odluka Povjerenstva za zaštitu nacionalnih spomenika uspostavljenog prema Aneksu 8. Općega okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini ("Službene novine Federacije BiH", br. 2/02 i 27/02, 6/04 i 51/07).

II. Vlada Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu:

Vlada Federacije) dužna je osigurati pravne, znanstvene, tehničke, administrativne i financijske mjere za zaštitu, konzervaciju i prezentaciju nacionalnoga spomenika.

Povjerenstvo za očuvanje nacionalnih spomenika (u daljnjem tekstu: Povjerenstvo) utvrdit će tehničke uvjete i osigurati financijska sredstva za izradu i postavljanje informacijske ploče sa temeljnim podacima o spomeniku i odluci o proglašenju dobra nacionalnim spomenikom.

III. U cilju trajne zaštite nacionalnoga spomenika, na prostoru

definiranom u točki I. stavak 3. ove odluke, utvrđuju se sljedeće mjere zaštite:

- dopušteni su isključivo konzervatorsko-restauratorski radovi na nišanima i radovi tekućeg održavanja, kao i radovi koji imaju za cilj prezentaciju nišana, uz odobrenje federalnoga ministarstva nadležnog za prostorno uređenje (u daljnjem tekstu: nadležno ministarstvo) i stručni nadzor nadležne službe zaštite naslijeđa na razini Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nadležna služba zaštite);

- radovi na uređenju lokaliteta i radovi na saniranju oštećenja na nišanima dopušteni su isključivo uz prethodno izrađen plan sanacije, restauracije i konzervacije, odobrenje nadležnoga ministarstva i nadzor nadležne službe zaštite;

- nije dopušteno izvođenje radova koji bi mogli utjecati na izmjenu područja, kao ni postavljanje privremenih objekata ili stalnih struktura čija svrha nije isključivo zaštita i prezentacija nacionalnoga spomenika;

- dopušteno je ukapanje u nove grobove sa minimalnom udaljenošću od 3 m od starih nišana;

- objekt džamije zaštititi na lokalnoj razini.

IV. Stavljaju se izvan snage svi provedbeni i razvojni

prostorno-planski spisi u dijelu u kojem su protivni odredbama ove odluke.

V. Svatko, a posebice nadležna tijela Federacije Bosne i


VI. Ova odluka dostavit će se Vladi Federacije, nadležnom

ministarstvu, nadležnoj službi zaštite i općinskom tijelu uprave nadležnom za poslove urbanizma i katastra, u svrhu provedbe mjera utvrđenih u toč. I. - V. ove odluke, te nadležnom općinskom sudu u svrhu upisa u zemljišne knjige.

VII. Sastavni je dio ove odluke obrazloženje sa pratećom

dokumentacijom, koje je dostupno na uvid zainteresiranim

osobama u prostorijama i na web stranici Povjerenstva (http://www.kons.gov.ba).

VIII. Prema članku V. stavak 4. Aneksa 8. Općega okvirnog

sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini, odluke Povjerenstva su konačne.

IX. Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana objave

u "Službenom glasniku BiH". Ovu je odluku Povjerenstvo donijelo u sljedećem sastavu:


Broj 02-2.3-53/13-32 3. rujna 2013. godine

SarajevoPredsjedatelj Povjerenstva

Dubravko Lovrenović, v. r.

Комисија за очување националних споменика, на

основу члана V став 4. Анекса 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини и члана 39. став 1. Пословника о раду Комисије за очување националних споменика, на сједници одржаној од 2. до 4. септембра 2013. године, донијела је

ОДЛУКУ I

Историјско подручје - харем џамије Трнови, Поље, општина Велика Кладуша, проглашава се националним спомеником Босне и Херцеговине (у даљем тексту: национални споменик).

Национални споменик чини харем џамије са старим нишанима.

Национални споменик се налази на простору означеном као к.ч. 2128 и 2129 (нови премјер), посједовни лист број 519/01, што одговара к.ч. 2148 (стари премјер), ЗК уложак број 2425, к.о. Велика Кладуша, општина Велика Кладуша, Федерација Босне и Херцеговине, Босна и Херцеговина.

Објекат џамије не ужива режим заштите утврђен овом одлуком.

На национални споменик примјењују се мјере заштите утврђене Законом о спровођењу одлука Комисије за заштиту националних споменика успостављене према Анексу 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини ("Службене новине Федерације БиХ", бр. 2/02 и 27/02, 6/04 и 51/07).

II Влада Федерације Босне и Херцеговине (у даљњем

тексту: Влада Федерације) дужна је да обезбиједи правне, научне, техничке, административне и финансијске мјере за заштиту, конзервацију и презентацију националног споменика.

Комисија за очување националних споменика (у даљем тексту: Комисија) утврдиће техничке услове и обезбиједити финансијска средства за израду и постављање информационе табле са основним подацима о споменику и одлуци о проглашењу добра националним спомеником.

III Ради трајне заштите националног споменика, на

простору дефинисаном у тачки I став 3. ове одлуке, утврђују се сљедеће мјере заштите:

- дозвољени су искључиво конзерваторско-рестаураторски радови на нишанима и радови текућег одржавања, као и радови који имају за


циљ презентацију нишана, уз одобрење федералног министарства надлежног за просторно уређење (у даљем тексту: надлежно министарство) и стручни надзор надлежне службе заштите насљеђа на нивоу Федерације Босне и Херцеговине (у даљем тексту: надлежна служба заштите);

- радови на уређењу локалитета и радови на санирању оштећења на нишанима дозвољени су искључиво уз претходно израђен план санације, рестаурације и конзервације, одобрење надлежног министарства и надзор надлежне службе заштите;

- није дозвољено извођење радова који би могли утицати на измјену подручја, као ни постављање привремених објеката или сталних структура чији циљ није искључиво заштита и презентација националног споменика;

- дозвољено је укопавање у нове гробове са минималном удаљеношћу од 3 м од старих нишана;

- објекат џамије заштитити на локалном нивоу.

IV Стављају се ван снаге сви спроведбени и развојни

просторно-плански акти у дијелу у којем су супротни одредбама ове одлуке.

V Свако, а посебно надлежни органи Федерације Босне

и Херцеговине, кантона, градске и општинске службе суздржаће се од предузимања било каквих радњи које могу да оштете национални споменик или доведу у питање његову заштиту.

VI Ова одлука доставиће се Влади Федерације,

надлежном министарству, надлежној служби заштите и општинском органу управе надлежном за послове урбанизма и катастра, ради спровођења мјера утврђених у тач. II - V ове одлуке, те надлежном општинском суду ради уписа у земљишне књиге.

VII Саставни дио ове одлуке је образложење са пратећом

документацијом, које је доступно на увид заинтересованим лицима у просторијама и на wеб страници Комисије (http://www.kons.gov.ba).

VIII Према члану V став 4. Анекса 8. Општег оквирног

споразума за мир у Босни и Херцеговини, одлуке Комисије су коначне.

IX Ова одлука ступа на снагу наредног дана од дана

објављивања у "Службеном гласнику БиХ". Ову одлуку Комисија је донијела у сљедећем саставу:

Zeynep Ahunbay, Martin Cherry, Амра Хаџимухамедовић, Дубравко Ловреновић и Љиљана Шево.

Број 02-2.3-53/13-32 3. септембра 2013. године

Сарајево Предсједавајући Комисије Дубравко Ловреновић, с. р.

1242 Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika, na osnovu

člana 39. stav 3. Poslovnika o radu Komisije za očuvanje nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", br. 4/03, 33/03, 31/06, 99/06 i 53/11), a u vezi sa članom V stav 3.

Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini, na 59. sjednici održanoj od 6. do 8. novembra 2013. godine, donijela je

ODLUKU I

(1) Za dobra kulturno-historijskog naslijeđa uvrštena na Spisak dobara, koji je sastavni dio ove odluke, produžava se režim zaštite iz člana V stav 3. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini.

(2) Režim zaštite u smislu stava (1) ove tačke produžava se do donošenja konačne odluke Komisije za očuvanje nacionalnih spomenika o proglašenju predloženog dobra nacionalnim spomenikom ili o odbijanju prijedloga za proglašenje.

II Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana

objavljivanja u "Službenom glasniku BiH".

Broj 03.1-02.9-52/13-4 6. novembra 2013. godine

SarajevoPredsjedavajuća Komisije

Amra Hadžimuhamedović, s. r.


temelju članka 39. stavak 3. Poslovnika o radu Povjerenstva za očuvanje nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", br. 4/03, 33/03, 31/06, 99/06 i 53/11), a u vezi sa člankom V. stavak 3. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini, na 59. sjednici održanoj od 6. do 8. studenog 2013. godine, donijelo je

ODLUKU I.

(1) Za dobra kulturno-povijesnog naslijeđa uvrštena na Spisak dobara, koji je sastavni dio ove odluke, produžava se režim zaštite iz članka V. stavak 3. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini.

(2) Režim zaštite u smislu stavka (1) ove točke produžava se do donošenja konačne odluke Povjerenstva za očuvanje nacionalnih spomenika o proglašenju predloženog dobra nacionalnim spomenikom ili o odbijanju prijedloga za proglašenje.

II. Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana objave

u "Službenom glasniku BiH".

Broj 03.1-02.9-52/13-4 6. studenoga 2013. godine

SarajevoPredsjedateljka Povjerenstva

Amra Hadžimuhamedović, v. r.


основу члана 39. став 3. Пословника о раду Комисије за очување националних споменика ("Службени гласник БиХ", бр. 4/03, 33/03, 31/06, 99/06 и 53/11), а у вези са чланом V став 3. Анекса 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини, на 59. сједници одржаној од 6. до 8. новембра 2013. године, донијела је

ОДЛУКУ I

(1) За добра културно-историјског наслијеђа уврштена на Списак добара, који је саставни дио ове одлуке, продужава се режим заштите из члана V став 3. Анекса 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини.


(2) Режим заштите у смислу става (1) ове тачке продужава се до доношења коначне одлуке Комисије за очување националних споменика о проглашењу предложеног добра националним спомеником или о одбијању приједлога за проглашење.

II Ова одлука ступа на снагу наредног дана од дана

објављивања у "Службеном гласнику БиХ".

Број 03.1-02.9-52/13-4 6. новембра 2013. године

Сарајево Предсједавајућa Комисије

Амра Хаџимухамедовић, с. р.

SPISAK KULTURNO-HISTORIJSKIH DOBARA ZA KOJA SE PRODUŽAVA REŽIM ZAŠTITE IZ ČLANA V STAV 3. ANEKSA 8. OPĆEG OKVIRNOG SPORAZUMA

ZA MIR U BOSNI I HERCEGOVINI

1. Stara džamija u Goduši, Visoko 2. Nekropola stećaka u Trnovu (Glišići), Šekovići 3. Rimsko groblje, Čajniče 4. Turbe Smail-age Čengića u Lipniku, Gacko 5. Nekropola stećaka u Bijeloj, Konjic 6. Ljubunčiča kula u naselju Voljice, Gornji Vakuf -

Uskoplje 7. Hram (zarušen sa istočne strane) i tumulus u Splonumu,

Sanski Most 8. Crkvina, Turbe, općina Travnik 9. Srednjovjekovni grad Vrbenac, Travnik 10. Lokalitet Luke, Travnik 11. Nekropola stećaka - Brdari, Sanski Most 12. Nekropola stećaka (2) Humci, Sanski Most.

Predsjedavajuća Komisije

Amra Hadžimuhamedović, s. r.



ODLUKU I

Graditeljska cjelina – Spomenik na Šehitlucima (Kompleks spomenika palim Krajišnicima na Šehitlucima - Banj brdu) u Banjoj Luci proglašava se nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nacionalni spomenik).

Nacionalni spomenik nalazi se na prostoru koji obuhvata k.č. 1117, 1118 i 1119 (novi premjer), k.o. Banja Luka III, što odgovara k.č. dio 1329/5, dio 1927, dio 1926, dio 1329/4 dio 1926 i dio 1926 (stari premjer), z.k. uložak br. 1712 i 736, k.o. SP Banja Luka, Grad Banja Luka, Republika Srpska, Bosna i Hercegovina.

Na nacionalni spomenik se primjenjuju mjere zaštite, utvrđene Zakonom o provođenju odluka Komisije za zaštitu nacionalnih spomenika ustanovljene prema Aneksu 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik RS", br. 9/02, 70/06 i 64/08).

II Vlada Republike Srpske dužna je da osigura pravne,

naučne, tehničke, administrativne i finansijske mjere za zaštitu i prezentaciju nacionalnog spomenika.

Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika (u daljnjem tekstu: Komisija) utvrdit će tehničke uslove i osigurati sredstva

za izradu i postavljanje informacione ploče sa osnovnim podacima o spomeniku i odluci o proglašenju dobra nacionalnim spomenikom.

III S ciljem trajne zaštite dobra, utvrđuju se sljedeće mjere

zaštite, koje se odnose na prostor definiran u tački I stav 2. ove odluke:

- Dopušteni su isključivo konzervatorsko-restauratorski radovi, radovi na čišćenju, održavanju i prezentaciji cjeline, radovi koji će osigurati njegovu održivu upotrebu, uz odobrenje ministarstva nadležnog za prostorno uređenje Republike Srpske (u daljnjem tekstu: nadležno ministarstvo) i stručni nadzor nadležne službe zaštite naslijeđa na nivou Republike Srpske (u daljnjem tekstu: nadležna služba zaštite);

- Izvršiti hitne mjere zaštite reljefa na fasadama spomenika i crteža u unutrašnjosti spomenika kako bi se spriječilo njihovo uništenje usljed utjecaja atmosferilija i kapilarne vlage u zidovima spomenika;

- Izvršiti sanaciju prilaznog puta i hortikulturno urediti kompleks;

- Izvršiti sanaciju platoa sa stepeništem uz upotrebu istih materijala;

- Nije dopuštena promjena osnovne izvorne namjene spomenika;

- Dopuštena je interpolacija novih objekata i struktura koji svojim oblikom, dimenzijama i vanjskom obradom neće ugroziti strukturu zaštićenog područja, a koji će unaprijediti osnovnu funkciju kompleksa, i to isključivo za potrebe spomen-kompleksa;

- Nije dopušteno deponiranje otpada. Utvrđuje se zaštitni pojas širine 300 m od granica

nacionalnog spomenika. U tom pojasu zabranjena je izgradnja industrijskih i poljoprivrednih objekata čija namjena može ugroziti graditeljsku cjelinu, lociranje zagađivača okoliša i odlaganja otpada. Infrastrukturni radovi dopušteni su samo uz odobrenje nadležnog ministarstva, a prema uvjetima nadležne službe zaštite.


prostorno-planski akti u dijelu u kojem su suprotni odredbama ove odluke.

V Svako, a posebno nadležni organi Republike Srpske

gradske i općinske službe, suzdržat će se od poduzimanja bilo kakvih radnji koje mogu da oštete nacionalni spomenik ili dovedu u pitanje njegovu zaštitu.

VI Ova odluka dostavit će se Vladi Republike Srpske,

nadležnom ministarstvu, nadležnoj službi zaštite i općinskom organu uprave nadležnom za poslove urbanizma i katastra, radi provedbe mjera utvrđenih u tač. II - V ove odluke, te nadležnom općinskom sudu radi upisa u zemljišne knjige.









Broj 04.1-2.3-53/13-21 2. septembra 2013. godine

Sarajevo Predsjedavajući Komisije



temelju članka V. stavak 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini i članka 39. stavak 1. Poslovnika o radu Povjerenstva za očuvanje nacionalnih spomenika, na sjednici održanoj od 2. do 4. rujna 2013. godine, donijelo je

ODLUKU I.

Graditeljska cjelina - Spomenik na Šehitlucima (Kompleks spomenika palim Krajišnicima na Šehitlucima - Banj brdu) u Banjoj Luci proglašava se nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nacionalni spomenik).

Nacionalni spomenik nalazi se na prostoru koji obuhvaća k.č. 1117, 1118 i 1119 (novi premjer), k.o. Banja Luka III, što odgovara k.č. dio 1329/5, dio 1927, dio 1926, dio 1329/4 dio 1926 i dio 1926 (stari premjer), z.k. uložak br. 1712 i 736, k.o. SP Banja Luka, Grad Banja Luka, Republika Srpska, Bosna i Hercegovina.

Na nacionalni spomenik se primjenjuju mjere zaštite, utvrđene Zakonom o provedbi odluka Povjerenstva za zaštitu nacionalnih spomenika ustanovljenog prema Aneksu 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik RS", br. 9/02, 70/06 i 64/08).

II. Vlada Republike Srpske dužna je osigurati pravne,

znanstvene, tehničke, administrativne i financijske mjere za zaštitu i prezentaciju nacionalnoga spomenika.

Povjerenstvo za očuvanje nacionalnih spomenika (u daljnjem tekstu: Povjerenstvo) utvrdit će tehničke uvjete i osigurati sredstva za izradu i postavljanje informacijske ploče sa temeljnim podacima o spomeniku i odluci o proglašenju dobra nacionalnim spomenikom.

III. U cilju trajne zaštite dobra, utvrđuju se sljedeće mjere

zaštite, koje se odnose na prostor definiran u točki I. stavak 2. ove odluke:

- Dopušteni su isključivo konzervatorsko-restauratorski radovi, radovi na čišćenju, održavanju i prezentaciji cjeline, radovi koji će osigurati njegovu održivu uporabu, uz odobrenje ministarstva nadležnog za prostorno uređenje Republike Srpske (u daljnjem tekstu: nadležno ministarstvo) i stručni nadzor nadležne službe zaštite naslijeđa na razini Republike Srpske (u daljnjem tekstu: nadležna služba zaštite);

- Izvršiti žurne mjere zaštite reljefa na fasadama spomenika i crteža u unutrašnjosti spomenika kako bi se spriječilo njihovo uništenje usljed utjecaja atmosferilija i kapilarne vlage u zidovima spomenika;

- Izvršiti sanaciju pristupnog puta i hortikulturno urediti kompleks;

- Izvršiti sanaciju platoa sa stubištem uz uporabu istih materijala;

- Nije dopuštena promjena temeljne izvorne namjene spomenika;

- Dopuštena je interpolacija novih objekata i struktura koji svojim oblikom, dimenzijama i izvanjskom obradom neće ugroziti strukturu zaštićenog područja, a koji će unaprijediti temeljnu funkciju kompleksa, i to isključivo za potrebe spomen-kompleksa;

- Nije dopušteno deponiranje otpada. Utvrđuje se zaštitni pojas širine 300 m od granica

nacionalnoga spomenika. U tom pojasu zabranjena je gradnja industrijskih i poljogospodarstvenih objekata čija namjena može ugroziti graditeljsku cjelinu, lociranje zagađivača okoliša i odlaganja otpada. Infrastrukturni radovi dopušteni su samo uz odobrenje nadležnog ministarstva, a prema uvjetima nadležne službe zaštite.


prostorno-planski spisi u dijelu u kojemu protivni odredbama ove odluke.

V. Svatko, a posebice nadležna tijela Republike Srpske

gradske i općinske službe, suzdržat će se od poduzimanja bilo kakvih radnji koje mogu oštetiti nacionalni spomenik ili dovesti u pitanje njegovu zaštitu.

VI. Ova odluka dostavit će se Vladi Republike Srpske,

nadležnom ministarstvu, nadležnoj službi zaštite i općinskom tijelu uprave nadležnom za poslove urbanizma i katastra, u svrhu provedbe mjera utvrđenih u toč. II. - V. ove odluke, te nadležnom općinskom sudu u svrhu upisa u zemljišne knjige.


dokumentacijom, koje je dostupno na uvid zainteresiranim osobama u prostorijama i na web stranici Povjerenstva (http://www.kons.gov.ba).

VIII. Prema članku V. stavak 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog


IX. Ova odluka stupa na snagu narednoga dana od dana

objave u "Službenom glasniku BiH". Ovu je odluku Povjerenstvo donijelo u sljedećem sastavu:


Broj 04.1-2.3-53/13-21 2. rujna 2013. godine





ОДЛУКУ I

Градитељска цјелина - Споменик на Шехитлуцима (Комплекс споменика палим Крајишницима на


Шехитлуцима - Бањ брду) у Бањој Луци проглашава се националним спомеником Босне и Херцеговине (у даљем тексту: национални споменик).

Национални споменик налази се на простору који обухвата к.ч. 1117, 1118 и 1119 (нови премјер), к.о. Бања Лука III, што одговара к.ч. дио 1329/5, дио 1927, дио 1926, дио 1329/4 дио 1926 и дио 1926 (стари премјер), з.к. уложак бр. 1712 и 736, к.о. СП Бања Лука, Град Бања Лука, Република Српска, Босна и Херцеговина.

На национални споменик се примјењују мјере заштите, утврђене Законом о спровођењу одлука Комисије за заштиту националних споменика установљене у складу са Анексом 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини ("Службени гласник РС", бр. 9/02, 70/06 и 64/08).

II Влада Републике Српске дужна је да обезбиједи

правне, научне, техничке, административне и финансијске мјере за заштиту и презентацију националног споменика.

Комисија за очување националних споменика (у даљем тексту: Комисија) утврдиће техничке услове и обезбиједити средства за израду и постављање информационе табле са основним подацима о споменику и одлуци о проглашењу добра националним спомеником.

III Ради трајне заштите добра, утврђују се сљедеће мјере

заштите, које се односе на простор дефинисан у тачки I став 2. ове одлуке:

- Дозвољени су искључиво конзерваторско-рестаураторски радови, радови на чишћењу, одржавању и презентацији цјелине, радови који ће да обезбиједе његову одрживу употребу, уз одобрење министарства надлежног за просторно уређење Републике Српске (у даљем тексту: надлежно министарство) и стручни надзор надлежне службе заштите насљеђа на нивоу Републике Српске (у даљем тексту: надлежна служба заштите);

- Извршити хитне мјере заштите рељефа на фасадама споменика и цртежа у унутрашњости споменика како би се спријечило њихово уништење усљед утицаја атмосферилија и капиларне влаге у зидовима споменика;

- Извршити санацију прилазног пута и хортикултурно уредити комплекс;

- Извршити санацију платоа са степеништем уз употребу истих материјала;

- Није дозвољена промјена основне изворне намјене споменика;

- Дозвољена је интерполација нових објеката и структура који својим обликом, димензијама и вањском обрадом неће угрозити структуру заштићеног подручја, а који ће унаприједити основну функцију комплекса, и то искључиво за потребе спомен-комплекса;

- Није дозвољено депоновање отпада. Утврђује се заштитни појас ширине 300 м од граница

националног споменика. У том појасу забрањена је изградња индустријских и пољопривредних објеката чија намјена може да угрози градитељску цјелину, лоцирање загађивача околине и одлагања отпада. Инфраструктурни радови дозвољени су само уз одобрење надлежног министарства, а према условима надлежне службе заштите.



V Свако, а посебно надлежни органи Републике Српске

градске и општинске службе, суздржаће се од предузимања било каквих радњи које могу да оштете национални споменик или доведу у питање његову заштиту.

VI Ова одлука доставиће се Влади Републике Српске,









Број 04.1-2.3-53/13-21 2. септембра 2013. године

СарајевоПредсједавајући Комисије Дубравко Ловреновић, с. р.

1244 Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika, u skladu sa

članom V stav 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini i članom 39. stav 1. Poslovnika o radu Komisije za očuvanje nacionalnih spomenika, na sjednici održanoj od 2. do 4. septembra 2013. godine, donijela je

ODLUKU O IZMJENI ODLUKE O PROGLAŠENJU

GROBLJANSKE CJELINE - HAREM "JABLANICE" U NOVOM GRADU NACIONALNIM SPOMENIKOM

BOSNE I HERCEGOVINE

I U Odluci o proglašenju Grobljanske cjeline - Harem

"Jablanice" u Novom Gradu nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 51/12) u tački I stav 3. mijenja se i glasi:

"Nacionalni spomenik se nalazi na prostoru označenom kao k.č. 231, 232, 335, 336, 337, 341 i 342/1 (novi premjer), k.o. Novi Grad, što odgovara k.č dio 6/32, dio 7/1, dio 7/9, dio 22, 7/4, 7/5, 7/7, 7/42, 7/43, 22 (22/1 i 22/2) i 7/48 (stari premjer), z.k. uložak br. 2157 i 3034, k.o. SP Novi Grad, općina Novi Grad, Republika Srpska, Bosna i Hercegovina".

II Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana



Ovu odluku Komisija je donijela u sljedećem sastavu: Zeynep Ahunbay, Martin Cherry, Amra Hadžimuhamedović, Dubravko Lovrenović i Ljiljana Ševo.




Povjerenstvo za očuvanje nacionalnih spomenika,

sukladno članku V. stavak 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini i članku 39. stavak 1. Poslovnika o radu Povjerenstva za očuvanje nacionalnih spomenika, na sjednici održanoj od 2. do 4. rujna 2013. godine, donijelo je

ODLUKU O IZMJENI ODLUKE O PROGLAŠENJU

GROBLJANSKE CJELINE - HAREM "JABLANICE" U NOVOM GRADU NACIONALNIM SPOMENIKOM

BOSNE I HERCEGOVINE

I. U Odluci o proglašenju Grobljanske cjeline - Harem

"Jablanice" u Novom Gradu nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 51/12) u točki I. stavak 3. mijenja se i glasi:

"Nacionalni spomenik se nalazi na prostoru označenom kao k.č. 231, 232, 335, 336, 337, 341 i 342/1 (novi premjer), k.o. Novi Grad, što odgovara k.č dio 6/32, dio 7/1, dio 7/9, dio 22, 7/4, 7/5, 7/7, 7/42, 7/43, 22 (22/1 i 22/2) i 7/48 (stari premjer), z.k. uložak br. 2157 i 3034, k.o. SP Novi Grad, općina Novi Grad, Republika Srpska, Bosna i Hercegovina".

II. Ova odluka stupa na snagu narednoga dana od dana

objavljivanja u "Službenome glasniku BiH". Ovu odluku Povjerenstvo je donijelo u sljedećem sastavu:



Sarajevo Predsjedatelj Povjerenstva


Комисија за очување националних споменика, у

складу са чланом V став 4 Анекса 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини и чланом 39 став 1 Пословника о раду Комисије за очување националних споменика, на сједници одржаној од 2. до 4. септембра 2013. године, донијела је

ОДЛУКУ О ИЗМЈЕНИ ОДЛУКЕ О ПРОГЛАШЕЊУ

ГРОБЉАНСКЕ ЦЈЕЛИНЕ - ХАРЕМ "ЈАБЛАНИЦЕ" У НОВОМ ГРАДУ НАЦИОНАЛНИМ СПОМЕНИКОМ

БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

I У Одлуци о проглашењу Гробљанске цјелине -

Харем "Јабланице" у Новом Граду националним спомеником Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", број 51/12) у тачки I став 3 мијења се и гласи:

"Национални споменик се налази на простору означеном као к.ч. 231, 232, 335, 336, 337, 341 и 342/1 (нови премјер), к.о. Нови Град, што одговара к.ч дио 6/32, дио 7/1, дио 7/9, дио 22, 7/4, 7/5, 7/7, 7/42, 7/43, 22 (22/1 и 22/2) и 7/48 (стари премјер), з.к. уложак бр. 2157 и 3034, к.о. СП

Нови Град, општина Нови Град, Република Српска, Босна и Херцеговина."

II Ова одлука ступа на снагу наредног дана од дана



Број 04.1-2.5-56/13-4 2. септембрa 2013. године




ODLUKU I

Historijski spomenik - Parna lokomotiva, dio postavke Muzeja II zasjedanja AVNOJ-a u Jajcu, proglašava se nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nacionalni spomenik).

Nacionalni spomenik se nalazi u dvorištu Muzeja II zasjedanja AVNOJ-a u Jajcu, na prostoru označenom kao k.č. 1020, posjedovni list broj 660, općina Jajce, Federacija Bosne i Hercegovine, Bosna i Hercegovina.

Na nacionalni spomenik se primjenjuju mjere zaštite utvrđene Zakonom o provedbi odluka Komisije za zaštitu nacionalnih spomenika uspostavljene prema Aneksu 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini ("Službene novine Federacije BiH", br. 2/02, 27/02, 6/04 i 51/07).


Vlada Federacije) dužna je da osigura pravne, naučne, tehničke, administrativne i finansijske mjere za zaštitu, konzervaciju i prezentaciju nacionalnog spomenika.

Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika (u daljnjem tekstu: Komisija) utvrdit će tehničke uvjete i obezbijediti finansijska sredstva za izradu i postavljanje informacione ploče sa osnovnim podacima o spomeniku i odluci o proglašenju dobra nacionalnim spomenikom.

III Vlada Federacije osigurat će odgovarajuće fizičke i

tehničke uvjete za čuvanje nacionalnog spomenika, a prije svega:

- uvjete za vršenje konzervacije i restauracije lokomotive kako bi se spriječilo njeno daljnje oštećenje od korozije;

- uvjete za odgovarajuću prezentaciju lokomotive. Izlaganje i ostali vidovi prezentacije nacionalnog

spomenika na području Bosne i Hercegovine vršit će se na osnovi uvjeta koje utvrdi federalno ministarstvo nadležno za kulturu.

IV Svako, a posebno nadležni organi Federacije Bosne i

Hercegovine, gradske i općinske službe suzdržaće se od poeduzimanja bilo kakvih radnji koje mogu da oštete nacionalni spomenik ili dovedu u pitanje njegovu zaštitu.

V Izmještanje nacionalnog spomenika iz Bosne i

Hercegovine nije dopušteno.


Izuzetno od odredbe prethodnog stava, dopušteno je privremeno izmještanje dobra iz Bosne i Hercegovine, radi prezentacije ili konzervacije, ukoliko se utvrdi da konzervatorske radove nije moguće izvršiti u Bosni i Hercegovini, odnosno ako se procijeni da se konzervacija u inostranstvu može izvršiti kvalitetnije, brže i jeftinije.

Odobrenje u smislu prethodnog stava daje Komisija, ukoliko nesumnjivo bude utvrđeno da to ni na koji način neće ugroziti nacionalni spomenik.

Komisija u svom odobrenju za privremeno izmještanje nacionalnog spomenika iz Bosne i Hercegovine utvrđuje sve uvjete pod kojima se to izmještanje može izvesti, rok za povrat spomenika u Bosnu i Hercegovinu i zaduženja pojedinih organa i institucija na osiguranju tih uvjeta, te o tome obavještava Vladu Federacije, nadležnu službu sigurnosti, carinsku službu Bosne i Hercegovine i javnost.

VI Ova odluka dostavit će se Vladi Federacije, federalnom

ministarstvu nadležnom za kulturu i nadležnoj službi zaštite naslijeđa na nivou Federacije Bosne i Hercegovine, radi provođenja mjera utvrđenih u tač. II - V ove odluke.


dokumentacijom koje je dostupno na uvid zainteresiranim licima u prostorijama i na web stranici Komisije (www.kons.gov.ba).











ODLUKU I.

Povijesni spomenik - Parna lokomotiva, dio postavke Muzeja II. zasjedanja AVNOJ-a u Jajcu, proglašava se nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nacionalni spomenik).

Nacionalni spomenik se nalazi u dvorištu Muzeja II zasjedanja AVNOJ-a u Jajcu, na prostoru označenom kao k.č. 1020, posjedovni list broj 660, općina Jajce, Federacija Bosne i Hercegovine, Bosna i Hercegovina.

Na nacionalni spomenik se primjenjuju mjere zaštite utvrđene Zakonom o provedbi odluka Povjerenstva za zaštitu nacionalnih spomenika uspostavljenog prema Aneksu 8. Općega okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini ("Službene novine Federacije BiH", br. 2/02, 27/02, 6/04 i 51/07).




III. Vlada Federacije osigurat će odgovarajuće fizičke i

tehničke uvjete za čuvanje nacionalnoga spomenika, a prije svega:

- uvjete za vršenje konzervacije i restauracije lokomotive kako bi se spriječilo njeno daljnje oštećenje od korozije;

- uvjete za odgovarajuću prezentaciju lokomotive. Izlaganje i ostali vidovi prezentacije nacionalnoga

spomenika na području Bosne i Hercegovine vršit će se na temelju uvjeta koje utvrdi federalno ministarstvo nadležno za kulturu.

IV. Svatko, a posebice nadležna tijela Federacije Bosne i

Hercegovine, gradske i općinske službe suzdržat će se od poduzimanja bilo kakvih radnji koje mogu oštetiti nacionalni spomenik ili dovesti u pitanje njegovu zaštitu.

V. Izmještanje nacionalnoga spomenika iz Bosne i

Hercegovine nije dopušteno. Iznimno od odredbe prethodnoga stavka, dopušteno je

privremeno izmještanje dobra iz Bosne i Hercegovine, u svrhu prezentacije ili konzervacije, ukoliko se utvrdi da konzervatorske radove nije moguće izvršiti u Bosni i Hercegovini, odnosno ako se procijeni da se konzervacija u inozemstvu može izvršiti kvalitetnije, brže i jeftinije.

Odobrenje u smislu prethodnoga stavka daje Povjerenstvo, ukoliko nedvojbeno bude utvrđeno da to ni na koji način neće ugroziti nacionalni spomenik.

Povjerenstvo u svom odobrenju za privremeno izmještanje nacionalnoga spomenika iz Bosne i Hercegovine utvrđuje sve uvjete pod kojima se to izmještanje može izvesti, rok za povrat spomenika u Bosnu i Hercegovinu i zaduženja pojedinih tijela i institucija na osiguranju tih uvjeta, te o tome obavještava Vladu Federacije, nadležnu službu sigurnosti, carinsku službu Bosne i Hercegovine i javnost.

VI. Ova odluka dostavit će se Vladi Federacije, federalnom

ministarstvu nadležnom za kulturu i nadležnoj službi zaštite naslijeđa na razini Federacije Bosne i Hercegovine, u svrhu provedbe mjera utvrđenih u toč. I. - V. ove odluke.


dokumentacijom koje je dostupno na uvid zainteresiranim osobama u prostorijama i na web stranici Povjerenstva (www.kons.gov.ba).




u "Službenom glasniku BiH".


Ovu je odluku Povjerenstvo donijelo u sljedećem sastavu: Zeynep Ahunbay, Martin Cherry, Amra Hadžimuhamedović, Dubravko Lovrenović i Ljiljana Ševo.






ОДЛУКУ I

Историјски споменик - Парна локомотива, дио поставке Музеја II засједања АВНОЈ-а у Јајцу, проглашава се националним спомеником Босне и Херцеговине (у даљем тексту: национални споменик).

Национални споменик се налази у дворишту Музеја II засједања АВНОЈ-а у Јајцу, на простору означеном као к.ч. 1020, посједовни лист број 660, општина Јајце, Федерација Босне и Херцеговине, Босна и Херцеговина.

На национални споменик се примјењују мјере заштите утврђене Законом о спровођењу одлука Комисије за заштиту националних споменика успостављене према Анексу 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини ("Службене новине Федерације БиХ", бр. 2/02, 27/02, 6/04 и 51/07).

II Влада Федерације Босне и Херцеговине (у даљем



III Влада Федерације обезбиједиће одговарајуће физичке

и техничке услове за чување националног споменика, а прије свега:

- услове за вршење конзервације и рестаурације локомотиве како би се спријечило њено даље оштећење од корозије;

- услове за одговарајућу презентацију локомотиве. Излагање и остали видови презентације националног

споменика на подручју Босне и Херцеговине вршиће се на основу услова које утврди федерално министарство надлежно за културу.

IV Свако, а посебно надлежни органи Федерације Босне

и Херцеговине, градске и општинске службе суздржаће се од предузимања било каквих радњи које могу да оштете национални споменик или доведу у питање његову заштиту.

V Измјештање националног споменика из Босне и

Херцеговине није дозвољено.

Изузетно од одредбе претходног става, дозвољено је привремено измјештање добра из Босне и Херцеговине, ради презентације или конзервације, уколико се утврди да конзерваторске радове није могуће извршити у Босни и Херцеговини, односно ако се процијени да се конзервација у иностранству може извршити квалитетније, брже и јефтиније.

Одобрење у смислу претходног става даје Комисија, уколико несумњиво буде утврђено да то ни на који начин неће угрозити национални споменик.

Комисија у свом одобрењу за привремено измјештање националног споменика из Босне и Херцеговине утврђује све услове под којима се то измјештање може извести, рок за повратак споменика у Босну и Херцеговину и задужења појединих органа и институција на обезбјеђењу тих услова, те о томе обавјештава Владу Федерације, надлежну службу безбједности, царинску службу Босне и Херцеговине и јавност.


федералном министарству надлежном за културу и надлежној служби заштите насљеђа на нивоу Федерације Босне и Херцеговине, ради спровођења мјера утврђених у тач. II - V ове одлуке.


документацијом које је доступно на увид заинтересованим лицима у просторијама и на wеб страници Комисије (www.kons.gov.bа).










ODLUKU I

Arheološki lokalitet - Rimski logor i civilno naselje u Makljenovcu, općina Doboj, proglašava se nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nacionalni spomenik).

Nacionalni spomenik čine ostaci temelja castruma, canabea i ranosrednjovjekovnog slavenskog naselja, te pokretni arheološki materijal s lokaliteta.

Nacionalni spomenik nalazi se na prostoru koji obuhvata k.č. 8072, posjedovni list broj 578/0, k.č. 8071, posjedovni list broj 1043/1, k.č. 8070, posjedovni list broj 3677/2, k.č. 8069, posjedovni list broj 2310/3, k.č. 8065/3, posjedovni list broj 1138/2, k.č. 8054/5, posjedovni list broj 5026/0, k.č. 8064/5,


posjedovni list broj 5026/0, k.č. 8064/4, posjedovni list broj 5025/0, k.č. 8064/3, posjedovni list broj 5027/0, k.č. 8064/2, posjedovni list broj 5028/0, k.č. 8064/1, posjedovni list broj 5029/0, k.č. 8058/1 i 8058/2, posjedovni list broj 2232/12, k.č. 8057/1 i 8057/2, posjedovni list broj 1037/0, k.č. 8113/ i 8113/2, posjedovni list 284/3, k.č. 8114/1, 8114/2 i 8114/3, posjedovni list broj 1840/0, k.č. 8115/1, posjedovni list broj 6341/1, k.č. 8115/3, posjedovni list broj 48/4, k.č. 8116, posjedovni list broj 46/0, k.č. 8065/1, posjedovni list broj 1138/2, k.č. 8066/1, posjedovni list broj 1874/5, k.č. 8067/1, posjedovni list broj 1040/0, k.č. 8068/1, posjedovni list broj 450/1, k.č. 8081/1, posjedovni list broj 5148/0, k.č. 8078/4 i 8074, posjedovni list br. 5194/0, k.č. 8073/1, posjedovni list broj 729/180 i k.č. 8073/2, posjedovni list broj 5504/1, k.o. Doboj, općina Doboj, Republika Srpska, Bosna i Hercegovina.

Na nacionalni spomenik se primjenjuju mjere zaštite utvrđene Zakonom o provedbi odluka Komisije za zaštitu nacionalnih spomenika ustanovljene u skladu sa Aneksom 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik Republike Srpske", br. 9/02, 70/06 i 64/08).

II Vlada Republike Srpske dužna je osigurati pravne,

naučne, tehničke, administrativne i finansijske mjere za zaštitu, konzervaciju i prezentaciju nacionalnog spomenika.

Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika (u daljnjem tekstu: Komisija) utvrdit će uvjete i osigurati sredstva za izradu i postavljanje informacione ploče sa osnovnim podacima o spomeniku i odluci o proglašenju dobra nacionalnim spomenikom.

III Prvi stepen zaštite primjenjuje se na prostor koji

obuhvata: k.č. 8072, posjedovni list 578/0, k.č. 8071, posjedovni list 1043/1, k.č. 8070, posjedovni list 3677/2, k.č. 8069, posjedovni list 2310/3, k.č. 8065/3, posjedovni list 1138/2, k.č. 8054/5, posjedovni list 5026/0, k.č. 8064/5, posjedovni list 5026/0, k.č. 8064/4, posjedovni list 5025/0, k.č. 8064/3, posjedovni list 5027/0, k.č. 8064/2, posjedovni list 5028/0, k.č. 8064/1, posjedovni list 5029/0, k.č. 8058/1 i 8058/2, posjedovni list 2232/12, k.č. 8057/1 i 8057/2, posjedovni list 1037/0, k.č. 8113/ i 8113/2 upisani u posjedovni list 284/3, 8114/1, 8114/2 i 8114/3, posjedovni list 1840/0, k.č. 8115/1, posjedovni list 6341/1, k.č. 8115/3, posjedovni list 48/4, k.č. 8116, posjedovni list 46/0). U tom stepenu utvrđuju se sljedeće mjere zaštite:

- dopušteni su isključivo istraživački, arheološki i konzervatorsko-restauratorski radovi, uključujući i one koji imaju za cilj prezentaciju spomenika, uz odobrenje ministarstva nadležnog za prostorno uređenje (u daljnjem tekstu: nadležno ministarstvo) i stručni nadzor nadležne službe zaštite naslijeđa na nivou Republike Srpske (u daljnjem tekstu: nadležna služba zaštite);

- zona je arheološko nalazište, pa je prilikom obavljanja istražnih radova obavezno osigurati prisustvo arheologa;

- zabranjeno je izvođenje građevinskih radova i promjena oblika terena, te izgradnja infrastrukture, industrijskih objekata i postrojenja;

- zabranjeno je prekopavanje lokaliteta; - zabranjeno je oranje dublje od 20 cm; - zabranjeno je neovalašteno prikupljanje pokretnog

arheološkog materijala (nalaza); - mjere tehničke zaštite arheološkog lokaliteta mogu

se provoditi samo uz prethodna arheološka

iskopavanja; nije dopušteno odlaganje bilo kakvog otpada.

Drugi stepen zaštite primjenjuje se na prostoru koji se nalazi na udaljenosti od 10 metara prema istoku od granica područja na kojem se primjenjuju mjere iz prvog stepena zaštite, unutar parcela: k.č. 8065/1, posjedovni list 1138/2, k.č. 8066/1, posjedovni list 1874/5, k.č. 8067/1, posjedovni list 1040/0, k.č. 8068/1, posjedovni list 450/1, k.č. 8081/1, posjedovni list 5148/0, k.č. 8078/4 i 8074, posjedovni list 5194/0, k.č. 8073, posjedovni list 729/180 i k.č. 8073/2, posjedovni list 5504/1. U tom stepenu utvrđuju se sljedeće mjere zaštite:

- zabrana gradnje na graničnom pojasu sa prostorom koji obuhvata prvi stepen na udaljenosti od 20 metara;

- zona je potencijalno arheološko nalazište, pa je prilikom obavljanja istražnih radova obavezno osigurati prisustvo arheologa; zabranjena izgradnja bez prethodno obavljenih arheoloških istraživanja.

IV Svi pokretni nalazi, koji tokom arheološkog istraživanja

budu nađeni, bit će pohranjeni u najbližem muzeju koji ispunjava kadrovske, materijalne i tehničke uvjete ili u Zemaljskom muzeju Bosne i Hercegovine u Sarajevu, obrađeni i prezentirani na odgovarajući način.

Izuzetno od stava 1. ove tačke, u periodu do ponovnog otvaranja Zemaljskog muzeja Bosne i Hercegovine, a u slučaju da najbliži muzej ne ispunjava kadrovske, materijalne i tehničke uvjete, nosioci arheoloških istraživanja dužni su da podnesu pisani zahtjev Komisiji da odredi instituciju u kojoj će arheološki nalazi biti privremeno pohranjeni.

Sav pokretni i nepokretni arheološki materijal koji bude nađen tokom arheoloških istraživanja neophodno je stručno obraditi.

Arheolog - voditelj arheoloških istraživanja dužan je nakon izvršenih arheoloških radova podnijeti izvještaj Komisiji i instituciji koja je obavila istraživanja.

Arheolog - voditelj arheoloških istraživanja mora imati na raspolaganju sav nađeni pokretni i nepokretni arheološki materijal dok traje istraživanje i dok ne završi izvještaj, a najduže za period od tri godine.

Paralelno s izvođenjem arheoloških istraživanja, neophodna je sukcesivna konzervacija nepokretnih nalaza na lokalitetu i konzervacija pokretnog arheološkog materijala i njegovo pohranjivanje u odgovarajuće prostore (depoe).

Nakon dostavljanja izvještaja o provedenom istraživanju, Komisija će utvrditi pokretne nalaze na koje će biti primjenjivane mjere zaštite koje Komisija utvrđuje.

V Iznošenje pokretnog arheološkog materijala iz tačke I stav

2. i tačke IV stav 1. ove odluke (u daljnjem tekstu: pokretno naslijeđe) iz Bosne i Hercegovine nije dopušteno.

Izuzetno od odredbe stava 1. ove tačke, dopušteno je privremeno iznošenje pokretnog naslijeđa iz Bosne i Hercegovine radi prezentacije ili konzervacije, ukoliko se utvrdi da konzervatorske radove nije moguće izvršiti u Bosni i Hercegovini, odnosno ako se procijeni da se konzervacija u inozemstvu može izvršiti kvalitetnije, brže i jeftinije.

Odobrenje u smislu prethodnog stava daje Komisija, ukoliko nesumnjivo bude utvrđeno da to ni na koji način neće ugroziti pokretno naslijeđe.

Komisija u svom odobrenju za privremeno iznošenje pokretnog naslijeđa iz Bosne i Hercegovine utvrđuje sve uvjete pod kojima se to iznošenje može izvesti, rok za povrat u Bosnu i Hercegovinu, kao i zaduženja pojedinih organa i institucija na


osiguranju tih uvjeta, te o tome obavještava Vladu Republike Srpske, nadležnu službu sigurnosti, carinsku službu Bosne i Hercegovine i javnost.

VI Stavljaju se izvan snage svi provedbeni i razvojni

prostorno-planski akti u dijelu u kojem su suprotni odredbama ove odluke.

VII Svako, a posebno nadležni organi Republike Srpske,

gradske i općinske službe suzdržat će se od poduzimanja bilo kakvih postupaka koji mogu oštetiti nacionalni spomenik ili dovesti u pitanje njegovu zaštitu.

VIII Ova odluka dostavit će se Vladi Republike Srpske,

nadležnom ministarstvu, nadležnoj službi zaštite i općinskim organima uprave nadležnim za poslove urbanizma i katastra, radi provedbe mjera utvrđenih u tač. II - VII ove odluke, te nadležnom općinskom sudu radi upisa u zemljišne knjige.

IX Sastavni dio ove odluke je obrazloženje sa pratećom

dokumentacijom, koje je dostupno na uvid zainteresiranim licima u prostorijama i na web-stranici Komisije (www.kons.gov.ba).

X Prema članu V stav 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog


XI Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana







temelju članka V. stavak 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini i članka 39. stavak 1. Poslovnika o radu Povjerenstva za očuvanje nacionalnih spomenika, na sjednici održanoj od 2. do 4. rujna 2013. godine, je donijelo

ODLUKU I.

Arheološki lokalitet - Rimski logor i civilno naselje u Makljenovcu, općina Doboj, proglašava se nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nacionalni spomenik).

Nacionalni spomenik čine ostaci temelja castruma, canabea i ranosrednjovjekovnog slavenskog naselja, te pokretni arheološki materijal s lokaliteta.

Nacionalni spomenik nalazi se na prostoru koji obuhvaća k.č. 8072, posjedovni list broj 578/0, k.č. 8071, posjedovni list broj 1043/1, k.č. 8070, posjedovni list broj 3677/2, k.č. 8069, posjedovni list broj 2310/3, k.č. 8065/3, posjedovni list broj 1138/2, k.č. 8054/5, posjedovni list broj 5026/0, k.č. 8064/5, posjedovni list broj 5026/0, k.č. 8064/4, posjedovni list broj 5025/0, k.č. 8064/3, posjedovni list broj 5027/0, k.č. 8064/2, posjedovni list broj 5028/0, k.č. 8064/1, posjedovni list broj 5029/0, k.č. 8058/1 i 8058/2, posjedovni list broj 2232/12, k.č. 8057/1 i 8057/2, posjedovni list broj 1037/0, k.č. 8113/ i

8113/2, posjedovni list 284/3, k.č. 8114/1, 8114/2 i 8114/3, posjedovni list broj 1840/0, k.č. 8115/1, posjedovni list broj 6341/1, k.č. 8115/3, posjedovni list broj 48/4, k.č. 8116, posjedovni list broj 46/0, k.č. 8065/1, posjedovni list broj 1138/2, k.č. 8066/1, posjedovni list broj 1874/5, k.č. 8067/1, posjedovni list broj 1040/0, k.č. 8068/1, posjedovni list broj 450/1, k.č. 8081/1, posjedovni list broj 5148/0, k.č. 8078/4 i 8074, posjedovni list br. 5194/0, k.č. 8073/1, posjedovni list broj 729/180 i k.č. 8073/2, posjedovni list broj 5504/1, k.o. Doboj, općina Doboj, Republika Srpska, Bosna i Hercegovina.

Na nacionalni spomenik se primjenjuju mjere zaštite utvrđene Zakonom o provedbi odluka Povjerenstva za zaštitu nacionalnih spomenika ustanovljenog sukladno Aneksu 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik Republike Srpske", br. 9/02, 70/06 i 64/08).


znanstvene, tehničke, administrativne i financijske mjere za zaštitu, konzervaciju i prezentaciju nacionalnog spomenika.

Povjerenstvo za očuvanje nacionalnih spomenika (u daljnjem tekstu: Povjerenstvo) utvrdit će uvjete i osigurati sredstva za izradu i postavljanje informacijske ploče sa temeljnim podacima o spomeniku i odluci o proglašenju dobra nacionalnim spomenikom.

III. Prvi stupanj zaštite primjenjuje se na prostor koji

obuhvaća: k.č. 8072, posjedovni list 578/0, k.č. 8071, posjedovni list 1043/1, k.č. 8070, posjedovni list 3677/2, k.č. 8069, posjedovni list 2310/3, k.č. 8065/3, posjedovni list 1138/2, k.č. 8054/5, posjedovni list 5026/0, k.č. 8064/5, posjedovni list 5026/0, k.č. 8064/4, posjedovni list 5025/0, k.č. 8064/3, posjedovni list 5027/0, k.č. 8064/2, posjedovni list 5028/0, k.č. 8064/1, posjedovni list 5029/0, k.č. 8058/1 i 8058/2, posjedovni list 2232/12, k.č. 8057/1 i 8057/2, posjedovni list 1037/0, k.č. 8113/ i 8113/2 upisani u posjedovni list 284/3, 8114/1, 8114/2 i 8114/3, posjedovni list 1840/0, k.č. 8115/1, posjedovni list 6341/1, k.č. 8115/3, posjedovni list 48/4, k.č. 8116, posjedovni list 46/0). U tom stupnju utvrđuju se sljedeće mjere zaštite:

- dopušteni su isključivo istraživački, arheološki i konzervatorsko-restauratorski radovi, uključujući i one koji imaju za cilj prezentaciju spomenika, uz odobrenje ministarstva nadležnog za prostorno uređenje (u daljnjem tekstu: nadležno ministarstvo) i stručni nadzor nadležne službe zaštite naslijeđa na razini Republike Srpske (u daljnjem tekstu: nadležna služba zaštite);

- zona je arheološko nalazište, pa je prigodom obavljanja istražnih radova obvezno osigurati nazočnost arheologa;

- zabranjeno je izvođenje građevinskih radova i promjena oblika terena, te izgradnja infrastrukture, industrijskih objekata i postrojenja;

- zabranjeno je prekopavanje lokaliteta; - zabranjeno je oranje dublje od 20 cm; - zabranjeno je neovalašteno prikupljanje pokretnog

arheološkog materijala (nalaza); - mjere tehničke zaštite arheološkog lokaliteta mogu

se provoditi samo uz prethodna arheološka iskopavanja; nije dopušteno odlaganje bilo kakvog otpada.

Drugi stupanj zaštite primjenjuje se na prostoru koji se nalazi na udaljenosti od 10 metara prema istoku od granica područja na kojem se primjenjuju mjere iz prvog stupnja zaštite, unutar parcela: k.č. 8065/1, posjedovni list 1138/2, k.č.


8066/1, posjedovni list 1874/5, k.č. 8067/1, posjedovni list 1040/0, k.č. 8068/1, posjedovni list 450/1, k.č. 8081/1, posjedovni list 5148/0, k.č. 8078/4 i 8074, posjedovni list 5194/0, k.č. 8073, posjedovni list 729/180 i k.č. 8073/2, posjedovni list 5504/1. U tom stupnju utvrđuju se sljedeće mjere zaštite:

- zabrana gradnje na graničnom pojasu sa prostorom koji obuhvaća prvi stupanj na udaljenosti od 20 metara;

- zona je potencijalno arheološko nalazište, pa je prigodom obavljanja istražnih radova obvezno osigurati nazočnost arheologa; zabranjena gradnja bez prethodno obavljenih arheoloških istraživanja.

IV. Svi pokretni nalazi, koji tijekom arheološkog istraživanja

budu nađeni, bit će pohranjeni u najbližem muzeju koji ispunjava kadrovske, materijalne i tehničke uvjete ili u Zemaljskom muzeju Bosne i Hercegovine u Sarajevu, obrađeni i prezentirani na odgovarajući način.

Iznimno od stavka 1. ove točke, u razdoblju do ponovnog otvorenja Zemaljskog muzeja Bosne i Hercegovine, a u slučaju da najbliži muzej ne ispunjava kadrovske, materijalne i tehničke uvjete, nositelji arheoloških istraživanja dužni su podnijeti pisani zahtjev Povjerenstvu da odredi instituciju u kojoj će arheološki nalazi biti privremeno pohranjeni.

Sav pokretni i nepokretni arheološki materijal koji bude nađen tijekom arheoloških istraživanja nužno je stručno obraditi.

Arheolog - voditelj arheoloških istraživanja dužan je nakon izvršenih arheoloških radova podnijeti izvješće Povjerenstvu i instituciji koja je obavila istraživanja.

Arheolog - voditelj arheoloških istraživanja mora imati na raspolaganju sav nađeni pokretni i nepokretni arheološki materijal dok traje istraživanje i dok ne završi izvješće, a najduže za razdoblje od tri godine.

Paralelno s izvođenjem arheoloških istraživanja, nužna je sukcesivna konzervacija nepokretnih nalaza na lokalitetu i konzervacija pokretnog arheološkog materijala i njegovo pohranjivanje u odgovarajuće prostore (depoe).

Nakon dostavljanja izvješća o provedenom istraživanju, Povjerenstvo će utvrditi pokretne nalaze na koje će biti primjenjivane mjere zaštite koje Povjerenstvo utvrđuje.

V. Iznošenje pokretnog arheološkog materijala iz točke I.

stavak 2. i točke IV. stavak 1. ove odluke (u daljnjem tekstu: pokretno naslijeđe) iz Bosne i Hercegovine nije dopušteno.

Iznimno od odredbe stavka 1. ove točke, dopušteno je privremeno iznošenje pokretnog naslijeđa iz Bosne i Hercegovine u svrhu prezentacije ili konzervacije, ukoliko se utvrdi da konzervatorske radove nije moguće izvršiti u Bosni i Hercegovini, odnosno ako se procijeni da se konzervacija u inozemstvu može izvršiti kvalitetnije, brže i jeftinije.

Odobrenje u smislu prethodnog stavka daje Povjerenstvo, ukoliko nedvojbeno bude utvrđeno da to ni na koji način neće ugroziti pokretno naslijeđe.

Povjerenstvo u svom odobrenju za privremeno iznošenje pokretnog naslijeđa iz Bosne i Hercegovine utvrđuje sve uvjete pod kojima se to iznošenje može izvesti, rok za povrat u Bosnu i Hercegovinu, kao i zaduženja pojedinih tijela i institucija na osiguranju tih uvjeta, te o tome obavještava Vladu Republike Srpske, nadležnu službu sigurnosti, carinsku službu Bosne i Hercegovine i javnost.

VI. Stavljaju se izvan snage svi provedbeni i razvojni


VII. Svatko, a posebice nadležna tijela Republike Srpske,


VIII. Ova odluka dostavit će se Vladi Republike Srpske,

nadležnom ministarstvu, nadležnoj službi zaštite i općinskim tijelama uprave nadležnim za poslove urbanizma i katastra, u svrhu provedbe mjera utvrđenih u toč. II. - VII. ove odluke, te nadležnom općinskom sudu u svrhu upisa u zemljišne knjige.

IX. Sastavni je dio ove odluke obrazloženje sa pratećom

dokumentacijom, koje je dostupno na uvid zainteresiranim osobama u prostorijama i na web-stranici Povjerenstva (www.kons.gov.ba).

X. Sukladno članku V. stavak 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog


XI. Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana objave








ОДЛУКУ I

Археолошки локалитет - Римски логор и цивилно насеље у Макљеновцу, општина Добој, проглашава се националним спомеником Босне и Херцеговине (у даљем тексту: национални споменик).

Национални споменик чине остаци темеља каструма, канабеа и раносредњовјековног словенског насеља, те покретни археолошки материјал с локалитета.

Национални споменик налази се на простору који обухвата к.ч. 8072, посједовни лист број 578/0, к.ч. 8071, посједовни лист број 1043/1, к.ч. 8070, посједовни лист број 3677/2, к.ч. 8069, посједовни лист број 2310/3, к.ч. 8065/3, посједовни лист број 1138/2, к.ч. 8054/5, посједовни лист број 5026/0, к.ч. 8064/5, посједовни лист број 5026/0, к.ч. 8064/4, посједовни лист број 5025/0, к.ч. 8064/3, посједовни лист број 5027/0, к.ч. 8064/2, посједовни лист број 5028/0, к.ч. 8064/1, посједовни лист број 5029/0, к.ч. 8058/1 и 8058/2, посједовни лист број 2232/12, к.ч. 8057/1 и 8057/2, посједовни лист број 1037/0, к.ч. 8113/ и 8113/2, посједовни лист 284/3, к.ч. 8114/1, 8114/2 и 8114/3, посједовни лист број 1840/0, к.ч. 8115/1, посједовни лист број 6341/1, к.ч.


8115/3, посједовни лист број 48/4, к.ч. 8116, посједовни лист број 46/0, к.ч. 8065/1, посједовни лист број 1138/2, к.ч. 8066/1, посједовни лист број 1874/5, к.ч. 8067/1, посједовни лист број 1040/0, к.ч. 8068/1, посједовни лист број 450/1, к.ч. 8081/1, посједовни лист број 5148/0, к.ч. 8078/4 и 8074, посједовни лист бр. 5194/0, к.ч. 8073/1, посједовни лист број 729/180 и к.ч. 8073/2, посједовни лист број 5504/1, к.о. Добој, општина Добој, Република Српска, Босна и Херцеговина.

На национални споменик се примјењују мјере заштите утврђене Законом о спровођењу одлука Комисије за заштиту националних споменика установљене у складу са Анексом 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини ("Службени гласник Републике Српске", бр. 9/02, 70/06 и 64/08).


правне, научне, техничке, административне и финансијске мјере за заштиту, конзервацију и презентацију националног споменика.

Комисија за очување националних споменика (у даљем тексту: Комисија) утврдиће услове и обезбиједити средства за израду и постављање информационе табле са основним подацима о споменику и одлуци о проглашењу добра националним спомеником.

III Први степен заштите примјењује се на простор који

обухвата: к.ч. 8072, посједовни лист 578/0, к.ч. 8071, посједовни лист 1043/1, к.ч. 8070, посједовни лист 3677/2, к.ч. 8069, посједовни лист 2310/3, к.ч. 8065/3, посједовни лист 1138/2, к.ч. 8054/5, посједовни лист 5026/0, к.ч. 8064/5, посједовни лист 5026/0, к.ч. 8064/4, посједовни лист 5025/0, к.ч. 8064/3, посједовни лист 5027/0, к.ч. 8064/2, посједовни лист 5028/0, к.ч. 8064/1, посједовни лист 5029/0, к.ч. 8058/1 и 8058/2, посједовни лист 2232/12, к.ч. 8057/1 и 8057/2, посједовни лист 1037/0, к.ч. 8113/ и 8113/2 уписани у посједовни лист 284/3, 8114/1, 8114/2 и 8114/3, посједовни лист 1840/0, к.ч. 8115/1, посједовни лист 6341/1, к.ч. 8115/3, посједовни лист 48/4, к.ч. 8116, посједовни лист 46/0). У том степену утврђују се сљедеће мјере заштите:

- дозвољени су искључиво истраживачки, археолошки и конзерваторско-рестаураторски радови, укључујући и оне који имају за циљ презентацију споменика, уз одобрење министарства надлежног за просторно уређење (у даљем тексту: надлежно министарство) и стручни надзор надлежне службе заштите насљеђа на нивоу Републике Српске (у даљем тексту: надлежна служба заштите);

- зона је археолошко налазиште, па је приликом обављања истражних радова обавезно обезбиједити присуство археолога;

- забрањено је извођење грађевинских радова и промјена облика терена, те изградња инфраструктуре, индустријских објеката и постројења;

- забрањено је прекопавање локалитета; - забрањено је орање дубље од 20 цм; - забрањено је неовалашћено прикупљање

покретног археолошког материјала (налаза); - мјере техничке заштите археолошког локалитета

могу се спроводити само уз претходна археолошка ископавања; није допуштено одлагање било каквог отпада.

Други степен заштите примјењује се на простору који се налази на удаљености од 10 метара према истоку од граница подручја на којем се примјењују мјере из првог степена заштите, унутар парцела: к.ч. 8065/1, посједовни лист 1138/2, к.ч. 8066/1, посједовни лист 1874/5, к.ч. 8067/1, посједовни лист 1040/0, к.ч. 8068/1, посједовни лист 450/1, к.ч. 8081/1, посједовни лист 5148/0, к.ч. 8078/4 и 8074, посједовни лист 5194/0, к.ч. 8073, посједовни лист 729/180 и к.ч. 8073/2, посједовни лист 5504/1. У том степену утврђују се сљедеће мјере заштите:

- забрана градње на граничном појасу са простором који обухвата први степен на удаљености од 20 метара;

- зона је потенцијално археолошко налазиште, па је приликом обављања истражних радова обавезно обезбиједити присуство археолога; забрањена изградња без претходно обављених археолошких истраживања.

IV Сви покретни налази, који током археолошког

истраживања буду нађени, биће депоновани у најближем музеју који испуњава кадровске, материјалне и техничке услове или у Земаљском музеју Босне и Херцеговине у Сарајеву, обрађени и презентовани на одговарајући начин.

Изузетно од става 1. ове тачке, у периоду до поновног отварања Земаљског музеја Босне и Херцеговине, а у случају да најближи музеј не испуњава кадровске, материјалне и техничке услове, носиоци археолошких истраживања дужни су да поднесу писани захтјев Комисији да одреди институцију у којој ће археолошки налази бити привремено депоновани.

Сав покретни и непокретни археолошки материјал који буде нађен током археолошких истраживања неопходно је стручно обрадити.

Археолог - вођа археолошких истраживања дужан је након извршених археолошких радова да поднесе извјештај Комисији и институцији која је обавила истраживања.

Археолог - вођа археолошких истраживања мора имати на располагању сав нађени покретни и непокретни археолошки материјал док траје истраживање и док не заврши извјештај, а најдуже за период од три године.

Паралелно с извођењем археолошких истраживања, неопходна је сукцесивна конзервација непокретних налаза на локалитету и конзервација покретног археолошког материјала и његово депоновање у одговарајуће просторе (депое).

Након достављања извјештаја о спроведеном истраживању, Комисија ће утврдити покретне налазе на које ће бити примјењиване мјере заштите које Комисија утврђује.

V Изношење покретног археолошког материјала из

тачке I став 2. и тачке IV став 1. ове одлуке (у даљем тексту: покретно насљеђе) из Босне и Херцеговине није дозвољено.

Изузетно од одредбе става 1. ове тачке, дозвољено је привремено изношење покретног насљеђа из Босне и Херцеговине ради презентације или конзервације, уколико се утврди да конзерваторске радове није могуће извршити у Босни и Херцеговини, односно ако се процијени да се конзервација у иностранству може извршити квалитетније, брже и јефтиније.

Одобрење у смислу претходног става даје Комисија, уколико несумњиво буде утврђено да то ни на који начин неће угрозити покретно насљеђе.


Комисија у свом одобрењу за привремено изношење покретног насљеђа из Босне и Херцеговине утврђује све услове под којима се то изношење може извести, рок за повратак у Босну и Херцеговину, као и задужења појединих органа и институција на осигурању тих услова, те о томе обавјештава Владу Републике Српске, надлежну службу безбједности, царинску службу Босне и Херцеговине и јавност.

VI Стављају се изван снаге сви цпроведбени и развојни


VII Свако, а посебно надлежни органи Републике Српске,

градске и општинске службе суздржаће се од предузимања било каквих поступака који могу да оштете национални споменик или доведу у питање његову заштиту.

VIII Ова одлука доставиће се Влади Републике Српске,

надлежном министарству, надлежној служби заштите и општинским органима управе надлежним за послове урбанизма и катастра, ради спровођења мјера утврђених у тач. II - VII ове одлуке, те надлежном општинском суду ради уписа у земљишне књиге.

IX Саставни дио ове одлуке је образложење са пратећом

документацијом, које је доступно на увид заинтересованим лицима у просторијама и на wеб-страници Комисије (www.kons.gov.ba).

X У складу са чланом V став 4. Анекса 8. Општег

оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини, одлуке Комисије су коначне.

XI Ова одлука ступа на снагу наредног дана од дана







ODLUKU I

Historijski spomenik - zgrada Muftijinog konaka u Tešnju proglašava se nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nacionalni spomenik).

Nacionalni spomenik se nalazi na prostoru označenom kao k.č. 967, k.o. Tešanj I (novi premjer), što odgovara k.č. 11/40, k.o. SP_Tešanj (stari premjer), općina Tešanj, Federacija Bosne i Hercegovine, Bosna i Hercegovina.

Na nacionalni spomenik se primjenjuju mjere zaštite utvrđene Zakonom o provođenju odluka Komisije za zaštitu nacionalnih spomenika ustanovljene prema Aneksu 8 Općeg

okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini ("Službene novine Federacije BiH", br. 2/02, 27/02, 6/04 i 51/07).




III Na prostoru definiranom u tački I stav 2. ove odluke

utvrđuju se sljedeće mjere zaštite: - dopušteni su konzervatorsko-restauratorski radovi na

objektu, te radovi koji imaju za cilj prezentaciju nacionalnog spomenika, radovi tekućeg održavanja, čemu treba prethoditi izrada projekta, koji mora dobiti potrebno odobrenje federalnog ministarstva nadležnog za prostorno uređenje (u daljnjem tekstu: nadležno ministarstvo) i koji neće biti u suprotnosti sa izvornom namjenom objekta;

- bilo kakvi radovi na nacionalnom spomeniku mogu se izvoditi samo uz odgovarajuće odobrenje i uz stručni nadzor nadležne službe zaštite naslijeđa na nivou Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nadležna služba zaštite);

- dopušteno je vršenje intervencija koje imaju za cilj vraćanje izvornog izgleda i fizičkog jedinstva objekta, te adaptacije objekta i njegove eventualne transformacije u muzejski, edukacioni ili izložbeni prostor, ili u neke druge svrhe, na način koji neće ugroziti vrijednosti objekta.




Hercegovine, kantona, gradske i općinske službe suzdržat će se od poduzimanja bilo kakvih radnji koje mogu da oštete nacionalni spomenik ili dovedu u pitanje njegovu zaštitu.

VI Ova odluka dostavit će se Vladi Federacije, nadležnom

ministarstvu, nadležnoj službi zaštite i općinskom organu uprave nadležnom za poslove urbanizma i katastra, radi provođenja mjera utvrđenih u tač. II - V ove odluke, te nadležnom općinskom sudu radi upisa u zemljišne knjige.








Ovu odluku Komisija je donijela u sljedećem sastavu: Zeynep Ahunbay, Martin Cherry, Amra Hadžimuhamedović, Dubravko Lovrenović i Ljiljana Ševo.






ODLUKU I.

Povijesni spomenik - zgrada Muftijinog konaka u Tešnju proglašava se nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nacionalni spomenik).

Nacionalni spomenik se nalazi na prostoru označenom kao k.č. 967, k.o. Tešanj I (novi premjer), što odgovara k.č. 11/40, k.o. SP_Tešanj (stari premjer), općina Tešanj, Federacija Bosne i Hercegovine, Bosna i Hercegovina.

Na nacionalni spomenik se primjenjuju mjere zaštite utvrđene Zakonom o provedbi odluka Povjerenstva za zaštitu nacionalnih spomenika ustanovljenog prema Aneksu 8 Općega okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini ("Službene novine Federacije BiH", br. 2/02, 27/02, 6/04 i 51/07).




III. Na prostoru definiranom u točki I. stavak 2. ove odluke

utvrđuju se sljedeće mjere zaštite: - dopušteni su konzervatorsko-restauratorski radovi na

objektu, te radovi koji imaju za cilj prezentaciju nacionalnoga spomenika, radovi tekućeg održavanja, čemu treba prethoditi izrada projekta, koji mora dobiti potrebno odobrenje federalnog ministarstva nadležnog za prostorno uređenje (u daljnjem tekstu: nadležno ministarstvo) i koji neće biti u suprotnosti sa izvornom namjenom objekta;

- bilo kakvi radovi na nacionalnom spomeniku mogu se izvoditi samo uz odgovarajuće odobrenje i uz stručni nadzor nadležne službe zaštite naslijeđa na razini Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nadležna služba zaštite);

- dopušteno je vršenje intervencija koje imaju za cilj vraćanje izvornog izgleda i fizičkog jedinstva objekta, te adaptacije objekta i njegove eventualne transformacije u muzejski, edukacijski ili izložbeni prostor, ili u neke druge svrhe, na način koji neće ugroziti vrijednosti objekta.





VI. Ova odluka dostavit će se Vladi Federacije, nadležnom

ministarstvu, nadležnoj službi zaštite i općinskom tijelu uprave nadležnom za poslove urbanizma i katastra, u svrhu provedbe mjera utvrđenih u toč. II. - V. ove odluke, te nadležnom općinskom sudu u svrhu upisa u zemljišne knjige.





IX. Ova odluka stupa na snagu narednoga dana od dana

objave u "Službenom glasniku BiH". Ovu je odluku Povjerenstvo donijelo u sljedećem sastavu:







ОДЛУКУ I

Историјски споменик - зграда Муфтијиног конака у Тешњу проглашава се националним спомеником Босне и Херцеговине (у даљем тексту: национални споменик).

Национални споменик се налази на простору означеном као к.ч. 967, к.о. Тешањ I (нови премјер), што одговара к.ч. 11/40, к.о. СП_Тешањ (стари премјер), општина Тешањ, Федерација Босне и Херцеговине, Босна и Херцеговина.

На национални споменик се примјењују мјере заштите утврђене Законом о спровођењу одлука Комисије за заштиту националних споменика установљене према Анексу 8 Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини ("Службене новине Федерације БиХ", бр. 2/02, 27/02, 6/04 и 51/07).



Комисија за очување националних споменика (у даљем тексту: Комисија) утврдиће техничке услове и обезбиједити финансијска средства за израду и постављање


информационе табле са основним подацима о споменику и одлуци о проглашењу добра националним спомеником.

III На простору дефинисаном у тачки I став 2. ове одлуке

утврђују се сљедеће мјере заштите: - дозвољени су конзерваторско-рестаураторски

радови на објекту, те радови који имају за циљ презентацију националног споменика, радови текућег одржавања, чему треба претходити израда пројекта, који мора добити потребно одобрење федералног министарства надлежног за просторно уређење (у даљем тексту: надлежно министарство) и који неће бити у супротности са изворном намјеном објекта;

- било какви радови на националном споменику могу се изводити само уз одговарајуће одобрење и уз стручни надзор надлежне службе заштите насљеђа на нивоу Федерације Босне и Херцеговине (у даљем тексту: надлежна служба заштите);

- дозвољено је вршење интервенција које имају за циљ враћање аутентичног изгледа и физичког јединства објекта, те адаптације објекта и његове евентуалне трансформације у музејски, едукациони или изложбени простор, или у неке друге сврхе, на начин који неће угрозити вриједности објекта.




и Херцеговине, кантона, градске и општинске службе суздржаће се од предузимања било каквих радњи које могу да оштете национални споменик или доведу у питање његову заштиту.












1248 Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika, na osnovu

člana V stav 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini i člana 39 stav 1. Poslovnika o radu Komisije za očuvanje nacionalnih spomenika, na sjednici održanoj od 25. do 29. aprila 2013. godine, donijela je

ODLUKU I.

Mjesto i ostaci historijskog spomenika - Džamija u Pridvorici kod Gacka proglašava se nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nacionalni spomenik).

Nacionalni spomenik nalazi se na prostoru koji obuhvata k.č. 471 i 472 (stari premjer), zk. uložak broj 228, posjedovni list broj 164/0, k.o. Borač, općina Gacko, Republika Srpska, Bosna i Hercegovina.

Na nacionalni spomenik primjenjuju se mjere zaštite i rehabilitacije utvrđene Zakonom o provođenju odluka Komisije za zaštitu nacionalnih spomenika ustanovljene u skladu sa Aneksom 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik Republike Srpske", br. 9/02, 70/06 i 64/08).


naučne, tehničke, administrativne i finansijske mjere za zaštitu, konzervaciju, rehabilitaciju i prezentaciju nacionalnog spomenika.

Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika (u daljnjem tekstu: Komisija) utvrdit će uvjete i osigurati sredstva za izradu i postavljanje informacijske ploče sa osnovnim podacima o spomeniku i odluci o proglašenju dobra nacionalnim spomenikom.

III. S ciljem trajne zaštite nacionalnog spomenika, utvrđuju se

sljedeće mjere zaštite koje se odnose na prostor definiran u tački I stav 2. ove odluke:

- dopušteni su isključivo radovi na rehabilitaciji objekta, uz odobrenje ministarstva nadležnog za prostorno uređenje u Republici Srpskoj i stručni nadzor nadležne službe zaštite naslijeđa na nivou Republike Srpske;

- na susjednim parcelama (k.č. 473/1, 473/2 i 461) nije dopuštena izgradnja novih objekata koji bi dimenzijama, izgledom ili na neki drugi način mogli ugroziti nacionalni spomenik.

U cilju hitne zaštite nacionalnog spomenika potrebno je izvršiti čišćenje lokacije od samoniklog rastinja i detaljno snimanje preostalih dijelova objekta džamije.

Vlada Republike Srpske dužna je osigurati izradu projekta rehabilitacije nacionalnog spomenika. Prilikom rehabilitacije nacionalnog spomenika neophodno je ispuniti sljedeće uvjete:

- historijski spomenik bit će rehabilitiran na izvornoj lokaciji;

- prilikom rehabilitacije bit će zadržani izvorni proporcijski odnosi i izvorni izgled objekta sa identičnim horizontalnim i vertikalnim dimenzijama, a na osnovi dokumentacije o njezinom izvornom obliku uz moguću upotrebu savremenih materijala najsličnijih izvornim;

- sve dijelove i ostatke koji budu pronađeni na lokalitetu džamije ili na nekom drugom mjestu, uključujući i ostatke zidova i drugih dijelova džamije, potrebno je snimiti, istražiti, konzervirati i ponovno ugraditi u rekonstruirani objekat, ukoliko je to moguće;


- odlomke koji se zbog visokog stepena oštećenja ne mogu ugraditi treba na odgovarajući način konzervirati i prezentirati u okviru graditeljske cjeline.



V. Svako, a posebno nadležni organi Republike Srpske,



ministarstvu nadležnom za prostorno uređenje u Republici Srpskoj, nadležnoj službi zaštite naslijeđa na nivou Republike Srpske i općinskim organima uprave nadležnim za poslove urbanizma i katastra radi provođenja mjera utvrđenih u tač. II - V ove odluke, te nadležnom općinskom sudu radi upisa u zemljišne knjige.

VII. Sastavni dio ove odluke je obrazloženje sa pratećom

dokumentacijom koje je dostupno na uvid zainteresiranim licima u prostorijama i na internetskoj stranici Komisije (http://www.kons.gov.ba).

VIII. Prema članu V stav 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog


IX. Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana


Zeynep Ahunbay, Martin Cherry, Amra Hadžimuhamedović, Dubravko Lovrenović, Ljiljana Ševo.

Broj 06.2-2.3-53/13-16 26. aprila 2013. godine




osnovu članka V stavak 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini i članka 39. stavak 1. Poslovnika o radu Povjerenstva za očuvanje nacionalnih spomenika, na sjednici održanoj od 25. do 29. travnja 2013. godine, donijelo je

ODLUKU I.

Mjesto i ostatci historijskog spomenika - Džamija u Pridvorici kod Gacka proglašava se nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nacionalni spomenik).

Nacionalni spomenik nalazi se na prostoru koji obuhvata k.č. 471 i 472 (stari premjer), zk. uložak broj 228, posjedovni list broj 164/0, k.o. Borač, općina Gacko, Republika Srpska, Bosna i Hercegovina.

Na nacionalni spomenik primjenjuju se mjere zaštite i rehabilitacije utvrđene Zakonom o sprovođenju odluka Povjerenstva za zaštitu nacionalnih spomenika ustanovljenog sukladno sa Aneksom 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik Republike Srpske", br. 9/02, 70/06 i 64/08).


znanstvene, tehničke, administrativne i financijske mjere za zaštitu, konzervaciju, rehabilitaciju i prezentaciju nacionalnog spomenika.

Povjerenstvo za očuvanje nacionalnih spomenika (u daljnjem tekstu: Povjerenstvo) utvrdit će uvjete i osigurati sredstva za izradu i postavljanje informacijske ploče sa osnovnim podatcima o spomeniku i odluci o proglašenju dobra nacionalnim spomenikom.

III. S ciljem trajne zaštite nacionalnog spomenika, utvrđuju se

sljedeće mjere zaštite koje se odnose na prostor definiran u točki I stavak 2. ove odluke:

- dopušteni su isključivo radovi na rehabilitaciji objekta, uz odobrenje ministarstva nadležnog za prostorno uređenje u Republici Srpskoj i stručni nadzor nadležne službe zaštite naslijeđa na razini Republike Srpske;

- na susjednim parcelama (k.č. 473/1, 473/2 i 461) nije dopuštena izgradnja novih objekata koji bi dimenzijama, izgledom ili na neki drugi način mogli ugroziti nacionalni spomenik.

U cilju hitne zaštite nacionalnog spomenika potrebno je izvršiti čišćenje lokacije od samoniklog rastinja i detaljno snimanje preostalih dijelova objekta džamije.

Vlada Republike Srpske dužna je osigurati izradu projekta rehabilitacije nacionalnog spomenika. Prigodom rehabilitacije nacionalnog spomenika neophodno je ispuniti sljedeće uvjete:

- historijski spomenik bit će rehabilitiran na izvornoj lokaciji;

- prigodom rehabilitacije bit će zadržani izvorni proporcijski odnosi i izvorni izgled objekta sa identičnim horizontalnim i vertikalnim dimenzijama, a na osnovu dokumentacije o njezinom izvornom obliku uz moguću uporabu suvremenih materijala najsličnijih izvornim;

- sve dijelove i ostatke koji budu pronađeni na lokalitetu džamije ili na nekom drugom mjestu, uključujući i ostatke zidova i drugih dijelova džamije, potrebno je snimiti, istražiti, konzervirati i ponovno ugraditi u rekonstruirani objekat, ukoliko je to moguće;

- ulomke koji se zbog visokog stupnja oštećenja ne mogu ugraditi treba na odgovarajući način konzervirati i prezentirati u okviru graditeljske cjeline.

IV. Stavljaju se izvan snage svi sprovedbeni i razvojni

prostorno-planski akti u dijelu u kojemu su u suprotnosti sa odredbama ove odluke.

V. Svatko, a posebno nadležni organi Republike Srpske,



ministarstvu nadležnom za prostorno uređenje u Republici Srpskoj, nadležnoj službi zaštite naslijeđa na razini Republike Srpske i općinskim organima uprave nadležnim za poslove urbanizma i katastra radi sprovođenja mjera utvrđenih u toč. II. - V. ove odluke, te nadležnom općinskom sudu radi upisa u zemljišne knjige.


VII. Sastavnim dijelom ove odluke je obrazloženje sa

pratećom dokumentacijom koje je dostupno na uvid zainteresiranim licima u prostorijama i na internetskoj stranici Povjerenstva (http://www.kons.gov.ba).

VIII. Prema članku V stavak 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog


IX. Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana

objavljivanja u "Službenom glasniku BiH". Ovu odluku Povjerenstvo je donijelo u sljedećem sastavu:

Zeynep Ahunbay, Martin Cherry, Amra Hadžimuhamedović, Dubravko Lovrenović, Ljiljana Ševo.

Broj 06.2-2.3-53/13-16 26. travnja 2013. godine

Sarajevo Predsjedavajući Povjerenstva Dubravko Lovrenović, v. r.


основу члана V став 4 Анекса 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини и члана 39 став 1 Пословника о раду Комисије за очување националних споменика, на сједници одржаној од 25. до 29. априла 2013. године, донијела је

ОДЛУКУ I

Мјесто и остаци историјског споменика - Џамија у Придворици код Гацка проглашава се националним спомеником Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: национални споменик).

Национални споменик налази се на простору који обухвата к.ч. 471 и 472 (стари премјер), зк. уложак број 228, имовни лист број 164/0, к.о. Борач, општина Гацко, Република Српска, Босна и Херцеговина.

На национални споменик примијењују се мјере заштите и рехабилитације утврђене Законом о провођењу одлука Комисије за заштиту националних споменика установљене у складу са Анексом 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини ("Службени гласник Републике Српске", бр. 9/02, 70/06 и 64/08).


правне, научне, техничке, административне и финансијске мјере за заштиту, конзервацију, рехабилитацију и презента-цију националног споменика.

Комисија за очување националних споменика (у даљњем тексту: Комисија) утврдит ће услове и обезбиједити средства за израду и постављање информационе плоче са основним подацима о споменику и одлуци о проглашењу добра националним спомеником.

III С циљем трајне заштите националног споменика,

утврђују се сљедеће мјере заштите које се односе на простор дефинисан у тачки I став 2 ове одлуке:

- допуштени су искључиво радови на рехаби-литацији објекта, уз одобрење министарства надлежног за просторно уређење у Републици Српској и стручни надзор надлежне службе заштите наслијеђа на нивоу Републике Српске;

- на сусједним парцелама (к.ч. 473/1, 473/2 и 461) није допуштена изградња нових објеката који би

димензијама, изгледом или на неки други начин могли да угрозе национални споменик.

У циљу хитне заштите националног споменика потребно је да се изврши чишћење локације од самониклог растиња и детаљно сниме преостали дијелови објекта џамије.

Влада Републике Српске дужна је да обезбиједи израду пројекта рехабилитације националног споменика. Приликом рехабилитације националног споменика неопходно је да се испуне сљедећи услови:

- историјски споменик биће рехабилитован на изворној локацији;

- приликом рехабилитације биће задржани изворни пропорцијски односи и изворни изглед објекта са идентичним хоризонталним и вертикалним димензијама, а на основи документације о њеном изворном облику уз могућу употребу савремених материјала најсличнијих изворним;

- све дијелове и остатке који буду пронађени на локалитету џамије или на неком другом мјесту, укључујући и остатке зидова и других дијелова џамије, потребно је да се сними, истражи, конзервише и поново угради у реконструисани објекат, уколико је то могуће;

- одломци који се због високог степена оштећења не могу да уграде требају да се на одговарајући начин конзервишу и презентују у оквиру градитељске цјелине.

IV Стављају се изван снаге сви проведбени и развојни

просторно-плански акти у дијелу у којем су у супротности са одредбама ове одлуке.

V Свако, а посебно надлежни органи Републике Српске,

градске и општинске службе суздржаће се од предузимања било каквих поступака који могу оштетити национални споменик или довести у питање његову заштиту.

VI Ова одлука доставиће се Влади Републике Српске,

министарству надлежном за просторно уређење у Републици Српској, надлежној служби заштите наслијеђа на нивоу Републике Српске и општинским органима управе надлежним за послове урбанизма и катастра ради провођења мјера утврђених у тач. II - V ове одлуке, те надлежном општинском суду ради уписа у земљишне књиге.


документацијом које је доступно на увид заинтересованим лицима у просторијама и на веб-страници Комисије (http://www.kons.gov.ba).





Zeynep Ahunbay, Martin Cherry, Амра Хаџимухамедовић, Дубравко Ловреновић, Љиљана Шево.

Број 06.2-2.3-53/13-16 26. априлa 2013. године





ODLUKU I

Historijska građevina - Hajduk kula na Kručevića Brdu, općina Čitluk, proglašava se nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nacionalni spomenik).

Nacionalni spomenik nalazi se na prostoru označenom kao k.č. 1221, k.o. Kručevići 5, z.k. uložak broj 386, općina Čitluk, Federacija Bosne i Hercegovine, Bosna i Hercegovina.

Na nacionalni spomenik se primjenjuju mjere zaštite utvrđene Zakonom o provođenju odluka Komisije za zaštitu nacionalnih spomenika uspostavljene prema Aneksu 8 Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini ("Službene novine Federacije BiH", br. 2/02, 27/02, 6/04 i 51/07).




III U cilju trajne zaštite nacionalnog spomenika, utvrđuju se

sljedeće mjere zaštite koje se odnose na prostor definiran u tački I stav 2. ove odluke:

- dopušteni su isključivo istraživački i konzervator-sko-restauratorski radovi, radovi na sanaciji i prezentaciji spomenika, uz odobrenje federalnog ministarstva nadležnog za prostorno uređenje i stručni nadzor nadležne službe zaštite naslijeđa na nivou Federacije Bosne i Hercegovine;

- prilikom radova na restauraciji objekta neophodno je sačuvati njegov izvorni izgled;

- objekat se može koristiti u obrazovne i kulturne ciljeve, odnosno na način koji neće ugroziti integritet objekta i njegovo značenje u strukturi područja.

U cilju zaštite i osiguranja uvjeta za konzervaciju i restauraciju objekta, utvrđuju se hitne mjere zaštite:

- ispitivanje i statička analiza konstruktivnih dijelova objekta;

- statička konsolidacija objekta i sanacija konstruktiv-nih dijelova uz upotrebu istih materijala i tehnoloških postupaka u najvećoj mogućoj mjeri;

- zaštita objekta od negativnih vanjskih utjecaja; - čišćenje kule od divljeg rastinja koje predstavlja

opasnost za strukturu spomenika.




Hercegovine, kantona, gradske i općinske službe suzdržat će se od poduzimanja bilo kakvih radnji koje mogu da oštete nacionalni spomenik ili dovedu u pitanje njegovu zaštitu.

VI Ova odluka dostavit će se Vladi Federacije, federalnom

ministarstvu nadležnom za prostorno uređenje, nadležnoj službi zaštite naslijeđa na nivou Federacije Bosne i Hercegovine i općinskom organu uprave nadležnom za poslove urbanizma i katastra, radi provođenja mjera utvrđenih u tač. II - V ove odluke, te nadležnom općinskom sudu radi upisa u zemljišne knjige.









SarajevoPredsjedavajući Komisije




ODLUKU I.

Povijesna građevina - Hajduk kula na Kručevića Brdu, općina Čitluk, proglašava se nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nacionalni spomenik).

Nacionalni spomenik nalazi se na prostoru označenom kao k.č. 1221, k.o. Kručevići 5, z.k. uložak broj 386, općina Čitluk, Federacija Bosne i Hercegovine, Bosna i Hercegovina.

Na nacionalni spomenik se primjenjuju mjere zaštite utvrđene Zakonom o provedbi odluka Povjerenstva za zaštitu nacionalnih spomenika uspostavljenog prema Aneksu 8 Općega okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini ("Službene novine Federacije BiH", br. 2/02, 27/02, 6/04 i 51/07).




III. U svrhu trajne zaštite nacionalnoga spomenika, utvrđuju

se sljedeće mjere zaštite koje se odnose na prostor definiran u točki I. stavak 2. ove odluke:

- dopušteni su isključivo istraživački i konzervator-sko-restauratorski radovi, radovi na sanaciji i


prezentaciji spomenika, uz odobrenje federalnog ministarstva nadležnoga za prostorno uređenje i stručni nadzor nadležne službe zaštite naslijeđa na razini Federacije Bosne i Hercegovine;

- prigodom radova na restauraciji objekta nužno je sačuvati njegov izvorni izgled;

- objekt se može koristiti u obrazovne i kulturne svrhe, odnosno na način koji neće ugroziti integritet objekta i njegovo značenje u strukturi područja.

U svrhu zaštite i osiguranja uvjeta za konzervaciju i restauraciju objekta, utvrđuju se žurne mjere zaštite:

- ispitivanje i statička analiza konstruktivnih dijelova objekta;

- statička konsolidacija objekta i sanacija konstruktiv-nih dijelova uz uporabu istih materijala i tehnoloških postupaka u najvećoj mogućoj mjeri;

- zaštita objekta od negativnih vanjskih utjecaja; - čišćenje kule od divljeg raslinja koje predstavlja

opasnost za strukturu spomenika.




Hercegovine, kantona, gradske i općinske službe suzdržt će se od poduzimanja bilo kakvih radnji koje mogu oštetiti nacionalni spomenik ili dovesti u pitanje njegovu zaštitu.

VI. Ova odluka dostavit će se Vladi Federacije, federalnom

ministarstvu nadležnom za prostorno uređenje, nadležnoj službi zaštite naslijeđa na razini Federacije Bosne i Hercegovine i općinskom tijelu uprave nadležnom za poslove urbanizma i katastra, u svrhu provedbe mjera utvrđenih u toč. II. - V. ove odluke, te nadležnom općinskom sudu u svrhu upisa u zemljišne knjige.













ОДЛУКУ I

Историјска грађевина - Хајдук кула на Кручевића Брду, општина Читлук, проглашава се националним спомеником Босне и Херцеговине (у даљем тексту: национални споменик).

Национални споменик налази се на простору означеном као к.ч. 1221, к.о. Кручевићи 5, з.к. уложак број 386, општина Читлук, Федерација Босне и Херцеговине, Босна и Херцеговина.

На национални споменик се примјењују мјере заштите утврђене Законом о спровођењу одлука Комисије за заштиту националних споменика успостављене према Анексу 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини ("Службене новине Федерације БиХ", бр. 2/02, 27/02, 6/04 и 51/07).




III Ради трајне заштите националног споменика, утврђују

се сљедеће мјере заштите које се односе на простор дефинисан у тачки I став 2. ове одлуке:

- дозвољени су искључиво истраживачки и конзерваторско-рестаураторски радови, радови на санацији и презентацији споменика, уз одобрење федералног министарства надлежног за просторно уређење и стручни надзор надлежне службе заштите насљеђа на нивоу Федерације Босне и Херцеговине;

- приликом радова на рестаурацији објекта неопходно је сачувати његов изворни изглед;

- објекат се може користити у образовне и културне циљеве, односно на начин који неће угрозити интегритет објекта и његово значење у структури подручја.

Ради заштите и обезбјеђења услова за конзервацију и рестаурацију објекта, утврђују се хитне мјере заштите:

- испитивање и статичка анализа конструктивних дијелова објекта;

- статичка консолидација објекта и санација конструктивних дијелова уз употребу истих материјала и технолошких поступака у највећој могућој мјери;

- заштита објекта од негативних вањских утицаја; - чишћење куле од дивљег растиња које

представља опасност за структуру споменика.




и Херцеговине, кантона, градске и општинске службе суздржаће се од предузимања било каквих радњи које могу


да оштете национални споменик или доведу у питање његову заштиту.


федералном министарству надлежном за просторно уређење, надлежној служби заштите насљеђа на нивоу Федерације Босне и Херцеговине и општинском органу управе надлежном за послове урбанизма и катастра, ради спровођења мјера утврђених у тач. II - V ове одлуке, те надлежном општинском суду ради уписа у земљишне књиге.










DRŽAVNA REGULATORNA KOMISIJA ZA ELEKTRIČNU ENERGIJU - DERK

1250 Na osnovu čl. 4.2, 4.7. i 7. Zakona o prijenosu, regulatoru

i operatoru sistema električne energije u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", br. 7/02, 13/03, 76/09 i 1/11), člana 36. Poslovnika o radu Državne regulatorne komisije za električnu energiju ("Službeni glasnik BiH", broj 2/05) i člana 16. Pravilnika o licencama ("Službeni glasnik BiH", broj 87/12), Državna regulatorna komisija za električnu energiju, na sjednici održanoj 27. novembra 2013. godine, donijela je

ODLUKU O IZDAVANJU PRIVREMENE LICENCE ZA DJELATNOST MEĐUNARODNE TRGOVINE

ELEKTRIČNOM ENERGIJOM

1. Izdaje se privremena licenca društvu HEP-Trade d.o.o. Mostar za obavljanje djelatnosti međunarodne trgovine električnom energijom.

2. Licenca iz tačke 1. ove odluke izdaje se za period od 1. decembra 2013. godine do 30. novembra 2015. godine.

3. Sastavni dio Odluke je privremena licenca za obavljanje djelatnosti međunarodne trgovine električnom energijom koja sadrži Uvjete za korištenje privremene licence.

4. Ova odluka stupa na snagu danom donošenja i bit će objavljena u "Službenom glasniku BiH" i službenim glasilima entiteta.

Obrazloženje

HEP-Trade d.o.o. Mostar (u daljem tekstu: podnosilac zahtjeva) podnijelo je Državnoj regulatornoj komisiji za električnu energiju (u daljem tekstu: DERK) zahtjev za izdavanje licence za obavljanje djelatnosti međunarodne

trgovine električnom energijom, zaprimljen pod brojem: 05-28-12-309/13 od 11. septembra 2013. godine.

Shodno članu 7. Zakona o prijenosu, regulatoru i operatoru sistema električne energije u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", br. 7/02, 13/03, 76/09 i 1/11) za aktivnost međunarodne trgovine električnom energijom potrebna je licenca DERK-a, a podnosilac zahtjeva je dužan zadovoljiti uvjete i kriterije za dobijanje licence koje svojim pravilima i propisima odredi DERK.

Zahtjev je podnijet na propisanim obrascima, sa dokazom o prethodno izvršenoj uplati naknade za rješavanje zahtjeva i relevantnim dokumentima koji su, podnijeti uz zahtjev ili dostavljeni naknadno na traženje DERK-a, omogućili DERK-u da razumije, razmatra i odlučuje o podnijetom zahtjevu, o čemu je obavijestio podnosioca zahtjeva svojim aktom broj: 05-28-12-309-4/13 od 3. oktobra 2013. godine.

Po pregledu i provjeri svih formalnih elemenata zahtjeva, DERK je najprije 5. oktobra 2013. godine objavio u dnevnim novinama i na svojoj internet stranici kratku obavijest za javnost, sumirajući zahtjev za licencu i odredio rok do 19. oktobra 2013. godine za dostavljanje komentara javnosti na podnijeti zahtjev za izdavanje licence.

DERK je konstatirao da nisu dostavljani komentari javnosti u vezi podnijetog zahtjeva za dodjelu privremene licence, niti je na javni poziv DERK-a bilo koje lice kandidiralo svoj interes da učestvuje u postupku u svojstvu umješača.

DERK je izvršio provjeru podataka, dokumenata i informacija priloženih uz zahtjev i utvrdio da isti svjedoče o tehničkim, pravnim i finansijskim mogućnostima podnosioca zahtjeva da ispuni kriterije, uvjete i standarde propisane zakonom, pravilima i propisima DERK-a za dodjelu licence za obavljanje djelatnosti međunarodne trgovine električnom energijom. Ovi dokumenti su od 15. novembra 2013. godine učinjeni dostupnim podnosiocu zahtjeva, kao i svim drugim zainteresiranim članovima javnosti, a omogućena im je prilika da iznesu svoje komentare i na općoj raspravi obavljenoj 20. novembra 2013. godine u sjedištu DERK-a u Tuzli, uz prethodnu objavu odgovarajuće obavijesti u dnevnim novinama i objavu dokumenata na internet stranici DERK-a.

Kako su na održanoj općoj raspravi izostali bilo čiji komentari koji su mogli utjecati da neki od uvjeta za korištenje licence budu uređeni na drugačiji način, pripremljen je prijedlog da se zatražena licenca izda, koji je dostavljen podnosiocu zahtjeva aktom DERK-a broj: 05-28-12-309-15/13 od 22. novembra 2013. godine. Podnosilac prijedloga je podneskom broj: 05-28-12-309-17/13 od 22. novembra 2013. godine pismeno potvrdio da prijedlog DERK-a smatra sačinjenim u skladu sa Zakonom o prijenosu, regulatoru i operatoru sistema električne energije u Bosni i Hercegovini i podzakonskim propisima koji reguliraju predmetnu materiju.

Na osnovu svega naprijed izloženog, te respektirajući i dokaz da je podnosilac zahtjeva prethodno ishodio dozvolu Regulatorne komisije za energiju u Federaciji BiH za obavljanje djelatnosti snabdijevanja električnom energijom drugog reda na teritoriji Bosne i Hercegovine, registracijski broj: 06-03-906/69/13 od 30. oktobra 2013. godine, DERK je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

U skladu sa članom 9.2 Zakona o prijenosu, regulatoru i operatoru sistema električne energije u Bosni i Hercegovini, protiv ove odluke može se pokrenuti postupak pred Sudom Bosne i Hercegovine podnošenjem tužbe u roku od 60 dana od dana objave ove odluke.


TuzlaPredsjedavajući Komisije

Mirsad Salkić, s. r.


Na temelju čl. 4.2, 4.7. i 7. Zakona o prijenosu, regulatoru

i operatoru sustava električne energije u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", br. 7/02, 13/03, 76/09 i 1/11), članka 36. Poslovnika o radu Državne regulatorne komisije za električnu energiju ("Službeni glasnik BiH", broj 2/05) i članka 16. Pravilnika o licencama ("Službeni glasnik BiH", broj 87/12), Državna regulatorna komisija za električnu energiju, na sjednici održanoj 27. studenoga 2013. godine, donijela je

ODLUKU O IZDAVANJU PRIVREMENE LICENCE ZA DJELATNOST MEĐUNARODNE TRGOVINE

ELEKTRIČNOM ENERGIJOM

1. Izdaje se privremena licenca društvu HEP-Trade d.o.o. Mostar za obavljanje djelatnosti međunarodne trgovine električnom energijom.

2. Licenca iz točke 1. ove odluke izdaje se za razdoblje od 1. prosinca 2013. godine do 30. studenoga 2015. godine.

3. Sastavni dio Odluke je privremena licenca za obavljanje djelatnosti međunarodne trgovine električnom energijom koja sadrži Uvjete za korištenje privremene licence.


Obrazloženje

HEP-Trade d.o.o. Mostar (u daljem tekstu: podnositelj zahtjeva) podnijelo je Državnoj regulatornoj komisiji za električnu energiju (u daljem tekstu: DERK) zahtjev za izdavanje licence za obavljanje djelatnosti međunarodne trgovine električnom energijom, zaprimljen pod brojem: 05-28-12-309/13 od 11. rujna 2013. godine.

U skladu sa člankom 7. Zakona o prijenosu, regulatoru i operatoru sustava električne energije u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", br. 7/02, 13/03, 76/09 i 1/11) za aktivnost međunarodne trgovine električnom energijom potrebna je licenca DERK-a, a podnositelj zahtjeva je dužan zadovoljiti uvjete i kriterije za dobijanje licence koje svojim pravilima i propisima odredi DERK.

Zahtjev je podnijet na propisanim obrascima, sa dokazom o prethodno izvršenoj uplati naknade za rješavanje zahtjeva i relevantnim dokumentima koji su, podnijeti uz zahtjev ili dostavljeni naknadno na traženje DERK-a, omogućili DERK-u da razumije, razmatra i odlučuje o podnijetom zahtjevu, o čemu je obavijestio podnositelja zahtjeva svojim aktom broj: 05-28-12-281-4/13 od 3. listopada 2013. godine.

Po pregledu i provjeri svih formalnih elemenata zahtjeva, DERK je najprije 5. listopada 2013. godine objavio u dnevnim novinama i na svojoj internet stranici kratku obavijest za javnost, sumirajući zahtjev za licencu i odredio rok do 19. listopada 2013. godine za dostavljanje komentara javnosti na podnijeti zahtjev za izdavanje licence.

DERK je konstatirao da nisu dostavljani komentari javnosti u vezi podnijetog zahtjeva za dodjelu privremene licence, niti je na javni poziv DERK-a bilo koje lice kandidiralo svoj interes da sudjeluje u postupku u svojstvu umješača.

DERK je izvršio provjeru podataka, dokumenata i informacija priloženih uz zahtjev i utvrdio da isti svjedoče o tehničkim, pravnim i financijskim mogućnostima podnositelja zahtjeva da ispuni kriterije, uvjete i standarde propisane zakonom, pravilima i propisima DERK-a za dodjelu licence za obavljanje djelatnosti međunarodne trgovine električnom energijom. Ovi dokumenti su od 15. studenoga 2013. godine učinjeni dostupnim podnositelju zahtjeva, kao i svim drugim zainteresiranim članovima javnosti, a omogućena im je prilika

da iznesu svoje komentare i na općoj raspravi obavljenoj 20. studenoga 2013. godine u sjedištu DERK-a u Tuzli, uz prethodnu objavu odgovarajuće obavijesti u dnevnim novinama i objavu dokumenata na internet stranici DERK-a.

Kako su na održanoj općoj raspravi izostali bilo čiji komentari koji su mogli utjecati da neki od uvjeta za korištenje licence budu uređeni na drugačiji način, pripremljen je prijedlog da se zatražena licenca izda, koji je dostavljen podnositelju zahtjeva aktom DERK-a broj: 05-28-12-309-15/13 od 22. studenoga 2013. godine. Podnositelj prijedloga je podneskom broj: 05-28-12-309-17/13 od 22. studenoga 2013. godine pismeno potvrdio da prijedlog DERK-a smatra sačinjenim u skladu sa Zakonom o prijenosu, regulatoru i operatoru sustava električne energije u Bosni i Hercegovini i podzakonskim propisima koji reguliraju predmetnu materiju.

Na temelju svega naprijed izloženog, te respektirajući i dokaz da je podnositelj zahtjeva prethodno ishodio dozvolu Regulatorne komisije za energiju u Federaciji BiH za obavljanje djelatnosti opskrbe električnom energijom drugog reda na teritoriju Bosne i Hercegovine, registracijski broj: 06-03-906/69/13 od 30. listopada 2013. godine, DERK je odlučio kao u izreci ove odluke.

U skladu sa člankom 9.2 Zakona o prijenosu, regulatoru i operatoru sustava električne energije u Bosni i Hercegovini, protiv ove odluke može se pokrenuti postupak pred Sudom Bosne i Hercegovine podnošenjem tužbe u roku od 60 dana od dana objave ove odluke.


TuzlaPredsjedatelj Komisije

Mirsad Salkić, v. r.

Нa oснoву чл. 4.2, 4.7. и 7. Зaкoнa o прeнoсу,

рeгулaтoру и oпeрaтoру систeмa eлeктричнe eнeргиje у Бoсни и Хeрцeгoвини ("Службeни глaсник БиХ", бр. 7/02, 13/03, 76/09 и 1/11), члaнa 36. Пoслoвникa o рaду Држaвнe рeгулaтoрнe кoмисиje зa eлeктричну eнeргиjу ("Службeни глaсник БиХ", брoj 2/05) и члaнa 16. Прaвилникa o лицeнцaмa ("Службeни глaсник БиХ", брoj 87/12), Држaвнa рeгулaтoрнa кoмисиja зa eлeктричну eнeргиjу, нa сjeдници oдржaнoj 27. новембра 2013. гoдинe, дoниjeлa je

OДЛУКУ O ИЗДAВAЊУ ПРИВРEMEНE ЛИЦEНЦE ЗA ДJEЛATНOСT MEЂУНAРOДНE TРГOВИНE

EЛEКTРИЧНOM EНEРГИJOM

1. Издaje сe приврeмeнa лицeнцa друштву "HEP-Trade" д.o.o. Moстaр зa oбaвљaњe дjeлaтнoсти мeђунaрoднe тргoвинe eлeктричнoм eнeргиjoм.

2. Лицeнцa из тaчкe 1. oвe oдлукe издaje сe зa период oд 1. дeцeмбрa 2013. гoдинe дo 30. новембра 2015. гoдинe.

3. Сaстaвни диo Oдлукe je приврeмeнa лицeнцa зa oбaвљaњe дjeлaтнoсти мeђунaрoднe тргoвинe eлeктричнoм eнeргиjoм кoja сaдржи Услoвe зa кoришћeњe приврeмeнe лицeнцe.

4. Oвa oдлукa ступa нa снaгу дaнoм дoнoшeњa и бићe oбjaвљeнa у "Службeнoм глaснику БиХ" и службeним глaсилимa eнтитeтa.

Oбрaзлoжeњe

"HEP-Trade" д.o.o. Moстaр (у дaљeм тeксту: пoднoсилaц зaхтjeвa) пoдниjeлo je Држaвнoj рeгулaтoрнoj кoмисиjи зa eлeктричну eнeргиjу (у дaљeм тeксту: ДEРК) зaхтjeв зa издaвaњe лицeнцe зa oбaвљaњe дjeлaтнoсти


мeђунaрoднe тргoвинe eлeктричнoм eнeргиjoм, зaпримљeн пoд брojeм: 05-28-12-309/13 oд 11. сeптeмбрa 2013. гoдинe.

Схoднo члaну 7. Зaкoнa o прeнoсу, рeгулaтoру и oпeрaтoру систeмa eлeктричнe eнeргиje у Бoсни и Хeрцeгoвини ("Службeни глaсник БиХ", бр. 7/02, 13/03, 76/09 и 1/11) зa aктивнoст мeђунaрoднe тргoвинe eлeктричнoм eнeргиjoм пoтрeбнa je лицeнцa ДEРК-a, a пoднoсилaц зaхтjeвa je дужaн зaдoвoљити услoвe и критeриjумe зa дoбиjaњe лицeнцe кoje свojим прaвилимa и прoписимa oдрeди ДEРК.

Зaхтjeв je пoдниjeт нa прoписaним oбрaсцимa, сa дoкaзoм o прeтхoднo извршeнoj уплaти нaкнaдe зa рjeшaвaњe зaхтjeвa и рeлeвaнтним дoкумeнтимa кojи су, пoдниjeти уз зaхтjeв или дoстaвљeни нaкнaднo нa трaжeњe ДEРК-a, oмoгућили ДEРК-у дa рaзумиje, рaзмaтрa и oдлучуje o пoдниjeтoм зaхтjeву, o чeму je oбaвиjeстиo пoднoсиoцa зaхтjeвa свojим aктoм брoj: 05-28-12-309-4/13 oд 3. oктoбрa 2013. гoдинe.

Пo прeглeду и прoвjeри свих фoрмaлних eлeмeнaтa зaхтjeвa, ДEРК je нajприje 5. oктoбрa 2013. гoдинe oбjaвиo у днeвним нoвинaмa и нa свojoj интeрнeт стрaници кратко обавјештење зa jaвнoст, сумирajући зaхтjeв зa лицeнцу и oдрeдиo рoк дo 19. oктoбрa 2013. гoдинe зa дoстaвљaњe кoмeнтaрa jaвнoсти нa пoдниjeти зaхтjeв зa издaвaњe лицeнцe.

ДEРК je кoнстaтoвao дa нису дoстaвљaни кoмeнтaри jaвнoсти у вeзи пoдниjeтoг зaхтjeвa зa дoдjeлу приврeмeнe лицeнцe, нити je нa jaвни пoзив ДEРК-a билo кoje лицe кaндидoвaлo свoj интeрeс дa учeствуje у пoступку у свojству умjeшaчa.

ДEРК je извршиo прoвjeру пoдaтaкa, дoкумeнaтa и инфoрмaциja прилoжeних уз зaхтjeв и утврдиo дa исти свjeдoчe o тeхничким, прaвним и финaнсиjским мoгућнoстимa пoднoсиoцa зaхтjeвa дa испуни критeриjумe, услoвe и стaндaрдe прoписaнe зaкoнoм, прaвилимa и прoписимa ДEРК-a зa дoдjeлу лицeнцe зa oбaвљaњe дjeлaтнoсти мeђунaрoднe тргoвинe eлeктричнoм eнeргиjoм. Oви дoкумeнти су oд 15. нoвeмбрa 2013. гoдинe учињeни дoступним пoднoсиoцу зaхтjeвa, кao и свим другим зaинтeрeсoвaним члaнoвимa jaвнoсти, a oмoгућeнa им je приликa дa изнeсу свoje кoмeнтaрe и нa oпштoj рaспрaви oбaвљeнoj 20. нoвeмбрa 2013. гoдинe у сjeдишту ДEРК-a у Tузли, уз прeтхoдну oбjaву одговарајућег обавјештењa у днeвним нoвинaмa и oбjaву дoкумeнaтa нa интeрнeт стрaници ДEРК-a.

Кaкo су нa oдржaнoj oпштoj рaспрaви изoстaли билo чиjи кoмeнтaри кojи су мoгли утицaти дa нeки oд услoвa зa кoришћeњe лицeнцe буду урeђeни нa другaчиjи нaчин, припрeмљeн je приjeдлoг дa сe зaтрaжeнa лицeнцa издa, кojи je дoстaвљeн пoднoсиoцу зaхтjeвa aктoм ДEРК-a брoj: 05-28-12-309-15/13 oд 22. нoвeмбрa 2013. гoдинe. Подносилац приједлога је поднеском број: 05-28-12-309-17/13 од 22. новембра 2013. године писмено потврдио да приједлог ДЕРК-а сматра сачињеним у складу са Законом о преносу, регулатору и оператору система електричне енергије у Босни и Херцеговини и подзаконским прописима који регулишу предметну материју.

Нa oснoву свeгa нaприjeд излoжeнoг, тe рeспeктуjући и дoкaз дa je пoднoсилaц зaхтjeвa прeтхoднo исхoдиo дoзвoлу Рeгулaтoрнe кoмисиje зa eнeргиjу у Фeдeрaциjи БиХ зa oбaвљaњe дjeлaтнoсти снaбдиjeвaњa eлeктричнoм eнeргиjoм другог реда нa тeритoриjи Бoснe и Хeрцeгoвинe, рeгистaрски број: 06-03-906/69/13 од 30. октобра 2013. године, ДEРК je oдлучиo кao у диспoзитиву oвe oдлукe.

У склaду сa члaнoм 9.2 Зaкoнa o прeнoсу, рeгулaтoру и oпeрaтoру систeмa eлeктричнe eнeргиje у Бoсни и

Хeрцeгoвини, прoтив oвe oдлукe мoжe сe пoкрeнути пoступaк прeд Судoм Бoснe и Хeрцeгoвинe пoднoшeњeм тужбe у рoку oд 60 дaнa oд дaнa oбjaвe oвe oдлукe.


ТузлаПредсједавајући Комисије Мирсад Салкић, с. р.

1251 Na osnovu čl. 4.2, 4.7. i 7. Zakona o prijenosu, regulatoru

i operatoru sistema električne energije u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", br. 7/02, 13/03, 76/09 i 1/11), člana 36. Poslovnika o radu Državne regulatorne komisije za električnu energiju ("Službeni glasnik BiH", broj 2/05) i člana 57. Pravilnika o licencama ("Službeni glasnik BiH", broj 87/12), Državna regulatorna komisija za električnu energiju, na sjednici održanoj 27. novembra 2013. godine, donijela je

ODLUKU O PRESTANKU VAŽENJA PRIVREMENE LICENCE

1. Društvu "ČEZ BiH", d.o.o. Sarajevo prestaje važenje privremene licence za obavljanje djelatnosti međunarodne trgovine električnom energijom, izdate Odlukom DERK-a broj: 05-28-12-343-26/11 od 22. februara 2012. godine, zaključno sa danom 31. decembra 2013. godine, na zahtjev vlasnika licence.


Obrazloženje

Društvu "ČEZ BiH", d.o.o. Sarajevo, Odlukom Državne regulatorne komisije za električnu energiju (DERK) broj: 05-28-12-343-26/11 od 22. februara 2012. godine, izdata je privremena licenca za obavljanje djelatnosti međunarodne trgovine električnom energijom. Predmetna licenca izdata je na period od 1. marta 2012. godine do 28. februara 2014. godine.

Podneskom vlasnika licence broj: 04-02/ČEZBiH/2013 od 25. oktobra 2013. godine, zavedenim pod brojem: 05-28-13-66-9/13, DERK je obaviješten da je osnivač navedenog društva - "ČEZ a.s.", Duhova 1, 140 53, Praha, Češka Republika, donio odluku o prestanku poslovanja i likvidaciji društva, te da vlasnik licence prestaje poslovati zaključno sa danom 31. decembra 2013. godine.

Uvažavajući slobodu vlasnika licence da u skladu sa svojim poslovnim interesima slobodno disponira pravom da prestane obavljati djelatnost međunarodne trgovine električnom energijom i činjenicu da po tom osnovu nema neizmirenih obaveza prema DERK-u, odlučeno je kao u dispozitivu.

U skladu sa članom 9.2 Zakona o prijenosu, regulatoru i operatoru sistema električne energije u Bosni i Hercegovini, protiv ove odluke može se pokrenuti postupak pred Sudom Bosne i Hercegovine podnošenjem tužbe u roku od 60 dana od dana objave ove odluke.


TuzlaPredsjedavajući Komisije

Mirsad Salkić, s. r.

Na temelju čl. 4.2, 4.7. i 7. Zakona o prijenosu, regulatoru

i operatoru sustava električne energije u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", br. 7/02, 13/03, 76/09 i 1/11), članka 36. Poslovnika o radu Državne regulatorne komisije za električnu energiju ("Službeni glasnik BiH", broj 2/05) i članka 57. Pravilnika o licencama ("Službeni glasnik BiH", broj


87/12), Državna regulatorna komisija za električnu energiju, na sjednici održanoj 27. studenoga 2013. godine, donijela je

ODLUKU O PRESTANKU VAŽENJA PRIVREMENE LICENCE

1. Društvu "ČEZ BiH", d.o.o. Sarajevo prestaje važenje privremene licence za obavljanje djelatnosti međunarodne trgovine električnom energijom, izdate Odlukom DERK-a broj: 05-28-12-343-26/11 od 22. veljače 2012. godine, zaključno sa danom 31. prosinca 2013. godine, na zahtjev vlasnika licence.


Obrazloženje

Društvu "ČEZ BiH", d.o.o. Sarajevo, Odlukom Državne regulatorne komisije za električnu energiju (DERK) broj: 05-28-12-343-26/11 od 22. veljače 2012. godine, izdata je privremena licenca za obavljanje djelatnosti međunarodne trgovine električnom energijom. Predmetna licenca izdata je na razdoblje od 1. ožujka 2012. godine do 28. veljače 2014. godine.

Podneskom vlasnika licence broj: 04-02/ČEZBiH/2013 od 25. listopada 2013. godine, zavedenim pod brojem: 05-28-13-66-9/13, DERK je obaviješten da je osnivač navedenog društva - "ČEZ a.s.", Duhova 1, 140 53, Praha, Češka Republika, donio odluku o prestanku poslovanja i likvidaciji društva, te da vlasnik licence prestaje poslovati zaključno sa danom 31. prosinca 2013. godine.

Uvažavajući slobodu vlasnika licence da u skladu sa svojim poslovnim interesima slobodno disponira pravom da prestane obavljati djelatnost međunarodne trgovine električnom energijom i činjenicu da po toj osnovi nema neizmirenih obveza prema DERK-u, odlučeno je kao u izreci.

U skladu sa člankom 9.2 Zakona o prijenosu, regulatoru i operatoru sustava električne energije u Bosni i Hercegovini, protiv ove odluke može se pokrenuti postupak pred Sudom Bosne i Hercegovine podnošenjem tužbe u roku od 60 dana od dana objave ove odluke.


Tuzla Predsjedatelj Komisije

Mirsad Salkić, v. r.

Нa oснoву чл. 4.2, 4.7. и 7. Зaкoнa o прeнoсу,

рeгулaтoру и oпeрaтoру систeмa eлeктричнe eнeргиje у Бoсни и Хeрцeгoвини ("Службeни глaсник БиХ", бр. 7/02, 13/03, 76/09 и 1/11), члaнa 36. Пoслoвникa o рaду Држaвнe рeгулaтoрнe кoмисиje зa eлeктричну eнeргиjу ("Службeни глaсник БиХ", брoj 2/05) и члaнa 57. Прaвилникa o лицeнцaмa ("Службeни глaсник БиХ", брoj 87/12), Држaвнa рeгулaтoрнa кoмисиja зa eлeктричну eнeргиjу, нa сjeдници oдржaнoj 27. новембра 2013. гoдинe, дoниjeлa je

OДЛУКУ O ПРEСТAНКУ ВAЖEЊA ПРИВРEМEНE ЛИЦEНЦE

1. Друштву "ЧEЗ БиХ", д.o.o. Сaрajeвo прeстaje вaжeњe приврeмeнe лицeнцe зa oбaвљaњe дjeлaтнoсти мeђунaрoднe тргoвинe eлeктричнoм eнeргиjoм, издaтe Oдлукoм ДEРК-a брoj: 05-28-12-343-26/11 oд 22. фeбруaрa 2012. гoдинe, зaкључнo сa дaнoм 31. децембра 2013. гoдинe, нa зaхтjeв влaсникa лицeнцe.

2. Ова одлука ступа на снагу даном доношења и биће објављена у "Службеном гласнику БиХ" и службеним гласилима ентитета.

Oбрaзлoжeњe

Друштву "ЧEЗ БиХ", д.o.o. Сaрajeвo, Oдлукoм Држaвнe рeгулaтoрнe кoмисиje зa eлeктричну eнeргиjу (ДEРК) брoj: 05-28-12-343-26/11 oд 22. фeбруaрa 2012. гoдинe, издaтa je приврeмeнa лицeнцa зa oбaвљaњe дjeлaтнoсти мeђунaрoднe тргoвинe eлeктричнoм eнeргиjoм. Прeдмeтнa лицeнцa издaтa je нa пeриoд oд 1. мaртa 2012. гoдинe дo 28. фeбруaрa 2014. гoдинe.

Пoднeскoм влaсникa лицeнцe брoj: 04-02/ЧEЗБиХ/2013 oд 25. oктoбрa 2013. гoдинe, зaвeдeним пoд брojeм: 05-28-13-66-9/13, ДEРК je oбaвиjeштeн дa je oснивaч нaвeдeнoг друштвa - "ЧEЗ a.с.", Духoвa 1, 140 53, Прaхa, Чeшкa Рeпубликa, дoниo oдлуку o прeстaнку пoслoвaњa и ликвидaциjи друштвa, тe дa влaсник лицeнцe прeстaje пoслoвaти зaкључнo сa дaнoм 31. децембра 2013. гoдинe.

Уважавајући слободу власника лиценце да у складу са својим пословним интересима слободно диспонира правом да престане обављати дјелатност међународне трговине електричном енергијом и чињеницу да по том основу нема неизмирених обавеза према ДЕРК-у, одлучено је као у диспозитиву.

У склaду сa члaнoм 9.2 Зaкoнa o прeнoсу, рeгулaтoру и oпeрaтoру систeмa eлeктричнe eнeргиje у Бoсни и Хeрцeгoвини, прoтив oвe oдлукe мoжe сe пoкрeнути пoступaк прeд Судoм Бoснe и Хeрцeгoвинe пoднoшeњeм тужбe у рoку oд 60 дaнa oд дaнa oбјављивања oвe oдлукe.


ТузлаПредсједавајући Комисије Мирсад Салкић, с. р.

KONKURENCIJSKO VIJEĆE BOSNE I HERCEGOVINE

1252 Na osnovu člana 25. stav (1) tačka e), člana 42. stav (1)

tačka d), a u vezi sa članovima 12., 14., 16. i 18. Zakona o konkurenciji ("Službeni glasnik BiH", br. 48/05, 76/07 i 80/09), a rješavajući po Prijavi koncentracije privrednog subjekta RPC Packaging Holdings Limited, Sapphire House, Crown Way, Rushden, Ujedinjena Kraljevina Velike Britanije i Sjeverne Irske, podnesenoj putem opunomoćenika advokata Suada Slipčevića, Zmaja od Bosne 7-7a, 71000 Sarajevo, zaprimljenoj dana 7.8.2013. godine pod brojem: 02-26-1-18-II/13, Konkurencijsko vijeće, na 72. (sedamdesetdrugoj) sjednici održanoj dana 20.11.2013. godine, donijelo je

RJEŠENJE 1. Ocjenjuje se dopuštenom koncentracija na tržištu

proizvodnje i prodaje rigidne plastične ambalaže na teritoriji Bosne i Hercegovine koja će nastati sticanjem kontrole privrednog subjekta RPC Packaging Holdings Limited, Sapphire House, Crown Way, Rushden, Ujedinjena Kraljevina Velike Britanije i Sjeverne Irske, nad privrednim subjektom HELIOPLAST d.o.o. za proizvodnju, trgovinu i prevozništvo, Branilaca grada bb, 75320 Gračanica kupovinom (..)* 1% vlasničkih udjela.

2. Ovo Rješenje o koncentraciji se upisuje u Registar koncentracija.

3. Ovo Rješenje je konačno i bit će objavljeno u "Službenom glasniku BiH", službenim glasilima entiteta i Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine.

1 (..)* - Podaci predstavljaju poslovnu tajnu


Obrazloženje

Konkurencijsko vijeće Bosne i Hercegovine (u daljem tekstu: Konkurencijsko vijeće) je dana 7.8.2013. godine pod brojem: 02-26-1-18-II/13, od strane privrednog subjekta RPC Packaging Holdings Limited, Sapphire House, Crown Way, Rushden, Ujedinjena Kraljevina Velike Britanije i Sjeverne Irske (u daljem tekstu: RPC ili Podnosilac prijave), putem opunomoćenika advokata Suada Slipčevića, Zmaja od Bosne 7-7a, 71000 Sarajevo, zaprimilo Prijavu koncentracije, kojom privredni subjekt RPC ima namjeru steći većinski udio u osnovnom kapitalu privrednog subjekta HELIOPLAST d.o.o. za proizvodnju, trgovinu i prevozništvo, Branilaca grada bb, 75320 Gračanica (u daljem tekstu: HELIOPLAST).

Podnosilac prijave je predmetnu Prijavu dopunio podneskom broj: 02-26-1-18-1-II/13 od dana 21.8.2013. godine i podneskom broj: 02-26-1-18-3-II/13 od dana 23.9.2013. godine.

Po prijemu dokumentacije Konkurencijsko vijeće je utvrdilo Prijavu kompletnom i izdalo Potvrdu o prijemu kompletne i uredne Prijave, u skladu sa članom 30. stav (3) Zakona o konkurenciji (u daljem tekstu: Zakon), dana 21.10.2013. godine, pod brojem: 02-26-1-18-4-II/13.

Podnosilac prijave je u skladu s članom 30. stav (2) Zakona u istoj naveo da Prijavu nije podnio niti ima namjeru podnijeti ovlaštenim tijelima za ocjenu koncentracije izvan teritorije Bosne i Hercegovine.

Konkurencijsko vijeće u postupku ocjene dopuštenosti predmetne koncentracije je utvrdilo slijedeće činjenice:

Prijava je podnesena u smislu člana 16. stav (2) Zakona (pravni osnov: Pismo namjere).

1. Učesnici koncentracije

Učesnici koncentracije su privredni subjekti RPC Packaging Holdings Limited, Sapphire House, Crown Way, Rushden, Ujedinjena Kraljevina Velike Britanije i Sjeverne Irske i HELIOPLAST d.o.o. za proizvodnju, trgovinu i prevozništvo, Branilaca grada bb, 75320 Gračanica, Bosna i Hercegovina.

1.1. Privredni subjekt RPC

Privredni subjekt RPC Packaging Holdings Limited, Sapphire House, Crown Way, Rushden, Ujedinjena Kraljevina Velike Britanije i Sjeverne Irske upisan je kao Privatno društvo sa ograničenom odgovornošću dana 26.11.1996. godine, pod brojem: 03284112.

Privredni subjekt RPC se primarno bavi djelatnošću proizvodnje i distribucije plastične ambalaže i ujedno pripada jednoj od globalno vodećih grupacija u navedenoj djelatnosti.

Prema podacima iz Prijave privredni subjekt RPC nema povezanih društava u Bosni i Hercegovini i podacima dostavljenim od strane Uprave za indirektno oporezivanje ne ostvaruje prihod u Bosni i Hercegovini.

1.2. Privredni subjekt HELIOPLAST

Privredni subjekt HELIOPLAST d.o.o. za proizvodnju, trgovinu i prevozništvo, Branilaca grada bb, 75320 Gračanica, Bosna i Hercegovina upisan je u registar privrednih subjekta Općinskog suda u Tuzli pod brojem 1-12707, sa osnovnim kapitalom od (..)* 1KM i u 100,0% je vlasništvu fizičkih lica: Helić Fadije (..)* uplaćenog kapitala u vrijednosti od (..)*%, Helić Mirsada (..)* uplaćenog kapitala u vrijednosti od (..)*% i Helić Suada (..)* uplaćenog kapitala u vrijednosti od (..)*%.

Pretežne registrovane djelatnosti privrednog subjekta HELIOPLAST su proizvodnja ambalaže od plastičnih masa za prehrambene i neprehrambene proizvode.


1.2.1. Povezana društva privrednog subjekta HELIOPLAST 1.2.1.1. Privredni subjekt Plastoflex

Privredni subjekt HELIOPLAST je 100,0% vlasnik udjela u privrednom subjektu Plastoflex d.o.o. koje je osnovano dana 3.1.2013. godine sa namjerom preuzimanja segmenta poslovanja HELIOPLASTA vezano za proizvodnju komponenti za sastavljanje kreveta. Po izdvajanju proizvodnje komponenti iz HELIOPLASTA u poslovanje privrednog subjekta Plastoflex d.o.o., privredni subjekt HELIOPLAST je dana 1.2.2013. godine prodao svoj kompletan 100,0%-ni udio u privrednom subjektu Plastoflex fizičkim licima i to: Suadu Heliću (..)* udio od (..)*%, Mirsadu Heliću (..)* udio od (..)*% i Fadiji Helić (..)* udio od (..)*%.

Fizička lica Suad i Mirsad Helić posjeduju svaki po (..)*2% udjela u društvu Trgoplasttrans d.o.o. Gračanica čija je osnovna djelatnost pružanje transportnih usluga.

2. Pravni osnov i pravni oblik koncentracije

Kao pravni osnov ove koncentracije Podnosilac prijave je dostavio "Pismo namjere" potpisano dana 7.8.2013. godine od strane privrednog subjekta RPC u Sarajevu kao kupca i sticatelja (..)*% udjela u osnovnom kapitalu privrednog subjekta HELIOPLAST putem opunomoćenika advokata Suada Slipčevića, a od strane privrednog subjekta HELIOPLAST kao prodavca u Gračanici dana 7.8.2013. godine.

Pismom namjere definisana je planirana koncentracija kojom će privredni subjekt RPC steći ukupno (..)*% udjela u osnovnom kapitalu privrednog subjekta HELIOPLAST, koji odgovara nominalnoj vrijednosti od (..)* KM a koji se sastoji od slijedećih udjela:

1. Suad Helić će prenijeti na RPC (..)*% udjela u osnovnom kapitalu koji odgovara nominalnoj vrijednosti uloga od (..)* KM;

2. Mirsad Helić će prenijeti na RPC (..)*% udjela u osnovnom kapitalu koji odgovara nominalnoj vrijednosti uloga od (..)* KM;

3. Fadija Helić će prenijeti na RPC (..)*% udjela u osnovnom kapitalu koji odgovara nominalnoj vrijednosti uloga od (..)* KM.

Nadalje, ugovor o prenosu koji će biti zaključen između privrednih subjekta RPC i HELIOPLAST će sadržavati opciju za prodaju preostalih (..)*% udjela privrednog subjekta HELIOPLAST. Ova opcija bi trebala stupiti na snagu u periodu od 1.3.2016. godine do 15.3.2016. godine.

Ugovor o prenosu udjela će sadržavati odredbu kojom se definira da je odobrenje ove transakcije od strane Konkurencijskog vijeća prethodni uslov za prenos vlasništva od (..)*% udjela u privrednom subjektu HELIOPLAST od strane Prodavaca RPC-u.

U skladu sa naprijed navedenim, a na osnovu člana 12. stav (1) tačka b) pod 1. Zakona o konkurenciji, pravni oblik koncentracije je sticanje kontrole jednog privrednog subjekta nad drugim u skladu sa odredbama Zakona o konkurenciji.

3. Pravni okvir ocjene koncentracije/transakcije

Konkurencijsko vijeće je u postupku ocjene koncentracije primijenilo odredbe Zakona, Odluke o utvrđivanju relevantnog tržišta ("Službeni glasnik BiH", br. 18/06 i 34/10), te Odluke o načinu podnošenja prijave i kriterija za ocjenu koncentracija privrednih subjekta.

Konkurencijsko vijeće je, na osnovu člana 43. stav (7) Zakona, koristilo sudsku praksu Evropskog suda i odluke Evropske komisije, kao i kriterije i standarde iz Obavijesti



Evropske Komisije o izračunu ukupnog prihoda u skladu s Uredbom Vijeća (EEZ) broj: 4064/89 o kontroli koncentracije privrednih subjekta.

4. Obaveza prijave koncentracije

Obaveza prijave koncentracije privrednih subjekta, u smislu člana 14. stav (1) tačke a) i b) Zakona, postoji ako ukupni godišnji prihodi učesnika koncentracije ostvareni prodajom roba i/ili usluga na svjetskom tržištu iznose 100.000.000,00 KM, po završnom računu u godini koja je prethodila predmetnoj koncentraciji, i da ukupan prihod svakog od najmanje dva privredna subjekta učesnika koncentracije ostvaren prodajom roba i/ili usluga na tržištu Bosne i Hercegovine iznosi najmanje 8.000.000,00 KM, ili ako je zajednički tržišni udio učesnika koncentracije na relevantnom tržištu veći od 40,0%.

Ukupni ostvareni godišnji prihodi privrednih subjekta učesnika predmetne koncentracije na dan 31.12.2012. godine iznosili su:

Tabela 1.

Ukupni prihod (KM) HELIOPLAST RPC

Bosna i Hercegovina (..)*1 - Svijet (..)** (..)*

Izvor: podaci iz Prijave; (..)**- ukupni godišnji prihod uključujući domaće

tržište

Prema navedenim podacima (Tabela 1.) privredni subjekti ne ispunjavaju uslove ukupnog godišnjeg prihoda iz člana 14. stav (1) tačka b) Zakona, ali podaci iz Tabele 2. pokazuju da učesnici koncentracije ispunjavaju uslov o zajedničkom tržišnom udjelu (zajednički udio na relevantnom tržištu veći od 40,0%) propisan članom 14. stav (1) tačka b) Zakona o konkurenciji.

5. Relevantno tržište koncentracije

Relevantno tržište koncentracije, u smislu člana 3. Zakona, te čl. 4. i 5. Odluke o utvrđivanju relevantnog tržišta, čini tržište određenih proizvoda/usluga koje su predmet obavljanja djelatnosti na određenom geografskom tržištu.

Prema odredbi člana 4. Odluke o utvrđivanju relevantnog tržišta u proizvodnom smislu, relevantno tržište obuhvata sve proizvode i/ili usluge koje potrošači i/ili korisnici smatraju međusobno zamjenjivim, pod prihvatljivim uslovima, imajući u vidu posebno njihove bitne karakteristike, kvalitet, uobičajenu namjenu, način upotrebe, uslove prodaje i cijene.

Prema članu 5. Odluke o utvrđivanju relevantnog tržišta, relevantno tržište u geografskom smislu obuhvata cjelokupnu ili dio teritorije Bosne i Hercegovine na kojem privredni subjekt djeluje u prodaji i/ili kupovini relevantnog proizvoda pod jednakim ili dovoljno ujednačenim uslovima i koji to tržište bitno razlikuje od uslova tržišne konkurencije na susjednim geografskim tržištima.

Uzimajući u obzir pretežne registrovane djelatnosti učesnika koncetracije, relevantno tržište proizvoda i/ili usluga u konkretnom slučaju je tržište proizvodnje i prodaje ambalaža od plastičnih masa.

Tržište proizvoda na kojem djeluje privredni subjekt HELIOPLAST se može dalje suziti na tržište ambalaže od rigidne plastike za prehrambene i neprehrambene proizvode, proizvedene metodom termoformiranja plastičnih masa ili ubrizgavanjem plastičnih masa, a koje se tipično sastoje od kadica za mliječne proizvode sa poklopcem, kadica za druge prehrambene proizvode, kantica za boje, kantica za građevinski materijal i slično.


Slijedom navedenog, pod relevantnim tržištem predmetne koncentracije smatrat će se tržište proizvodnje i prodaje rigidne plastične ambalaže na teritoriji Bosne i Hercegovine.

5.1. Analiza tržišta koncentracije

Obzirom da ne postoje zvanični podaci o tržišnim udjelima, odnosno podaci o uvozu i proizvodima koji bi se u smislu Odluke o utvrđivanju relevantnog tržišta mogli smatrati kao zamjenski proizvodi, Podnosilac prijave dostavio je grubu procjenu tržišnog učešća (tabela 2.) temeljenu isključivo na dugogodišnjem iskustvu uprave privrednog subjekta HELIOPLAST.

Tabela 2.

Redni broj

Privredni subjekt

Ukupna prodaja na tržištu plastične

ambalaže u BiH u 2012.god (u milionima

KM)

Procjena ukupne

prodaje na tržištu rigidne

plastične ambalaže u BiH u 2012.

god (u milionima

KM)

Procjena udjela na

tržištu rigidne

plastične ambalaže u BiH u 2012. god (u %)

1. HELIOPLAST (..)*2 (..)* (..)*2. Bosnaplast d.d.

Bosanski Petrovac (..)* (..)* (..)* 3. Proven d.o.o.

Sarajevo (..)* (..)* (..)* 4. Pro-plastik d.o.o.

Čitluk (..)* (..)* (..)* 5. Ukupna prodaja 17,1 9,2 100,006. Uvoz 15,8 0 0 7. Ukupan promet na

tržištu 32,9 9,2 -

Izvor: Podaci iz Prijave (procjena učesnika koncentracije)

Na osnovu analize podataka, utvrđeno je da privredni subjekt HELIOPLAST na tržištu proizvodnje i prodaje rigidne plastične ambalaže na teritoriji Bosne i Hercegovine ima udio od (..)*% (Tabela 2.) dok privredni subjekt RPC ne ostvaruje prihod na tržištu Bosne i Hercegovine.

6. Ocjena koncentracije

Konkurencijsko vijeće je, nakon procjene i analize podataka i utvrđenih činjenica u postupku donošenja predmetnog Rješenja ocijenilo da provedba predmetne koncentracije ne vodi horizontalnom preklapanju učesnika koncentracije s obzirom da privredni subjekt RPC ne djeluje na tržištu Bosne i Hercegovine, te da će tržišni udjeli privrednog subjekta HELIOPLAST ostati nepromijenjeni, odnosno neće proizvesti promjenu tržišnih pozicija na relevantnom tržištu.

Konkurencijsko vijeće je utvrdilo također da predmetna koncentracija ne sprječava, ograničava niti narušava tržišnu konkurenciju na relevantnom tržištu proizvodnje i prodaje rigidne plastične ambalaže u Bosni i Hercegovini te je odlučilo kao u dispozitivu ovog Rješenja.

7. Administrativna taksa

Podnosilac Prijave na ovo Rješenje, u skladu sa članom 2. Tarifni broj 107. tačka d) Odluke o visini administrativnih taksi u vezi sa procesnim radnjama pred Konkurencijskim vijećem ("Službeni glasnik BiH", br. 30/06 i 18/11) je dužan platiti administrativnu taksu u ukupnom iznosu od 2.500,00 KM u korist Budžeta institucija Bosne i Hercegovine.

8. Pouka o pravnom lijeku

Protiv ovog Rješenja nije dozvoljena žalba.



Nezadovoljna strana može pokrenuti upravni spor pred sudom Bosne i Hercegovine u roku od 30 dana od dana prijema, odnosno objave ovog Rješenja.

Broj 02-26-1-18-8-II/13 20. novembra 2013. godine

Sarajevo Predsjednik

Gordan Raspudić, s. r.

Na temelju članka 25. stavak (1) točka e), članka 42.

stavak (1) točka d), a u svezi s člancima 12., 14., 16. i 18. Zakona o konkurenciji ("Službeni glasnik BiH", br. 48/05, 76/07 i 80/09), a rješavajući po Prijavi koncentracije gospodarskog subjekta RPC Packaging Holdings Limited, Sapphire House, Crown Way, Rushden, Ujedinjena Kraljevina Velike Britanije i Sjeverne Irske, podnesenoj putem opunomoćenika odvjetnika Suada Slipčevića, Zmaja od Bosne 7-7a, 71000 Sarajevo, zaprimljenoj dana 7.8.2013. godine pod brojem: 02-26-1-18-II/13, Konkurencijsko vijeće, na 72. (sedamdesetdrugoj) sjednici održanoj dana 20.11.2013. godine, donijelo je

RJEŠENJE 1. Ocjenjuje se dopuštenom koncentracija na tržištu

proizvodnje i prodaje rigidne plastične ambalaže na teritoriju Bosne i Hercegovine koja će nastati stjecanjem kontrole gospodarskog subjekta RPC Packaging Holdings Limited, Sapphire House, Crown Way, Rushden, Ujedinjena Kraljevina Velike Britanije i Sjeverne Irske, nad gospodarskim subjektom HELIOPLAST d.o.o. za proizvodnju, trgovinu i prijevozništvo, Branilaca grada bb, 75320 Gračanica kupovinom (..)* 1% vlasničkih udjela.

2. Ovo Rješenje o koncentraciji se upisuje u Registar koncentracija.

3. Ovo Rješenje je konačno i bit će objavljeno u "Službenom glasniku BiH", službenim glasilima entiteta i Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine.

Obrazloženje

Konkurencijsko vijeće Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Konkurencijsko vijeće) je dana 7.8.2013. godine pod brojem: 02-26-1-18-II/13, od strane gospodarskog subjekta RPC Packaging Holdings Limited, Sapphire House, Crown Way, Rushden, Ujedinjena Kraljevina Velike Britanije i Sjeverne Irske (u daljnjem tekstu: RPC ili Podnositelj prijave), putem opunomoćenika odvjetnika Suada Slipčevića, Zmaja od Bosne 7-7a, 71000 Sarajevo, zaprimilo Prijavu koncentracije, kojom gospodarski subjekt RPC ima namjeru steći većinski udjel u temeljnom kapitalu gospodarskog subjekta HELIOPLAST d.o.o. za proizvodnju, trgovinu i prijevozništvo, Branilaca grada bb, 75320 Gračanica (u daljnjem tekstu: HELIOPLAST).

Podnositelj prijave je predmetnu Prijavu dopunio podneskom broj: 02-26-1-18-1-II/13 od dana 21.8.2013. godine i podneskom broj: 02-26-1-18-3-II/13 od dana 23.9.2013. godine.

Po primitku dokumentacije Konkurencijsko vijeće je utvrdilo Prijavu kompletnom i izdalo Potvrdu o primitku kompletne i uredne Prijave, sukladno članku 30. stavak (3) Zakona o konkurenciji (u daljnjem tekstu: Zakon), dana 21.10.2013. godine, pod brojem: 02-26-1-18-4-II/13.

Podnositelj prijave je sukadno članku 30. stavak (2) Zakona u istoj naveo da Prijavu nije podnio niti ima namjeru


podnijeti ovlaštenim tijelima za ocjenu koncentracije izvan teritorija Bosne i Hercegovine.

Konkurencijsko vijeće u postupku ocjene dopuštenosti predmetne koncentracije je utvrdilo sljedeće činjenice:

Prijava je podnesena u smislu članka 16. stavak (2) Zakona (pravni temelj: Pismo namjere).

1. Sudionici koncentracije

Sudionici koncentracije su gospodarski subjekti RPC Packaging Holdings Limited, Sapphire House, Crown Way, Rushden, Ujedinjena Kraljevina Velike Britanije i Sjeverne Irske i HELIOPLAST d.o.o. za proizvodnju, trgovinu i prijevozništvo, Branilaca grada bb, 75320 Gračanica, Bosna i Hercegovina.

1.1. Gospodarski subjekt RPC

Gospodarski subjekt RPC Packaging Holdings Limited, Sapphire House, Crown Way, Rushden, Ujedinjena Kraljevina Velike Britanije i Sjeverne Irske upisan je kao Privatno društvo sa ograničenom odgovornošću dana 26.11.1996. godine, pod brojem: 03284112.

Gospodarski subjekt RPC se primarno bavi djelatnošću proizvodnje i distribucije plastične ambalaže i ujedno pripada jednoj od globalno vodećih grupacija u navedenoj djelatnosti.

Prema podacima iz Prijave gospodarski subjekt RPC nema povezanih društava u Bosni i Hercegovini i podacima dostavljenim od strane Uprave za neizravno oporezivanje ne ostvaruje prihod u Bosni i Hercegovini.

1.2. Gospodarski subjekt HELIOPLAST

Gospodarski subjekt HELIOPLAST d.o.o. za proizvodnju, trgovinu i prijevozništvo, Branilaca grada bb, 75320 Gračanica, Bosna i Hercegovina upisan je u registar gospodarskih subjekta Općinskog suda u Tuzli pod brojem 1-12707, sa temeljnim kapitalom od (..)* 2 KM i u 100,0% je vlasništvu fizičkih osoba: Helić Fadije (..)* uplaćenog kapitala u vrijednosti od (..)*%, Helić Mirsada (..)* uplaćenog kapitala u vrijednosti od (..)*% i Helić Suada (..)* uplaćenog kapitala u vrijednosti od (..)*%.

Pretežite registrirane djelatnosti gospodarskog subjekta HELIOPLAST su proizvodnja ambalaže od plastičnih masa za prehrambene i neprehrambene proizvode.

1.2.1. Povezana društva gospodarskog subjekta HELIOPLAST 1.2.1.1. Gospodarski subjekt Plastoflex

Gospodarski subjekt HELIOPLAST je 100,0% vlasnik udjela u gospodarskom subjektu Plastoflex d.o.o. koje je utemeljeno dana 3.1.2013. godine sa namjerom preuzimanja segmenta poslovanja HELIOPLASTA vezano za proizvodnju komponenti za sastavljanje kreveta. Po izdvajanju proizvodnje komponenti iz HELIOPLASTA u poslovanje gospodarskog subjekta Plastoflex d.o.o., gospodarski subjekt HELIOPLAST je dana 1.2.2013. godine prodao svoj kompletan 100,0%-ni udjel u gospodarskom subjektu Plastoflex fizičkim osobama i to: Suadu Heliću (..)* udjel od (..)*%, Mirsadu Heliću (..)* udjel od (..)*% i Fadiji Helić (..)* udjel od (..)*%.

Fizičke osobe Suad i Mirsad Helić posjeduju svaki po (..)*3% udjela u društvu Trgoplasttrans d.o.o. Gračanica čija je temeljna djelatnost pružanje transportnih usluga.

2. Pravni temelj i pravni oblik koncentracije

Kao pravni temelj ove koncentracije Podnositelj prijave je dostavio "Pismo namjere" potpisano dana 7.8.2013. godine od strane gospodarskog subjekta RPC u Sarajevu kao kupca i stjecatelja (..)*% udjela u temeljnom kapitalu gospodarskog

2 (..)* - Podaci predstavljaju poslovnu tajnu 3 (..)* - Podaci predstavljaju poslovnu tajnu


subjekta HELIOPLAST putem opunomoćenika odvjetnika Suada Slipčevića, a od strane gospodarskog subjekta HELIOPLAST kao prodavatelja u Gračanici dana 7.8.2013. godine.

Pismom namjere definirana je planirana koncentracija kojom će gospodarski subjekt RPC steći ukupno (..)*% udjela u temeljnom kapitalu gospodarskog subjekta HELIOPLAST, koji odgovara nominalnoj vrijednosti od (..)* KM a koji se sastoji od slijedećih udjela:

1. Suad Helić će prenijeti na RPC (..)*% udjela u temeljnom kapitalu koji odgovara nominalnoj vrijednosti uloga od (..)* KM;

2. Mirsad Helić će prenijeti na RPC (..)*% udjela u temeljnom kapitalu koji odgovara nominalnoj vrijednosti uloga od (..)* KM;

3. Fadija Helić će prenijeti na RPC (..)*% udjela u temeljnom kapitalu koji odgovara nominalnoj vrijednosti uloga od (..)* KM.

Nadalje, ugovor o prijenosu koji će biti zaključen između gospodarskih subjekta RPC i HELIOPLAST će sadržavati opciju za prodaju preostalih (..)*% udjela gospodarskog subjekta HELIOPLAST. Ova opcija bi trebala stupiti na snagu u razdoblju od 1.3.2016. godine do 15.3.2016. godine.

Ugovor o prijenosu udjela će sadržavati odredbu kojom se definira da je odobrenje ove transakcije od strane Konkurencijskog vijeća prethodni uvjet za prijenos vlasništva od (..)*% udjela u gospodarskom subjektu HELIOPLAST od strane Prodavatelja RPC-u.

Sukladno naprijed navedenom, a na temelju članka 12. stavak (1) točka b) pod 1. Zakona o konkurenciji, pravni oblik koncentracije je stjecanje kontrole jednog gospodarskog subjekta nad drugim sukladno odredbama Zakona o konkurenciji.

3. Pravni okvir ocjene koncentracije /transakcije

Konkurencijsko vijeće je u postupku ocjene koncentracije primijenilo odredbe Zakona, Odluke o utvrđivanju mjerodavnog tržišta ("Službeni glasnik BiH", br. 18/06 i 34/10), te Odluke o načinu podnošenja prijave i kriterija za ocjenu koncentracija gospodarskih subjekta.

Konkurencijsko vijeće je, na temelju člaka 43. stavak (7) Zakona, koristilo sudsku praksu Europskog suda i odluke Europske komisije, kao i kriterije i standarde iz Obavijesti Europske Komisije o izračunu ukupnog prihoda sukladno Uredbi Vijeća (EEZ) broj: 4064/89 o kontroli koncentracije gospodarskih subjekta.

4. Obveza prijave koncentracije

Obveza prijave koncentracije gospodarskih subjekta, u smislu članka 14. stavak (1) točke a) i b) Zakona, postoji ako ukupni godišnji prihodi sudionika koncentracije ostvareni prodajom roba i/ili usluga na svjetskom tržištu iznose 100.000.000,00 KM, po završnom računu u godini koja je prethodila predmetnoj koncentraciji, i da ukupan prihod svakog od najmanje dva gospodarska subjekta sudionika koncentracije ostvaren prodajom roba i/ili usluga na tržištu Bosne i Hercegovine iznosi najmanje 8.000.000,00 KM, ili ako je zajednički tržišni udjel sudionika koncentracije na mjerodavnom tržištu veći od 40,0%.

Ukupni ostvareni godišnji prihodi gospodarskih subjekta sudionika predmetne koncentracije na dan 31.12.2012. godine iznosili su:

Tablica 1.

Ukupni prihod (KM) HELIOPLAST RPC

Bosna i Hercegovina (..)*1 - Svijet (..)** (..)*

Izvor: podaci iz Prijave; (..)**- ukupni godišnji prihod uključujući domaće

tržište

Prema navedenim podacima (Tablica 1.) gospodarski subjekti ne ispunjavaju uvjete ukupnog godišnjeg prihoda iz članka 14. stavak (1) točka b) Zakona, ali podaci iz Tablice 2. pokazuju da sudionici koncentracije ispunjavaju uvjet o zajedničkom tržišnom udjelu (zajednički udjel na mjerodavnom tržištu veći od 40,0%) propisan člankom 14. stavak (1) točka b) Zakona o konkurenciji.

5. Mjerodavno tržište koncentracije

Mjerodavno tržište koncentracije, u smislu članka 3. Zakona, te čl. 4. i 5. Odluke o utvrđivanju mjerodavnog tržišta, čini tržište određenih proizvoda/usluga koje su predmet obavljanja djelatnosti na određenom zemljopisnom tržištu.

Prema odredbi članka 4. Odluke o utvrđivanju mjerodavnog tržišta u proizvodnom smislu, mjerodavno tržište obuhvata sve proizvode i/ili usluge koje potrošači i/ili korisnici smatraju međusobno zamjenjivim, pod prihvatljivim uvjetima, imajući u vidu posebno njihove bitne značajke, kvalitetu, uobičajenu namjenu, način uporabe, uvjete prodaje i cijene.

Prema članku 5. Odluke o utvrđivanju mjerodavnog tržišta, mjerodavno tržište u zemljopisnom smislu obuhvata cjelokupni ili dio teritorija Bosne i Hercegovine na kojemu gospodarski subjekt djeluje u prodaji i/ili kupovini mjerodavnog proizvoda pod jednakim ili dovoljno ujednačenim uvjetima i koji to tržište bitno razlikuje od uvjeta tržišne konkurencije na susjednim zemljopisnim tržištima.

Uzimajući u obzir pretežite registrirane djelatnosti sudionika koncetracije, mjerodavno tržište proizvoda i/ili usluga u konkretnom slučaju je tržište proizvodnje i prodaje ambalaža od plastičnih masa.

Tržište proizvoda na kojem djeluje gospodarski subjekt HELIOPLAST se može dalje suziti na tržište ambalaže od rigidne plastike za prehrambene i neprehrambene proizvode, proizvedene metodom termoformiranja plastičnih masa ili ubrizgavanjem plastičnih masa, a koje se tipično sastoje od kadica za mliječne proizvode sa poklopcem, kadica za druge prehrambene proizvode, kantica za boje, kantica za građevinski materijal i slično.

Slijedom navedenog, pod mjerodavnim tržištem predmetne koncentracije smatrat će se tržište proizvodnje i prodaje rigidne plastične ambalaže na teritoriju Bosne i Hercegovine.

5.1. Analiza tržišta koncentracije

Obzirom da ne postoje zvanični podaci o tržišnim udjelima, odnosno podaci o uvozu i proizvodima koji bi se u smislu Odluke o utvrđivanju relevantnog tržišta mogli smatrati kao zamjenski proizvodi, Podnositelj prijave dostavio je grubu procjenu tržišnog udjela (tablica 2.) temeljenu isključivo na dugogodišnjem iskustvu uprave gospodarskog subjekta HELIOPLAST.



Tablica 2.

Redni broj

Gospodarski subjekt

Ukupna prodaja na

tržištu plastične

ambalaže u BiH u

2012.god (u milijunima

KM)

Procjena ukupne

prodaje na tržištu rigidne

plastične ambalaže u

BiH u 2012.god (u milijunima

KM)

Procjena udjela na

tržištu rigidne

plastične ambalaže u

BiH u 2012.god (u

%)

1. HELIOPLAST (..)*1 (..)* (..)*2. Bosnaplast d.d. Bosanski

Petrovac (..)* (..)* (..)* 3. Proven d.o.o. Sarajevo (..)* (..)* (..)* 4. Pro-plastik d.o.o. Čitluk (..)* (..)* (..)* 5. Ukupna prodaja 17,1 9,2 100,006. Uvoz 15,8 0 0 7. Ukupan promet na tržištu 32,9 9,2 -

Izvor: Podaci iz Prijave (procjena sudionika koncentracije)

Na temelju analize podataka, utvrđeno je da gospodarski subjekt HELIOPLAST na tržištu proizvodnje i prodaje rigidne plastične ambalaže na teritoriju Bosne i Hercegovine ima udjel od (..)*% (Tablica 2.) dok gospodarski subjekt RPC ne ostvaruje prihod na tržištu Bosne i Hercegovine.

6. Ocjena koncentracije

Konkurencijsko vijeće je, nakon procjene i analize podataka i utvrđenih činjenica u postupku donošenja predmetnog Rješenja ocijenilo da provedba predmetne koncentracije ne vodi horizontalnom preklapanju sudionika koncentracije s obzirom da gospodarski subjekt RPC ne djeluje na tržištu Bosne i Hercegovine, te da će tržišni udjeli gospodarskog subjekta HELIOPLAST ostati nepromijenjeni, odnosno neće proizvesti promjenu tržišnih pozicija na mjerodavnom tržištu.

Konkurencijsko vijeće je utvrdilo također da predmetna koncentracija ne sprječava, ograničava niti narušava tržišnu konkurenciju na mjerodavnom tržištu proizvodnje i prodaje rigidne plastične ambalaže u Bosni i Hercegovini te je odlučilo kao u izreci ovoga Rješenja.

7. Administrativna pristojba

Podnositelj Prijave na ovo Rješenje, sukladno članku 2. Tarifni broj 107. točka d) Odluke o visini administrativnih pristojbi u svezi s procesnim radnjama pred Konkurencijskim vijećem ("Službeni glasnik BiH", br. 30/06 i 18/11) je dužan platiti administrativnu pristojbu u ukupnom iznosu od 2.500,00 KM u korist Proračuna institucija Bosne i Hercegovine.

8. Pouka o pravnom lijeku

Protiv ovog Rješenja nije dozvoljen priziv. Nezadovoljna strana može pokrenuti upravni spor pred

sudom Bosne i Hercegovine u roku od 30 dana od dana primitka, odnosno objave ovog Rješenja.

Broj 02-26-1-18-8-II/13 20. studenoga 2013. godine

Sarajevo Predsjednik

Gordan Raspudić, v. r.

На основу члана 25. став (1) тачка е), члана 42. став

(1) тачка д), а у вези са члановима 12., 14., 16. и 18. Закона о конкуренцији ("Службени гласник БиХ", бр. 48/05, 76/07 и 80/09), а рјешавајући по Пријави концентрације привредног субјекта RPC Packaging Holdings Limited, Sapphire House, Crown Way, Rushden, Уједињена Краљевина Велике Британије и Сјеверне Ирске, поднесеној


путем опуномоћеника адвоката Суада Слипчевића, Змаја од Босне 7-7а, 71000 Сарајево, запримљеној дана 7.8.2013. године под бројем: 02-26-1-18-II/13, Конкуренцијски савјет, на 72. (седамдесетдругој) сједници одржаној дана 20.11.2013. године, донио је

РЈЕШЕЊЕ 1. Оцјењује се допуштеном концентрација на тржишту

производње и продаје ригидне пластичне амбалаже на територији Босне и Херцеговине која ће настати стицањем контроле привредног субјекта RPC Packaging Holdings Limited, Sapphire House, Crown Way, Rushden, Уједињена Краљевина Велике Британије и Сјеверне Ирске, над привредним субјектом ХЕЛИОПЛАСТ д.о.о. за производњу, трговину и превозништво, Бранилаца града бб, 75320 Грачаница куповином (..)* 2% власничких учешћа.

2. Ово Рјешење о концентрацији се уписује у Регистар концентрација.

3. Ово Рјешење је коначно и биће објављено у "Службеном гласнику БиХ", службеним гласницима ентитета и Брчко Дистрикта Босне и Херцеговине.

Образложење

Конкуренцијски савјет Босне и Херцеговине (у даљем тексту: Конкуренцијски савјет) је дана 7.8.2013. године под бројем: 02-26-1-18-II/13, од стране привредног субјекта RPC Packaging Holdings Limited, Sapphire House, Crown Way, Rushden, Уједињена Краљевина Велике Британије и Сјеверне Ирске (у даљем тексту: RPC или Подносилац пријаве), путем опуномоћеника адвоката Суада Слипчевића, Змаја од Босне 7-7а, 71000 Сарајево, запримило Пријаву концентрације, којом привредни субјекат RPC има намјеру стећи већинскo учешће у основном капиталу привредног субјекта ХЕЛИОПЛАСТ д.о.о. за производњу, трговину и превозништво, Бранилаца града бб, 75320 Грачаница (у даљем тексту: ХЕЛИОПЛАСТ).

Подносилац пријаве је предметну Пријаву допунио поднеском број: 02-26-1-18-1-II/13 од дана 21.8.2013. године и поднеском број: 02-26-1-18-3-II/13 од дана 23.9.2013. године.

По пријему документације Конкуренцијски савјет је утврдио Пријаву комплетном и издао Потврду о пријему комплетне и уредне Пријаве, у складу са чланом 30. став (3) Закона о конкуренцији (у даљем тексту: Закон), дана 21.10.2013. године, под бројем: 02-26-1-18-4-II/13.

Подносилац пријаве је у складу с чланом 30. став (2) Закона у истој навео да Пријаву није поднио нити има намјеру поднијети овлаштеним тијелима за оцјену концентрације изван територије Босне и Херцеговине.

Конкуренцијски савјет у поступку оцјене допуштености предметне концентрације је утврдио сљедеће чињенице:

Пријава је поднесена у смислу члана 16. став (2) Закона (правни основ: Писмо намјере).

1. Учесници концентрације

Учесници концентрације су привредни субјекти RPC Packaging Holdings Limited, Sapphire House, Crown Way, Rushden, Уједињена Краљевина Велике Британије и Сјеверне Ирске и ХЕЛИОПЛАСТ д.о.о. за производњу, трговину и превозништво, Бранилаца града бб, 75320 Грачаница, Босна и Херцеговина.

2 (..)* - Подаци представљају пословну тајну


1.1. Привредни субјекат RPC

Привредни субјекат RPC Packaging Holdings Limited, Sapphire House, Crown Way, Rushden, Уједињена Краљевина Велике Британије и Сјеверне Ирске уписан је као Приватно друштво са ограниченом одговорношћу дана 26.11.1996. године, под бројем: 03284112.

Привредни субјекат RPC се примарно бави дјелатношћу производње и дистрибуције пластичне амбалаже и уједно припада једној од глобално водећих групација у наведеној дјелатности.

Према подацима из Пријаве привредни субјекат RPC нема повезаних друштава у Босни и Херцеговини и подацима достављеним од стране Управе за индиректно опорезивање не остварује приход у Босни и Херцеговини.

1.2. Привредни субјекат ХЕЛИОПЛАСТ

Привредни субјекат ХЕЛИОПЛАСТ д.о.о. за производњу, трговину и превозништво, Бранилаца града бб, 75320 Грачаница, Босна и Херцеговина уписан је у регистар привредних субјеката Општинског суда у Тузли под бројем 1-12707, са основним капиталом од (..)* 1 КМ и у 100,0% је власништву физичких лица: Хелић Фадије (..)* уплаћеног капитала у вриједности од (..)*%, Хелић Мирсада (..)* уплаћеног капитала у вриједности од (..)*% и Хелић Суада (..)* уплаћеног капитала у вриједности од (..)*%.

Претежне регистроване дјелатности привредног субјекта ХЕЛИОПЛАСТ су производња амбалаже од пластичних маса за прехрамбене и непрехрамбене производе.

1.2.1. Повезана друштва привредног субјекта ХЕЛИОПЛАСТ 1.2.1.1. Привредни субјекат Пластофлеx

Привредни субјекат ХЕЛИОПЛАСТ је 100,0% власник учешћа у привредном субјекту Пластофлеx д.о.о. које је основано дана 3.1.2013. године са намјером преузимања сегмента пословања ХЕЛИОПЛАСТА везано за производњу компоненти за састављање кревета. По издвајању производње компоненти из ХЕЛИОПЛАСТА у пословање привредног субјекта Пластофлеx д.о.о., привредни субјекат ХЕЛИОПЛАСТ је дана 1.2.2013. године продао своје комплетно 100,0%-но учешће у привредном субјекту Пластофлеx физичким лицима и то: Суаду Хелићу (..)* 2 учешће од (..)*%, Мирсаду Хелићу (..)* учешће од (..)*% и Фадији Хелић (..)* учешће од (..)*%.

Физичка лица Суад и Мирсад Хелић посједују сваки по (..)*% учешћа у друштву Тргопласттранс д.о.о. Грачаница чија је основна дјелатност пружање транспортних услуга.

2. Правни основ и правни облик концентрације

Као правни основ ове концентрације Подносилац пријаве је доставио "Писмо намјере" потписано дана 7.8.2013. године од стране привредног субјекта RPC у Сарајеву као купца и стицатеља (..)*% учешћа у основном капиталу привредног субјекта ХЕЛИОПЛАСТ путем опуномоћеника адвоката Суада Слипчевића, а од стране привредног субјекта ХЕЛИОПЛАСТ као продавца у Грачаници дана 7.8.2013. године.

Писмом намјере дефинисана је планирана концентрација којом ће привредни субјекат RPC стећи укупно (..)*% учешћа у основном капиталу привредног субјекта ХЕЛИОПЛАСТ, који одговара номиналној

1 (..)* - Подаци представљају пословну тајну 2 (..)* - Подаци представљају пословну тајну

вриједности од (..)* КМ а који се састоји од сљедећих учешћа:

1. Суад Хелић ће пренијети на RPC (..)*% учешћа у основном капиталу који одговара номиналној вриједности улога од (..)* КМ;

2. Мирсад Хелић ће пренијети на RPC (..)*% учешћа у основном капиталу који одговара номиналној вриједности улога од (..)* КМ;

3. Фадија Хелић ће пренијети на RPC (..)*% учешћа у основном капиталу који одговара номиналној вриједности улога од (..)* КМ.

Надаље, уговор о преносу који ће бити закључен између привредних субјеката RPC и ХЕЛИОПЛАСТ ће садржавати опцију за продају преосталих (..)*% учешћа привредног субјекта ХЕЛИОПЛАСТ. Ова опција би требала ступити на снагу у периоду од 1.3.2016. године до 15.3.2016. године.

Уговор о преносу учешћа ће садржавати одредбу којом се дефинише да је одобрење ове трансакције од стране Конкуренцијског савјета претходни услов за пренос власништва од (..)*% учешћа у привредном субјекту ХЕЛИОПЛАСТ од стране Продаваца RPC-у.

У складу са напријед наведеним, а на основу члана 12. став (1) тачка б) под 1. Закона о конкуренцији, правни облик концентрације је стицање контроле једног привредног субјекта над другим у складу са одредбама Закона о конкуренцији.

3. Правни оквир оцјене концентрације /трансакције

Конкуренцијски савјет је у поступку оцјене концентрације примијенио одредбе Закона, Одлуке о утврђивању релевантног тржишта ("Службени гласник БиХ", бр. 18/06 и 34/10), те Одлуке о начину подношења пријаве и критеријумима за оцјену концентрација привредних субјеката.

Конкуренцијски савјет је, на основу члана 43. став (7) Закона, користио судску праксу Европског суда и одлуке Европске комисије, као и критеријуме и стандарде из Обавијести Европске Комисије о израчуну укупног прихода у складу с Уредбом Савјета (ЕЕЗ) број: 4064/89 о контроли концентрације привредних субјеката.

4. Обавеза пријаве концентрације

Обавеза пријаве концентрације привредних субјеката, у смислу члана 14. став (1) тачке а) и б) Закона, постоји ако укупни годишњи приходи учесника концентрације остварени продајом роба и/или услуга на свјетском тржишту износе 100.000.000,00 КМ, по завршном рачуну у години која је претходила предметној концентрацији, и да укупан приход сваког од најмање два привредна субјекта учесника концентрације остварен продајом роба и/или услуга на тржишту Босне и Херцеговине износи најмање 8.000.000,00 КМ, или ако је заједничко тржишно учешће учесника концентрације на релевантном тржишту веће од 40,0%.

Укупни остварени годишњи приходи привредних субјеката учесника предметне концентрације на дан 31.12.2012. године износили су:


Табела 1.

Укупни приход (КМ) ХЕЛИОПЛАСТ RPC

Босна и Херцеговина (..)*1 - Свијет (..)** (..)*

Извор: подаци из Пријаве; (..)**- укупни годишњи приход

укључујући домаће тржиште

Према наведеним подацима (Табела 1.) привредни субјекти не испуњавају услове укупног годишњег прихода из члана 14. став (1) тачка б) Закона, али подаци из Табеле 2. показују да учесници концентрације испуњавају услов о заједничком тржишном учешћу (заједничко учешће на релевантном тржишту веће од 40,0%) прописан чланом 14. став (1) тачка б) Закона о конкуренцији.

5. Релевантно тржиште концентрације

Релевантно тржиште концентрације, у смислу члана 3. Закона, те чл. 4. и 5. Одлуке о утврђивању релевантног тржишта, чини тржиште одређених производа/услуга које су предмет обављања дјелатности на одређеном географском тржишту.

Према одредби члана 4. Одлуке о утврђивању релевантног тржишта у производном смислу, релевантно тржиште обухвата све производе и/или услуге које потрошачи и/или корисници сматрају међусобно замјењивим, под прихватљивим условима, имајући у виду посебно њихове битне карактеристике, квалитет, уобичајену намјену, начин употребе, услове продаје и цијене.

Према члану 5. Одлуке о утврђивању релевантног тржишта, релевантно тржиште у географском смислу обухвата цјелокупну или дио територије Босне и Херцеговине на којем привредни субјекат дјелује у продаји и/или куповини релевантног производа под једнаким или довољно уједначеним условима и који то тржиште битно разликује од услова тржишне конкуренције на сусједним географским тржиштима.

Узимајући у обзир претежне регистроване дјелатности учесника концетрације, релевантно тржиште производа и/или услуга у конкретном случају је тржиште производње и продаје амбалажа од пластичних маса.

Тржиште производа на којем дјелује привредни субјекат ХЕЛИОПЛАСТ се може даље сузити на тржиште амбалаже од ригидне пластике за прехрамбене и непрехрамбене производе, произведене методом термоформирања пластичних маса или убризгавањем пластичних маса, а које се типично састоје од кадица за млијечне производе са поклопцем, кадица за друге прехрамбене производе, кантица за боје, кантица за грађевински материјал и слично.

Слиједом наведеног, под релевантним тржиштем предметне концентрације сматраће се тржиште производње и продаје ригидне пластичне амбалаже на територији Босне и Херцеговине.

5.1. Анализа тржишта концентрације

Обзиром да не постоје званични подаци о тржишним учешћима, односно подаци о увозу и производима који би се у смислу Одлуке о утврђивању релевантног тржишта могли сматрати као замјенски производи, Подносилац пријаве доставио је грубу процјену тржишног учешћа (табела 2.) темељену искључиво на дугогодишњем искуству управе привредног субјекта ХЕЛИОПЛАСТ.


Табела 2.

Редни број

Привредни субјекат

Укупна продаја на тржишту пластичне амбалаже у

БиХ у 2012. год (у милионима

КМ)

Процјена укупне продаје на

тржишту ригидне пластичне

амбалаже у БиХ у 2012. год (у

милионима КМ)

Процјена учешћа на тржишту ригидне пластичне амбалаже у

БиХ у 2012. год (у %)

1. ХЕЛИОПЛАСТ (..)*2 (..)* (..)*2. Боснапласт д.д.

Босански Петровац (..)* (..)* (..)*

3. Провен д.о.о. Сарајево (..)* (..)* (..)*

4. Про-пластик д.о.о. Читлук (..)* (..)* (..)*

5. Укупна продаја 17,1 9,2 100,006. Увоз 15,8 0 0 7. Укупан промет

на тржишту 32,9 9,2 -

Извор: Подаци из Пријаве (процјена учесника концентрације)

На основу анализе података, утврђено је да привредни субјекат ХЕЛИОПЛАСТ на тржишту производње и продаје ригидне пластичне амбалаже на територији Босне и Херцеговине има учешће од (..)*% (Табела 2.) док привредни субјекат RPC не остварује приход на тржишту Босне и Херцеговине.

6. Оцјена концентрације

Конкуренцијски савјет је, након процјене и анализе података и утврђених чињеница у поступку доношења предметног Рјешења оцијенио да проведба предметне концентрације не води хоризонталном преклапању учесника концентрације с обзиром да привредни субјекат RPC не дјелује на тржишту Босне и Херцеговине, те да ће тржишна учешћа привредног субјекта ХЕЛИОПЛАСТ остати непромијењена, односно неће произвести промјену тржишних позиција на релевантном тржишту.

Конкуренцијски савјет је утврдио такође да предметна концентрација не спрјечава, ограничава нити нарушава тржишну конкуренцију на релевантном тржишту производње и продаје ригидне пластичне амбалаже у Босни и Херцеговини те је одлучио као у диспозитиву овог Рјешења.

7. Административна такса

Подносилац Пријаве на ово Рјешење, у складу са чланом 2. Тарифни број 107. тачка д) Одлуке о висини административних такси у вези са процесним радњама пред Конкуренцијским савјетом ("Службени гласник БиХ", бр. 30/06 и 18/11) је дужан платити административну таксу у укупном износу од 2.500,00 КМ у корист Буџета институција Босне и Херцеговине.

8. Поука о правном лијеку

Против овог Рјешења није дозвољена жалба. Незадовољна страна може покренути управни спор

пред судом Босне и Херцеговине у року од 30 дана од дана пријема, односно објаве овог Рјешења.

Број 02-26-1-18-8-II/13 20. новембра 2013. године

СарајевоПредсједник

Гордан Распудић, с. р.



USTAVNI SUD BOSNE I HERCEGOVINE

1253 Ustavni sud Bosne i Hercegovine, u predmetu broj AP

1705/10, rješavajući apelaciju Zrinka Pinčića, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 59. stav 2. alineja 2, člana 61. st. 1. i 2. i člana 64. stav 1. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:

Valerija Galić, predsjednica Miodrag Simović, potpredsjednik Seada Palavrić, potpredsjednica Mato Tadić, sudija Mirsad Ćeman, sudija Zlatko M. Knežević, sudija na sjednici održanoj 5. novembra 2013. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvaja se apelacija Zrinka Pinčića. Utvrđuje se kršenje člana 7. stav 1. Evropske konvencije

za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ukida se Presuda Suda Bosne i Hercegovine broj X-KRŽ-

08/502 od 2. decembra 2009. godine. Predmet se vraća Sudu Bosne i Hercegovine, koji je dužan

da po hitnom postupku donese novu odluku u skladu sa članom 7. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Nalaže se Sudu Bosne i Hercegovine da, u skladu sa članom 74. stav 5. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o preduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".

OBRAZLOŽENJE I. Uvod

1. Zrinko Pinčić (u daljnjem tekstu: apelant) iz Mostara, kojeg zastupa Velimir Marić, advokat iz Mostara, podnio je 11. maja 2010. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv presuda Suda Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Sud BiH) br. X-KRŽ-08/502 od 2. decembra 2009. godine i X-KR-08/502 od 28. novembra 2008. godine.

II. Postupak pred Ustavnim sudom

2. Na osnovu člana 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Suda BiH i Tužilaštva Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Tužilaštvo BiH) zatraženo je 17. augusta 2010. godine da dostave odgovore na apelaciju.

3. Sud BiH je dostavio odgovor na apelaciju 1. aprila 2011. godine, a Tužilaštvo BiH 4. aprila 2011. godine.

4. Na osnovu člana 26. stav 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori Suda BiH i Tužilaštva BiH dostavljeni su apelantovom opunomoćeniku 11. aprila 2011. godine.

III. Činjenično stanje

5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način:

6. Presudom Suda BiH broj X-KR-08/502 od 28. novembra 2008. godine, koja je potvrđena Presudom Apelacionog odjeljenja Suda BiH od 2. decembra 2009. godine, apelant je proglašen krivim za krivično djelo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 173. stav 1. tačka e) Krivičnog

zakona Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: KZBiH), jer je za vrijeme rata u Bosni i Hercegovini, u vrijeme oružanog sukoba, kršeći pravila međunarodnog prava, prisiljavao drugo lice na seksualni odnos, upotrebom prijetnje, direktnim napadom na njegovo tijelo, kršeći pravila međunarodnog prava. Za navedeno krivično djelo apelant je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od devet godina.

7. U obrazloženju presude Sud BiH je, između ostalog, naveo da je, nakon savjesne i brižljive ocjene svakog dokaza pojedinačno i u vezi sa ostalim dokazima izvedenim na glavnom pretresu, utvrdio činjenično stanje kao u izreci presude. Naime, Sud BiH je utvrdio da je apelant u vremenskom periodu počev od novembra 1992. godine do marta 1993. godine, u mjestu Donje Selo, općina Konjic, u više navrata u noćnim satima, obučen u vojnu uniformu i naoružan, dolazio u kuću u kojoj su prethodno bili zatočeni civili srpske nacionalnosti (žene i djeca – dvije maloljetne djevojčice, jedan maloljetni dječak i dvije djevojke, kao i lice "A" i njegova nepokretna majka), te je iz prostorije u kojoj su sjedili zatočeni civili izvodio lice "A" i uvodio u drugu prostoriju, prisiljavajući ga na seksualni odnos, upotrebom prijetnje, direktnim napadom na njegovo tijelo. Osnovna obilježja krivičnog djela ratni zločin protiv civilnog stanovništva, kako je dalje navedeno, ogledaju se u postojanju rata, kršenju pravila međunarodnog prava i, u sklopu takvog ponašanja, specifičnih apelantovih radnji.

8. U pogledu primjene materijalnog prava, za Sud BiH su relevantna dva zakonska načela. Prvo je načelo zakonitosti prema kojem nikome ne može biti izrečena kazna ili druga krivičnopravna sankcija za djelo koje, prije nego što je učinjeno, nije bilo zakonom ili međunarodnim pravom propisano kao krivično djelo i za koje zakonom nije bila propisana kazna, (član 3. KZBiH). Drugo je načelo vremenskog važenja krivičnog zakona prema kojem se na učinioca krivičnog djela primjenjuje zakon koji je bio na snazi u vrijeme učinjenja krivičnog djela, a ako se poslije učinjenja djela zakon promijenio jednom ili više puta, primijenit će se zakon koji je blaži za učinioca (član 4. KZBiH). Načelo zakonitosti je propisano i odredbom člana 7. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija).

9. S tim u vezi, Sud BiH je utvrdio da krivično djelo za koje je apelant proglašen krivim predstavlja krivično djelo prema međunarodnom običajnom pravu i, stoga, potpada pod opće principe međunarodnog prava propisane članom 4a. Zakona o izmjenama i dopunama KZBiH, odnosno pod opća pravna načela koja priznaju civilizirani narodi propisana stavom 2. člana 7. Evropske konvencije, te da se KZBiH može primijeniti u konkretnom slučaju. Navedeno je da je krivično djelo za koje je apelantu izrečena osuđujuća presuda bilo propisano i kažnjivo i u odredbi člana 142. Krivičnog zakona SFRJ (u daljnjem tekstu: KZSFRJ). Međutim, imajući u vidu navedena načela, Sud BiH je primjenu KZBiH opravdao činjenicom da je zaprijećena kazna za navedeno krivično djelo u svakom slučaju blaža nego smrtna kazna koja je bila propisana u KZSFRJ, dakle, zakonu koji je bio na snazi u vrijeme izvršenja krivičnog djela. Takav stav je, kako je dalje navedeno, u skladu sa presudom koju je donijelo Apelaciono odjeljenje Suda BiH u predmetu protiv Abduladhima Maktoufa broj KPŽ-32/05 od 4. aprila 2006. godine i u predmetu protiv Dragana Paunovića broj KPŽ 05/16 od 27. oktobra 2006. godine.

10. Prilikom odmjeravanja kazne Sud BiH je, prije svega, ocijenio težinu krivičnog djela i stepen apelantove krivične odgovornosti. S tim u vezi, Sud BiH je istakao da je van razumne sumnje utvrdio da u konkretnom slučaju na apelantovoj strani postoji visok stepen odgovornosti za


počinjeno krivično djelo, jer je postupao s direktnim umišljajem, odnosno bio je svjestan svog postupanja i htio je da ga izvrši. Imajući u vidu da se radi o krivičnom djelu koje je počinjeno protiv vrijednosti zaštićenih međunarodnim pravom, zatim, zaprijećenu kaznu od najmanje deset godina ili kaznu dugotrajnog zatvora, Sud BiH je ocijenio sve propisane elemente koji mogu utjecati da kazna bude veća ili manja. S tim u vezi, u konkretnom slučaju nije bilo otežavajućih okolnosti pri čemu je sud ocijenio težinu posljedica i apelantovo korektno držanje pred sudom. Od olakšavajućih okolnosti je ocijenjen raniji apelantov život, činjenica da nije osuđivan i da je porodičan čovjek. Od osobito olakšavajućih okolnosti (član 49. KZBiH) Sud BiH je ocijenio apelantovu životnu dob u vrijeme izricanja presude i činjenicu da je ratni vojni invalid sa invaliditetom od 80%. U vezi s tim Sud BiH je apelantu izrekao kaznu zatvora ispod propisanog minimuma kazne u trajanju od devet godina, smatrajući da je proporcionalna težini počinjenog djela, stepenu krivične odgovornosti, okolnostima i motivima pod kojim je krivično djelo počinjeno, te da će se izrečenom kaznom postići svrha specijalne i generalne prevencije.

11. Presudom Apelacionog odjeljenja Suda BiH broj X-KRŽ-08/502 od 2. decembra 2009. godine odbijena je apelantova žalba i prvostepena presuda od 28. novembra 2008. godine potvrđena u cijelosti. U obrazloženju presude, u pogledu primjene materijalnog prava, Apelaciono odjeljenje Suda BiH je navelo da je prvostepeni sud, nakon analize odredaba KZSFRJ, KZBiH, te odredaba Evropske konvencije i presude u predmetu Abduladhim Maktouf, pravilno primijenio odredbe KZBiH. Naime, krivično djelo za koje je apelant osuđen predstavlja povredu kako prema KZBiH, tako i prema KZSFRJ koji je bio na snazi u vrijeme kada je krivično djelo počinjeno. Član 173. stav 1. tačka e) KZBiH propisuje kaznu zatvora u trajanju od najmanje deset godina ili kaznu dugotrajnog zatvora, a član 142. stav 1. KZSFRJ propisuje kaznu zatvora u trajanju od najmanje pet godina ili smrtnu kaznu. Obrazlažući neosnovanost apelantovih žalbenih navoda koji se tiču ukidanja smrtne kazne i primjene KZSFRJ kao blažeg zakona, Apelaciono odjeljenje Suda BiH je navelo da, imajući u vidu da je smrtna kazna bila na snazi u vrijeme učinjenja krivičnog djela, ona se ne može jednostavno zanemariti. S tim u vezi je naglašeno da KZBiH ne propisuje način analize za utvrđivanje blažeg zakona i da se Sud BiH u više predmeta bavio ovim pitanjem, te ustanovio da je poređenje maksimalnih zatvorskih kazni osnovna okolnost za odlučivanje o tom pitanju. Naime, Sud BiH je utvrdio da je KZBiH blaži zakon, jer ne postoji teža kazna od smrtne kazne koja je bila maksimalna kazna u odgovarajućem dijelu KZSFRJ. U vezi s konkretnom prvostepenom presudom i izrečenom kaznom, Apelaciono vijeće Suda BiH je naglasilo da je KZBiH blaži u odnosu na KZSFRJ, koji je kao maksimalnu kaznu predviđao smrtnu kaznu i pri tome se pozvao na svoje presude u predmetima protiv Mirka Pekeza, Niseta Ramića i Gorana Damjanovića, smatrajući da su te odluke suda uvjerljive i da predstavljaju stvarnu analizu za utvrđivanje najblažeg zakona. Koristeći se standardom utvrđivanja maksimalne zaprijećene kazne, kako je dalje navedeno, konstatirano je da je KZBiH blaži za apelanta od KZSFRJ.

IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije

12. Apelant smatra da mu je osporenim odlukama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije i pravo iz člana II/5. Ustava Bosne i Hercegovine. Smatra da su navedene presude utemeljene na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju koje je rezultat pogrešne ocjene

dokaza, a to je, kako tvrdi, rezultiralo pogrešnom primjenom krivičnog zakona u pogledu krivične odgovornosti i izrečenom kaznom. S tim u vezi je naveo da su prvostepeno i drugostepeno vijeće Suda BiH pogriješili u svojoj odluci da u postupku koji se protiv njega vodio primijene KZBiH umjesto KZSFRJ iz čega proizlazi, iako to u apelaciji nije direktno navedeno, da apelant ukazuje na kršenje prava iz člana 7. stav 1. Evropske konvencije. Njegova odbrana je tokom postupka isticala da je KZSFRJ blaži zakon a takvo mišljenje je izneseno i u podnesenoj apelaciji.

b) Odgovor na apelaciju

13. Sud BiH je u odgovoru istakao da se navodi apelacije koji se odnose na meritum svode na navodno pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje o čemu je drugostepeno vijeće tog suda dalo detaljne odgovore, pa ih treba odbiti kao neosnovane. Zbog istih razloga, kako je dalje navedeno, treba odbiti apelantov prigovor usmjeren na navodnu pogrešnu primjenu krivičnog zakona s obzirom na to da je primijenjen KZBiH umjesto KZSFRJ, koji je, prema njegovom mišljenju, blaži zakon. S obzirom na nedostatak konkretizacije iznesenog prigovora, Sud BiH je uputio na odnosni dio drugostepene presude u kojem su razmotreni žalbeni navodi po ovom osnovu i iznijeti detaljni razlozi u prilog primjenjivosti KZBiH.

14. Tužilaštvo BiH smatra da apelacija ne zadovoljava osnovne uvjete u smislu njene dopustivosti, jer su navedene odredbe člana II/5. Ustava BiH, a jasno je da se ova odredba odnosi na izbjeglice i raseljena lica, što u ovom predmetu nije relevantno. Osim toga, ni odredba člana 6. Evropske konvencije nije konkretizirana, pa je nejasno koje pravo u okviru ovog prava apelant smatra povrijeđenim. Naime, istaknuti su prigovori koji se tiču ocjene činjenica i primjene zakona od Suda BiH, pa je apelacija, prema ocjeni Tužilaštva BiH, neosnovana i, stoga, očigledno nedopustiva.

V. Relevantni propisi

15. Krivični zakon Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH" br. 37/03, 54/04, 61/04, 30/05, 53/06, 55/06 i 32/07), u tekstu koji se primjenjivao u vrijeme suđenja, u relevantnom dijelu glasi:

Načelo zakonitosti Član 3.

(1) Krivična djela i krivičnopravne sankcije propisuju se samo zakonom.

(2) Nikome ne može biti izrečena kazna ili druga krivičnopravna sankcija za djelo koje, prije nego što je učinjeno, nije bilo zakonom ili međunarodnim pravom propisano kao krivično djelo i za koje nije bila zakonom propisana kazna.

Vremensko važenje Krivičnog zakona Član 4.

(1) Na učinitelja krivičnog djela primjenjuje se zakon koji je bio na snazi u vrijeme učinjenja krivičnog djela.

(2) Ako se poslije učinjenja krivičnog djela jednom ili više puta izmijeni zakon, primijenit će se zakon koji je blaži za učinitelja.

Suđenje ili kažnjavanje za krivična djela prema općim načelima međunarodnog prava

Član 4.a) Članovi 3. i 4. ovog zakona ne sprečavaju suđenje ili

kažnjavanje bilo kojeg lica za bilo koje činjenje ili nečinjenje koje je u vrijeme kada je počinjeno predstavljalo krivično djelo u skladu sa općim načelima međunarodnog prava.


Kazna zatvora Član 42. st. 1, 2. i 3.

(1) Kazna zatvora ne može biti kraća od trideset dana ni duža od dvadeset godina.

(2) Za najteže oblike teških krivičnih djela učinjenih s umišljajem, može se propisati kazna zatvora u trajanju od dvadeset do četrdesetpet godina (dugotrajni zatvor).

(3) Kazna dugotrajnog zatvora nikada se ne može propisati kao jedina glavna kazna za pojedino krivično djelo.

Ublažavanje kazne Član 49.

Sud može učiniocu odmjeriti kaznu ispod granice propisane zakonom ili izreći blažu vrstu kazne:

a) kad zakon propisuje da se učinilac može blaže kazniti; b) i kad sud utvrdi da postoje osobito olakšavajuće

okolnosti koje ukazuju da se i s ublaženom kaznom može postići svrha kažnjavanja.

Granice ublažavanja kazne Član 50. stav 1. tačka a.

1. Kad postoje uvjeti za ublažavanje kazne iz člana 49. ovog zakona, sud će ublažiti kaznu u ovim granicama:

a) ako je za krivično djelo kao najmanja mjera kazne propisana kazna zatvora od deset ili više godina, kazna se može ublažiti do pet godina zatvora;

Ratni zločin protiv civilnog stanovništva Član 173.

(1) Ko kršeći pravila međunarodnog prava za vrijeme rata, oružanog sukoba ili okupacije naredi ili učini koje od ovih djela:

e) prisiljavanje druge osobe upotrebom sile ili prijetnje direktnim napadom na njezin život ili tijelo ili na život ili tijelo njoj bliske osobe, na seksualni odnos ili s njim izjednačenu seksualnu radnju (silovanje), prisiljavanje na prostituciju, primjenjivanje mjere zastrašivanja i terora, uzimanje talaca, kolektivno kažnjavanje, protupravno odvođenje u koncentracione logore i druga protuzakonita zatvaranja, oduzimanje prava na pravično i nepristrano suđenje, prisiljavanje na službu u neprijateljskim oružanim snagama ili u neprijateljskoj obavještajnoj službi ili upravi;

[…], kaznit će se kaznom zatvora najmanje deset godina ili

kaznom dugotrajnog zatvora. 16. U Krivičnom zakonu SFRJ ("Službeni list SFRJ" br.

44/76, 36/77, 56/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90 i 45/90) relevantne odredbe glase:

Smrtna kazna Član 37. st. 1. i 2.

(1) Smrtna kazna ne može se propisati kao jedina glavna kazna za određeno krivično djelo.

(2) Smrtna kazna može se izreći samo za najteže slučajeve teških krivičnih djela za koje je zakonom propisana.

Zatvor Član 38. st. 1, 2. i 3.

(1) Zatvor ne može biti kraći od petnaest dana ni duži od petnaest godina.

(2) Za krivična djela za koja je propisana smrtna kazna sud može izreći i zatvor od dvadeset godina.

(3) Ako je za krivično djelo učinjeno sa umišljajem propisan zatvor u trajanju od petnaest godina, može se za teške oblike tog djela propisati i zatvor od dvadeset godina.


Sud može učiniocu odmjeriti kaznu ispod granice propisane zakonom ili primijeniti blažu vrstu kazne:

1) kad zakon predviđa da se učinilac može blaže kazniti; 2) kad utvrdi da postoje osobite olakšavajuće okolnosti

koje ukazuju da se i sa ublaženom kaznom može postići svrha kažnjavanja.

Granice ublažavanja kazne Član 43. stav 1. tačka a)

(1) Kad postoje uslovi za ublažavanje kazne iz člana 42. ovog zakona, sud će ublažiti kaznu u ovim granicama:

a) ako je za krivično djelo kao najmanja mjera propisan zatvor u trajanju od tri ili više godine, kazna se može ublažiti do jedne godine zatvora.

Ratni zločin protiv civilnog stanovništva Član 142. stav 1.

(1) Ko kršeći pravila međunarodnog prava za vrijeme rata, oružanog sukoba ili okupacije naredi da se izvrši napad na civilno stanovništvo, naselje, pojedina civilna lica ili lica onesposobljena za borbu, koji je imao za posljedicu smrt, tešku tjelesnu povredu ili teško narušavanje zdravlja ljudi; […], prisiljavanje na prostituciju ili silovanja, […], ili ko izvrši neko od navedenih djela,

kaznit će se zatvorom najmanje pet godina ili smrtnom kaznom.

VI. Dopustivost

17. U skladu sa članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

18. U skladu sa članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku kojeg je koristio.

19. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Suda BiH broj X-KRŽ-08/502 od 2. decembra 2009. godine protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporenu presudu apelant je primio 19. aprila 2010. godine, a apelacija je podnesena 11. maja 2010. godine, dakle, u roku od 60 dana, kako je propisano članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neosnovana, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva.

20. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

21. Apelant pobija navedene presude, tvrdeći da mu je tim presudama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije. Osim toga, apelant navodi da je sud pogriješio u svojoj odluci da se u ovom postupku primjenjuje KZBiH umjesto KZSFRJ, odbrana smatra da je KZSFRJ blaži zakon, čime je imlicitno ukazano na povredu prava iz člana 7. stav 1. Evropske konvencije. S obzirom na to da je Evropski sud tokom 2012. i 2013. godine razmatrao dva relevantna predmeta koja se tiču retroaktivne primjene zakona u predmetima "ratnih zločina", te u vezi s tim kršenja člana 7. Evropske konvencije, Ustavni sud će prvo ispitati apelantove navode koji se tiču kažnjavanja na osnovu zakona.


Kažnjavanje samo na osnovu zakona

22. Član 7. Evropske konvencije glasi: 1. Niko se ne može smatrati krivim za krivično djelo

nastalo činjenjem ili nečinjenjem koje nije predstavljalo krivično djelo u vrijeme izvršenja, prema nacionalnom ili međunarodnom pravu. Isto tako, izrečena kazna neće biti teža od one koja se primjenjivala u vrijeme izvršenja krivičnog djela.

2. Ovaj član ne utiče na suđenje ili kažnjavanje bilo kojeg lica koje je krivo za činjenje ili nečinjenje, ako je to djelo u vrijeme izvršenja predstavljalo krivično djelo prema opštim pravnim načelima priznatim kod civilizovanih naroda.

23. Apelant smatra da su redovni sudovi bili dužni primijeniti relevantne odredbe KZSFRJ, budući da je taj zakon važio u inkriminiranom periodu, te da je, prema apelantovom mišljenju, taj zakon blaži od KZBiH koji je primijenjen u konkretnom slučaju. S obzirom na to, Ustavni sud će ispitati da li su osporene odluke redovnih sudova u skladu sa standardima iz člana 7. Evropske konvencije.

24. U vezi sa apelacionim navodima, Ustavni sud, prije svega, ukazuje da se radi o krivičnom djelu koje je u odredbama KZBiH propisano u članu 173. stav 1. tačka e) - Krivična djela protiv čovječnosti i vrijednosti zaštićenih međunarodnim pravom (Glava XVII), odnosno koje je u odredbama KZSFRJ propisano u članu 142. - Krivična djela protiv čovječnosti i međunarodnog prava (Glava XVI). Dakle, radi se o krivičnom djelu iz grupe tzv. ratnih zločina. Također, Ustavni sud zapaža da je u konkretnom predmetu, u pogledu kršenja člana 7. Evropske konvencije, pokrenuto pitanje koje je neophodno sagledati sa više aspekata i odgovoriti na osnovni apelacioni navod u pogledu primjene "blažeg" zakona.

25. Ustavni sud podsjeća da je Evropski sud u predmetu Maktouf i Damjanović donio presudu kojom je utvrdio povredu člana 7. Evropske konvencije u kojoj je ukazao da su neki zločini, konkretno zločin protiv čovječnosti, u domaći zakon uvedeni tek 2003. godine, te "da su aplikantova djela, u vrijeme kada su izvršena, predstavljala krivično djelo definirano s dovoljno dostupnosti i predvidivosti prema međunarodnom pravu (vidi, Evropski sud, Boban Šimšić protiv Bosne i Hercegovine, odluka o dopustivosti od 10. aprila 2012. godine, aplikacija 51552/10, tačka 25) i da sudovi "nemaju nikakve druge mogućnosti nego da primjenjuju Krivični zakon iz 2003. godine u takvim predmetima" (vidi, Maktouf i Damjanović, stav 55). Evropski sud je, zatim, ukazao da predmetne aplikacije pokreću potpuno drugačija pitanja od onih u predmetu Šimšić, budući da su krivična djela ratnog zločina za koja je aplikantima izrečena osuđujuća presuda postojali u zakonu i u vrijeme izvršenja (KZSFRJ iz 1976. godine) i u vrijeme izricanja presuda (KZBiH iz 2003. godine). Evropski sud je naglasio da njegova zadaća nije da razmotri in abstracto da li je retroaktivna primjena KZBiH na predmete ratnih zločina sama po sebi nekompatibilna sa članom 7. Evropske konvencije i da se to pitanje mora ocjenjivati za svaki predmet pojedinačno, imajući u vidu konkretne okolnosti svakog predmeta i posebno da li su domaći sudovi primijenili zakon čije su odredbe najpovoljnije za optuženog (tačka 65).

26. Imajući u vidu taj princip, Evropski sud je krenuo od definicije krivičnog djela ratnog zločina i utvrdio da je definicija prema KZSFRJ iz 1976. (član 142. stav 1) koji se primjenjivao u vrijeme izvršenja predmetnih krivičnih djela i u KZBiH (član 173. stav 1. KZBiH) koji je primijenjen retroaktivno potpuno ista. Razlika postoji u odnosu na raspon kazni za ratne zločine koji ova dva zakona propisuju, pa je u okolnostima konkretnog predmeta, prema stavu Evropskog suda, od posebnog značaja bilo da se ustanovi koji je zakon blaži sa aspekta kazni koje su izrečene aplikantima Maktoufu i

Damjanoviću. S tim u vezi, Evropski sud je imao u vidu da je aplikantu Maktoufu izrečena kazna zatvora u trajanju od pet godina (najniža moguća prema KZBiH), a aplikantu Damjanoviću kazna zatvora u trajanju od 11 godina (nešto iznad propisanog minimuma prema KZBiH), zbog čega je zaključeno da je u tim okolnostima od posebnog značaja bilo da se ustanovi koji je zakon blaži u pogledu minimalne kazne, te je zaključio da je to bez ikakve sumnje KZSFRJ (tač. 67. do 69).

27. Evropski sud nije prihvatio argumentaciju da je KZBiH blaži za aplikante od KZSFRJ, jer ne propisuje smrtnu kaznu. U vezi s tim je ukazano da je, prema KZSFRJ, samo za najteže oblike ratnih zločina bila zaprijećena smrtna kazna, te pošto nijedan od aplikanata nije proglašen krivim za oduzimanje života (Maktouf - pomaganje u uzimanju talaca i Damjanović - premlaćivanje zarobljenih Bošnjaka), zločini za koje su oni osuđeni očigledno nisu spadali u tu kategoriju. Slijedeći navedeno, Evropski sud je izvršio analizu visine izrečenih kazni prema KZBiH i kazni koje bi aplikantima eventualno mogle biti izrečene prema KZSFRJ, nakon čega je zaključio da je, s obzirom na mogućnost izricanja kazne zatvora u kraćem trajanju, za aplikante povoljniji KZSFRJ. Evropski sud je, dalje, naveo da su kazne koje su izrečene aplikanatima bile unutar raspona kažnjavanja koji je propisan i KZSFRJ i KZBiH i da se, stoga, ne može sa sigurnošću tvrditi da bi ijedan od aplikanata bio blaže kažnjen da je primijenjen KZSFRJ iz 1976. godine. Međutim, i pored toga, Evropski sud je ukazao da: Međutim, ono što je od ključnog značaja jeste da su aplikanti mogli dobiti niže kazne da je taj zakon (napomena: KZSFRJ) primijenjen u njihovim predmetima (tačka 70).

28. U vezi s navedenim, Ustavni sud podsjeća da je u predmetu Z. Damjanović, koji se u pogledu činjeničnog supstrata i pravnog pitanja ne razlikuje od predmeta Maktouf i Damjanović, slijedeći praksu Evropskog suda, u Odluci o dopustivosti i meritumu (vidi tačku 38) koja je donesena nakon odluke Evropskog suda u predmetu Maktouf i Damjanović, utvrdio kršenje člana 7. stav 1. Evropske konvencije, jer je postojala realna mogućnost da je retroaktivna primjena KZBiH bila na apelantovu štetu u pogledu izricanja kazne, što je protivno članu 7. Evropske konvencije. U ovoj odluci Ustavni sud je ukazao da je apelant Z. Damjanović proglašen krivim i osuđen za isti krivičnopravni događaj istom presudom kao i apelant Goran Damjanović. Ustavni sud je u citiranoj odluci podsjetio da garancije sadržane u članu 7. Evropske konvencije predstavljaju jedan od osnovnih činilaca vladavine prava i da zauzimaju istaknuto mjesto u sistemu ostvarivanja prava zaštićenih Evropskom konvencijom. Značaj člana 7. Evropske konvencije ogleda se i u činjenici da, u skladu sa članom 15. Evropske konvencije, nije dopušteno odstupanje od primjene garancija ustanovljenih članom 7. Evropske konvencije ni u vrijeme rata ili druge javne opasnosti. Član 7. Evropske konvencije se mora tumačiti i primjenjivati na način kojim se osigurava uspješna zaštita od arbitrarnog gonjenja, osude i kazne. Dalje, Ustavni sud je podsjetio da član 7. stav 1. ne garantira samo princip zabrane retroaktivne primjene strožijeg krivičnog zakona već, također, implicitno, princip retroaktivne primjene blažeg krivičnog zakona. Taj princip je sadržan u pravilu da, kad postoji razlika između krivičnog zakona koji je važio u vrijeme izvršenja krivičnog djela i krivičnih zakona koji su doneseni i koji su stupili na snagu nakon toga, a prije donošenja pravosnažne presude, sudovi moraju primijeniti zakon čije su odredbe najpovoljnije za optuženog (vidi, Evropski sud, Scoppola protiv Italije broj 2, presuda od 17. septembra 2009. godine, tačka 109). Najzad, prema stavu Evropskog suda, države slobodno odlučuju o vlastitim politikama kažnjavanja, ali pri tome se i dalje moraju


pridržavati člana 7. Evropske konvencije (vidi, Maktouf i Damjanović, tačka 75).

29. Dovodeći prethodne stavove u vezu s konkretnim predmetom, rukovodeći se principom Evropskog suda prema kojem njegov zadatak nije da razmotri in abstracto da li je retroaktivna primjena KZBiH iz 2003. godine u predmetima ratnih zločina sama po sebi inkompatibilna sa članom 7. Evropske konvencije, Ustavni sud smatra da odgovor na ovo pitanje zavisi od okolnosti svakog predmeta pojedinačno. Te okolnosti zavise od visine izrečene kazne i zaprijećene kazne, odnosno zavise od raspona propisanih kazni prema zakonu koji je bio na snazi u vrijeme izvršenja krivičnog djela i u zakonu na osnovu kojeg je izrečena kazna (KZSFRJ, odnosno KZBiH). Ustavni sud konstatira da je krivično djelo ratni zločin protiv civilnog stanovništva bilo definirano u oba zakona (KZSFRJ i KZBiH) na identičan način, ali je raspon zaprijećene kazne različit. S tim u vezi, Ustavni sud smatra da je, s obzirom na visinu izrečene kazne, od posebnog značaja bilo da se ustanovi koji je zakon (KZSFRJ ili KZBiH) "blaži", odnosno povoljniji u pogledu propisane minimalne kazne.

30. Naime, Ustavni sud zapaža da je apelant na osnovu osporenih presuda Suda BiH proglašen krivim za krivično djelo ratni zločin protiv civilnog stanovništva i da mu je na osnovu odredaba KZBiH [član 173. stav 1. tačka e)] izrečena kazna zatvora u trajanju od devet godina. Prema ovom zakonu, zaprijećena kazna za krivično djelo za koje je apelant osuđen jeste kazna zatvora u trajanju od deset do dvadeset godina ili, u najtežim slučajevima, kazna dugotrajnog zatvora od dvadeset do četrdeset pet godina, koja mu nije izrečena jer je Sud BiH imao u vidu težinu posljedica, pa mu je, shodno članu 49. istog zakona, zbog postojanja naročito olakšavajućih okolnosti (životna dob i status RVI), izrečena kazna ispod zakonskog minimuma. Isto krivično djelo je, kako je već konstatirano, bilo propisano i u članu 142. KZSFRJ, koji se primjenjivao u vrijeme izvršenja krivičnog djela, u kojem je za navedeno djelo bila zaprijećena kazna zatvora u trajanju od pet do petnaest godina ili, u najtežim slučajevima, smrtna kazna umjesto koje se mogla izreći kazna zatvora u trajanju od dvadeset godina. S tim u vezi, Ustavni sud primjećuje da je Sud BiH ispitao i u osporenim presudama dao obrazloženje zbog čega smatra da je KZBiH povoljniji za apelanta. Naime, Sud BiH je, sa aspekta propisanih kazni, ustanovio da je poređenje maksimalnih zatvorskih kazni osnovna okolnost za odlučivanje o tom pitanju i da je, stoga, KZBiH blaži zakon, jer ne postoji teža kazna od smrtne kazne koja je bila maksimalna kazna prema KZSFRJ. Također je istaknuto da je smrtna kazna bila na snazi u vrijeme učinjenja krivičnog djela i da se ne može jednostavno zanemariti. Nakon kompariranja kazni, Sud BiH je zaključio da je zaprijećena kazna prema KZBiH u svakom slučaju povoljnija, jer ne propisuje smrtnu kaznu koja je prema međunarodnom običajnom pravu svakako strožija od kazne dugotrajnog zatvora.

31. Međutim, Ustavni sud, u vezi sa obrazloženjem osporene presude Suda BiH u pogledu primjene KZBiH kao "blažeg" zakona, smatra da apelantu nije izrečena kazna dugotrajnog zatvora, već mu je, zbog postojanja osobito olakšavajućih okolnosti, izrečena kazna zatvora u trajanju od devet godina, dakle ispod propisanog minimuma. To, dalje, znači da apelantu nije izrečena kazna za teži oblik krivičnog djela ratni zločin protiv civilnog stanovništva, što bi daljnjim kompariranjem sa odredbama KZSFRJ, kojim je za takav oblik krivičnog djela zaprijećena kazna zatvora u trajanju od pet do petnaest godina, značilo da je postojala mogućnost da se apelantu izrekne kazna u kraćem trajanju, u okviru propisanog raspona, i da nije bilo potrebno utvrđivati koji zakon propisuje blažu maksimalnu kaznu, već je bilo neophodno utvrditi koji je

zakon blaži u pogledu minimalne kazne (vidi, Maktouf i Damjanović, tač. 67. do 69). Osim toga, prema odredbama čl. 42. i 43. stav 1. tačka 1. KZSFRJ, zbog postojanja osobito olakšavajućih okolnosti (koje je Sud BiH ocijenio u apelantovom slučaju), izrečena kazna se mogla ublažiti do jedne godine zatvora, a primijenjenim KZBiH (čl. 49. i 50) do pet godina zatvora.

32. Imajući u vidu da je minimum kazne zatvora prema KZSFRJ pet godina a granica ublažavanja do jedne godine, a prema KZBiH deset godina a granica ublažavanja do pet godina, nedvosmisleno proizlazi da je u okolnostima konkretnog slučaja blaži KZSFRJ bez obzira na činjenicu da, s obzirom na propisani raspon kazne zatvora, ne znači da bi apelant i dobio manju kaznu zatvora da je u njegovom slučaju primijenjen KZSFRJ. Naime, od ključnog značaja je to da je apelant mogao dobiti nižu kaznu da je ovaj zakon i primijenjen (vidi, Maktouf i Damjanović, tačka 70).

33. U vezi sa argumentima Suda BiH koji se tiču primjene KZBiH kao "blažeg zakona", koji je kompariran sa KZSFRJ i propisanom smrtnom kaznom, Ustavni sud ukazuje da je stupanjem na snagu Ustava Bosne i Hercegovine (14. decembra 1995. godine), kroz član II/1. i II/2. Ustava Bosne i Hercegovine, stupio na snagu i Protokol broj 6 uz Evropsku konvenciju, koji u odredbi člana 1. propisuje ukidanje smrtne kazne, ali ostavlja mogućnost da se smrtna kazna može propisati za krivična djela izvršena u doba rata ili neposredne ratne opasnosti. Protokolom broj 13 uz Evropsku konvenciju (BiH ga je ratificirala 28. maja 2003. godine) propisano je bezuvjetno ukidanje smrtne kazne. Stoga, kada se ima u vidu da se smrtna kazna u Bosni i Hercegovini nakon 14. decembra 1995. godine ne može izreći, niti izvršiti i da je mogla biti zamijenjena kaznom zatvora u trajanju od dvadeset godina (KZSFRJ), jasno proizlazi da u vrijeme donošenja osporenih odluka 2008. godine nije postojala mogućnost da apelantu bude izrečena smrtna kazna za predmetno krivično djelo.

34. Imajući u vidu navedeno i činjenicu da se u Bosni i Hercegovini, prema odredbama Ustava Bosne i Hercegovine i odredbama protokola br. 6 i 13 uz Evropsku konvenciju, ne može izreći, niti izvršiti smrtna kazna i da odredbe člana 142. KZSFRJ propisuju blažu minimalnu kaznu od odredaba člana 173. KZBiH za krivično djelo ratni zločin protiv civilnog stanovništva, kao i odredbe o ublažavanju kazne, Ustavni sud smatra da je osporenom presudom Suda BiH povrijeđeno apelantovo pravo iz člana 7. stav 1. Evropske konvencije. Stoga, radi zaštite apelantovih ustavnih prava, Ustavni sud smatra da je dovoljno ukinuti odluku Suda BiH broj X-KRŽ-08/502 od 2. decembra 2009. godine i predmet vratiti Sudu BiH, koji će, u skladu s garancijama člana 7. stav 1. Evropske konvencije, donijeti novu odluku.

Ostali navodi

35. S obzirom na zaključak u pogledu povrede člana 7. stav 1. Evropske konvencije, Ustavni sud smatra da nije potrebno posebno razmatrati navodne povrede člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije i člana II/5. Ustava Bosne i Hercegovine.

VIII. Zaključak

36. Ustavni sud zaključuje da je prekršeno apelantovo pravo iz člana 7. stav 1. Evropske konvencije zbog toga što u konkretnom slučaju postoji realna mogućnost da je retroaktivna primjena KZBiH bila na apelantovu štetu u pogledu izricanja kazne, a što je protivno članu 7. stav 1. Evropske konvencije. Ovo istovremeno ne znači, s obzirom na propisani raspon kazne, da bi apelant i dobio kaznu zatvora u kraćem trajanju da je u njegovom slučaju primijenjen KZSFRJ, ali je od ključnog


značaja to da je apelant mogao dobiti nižu kaznu da je ovaj zakon primijenjen.

37. Na osnovu člana 61. st. 1. i 2. i člana 64. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

38. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće.

Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine

Valerija Galić, s. r.

Ustavni sud Bosne i Hercegovine, u predmetu broj AP

1705/10, rješavajući apelaciju Zrinka Pinčića, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 59. stavak 2. alineja 2, članka 61. st. 1. i 2. i članka 64. stavak 1. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:

Valerija Galić, predsjednica Miodrag Simović, dopredsjednik Seada Palavrić, dopredsjednica Mato Tadić, sudac Mirsad Ćeman, sudac Zlatko M. Knežević, sudac na sjednici održanoj 5. studenog 2013. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvaja se apelacija Zrinka Pinčića. Utvrđuje se kršenje članka 7. stavak 1. Europske

konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda. Ukida se Presuda Suda Bosne i Hercegovine broj X-KRŽ-

08/502 od 2. prosinca 2009. godine. Predmet se vraća Sudu Bosne i Hercegovine, koji je dužan

po žurnom postupku donijeti novu odluku sukladno članku 7. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.

Nalaže se Sudu Bosne i Hercegovine da, sukladno članku 74. stavak 5. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o poduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke.



1. Zrinko Pinčić (u daljnjem tekstu: apelant) iz Mostara, kojeg zastupa Velimir Marić, odvjetnik iz Mostara, podnio je 11. svibnja 2010. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv presuda Suda Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Sud BiH) br. X-KRŽ-08/502 od 2. prosinca 2009. godine i X-KR-08/502 od 28. studenog 2008. godine.


2. Na temelju članka 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Suda BiH i Tužiteljstva Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Tužiteljstvo BiH) zatraženo je 17. kolovoza 2010. godine da dostave odgovore na apelaciju.

3. Sud BiH je dostavio odgovor na apelaciju 1. travnja 2011. godine, a Tužiteljstvo BiH 4. travnja 2011. godine.

4. Na temelju članka 26. stavak 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori Suda BiH i Tužiteljstva BiH dostavljeni su apelantovom opunomoćeniku 11. travnja 2011. godine.


5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način:

6. Presudom Suda BiH broj X-KR-08/502 od 28. studenog 2008. godine, koja je potvrđena Presudom Apelacijskog odjela Suda BiH od 2. prosinca 2009. godine, apelant je proglašen krivim za kazneno djelo ratni zločin protiv civilnog pučanstva iz članka 173. stavak 1. točka e) Kaznenog zakona Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: KZBiH), jer je za vrijeme rata u Bosni i Hercegovini, u vrijeme oružanog sukoba, kršeći pravila međunarodnog prava, prisiljavao drugu osobu na seksualni odnos, upotrebom prijetnje, izravnim napadom na njezino tijelo, kršeći pravila međunarodnog prava. Za navedeno kazneno djelo apelant je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od devet godina.

7. U obrazloženju presude Sud BiH je, između ostalog, naveo da je, nakon savjesne i brižljive ocjene svakog dokaza pojedinačno i u svezi sa ostalim dokazima izvedenim na glavnom pretresu, utvrdio činjenično stanje kao u izreci presude. Naime, Sud BiH je utvrdio da je apelant u vremenskom razdoblju počev od studenog 1992. godine do ožujka 1993. godine, u mjestu Donje Selo, općina Konjic, u više navrata u noćnim satima, obučen u vojnu uniformu i naoružan, dolazio u kuću u kojoj su prethodno bili zatočeni civili srpske nacionalnosti (žene i djeca – dvije maloljetne djevojčice, jedan maloljetni dječak i dvije djevojke, kao i osoba "A" i njezina nepokretna majka), te je iz prostorije u kojoj su sjedili zatočeni civili izvodio osobu "A" i uvodio u drugu prostoriju, prisiljavajući je na seksualni odnos, upotrebom prijetnje, izravnim napadom na njezino tijelo. Osnovna obilježja kaznenog djela ratni zločin protiv civilnog pučanstva, kako je dalje navedeno, ogledaju se u postojanju rata, kršenju pravila međunarodnog prava i, u sklopu takvog ponašanja, specifičnih apelantovih radnji.

8. U pogledu primjene materijalnog prava, za Sud BiH su relevantna dva zakonska načela. Prvo je načelo zakonitosti prema kojem nikome ne može biti izrečena kazna ili druga kaznenopravna sankcija za djelo koje, prije nego što je učinjeno, nije bilo zakonom ili međunarodnim pravom propisano kao kazneno djelo i za koje zakonom nije bila propisana kazna, (članak 3. KZBiH). Drugo je načelo vremenskog važenja kaznenog zakona prema kojem se na učinitelja kaznenog djela primjenjuje zakon koji je bio na snazi u vrijeme učinjenja kaznenog djela, a ako se poslije učinjenja djela zakon promijenio jednom ili više puta, primijenit će se zakon koji je blaži za učinitelja (članak 4. KZBiH). Načelo zakonitosti je propisano i odredbom članka 7. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija).

9. S tim u svezi, Sud BiH je utvrdio da kazneno djelo za koje je apelant proglašen krivim predstavlja kazneno djelo prema međunarodnom običajnom pravu i, stoga, potpada pod opća načela međunarodnog prava propisana člankom 4a. Zakona o izmjenama i dopunama KZBiH, odnosno pod opća pravna načela koja priznaju civilizirani narodi propisana stavkom 2. članka 7. Europske konvencije, te da se KZBiH može primijeniti u konkretnom slučaju. Navedeno je da je kazneno djelo za koje je apelantu izrečena osuđujuća presuda bilo propisano i kažnjivo i u odredbi članka 142. Kivičnog zakona SFRJ (u daljnjem tekstu: KZSFRJ). Međutim, imajući u vidu navedena načela, Sud BiH je primjenu KZBiH opravdao činjenicom da je zaprijećena kazna za navedeno kazneno djelo u svakom slučaju blaža nego smrtna kazna koja je bila propisana u KZSFRJ, dakle, zakonu koji je bio na snazi u vrijeme izvršenja kaznenog djela. Takvo stajalište je, kako je


dalje navedeno, sukladno presudi koju je donio Apelacijski odjel Suda BiH u predmetu protiv Abduladhima Maktoufa broj KPŽ-32/05 od 4. travnja 2006. godine i u predmetu protiv Dragana Paunovića broj KPŽ 05/16 od 27. listopada 2006. godine.

10. Prilikom odmjeravanja kazne Sud BiH je, prije svega, ocijenio težinu kaznenog djela i stupanj apelantove kaznene odgovornosti. S tim u svezi, Sud BiH je istaknuo da je izvan razumne sumnje utvrdio da u konkretnom slučaju na apelantovoj strani postoji visok stupanj odgovornosti za počinjeno kazneno djelo, jer je postupao sa izravnim umišljajem, odnosno bio je svjestan svog postupanja i htio ga je izvršiti. Imajući u vidu da se radi o kaznenom djelu koje je počinjeno protiv vrijednosti zaštićenih međunarodnim pravom, potom, zaprijećenu kaznu od najmanje deset godina ili kaznu dugotrajnog zatvora, Sud BiH je ocijenio sve propisane elemente koji mogu utjecati da kazna bude veća ili manja. S tim u svezi, u konkretnom slučaju nije bilo otežavajućih okolnosti pri čemu je sud ocijenio težinu posljedica i apelantovo korektno držanje pred sudom. Od olakšavajućih okolnosti je ocijenjen raniji apelantov život, činjenica da nije osuđivan i da je obiteljski čovjek. Od osobito olakšavajućih okolnosti (članak 49. KZBiH) Sud BiH je ocijenio apelantovu životnu dob u vrijeme izricanja presude i činjenicu da je ratni vojni invalid sa invaliditetom od 80%. U svezi s tim Sud BiH je apelantu izrekao kaznu zatvora ispod propisanog minimuma kazne u trajanju od devet godina, smatrajući da je proporcionalna težini počinjenog djela, stupnju kaznene odgovornosti, okolnostima i motivima pod kojim je kazneno djelo počinjeno, te da će se izrečenom kaznom postići svrha specijalne i generalne prevencije.

11. Presudom Apelacijskog odjela Suda BiH broj X-KRŽ-08/502 od 2. prosinca 2009. godine odbijen je apelantov priziv i prvostupanjska presuda od 28. studenog 2008. godine potvrđena u cijelosti. U obrazloženju presude, u pogledu primjene materijalnog prava, Apelacijski odjel Suda BiH je naveo da je prvostupanjski sud, nakon analize odredaba KZSFRJ, KZBiH, te odredaba Europske konvencije i presude u predmetu Abduladhim Maktouf, pravilno primijenio odredbe KZBiH. Naime, kazneno djelo za koje je apelant osuđen predstavlja povredu kako prema KZBiH, tako i prema KZSFRJ koji je bio na snazi u vrijeme kada je kazneno djelo počinjeno. Članak 173. stavak 1. točka e) KZBiH propisuje kaznu zatvora u trajanju od najmanje deset godina ili kaznu dugotrajnog zatvora, a članak 142. stavak 1. KZSFRJ propisuje kaznu zatvora u trajanju od najmanje pet godina ili smrtnu kaznu. Obrazlažući neutemeljenost apelantovih prizivnih navoda koji se tiču ukidanja smrtne kazne i primjene KZSFRJ kao blažeg zakona, Apelacijski odjel Suda BiH je naveo da, imajući u vidu da je smrtna kazna bila na snazi u vrijeme učinjenja kaznenog djela, ona se ne može jednostavno zanemariti. S tim u svezi je naglašeno da KZBiH ne propisuje način analize za utvrđivanje blažeg zakona i da se Sud BiH u više predmeta bavio ovim pitanjem, te ustanovio da je uspoređivanje maksimalnih zatvorskih kazni temeljna okolnost za odlučivanje o tom pitanju. Naime, Sud BiH je utvrdio da je KZBiH blaži zakon, jer ne postoji teža kazna od smrtne kazne koja je bila maksimalna kazna u odgovarajućem dijelu KZSFRJ. U svezi s konkretnom prvostupanjskom presudom i izrečenom kaznom, Apelacijsko vijeće Suda BiH je naglasilo da je KZBiH blaži u odnosu na KZSFRJ, koji je kao maksimalnu kaznu predviđao smrtnu kaznu i pri tome se pozvao na svoje presude u predmetima protiv Mirka Pekeza, Niseta Ramića i Gorana Damjanovića, smatrajući da su te odluke suda uvjerljive i da predstavljaju stvarnu analizu za utvrđivanje najblažeg zakona. Koristeći se standardom utvrđivanja maksimalne zaprijećene

kazne, kako je dalje navedeno, konstatirano je da je KZBiH blaži za apelanta od KZSFRJ.


12. Apelant smatra da mu je osporenim odlukama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije i pravo iz članka II/5. Ustava Bosne i Hercegovine. Smatra da su navedene presude utemeljene na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju koje je rezultat pogrešne ocjene dokaza, a to je, kako tvrdi, rezultiralo pogrešnom primjenom kaznenog zakona u pogledu kaznene odgovornosti i izrečenom kaznom. S tim u svezi je naveo da su prvostupanjsko i drugostupanjsko vijeće Suda BiH pogriješili u svojoj odluci da u postupku koji se protiv njega vodio primijene KZBiH umjesto KZSFRJ iz čega proizlazi, iako to u apelaciji nije izravno navedeno, da apelant ukazuje na kršenje prava iz članka 7. stavak 1. Europske konvencije. Njegova obrana je tijekom postupka isticala da je KZSFRJ blaži zakon a takvo mišljenje je izneseno i u podnesenoj apelaciji.


13. Sud BiH je u odgovoru istaknuo da se navodi apelacije koji se odnose na meritum svode na navodno pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje o čemu je drugostupanjsko vijeće tog suda dalo detaljne odgovore, pa ih treba odbiti kao neutemeljene. Zbog istih razloga, kako je dalje navedeno, treba odbiti apelantov prigovor usmjeren na navodnu pogrešnu primjenu kaznenog zakona obzirom na to da je primijenjen KZBiH umjesto KZSFRJ, koji je, prema njegovom mišljenju, blaži zakon. Obzirom na nedostatak konkretizacije iznesenog prigovora, Sud BiH je uputio na odnosni dio drugostupanjske presude u kojem su razmotreni prizivni navodi po ovoj osnovi i iznijeti detaljni razlozi u prilog primjenjivosti KZBiH.

14. Tužiteljstvo BiH smatra da apelacija ne zadovoljava temeljne uvjete u smislu njezine dopustivosti, jer su navedene odredbe članka II/5. Ustava BiH, a jasno je da se ova odredba odnosi na izbjeglice i raseljene osobe, što u ovom predmetu nije relevantno. Osim toga, ni odredba članka 6. Europske konvencije nije konkretizirana, pa je nejasno koje pravo u okviru ovog prava apelant smatra povrijeđenim. Naime, istaknuti su prigovori koji se tiču ocjene činjenica i primjene zakona od Suda BiH, pa je apelacija, prema ocjeni Tužiteljstva BiH, neutemeljena i, stoga, očigledno nedopustiva.


15. Krivični zakon Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH" br. 37/03, 54/04, 61/04, 30/05, 53/06, 55/06 i 32/07), u tekstu koji se primjenjivao u vrijeme suđenja, u relevantnom dijelu glasi:

Načelo zakonitosti Članak 3.

(1) Kaznena djela i kaznenopravne sankcije propisuju se samo zakonom.

(2) Nikome ne može biti izrečena kazna ili druga kaznenopravna sankcija za djelo koje, prije nego što je počinjeno, nije bilo zakonom ili međunarodnim pravom propisano kao kazneno djelo i za koje nije bila zakonom propisana kazna.

Vremensko važenje Kaznenog zakona Članak 4.

(1) Na počinitelja kaznenog djela primjenjuje se zakon koji je bio na snazi u vrijeme počinjenja kaznenog djela.


(2) Ako se poslije počinjenja kaznenog djela jednom ili više puta izmijeni zakon, primijenit će se zakon koji je blaži za počinitelja.

Suđenje ili kažnjavanje za kaznena djela prema općim načelima međunarodnog prava

Članak 4.a) Članci 3. i 4. ovog zakona ne priječe suđenje ili

kažnjavanje bilo koje osobe za bilo koje činjenje ili nečinjenje koje je u vrijeme kada je počinjeno predstavljalo kazneno djelo sukladno općim načelima međunarodnog prava.

Kazna zatvora Članak 42. st. 1, 2. i 3.

(1) Kazna zatvora ne može biti kraća od trideset dana ni dulja od dvadeset godina.

(2) Za najteže oblike teških kaznenih djela počinjenih s namjerom, može se propisati kazna zatvora u trajanju od dvadeset do četrdeset i pet godina (dugotrajni zatvor).

(3) Kazna dugotrajnog zatvora nikada se ne može propisati kao jedina glavna kazna za pojedino kazneno djelo.

Ublažavanje kazne Članak 49.

Sud može počinitelju odmjeriti kaznu ispod granice propisane zakonom ili izreći blažu vrstu kazne:

a) kad zakon propisuje da se počinitelj može blaže kazniti; b) i kad sud utvrdi da postoje osobito olakotne okolnosti

koje ukazuju da se i ublaženom kaznom može postići svrha kažnjavanja.

Granice ublažavanja kazne Članak 50. stavak 1. točka a.

1. Kad postoje uvjeti za ublažavanje kazne iz članka 49. ovoga Zakona, sud će ublažiti kaznu u ovim granicama:

a) ako je za kazneno djelo kao najmanja mjera kazne propisana kazna zatvora od deset ili više godina, kazna se može ublažiti do pet godina zatvora;

Ratni zločin protiv civilnog pučanstva Članak 173.

(1) Tko kršeći pravila međunarodnog prava za vrijeme rata, oružanog sukoba ili okupacije naredi ili počini koje od ovih djela:

e) prisiljavanje druge osobe, uporabom sile ili prijetnje da će se izravno napasti njezin život ili tijelo ili život ili tijelo njoj bliske osobe, na spolni odnošaj ili s njim izjednačenu spolnu radnju (silovanje), prisiljavanje na prostituciju, primjenjivanje mjere zastrašivanja i užasa, uzimanje talaca, kolektivno kažnjavanje, protupravno odvođenje u koncetracijske logore i druga protuzakonita zatvaranja, oduzimanje prava na pravično i nepristrano suđenje, prisiljavanje na službu u neprijateljskim oružanim snagama ili u neprijateljskoj obavještajnoj službi ili upravi;

[…], kaznit će se kaznom zatvora najmanje deset godina ili

kaznom dugotrajnog zatvora. 16. U Krivičnom zakonu SFRJ ("Službeni list SFRJ" br.

44/76, 36/77, 56/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90 i 45/90) relevantne odredbe glase:

Smrtna kazna Član 37. st. 1. i 2.

(1) Smrtna kazna ne može se propisati kao jedina glavna kazna za određeno krivično djelo.

(2) Smrtna kazna može se izreći samo za najteže slučajeve teških krivičnih djela za koje je zakonom propisana.

Zatvor Član 38. st. 1, 2. i 3.

(1) Zatvor ne može biti kraći od petnaest dana ni duži od petnaest godina.

(2) Za krivična djela za koja je propisana smrtna kazna sud može izreći i zatvor od dvadeset godina.

(3) Ako je za krivično djelo učinjeno sa umišljajem propisan zatvor u trajanju od petnaest godina, može se za teške oblike tog djela propisati i zatvor od dvadeset godina.


Sud može učiniocu odmjeriti kaznu ispod granice propisane zakonom ili primijeniti blažu vrstu kazne:

1) kad zakon predviđa da se učinilac može blaže kazniti; 2) kad utvrdi da postoje osobite olakšavajuće okolnosti

koje ukazuju da se i sa ublaženom kaznom može postići svrha kažnjavanja.

Granice ublažavanja kazne Član 43. stav 1. tačka a)

(1) Kad postoje uslovi za ublažavanje kazne iz člana 42. ovog zakona, sud će ublažiti kaznu u ovim granicama:

a) ako je za krivično djelo kao najmanja mjera propisan zatvor u trajanju od tri ili više godine, kazna se može ublažiti do jedne godine zatvora.

Ratni zločin protiv civilnog stanovništva Član 142. stav 1.

(1) Ko kršeći pravila međunarodnog prava za vrijeme rata, oružanog sukoba ili okupacije naredi da se izvrši napad na civilno stanovništvo, naselje, pojedina civilna lica ili lica onesposobljena za borbu, koji je imao za posljedicu smrt, tešku tjelesnu povredu ili teško narušavanje zdravlja ljudi; […], prisiljavanje na prostituciju ili silovanja, […], ili ko izvrši neko od navedenih djela,

kaznit će se zatvorom najmanje pet godina ili smrtnom kaznom.

VI. Dopustivost

17. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmetom spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

18. Sukladno članku 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku kojeg je koristio.

19. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Suda BiH broj X-KRŽ-08/502 od 2. prosinca 2009. godine protiv koje nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, osporenu presudu apelant je primio 19. travnja 2010. godine, a apelacija je podnesena 11. svibnja 2010. godine, dakle, u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neutemeljena, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva.

20. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.


VII. Meritum

21. Apelant pobija navedene presude, tvrdeći da mu je tim presudama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije. Osim toga, apelant navodi da je sud pogriješio u svojoj odluci da se u ovom postupku primjenjuje KZBiH umjesto KZSFRJ, obrana smatra da je KZSFRJ blaži zakon, čime je imlicitno ukazano na povredu prava iz članka 7. stavak 1. Europske konvencije. Obzirom na to da je Europski sud tijekom 2012. i 2013. godine razmatrao dva relevantna predmeta koja se tiču retroaktivne primjene zakona u predmetima "ratnih zločina", te u svezi s tim kršenja članka 7. Europske konvencije, Ustavni sud će prvo ispitati apelantove navode koji se tiču kažnjavanja na temelju zakona.

Kažnjavanje samo na temelju zakona

22. Članak 7. Europske konvencije glasi: 1. Nitko se ne može smatrati krivim za krivično djelo

nastalo činjenjem ili nečinjenjem koje nije predstavljalo krivično djelo u vrijeme izvršenja, prema nacionalnom ili međunarodnom pravu. Isto tako, izrečena kazna neće biti teža od one koja se primjenjivala u vrijeme izvršenja krivičnog djela.

2. Ovaj članak ne utječe na suđenje ili kažnjavanje bilo koje osobe koja je kriva za činjenje ili nečinjenje, ako je to djelo u vrijeme izvršenja predstavljalo krivično djelo prema općim pravnim načelima priznatim kod civiliziranih naroda.

23. Apelant smatra da su redoviti sudovi bili dužni primijeniti relevantne odredbe KZSFRJ, budući da je taj zakon važio u inkriminiranom razdoblju, te da je, prema apelantovom mišljenju, taj zakon blaži od KZBiH koji je primijenjen u konkretnom slučaju. Obzirom na to, Ustavni sud će ispitati jesu li osporene odluke redovitih sudova sukladne standardima iz članka 7. Europske konvencije.

24. U svezi sa apelacijskim navodima, Ustavni sud, prije svega, ukazuje da se radi o kaznenom djelu koje je u odredbama KZBiH propisano u članku 173. stavak 1. točka e) - Kaznena djela protiv čovječnosti i vrijednosti zaštićenih međunarodnim pravom (Glava XVII), odnosno koje je u odredbama KZSFRJ propisano u članku 142. - Kaznena djela protiv čovječnosti i međunarodnog prava (Glava XVI). Dakle, radi se o kaznenom djelu iz skupine tzv. ratnih zločina. Također, Ustavni sud zapaža da je u konkretnom predmetu, u pogledu kršenja članka 7. Europske konvencije, pokrenuto pitanje koje je neophodno sagledati sa više aspekata i odgovoriti na temeljni apelacijski navod u pogledu primjene "blažeg" zakona.

25. Ustavni sud podsjeća da je Europski sud u predmetu Maktouf i Damjanović donio presudu kojom je utvrdio povredu članka 7. Europske konvencije u kojoj je ukazao da su neki zločini, konkretno zločin protiv čovječnosti, u domaći zakon uvedeni tek 2003. godine, te "da su aplikantova djela, u vrijeme kada su izvršena, predstavljala kazneno djelo definirano s dovoljno dostupnosti i predvidivosti prema međunarodnom pravu (vidi, Europski sud, Boban Šimšić protiv Bosne i Hercegovine, odluka o dopustivosti od 10. travnja 2012. godine, aplikacija 51552/10, točka 25) i da sudovi "nemaju nikakve druge mogućnosti nego da primjenjuju Kazneni zakon iz 2003. godine u takvim predmetima" (vidi, Maktouf i Damjanović, stavak 55). Europski sud je, potom, ukazao da predmetne aplikacije pokreću potpuno drugačija pitanja od onih u predmetu Šimšić, budući da su kaznena djela ratnog zločina za koja je aplikantima izrečena osuđujuća presuda postojali u zakonu i u vrijeme izvršenja (KZSFRJ iz 1976. godine) i u vrijeme izricanja presuda (KZBiH iz 2003. godine). Europski sud je naglasio da njegova zadaća nije da razmotri in abstracto

je li retroaktivna primjena KZBiH na predmete ratnih zločina sama po sebi nekompatibilna sa člankom 7. Europske konvencije i da se to pitanje mora ocjenjivati za svaki predmet pojedinačno, imajući u vidu konkretne okolnosti svakog predmeta i posebice jesu li domaći sudovi primijenili zakon čije su odredbe najpovoljnije za optuženog (točka 65).

26. Imajući u vidu to načelo, Europski sud je krenuo od definicije kaznenog djela ratnog zločina i utvrdio da je definicija prema KZSFRJ iz 1976. (članak 142. stavak 1) koji se primjenjivao u vrijeme izvršenja predmetnih kaznenih djela i u KZBiH (članak 173. stavak 1. KZBiH) koji je primijenjen retroaktivno potpuno ista. Razlika postoji u odnosu na raspon kazni za ratne zločine koji ova dva zakona propisuju, pa je u okolnostima konkretnog predmeta, prema stajalištu Europskog suda, od posebnog značaja bilo da se ustanovi koji je zakon blaži sa aspekta kazni koje su izrečene aplikantima Maktoufu i Damjanoviću. S tim u svezi, Europski sud je imao u vidu da je aplikantu Maktoufu izrečena kazna zatvora u trajanju od pet godina (najniža moguća prema KZBiH), a aplikantu Damjanoviću kazna zatvora u trajanju od 11 godina (nešto iznad propisanog minimuma prema KZBiH), zbog čega je zaključeno da je u tim okolnostima od posebnog značaja bilo ustanoviti koji je zakon blaži u pogledu minimalne kazne, te je zaključio da je to bez ikakve sumnje KZSFRJ (toč. 67. do 69).

27. Europski sud nije prihvatio argumentaciju da je KZBiH blaži za aplikante od KZSFRJ, jer ne propisuje smrtnu kaznu. U svezi s tim je ukazano da je, prema KZSFRJ, samo za najteže oblike ratnih zločina bila zaprijećena smrtna kazna, te pošto nijedan od aplikanata nije proglašen krivim za oduzimanje života (Maktouf - pomaganje u uzimanju talaca i Damjanović - premlaćivanje zarobljenih Bošnjaka), zločini za koje su oni osuđeni očigledno nisu spadali u tu kategoriju. Slijedeći navedeno, Europski sud je izvršio analizu visine izrečenih kazni prema KZBiH i kazni koje bi aplikantima eventualno mogle biti izrečene prema KZSFRJ, nakon čega je zaključio da je, obzirom na mogućnost izricanja kazne zatvora u kraćem trajanju, za aplikante povoljniji KZSFRJ. Europski sud je, dalje, naveo da su kazne koje su izrečene aplikanatima bile unutar raspona kažnjavanja koji je propisan i KZSFRJ i KZBiH i da se, stoga, ne može sa sigurnošću tvrditi da bi ijedan od aplikanata bio blaže kažnjen da je primijenjen KZSFRJ iz 1976. godine. Međutim, i pored toga, Europski sud je ukazao da: Međutim, ono što je od ključnog značaja jeste da su aplikanti mogli dobiti niže kazne da je taj zakon (napomena: KZSFRJ) primijenjen u njihovim predmetima (točka 70).

28. U svezi s navedenim, Ustavni sud podsjeća da je u predmetu Z. Damjanović, koji se u pogledu činjeničnog supstrata i pravnog pitanja ne razlikuje od predmeta Maktouf i Damjanović, slijedeći praksu Europskog suda, u Odluci o dopustivosti i meritumu (vidi točku 38) koja je donesena nakon odluke Europskog suda u predmetu Maktouf i Damjanović, utvrdio kršenje članka 7. stavak 1. Europske konvencije, jer je postojala realna mogućnost da je retroaktivna primjena KZBiH bila na apelantovu štetu u pogledu izricanja kazne, što je protivno članku 7. Europske konvencije. U ovoj odluci Ustavni sud je ukazao da je apelant Z. Damjanović proglašen krivim i osuđen za isti kaznenopravni događaj istom presudom kao i apelant Goran Damjanović. Ustavni sud je u citiranoj odluci podsjetio da garancije sadržane u članku 7. Europske konvencije predstavljaju jedan od temeljnih činitelja vladavine prava i da zauzimaju istaknuto mjesto u sustavu ostvarivanja prava zaštićenih Europskom konvencijom. Značaj članka 7. Europske konvencije ogleda se i u činjenici da, sukladno članku 15. Europske konvencije, nije dopušteno odstupanje od primjene garancija ustanovljenih člankom 7. Europske konvencije ni u vrijeme rata ili druge javne opasnosti. Članak


7. Europske konvencije se mora tumačiti i primjenjivati na način kojim se osigurava uspješna zaštita od arbitrarnog gonjenja, osude i kazne. Dalje, Ustavni sud je podsjetio da članak 7. stavak 1. ne garantira samo načelo zabrane retroaktivne primjene strožijeg kaznenog zakona već, također, implicitno, načelo retroaktivne primjene blažeg kaznenog zakona. To načelo je sadržano u pravilu da, kad postoji razlika između kaznenog zakona koji je važio u vrijeme izvršenja kaznenog djela i kaznenih zakona koji su doneseni i koji su stupili na snagu nakon toga, a prije donošenja pravomoćne presude, sudovi moraju primijeniti zakon čije su odredbe najpovoljnije za optuženog (vidi, Europski sud, Scoppola protiv Italije broj 2, presuda od 17. rujna 2009. godine, točka 109). Najzad, prema stajalištu Europskog suda, države slobodno odlučuju o vlastitim politikama kažnjavanja, ali pri tome se i dalje moraju pridržavati članka 7. Europske konvencije (vidi, Maktouf i Damjanović, točka 75).

29. Dovodeći prethodne stavke u svezu s konkretnim predmetom, rukovodeći se načelom Europskog suda prema kojem njegov zadatak nije razmotriti in abstracto je li retroaktivna primjena KZBiH iz 2003. godine u predmetima ratnih zločina sama po sebi inkompatibilna sa člankom 7. Europske konvencije, Ustavni sud smatra da odgovor na ovo pitanje ovisi o okolnostima svakog predmeta pojedinačno. Te okolnosti ovise o visini izrečene kazne i zaprijećene kazne, odnosno ovise o rasponu propisanih kazni prema zakonu koji je bio na snazi u vrijeme izvršenja kaznenog djela i u zakonu na temelju kojeg je izrečena kazna (KZSFRJ, odnosno KZBiH). Ustavni sud konstatira da je kazneno djelo ratni zločin protiv civilnog pučanstva bilo definirano u oba zakona (KZSFRJ i KZBiH) na identičan način, ali je raspon zaprijećene kazne različit. S tim u svezi, Ustavni sud smatra da je, obzirom na visinu izrečene kazne, od posebnog značaja bilo da se ustanovi koji je zakon (KZSFRJ ili KZBiH) "blaži", odnosno povoljniji u pogledu propisane minimalne kazne.

30. Naime, Ustavni sud zapaža da je apelant na temelju osporenih presuda Suda BiH proglašen krivim za kazneno djelo ratni zločin protiv civilnog pučanstva i da mu je na osnovi odredaba KZBiH [članak 173. stavak 1. točka e)] izrečena kazna zatvora u trajanju od devet godina. Prema ovom zakonu, zaprijećena kazna za kazneno djelo za koje je apelant osuđen jeste kazna zatvora u trajanju od deset do dvadeset godina ili, u najtežim slučajevima, kazna dugotrajnog zatvora od dvadeset do četrdeset pet godina, koja mu nije izrečena jer je Sud BiH imao u vidu težinu posljedica, pa mu je, sukladno članku 49. istog zakona, zbog postojanja naročito olakšavajućih okolnosti (životna dob i status RVI), izrečena kazna ispod zakonskog minimuma. Isto kazneno djelo je, kako je već konstatirano, bilo propisano i u članku 142. KZSFRJ, koji se primjenjivao u vrijeme izvršenja kaznenog djela, u kojem je za navedeno djelo bila zaprijećena kazna zatvora u trajanju od pet do petnaest godina ili, u najtežim slučajevima, smrtna kazna umjesto koje se mogla izreći kazna zatvora u trajanju od dvadeset godina. S tim u svezi, Ustavni sud primjećuje da je Sud BiH ispitao i u osporenim presudama dao obrazloženje zbog čega smatra da je KZBiH povoljniji za apelanta. Naime, Sud BiH je, sa aspekta propisanih kazni, ustanovio da je uspoređivanje maksimalnih zatvorskih kazni osnovna okolnost za odlučivanje o tom pitanju i da je, stoga, KZBiH blaži zakon, jer ne postoji teža kazna od smrtne kazne koja je bila maksimalna kazna prema KZSFRJ. Također je istaknuto da je smrtna kazna bila na snazi u vrijeme učinjenja kaznenog djela i da se ne može jednostavno zanemariti. Nakon kompariranja kazni, Sud BiH je zaključio da je zaprijećena kazna prema KZBiH u svakom slučaju povoljnija, jer ne propisuje smrtnu kaznu koja je prema

međunarodnom običajnom pravu svakako strožija od kazne dugotrajnog zatvora.

31. Međutim, Ustavni sud, u svezi sa obrazloženjem osporene presude Suda BiH u pogledu primjene KZBiH kao "blažeg" zakona, smatra da apelantu nije izrečena kazna dugotrajnog zatvora, već mu je, zbog postojanja osobito olakšavajućih okolnosti, izrečena kazna zatvora u trajanju od devet godina, dakle ispod propisanog minimuma. To, dalje, znači da apelantu nije izrečena kazna za teži oblik kaznenog djela ratni zločin protiv civilnog pučanstva, što bi daljnjim kompariranjem sa odredbama KZSFRJ, kojim je za takav oblik kaznenog djela zaprijećena kazna zatvora u trajanju od pet do petnaest godina, značilo da je postojala mogućnost da se apelantu izrekne kazna u kraćem trajanju, u okviru propisanog raspona, i da nije bilo potrebno utvrđivati koji zakon propisuje blažu maksimalnu kaznu, već je bilo neophodno utvrditi koji je zakon blaži u pogledu minimalne kazne (vidi, Maktouf i Damjanović, toč. 67. do 69). Osim toga, prema odredbama čl. 42. i 43. stavak 1. točka 1. KZSFRJ, zbog postojanja osobito olakšavajućih okolnosti (koje je Sud BiH ocijenio u apelantovom slučaju), izrečena kazna se mogla ublažiti do jedne godine zatvora, a primijenjenim KZBiH (čl. 49. i 50) do pet godina zatvora.

32. Imajući u vidu da je minimum kazne zatvora prema KZSFRJ pet godina a granica ublažavanja do jedne godine, a prema KZBiH deset godina a granica ublažavanja do pet godina, nedvosmisleno proizlazi da je u okolnostima konkretnog slučaja blaži KZSFRJ bez obzira na činjenicu da, obzirom na propisani raspon kazne zatvora, ne znači da bi apelant i dobio manju kaznu zatvora da je u njegovom slučaju primijenjen KZSFRJ. Naime, od ključnog značaja je to da je apelant mogao dobiti nižu kaznu da je ovaj zakon i primijenjen (vidi, Maktouf i Damjanović, točka 70).

33. U svezi sa argumentima Suda BiH koji se tiču primjene KZBiH kao "blažeg zakona", koji je kompariran sa KZSFRJ i propisanom smrtnom kaznom, Ustavni sud ukazuje da je stupanjem na snagu Ustava Bosne i Hercegovine (14. prosinca 1995. godine), kroz članak II/1. i II/2. Ustava Bosne i Hercegovine, stupio na snagu i Protokol broj 6 uz Europsku konvenciju, koji u odredbi članka 1. propisuje ukidanje smrtne kazne, ali ostavlja mogućnost da se smrtna kazna može propisati za kaznena djela izvršena u doba rata ili neposredne ratne opasnosti. Protokolom broj 13 uz Europsku konvenciju (BiH ga je ratificirala 28. svibnja 2003. godine) propisano je bezuvjetno ukidanje smrtne kazne. Stoga, kada se ima u vidu da se smrtna kazna u Bosni i Hercegovini nakon 14. prosinca 1995. godine ne može izreći, niti izvršiti i da je mogla biti zamijenjena kaznom zatvora u trajanju od dvadeset godina (KZSFRJ), jasno proizlazi da u vrijeme donošenja osporenih odluka 2008. godine nije postojala mogućnost da apelantu bude izrečena smrtna kazna za predmetno kazneno djelo.

34. Imajući u vidu navedeno i činjenicu da se u Bosni i Hercegovini, prema odredbama Ustava Bosne i Hercegovine i odredbama protokola br. 6 i 13 uz Europsku konvenciju, ne može izreći, niti izvršiti smrtna kazna i da odredbe članka 142. KZSFRJ propisuju blažu minimalnu kaznu od odredaba članka 173. KZBiH za kazneno djelo ratni zločin protiv civilnog pučanstva, kao i odredbe o ublažavanju kazne, Ustavni sud smatra da je osporenom presudom Suda BiH povrijeđeno apelantovo pravo iz članka 7. stavak 1. Europske konvencije. Stoga, radi zaštite apelantovih ustavnih prava, Ustavni sud smatra da je dovoljno ukinuti odluku Suda BiH broj X-KRŽ-08/502 od 2. prosinca 2009. godine i predmet vratiti Sudu BiH, koji će, sukladno garancijama članka 7. stavak 1. Europske konvencije, donijeti novu odluku.


Ostali navodi

35. Obzirom na zaključak u pogledu povrede članka 7. stavak 1. Europske konvencije, Ustavni sud smatra da nije potrebno posebice razmatrati navodne povrede članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije i članka II/5. Ustava Bosne i Hercegovine.

VIII. Zaključak

36. Ustavni sud zaključuje da je prekršeno apelantovo pravo iz članka 7. stavak 1. Europske konvencije zbog toga što u konkretnom slučaju postoji realna mogućnost da je retroaktivna primjena KZBiH bila na apelantovu štetu u pogledu izricanja kazne, a što je protivno članku 7. stavak 1. Europske konvencije. Ovo istodobno ne znači, obzirom na propisani raspon kazne, da bi apelant i dobio kaznu zatvora u kraćem trajanju da je u njegovom slučaju primijenjen KZSFRJ, ali je od ključnog značaja to da je apelant mogao dobiti nižu kaznu da je ovaj zakon primijenjen.

37. Na temelju članka 61. st. 1. i 2. i članka 64. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

38. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće.

PredsjednicaUstavnog suda Bosne i Hercegovine

Valerija Galić, v. r.

Уставни суд Босне и Херцеговине, у предмету број

АП 1705/10, рјешавајући апелацију Зринка Пинчића, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 59 став 2 алинеја 2, члана 61 ст. 1 и 2 и члана 64 став 1 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 60/05, 64/08 и 51/09), у саставу:

Валерија Галић, предсједница Миодраг Симовић, потпредсједник Сеада Палаврић, потпредсједница Мато Тадић, судија Мирсад Ћеман, судија Златко М. Кнежевић, судија на сједници одржаној 5. новембра 2013. године донио

је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Усваја се апелација Зринка Пинчића. Утврђује се кршење члана 7 став 1 Европске

конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Укида се Пресуда Суда Босне и Херцеговине број X-

КРЖ-08/502 од 2. децембра 2009. године. Предмет се враћа Суду Босне и Херцеговине, који је

дужан да по хитном поступку донесе нову одлуку у складу са чланом 7 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

Налаже се Суду Босне и Херцеговине да, у складу са чланом 74 став 5 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине, у року од три мјесеца од дана достављања ове одлуке обавијести Уставни суд Босне и Херцеговине о предузетим мјерама с циљем извршења ове одлуке.

Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине".

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод

1. Зринко Пинчић (у даљњем тексту: апелант) из Мостара, којег заступа Велимир Марић, адвокат из Мостара, поднио је 11. маја 2010. године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против пресуда Суда Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Суд БиХ) бр. X-КРЖ-08/502 од 2. децембра 2009. године и X-КР-08/502 од 28. новембра 2008. године.

II. Поступак пред Уставним судом

2. На основу члана 22 ст. 1 и 2 Правила Уставног суда, од Суда БиХ и Тужилаштва Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Тужилаштво БиХ) затражено је 17. августа 2010. године да доставе одговоре на апелацију.

3. Суд БиХ је доставио одговор на апелацију 1. априла 2011. године, а Тужилаштво БиХ 4. априла 2011. године.

4. На основу члана 26 став 2 Правила Уставног суда, одговори Суда БиХ и Тужилаштва БиХ достављени су апелантовом пуномоћнику 11. априла 2011. године.

III. Чињенично стање

5. Чињенице предмета које произилазе из апелантових навода и докумената предочених Уставном суду могу да се сумиратју на сљедећи начин:

6. Пресудом Суда БиХ број X-КР-08/502 од 28. новембра 2008. године, која је потврђена Пресудом Апелационог одјељења Суда БиХ од 2. децембра 2009. године, апелант је проглашен кривим за кривично дјело ратни злочин против цивилног становништва из члана 173 став 1 тачка е) Кривичног закона Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: КЗБиХ), јер је за вријеме рата у Босни и Херцеговини, у вријеме оружаног сукоба, кршећи правила међународног права, присиљавао друго лице на сексуални однос, употребом пријетње, директним нападом на његово тијело, кршећи правила међународног права. За наведено кривично дјело апелант је осуђен на казну затвора у трајању од девет година.

7. У образложењу пресуде Суд БиХ је, између осталог, навео да је, након савјесне и брижљиве оцјене сваког доказа појединачно и у вези са осталим доказима изведеним на главном претресу, утврдио чињенично стање као у изреци пресуде. Наиме, Суд БиХ је утврдио да је апелант у временском периоду почев од новембра 1992. године до марта 1993. године, у мјесту Доње Село, општина Коњиц, у више наврата у ноћним часовима, обучен у војну униформу и наоружан, долазио у кућу у којој су претходно били заточени цивили српске националности (жене и дјеца – двије малољетне дјевојчице, један малољетни дјечак и двије дјевојке, као и лице "А" и његова непокретна мајка), те је из просторије у којој су сједили заточени цивили изводио лице "А" и уводио у другу просторију, присиљавајући га на сексуални однос, употребом пријетње, директним нападом на његово тијело. Основна обиљежја кривичног дјела ратни злочин против цивилног становништва, како је даље наведено, огледају се у постојању рата, кршењу правила међународног права и, у склопу таквог понашања, специфичних апелантових радњи.

8. У погледу примјене материјалног права, за Суд БиХ су релевантна два законска начела. Прво је начело законитости према којем никоме не може бити изречена казна или друга кривичноправна санкција за дјело које, прије него што је учињено, није било законом или међународним правом прописано као кривично дјело и за које законом није била прописана казна, (члан 3 КЗБиХ). Друго је начело временског важења кривичног закона


према којем се на учиниоца кривичног дјела примјењује закон који је био на снази у вријеме учињења кривичног дјела, а ако се послије учињења дјела закон промијенио једном или више пута, примијениће се закон који је блажи за учиниоца (члан 4 КЗБиХ). Начело законитости је прописано и одредбом члана 7 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција).

9. С тим у вези, Суд БиХ је утврдио да кривично дјело за које је апелант проглашен кривим представља кривично дјело према међународном обичајном праву и, стога, потпада под опште принципе међународног права прописане чланом 4а Закона о измјенама и допунама КЗБиХ, односно под општа правна начела која признају цивилизовани народи прописана ставом 2 члана 7 Европске конвенције, те да КЗБиХ може да се примијени у конкретном случају. Наведено је да је кривично дјело за које је апеланту изречена осуђујућа пресуда било прописано и кажњиво и у одредби члана 142 Кривичног закона СФРЈ (у даљњем тексту: КЗСФРЈ). Међутим, имајући у виду наведена начела, Суд БиХ је примјену КЗБиХ оправдао чињеницом да је запријећена казна за наведено кривично дјело у сваком случају блажа него смртна казна која је била прописана у КЗСФРЈ, дакле, закону који је био на снази у вријеме извршења кривичног дјела. Такво становиште је, како је даље наведено, у складу са пресудом коју је донијело Апелационо одјељење Суда БиХ у предмету против Абдуладхима Мактоуфа број КПЖ-32/05 од 4. априла 2006. године и у предмету против Драгана Пауновића број КПЖ 05/16 од 27. октобра 2006. године.

10. Приликом одмјеравања казне Суд БиХ је, прије свега, оцијенио тежину кривичног дјела и степен апелантове кривичне одговорности. С тим у вези, Суд БиХ је истакао да је ван разумне сумње утврдио да у конкретном случају на апелантовој страни постоји висок степен одговорности за почињено кривично дјело, јер је поступао с директним умишљајем, односно био је свјестан свог поступања и хтио је да га изврши. Имајући у виду да се ради о кривичном дјелу које је почињено против вриједности заштићених међународним правом, затим, запријећену казну од најмање десет година или казну дуготрајног затвора, Суд БиХ је оцијенио све прописане елементе који могу да утичу да казна буде већа или мања. С тим у вези, у конкретном случају није било отежавајућих околности при чему је суд оцијенио тежину посљедица и апелантово коректно држање пред судом. Од олакшавајућих околности је оцијењен ранији апелантов живот, чињеница да није осуђиван и да је породичан човјек. Од нарочито олакшавајућих околности (члан 49 КЗБиХ) Суд БиХ је оцијенио апелантову животну доб у вријеме изрицања пресуде и чињеницу да је ратни војни инвалид са инвалидитетом од 80%. У вези с тим Суд БиХ је апеланту изрекао казну затвора испод прописаног минимума казне у трајању од девет година, сматрајући да је пропорционална тежини почињеног дјела, степену кривичне одговорности, околностима и мотивима под којим је кривично дјело почињено, те да ће се изреченом казном постићи сврха специјалне и генералне превенције.

11. Пресудом Апелационог одјељења Суда БиХ број X-КРЖ-08/502 од 2. децембра 2009. године одбијена је апелантова жалба и првостепена пресуда од 28. новембра 2008. године потврђена у цијелости. У образложењу пресуде, у погледу примјене материјалног права, Апелационо одјељење Суда БиХ је навело да је првостепени суд, након анализе одредаба КЗСФРЈ, КЗБиХ,

те одредаба Европске конвенције и пресуде у предмету Абдуладхим Мактоуф, правилно примијенио одредбе КЗБиХ. Наиме, кривично дјело за које је апелант осуђен представља повреду како према КЗБиХ, тако и према КЗСФРЈ који је био на снази у вријеме када је кривично дјело почињено. Члан 173 став 1 тачка е) КЗБиХ прописује казну затвора у трајању од најмање десет година или казну дуготрајног затвора, а члан 142 став 1 КЗСФРЈ прописује казну затвора у трајању од најмање пет година или смртну казну. Образлажући неоснованост апелантових жалбених навода који се тичу укидања смртне казне и примјене КЗСФРЈ као блажег закона, Апелационо одјељење Суда БиХ је навело да, имајући у виду да је смртна казна била на снази у вријеме учињења кривичног дјела, она се не може једноставно занемарити. С тим у вези је наглашено да КЗБиХ не прописује начин анализе за утврђивање блажег закона и да се Суд БиХ у више предмета бавио овим питањем, те установио да је поређење максималних затворских казни основна околност за одлучивање о том питању. Наиме, Суд БиХ је утврдио да је КЗБиХ блажи закон, јер не постоји тежа казна од смртне казне која је била максимална казна у одговарајућем дијелу КЗСФРЈ. У вези с конкретном првостепеном пресудом и изреченом казном, Апелационо вијеће Суда БиХ је нагласило да је КЗБиХ блажи у односу на КЗСФРЈ, који је као максималну казну предвиђао смртну казну и при томе се позвао на своје пресуде у предметима против Мирка Пекеза, Нисета Рамића и Горана Дамјановића, сматрајући да су те одлуке суда увјерљиве и да представљају стварну анализу за утврђивање најблажег закона. Користећи се стандардом утврђивања максималне запријећене казне, како је даље наведено, констатовано је да је КЗБиХ блажи за апеланта од КЗСФРЈ.

IV. Апелација а) Наводи из апелације

12. Апелант сматра да му је оспореним одлукама повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције и право из члана II/5 Устава Босне и Херцеговине. Сматра да су наведене пресуде засноване на погрешно и непотпуно утврђеном чињеничном стању које је резултат погрешне оцјене доказа, а то је, како тврди, резултирало погрешном примјеном кривичног закона у погледу кривичне одговорности и изреченом казном. С тим у вези је навео да су првостепено и другостепено вијеће Суда БиХ погријешили у својој одлуци да у поступку који се против њега водио примијене КЗБиХ умјесто КЗСФРЈ из чега произилази, иако то у апелацији није директно наведено, да апелант указује на кршење права из члана 7 став 1 Европске конвенције. Његова одбрана је током поступка истицала да је КЗСФРЈ блажи закон а такво мишљење је изнесено и у поднесеној апелацији.

b) Одговор на апелацију

13. Суд БиХ је у одговору истакао да се наводи апелације који се односе на меритум своде на наводно погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање о чему је другостепено вијеће тог суда дало детаљне одговоре, па их треба одбити као неосноване. Због истих разлога, како је даље наведено, треба одбити апелантов приговор усмјерен на наводну погрешну примјену кривичног закона с обзиром на то да је примијењен КЗБиХ умјесто КЗСФРЈ, који је, према његовом мишљењу, блажи закон. С обзиром на недостатак конкретизације изнесеног приговора, Суд БиХ је упутио на односни дио другостепене пресуде у којем су


размотрени жалбени наводи по овом основу и изнијети детаљни разлози у прилог примјењивости КЗБиХ.

14. Тужилаштво БиХ сматра да апелација не задовољава основне услове у смислу њене допустивости, јер су наведене одредбе члана II/5 Устава БиХ, а јасно је да се ова одредба односи на избјеглице и расељена лица, што у овом предмету није релевантно. Осим тога, ни одредба члана 6 Европске конвенције није конкретизована, па је нејасно које право у оквиру овог права апелант сматра повријеђеним. Наиме, истакнути су приговори који се тичу оцјене чињеница и примјене закона од Суда БиХ, па је апелација, према оцјени Тужилаштва БиХ, неоснована и, стога, очигледно недопустива.

V. Релевантни прописи

15. Кривични закон Босне и Херцеговине ("Службе-ни гласник БиХ" бр. 37/03, 54/04, 61/04, 30/05, 53/06, 55/06 и 32/07), у тексту који се примјењивао у вријеме суђења, у релевантном дијелу гласи:

Начело законитости Члан 3.

(1) Кривична дјела и кривичноправне санкције прописују се само законом.

(2) Никоме не може бити изречена казна или друга кривичноправна санкција за дјело које, прије него што је учињено, није било законом или међународним правом прописано као кривично дјело и за које није била законом прописана казна.

Временско важење Кривичног закона Члан 4.

(1) На починиоца кривичног дјела примјењује се закон који је био на снази у вријеме учињења кривичног дјела.

(2) Ако се послије учињења кривичног дјела једном или више пута измијени закон, примијениће се закон који је блажи за починиоца.

Суђење или кажњавање за кривична дјела према општим начелима међународног права

Члан 4.а) Чланови 3. и 4. овог закона не спречавају суђење или

кажњавање било којег лица за било које чињење или нечињење које је у вријеме када је почињено представљало кривично дјело у складу са општим принципима међународног права.

Казна затвора Члан 42. ст. 1, 2. и 3.

(1) Казна затвора не може бити краћа од тридесет дана ни дужа од двадесет година.

(2) За најтеже облике тешких кривичних дјела учињених с умишљајем, може се прописати казна затвора у трајању од двадесет до четрдесетпет година (дуготрајни затвор).

(3) Казна дуготрајног затвора никада се не може прописати као једина главна казна за поједино кривично дјело.

Ублажавање казне Члан 49.

Суд може починиоцу одмјерити казну испод границе прописане законом или изрећи блажу врсту казне:

a) кад закон прописује да се починилац може блаже казнити;

b) и кад суд утврди да постоје нарочито олакшавајуће околности које указују да се и с ублаженом казном може постићи сврха кажњавања.

Границе ублажавања казне Члан 50. став 1. тачка а.

1. Кад постоје услови за ублажавање казне из члана 49. овог закона, суд ће ублажити казну у овим границама:

а) ако је за кривично дјело као најмања мјера казне прописана казна затвора од десет или више година, казна се може ублажити до пет година затвора;

Ратни злочин против цивилног становништва Члан 173.

(1) Ко кршећи правила међународног права за вријеме рата, оружаног сукоба или окупације нареди или учини које од ових дјела:

е) присиљавање другог лица употребом силе или пријетње директним нападом на његов живот или тијело или на живот или тијело њему блиског лица, на сексуални однос или с њим изједначену сексуалну радњу (силовање), присиљавање на проституцију, примјењивање мјере застрашивања и терора, узимање талаца, колективно кажњавање, противправно одвођење у концетрационе логоре и друга противзаконита затварања, одузимање права на правично и непристрано суђење, присиљавање на службу у непријатељским оружаним снагама или у непријатељској обавјештајној служби или управи;

[…], казниће се казном затвора најмање десет година или

казном дуготрајног затвора. 16. У Кривичном закону СФРЈ ("Службени лист

СФРЈ" бр. 44/76, 36/77, 56/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90 и 45/90) релевантне одредбе гласе:

Смртна казна Члан 37. ст. 1. и 2.

(1) Смртна казна не може се прописати као једина главна казна за одређено кривично дјело.

(2) Смртна казна може се изрећи само за најтеже случајеве тешких кривичних дјела за које је законом прописана.

Затвор Члан 38. ст. 1, 2. и 3.

(1) Затвор не може бити краћи од петнаест дана ни дужи од петнаест година.

(2) За кривична дјела за која је прописана смртна казна суд може изрећи и затвор од двадесет година.

(3) Ако је за кривично дјело учињено са умишљајем прописан затвор у трајању од петнаест година, може се за тешке облике тог дјела прописати и затвор од двадесет година.

Ублажавање казне Члан 42.

Суд може учиниоцу одмјерити казну испод границе прописане законом или примијенити блажу врсту казне:

1) кад закон предвиђа да се учинилац може блаже казнити;

2) кад утврди да постоје особите олакшавајуће околности које указују да се и са ублаженом казном може постићи сврха кажњавања.

Границе ублажавања казне Члан 43. став 1. тачка а)

(1) Кад постоје услови за ублажавање казне из члана 42. овог закона, суд ће ублажити казну у овим границама:

а) ако је за кривично дјело као најмања мјера прописан затвор у трајању од три или више године, казна се може ублажити до једне године затвора.


Ратни злочин против цивилног становништва Члан 142. став 1.

(1) Ко кршећи правила међународног права за вријеме рата, оружаног сукоба или окупације нареди да се изврши напад на цивилно становништво, насеље, поједина цивилна лица или лица онеспособљена за борбу, који је имао за посљедицу смрт, тешку тјелесну повреду или тешко нарушавање здравља људи; […], присиљавање на проституцију или силовања, […], или ко изврши неко од наведених дјела,

казнит ће се затвором најмање пет година или смртном казном.

VI. Допустивост

17. У складу са чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због пресуде било којег суда у Босни и Херцеговини.

18. У складу са чланом 16 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку којег је користио.

19. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Суда БиХ број X-КРЖ-08/502 од 2. децембра 2009. године против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, оспорену пресуду апелант је примио 19. априла 2010. године, а апелација је поднесена 11. маја 2010. године, дакле, у року од 60 дана, како је прописано чланом 16 став 1 Правила Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и услове из члана 16 ст. 2 и 4 Правила Уставног суда, јер није очигледно (prima facie) неоснована, нити постоји неки други формални разлог због којег апелација није допустива.

20. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 16 ст. 1, 2 и 4 Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњава услове у погледу допустивости.

VII. Меритум

21. Апелант побија наведене пресуде, тврдећи да му је тим пресудама повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције. Осим тога, апелант наводи да је суд погријешио у својој одлуци да се у овом поступку примјењује КЗБиХ умјесто КЗСФРЈ, одбрана сматра да је КЗСФРЈ блажи закон, чиме је имлицитно указано на повреду права из члана 7 став 1 Европске конвенције. С обзиром на то да је Европски суд током 2012. и 2013. године разматрао два релевантна предмета која се тичу ретроактивне примјене закона у предметима "ратних злочина", те у вези с тим кршења члана 7 Европске конвенције, Уставни суд ће прво испитати апелантове наводе који се тичу кажњавања на основу закона.

Кажњавање само на основу закона

22. Члан 7 Европске конвенције гласи: 1. Нико се не може сматрати кривим за кривично

дјело настало чињењем или нечињењем које није представљало кривично дјело у вријеме извршења, према националном или међународном праву. Исто тако, изречена казна неће бити тежа од оне која се примјењивала у вријеме извршења кривичног дјела.

2. Овај члан не утјече на суђење или кажњавање било које особе која је крива за чињење или нечињење, ако је то дјело у вријеме извршења представљало кривично дјело према опћим правним начелима признатим код цивилизованих народа.

23. Апелант сматра да су редовни судови били дужни да примијене релевантне одредбе КЗСФРЈ, будући да је тај закон важио у инкриминисаном периоду, те да је, према апелантовом мишљењу, тај закон блажи од КЗБиХ који је примијењен у конкретном случају. С обзиром на то, Уставни суд ће испитати да ли су оспорене одлуке редовних судова у складу са стандардима из члана 7 Европске конвенције.

24. У вези са апелационим наводима, Уставни суд, прије свега, указује да се ради о кривичном дјелу које је у одредбама КЗБиХ прописано у члану 173 став 1 тачка е) - Кривична дјела против човјечности и вриједности заштићених међународним правом (Глава XVII), односно које је у одредбама КЗСФРЈ прописано у члану 142 - Кривична дјела против човјечности и међународног права (Глава XVI). Дакле, ради се о кривичном дјелу из групе тзв. ратних злочина. Такође, Уставни суд запажа да је у конкретном предмету, у погледу кршења члана 7 Европске конвенције, покренуто питање које је неопходно сагледати са више аспеката и одговорити на основни апелациони навод у погледу примјене "блажег" закона.

25. Уставни суд подсјећа да је Европски суд у предмету Мактоуф и Дамјановић донио пресуду којом је утврдио повреду члана 7 Европске конвенције у којој је указао да су неки злочини, конкретно злочин против човјечности, у домаћи закон уведени тек 2003. године, те "да су апликантова дјела, у вријеме када су извршена, представљала кривично дјело дефинисано с довољно доступности и предвидивости према међународном праву (види, Европски суд, Бобан Шимшић против Босне и Херцеговине, одлука о допустивости од 10. априла 2012. године, апликација 51552/10, тачка 25) и да судови "немају никакве друге могућности него да примјењују Кривични закон из 2003. године у таквим предметима" (види, Мактоуф и Дамјановић, став 55). Европски суд је, затим, указао да предметне апликације покрећу потпуно другачија питања од оних у предмету Шимшић, будући да су кривична дјела ратног злочина за која је апликантима изречена осуђујућа пресуда постојали у закону и у вријеме извршења (КЗСФРЈ из 1976. године) и у вријеме изрицања пресуда (КЗБиХ из 2003. године). Европски суд је нагласио да његова задаћа није да размотри in abstracto да ли је ретроактивна примјена КЗБиХ на предмете ратних злочина сама по себи некомпатибилна са чланом 7 Европске конвенције и да то питање мора да се оцјењује за сваки предмет појединачно, имајући у виду конкретне околности сваког предмета и посебно да ли су домаћи судови примијенили закон чије су одредбе најповољније за оптуженог (тачка 65).

26. Имајући у виду тај принцип, Европски суд је кренуо од дефиниције кривичног дјела ратног злочина и утврдио да је дефиниција према КЗСФРЈ из 1976. (члан 142 став 1) који се примјењивао у вријеме извршења предметних кривичних дјела и у КЗБиХ (члан 173 став 1 КЗБиХ) који је примијењен ретроактивно потпуно иста. Разлика постоји у односу на распон казни за ратне злочине који ова два закона прописују, па је у околностима конкретног предмета, према становишту Европског суда, од посебног значаја било да се установи који је закон блажи са аспекта казни које су изречене апликантима Мактоуфу и Дамјановићу. С тим у вези, Европски суд је


имао у виду да је апликанту Мактоуфу изречена казна затвора у трајању од пет година (најнижа могућа према КЗБиХ), а апликанту Дамјановићу казна затвора у трајању од 11 година (нешто изнад прописаног минимума према КЗБиХ), због чега је закључено да је у тим околностима од посебног значаја било да се установи који је закон блажи у погледу минималне казне, те је закључио да је то без икакве сумње КЗСФРЈ (тач. 67 до 69).

27. Европски суд није прихватио аргументацију да је КЗБиХ блажи за апликанте од КЗСФРЈ, јер не прописује смртну казну. У вези с тим је указано да је, према КЗСФРЈ, само за најтеже облике ратних злочина била запријећена смртна казна, те пошто ниједан од апликаната није проглашен кривим за одузимање живота (Мактоуф - помагање у узимању талаца и Дамјановић - премлаћивање заробљених Бошњака), злочини за које су они осуђени очигледно нису спадали у ту категорију. Слиједећи наведено, Европски суд је извршио анализу висине изречених казни према КЗБиХ и казни које би апликантима евентуално могле бити изречене према КЗСФРЈ, након чега је закључио да је, с обзиром на могућност изрицања казне затвора у краћем трајању, за апликанте повољнији КЗСФРЈ. Европски суд је, даље, навео да су казне које су изречене апликанатима биле унутар распона кажњавања који је прописан и КЗСФРЈ и КЗБиХ и да, стога, не може да се са сигурношћу тврди да би иједан од апликаната био блаже кажњен да је примијењен КЗСФРЈ из 1976. године. Међутим, и поред тога, Европски суд је указао да: Међутим, оно што је од кључног значаја јесте да су апликанти могли да добију ниже казне да је тај закон (напомена: КЗСФРЈ) примијењен у њиховим предметима (тачка 70).

28. У вези с наведеним, Уставни суд подсјећа да је у предмету З. Дамјановић, који се у погледу чињеничног супстрата и правног питања не разликује од предмета Мактоуф и Дамјановић, слиједећи праксу Европског суда, у Одлуци о допустивости и меритуму (види тачку 38) која је донесена након одлуке Европског суда у предмету Мактоуф и Дамјановић, утврдио кршење члана 7 став 1 Европске конвенције, јер је постојала реална могућност да је ретроактивна примјена КЗБиХ била на апелантову штету у погледу изрицања казне, што је противно члану 7 Европске конвенције. У овој одлуци Уставни суд је указао да је апелант З. Дамјановић проглашен кривим и осуђен за исти кривичноправни догађај истом пресудом као и апелант Горан Дамјановић. Уставни суд је у цитираној одлуци подсјетио да гаранције садржане у члану 7 Европске конвенције представљају један од основних чинилаца владавине права и да заузимају истакнуто мјесто у систему остваривања права заштићених Европском конвенцијом. Значај члана 7 Европске конвенције огледа се и у чињеници да, у складу са чланом 15 Европске конвенције, није допуштено одступање од примјене гаранција установљених чланом 7 Европске конвенције ни у вријеме рата или друге јавне опасности. Члан 7 Европске конвенције се мора тумачити и примјењивати на начин којим се обезбјеђује успјешна заштита од арбитрарног гоњења, осуде и казне. Даље, Уставни суд је подсјетио да члан 7 став 1 не гарантује само принцип забране ретроактивне примјене строжијег кривичног закона већ, такође, имплицитно, принцип ретроактивне примјене блажег кривичног закона. Тај принцип је садржан у правилу да, кад постоји разлика између кривичног закона који је важио у вријеме извршења кривичног дјела и кривичних закона који су донесени и који су ступили на снагу након тога, а прије доношења

правоснажне пресуде, судови морају да примијене закон чије су одредбе најповољније за оптуженог (види, Европски суд, Scoppola против Италије број 2, пресуда од 17. септембра 2009. године, тачка 109). Најзад, према становишту Европског суда, државе слободно одлучују о сопственим политикама кажњавања, али при томе и даље морају да се придржавају члана 7 Европске конвенције (види, Мактоуф и Дамјановић, тачка 75).

29. Доводећи претходне ставове у везу с конкретним предметом, руководећи се принципом Европског суда према којем његов задатак није да размотри in abstracto да ли је ретроактивна примјена КЗБиХ из 2003. године у предметима ратних злочина сама по себи инкомпатибилна са чланом 7 Европске конвенције, Уставни суд сматра да одговор на ово питање зависи од околности сваког предмета појединачно. Те околности зависе од висине изречене казне и запријећене казне, односно зависе од распона прописаних казни према закону који је био на снази у вријеме извршења кривичног дјела и у закону на основу којег је изречена казна (КЗСФРЈ, односно КЗБиХ). Уставни суд констатује да је кривично дјело ратни злочин против цивилног становништва било дефинисано у оба закона (КЗСФРЈ и КЗБиХ) на идентичан начин, али је распон запријећене казне различит. С тим у вези, Уставни суд сматра да је, с обзиром на висину изречене казне, од посебног значаја било да се установи који је закон (КЗСФРЈ или КЗБиХ) "блажи", односно повољнији у погледу прописане минималне казне.

30. Наиме, Уставни суд запажа да је апелант на основу оспорених пресуда Суда БиХ проглашен кривим за кривично дјело ратни злочин против цивилног становништва и да му је на основу одредаба КЗБиХ [члан 173 став 1 тачка е)] изречена казна затвора у трајању од девет година. Према овом закону, запријећена казна за кривично дјело за које је апелант осуђен јесте казна затвора у трајању од десет до двадесет година или, у најтежим случајевима, казна дуготрајног затвора од двадесет до четрдесет пет година, која му није изречена јер је Суд БиХ имао у виду тежину посљедица, па му је, сходно члану 49 истог закона, због постојања нарочито олакшавајућих околности (животна доб и статус РВИ), изречена казна испод законског минимума. Исто кривично дјело је, како је већ констатовано, било прописано и у члану 142 КЗСФРЈ, који се примјењивао у вријеме извршења кривичног дјела, у којем је за наведено дјело била запријећена казна затвора у трајању од пет до петнаест година или, у најтежим случајевима, смртна казна умјесто које се могла изрећи казна затвора у трајању од двадесет година. С тим у вези, Уставни суд примјећује да је Суд БиХ испитао и у оспореним пресудама дао образложење због чега сматра да је КЗБиХ повољнији за апеланта. Наиме, Суд БиХ је, са аспекта прописаних казни, установио да је поређење максималних затворских казни основна околност за одлучивање о том питању и да је, стога, КЗБиХ блажи закон, јер не постоји тежа казна од смртне казне која је била максимална казна према КЗСФРЈ. Такође је истакнуто да је смртна казна била на снази у вријеме учињења кривичног дјела и да не може једноставно да се занемари. Након компарирања казни, Суд БиХ је закључио да је запријећена казна према КЗБиХ у сваком случају повољнија, јер не прописује смртну казну која је према међународном обичајном праву свакако строжија од казне дуготрајног затвора.

31. Међутим, Уставни суд, у вези са образложењем оспорене пресуде Суда БиХ у погледу примјене КЗБиХ као "блажег" закона, сматра да апеланту није изречена казна


дуготрајног затвора, већ му је, због постојања особито олакшавајућих околности, изречена казна затвора у трајању од девет година, дакле испод прописаног минимума. То, даље, значи да апеланту није изречена казна за тежи облик кривичног дјела ратни злочин против цивилног становништва, што би даљњим компарирањем са одредбама КЗСФРЈ, којим је за такав облик кривичног дјела запријећена казна затвора у трајању од пет до петнаест година, значило да је постојала могућност да се апеланту изрекне казна у краћем трајању, у оквиру прописаног распона, и да није било потребно утврђивати који закон прописује блажу максималну казну, већ је било неопходно утврдити који је закон блажи у погледу минималне казне (види, Мактоуф и Дамјановић, тач. 67 до 69). Осим тога, према одредбама чл. 42 и 43 став 1 тачка 1 КЗСФРЈ, због постојања особито олакшавајућих околности (које је Суд БиХ оцијенио у апелантовом случају), изречена казна се могла ублажити до једне године затвора, а примијењеним КЗБиХ (чл. 49 и 50) до пет година затвора.

32. Имајући у виду да је минимум казне затвора према КЗСФРЈ пет година а граница ублажавања до једне године, а према КЗБиХ десет година а граница ублажавања до пет година, недвосмислено произилази да је у околностима конкретног случаја блажи КЗСФРЈ без обзира на чињеницу да, с обзиром на прописани распон казне затвора, не значи да би апелант и добио мању казну затвора да је у његовом случају примијењен КЗСФРЈ. Наиме, од кључног значаја је то да је апелант могао да добије нижу казну да је овај закон и примијењен (види, Мактоуф и Дамјановић, тачка 70).

33. У вези са аргументима Суда БиХ који се тичу примјене КЗБиХ као "блажег закона", који је компариран са КЗСФРЈ и прописаном смртном казном, Уставни суд указује да је ступањем на снагу Устава Босне и Херцеговине (14. децембра 1995. године), кроз члан II/1 и II/2 Устава Босне и Херцеговине, ступио на снагу и Протокол број 6 уз Европску конвенцију, који у одредби члана 1 прописује укидање смртне казне, али оставља могућност да се смртна казна може прописати за кривична дјела извршена у доба рата или непосредне ратне опасности. Протоколом број 13 уз Европску конвенцију (БиХ га је ратификовала 28. маја 2003. године) прописано је безусловно укидање смртне казне. Стога, када се има у виду да се смртна казна у Босни и Херцеговини након 14. децембра 1995. године не може изрећи, нити извршити и да је могла бити замијењена казном затвора у трајању од двадесет година (КЗСФРЈ), јасно произилази да у вријеме доношења оспорених одлука 2008. године није постојала могућност да апеланту буде изречена смртна казна за предметно кривично дјело.

34. Имајући у виду наведено и чињеницу да се у Босни и Херцеговини, према одредбама Устава Босне и Херцеговине и одредбама протокола бр. 6 и 13 уз Европску конвенцију, не може изрећи, нити извршити смртна казна и да одредбе члана 142 КЗСФРЈ прописују блажу минималну казну од одредаба члана 173 КЗБиХ за кривично дјело ратни злочин против цивилног становништва, као и одредбе о ублажавању казне, Уставни суд сматра да је оспореном пресудом Суда БиХ повријеђено апелантово право из члана 7 став 1 Европске конвенције. Стога, ради заштите апелантових уставних права, Уставни суд сматра да је довољно укинути одлуку Суда БиХ број X-КРЖ-08/502 од 2. децембра 2009. године и предмет вратити Суду БиХ, који ће, у складу с гаранцијама члана 7 став 1 Европске конвенције, донијети нову одлуку.

Остали наводи

35. С обзиром на закључак у погледу повреде члана 7 став 1 Европске конвенције, Уставни суд сматра да није потребно посебно разматрати наводне повреде члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције и члана II/5 Устава Босне и Херцеговине.

VIII. Закључак

36. Уставни суд закључује да је прекршено апелантово право из члана 7 став 1 Европске конвенције због тога што у конкретном случају постоји реална могућност да је ретроактивна примјена КЗБиХ била на апелантову штету у погледу изрицања казне, а што је противно члану 7 став 1 Европске конвенције. Ово истовремено не значи, с обзиром на прописани распон казне, да би апелант и добио казну затвора у краћем трајању да је у његовом случају примијењен КЗСФРЈ, али је од кључног значаја то да је апелант могао да добије нижу казну да је овај закон примијењен.

37. На основу члана 61 ст. 1 и 2 и члана 64 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.

38. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће.

ПредсједницаУставног суда Босне и Херцеговине

Валерија Галић, с. р.

1254 Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Vijeću od pet sudija, u

predmetu broj AP 2178/10, rješavajući apelaciju "Soda so" d.d. Poliuretanska hemija "Polihem" - Tuzla u stečaju i "Soda so" d.d. Izocijantna hemija TDI - Tuzla u stečaju, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 59. stav 2. alineja 2. i člana 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:

Valerija Galić, predsjednica Miodrag Simović, potpredsjednik Seada Palavrić, potpredsjednica Mato Tadić, sudija Mirsad Ćeman, sudija na sjednici održanoj 5. novembra 2013. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neosnovana apelacija "Soda so" d.d.

Poliuretanska hemija "Polihem"- Tuzla u stečaju i "Soda so" d.d. Izocijantna hemija TDI - Tuzla u stečaju podnesena protiv Presude Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj 58 0 P 901329 08 Rev od 29. decembra 2009. godine i Presude Kantonalnog suda u Mostaru broj 007-0-Pž-000 133 od 21. novembra 2007. godine.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".


1. "Soda so" d.d. Poliuretanska hemija "Polihem" - Tuzla u stečaju i "Soda so" d.d. Izocijantna hemija TDI – Tuzla u stečaju (u daljnjem tekstu: prvoapelant i drugoapelant ili apelanti) iz Tuzle, koje zastupa Edin Mukanović, advokat iz Tuzle, podnijeli su 4. juna 2010. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine


(u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 58 0 P 901329 08 Rev od 29. decembra 2009. godine i Presude Kantonalnog suda u Mostaru (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 007-0-Pž-000 133 od 21. novembra 2007. godine.


2. Na osnovu člana 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog i Kantonalnog suda, kao i Udruženja dioničara "Polihem" (u daljnjem tekstu: Udruženje dioničara), kao umješača na strani apelanata, te od "Salus-Hotel Stella" Neum (u daljnjem tekstu: tuženi), kao i umješača na strani tuženog Federacije Bosne i Hercegovine, koju zastupa Federalno pravobranilaštvo, i Preduzeća "Bumes" d.o.o. Split - Republika Hrvatska (u daljnjem tekstu: umješači na strani tuženog) zatraženo je 28. aprila 2011. godine da dostave odgovore na apelaciju.

3. Vrhovni sud je odgovor na apelaciju dostavio 16. maja 2011. godine, tuženi 19. maja 2011. godine, umješač na strani tuženog 18. maja 2011. godine, a Kantonalni sud, Federalno pravobranilaštvo i Udruženje dioničara nisu dostavili odgovore na apelaciju.

4. Na osnovu člana 26. stav 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori na apelaciju dostavljeni su apelantima 3. oktobra 2011. godine.


5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz navoda apelanata i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način:

6. Presudom Općinskog suda u Mostaru (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj 07 58 Ps 901329 03 Ps od 13. aprila 2007. godine, donesenom u ponovnom postupku po tužbi apelanata protiv tuženog, uz učešće Udruženja dioničara kao umješača na strani apelanata, a radi utvrđivanja, vraćanja u posjed i poništenja upisa utvrđeno je (stav I izreke) da su apelanti vlasnici sa po 1/2 dijela nekretnine Hotel "Stella" u Neumu, u izreci presude preciznije označene zemljišnoknjižnim i katastarskim podacima (u daljnjem tekstu: sporne nekretnine). Stavom II iste presude naloženo je tuženom da sporne nekretnine, bliže označene u stavu I izreke prvostepene presude, preda u posjed i na slobodno raspolaganje apelantima sa svim inventarom. Stavom III ove presude je utvrđeno da je ništavo Rješenje Višeg suda u Mostaru o privremenom upisu broj U/r-1044/94 o osnivanju UTP Hotel "Stella" d.o.o. Neum broj U/I-1044/94 od 5. maja 1994. godine u registarskom ulošku broj 1-55/14. Dalje, stavom IV je utvrđeno da je ništavo Rješenje Višeg suda u Mostaru broj U/I-922/97 od 29. augusta 1997. godine o osnivanju Preduzeća - društva sa ograničenom odgovornošću u mješovitom vlasništvu "Salus - Hotel Stella" Neum, registarski uložak broj 19320. Stavom V navedene odluke je utvrđeno da je ništav upis u zemljišnim knjigama u zk. uložak broj 1552 k.o. Gradac u vlasničkom listu u korist tuženog, te upis u C listu prava korištenja na nekretninama iz lista A u korist tuženog. I, konačno, stavom VI ove presude odbijen je tužbeni zahtjev apelanata kojim je traženo da se utvrdi da je ništavo Rješenje Višeg suda u Mostaru broj U/1- 129/98 od 17. marta 1998. godine o pripajanju UTP "Obala plaža" d.o.o. Neum KTP d.o.o. "Obnova tad" Neum kao neosnovan.

7. Općinski sud je u parničnom postupku proveo dokaze koje su priložili i predložili zastupnici parničnih stranaka, a koji su bliže navedeni na str. 3. i 4. prvostepene presude, te je u daljnjem tekstu obrazloženja prezentirao sadržaj provedenih dokaza. Općinski sud je utvrdio da je tuženi privremeno organizirao preduzeće UTP "Hotel Stella" d.o.o Neum 1994. godine koje organiziranje nikada nije bilo objavljeno u "Narodnim novinama" HRHB, te da je tuženi u to vrijeme na

nezakonit način zloupotrijebio rješenje Višeg suda iz Mostara iz 1994. godine koje nikada nije postalo ni pravomoćno, niti je objavljeno. Dalje se navodi da je zaključenjem fiktivnog ugovora o osnivanju tadašnjeg društva iz istog registarskog spisa vidljivo da tuženi nikada nije unio imovinu u osnivanje preduzeća u mješovitom vlasništvu iz 1997. godine, odnosno kapital jednom od osnivača društva, niti u istom spisu ima bilo kakav dokaz da bi predmetna nekretnina u ovoj pravnoj stvari bila iskazana u bilo kakvoj protivvrijednosti i unesena kao kapital udio u preduzeću tuženog. Nakon provedenog postupka i ocjene svih provedenih dokaza, Općinski sud je zaključio da su apelanti, kao pravni sljednici SOUR-a "Soda so" RO "Poliuretanska hemija" - Tuzla postali i stvarni vlasnici na osnovu građenja poslovnog objekta Hotel "Stella" u Neumu, i to na temelju građevinske i upotrebne dozvole. Stoga je Općinski sud zaključio da je na osnovu odredaba člana 41. Zakona o vlasničkopravnim odnosima ("Službene novine Federacije BiH" broj 6/98) tuženi dužan predmetnu nekretninu predati kako u vlasništvo, tako i u posjed apelantima. Općinski sud nije prihvatio prigovor tuženog o stvarnoj nenadležnosti Općinskog suda, jer se predmetna nekretnina nalazi na području općine Neum, zbog toga što se u predmetnoj parnici radi o sporu između privrednih subjekata za čije je rješavanje nadležno Privredno odjeljenje Suda u Mostaru. Također, Općinski sud nije prihvatio navod tuženog da su apelanti sada u cijelosti privatizirani, te da zbog tog razloga ne bi bili aktivno legitimirani u ovom sporu, budući da je utvrdio da su apelanti privatizirani 2000. godine, da predmetna nekretnina nikad nije ušla u proces privatizacije u skladu sa Zakonom o privatizaciji iz 1997. godine, već da se "predmetna nekretnina još uvijek iskazuje, kao i nalazi u mješovitom vlasništvu, a sve prema Zakonu o privatizaciji preduzeća iz 1989. godine, kada je predmetna nekretnina i iskazana u državnom, tada društvenom, vlasništvu u visini od 33,07638 %". Zbog navedenog, Općinski sud je odlučio kao u izreci ove odluke na osnovu odredaba člana 41. Zakona o vlasničkopravnim odnosima FBiH ("Službene novine FBiH" broj 6/98), odredaba člana 72. stav 1. tačka 4. Zakona o privrednim društvima ("Službene novine Federacije BiH" br. 23/99, 45/00, 2/02, 6/02, 29/03, 68/05, 91/07, 84/08 - prečišćeni tekst), a u vezi sa čl. 103. i 104. Zakona o obveznim odnosima ("Službeni list SFRJ" br. 29/78, 39/85 i "Službeni list Republike Bosne i Hercegovine" br. 2/92, 13/93 i 13/94).

8. Presudom Kantonalnog suda broj 007-0-Pž-000 133 od 21. novembra 2007. godine usvojeni su zahtjevi umješača na strani tuženog (Federacije BiH i,,Bumesа" d.o.o. Split) da kao umješači učestvuju u ovoj pravnoj stvari na strani tuženog. Dalje, istom presudom je utvrđeno da se žalbe tuženog i umješačâ na njegovoj strani uvažavaju, prvostepena presuda preinačava u usvajajućem dijelu tako što se odbija tužbeni zahtjev apelanata (stav I do V prvostepene presude). Kako je Kantonalni sud utvrdio, Federacija BiH ima pravni interes da tuženi uspije u sporu, jer je i sâm tuženi u žalbi tvrdio da apelanti nisu aktivno legitimirani s obzirom na to da su predmetne nekretnine u međuvremenu postale državno vlasništvo, dakle, vlasništvo ovog umješača. Dalje je navedeno da i "Bumes" d.o.o. Split, kao umješač na strani tuženog, ima pravni interes da tuženi uspije u ovom sporu, jer, kako je i sâm naveo u žalbi i prezentirao dokaze o tome, on je investirao u tuženika po osnovu dokapitalizacije tuženika, te ima upisano založno pravo na nekretnini koja je predmet spora i čije utvrđenje i povrat u posjed traže [apelanti]. Zbog navedenih razloga, Kantonalni sud je usvojio njihovo učestvovanje u postupku u smislu odredbe člana 370. st. 2. i 3. Zakona o parničnom postupku FBiH (u daljnjem tekstu: ZPPFBiH).


9. Prema ocjeni Kantonalnog suda, prigovor tuženog da apelanti nemaju pravo tražiti da im se vrate sporne nekretnine sa svim ostalim pravima koja iz toga proizlaze je osnovan (brisanje upisa i dr.), jer apelanti nisu aktivno legitimirani u ovoj pravnoj stvari. Naime, prema mišljenju Kantonalnog suda, prvostepeni sud se pozvao na odredbu člana 41. Zakona o vlasničkopravnim odnosima FBiH, pri čemu je očito mislio na odredbu člana 43. toga zakona (član 41. se odnosi na stjecanje vlasništva na pokretnu stvar). Međutim, kako je zaključio Kantonalni sud, prvostepeni sud je zanemario činjenicu da je pravni prednik apelanata privatiziran i da je o pitanju sporne imovine trebalo raspraviti sa aspekta više zakona iz oblasti privatizacije (Zakon o privatizaciji preduzeća, Zakon o pretvaranju državnog vlasništva, Zakon o privrednim društvima, Zakon o početnom bilansu stanja preduzeća i banaka, Zakon o preduzećima i dr.) kao lex specialis, jer je od toga zavisila i aktivna legitimacija apelanata u ovome sporu. Kako je utvrdio Kantonalni sud, Agencija za privatizaciju FBiH postupala je u konkretnoj pravnoj stvari u skladu sa pozitivnim propisima, pa je u tom pravcu prvo donijela Rješenje pod brojem 01-02- 4361/2000 od 27. septembra 2000. godine o odobravanju početnog bilansa preduzeća "Soda so Holding" d.d. u mješovitom vlasništvu Poliuretanska hemija "Polihem" sa p.o. sa sjedištem u Tuzli i odobrila program privatizacije za to preduzeće. Dalje je utvrđeno da navedeno preduzeće nije postupilo po nalogu Agencije da,,do okončanja privatizacije završi započeti postupak utvrđivanja i evidentiranja prava vlasništva na nekretninama", što se jasno vidi iz dokumentacije u spisu, a posebno dopisa Agencije broj 05-19-819/05 od 24. februara 2005. godine upućenog HUTP "Salus - Hotel Stella" Neum. Kako je zaključio Kantonalni sud, sporna imovina nije bila predmet privatizacije preduzeća "Soda so Holding" d.d. u mješovitom vlasništvu Poliuretanska hemija "Polihem" sa p.o. Tuzla, pa samim tim ne može biti vlasništvo današnjih apelanata. Dalje, ona je postala vlasništvo Federacije BiH, u smislu već citiranih zakonskih propisa, te posebno odredbe člana 4. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o početnom bilansu stanja preduzeća i banaka ("Službene novine FBiH" broj 47/06), kojim je izmijenjen raniji član 20. istoimenog zakona. U pogledu navoda Udruženja dioničara, Kantonalni sud je utvrdio da za presuđenje nije bitna tvrdnja ovog umješača na strani apelanata da je "tužba [od apelanata] podnesena još 1998. godine i da je u to vrijeme kapital prvoapelanta bio isti kao i 1991. godine, tj. u mješovitom vlasništvu, te da je otuda neosnovan prigovor u pogledu aktivne legitimacije od tuženog, Pravobranilaštva i umješača na strani tuženog", jer su se od tada znatno izmijenile sve relevantne okolnosti. Kantonalni sud je naveo da se sud nije mogao upuštati u njegove tvrdnje da Agencija za privatizaciju nije smjela primjenjivati propise iz oblasti privatizacije na firme u kojima već postoji privatni kapital, a posebno Agencija nije mogla, niti imala pravo da dio imovine isknjižava na teret cijelog kapitala i tako isknjiženu imovinu proglasi državnom imovinom, jer predmet spora nije bio sâm postupak privatizacije i da li je on proveden zakonito ili ne. Kantonalni sud je zaključio da je predmet spora bilo vlasništvo na spornim nekretninama, pa je, primjenom relevantnih propisa, utvrđeno da sporne nekretnine nisu vlasništvo apelanata. Zbog svih navedenih razloga, Kantonalni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio zahtjev apelanata, odnosno odlučio, u smislu odredbe člana 229. stav 4. ZPP, kao u izreci presude.

10. Presudom Vrhovnog suda broj 58 0 P 901329 08 Rev od 29. decembra 2009. godine revizije apelanata i umješača na strani apelanata su odbijene. U obrazloženju presude Vrhovni sud je ponovio utvrđenje nižestepenih sudova iz kojeg proizlazi da je 1993. godine Hrvatska republika Herceg-Bosna donijela

Uredbu o privremenom organiziranju poslovanja privrednih subjekata na njenoj teritoriji, te je istakao da je Kantonalni sud konstatirao da je predmetna uredba prestala važiti, kao i da se na osnovu nje mogao izvršiti samo privremeni, a ne trajni upis. Međutim, navedeno je da je Kantonalni sud u obrazloženju svoje odluke konstatirao da je rješenjem Višeg suda u Mostaru od 5. maja 1994. godine na osnovu navedene uredbe donesena odluka o organiziranju društva sa ograničenom odgovornošću u društvenom vlasništvu pod nazivom UTP "Hotel Stella" d.o.o. Neum, "ali ne na određeno vrijeme, što znači da je izvršen trajan upis", te da su tom prilikom uneseni osnovna sredstva i sitni inventar u vrijednosti od 818.094,21 DM. Utvrđeno je da je nakon toga, 1997. godine, donesena odluka o osnivanju novog društva u mješovitom vlasništvu "Salus - Hotel Stella", čiji su osnivači bili Hotel "Stella", Općina Neum i "Prerada" d.d. Split u koje je Hotel "Stella" unio stvari i prava u vrijednosti od 253.802,00 DM. Vrhovni sud je, zatim, istakao da je Kantonalni sud konstatirao da je na taj način prekršeno osnovno načelo građanskog prava prema kojem niko ne može prenijeti na drugog više prava nego što ga sâm ima, te da je, stoga, Kantonalni sud zaključio da se radi o ništavom pravnom poslu, te da je tuženik došao u posjed imovine pravnog prednika apelanata na osnovu ništavog pravnog posla, a ne ništavosti upisa u sudski registar.

11. U konkretnom predmetu, bez obzira na činjenicu da je Vrhovni sud potvrdio ocjenu drugostepenog suda, radi se o ništavom pravnom poslu, a tuženi je došao u posjed imovine pravnog prednika apelanata na osnovu ništavog pravnog posla, a ne ništavosti upisa u sudski registar (član 51. Zakona o upisu u sudski registar, "Službene novine FBiH" broj 4/2000), Vrhovni sud je prihvatio ocjenu Kantonalnog suda da apelanti nisu aktivno legitimirani u ovoj pravnoj stvari. Prema mišljenju Vrhovnog suda, ovo zbog toga što se prvostepeni sud poziva na odredbu člana 41. umjesto člana 43. Zakona o vlasničkopravnim odnosima koji propisuje da vlasnik može tužbom zahtijevati od posjednika povraćaj individualno određene stvari pri čemu mora dokazati da na stvar čiji povraćaj traži ima pravo vlasništva, kao i da se ona nalazi u faktičkoj vlasti tuženog. Dalje je navedeno da iz provedenih dokaza drugostepeni sud konstatira da je pravni prednik apelanata privatiziran i da se o pitanju njegove imovine moralo raspraviti sa aspekta više zakona iz oblasti privatizacije kao specijalnih zakona, jer je od toga zavisila i aktivna legitimacija apelanata u ovom sporu. Vrhovni sud je, zatim, ukazao na relevantne odredbe Zakona o agenciji za privatizaciju i Zakona o početnom bilansu stanja preduzeća i banaka (u daljnjem tekstu: Zakon o početnom bilansu), Uredbe o načinu raspolaganja spornom imovinom, te Uredbe o metodologiji za pripremu programa i izradu početnog bilansa preduzeća za privatizaciju. Istaknuto je da je, postupajući po navedenim propisima, Agencija za privatizaciju FBiH prvo donijela rješenje od 27. septembra 2000. godine o odobravanju početnog bilansa preduzeća "Soda so Holding" d.d. (pravni prednik apelanata) u kojem je naložila da do okončanja privatizacije završi započeti postupak utvrđivanja i evidentiranja prava vlasništva. Navedeno je da je pravni prednik apelanata dostavio Agenciji za privatizaciju programe privatizacije i početni bilans u skladu sa navedenim propisima, ali da je utvrđeno da je nužno izvršiti ispravke i dopuniti dokumentaciju kojom se dokazuje vlasništvo na nekretninama i da je ovu dokumentaciju moguće dostaviti i naknadno, do okončanja privatizacije preduzeća. Utvrđeno je da iz provedenih dokaza proizlazi da prednik apelanata "nije postupio po nalogu Agencije i do okončanja privatizacije nije dovršio postupak utvrđenja i evidentiranja prava vlasništva". Dalje je navedeno da iz rješenja Agencije o odobrenju privatizacije HUTP "Salus - Hotel Stella" Neum sa


klauzulom pravomoćnosti proizlazi da je 31. decembra 2005. godine to preduzeće u aktivnom podbilansu imalo 62,34% državnog i 37,57% privatnog kapitala.

12. Kako je naveo Vrhovni sud, sporne nekretnine nisu bile predmet privatizacije pravnog prednika apelanata, pa samim tim ne može biti vlasništvo ni današnjih apelanata bez obzira na to što je nastao privatizacijom njegovog pravnog prednika. One su postale vlasništvo Federacije BiH u smislu odredbe člana 4. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o početnom bilansu. Dalje je navedeno da su umješači na strani apelanata protiv odluka Agencije za privatizaciju iskoristili sva dozvoljena pravna sredstva i da nisu uspjeli. Vrhovni sud, također, navodi da je zaključkom Agencije za privatizaciju BiH od 25. januara 2007. godine odbačen prijedlog umješača na strani apelanata o obnovi postupka koji je okončan rješenjem iste agencije od 27. septembra 2006. godine kao izjavljen od neovlaštenog lica. Suprotno navodima revizije, Vrhovni sud smatra da je drugostepeni sud pravilno odlučio kada je zaključio da je izvršena privatizacija javnim upisom dionica i izdato rješenje o odobrenju upisa izvršene privatizacije, te da su primjenom zakonskih odredaba prestala prava na navedenoj imovini preduzeća, a sve u skladu sa članom 20. Zakona o početnom bilansu. Vrhovni sud je zaključio da je na taj način predmetna imovina postala vlasništvo umješača Federacije BiH, a dioničari svoja vlasnička i upravljačka prava mogu da ostvaruju kod prvoapelanta. Vrhovni sud smatra da je utvrđeno da državni kapital iznosi 56,22%, a privatni 24,95%, pa je državni kapital prodat javnim upisom dionica u prvom javnom upisu - drugi krug a nakon što je izvršena prodaja državnog kapitala, Agencija za privatizaciju Federacije BiH svojim rješenjem od 12. septembra 2001. godine odobrila je upis izvršene privatizacije u sudski registar shodno članu 38. Zakona o privatizaciji preduzeća. ("Službene novine FBiH" broj 27/97). Prema ocjeni Vrhovnog suda, izvršenom privatizacijom i javnim upisom dionica, te nakon izdatog rješenja o odobrenju upisa izvršene privatizacije prestala su ranija prava na navedenoj imovini preduzeća zbog čega je predmetna imovina postala vlasništvo FBiH, a umješači na strani apelanata svoja vlasnička i upravljačka prava mogu da ostvaruju kod prvoapelanta, te nemaju ovlaštenje da pokrenu sudski postupak. Konačno, Vrhovni sud smatra da je pravilan zaključak drugostepenog suda da, prema odredbama Zakona o privatizaciji preduzeća, proizlazi da je proces privatizacije u Federaciji BiH otpočeo krajem 1997. godine i tekao do 2000. godine, kada su nadležne agencije usvajale programe privatizacije i početne bilanse stanja a nakon toga izdavale rješenja o odobrenju programa privatizacije i početnih bilansa stanja preduzeća u kojima su bili utvrđeni iznos i struktura kapitala a, između ostalog, i vrijednost pasivnog podbilansa. I, konačno, u pogledu navoda drugoapelanta, Vrhovni sud je zaključio da iz provedenih dokaza proizlazi neupitna činjenica da je drugoapelant, također, privatiziran, da sporna imovina nije bila u njegovom aktivnom podbilansu i da ova imovina nije ušla u njegovu stečajnu masu, jer je isknjižena prije pokretanja stečajnog postupka, zbog čega su navodi drugoapelanta u reviziji bez ikakvog osnova.


13. Apelanti su naveli da je osporenim odlukama povrijeđeno njihovo pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija) i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Oni smatraju da su redovni

sudovi nepravilnom primjenom materijalnog prava, te pogrešnom ocjenom izvedenih dokaza izveli pogrešan zaključak da apelanti nisu aktivno legitimirani u ovoj pravnoj stvari, jer je pravni prednik apelanata privatiziran, smatrajući da se o pitanju spornih nekretnina moralo raspraviti sa aspekta više zakona iz oblasti privatizacije, kao specijalnog zakona, jer je od toga, navodno, zavisila i aktivna legitimacija apelanata u ovoj pravnoj stvari. Apelanti navode da se iz materijalne dokumentacije priložene u spis prvostepenog suda, a posebno upotrebne dozvole izdate 1991. godine, te zemljišnoknjižne dokumentacije jasno može utvrditi da je Hotel "Stella" d.o.o. Neum vlasništvo apelanata sa dijelom ½, te da postoji i privatni dionički kapital u visini od 36,61913% prema vlasničkoj strukturi kapitala pravnog prednika apelanata sa stanjem na 31. decembar 1991. godine. Apelanti predlažu da Ustavni sud usvoji apelaciju, poništi presude Vrhovnog i Kantonalnog suda i utvrdi povrede ustavnih prava apelanata na pravično suđenje i imovinu i predmet vrati na ponovno suđenje uz konkretne upute, ili da svojom odlukom ostavi na snazi presudu Općinskog suda. Također, apelanti traže da Ustavni sud dosudi apelantima troškove ovog postupka u iznosu od 946,58 KM sa porezom na dodanu vrijednost.


14. U odgovoru na apelaciju Vrhovnog suda se navodi da nisu povrijeđena prava apelanata na pravično suđenje i na imovinu.

15. Tuženi navodi da je navedena apelacija neblagovremena, te da odlukama Kantonalnog i Vrhovnog suda apelantima nije uskraćeno pravo na pravično suđenje, niti pravo na imovinu prema važećim propisima. Uskraćivanje prava na pravično suđenje nije potkrijepljeno niti jednim argumentom u apelaciji, pa se ne može na njih ni odgovoriti. Što se tiče navoda da je navedenim odlukama apelantima uskraćeno pravo na imovinu, tuženi smatra da oni apsolutno ne stoje. On smatra da je potpuno ispravan stav Kantonalnog i Vrhovnog suda da apelanti nisu aktivno legitimirani, jer su pravni prednici apelanata privatizirani, da im sporna imovina nije ušla u početni bilans za privatizaciju i da navedenu imovinu ne mogu imati u vlasništvu. Netačan je navod apelacije da se država nezakonito umiješala u spor, jer je ta imovina državno vlasništvo čiji je nosilac FBiH i njen pravi zastupnik se ispravno umiješao i zaštitio imovinu FBiH. Odlukama Agencije za privatizaciju FBiH sav privatni kapital je, kako zaključuje tuženi, smješten u kapital apelanata i on ne može ponovno biti i u kapitalu tuženog, niti se jedno pravo može iskoristiti dva puta.

16. Umješač na strani tuženog smatra da su navodi apelacije neosnovani i neargumentirani, jer su sudovi, donoseći predmetne odluke, proveli pravilan i zakonit postupak, kao i pravilno primijenili materijalno pravo, odnosno nije povrijeđeno pravo na pravično suđenje na štetu apelanata, niti pravo na imovinu. Navodi apelanata da su sudovi pogrešno primijenili materijalno pravo, te izveli pogrešne zaključke da apelanti nisu aktivno legitimirani u ovoj pravnoj stvari su neosnovani. Naprotiv, umješač na strani tuženog navodi da su sudovi pravilno primijenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtjev apelanata, te utvrdili da sporne nekretnine nisu u vlasništvu apelanata, niti da su bile predmet privatizacije pravnog prednika apelanata. Stoga, umješač na strani tuženog smatra da pri donošenju osporenih odluka nije došlo do povrede prava koja apelanti navode u apelaciji, niti nekih drugih prava i sloboda zaštićenih Ustavom BiH i Evropskom konvencijom. Zbog tih razloga se predlaže da sud apelaciju odbaci, odnosno odbije kao neosnovanu.



17. U Zakonu o vlasničkopravnim odnosima FBiH ("Službene novine FBiH" broj 6/98) relevantne odredbe glase

Član 43. Vlasnik može tužbom zahtijevati od posjednika povraćaj

individualno određene stvari. Vlasnik mora dokazati da na stvar čiji povraćaj traži ima pravo vlasništva, kao i da se ona nalazi u faktičkoj vlasti tuženog. Pravo na podnošenje tužbe iz stava 1. ovog člana, ne zastarijeva.

18. U Zakonu o privatizaciji preduzeća ("Službene novine FBiH" br. 27/97, 8/99, 32/00, 45/00, 54/00, 61/01, 27/02, 33/02, 28/04, 44/04, 42/06 i 4/09) relevantne odredbe glase:

Član 2. Odobravanje i provođenje privatizacije, u skladu sa ovim

zakonom, vrše Agencija Federacije Bosne i Hercegovine za privatizaciju (u daljnjem tekstu: Agencija Federacije) i agencije kantona-županija za privatizaciju (u daljnjem tekstu: kantonalna-županijska agencija), osnovane posebnim zakonom.

Član 11. (1) Privatizacija preduzeća u skladu sa ovim zakonom vrši

se prodajom kapitala ili imovine, kao i dionica i udjela preduzeća u drugom pravnom licu.

(2) O načinu privatizacije odlučuje i postupak privatizacije preduzeća provodi nadležna agencija.

Član 15. Ugovor sa kupcem o prodaji dionica ili udjela preduzeća

u pismenom obliku zaključuje nadležna agencija iz člana 11. stav 2. ovog zakona.

19. U Zakonu o agenciji za privatizaciju ("Službene novine FBiH" br. 18/96, 2/02) relevantne odredbe glase:

Članak 1. Ovim zakonom osniva se Agencija za privatizaciju u

Federaciji Bosne i Hercegovine (u daljem tekstu: Agencija Federacije) i uređuje njen pravni položaj, sjedište, djelatnost i nadležnost, upravljanje i rukovođenje, financiranje, kao i osnivanje i osnove ustroja i nadležnosti kantonalnih agencija za privatizaciju.

20. U Zakonu o početnom bilansu stanja preduzeća i banaka ("Službene novine FBiH" broj 12/98) relevantne odredbe glase:

Član 1. Ovim zakonom uređuje se postupak i način pripreme

početnih bilansa stanja: preduzeća iz člana 1. Zakona o privatizaciji preduzeća ("Službene novine Federacije BiH", broj 27/97) i banaka iz člana 3. Zakona o privatizaciji banaka, u cilju privatizacije i poravnanja obaveza i potraživanja u međusobnim odnosima preduzeća, banaka i Federacije Bosne i Hercegovine (u daljem tekstu: Federacija).

Član 2. Početni bilans stanja predstavlja pregled stvari, prava,

obaveza i kapitala preduzeća i banaka (u daljem tekstu: subjekti) sa kojim ulaze u proces privatizacije. Početni bilans stanja se sastoji od: 1. Pasivnog podbilansa koji sadrži vrijednost stvari i prava sa pripadajućim kapitalom i obavezama koje nisu u posjedu, odnosno pod kontrolom subjekata, kao i vrijednost prava i obaveze za koje se ovim zakonom utvrdi obaveza odgovarajućeg tretmana u pripremi početnog bilansa iz stava 1. ovog člana. 2. Neutralnog podbilansa koji sadrži vrijednost stanova i stvari sa pripadajućim kapitalom, za koje je aktom nadležnog organa pokrenut postupak restitucije. 3. Aktivnog podbilansa stanja koji sadrži vrijednosti stvari i prava sa pripadajućim kapitalom i obavezama koje nisu uključene podbilanse iz tač. 1. i 2. ovog

člana. Subjekti mogu prema svojim potrebama stvari i prava i kapital i obaveze iskazivati i u analitičkom obliku (podbilansi) u skladu sa odredbama ovog zakona.

Član 3. U slučajevima kada dva ili vise preduzeća u svojim

početnim bilansama iskazuju ista prava, iste stvari, iste obaveze i isti kapital, neće ići u proces privatizacije dok se, u skladu sa posebnim propisima, ne odredi način raspolaganja nad spornom imovinom.

21. U Zakonu o izmjenama i dopunama Zakona o početnom bilansu stanja preduzeća i banaka ("Službene novine FBiH" broj 47/06) relevantne odredbe glase:

Član 4. Preostale stvari, prava i obaveze u pasivnom podbilansu

kao i stvari, prava i obaveze koje preduzeće nije iskazalo i /ili koje su prodate od strane preduzeća po izvršnosti programa privatizacije, a za koje se naknadno utvrdi da su trebale biti iskazane u početnom bilansu preduzeća, postaju vlasništvo Federacije/kantona, odobrenjem programa privatizacije i početnog bilansa stanja od strane nadležne agencije za privatizaciju.

VI. Dopustivost



24. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 58 0 P 901329 08 Rev od 29. decembra 2009. godine protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporenu presudu apelanti su primili 13. aprila 2010. godine, a apelacija je podnesena 4. juna 2010. godine, dakle, u roku od 60 dana, kako je propisano članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neosnovana, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva.


VII. Meritum

26. Apelanti osporavaju presude redovnih sudova, tvrdeći da im je tim presudama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.

Pravo na pravično suđenje

27. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi:

Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje:

e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom.


Član 6. stav 1. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi:

1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim, zakonom ustanovljenim sudom. (...).

28. Ustavni sud smatra da je u konkretnom slučaju član 6. stav 1. Evropske konvencije primjenjiv, jer se radi o postupku utvrđenja, vraćanja u posjed i poništenja upisa spornih nekretnina, dakle, nesporno se radi o utvrđivanju građanskih prava. Ustavni sud će, stoga, razmotriti navode apelanata da postupak pred redovnim sudovima nije bio pravičan u smislu člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

29. U odnosu na navode apelacije koji se tiču prigovora na utvrđeno činjenično stanje i primjenu prava, Ustavni sud, prije svega, ukazuje da, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Evropski sud) i Ustavnog suda, zadatak ovih sudova nije da preispituju zaključke redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene prava (vidi, Evropski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. juna 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan supstituirati redovne sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je općenito zadatak redovnih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi, Evropski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. maja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je eventualno došlo do povrede ili zanemarivanja ustavnih prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te da li je primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska. Dakle, u okviru apelacione nadležnosti Ustavni sud se bavi isključivo pitanjem eventualne povrede ustavnih prava ili prava iz Evropske konvencije u postupku pred redovnim sudovima.

30. Ustavni sud se, dakle, prema navedenome stavu, može izuzetno, kada ocijeni da je u određenom postupku redovni sud proizvoljno postupao kako u utvrđivanju činjenica, tako i u primjeni relevantnih pozitivno-pravnih propisa (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 311/04 od 22. aprila 2005. godine, stav 26), upustiti u ispitivanje načina na koji su nadležni sudovi utvrđivali činjenice i na tako utvrđene činjenice primijenili pozitivno-pravne propise. U kontekstu navedenoga Ustavni sud podsjeća i da je u više svojih odluka ukazao da očigledna proizvoljnost u primjeni relevantnih propisa nikada ne može voditi ka jednom pravičnom postupku (vidi Odluku Ustavnog suda broj AP 1293/05 od 12. septembra 2006. godine, tačka 25. i dalje). Stoga će Ustavni sud u konkretnom slučaju, s obzirom na pitanja koja apelanti problematiziraju, ispitati da li su pobijane odluke zasnovane na proizvoljnoj primjeni pozitivno-pravnih propisa.

31. Ustavni sud zapaža da se iz obrazloženja osporenih odluka može zaključiti da sporne nekretnine nisu bile predmet privatizacije preduzeća,,Soda so Holding" d.d. (pravni prednik apelanata) iz čega su Vrhovni i Kantonalni sud zaključili da samim tim ne može biti vlasništvo ni današnjih apelanata bez obzira na to što je nastao privatizacijom njihovog pravnog prednika. To stoga što su sporne nekretnine postale vlasništvo Federacije BiH u smislu odredbe člana 4. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o početnom bilansu stanja preduzeća i banaka.

32. U kontekstu navedenog Ustavni sud zapaža da su redovni sudovi, suprotno apelacionim navodima apelanata, dali iscrpne razloge u vezi sa utvrđenim činjeničnim stanjem, te da u spisu predmeta nema ništa što bi ukazivalo na to da je ocjena

dokaza bila proizvoljna. Dalje, imajući u vidu razloge na kojim su Vrhovni sud i Kantonalni sud utemeljili svoje odlučenje, Ustavni sud nije ustanovio nikakvu proizvoljnost u zaključku da su izvršenom privatizacijom i javnim upisom dionica, te nakon izdatog rješenja o odobrenju upisa izvršene privatizacije prestala ranija prava na navedenoj imovini preduzeća zbog čega je predmetna imovina postala vlasništvo FBiH. S tim u vezi, Ustavni sud smatra da su u obrazloženju presuda Vrhovnog i Kantonalnog suda dati jasni i precizni razlozi za primjenu relevantnih odredaba Zakona o vlasničkopravnim odnosima i niza drugih materijalnih propisa koji reguliraju proces privatizacije. Imajući u vidu sadržaj relevantnih odredaba navedenih propisa na kojim su redovni sudovi utemeljili svoje odluke, Ustavni sud nije ustanovio nikakvu proizvoljnost u zaključku redovnih sudova da apelanti nisu imali aktivnu legitimaciju u konkretnom slučaju, budući da je nesporno utvrđeno da pravni prednik apelanata nije postupio po nalogu Agencije za privatizaciju i do okončanja privatizacije nije dovršio postupak utvrđenja i evidentiranja prava vlasništva na spornim nekretninama koje zbog toga i nisu bile predmet privatizacije pravnog prednika apelanata, pa samim tim ne može biti vlasništvo ni današnjih apelanata bez obzira na to što su nastali privatizacijom njegovog pravnog prednika. Data obrazloženja Vrhovnog suda i Kantonalnog suda ni u jednom dijelu ne izgledaju proizvoljno ili neprihvatljivo sama po sebi, pa Ustavni sud smatra da navedeno obrazloženje u potpunosti zadovoljava standarde člana 6. Evropske konvencije.

33. Imajući u vidu navedeno, kao i okolnost da su redovni sudovi u osporenim odlukama detaljno raspravili o svim prigovorima koje apelanti ponavljaju u apelaciji i dali iscrpne razloge zašto oni ne mogu dovesti do drugačijeg rješenja konkretne pravne stvari, Ustavni sud smatra da u okolnostima konkretnog slučaja nema ništa što bi ukazivalo na to da su sudovi proizvoljno primijenili relevantne propise na štetu apelanata.

34. Stoga, Ustavni sud zaključuje da osporenim presudama nije povrijeđeno pravo apelanata na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

Pravo na imovinu

35. Apelanti se žale da im je osporenim presudama povrijeđeno i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Apelanti posebno ne obrazlažu kršenje ovog prava, već svoje navode zasnivaju na pogrešnoj primjeni procesnog i materijalnog prava, odnosno utvrđenom činjenično stanju. Međutim, Ustavni sud je, razmatrajući ove navode u okviru člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, već zaključio da su ti navodi neosnovani. Stoga, Ustavni sud smatra da nema ništa što u konkretnom slučaju ukazuje da je povrijeđeno pravo apelanata na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, odnosno zaključuje da su i ovi navodi apelanata neosnovani.

VIII. Zaključak

36. Ustavni sud zaključuje da nema povrede prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije kada ne postoji ništa što ukazuje na to da je nadležni sud proizvoljno primijenio relevantne propise na štetu apelanata i kada obrazloženje osporenih odluka u potpunosti zadovoljava standarde člana 6. Evropske konvencije s obzirom na to da su dati jasni i precizni razlozi za zaključak sudova da apelanti nisu imali aktivnu legitimaciju u konkretnom predmetu.


37. Također, Ustavni sud zaključuje da zbog istih razloga nije prekršeno ni pravo apelanata na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.

38. Na osnovu člana 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.




Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Vijeću od pet sudaca,

u predmetu broj AP 2178/10, rješavajući apelaciju "Soda so" d.d. Poliuretanska hemija "Polihem" - Tuzla u stečaju i "Soda so" d.d. Izocijantna hemija TDI - Tuzla u stečaju, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 59. stavak 2. alineja 2. i članka 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:

Valerija Galić, predsjednica Miodrag Simović, dopredsjednik Seada Palavrić, dopredsjednica Mato Tadić, sudac Mirsad Ćeman, sudac na sjednici održanoj 5. studenog 2013. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neutemeljena apelacija "Soda so" d.d.

Poliuretanska hemija "Polihem"- Tuzla u stečaju i "Soda so" d.d. Izocijantna hemija TDI - Tuzla u stečaju podnesena protiv Presude Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj 58 0 P 901329 08 Rev od 29. prosinca 2009. godine i Presude Kantonalnog suda u Mostaru broj 007-0-Pž-000 133 od 21. studenog 2007. godine.



1. "Soda so" d.d. Poliuretanska hemija "Polihem" - Tuzla u stečaju i "Soda so" d.d. Izocijantna hemija TDI – Tuzla u stečaju (u daljnjem tekstu: prvoapelant i drugoapelant ili apelanti) iz Tuzle, koje zastupa Edin Mukanović, odvjetnik iz Tuzle, podnijeli su 4. lipnja 2010. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 58 0 P 901329 08 Rev od 29. prosinca 2009. godine i Presude Kantonalnog suda u Mostaru (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 007-0-Pž-000 133 od 21. studenog 2007. godine.


2. Na temelju članka 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog i Kantonalnog suda, kao i Udruge dioničara "Polihem" (u daljnjem tekstu: Udruga dioničara), kao umješača na strani apelanata, te od "Salus-Hotel Stella" Neum (u daljnjem tekstu: tuženi), kao i umješača na strani tuženog Federacije Bosne i Hercegovine, koju zastupa Federalno pravobraniteljstvo, i Poduzeća "Bumes" d.o.o. Split - Republika Hrvatska (u daljnjem tekstu: umješači na strani tuženog) zatraženo je 28. travnja 2011. godine da dostave odgovore na apelaciju.

3. Vrhovni sud je odgovor na apelaciju dostavio 16. svibnja 2011. godine, tuženi 19. svibnja 2011. godine, umješač na strani tuženog 18. svibnja 2011. godine, a Kantonalni sud, Federalno pravobraniteljstvo i Udruga dioničara nisu dostavili odgovore na apelaciju.

4. Na temelju članka 26. stavak 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori na apelaciju dostavljeni su apelantima 3. listopada 2011. godine.



6. Presudom Općinskog suda u Mostaru (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj 07 58 Ps 901329 03 Ps od 13. travnja 2007. godine, donesenom u ponovnom postupku po tužbi apelanata protiv tuženog, uz sudjelovanje Udruge dioničara kao umješača na strani apelanata, a radi utvrđivanja, vraćanja u posjed i poništenja upisa utvrđeno je (stavak I. izreke) da su apelanti vlasnici sa po 1/2 dijela nekretnine Hotel "Stella" u Neumu, u izreci presude preciznije označene zemljišnoknjižnim i katastarskim podacima (u daljnjem tekstu: sporne nekretnine). Stavkom II. iste presude naloženo je tuženom da sporne nekretnine, bliže označene u stavku I. izreke prvostupanjske presude, preda u posjed i na slobodno raspolaganje apelantima sa svim inventarom. Stavkom III. ove presude je utvrđeno da je ništavo Rješenje Višeg suda u Mostaru o privremenom upisu broj U/r-1044/94 o osnutku UTP Hotel "Stella" d.o.o. Neum broj U/I-1044/94 od 5. svibnja 1994. godine u registarskom ulošku broj 1-55/14. Dalje, stavkom IV. je utvrđeno da je ništavo Rješenje Višeg suda u Mostaru broj U/I-922/97 od 29. kolovoza 1997. godine o osnutku Poduzeća - društva sa ograničenom odgovornošću u mješovitom vlasništvu "Salus - Hotel Stella" Neum, registarski uložak broj 19320. Stavkom V. navedene odluke je utvrđeno da je ništav upis u zemljišnim knjigama u zk. uložak broj 1552 k.o. Gradac u vlasničkom listu u korist tuženog, te upis u C listu prava korištenja na nekretninama iz lista A u korist tuženog. I, konačno, stavkom VI. ove presude odbijen je tužbeni zahtjev apelanata kojim je traženo da se utvrdi da je ništavo Rješenje Višeg suda u Mostaru broj U/1- 129/98 od 17. ožujka 1998. godine o pripajanju UTP "Obala plaža" d.o.o. Neum KTP d.o.o. "Obnova tad" Neum kao neutemeljen.

7. Općinski sud je u parničnom postupku proveo dokaze koje su priložili i predložili zastupnici parničnih stranaka, a koji su bliže navedeni na str. 3. i 4. prvostupanjske presude, te je u daljnjem tekstu obrazloženja prezentirao sadržaj provedenih dokaza. Općinski sud je utvrdio da je tuženi privremeno organizirao poduzeće UTP "Hotel Stella" d.o.o Neum 1994. godine koje organiziranje nikada nije bilo objavljeno u "Narodnim novinama" HRHB, te da je tuženi u to vrijeme na nezakonit način zlouporabio rješenje Višeg suda iz Mostara iz 1994. godine koje nikada nije postalo ni pravomoćno, niti je objavljeno. Dalje se navodi da je zaključenjem fiktivnog ugovora o osnutku tadašnjeg društva iz istog registarskog spisa vidljivo da tuženi nikada nije unio imovinu u osnivanje poduzeća u mješovitom vlasništvu iz 1997. godine, odnosno kapital jednom od osnivača društva, niti u istom spisu ima bilo kakav dokaz da bi predmetna nekretnina u ovoj pravnoj stvari bila iskazana u bilo kakvoj protuvrijednosti i unesena kao kapital udjel u poduzeću tuženog. Nakon provedenog postupka i ocjene svih provedenih dokaza, Općinski sud je zaključio da su apelanti, kao pravni sljednici SOUR-a "Soda so" RO "Poliuretanska hemija" - Tuzla postali i stvarni vlasnici na temelju građenja poslovnog objekta Hotel "Stella" u Neumu, i to na temelju građevinske i upotrebne dozvole. Stoga je


Općinski sud zaključio da je na temelju odredaba članka 41. Zakona o vlasničkopravnim odnosima ("Službene novine Federacije BiH" broj 6/98) tuženi dužan predmetnu nekretninu predati kako u vlasništvo, tako i u posjed apelantima. Općinski sud nije prihvatio prigovor tuženog o stvarnoj nenadležnosti Općinskog suda, jer se predmetna nekretnina nalazi na području općine Neum, zbog toga što se u predmetnoj parnici radi o sporu između gospodarskih subjekata za čije je rješavanje nadležan Gospodarski odjel Suda u Mostaru. Također, Općinski sud nije prihvatio navod tuženog da su apelanti sada u cijelosti privatizirani, te da zbog tog razloga ne bi bili aktivno legitimirani u ovom sporu, budući da je utvrdio da su apelanti privatizirani 2000. godine, da predmetna nekretnina nikad nije ušla u proces privatizacije sukladno Zakonu o privatizaciji iz 1997. godine, već da se "predmetna nekretnina još uvijek iskazuje, kao i nalazi u mješovitom vlasništvu, a sve prema Zakonu o privatizaciji poduzeća iz 1989. godine, kada je predmetna nekretnina i iskazana u državnom, tada društvenom, vlasništvu u visini od 33,07638 %". Zbog navedenog, Općinski sud je odlučio kao u izreci ove odluke na temelju odredaba članka 41. Zakona o vlasničkopravnim odnosima FBiH ("Službene novine FBiH" broj 6/98), odredaba članka 72. stavak 1. točka 4. Zakona o privrednim društvima ("Službene novine Federacije BiH" br. 23/99, 45/00, 2/02, 6/02, 29/03, 68/05, 91/07, 84/08 - prečišćeni tekst), a u svezi sa čl. 103. i 104. Zakona o obveznim odnosima ("Službeni list SFRJ" br. 29/78, 39/85 i "Službeni list Republike Bosne i Hercegovine" br. 2/92, 13/93 i 13/94).

8. Presudom Kantonalnog suda broj 007-0-Pž-000 133 od 21. studenog 2007. godine usvojeni su zahtjevi umješača na strani tuženog (Federacije BiH i,,Bumesа" d.o.o. Split) da kao umješači sudjeluju u ovoj pravnoj stvari na strani tuženog. Dalje, istom presudom je utvrđeno da se prizivi tuženog i umješačâ na njegovoj strani uvažavaju, prvostupanjska presuda preinačava u usvajajućem dijelu tako što se odbija tužbeni zahtjev apelanata (stavak I. do V. prvostupanjske presude). Kako je Kantonalni sud utvrdio, Federacija BiH ima pravni interes da tuženi uspije u sporu, jer je i sâm tuženi u prizivu tvrdio da apelanti nisu aktivno legitimirani obzirom na to da su predmetne nekretnine u međuvremenu postale državno vlasništvo, dakle, vlasništvo ovog umješača. Dalje je navedeno da i "Bumes" d.o.o. Split, kao umješač na strani tuženog, ima pravni interes da tuženi uspije u ovom sporu, jer, kako je i sâm naveo u prizivu i prezentirao dokaze o tome, on je investirao u tuženika po osnovi dokapitalizacije tuženika, te ima upisano založno pravo na nekretnini koja je predmetom spora i čije utvrđenje i povrat u posjed traže [apelanti]. Zbog navedenih razloga, Kantonalni sud je usvojio njihovo sudjelovanje u postupku u smislu odredbe članka 370. st. 2. i 3. Zakona o parničnom postupku FBiH (u daljnjem tekstu: ZPPFBiH).

9. Prema ocjeni Kantonalnog suda, prigovor tuženog da apelanti nemaju pravo tražiti da im se vrate sporne nekretnine sa svim ostalim pravima koja iz toga proizlaze je utemeljen (brisanje upisa i dr.), jer apelanti nisu aktivno legitimirani u ovoj pravnoj stvari. Naime, prema mišljenju Kantonalnog suda, prvostupanjski sud se pozvao na odredbu članka 41. Zakona o vlasničkopravnim odnosima FBiH, pri čemu je očito mislio na odredbu članka 43. toga zakona (članak 41. se odnosi na stjecanje vlasništva na pokretnu stvar). Međutim, kako je zaključio Kantonalni sud, prvostupanjski sud je zanemario činjenicu da je pravni prednik apelanata privatiziran i da je o pitanju sporne imovine trebalo raspraviti sa aspekta više zakona iz oblasti privatizacije (Zakon o privatizaciji poduzeća, Zakon o pretvaranju državnog vlasništva, Zakon o gospodarskim društvima, Zakon o početnoj bilanci stanja poduzeća i banaka, Zakon o poduzećima i dr.) kao lex specialis, jer je od toga

ovisila i aktivna legitimacija apelanata u ovome sporu. Kako je utvrdio Kantonalni sud, Agencija za privatizaciju FBiH postupala je u konkretnoj pravnoj stvari sukladno pozitivnim propisima, pa je u tom pravcu prvo donijela Rješenje pod brojem 01-02- 4361/2000 od 27. rujna 2000. godine o odobravanju početne bilance poduzeća "Soda so Holding" d.d. u mješovitom vlasništvu Poliuretanska hemija "Polihem" sa p.o. sa sjedištem u Tuzli i odobrila program privatizacije za to poduzeće. Dalje je utvrđeno da navedeno poduzeće nije postupilo po nalogu Agencije da,,do okončanja privatizacije završi započeti postupak utvrđivanja i evidentiranja prava vlasništva na nekretninama", što se jasno vidi iz dokumentacije u spisu, a posebice dopisa Agencije broj 05-19-819/05 od 24. veljače 2005. godine upućenog HUTP "Salus - Hotel Stella" Neum. Kako je zaključio Kantonalni sud, sporna imovina nije bila predmetom privatizacije poduzeća "Soda so Holding" d.d. u mješovitom vlasništvu Poliuretanska hemija "Polihem" sa p.o. Tuzla, pa samim tim ne može biti vlasništvo današnjih apelanata. Dalje, ona je postala vlasništvo Federacije BiH, u smislu već citiranih zakonskih propisa, te posebice odredbe članka 4. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o početnoj bilanci stanja poduzeća i banaka ("Službene novine FBiH" broj 47/06), kojim je izmijenjen raniji članak 20. istoimenog zakona. U pogledu navoda Udruge dioničara, Kantonalni sud je utvrdio da za presuđenje nije bitna tvrdnja ovog umješača na strani apelanata da je "tužba [od apelanata] podnesena još 1998. godine i da je u to vrijeme kapital prvoapelanta bio isti kao i 1991. godine, tj. u mješovitom vlasništvu, te da je otuda neutemeljen prigovor u pogledu aktivne legitimacije od tuženog, Pravobraniteljstva i umješača na strani tuženog", jer su se od tada znatno izmijenile sve relevantne okolnosti. Kantonalni sud je naveo da se sud nije mogao upuštati u njegove tvrdnje da Agencija za privatizaciju nije smjela primjenjivati propise iz oblasti privatizacije na tvrtke u kojima već postoji privatni kapital, a posebice Agencija nije mogla, niti imala pravo dio imovine isknjižavati na teret cijelog kapitala i tako isknjiženu imovinu proglasiti državnom imovinom, jer predmet spora nije bio sâm postupak privatizacije i je li on proveden zakonito ili ne. Kantonalni sud je zaključio da je predmet spora bilo vlasništvo na spornim nekretninama, pa je, primjenom relevantnih propisa, utvrđeno da sporne nekretnine nisu vlasništvo apelanata. Zbog svih navedenih razloga, Kantonalni sud je preinačio prvostupanjsku presudu i odbio zahtjev apelanata, odnosno odlučio, u smislu odredbe članka 229. stavak 4. ZPP, kao u izreci presude.

10. Presudom Vrhovnog suda broj 58 0 P 901329 08 Rev od 29. prosinca 2009. godine revizije apelanata i umješača na strani apelanata su odbijene. U obrazloženju presude Vrhovni sud je ponovio utvrđenje nižestupanjskih sudova iz kojeg proizlazi da je 1993. godine Hrvatska republika Herceg-Bosna donijela Uredbu o privremenom organiziranju poslovanja gospodarskih subjekata na njezinom teritoriju, te je istaknuo da je Kantonalni sud konstatirao da je predmetna uredba prestala važiti, kao i da se na temelju nje mogao izvršiti samo privremeni, a ne trajni upis. Međutim, navedeno je da je Kantonalni sud u obrazloženju svoje odluke konstatirao da je rješenjem Višeg suda u Mostaru od 5. svibnja 1994. godine na temelju navedene uredbe donesena odluka o organiziranju društva sa ograničenom odgovornošću u društvenom vlasništvu pod nazivom UTP "Hotel Stella" d.o.o. Neum, "ali ne na određeno vrijeme, što znači da je izvršen trajan upis", te da su tom prilikom uneseni osnovna sredstva i sitni inventar u vrijednosti od 818.094,21 DM. Utvrđeno je da je nakon toga, 1997. godine, donesena odluka o osnutku novog društva u mješovitom vlasništvu "Salus - Hotel Stella", čiji su osnivači bili Hotel "Stella", Općina Neum i "Prerada" d.d. Split u koje je


Hotel "Stella" unio stvari i prava u vrijednosti od 253.802,00 DM. Vrhovni sud je, potom, istaknuo da je Kantonalni sud konstatirao da je na taj način prekršeno temeljno načelo građanskog prava prema kojem nitko ne može prenijeti na drugog više prava nego što ga sâm ima, te da je, stoga, Kantonalni sud zaključio da se radi o ništavom pravnom poslu, te da je tuženik došao u posjed imovine pravnog prednika apelanata na temelju ništavog pravnog posla, a ne ništavosti upisa u sudski registar.

11. U konkretnom predmetu, bez obzira na činjenicu da je Vrhovni sud potvrdio ocjenu drugostupanjskog suda, radi se o ništavom pravnom poslu, a tuženi je došao u posjed imovine pravnog prednika apelanata na temelju ništavog pravnog posla, a ne ništavosti upisa u sudski registar (članak 51. Zakona o upisu u sudski registar, "Službene novine FBiH" broj 4/2000), Vrhovni sud je prihvatio ocjenu Kantonalnog suda da apelanti nisu aktivno legitimirani u ovoj pravnoj stvari. Prema mišljenju Vrhovnog suda, ovo zbog toga što se prvostupanjski sud poziva na odredbu članka 41. umjesto članka 43. Zakona o vlasničkopravnim odnosima koji propisuje da vlasnik može tužbom zahtijevati od posjednika povrat individualno određene stvari pri čemu mora dokazati da na stvar čiji povrat traži ima pravo vlasništva, kao i da se ona nalazi u faktičkoj vlasti tuženog. Dalje je navedeno da iz provedenih dokaza drugostupanjski sud konstatira da je pravni prednik apelanata privatiziran i da se o pitanju njegove imovine moralo raspraviti sa aspekta više zakona iz oblasti privatizacije kao specijalnih zakona, jer je od toga ovisila i aktivna legitimacija apelanata u ovom sporu. Vrhovni sud je, potom, ukazao na relevantne odredbe Zakona o agenciji za privatizaciju i Zakona o početnoj bilanci stanja poduzeća i banaka (u daljnjem tekstu: Zakon o početnoj bilanci), Uredbe o načinu raspolaganja spornom imovinom, te Uredbe o metodologiji za pripremu programa i izradu početne bilance poduzeća za privatizaciju. Istaknuto je da je, postupajući po navedenim propisima, Agencija za privatizaciju FBiH prvo donijela rješenje od 27. rujna 2000. godine o odobravanju početne bilance poduzeća "Soda so Holding" d.d. (pravni prednik apelanata) u kojem je naložila da do okončanja privatizacije završi započeti postupak utvrđivanja i evidentiranja prava vlasništva. Navedeno je da je pravni prednik apelanata dostavio Agenciji za privatizaciju programe privatizacije i početnu bilancu sukladno navedenim propisima, ali da je utvrđeno da je nužno izvršiti ispravke i dopuniti dokumentaciju kojom se dokazuje vlasništvo na nekretninama i da je ovu dokumentaciju moguće dostaviti i naknadno, do okončanja privatizacije poduzeća. Utvrđeno je da iz provedenih dokaza proizlazi da prednik apelanata "nije postupio po nalogu Agencije i do okončanja privatizacije nije dovršio postupak utvrđenja i evidentiranja prava vlasništva". Dalje je navedeno da iz rješenja Agencije o odobrenju privatizacije HUTP "Salus - Hotel Stella" Neum sa klauzulom pravomoćnosti proizlazi da je 31. prosinca 2005. godine to poduzeće u aktivnoj podbilanci imalo 62,34% državnog i 37,57% privatnog kapitala.

12. Kako je naveo Vrhovni sud, sporne nekretnine nisu bile predmetom privatizacije pravnog prednika apelanata, pa samim tim ne može biti vlasništvo ni današnjih apelanata bez obzira na to što je nastao privatizacijom njegovog pravnog prednika. One su postale vlasništvo Federacije BiH u smislu odredbe članka 4. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o početnoj bilanci. Dalje je navedeno da su umješači na strani apelanata protiv odluka Agencije za privatizaciju iskoristili sva dozvoljena pravna sredstva i da nisu uspjeli. Vrhovni sud, također, navodi da je zaključkom Agencije za privatizaciju BiH od 25. siječnja 2007. godine odbačen prijedlog umješača na strani apelanata o obnovi postupka koji je okončan rješenjem iste agencije od 27. rujna 2006. godine kao izjavljen od

neovlaštene osobe. Suprotno navodima revizije, Vrhovni sud smatra da je drugostupanjski sud pravilno odlučio kada je zaključio da je izvršena privatizacija javnim upisom dionica i izdano rješenje o odobrenju upisa izvršene privatizacije, te da su primjenom zakonskih odredaba prestala prava na navedenoj imovini poduzeća, a sve sukladno članku 20. Zakona o početnoj bilanci. Vrhovni sud je zaključio da je na taj način predmetna imovina postala vlasništvo umješača Federacije BiH, a dioničari svoja vlasnička i upravljačka prava mogu ostvariti kod prvoapelanta. Vrhovni sud smatra da je utvrđeno da državni kapital iznosi 56,22%, a privatni 24,95%, pa je državni kapital prodan javnim upisom dionica u prvom javnom upisu - drugi krug a nakon što je izvršena prodaja državnog kapitala, Agencija za privatizaciju Federacije BiH svojim rješenjem od 12. rujna 2001. godine odobrila je upis izvršene privatizacije u sudski registar sukladno članku 38. Zakona o privatizaciji poduzeća. ("Službene novine FBiH" broj 27/97). Prema ocjeni Vrhovnog suda, izvršenom privatizacijom i javnim upisom dionica, te nakon izdanog rješenja o odobrenju upisa izvršene privatizacije prestala su ranija prava na navedenoj imovini poduzeća zbog čega je predmetna imovina postala vlasništvo FBiH, a umješači na strani apelanata svoja vlasnička i upravljačka prava mogu ostvarivati kod prvoapelanta, te nemaju ovlast pokrenuti sudski postupak. Konačno, Vrhovni sud smatra da je pravilan zaključak drugostupanjskog suda da, prema odredbama Zakona o privatizaciji poduzeća, proizlazi da je proces privatizacije u Federaciji BiH otpočeo koncem 1997. godine i tekao do 2000. godine, kada su nadležne agencije usvajale programe privatizacije i početne bilance stanja a nakon toga izdavale rješenja o odobrenju programa privatizacije i početnih bilanci stanja poduzeća u kojima su bili utvrđeni iznos i struktura kapitala a, između ostalog, i vrijednost pasivne podbilance. I, konačno, u pogledu navoda drugoapelanta, Vrhovni sud je zaključio da iz provedenih dokaza proizlazi neupitna činjenica da je drugoapelant, također, privatiziran, da sporna imovina nije bila u njegovoj aktivnoj podbilanci i da ova imovina nije ušla u njegovu stečajnu masu, jer je isknjižena prije pokretanja stečajnog postupka, zbog čega su navodi drugoapelanta u reviziji bez ikakve osnove.


13. Apelanti su naveli da je osporenim odlukama povrijeđeno njihovo pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija) i pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Oni smatraju da su redoviti sudovi nepravilnom primjenom materijalnog prava, te pogrešnom ocjenom izvedenih dokaza izveli pogrešan zaključak da apelanti nisu aktivno legitimirani u ovoj pravnoj stvari, jer je pravni prednik apelanata privatiziran, smatrajući da se o pitanju spornih nekretnina moralo raspraviti sa aspekta više zakona iz oblasti privatizacije, kao specijalnog zakona, jer je od toga, navodno, ovisila i aktivna legitimacija apelanata u ovoj pravnoj stvari. Apelanti navode da se iz materijalne dokumentacije priložene u spis prvostupanjskog suda, a posebice upotrebne dozvole izdane 1991. godine, te zemljišnoknjižne dokumentacije jasno može utvrditi da je Hotel "Stella" d.o.o. Neum vlasništvo apelanata sa dijelom ½, te da postoji i privatni dionički kapital u visini od 36,61913% prema vlasničkoj strukturi kapitala pravnog prednika apelanata sa stanjem na 31. prosinac 1991. godine. Apelanti predlažu da Ustavni sud usvoji apelaciju, poništi presude Vrhovnog i Kantonalnog suda i utvrdi povrede ustavnih prava apelanata na


pravično suđenje i imovinu i predmet vrati na ponovno suđenje uz konkretne upute, ili da svojom odlukom ostavi na snazi presudu Općinskog suda. Također, apelanti traže da Ustavni sud dosudi apelantima troškove ovog postupka u iznosu od 946,58 KM sa porezom na dodanu vrijednost.


14. U odgovoru na apelaciju Vrhovnog suda se navodi da nisu povrijeđena prava apelanata na pravično suđenje i na imovinu.

15. Tuženi navodi da je navedena apelacija nepravovremena, te da odlukama Kantonalnog i Vrhovnog suda apelantima nije uskraćeno pravo na pravično suđenje, niti pravo na imovinu prema važećim propisima. Uskraćivanje prava na pravično suđenje nije potkrijepljeno niti jednim argumentom u apelaciji, pa se ne može na njih ni odgovoriti. Što se tiče navoda da je navedenim odlukama apelantima uskraćeno pravo na imovinu, tuženi smatra da oni apsolutno ne stoje. On smatra da je potpuno ispravno stajalište Kantonalnog i Vrhovnog suda da apelanti nisu aktivno legitimirani, jer su pravni prednici apelanata privatizirani, da im sporna imovina nije ušla u početnu bilancu za privatizaciju i da navedenu imovinu ne mogu imati u vlasništvu. Netočan je navod apelacije da se država nezakonito umiješala u spor, jer je ta imovina državno vlasništvo čiji je nositelj FBiH i njezin pravi zastupnik se ispravno umiješao i zaštitio imovinu FBiH. Odlukama Agencije za privatizaciju FBiH sav privatni kapital je, kako zaključuje tuženi, smješten u kapital apelanata i on ne može ponovno biti i u kapitalu tuženog, niti se jedno pravo može iskoristiti dva puta.

16. Umješač na strani tuženog smatra da su navodi apelacije neutemeljeni i neargumentirani, jer su sudovi, donoseći predmetne odluke, proveli pravilan i zakonit postupak, kao i pravilno primijenili materijalno pravo, odnosno nije povrijeđeno pravo na pravično suđenje na štetu apelanata, niti pravo na imovinu. Navodi apelanata da su sudovi pogrešno primijenili materijalno pravo, te izveli pogrešne zaključke da apelanti nisu aktivno legitimirani u ovoj pravnoj stvari su neutemeljeni. Naprotiv, umješač na strani tuženog navodi da su sudovi pravilno primijenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtjev apelanata, te utvrdili da sporne nekretnine nisu u vlasništvu apelanata, niti da su bile predmetom privatizacije pravnog prednika apelanata. Stoga, umješač na strani tuženog smatra da pri donošenju osporenih odluka nije došlo do povrede prava koja apelanti navode u apelaciji, niti nekih drugih prava i sloboda zaštićenih Ustavom BiH i Europskom konvencijom. Zbog tih razloga se predlaže da sud apelaciju odbaci, odnosno odbije kao neutemeljenu.


17. U Zakonu o vlasničkopravnim odnosima FBiH ("Službene novine FBiH" broj 6/98) relevantne odredbe glase

Članak 43. Vlasnik može tužbom zahtijevati od posjednika povraćaj

individualno određene stvari. Vlasnik mora dokazati da na stvar čiji povraćaj traži ima pravo vlasništva, kao i da se ona nalazi u faktičkoj vlasti tuženog. Pravo na podnošenje tužbe iz stavka 1. ovog članka, ne zastarijeva.

18. U Zakonu o privatizaciji poduzeća ("Službene novine FBiH" br. 27/97, 8/99, 32/00, 45/00, 54/00, 61/01, 27/02, 33/02, 28/04, 44/04, 42/06 i 4/09) relevantne odredbe glase:

Članak 2. Odobravanje i provođenje privatizacije, sukladno ovom

zakonu, vrše Agencija Federacije Bosne i Hercegovine za privatizaciju (u daljnjem tekstu: Agencija Federacije) i agencije županija-kantona za privatizaciju (u daljnjem tekstu:

županijska- kantonalna agencija), utemeljene posebnim zakonom.

Članak 11. (1) Privatizacija poduzeća sukladno ovome Zakonu,

provodi se prodajom kapitala, dionica, imovine i udjela poduzeća u drugoj pravnoj osobi.

(2) O načinu privatizacije odlučuje i postupak privatizacije poduzeća provodi nadležna agencija.

Članak 15. Ugovor s kupcem o prodaji dionica ili udjela poduzeća u

pismenom obliku zaključuje nadležna agencija iz članka 11. stavak 2. ovog zakona.

19. U Zakonu o agenciji za privatizaciju ("Službene novine FBiH" br. 18/96, 2/02) relevantne odredbe glase:

Članak 1. Ovim zakonom osniva se Agencija za privatizaciju u

Federaciji Bosne i Hercegovine (u daljem tekstu: Agencija Federacije) i uređuje njen pravni položaj, sjedište, djelatnost i nadležnost, upravljanje i rukovođenje, financiranje, kao i osnivanje i osnove ustroja i nadležnosti kantonalnih agencija za privatizaciju.

20. U Zakonu o početnoj bilanci stanja poduzeća i banaka ("Službene novine FBiH" broj 12/98) relevantne odredbe glase:

Članak 1. Ovim zakonom uređuje se postupak i način pripreme

početnih bilanci stanja: poduzeća iz članka 1. Zakona o privatizaciji poduzeća ("Službene novine Federacije BiH", broj 27/97) i banaka iz članka 3. Zakona o privatizaciji banaka, u cilju privatizacije i poravnanja obveza i tražbina u međusobnim odnosima poduzeća, banaka i Federacije Bosne i Hercegovine (u daljem tekstu: Federacija).

Članak 2. Početna bilanca stanja predstavlja pregled stvari, prava,

obveza i kapitala poduzeća i banaka (u daljem tekstu: subjekti) sa kojim ulaze u proces privatizacije. Početna bilanca stanja se sastoji od: 1. Pasivne podbilance koja sadrži vrijednost stvari i prava sa pripadajućim kapitalom i obvezama koje nisu u posjedu, odnosno pod kontrolom subjekata, kao i vrijednost prava i obveze za koje se ovim zakonom utvrdi obveza odgovarajućeg tretmana u pripremi početne bilance iz stavka 1. ovog članka. 2. Neutralne podbilance koja sadrži vrijednost stanova i stvari sa pripadajućim kapitalom, za koje je aktom ovlaštenog organa pokrenut postupak restitucije. 3. Aktivne podbilance stanja koji sadrži vrijednosti stvari i prava sa pripadajućim kapitalom i obvezama koje nisu uključene podbilance iz toč. 1. i 2. ovog članka. Subjekti mogu prema svojim potrebama stvari i prava i kapital i obveze iskazivati i u analitičkom obliku (podbilanci) sukladno odredbama ovog zakona.

Članak 3. U slučajevima kada dva ili više poduzeća u svojim

početnim bilancama iskazuju ista prava, iste stvari, iste obveze i isti kapital, neće ići u proces privatizacije dok se, sukladno posebnim propisima, ne odredi način raspolaganja nad spornom imovinom.

21. U Zakonu o izmjenama i dopunama Zakona o početnoj bilanci stanja poduzeća i banaka ("Službene novine FBiH" broj 47/06) relevantne odredbe glase:

Članak 4. Preostale stvari, prava i obveze u pasivnoj podbilanci kao

i stvari, prava i obveze koje poduzeće nije iskazalo i /ili koje su prodane od strane poduzeća po izvršnosti programa privatizacije, a za koje se naknadno utvrdi da su trebale biti


iskazane u početnoj bilanci poduzeća, postaju vlasništvo Federacije/kantona, odobrenjem programa privatizacije i početne bilance stanja od strane nadležne agencije za privatizaciju.

VI. Dopustivost



24. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 58 0 P 901329 08 Rev od 29. prosinca 2009. godine protiv koje nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, osporenu presudu apelanti su primili 13. travnja 2010. godine, a apelacija je podnesena 4. lipnja 2010. godine, dakle, u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neutemeljena, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva.


VII. Meritum

26. Apelanti osporavaju presude redovitih sudova, tvrdeći da im je tim presudama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije i pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.


27. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi:

Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka stavak 2, što uključuje:

e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima, i druga prava vezana za krivične postupke.

Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi:

1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom. (...).

28. Ustavni sud smatra da je u konkretnom slučaju članak 6. stavak 1. Europske konvencije primjenjiv, jer se radi o postupku utvrđenja, vraćanja u posjed i poništenja upisa spornih nekretnina, dakle, nepobitno se radi o utvrđivanju građanskih prava. Ustavni sud će, stoga, razmotriti navode apelanata da postupak pred redovitim sudovima nije bio pravičan u smislu članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

29. U odnosu na navode apelacije koji se tiču prigovora na utvrđeno činjenično stanje i primjenu prava, Ustavni sud, prije svega, ukazuje da, prema praksi Europskog suda za ljudska

prava (u daljnjem tekstu: Europski sud) i Ustavnog suda, zadatak ovih sudova nije da preispituju zaključke redovitih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene prava (vidi, Europski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. lipnja 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan supstituirati redovite sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je općenito zadatak redovitih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi, Europski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. svibnja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je ispitati je li eventualno došlo do povrede ili zanemarivanja ustavnih prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na učinkovit pravni lijek i dr.), te je li primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska. Dakle, u okviru apelacijske nadležnosti Ustavni sud se bavi isključivo pitanjem eventualne povrede ustavnih prava ili prava iz Europske konvencije u postupku pred redovitim sudovima.

30. Ustavni sud se, dakle, prema navedenome stajalištu, može iznimno, kada ocijeni da je u određenom postupku redoviti sud proizvoljno postupao kako u utvrđivanju činjenica, tako i u primjeni relevantnih pozitivno-pravnih propisa (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 311/04 od 22. travnja 2005. godine, stavak 26), upustiti u ispitivanje načina na koji su nadležni sudovi utvrđivali činjenice i na tako utvrđene činjenice primijenili pozitivno-pravne propise. U kontekstu navedenoga Ustavni sud podsjeća i da je u više svojih odluka ukazao da očigledna proizvoljnost u primjeni relevantnih propisa nikada ne može voditi ka jednom pravičnom postupku (vidi Odluku Ustavnog suda broj AP 1293/05 od 12. rujna 2006. godine, točka 25. i dalje). Stoga će Ustavni sud u konkretnom slučaju, obzirom na pitanja koja apelanti problematiziraju, ispitati jesu li pobijane odluke utemeljene na proizvoljnoj primjeni pozitivno-pravnih propisa.

31. Ustavni sud zapaža da se iz obrazloženja osporenih odluka može zaključiti da sporne nekretnine nisu bile predmetom privatizacije poduzeća,,Soda so Holding" d.d. (pravni prednik apelanata) iz čega su Vrhovni i Kantonalni sud zaključili da samim tim ne može biti vlasništvo ni današnjih apelanata bez obzira na to što je nastao privatizacijom njihovog pravnog prednika. To stoga što su sporne nekretnine postale vlasništvo Federacije BiH u smislu odredbe članka 4. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o početnoj bilanci stanja poduzeća i banaka.

32. U kontekstu navedenog Ustavni sud zapaža da su redoviti sudovi, suprotno apelacijskim navodima apelanata, dali iscrpne razloge u svezi sa utvrđenim činjeničnim stanjem, te da u spisu predmeta nema ništa što bi ukazivalo na to da je ocjena dokaza bila proizvoljna. Dalje, imajući u vidu razloge na kojim su Vrhovni sud i Kantonalni sud utemeljili svoje odlučenje, Ustavni sud nije ustanovio nikakvu proizvoljnost u zaključku da su izvršenom privatizacijom i javnim upisom dionica, te nakon izdanog rješenja o odobrenju upisa izvršene privatizacije prestala ranija prava na navedenoj imovini poduzeća zbog čega je predmetna imovina postala vlasništvo FBiH. S tim u svezi, Ustavni sud smatra da su u obrazloženju presuda Vrhovnog i Kantonalnog suda dani jasni i precizni razlozi za primjenu relevantnih odredaba Zakona o vlasničkopravnim odnosima i niza drugih materijalnih propisa koji reguliraju proces privatizacije. Imajući u vidu sadržaj relevantnih odredaba navedenih propisa na kojim su redoviti sudovi utemeljili svoje odluke, Ustavni sud nije ustanovio nikakvu proizvoljnost u zaključku redovitih sudova da apelanti nisu imali aktivnu legitimaciju u konkretnom slučaju, budući da je nepobitno utvrđeno da pravni prednik apelanata nije postupio po nalogu Agencije za privatizaciju i do okončanja privatizacije nije


dovršio postupak utvrđenja i evidentiranja prava vlasništva na spornim nekretninama koje zbog toga i nisu bile predmetom privatizacije pravnog prednika apelanata, pa samim tim ne može biti vlasništvo ni današnjih apelanata bez obzira na to što su nastali privatizacijom njegovog pravnog prednika. Dana obrazloženja Vrhovnog suda i Kantonalnog suda ni u jednom dijelu ne izgledaju proizvoljno ili neprihvatljivo sama po sebi, pa Ustavni sud smatra da navedeno obrazloženje u potpunosti zadovoljava standarde članka 6. Europske konvencije.

33. Imajući u vidu navedeno, kao i okolnost da su redoviti sudovi u osporenim odlukama detaljno raspravili o svim prigovorima koje apelanti ponavljaju u apelaciji i dali iscrpne razloge zašto oni ne mogu dovesti do drugačijeg rješenja konkretne pravne stvari, Ustavni sud smatra da u okolnostima konkretnog slučaja nema ništa što bi ukazivalo na to da su sudovi proizvoljno primijenili relevantne propise na štetu apelanata.

34. Stoga, Ustavni sud zaključuje da osporenim presudama nije povrijeđeno pravo apelanata na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

Pravo na imovinu

35. Apelanti se žale da im je osporenim presudama povrijeđeno i pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Apelanti posebice ne obrazlažu kršenje ovog prava, već svoje navode temelje na pogrešnoj primjeni procesnog i materijalnog prava, odnosno utvrđenom činjenično stanju. Međutim, Ustavni sud je, razmatrajući ove navode u okviru članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, već zaključio da su ti navodi neutemeljeni. Stoga, Ustavni sud smatra da nema ništa što u konkretnom slučaju ukazuje da je povrijeđeno pravo apelanata na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, odnosno zaključuje da su i ovi navodi apelanata neutemeljeni.

VIII. Zaključak

36. Ustavni sud zaključuje da nema povrede prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije kada ne postoji ništa što ukazuje na to da je nadležni sud proizvoljno primijenio relevantne propise na štetu apelanata i kada obrazloženje osporenih odluka u potpunosti zadovoljava standarde članka 6. Europske konvencije obzirom na to da su dani jasni i precizni razlozi za zaključak sudova da apelanti nisu imali aktivnu legitimaciju u konkretnom predmetu.

37. Također, Ustavni sud zaključuje da zbog istih razloga nije prekršeno ni pravo apelanata na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.

38. Na temelju članka 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.




Уставни суд Босне и Херцеговине у Вијећу од пет

судија, у предмету број АП 2178/10, рјешавајући апелацију "Сода со" д.д. Полиуретанска хемија "Полихем" - Тузла у стечају и "Сода со" д.д. Изоцијантна хемија ТДИ - Тузла у стечају, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 59 став 2 алинеја 2 и члана 61 ст. 1 и 3

Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 60/05, 64/08 и 51/09), у саставу:

Валерија Галић, предсједница Миодраг Симовић, потпредсједник Сеада Палаврић, потпредсједница Мато Тадић, судија Мирсад Ћеман, судија на сједници одржаној 5. новембра 2013. године донио

је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Одбија се као неоснована апелација "Сода со" д.д.

Полиуретанска хемија "Полихем"- Тузла у стечају и "Сода со" д.д. Изоцијантна хемија ТДИ - Тузла у стечају поднесена против Пресуде Врховног суда Федерације Босне и Херцеговине број 58 0 П 901329 08 Рев од 29. децембра 2009. године и Пресуде Кантоналног суда у Мостару број 007-0-Пж-000 133 од 21. новембра 2007. године.

Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и у "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине".


1. "Сода со" д.д. Полиуретанска хемија "Полихем" - Тузла у стечају и "Сода со" д.д. Изоцијантна хемија ТДИ – Тузла у стечају (у даљњем тексту: првоапелант и другоапелант или апеланти) из Тузле, које заступа Един Мукановић, адвокат из Тузле, поднијели су 4. јуна 2010. године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Пресуде Врховног суда Федерације Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Врховни суд) број 58 0 П 901329 08 Рев од 29. децембра 2009. године и Пресуде Кантоналног суда у Мостару (у даљњем тексту: Кантонални суд) број 007-0-Пж-000 133 од 21. новембра 2007. године.


2. На основу члана 22 ст. 1 и 2 Правила Уставног суда, од Врховног и Кантоналног суда, као и Удружења дионичара "Полихем" (у даљњем тексту: Удружење дионичара), као умјешача на страни апеланата, те од "Salus-Hotel Stella" Неум (у даљњем тексту: тужени), као и умјешача на страни туженог Федерације Босне и Херцеговине, коју заступа Федерално правобранилаштво, и Предузећа "Бумес" д.о.о. Сплит - Република Хрватска (у даљњем тексту: умјешачи на страни туженог) затражено је 28. априла 2011. године да доставе одговоре на апелацију.

3. Врховни суд је одговор на апелацију доставио 16. маја 2011. године, тужени 19. маја 2011. године, умјешач на страни туженог 18. маја 2011. године, а Кантонални суд, Федерално правобранилаштво и Удружење дионичара нису доставили одговоре на апелацију.

4. На основу члана 26 став 2 Правила Уставног суда, одговори на апелацију достављени су апелантима 3. октобра 2011. године.


5. Чињенице предмета које произилазе из навода апеланата и докумената предочених Уставном суду могу дa се сумирају на сљедећи начин:

6. Пресудом Општинског суда у Мостару (у даљњем тексту: Општински суд) број 07 58 Пс 901329 03 Пс од 13. априла 2007. године, донесеном у поновном поступку по


тужби апеланата против туженог, уз учешће Удружења дионичара као умјешача на страни апеланата, а ради утврђивања, враћања у посјед и поништења уписа утврђено је (став I изреке) да су апеланти сопственици са по 1/2 дијела непокретности Хотел "Stella" у Неуму, у изреци пресуде прецизније означене земљишнокњижним и катастарским подацима (у даљњем тексту: спорне непокретности). Ставом II исте пресуде наложено је туженом да спорне непокретности, ближе означене у ставу I изреке првостепене пресуде, преда у посјед и на слободно располагање апелантима са свим инвентаром. Ставом III ове пресуде је утврђено да је ништаво Рјешење Вишег суда у Мостару о привременом упису број У/р-1044/94 о оснивању УТП Хотел "Stella" д.о.о. Неум број У/I-1044/94 од 5. маја 1994. године у регистарском улошку број 1-55/14. Даље, ставом IV је утврђено да је ништаво Рјешење Вишег суда у Мостару број У/I-922/97 од 29. августа 1997. године о оснивању Предузећа - друштва са ограниченом одговорношћу у мјешовитој својини "Salus - Hotel Stella" Неум, регистарски уложак број 19320. Ставом V наведене одлуке је утврђено да је ништав упис у земљишним књигама у зк. уложак број 1552 к.о. Градац у власничком листу у корист туженог, те упис у Ц листу права коришћења на непокретностима из листа А у корист туженог. И, коначно, ставом VI ове пресуде одбијен је тужбени захтјев апеланата којим је тражено да се утврди да је ништаво Рјешење Вишег суда у Мостару број У/1- 129/98 од 17. марта 1998. године о припајању УТП "Обала плажа" д.о.о. Неум КТП д.о.о. "Обнова тад" Неум као неоснован.

7. Општински суд је у парничном поступку спровео доказе које су приложили и предложили заступници парничних странака, а који су ближе наведени на стр. 3 и 4 првостепене пресуде, те је у даљњем тексту образложења презентовао садржину спроведених доказа. Општински суд је утврдио да је тужени привремено организовао предузеће УТП "Hotel Stella" д.о.о Неум 1994. године које организовање никада није било објављено у "Народним новинама" ХРХБ, те да је тужени у то вријеме на незаконит начин злоупотријебио рјешење Вишег суда из Мостара из 1994. године које никада није постало ни правоснажно, нити је објављено. Даље се наводи да је закључењем фиктивног уговора о оснивању тадашњег друштва из истог регистарског списа видљиво да тужени никада није унио имовину у оснивање предузећа у мјешовитој својини из 1997. године, односно капитал једном од оснивача друштва, нити у истом спису има било какав доказ да би предметна непокретност у овој правној ствари била исказана у било каквој противвриједности и унесена као капитал удио у предузећу туженог. Након спроведеног поступка и оцјене свих спроведених доказа, Општински суд је закључио да су апеланти, као правни сљедници СОУР-а "Сода со" РО "Полиуретанска хемија" - Тузла постали и стварни сопственици на основу грађења пословног објекта Хотел "Stella" у Неуму, и то на основу грађевинске и употребне дозволе. Стога је Општински суд закључио да је на основу одредаба члана 41 Закона о својинскоправним односима ("Службене новине Федерације БиХ" број 6/98) тужени дужан предметну непокретност да преда како у својину, тако и у посјед апелантима. Општински суд није прихватио приговор туженог о стварној ненадлежности Општинског суда, јер се предметна непокретност налази на подручју општине Неум, због тога што се у предметној парници ради о спору између привредних субјеката за чије је рјешавање надлежно Привредно одјељење Суда у Мостару. Такође, Општински суд није прихватио навод туженог да су

апеланти сада у цијелости приватизовани, те да због тог разлога не би били активно легитимисани у овом спору, будући да је утврдио да су апеланти приватизовани 2000. године, да предметна непокретност никад није ушла у процес приватизације у складу са Законом о приватизацији из 1997. године, већ да се "предметна непокретност још увијек исказује, као и налази у мјешовитој својини, а све према Закону о приватизацији предузећа из 1989. године, када је предметна непокретност и исказана у државној, тада друштвеној, својини у висини од 33,07638 %". Због наведеног, Општински суд је одлучио као у изреци ове одлуке на основу одредаба члана 41 Закона о својинскоправним односима ФБиХ ("Службене новине ФБиХ" број 6/98), одредаба члана 72 став 1 тачка 4 Закона о привредним друштвима ("Службене новине Федерације БиХ" бр. 23/99, 45/00, 2/02, 6/02, 29/03, 68/05, 91/07, 84/08 - пречишћени текст), а у вези са чл. 103 и 104 Закона о обвезним односима ("Службени лист СФРЈ" бр. 29/78, 39/85 и "Службени лист Републике Босне и Херцеговине" бр. 2/92, 13/93 и 13/94).

8. Пресудом Кантоналног суда број 007-0-Пж-000 133 од 21. новембра 2007. године усвојени су захтјеви умјешача на страни туженог (Федерације БиХ и,,Бумеса" д.о.о. Сплит) да као умјешачи учествују у овој правној ствари на страни туженог. Даље, истом пресудом је утврђено да се жалбе туженог и умјешачâ на његовој страни уважавају, првостепена пресуда преиначава у усвајајућем дијелу тако што се одбија тужбени захтјев апеланата (став I до V првостепене пресуде). Како је Кантонални суд утврдио, Федерација БиХ има правни интерес да тужени успије у спору, јер је и сâм тужени у жалби тврдио да апеланти нису активно легитимисани с обзиром на то да су предметне непокретности у међувремену постале државна својина, дакле, својина овог умјешача. Даље је наведено да и "Бумес" д.о.о. Сплит, као умјешач на страни туженог, има правни интерес да тужени успије у овом спору, јер, како је и сâм навео у жалби и презентовао доказе о томе, он је инвестирао у туженика по основу докапитализације туженика, те има уписано заложно право на непокретности која је предмет спора и чије утврђење и поврат у посјед траже [апеланти]. Због наведених разлога, Кантонални суд је усвојио њихово учествовање у поступку у смислу одредбе члана 370 ст. 2 и 3 Закона о парничном поступку ФБиХ (у даљњем тексту: ЗППФБиХ).

9. Према оцјени Кантоналног суда, приговор туженог да апеланти немају право да траже да им се врате спорне непокретности са свим осталим правима која из тога произилазе је основан (брисање уписа и др.), јер апеланти нису активно легитимисани у овој правној ствари. Наиме, према мишљењу Кантоналног суда, првостепени суд се позвао на одредбу члана 41 Закона о својинскоправним односима ФБиХ, при чему је очито мислио на одредбу члана 43 тога закона (члан 41 се односи на стицање својине на покретну ствар). Међутим, како је закључио Кантонални суд, првостепени суд је занемарио чињеницу да је правни предник апеланата приватизован и да је о питању спорне имовине требало расправити са аспекта више закона из области приватизације (Закон о приватизацији предузећа, Закон о претварању државне својине, Закон о привредним друштвима, Закон о почетном билансу стања предузећа и банака, Закон о предузећима и др.) као lex specialis, јер је од тога зависила и активна легитимација апеланата у овоме спору. Како је утврдио Кантонални суд, Агенција за приватизацију ФБиХ поступала је у конкретној правној ствари у складу са позитивним прописима, па је у том правцу прво донијела Рјешење под бројем 01-02- 4361/2000


од 27. септембра 2000. године о одобравању почетног биланса предузећа "Сода со Холдинг" д.д. у мјешовитој својини Полиуретанска хемија "Полихем" са п.о. са сједиштем у Тузли и одобрила програм приватизације за то предузеће. Даље је утврђено да наведено предузеће није поступило по налогу Агенције да,,до окончања приватизације заврши започети поступак утврђивања и евидентирања права својине на непокретностима", што се јасно види из документације у спису, а посебно дописа Агенције број 05-19-819/05 од 24. фебруара 2005. године упућеног ХУТП "Salus - Hotel Stella" Неум. Како је закључио Кантонални суд, спорна имовина није била предмет приватизације предузећа "Сода со Холдинг" д.д. у мјешовитој својини Полиуретанска хемија "Полихем" са п.о. Тузла, па самим тим не може да буде својина данашњих апеланата. Даље, она је постала својина Федерације БиХ, у смислу већ цитираних законских прописа, те посебно одредбе члана 4 Закона о измјенама и допунама Закона о почетном билансу стања предузећа и банака ("Службене новине ФБиХ" број 47/06), којим је измијењен ранији члан 20 истоименог закона. У погледу навода Удружења дионичара, Кантонални суд је утврдио да за пресуђење није битна тврдња овог умјешача на страни апеланата да је "тужба [од апеланата] поднесена још 1998. године и да је у то вријеме капитал првоапеланта био исти као и 1991. године, тј. у мјешовитој својини, те да је отуда неоснован приговор у погледу активне легитимације од туженог, Правобранилаштва и умјешача на страни туженог", јер су се од тада знатно измијениле све релевантне околности. Кантонални суд је навео да суд није могао да се упушта у његове тврдње да Агенција за приватизацију није смјела примјењивати прописе из области приватизације на фирме у којима већ постоји приватни капитал, а посебно Агенција није могла, нити имала право да дио имовине искњижава на терет цијелог капитала и тако искњижену имовину прогласи државном имовином, јер предмет спора није био сâм поступак приватизације и да ли је он спроведен законито или не. Кантонални суд је закључио да је предмет спора била својина на спорним непокретностима, па је, примјеном релевантних прописа, утврђено да спорне непокретности нису својина апеланата. Због свих наведених разлога, Кантонални суд је преиначио првостепену пресуду и одбио захтјев апеланата, односно одлучио, у смислу одредбе члана 229 став 4 ЗПП, као у изреци пресуде.

10. Пресудом Врховног суда број 58 0 П 901329 08 Рев од 29. децембра 2009. године ревизије апеланата и умјешача на страни апеланата су одбијене. У образложењу пресуде Врховни суд је поновио утврђење нижестепених судова из којег произилази да је 1993. године Хрватска република Херцег-Босна донијела Уредбу о привременом организовању пословања привредних субјеката на њеној територији, те је истакао да је Кантонални суд констатовао да је предметна уредба престала да важи, као и да се на основу ње могао да изврши само привремени, а не трајни упис. Међутим, наведено је да је Кантонални суд у образложењу своје одлуке констатовао да је рјешењем Вишег суда у Мостару од 5. маја 1994. године на основу наведене уредбе донесена одлука о организовању друштва са ограниченом одговорношћу у друштвеној својини под називом УТП "Hotel Stella" д.о.о. Неум, "али не на одређено вријеме, што значи да је извршен трајан упис", те да су том приликом унесени основна средства и ситни инвентар у вриједности од 818.094,21 ДМ. Утврђено је да је након тога, 1997. године, донесена одлука о оснивању новог друштва у мјешовитој својини "Salus - Hotel Stella",

чији су оснивачи били Хотел "Stella", Општина Неум и "Прерада" д.д. Сплит у које је Хотел "Stella" унио ствари и права у вриједности од 253.802,00 ДМ. Врховни суд је, затим, истакао да је Кантонални суд констатовао да је на тај начин прекршено основно начело грађанског права према којем нико не може да пренесе на другог више права него што га сâм има, те да је, стога, Кантонални суд закључио да се ради о ништавом правном послу, те да је туженик дошао у посјед имовине правног предника апеланата на основу ништавог правног посла, а не ништавости уписа у судски регистар.

11. У конкретном предмету, без обзира на чињеницу да је Врховни суд потврдио оцјену другостепеног суда, ради се о ништавом правном послу, а тужени је дошао у посјед имовине правног предника апеланата на основу ништавог правног посла, а не ништавости уписа у судски регистар (члан 51 Закона о упису у судски регистар, "Службене новине ФБиХ" број 4/2000), Врховни суд је прихватио оцјену Кантоналног суда да апеланти нису активно легитимисани у овој правној ствари. Према мишљењу Врховног суда, ово због тога што се првостепени суд позива на одредбу члана 41 умјесто члана 43 Закона о својинскоправним односима који прописује да сопственик може тужбом да захтијева од посједника повраћај индивидуално одређене ствари при чему мора да докаже да на ствар чији повраћај тражи има право својине, као и да се она налази у фактичкој власти туженог. Даље је наведено да из спроведених доказа другостепени суд констатује да је правни предник апеланата приватизован и да се о питању његове имовине морало расправити са аспекта више закона из области приватизације као специјалних закона, јер је од тога зависила и активна легитимација апеланата у овом спору. Врховни суд је, затим, указао на релевантне одредбе Закона о агенцији за приватизацију и Закона о почетном билансу стања предузећа и банака (у даљњем тексту: Закон о почетном билансу), Уредбе о начину располагања спорном имовином, те Уредбе о методологији за припрему програма и израду почетног биланса предузећа за приватизацију. Истакнуто је да је, поступајући по наведеним прописима, Агенција за приватизацију ФБиХ прво донијела рјешење од 27. септембра 2000. године о одобравању почетног биланса предузећа "Сода со Холдинг" д.д. (правни предник апеланата) у којем је наложила да до окончања приватизације заврши започети поступак утврђивања и евидентирања права својине. Наведено је да је правни предник апеланата доставио Агенцији за приватизацију програме приватизације и почетни биланс у складу са наведеним прописима, али да је утврђено да је нужно да се изврше исправке и допуни документација којом се доказује својина на непокретностима и да је ову документацију могуће доставити и накнадно, до окончања приватизације предузећа. Утврђено је да из спроведених доказа произилази да предник апеланата "није поступио по налогу Агенције и до окончања приватизације није довршио поступак утврђења и евидентирања права својине". Даље је наведено да из рјешења Агенције о одобрењу приватизације ХУТП "Salus - Hotel Stella" Неум са клаузулом правоснажности произилази да је 31. децембра 2005. године то предузеће у активном подбилансу имало 62,34% државног и 37,57% приватног капитала.

12. Како је навео Врховни суд, спорне непокретности нису биле предмет приватизације правног предника апеланата, па самим тим не може да буде својина ни данашњих апеланата без обзира на то што је настао приватизацијом његовог правног предника. Оне су постале


својина Федерације БиХ у смислу одредбе члана 4 Закона о измјенама и допунама Закона о почетном билансу. Даље је наведено да су умјешачи на страни апеланата против одлука Агенције за приватизацију искористили сва дозвољена правна средства и да нису успјели. Врховни суд, такође, наводи да је закључком Агенције за приватизацију БиХ од 25. јануара 2007. године одбачен предлог умјешача на страни апеланата о обнови поступка који је окончан рјешењем исте агенције од 27. септембра 2006. године као изјављен од неовлашћеног лица. Супротно наводима ревизије, Врховни суд сматра да је другостепени суд правилно одлучио када је закључио да је извршена приватизација јавним уписом дионица и издато рјешење о одобрењу уписа извршене приватизације, те да су примјеном законских одредаба престала права на наведеној имовини предузећа, а све у складу са чланом 20 Закона о почетном билансу. Врховни суд је закључио да је на тај начин предметна имовина постала својина умјешача Федерације БиХ, а дионичари своја сопственичка и управљачка права могу да остварују код првоапеланта. Врховни суд сматра да је утврђено да државни капитал износи 56,22%, а приватни 24,95%, па је државни капитал продат јавним уписом дионица у првом јавном упису - други круг а након што је извршена продаја државног капитала, Агенција за приватизацију Федерације БиХ својим рјешењем од 12. септембра 2001. године одобрила је упис извршене приватизације у судски регистар сходно члану 38 Закона о приватизацији предузећа. ("Службене новине ФБиХ" број 27/97). Према оцјени Врховног суда, извршеном приватизацијом и јавним уписом дионица, те након издатог рјешења о одобрењу уписа извршене приватизације престала су ранија права на наведеној имовини предузећа због чега је предметна имовина постала својина ФБиХ, а умјешачи на страни апеланата своја сопственичка и управљачка права могу да остварују код првоапеланта, те немају овлашћење да покрену судски поступак. Коначно, Врховни суд сматра да је правилан закључак другостепеног суда да, према одредбама Закона о приватизацији предузећа, произилази да је процес приватизације у Федерацији БиХ отпочео крајем 1997. године и текао до 2000. године, када су надлежне агенције усвајале програме приватизације и почетне билансе стања а након тога издавале рјешења о одобрењу програма приватизације и почетних биланса стања предузећа у којима су били утврђени износ и структура капитала а, између осталог, и вриједност пасивног подбиланса. И, коначно, у погледу навода другоапеланта, Врховни суд је закључио да из спроведених доказа произилази неупитна чињеница да је другоапелант, такође, приватизован, да спорна имовина није била у његовом активном подбилансу и да ова имовина није ушла у његову стечајну масу, јер је искњижена прије покретања стечајног поступка, због чега су наводи другоапеланта у ревизији без икаквог основа.


13. Апеланти су навели да је оспореним одлукама повријеђено њихово право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција) и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Они сматрају да су редовни судови неправилном примјеном материјалног права, те погрешном оцјеном изведених доказа извели погрешан закључак да апеланти нису

активно легитимисани у овој правној ствари, јер је правни предник апеланата приватизован, сматрајући да се о питању спорних непокретности морало расправити са аспекта више закона из области приватизације, као специјалног закона, јер је од тога, наводно, зависила и активна легитимација апеланата у овој правној ствари. Апеланти наводе да се из материјалне документације приложене у спис првостепеног суда, а посебно употребне дозволе издате 1991. године, те земљишнокњижне документације јасно може да утврди да је Хотел "Stella" д.о.о. Неум својина апеланата са дијелом ½, те да постоји и приватни дионички капитал у висини од 36,61913% према сопственичкој структури капитала правног предника апеланата са стањем на 31. децембар 1991. године. Апеланти предлажу да Уставни суд усвоји апелацију, поништи пресуде Врховног и Кантоналног суда и утврди повреде уставних права апеланата на правично суђење и имовину и предмет врати на поновно суђење уз конкретна упутства, или да својом одлуком остави на снази пресуду Општинског суда. Такође, апеланти траже да Уставни суд досуди апелантима трошкове овог поступка у износу од 946,58 КМ са порезом на додану вриједност.


14. У одговору на апелацију Врховног суда се наводи да нису повријеђена права апеланата на правично суђење и на имовину.

15. Тужени наводи да је наведена апелација неблаговремена, те да одлукама Кантоналног и Врховног суда апелантима није ускраћено право на правично суђење, нити право на имовину према важећим прописима. Ускраћивање права на правично суђење није поткријепљено нити једним аргументом у апелацији, па се не може на њих ни одговорити. Што се тиче навода да је наведеним одлукама апелантима ускраћено право на имовину, тужени сматра да они апсолутно не стоје. Он сматра да је потпуно исправно становиште Кантоналног и Врховног суда да апеланти нису активно легитимисани, јер су правни предници апеланата приватизовани, да им спорна имовина није ушла у почетни биланс за приватизацију и да наведену имовину не могу да имају у својини. Нетачан је навод апелације да се држава незаконито умијешала у спор, јер је та имовина државна својина чији је носилац ФБиХ и њен прави заступник се исправно умијешао и заштитио имовину ФБиХ. Одлукама Агенције за приватизацију ФБиХ сав приватни капитал је, како закључује тужени, смјештен у капитал апеланата и он не може поново да буде и у капиталу туженог, нити једно право може да се искористи два пута.

16. Умјешач на страни туженог сматра да су наводи апелације неосновани и неаргументовани, јер су судови, доносећи предметне одлуке, спровели правилан и законит поступак, као и правилно примијенили материјално право, односно није повријеђено право на правично суђење на штету апеланата, нити право на имовину. Наводи апеланата да су судови погрешно примијенили материјално право, те извели погрешне закључке да апеланти нису активно легитимисани у овој правној ствари су неосновани. Напротив, умјешач на страни туженог наводи да су судови правилно примијенили материјално право када су одбили тужбени захтјев апеланата, те утврдили да спорне непокретности нису у својини апеланата, нити да су биле предмет приватизације правног предника апеланата. Стога, умјешач на страни туженог сматра да при доношењу оспорених одлука није дошло до повреде права која апеланти наводе у апелацији, нити неких других права и


слобода заштићених Уставом БиХ и Европском конвенцијом. Због тих разлога се предлаже да суд апелацију одбаци, односно одбије као неосновану.


17. У Закону о власничкоправним односима ФБиХ ("Службене новине ФБиХ" број 6/98) релевантне одредбе гласе

Члан 43. Власник може тужбом захтијевати од посједника

повраћај индивидуално одређене ствари. Власник мора доказати да на ствар чији повраћај тражи има право власништва, као и да се она налази у фактичкој власти туженог. Право на подношење тужбе из става 1. овог члана, не застаријева.

18. У Закону о приватизацији предузећа ("Службене новине ФБиХ" бр. 27/97, 8/99, 32/00, 45/00, 54/00, 61/01, 27/02, 33/02, 28/04, 44/04, 42/06, и 4/09) релевантне одредбе гласе:

Члан 2. Одобравање и провођење приватизације, у складу са

овим законом, врше Агенција Федерације Босне и Херцеговине за приватизацију (у даљњем тексту: Агенција Федерације) и агенције кантона-жупанија за приватизацију (у даљњем тексту: кантонална-жупанијска агенција), основане посебним законом.

Члан 11. (1) Приватизација предузећа у складу са овим законом

врши се продајом капитала дионица, имовине и удјела предузећа у другом правном лицу.

(2) О начину приватизације одлучује и поступак приватизације предузећа проводи надлежна агенција.

Члан 15. Уговор са купцем о продаји дионица или удјела

предузећа у писменом облику закључује надлежна агенција из члана 11. став 2. овог закона.

19. У Закону о агенцији за приватизацију ("Службене новине ФБиХ" бр. 18/96, 2/02) релевантне одредбе гласе:

Чланак 1. Овим законом оснива се Агенција за приватизацију у

Федерацији Босне и Херцеговине (у даљем тексту: Агенција Федерације) и уређује њен правни положај, сједиште, дјелатност и надлежност, управљање и руковођење, финанцирање, као и оснивање и основе устроја и надлежности кантоналних агенција за приватизацију.

20. У Закону о почетном билансу стања предузећа и банака ("Службене новине ФБиХ" број 12/98) релевантне одредбе гласе:

Члан 1. Овим законом уређује се поступак и начин припреме

почетних биланса стања: предузећа из члана 1. Закона о приватизацији предузећа ("Службене новине Федерације БиХ", број 27/97) и банака из члана 3. Закона о приватизацији банака, у циљу приватизације и поравнања обавеза и потраживања у међусобним односима предузећа, банака и Федерације Босне и Херцеговине (у даљем тексту: Федерација).

Члан 2. Почетни биланс стања представља преглед ствари,

права, обавеза и капитала предузећа и банака (у даљем тексту: субјекти) са којим улазе у процес приватизације. Почетни биланс стања се састоји од: 1. Пасивног

подбиланса који садржи вриједност ствари и права са припадајућим капиталом и обавезама које нису у посједу, односно под контролом субјеката, као и вриједност права и обавезе за које се овим законом утврди обавеза одговарајућег третмана у припреми почетног биланса из става 1. овог члана. 2. Неутралног подбиланса који садржи вриједност станова и ствари са припадајућим капиталом, за које је актом надлежног органа покренут поступак реституције. 3. Активног подбиланса стања који садржи вриједности ствари и права са припадајућим капиталом и обавезама које нису укључене подбилансе из тач. 1. и 2. овог члана. Субјекти могу према својим потребама ствари и права и капитал и обавезе исказивати и у аналитичком облику (подбиланси) у складу са одредбама овог закона.

Члан 3. У случајевима када два или више предузећа у својим

почетним билансама исказују иста права, исте ствари, исте обавезе и исти капитал, неће ићи у процес приватизације док се, у складу са посебним прописима, не одреди начин располагања над спорном имовином.

21. У Закону о измјенама и допунама Закона о почетном билансу стања предузећа и банака ("Службене новине ФБиХ" број 47/06) релевантне одредбе гласе:

Члан 4. Преостале ствари, права и обавезе у пасивном

подбилансу као и ствари, права и обавезе које предузеће није исказало и /или које су продате од стране предузећа по извршности програма приватизације, а за које се накнадно утврди да су требале бити исказане у почетном билансу предузећа, постају власништво Федерације/ кантона, одобрењем програма приватизације и почетног биланса стања од стране надлежне агенције за приватизацију.



23. У складу са чланом 16 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку којег је користио.

24. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Врховног суда број 58 0 П 901329 08 Рев од 29. децембра 2009. године против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, оспорену пресуду апеланти су примили 13. априла 2010. године, а апелација је поднесена 4. јуна 2010. године, дакле, у року од 60 дана, како је прописано чланом 16 став 1 Правила Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и услове из члана 16 ст. 2 и 4 Правила Уставног суда, јер није очигледно (prima facie) неоснована, нити постоји неки други формални разлог због којег апелација није допустива.

25. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 16 ст. 1, 2 и 4. Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњава услове у погледу допустивости.


VII. Меритум

26. Апеланти оспоравају пресуде редовних судова, тврдећи да им је тим пресудама повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.

Право на правично суђење

27. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи:

Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају:

е) Право на правичан поступак у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези са кривичним поступком.

Члан 6 став 1 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи:

1. Приликом утврђивања грађанских права и обавеза или основаности било какве кривичне оптужбе против њега, свако има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним, законом установљеним судом. (...).

28. Уставни суд сматра да је у конкретном случају члан 6 став 1 Европске конвенције примјењив, јер се ради о поступку утврђења, враћања у посјед и поништења уписа спорних непокретности, дакле, неспорно се ради о утврђивању грађанских права. Уставни суд ће, стога, размотрити наводе апеланата да поступак пред редовним судовима није био правичан у смислу члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.

29. У односу на наводе апелације који се тичу приговора на утврђено чињенично стање и примјену права, Уставни суд, прије свега, указује да, према пракси Европског суда за људска права (у даљњем тексту: Европски суд) и Уставног суда, задатак ових судова није да преиспитују закључке редовних судова у погледу чињеничног стања и примјене права (види, Европски суд, Pronina против Русије, одлука о допустивости од 30. јуна 2005. године, апликација број 65167/01). Наиме, Уставни суд није надлежан да супституише редовне судове у процјени чињеница и доказа, већ је уопштено задатак редовних судова да оцијене чињенице и доказе које су извели (види, Европски суд, Thomas против Уједињеног Краљевства, пресуда од 10. маја 2005. године, апликација број 19354/02). Задатак Уставног суда је да испита да ли је евентуално дошло до повреде или занемаривања уставних права (право на правично суђење, право на приступ суду, право на дјелотворан правни лијек и др.), те да ли је примјена закона била, евентуално, произвољна или дискриминациона. Дакле, у оквиру апелационе надлежности Уставни суд се бави искључиво питањем евентуалне повреде уставних права или права из Европске конвенције у поступку пред редовним судовима.

30. Уставни суд се, дакле, према наведеном становишту, може изузетно, када оцијени да је у одређеном поступку редовни суд произвољно поступао како у утврђивању чињеница, тако и у примјени релевантних позитивно-правних прописа (види, Уставни суд, Одлука број АП 311/04 од 22. априла 2005. године, став 26), упустити у испитивање начина на који су надлежни судови утврђивали чињенице и на тако утврђене чињенице примијенили позитивно-правне прописе. У контексту наведеног Уставни суд подсјећа и да је у више својих одлука указао да очигледна произвољност у примјени

релевантних прописа никада не може да води ка једном правичном поступку (види Одлуку Уставног суда број АП 1293/05 од 12. септембра 2006. године, тачка 25 и даље). Стога ће Уставни суд у конкретном случају, с обзиром на питања која апеланти проблематизују, испитати да ли су побијане одлуке засноване на произвољној примјени позитивно-правних прописа.

31. Уставни суд запажа да из образложења оспорених одлука може да се закључи да спорне непокретности нису биле предмет приватизације предузећа,,Сода со Холдинг" д.д. (правни предник апеланата) из чега су Врховни и Кантонални суд закључили да самим тим не може да буде својина ни данашњих апеланата без обзира на то што је настао приватизацијом њиховог правног предника. То стога што су спорне непокретности постале својина Федерације БиХ у смислу одредбе члана 4 Закона о измјенама и допунама Закона о почетном билансу стања предузећа и банака.

32. У контексту наведеног Уставни суд запажа да су редовни судови, супротно апелационим наводима апеланата, дали исцрпне разлоге у вези са утврђеним чињеничним стањем, те да у спису предмета нема ништа што би указивало на то да је оцјена доказа била произвољна. Даље, имајући у виду разлоге на којим су Врховни суд и Кантонални суд засновали своје одлучење, Уставни суд није установио никакву произвољност у закључку да су извршеном приватизацијом и јавним уписом дионица, те након издатог рјешења о одобрењу уписа извршене приватизације престала ранија права на наведеној имовини предузећа због чега је предметна имовина постала својина ФБиХ. С тим у вези, Уставни суд сматра да су у образложењу пресуда Врховног и Кантоналног суда дати јасни и прецизни разлози за примјену релевантних одредаба Закона о својинскоправним односима и низа других материјалних прописа који регулишу процес приватизације. Имајући у виду садржину релевантних одредаба наведених прописа на којим су редовни судови засновали своје одлуке, Уставни суд није установио никакву произвољност у закључку редовних судова да апеланти нису имали активну легитимацију у конкретном случају, будући да је неспорно утврђено да правни предник апеланата није поступио по налогу Агенције за приватизацију и до окончања приватизације није довршио поступак утврђења и евидентирања права својине на спорним непокретностима које због тога и нису биле предмет приватизације правног предника апеланата, па самим тим не може да буде својина ни данашњих апеланата без обзира на то што су настали приватизацијом његовог правног предника. Дата образложења Врховног суда и Кантоналног суда ни у једном дијелу не изгледају произвољно или неприхватљиво сама по себи, па Уставни суд сматра да наведено образложење у потпуности задовољава стандарде члана 6 Европске конвенције.

33. Имајући у виду наведено, као и околност да су редовни судови у оспореним одлукама детаљно расправили о свим приговорима које апеланти понављају у апелацији и дали исцрпне разлоге зашто они не могу да доведу до другачијег рјешења конкретне правне ствари, Уставни суд сматра да у околностима конкретног случаја нема ништа што би указивало на то да су судови произвољно примијенили релевантне прописе на штету апеланата.

34. Стога, Уставни суд закључује да оспореним пресудама није повријеђено право апеланата на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.


Право на имовину

35. Апеланти се жале да им је оспореним пресудама повријеђено и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Апеланти посебно не образлажу кршење овог права, већ своје наводе заснивају на погрешној примјени процесног и материјалног права, односно утврђеном чињенично стању. Међутим, Уставни суд је, разматрајући ове наводе у оквиру члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, већ закључио да су ти наводи неосновани. Стога, Уставни суд сматра да нема ништа што у конкретном случају указује да је повријеђено право апеланата на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, односно закључује да су и ови наводи апеланата неосновани.


36. Уставни суд закључује да нема повреде права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када не постоји ништа што указује на то да је надлежни суд произвољно примијенио релевантне прописе на штету апеланата и када образложење оспорених одлука у потпуности задовољава стандарде члана 6 Европске конвенције с обзиром на то да су дати јасни и прецизни разлози за закључак судова да апеланти нису имали активну легитимацију у конкретном предмету.

37. Такође, Уставни суд закључује да због истих разлога није прекршено ни право апеланата на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.

38. На основу члана 61 ст. 1 и 3 Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.


ПредсједницаУставног суда Босне и Херцеговине



predmetu broj AP 3613/10, rješavajući apelaciju Hrvoja Artukovića i dr., na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 59. stav 2. alineja 2. i člana 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:

Valerija Galić, predsjednica Miodrag Simović, potpredsjednik Seada Palavrić, potpredsjednica Mato Tadić, sudija Zlatko M. Knežević, sudija na sjednici održanoj 5. novembra 2013. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neosnovana apelacija Hrvoja Artukovića,

Fikreta Bajramovića, Milorada Smiljanića, Ljubiše Popovića, Branka Komljenovića, Omera Imamovića i Dese Umićević podnesena protiv presudā Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj 070-0-Rev-09-000708 od 27. jula 2010. godine, Kantonalnog suda u Novom Travniku broj 006-0-Gž-08-000 061 od 22. januara 2009. godine i Općinskog suda u Travniku broj P-468/04 od 17. oktobra 2007. godine.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i

Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".


1. Hrvoje Artuković, Fikret Bajramović, Milorad Smiljanić, Ljubiša Popović, Branko Komljenović i Omer Imamović iz Zenice, te Stjepan Umićević iz Banje Luke (u daljnjem tekstu: apelanti), a koje zastupa Miro Blaž, advokat iz Viteza, podnijeli su 19. augusta 2010. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 070-0-Rev-09-000708 od 27. jula 2010. godine, Presude Kantonalnog suda u Novom Travniku (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 006-0-Gž-08-000061 od 22. januara 2009. godine i Presude Općinskog suda u Travniku (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj P-468/04 od 17. oktobra 2007. godine.

2. Zastupnik apelanata je obavijestio Ustavni sud 5. novembra 2012. godine da je apelant Stjepan Umićević preminuo, da će postupak nastaviti njegova supruga Desa Umićević, te je predočio njenu punomoć za zastupanje.


3. Na osnovu člana 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog suda, Kantonalnog suda i Općinskog suda, te Federacije BiH, koju zastupa Federalno pravobranilaštvo (u daljnjem tekstu: tužena) zatraženo je 22. oktobra 2012. godine da dostave odgovore na apelaciju.

4. Vrhovni sud je odgovor dostavio 12. novembra 2012. godine, Kantonalni sud 29. oktobra 2012. godine, Općinski sud 30. oktobra 2012. godine i tužena 22. oktobra 2012. godine.

5. Na osnovu člana 26. stav 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori na apelaciju dostavljeni su apelantima 21. oktobra 2013. godine.



7. Općinski sud je Presudom broj P-468/04 od 17. oktobra 2007. godine, a koja je u cjelini potvrđena Presudom Kantonalnog suda broj 006-0-Gž-08-000 061 od 22. januara 2009. godine, odbio kao neosnovan tužbeni zahtjev apelanata kojim su tražili da se tužena obaveže da im na ime naknade štete isplati pojedinačno označene novčane iznose.

8. U obrazloženju presude je, pored ostalog, ukazano da su apelanti, u tužbi koju su podnijeli 4. novembra 2002. godine, istakli da su se obraćali Odjelu za odbranu Vitez (u daljnjem tekstu: Odjel za odbranu) zahtjevom za priznavanje prava na naknadu štete uslijed rata, da je njihove objekte u aprilu 1992. godine zaposjela najprije vojna komponenta HVO, a od 1993. godine Armija BiH, što je i općepoznata činjenica, da je Odjel za odbranu odbio rješenjima njihove zahtjeve sa uputom da pokrenu postupak pred sudom. Najzad, u tužbi je istaknuto da je posljedica zaposjedanja njihovih objekata od navedenih formacija bila šteta koja je iskazana u novčanim iznosima u tužbenom zahtjevu. U odgovoru na tužbene navode tužena je, pored ostalog, istakla i prigovor zastare potraživanja.

9. Na osnovu provedenih dokaza kao nesporno je utvrđeno, što su i sami apelanti u podnesenoj tužbi, te u svojim izjavama potvrdili, kao i saslušani svjedoci, da su objekte apelanata početkom 1992. godine zaposjeli najprije pripadnici HVO-a, a zatim 1993. godine Armije BiH, te da su apelanti za štetu nastalu uslijed toga saznali još u vrijeme ratnih dešavanja. U vezi s tim, ukazano je na iskaz apelanta Artukovića, koji je potvrdio da je u julu 1993. godine došao u


svoju vikendicu, da je tada počeo da je čisti i da je u njoj boravio HVO, iskaz apelanta Smiljanića, koji je potvrdio da je sa apelantima Umićevićem i Bajramovićem 16. aprila 1992. godine obišao vikendice, a poslije i sa apelantom Komljenovićem, da su zatekli vojsku i da su vikendice bile oštećene, iskaz apelanta Imamovića, koji je potvrdio da je u julu 1992. godine u vikendicu otišao sa tužiocem Bajramovićem i apelantom Komljenovićem, da već tada u vikendicama nije bilo ničega, što je potvrdio i apelant Komljenović, koji je u junu 1993. godine, zajedno sa apelantima Smiljanićem i Bajramovićem, obišao vikendice i da su se tada uvjerili da je sve odneseno. Dalje, utvrđeno je da su se apelanti pojedinačno, u periodu od 5. augusta 2002. godine do 2. septembra 2002. godine, obratili radi naknade štete Odjelu za odbranu, te da su njihovi zahtjevi odbijeni pojedinačnim rješenjima izdatim od 20. do 27. septembra 2002. godine.

10. Dalje, ukazano je da je članom 376. Zakona o obligacionim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO) određeno da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastarijeva za tri godine od saznanja oštećenog za štetu i za lice koje ju je počinilo, a u svakom slučaju u roku od pet godina od kada je šteta učinjena.

11. Općinski sud je zaključio da je u postupku nesporno utvrđeno da je šteta na objektima apelanata nastala u vrijeme rata, tj. od 1992. do 1993. godine, i da su apelanti već tada obišli svoje objekte i vidjeli da je šteta učinjena, a znali su i ko je učinio štetu (HVO i Armija BiH). Shodno navedenom, a imajući u vidu da su apelanti tužbu podnijeli 4. novembra 2002. godine, čak i u slučaju kada bi se za početak zastarnog roka uzeo 23. decembar 1996. godine (prestanak rata i ratne opasnosti), zaključeno je da je potraživanje apelanata zastarjelo. Najzad, ukazano je i da je obraćanje apelanata Odjelu za odbranu tokom augusta 2002. godine preduzeto nakon proteka roka od pet godina iz člana 376. ZOO, pa da, zbog toga, te radnje nisu imale učinak prekida toka zastarjelosti u smislu člana 388. ZOO.

12. Kantonalni sud je, odlučujući o žalbi apelanata, ukazao da iz stanja spisa i navoda žalbe proizlazi da apelanti ne osporavaju da je šteta nastala između 1991. i 1996. godine, da su se obratili Odjelu za odbranu u augustu i septembru 2002. godine, pa da je prvostepeni sud, usvojivši prigovor zastare potraživanja, pravilnom primjenom člana 376. ZOO tužbene zahtjeve apelanata odbio.

13. Vrhovni sud je Presudom broj 070-0-Rev-09-000708 od 27. jula 2010. godine reviziju apelanata izjavljenu protiv drugostepene presude odbio kao neosnovanu.

14. U obrazloženju presude je ukazano da su apelanti u tužbenom zahtjevu potraživali naknadu štete koju su im, kako su tvrdili, pričinili pripadnici Oružanih snaga BiH. Prema ocjeni Vrhovnog suda, ovakav zahtjev podvodi se pod član 87. Uredbe o kriterijima i normativima raspoređivanja građana i materijalnih sredstava u oružane snage i druge potrebe odbrane ("Službeni list RBiH" broj 19/92, u daljnjem tekstu: Uredba o raspoređivanju), koja upućuje na opća pravila o naknadi štete, tj. na ZOO. Dalje, Vrhovni sud je ukazao da je tužbeni zahtjev apelanata i odbijen upravo primjenom člana 376. ZOO, koji propisuje rokove zastarjelosti od tri, odnosno pet godina. S obzirom na to da je tužba podnesena 4. novembra 2002. godine, a šteta nastala u periodu od 1992. do 1996. godine, nižestepeni sudovi su pravilnom primjenom navedene odredbe zaključili da je potraživanje apelanata zastarjelo.

15. Dalje, Vrhovni sud je kao pogrešan ocijenio revizioni navod da je rok zastarjelosti počeo teći od datuma prijema rješenja Odjela za odbranu kojim su odbijeni zahtjevi apelanata s obzirom na to da su apelanti, shodno članu 87. Uredbe, bili

dužni podnijeti zahtjev u rokovima u kojima teče zastara prema članu 376. ZOO.

16. Kao neosnovana ocijenjena je i tvrdnja apelanata da se početak toka zastarjelosti veže za datum stupanja na snagu Zakona o utvrđivanju i ostvarivanju potraživanja nastalih u vrijeme ratnog stanja i neposredne ratne opasnosti ("Službene novine FBiH" broj 43/01, u daljnjem tekstu: Zakon o ratnim potraživanjima), tj. 9. oktobar 2001. godine. U vezi s tim je ukazano da se ovaj zakon primjenjuje samo na tražbine pravnih i fizičkih lica prema Federaciji koje su nastale u periodu ratnog stanja i neposredne ratne opasnosti (član 1) po osnovu mobiliziranih ili ustupljenih sredstava, isporuke materijala, robe i usluga, ustupljenih novčanih sredstava i drugim osnovama, sve za potrebe odbrane (član 3). S obzirom na to da su, prema tvrdnjama apelanata, potraživanja naknade štete proistekla iz deliktnih radnji koje su počinili pripadnici oružanih snaga, i pored činjenice da su ove radnje preduzete u vrijeme rata, prema ocjeni Vrhovnog suda, na njih se ne može primijeniti Zakon o ratnim potraživanjima, niti potraživanja apelanata mogu predstavljati unutrašnji dug, čije je izmirenje regulirano Zakonom o utvrđivanju i načinu izmirenja unutrašnjih obaveza Federacije BiH ("Službeni glasnik FBiH" broj 66/04, u daljnjem tekstu: Zakon o izmirenju unutrašnjih obaveza).


17. Apelanti smatraju da im je osporenim presudama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija), te pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.

18. Apelanti ukazuju da je Zakonom o izmirenju unutrašnjih obaveza (član 3. st. 1. i 4. i član 16) predviđeno da su obaveze Federacije ratna potraživanja nastala u periodu od 18. septembra 1991. godine do 23. decembra 1996. godine, koja su propisno prijavljena u skladu sa Zakonom o ratnim potraživanjima. Dalje, apelanti navode da je Zakon o ratnim potraživanjima stupio na snagu 16. oktobra 2001. godine, a Zakon o izmirenju unutrašnjih obaveza 28. novembra 2004. godine. S obzirom na datume stupanja na snagu navedenih zakona i materiju koju reguliraju, te da su svoja potraživanja prijavili u augustu i septembru 2002. godine tada nadležnom Odjelu za odbranu, apelanti smatraju da su potraživanja prijavili u skladu sa zakonom i da nije nastupio rok zastarjelosti. Prema njihovom mišljenju, najraniji trenutak u kojem su se ratna potraživanja mogla prijaviti prema zakonu je 16. oktobar 2001. godine, tj. datum stupanja na snagu Zakona o ratnim potraživanjima. Suprotan stav, prema njihovom mišljenju, učinio bi besmislenim donošenje zakona 2001. godine i 2004. godine za reguliranje potraživanja koja su, prema stavu sudova, već zastarjela. Dalje, apelanti ukazuju da se Zakonom o ratnim potraživanjima (član 1) regulira način utvrđivanja i ostvarivanja potraživanja pravnih i fizičkih lica prema Federaciji, nastalih za potrebe odbrane u periodu ratnog stanja i neposredne ratne opasnosti, da pravo na potraživanja imaju i lica čija su potraživanja nastala na osnovu ZOO, te, najzad, da se pod takvim potraživanjima podrazumijevaju, pored ostalog, potraživanja nastala i po drugim osnovama za potrebe odbrane. Apelanti tvrde da su njihovi objekti nesporno korišteni za potrebe odbrane. U vezi s tim ukazuju da su se na navedenom području sukobljavale dvije vojske (HVO i Armija BiH), da je jedna vojska napadala, a druga se branila, tj. da su za jednu vojsku objekti uvijek služili i za odbranu. S obzirom na to da je kasnije uspostavljena zajednička vojska od ove dvije


vojne komponente, irelevantno je ko je napadao, a ko se branio, jer su njihovi objekti služili za odbranu. Shodno navedenom, apelanti smatraju da se njihova potraživanja mogu podvesti pod član 3. tačka 4. Zakona o ratnim potraživanjima, tj. "druge osnove za potrebe odbrane".


19. Vrhovni sud je u odgovoru na apelaciju istakao da smatra da apelantima nisu uskraćena prava iz člana II/3.e) i k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, kao i da primjena prava u presudi tog suda nije bila proizvoljna.

20. Kantonalni sud je istakao da u svemu ostaje pri razlozima i obrazloženju iz svoje presude, te da smatra da nisu povrijeđena prava apelanata na koja su ukazali u apelaciji.

21. Općinski sud je naveo da su apelanti protiv presude tog suda izjavili žalbu, a zatim i reviziju, koje su odbijene kao neosnovane, iz čega proizlazi da je taj sud pravilno utvrdio činjenično stanje i pravilno primijenio materijalno pravo. Slijedeći navedeno, zaključeno je da nisu povrijeđena prava na koja su apelanti ukazali u apelaciji.

22. Tužena je istakla da je od dana nastanka štete apelantima u svako vrijeme bila omogućena adekvatna sudska zaštita, da to pravo nisu iskoristili u rokovima propisanim zakonom, što je na jasan i nedvosmislen način i obrazloženo u osporenim presudama. Shodno navedenom, tužena smatra da su navodi apelanata neosnovani.


23. Zakon o utvrđivanju i ostvarivanju potraživanja nastalih za vrijeme ratnog stanja i neposredne ratne opasnosti ("Službene novine FBiH" broj 43/01) u relevantnom dijelu glasi:

Član 1. Ovim zakonom na teritoriji Federacije Bosne i

Hercegovine (u daljem tekstu: Federacija) uređuje se način utvrđivanja i ostvarivanja potraživanja pravnih i fizičkih lica prema Federaciji, nastalih za potrebe odbrane u periodu ratnog stanja i neposredne ratne opasnosti.

Član 2. Pravo na potraživanja imaju pravna i fizička lica kod

kojih su potraživanja nastala na osnovu sljedećih propisa i to: (...) Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list RBiH",

br. 2/92 i 13/94), (...) Uredbe o kriterijima i normativima raspoređivanja

građana i materijalnih sredstava u oružane snage i druge potrebe odbrane ("Službeni list RBiH", broj 19/92),

(...)

Član 3. Pod potraživanjima, koja se utvrđuju i ostvaruju ovim

zakonom, podrazumijevaju se potraživanja pravnih i fizičkih lica, po slijedećim osnovama:

(...) drugim osnovama za potrebe odbrane.

Član 7. (…)

Zahtjevi za ostvarivanje potraživanja iz člana 3. ovog zakona podnose se u rokovima utvrđenim propisima iz člana 2. ovog zakona.

24. Uredba o kriterijima i normativima raspoređi-vanja građana i materijalnih sredstava u oružane snage i druge potrebe odbrane ("Službeni list RBiH" broj 19/92) u relevantnom dijelu glasi:

Član 1. Ovom Uredbom utvrđuju se (...) način davanja sredstava,

evidencija, poseban način snabdijevanja oružanih snaga u ratu i naknade za izuzeta i korištena sredstva za vrijeme ratnog stanja.

Član 87. Ako sredstva iz čl. 53. (...) ove uredbe, osim potrošnih

sredstava, za vrijeme korištenja kod korisnika sredstava budu uništena ili oštećena ili nestanu, vlasniku tih sredstava pripada naknada za nastalu štetu, prema opštim pravilima o naknadi štete.

Član 89. Postupak za utvrđivanje postojanja štete i ostvarivanje

naknade iz člana 87. ove uredbe, pokreće se po službenoj dužnosti ili po zahtjevu vlasnika sredstava.

U postupku utvrđivanja postojanja štete i njene visine, organi iz člana 88. stav 1. ove uredbe, u skladu sa nalazom komisije, pokušaće sa oštećenim da zaključe sporazum o naknadi štete, a ako ne dođe do zaključenja sporazuma ti organi će rješenjem odlučiti o visini naknade ili odbiti zahtjev za naknadu.

Rješenje organa iz stava 2. ovog člana je konačno. Vlasnik sredstava koji nije zadovoljan sa odlukom

utvrđenom u rješenju iz stava 2. ovog člana, može, u roku od 30 dana od dana prijema rješenja pokrenuti postupak kod nadležnog redovnog suda za ostvarivanje naknade štete.

25. Zakon o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ" br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89; "Službeni list RBiH" br. 2/92, 13/93 i 13/94, te "Službene novine Federacije BiH" broj 29/03) u relevantnom dijelu glasi:

Opći rok zastare Član 371.

Potraživanja zastarijevaju za pet godina ako zakonom nije određen neki drugi rok zastare.

Potraživanje naknade štete Član 376.

(1) Potraživanje naknade uzrokovane štete zastarijeva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za osobu koja je štetu učinila.

(2) U svakom slučaju ovo potraživanje zastarijeva za pet godina od kada je šteta nastala.

VI. Dopustivost



28. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 070-0-Rev-09-000708 od 27. jula 2010. godine protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporenu presudu apelanti su primili 16. augusta 2010. godine a apelacija je podnesena 19. augusta 2010. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie)


neosnovana, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva.


VII. Meritum

30. Apelanti pobijaju navedene presude tvrdeći da su im tim presudama povrijeđena prava iz člana II/3.e) i k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1, te člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.





32. Član 6. stav 1. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi:

1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom. (...).

33. Iz navoda apelanata proizlazi da, u suštini, smatraju da im je pravo na pravično suđenje povrijeđeno, jer su redovni sudovi pogrešno primijenili materijalno pravo zaključivši da njihovo potraživanje ne potpada pod Zakon o ratnim potraživanjima i da je zastarjelo.

34. U vezi sa navodima apelanata da su sudovi proizvoljno primijenili materijalno pravo, Ustavni sud ukazuje da, prema praksi Evropskog suda i Ustavnog suda, zadatak ovih sudova nije da preispituju zaključke redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene materijalnog prava (vidi, Evropski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. juna 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan supstituirati redovne sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je općenito zadatak redovnih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi, Evropski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. maja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je eventualno došlo do povrede ili zanemarivanja ustavnih prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te da li je primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska. Dakle, u okviru apelacione nadležnosti Ustavni sud se bavi isključivo pitanjem eventualne povrede ustavnih prava ili prava iz Evropske konvencije u postupku pred redovnim sudovima.

35. Ustavni sud se, dakle, prema navedenome stavu, može izuzetno, kada ocijeni da je u određenom postupku redovni sud proizvoljno postupao kako u utvrđivanju činjenica, tako i u primjeni relevantnih pozitivno-pravnih propisa (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 311/04 od 22. aprila 2005. godine, stav 26), upustiti u ispitivanje načina na koji su nadležni sudovi utvrđivali činjenice i na tako utvrđene činjenice primijenili pozitivno-pravne propise. U kontekstu navedenoga Ustavni sud podsjeća i da je u više svojih odluka ukazao da očigledna proizvoljnost u primjeni relevantnih propisa nikada ne može voditi ka jednom pravičnom postupku (vidi Odluku Ustavnog suda broj AP 1293/05 od 12. septembra 2006. godine, tačka 25. i dalje). Stoga će Ustavni sud u konkretnom slučaju, s obzirom na pitanja koja apelanti problematiziraju, ispitati da li su

pobijane odluke zasnovane na proizvoljnoj primjeni pozitivno-pravnih propisa.

36. U konkretnom slučaju apelanti su podnijeli tužbu za naknadu štete, koju su, kako su tvrdili u postupku pred redovnim sudovima, pričinili pripadnici HVO-a i Armije BiH. S obzirom na to da su apelanti naveli u tužbi, a potvrdili i na glavnoj raspravi u svojim iskazima, što ne osporavaju ni u apelaciji, da im je još 1992. i 1993. godine bilo poznato da je nastala šteta na njihovim objektima i ko je štetu počinio, redovni sudovi su zaključili da je tužbeni zahtjev od 4. novembra 2002. godine podnesen nakon proteka roka zastarjelosti iz člana 376. ZOO. Također, ukazano je da su ovi rokovi protekli i kad bi se njihov početak računao od dana prestanka rata i ratne opasnosti, tj. od 23. decembra 1996. godine. Najzad, ukazano je i da je obraćanje apelanata u augustu i septembru 2002. godine Odjelu za odbranu radi naknade štete preduzeto nakon proteka rokova iz člana 376. ZOO zbog čega ove radnje nisu imale učinak koji prekida zastarjelost, shodno članu 388. ZOO.

37. Međutim, apelanti smatraju da, s obzirom na to da su njihove objekte koristile vojne formacije u svrhu odbrane, njihovo potraživanje naknade štete predstavlja potraživanje iz člana 3. alineja 4. Zakona o ratnim potraživanjima (potraživanje nastalo po drugim osnovama za potrebe odbrane), zbog čega smatraju da su zahtjev za naknadu štete mogli podnijeti tek nakon donošenja Zakona o ratnim potraživanjima, a to je 16. oktobar 2001. godine. Shodno navedenom, a s obzirom na to da su se u augustu i septembru 2002. godine obratili Odjelu za odbranu, apelanti smatraju da su svoje potraživanje prijavili u skladu sa zakonom i da zastarjelost nije nastupila.

38. U vezi s navedenim Ustavni sud, prvenstveno, podsjeća da je, prema stavu Evropskog suda, svrha rokova zastarjelosti da omoguće pravnu sigurnost i konačnost, zaštite potencijalno odgovorno lice od zastarjelih zahtjeva kojim bi se moglo teško suprotstaviti, te da spriječe nepravdu koja bi se mogla dogoditi kada bi se od sudova zahtijevalo da odlučuju o događajima iz daleke prošlosti na osnovu dokaza koji bi mogli postati nepouzdani ili nepotpuni zbog proteka vremena (vidi, Evropski sud, Stubbings i ostali protiv Velike Britanije, presuda od 22. oktobra 1996. godine, st. 51-51, Izvještaj o presudama i odlukama 1996-IV, Vo protiv Francuske [VV], presuda od 8. jula 2004. godine, stav 92, ECHR 2004-VIII, i J.A. Pye (Oxford) Ltd. i J.A. Pye (Oxford) Land Ltd. protiv Velike Britanije [GC], presuda od 30. augusta 2008. godine, st. 68.-69, ECHR 2007-X). Stoga, parnične stranke treba da očekuju primjenu tih pravila (vidi, mutatis mutandis, Miragall Escolano i ostali protiv Španije, presuda od 22. oktobra 1996. godine, stav 33, ECHR 2000-I).

39. Dalje, Evropski sud smatra da je njegov zadatak da utvrdi da li su priroda roka koji je u pitanju i/ili način na koji je primijenjen spojivi s Konvencijom (vidi, Evropski sud, Vrbica protiv Hrvatske, aplikacija broj 32540/05, stav 66, 1. april 2010. godine). Pritom Evropski sud ocjenjuje da li se primjena zakonskih rokova može smatrati predvidivom za lice koje je u pitanju s obzirom na mjerodavno zakonodavstvo i konkretne okolnosti predmeta (vidi, Evropski sud, Osu protiv Italije, aplikacija broj 36534/97, stav 35, 11. jul 2002. godine, citirani predmet Vrbica, stav 72, i Majski protiv Hrvatske (broj 2), aplikacija broj 16924/08, stav 69, 19. jul 2011. godine).

40. U vezi sa navodima apelanata da njihovo potraživanje naknade štete predstavlja potraživanje iz Zakona o ratnim potraživanjima, Ustavni sud ukazuje da je u obrazloženju osporene presude Vrhovnog suda ukazano da potraživanja apelanata, prema njihovim tvrdnjama, potječu iz deliktne radnje koju su počinili pripadnici vojnih formacija, pa iako su potraživanja apelanata nastala u vrijeme rata i neposredne ratne


opasnosti, na njih se ne može primijeniti Zakon o ratnim potraživanjima, niti mogu predstavljati unutrašnji dug u smislu Zakona o izmirenju unutrašnjeg duga. Dalje, ukazano je da se Zakon o ratnim potraživanjima primjenjuje samo na potraživanja koja su nastala za potrebe odbrane u periodu ratnog stanja i neposredne ratne opasnosti po osnovima utvrđenim članom 3. Zakona. Najzad, prema ocjeni Vrhovnog suda, zahtjev apelanata je potpadao pod član 87. Uredbe o raspoređivanju, koja upućuje na primjenu općih pravila o naknadi štete, tj. ZOO.

41. Ustavni sud ukazuje da je članom 87. Uredbe o raspoređivanju bilo regulirano da, ako sredstva izuzeta za potrebe odbrane, izuzev potrošnih sredstava, budu uništena, oštećena ili ako nestanu, vlasniku pripada pravo na naknadu štete prema općim pravilima o naknadi štete. Članom 89. iste uredbe bilo je propisano da se postupak naknade štete pokreće po službenoj dužnosti ili po zahtjevu vlasnika sredstava, da nadležni organ može zaključiti sporazum o naknadi štete, ili da donosi rješenje o određivanju naknade, te da vlasnik, ako je nezadovoljan visinom određene naknade, može pokrenuti postupak pred sudom u roku od 30 dana od dana dostavljanja rješenja. Dalje, članom 376. ZOO propisano je da potraživanje naknade štete zastarijeva u roku od tri godine od saznanja za štetu i oštećenog, odnosno u roku od pet godina od nastanka štete. Najzad, Ustavni sud ukazuje da je članom 2. Zakona o ratnim potraživanjima propisano da pravo na potraživanje u smislu ovog zakona imaju lica čije je potraživanje nastalo na osnovu izričito pobrojanih propisa, među kojim je i Uredba o raspoređivanju, te da je članom 7. Zakona propisano da se zahtjevi za ostvarivanje potraživanja podnose u rokovima utvrđenim propisima iz člana 2. Zakona.

42. U konkretnom slučaju apelanti su zahtjeve za naknadu štete podnijeli najprije Odjelu za odbranu u augusta i septembru 2002. godine, a nakon što su njihovi zahtjevi odbijeni, i tužbu redovnom sudu 4. novembra 2002. godine iz čega proizlazi da su obje radnje preduzete nakon proteka rokova iz ZOO od tri, odnosno pet godina, bez obzira na to da li se oni računaju od datuma saznanja za štetu i štetnika, odnosno od datuma nastanka štete ili od datuma prestanka ratne opasnosti, kako je i navedeno u obrazloženju osporene prvostepene presude. Dalje, iz obrazloženja presude Vrhovnog suda proizlazi da potraživanje apelanata potpada pod član 87. Uredbe o raspoređivanju, a prema kojem se pravo na naknadu štete ostvaruje u skladu sa općim pravilima obligacionog prava, tj. ZOO. Ustavni sud zapaža da iz navedenog proizlazi da se na potraživanja apelanata primjenjuju i odredbe ZOO koje reguliraju rokove zastare zbog čega Ustavni sud ne nalazi nikakvu proizvoljnost u zaključku redovnih sudova da je potraživanje apelanata zastarjelo. Pri tome Ustavni sud ima u vidu da i odredba člana 7. Zakona o ratnim potraživanjima regulira da se potraživanja koja se ostvaruju u skladu sa tim zakonom, također, podnose u rokovima utvrđenim propisima iz člana 2. ovog zakona iz čega proizlazi da i taj zakon upućuje na primjenu rokova zastare na način kako su oni regulirani odredbama ZOO. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ne može zaključiti da su redovni sudovi proizvoljno primijenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtjev apelanata za naknadu štete budući da je nastupila zastarjelost potraživanja.

43. Dalje, apelanti ne tvrde i u tom smislu ne nude niti jedan dokaz da su na bilo koji način bili spriječeni i da im je bilo nepoznato da su zahtjev za naknadu štete mogli istaći na osnovu Uredbe o raspoređivanju, a u skladu sa općim pravilima o naknadi štete, tj. ZOO. Dalje, odredbe Uredbe o raspoređivanju, koje upućuju na ZOO, kao i same odredbe ZOO o zastarjelosti potraživanja naknade štete jasne su i nedvosmislene: oba propisa su objavljena u službenim

glasilima i učinjena dostupnim, tako da su apelanti bili u mogućnosti da predvide pod kojim uvjetima njihova tužba može biti odbijena zbog nastupanja zastarjelosti.

44. Shodno navedenom, Ustavni sud ne može naći proizvoljnost u stavu redovnih sudova kada nisu prihvatili kao osnovanu tvrdnju apelanata da su zahtjev za naknadu štete mogli istaći tek nakon donošenja Zakona o ratnim potraživanjima, da njihovo potraživanje potpada pod ovaj zakon, te, s tim u vezi, tvrdnju da nije nastupila zastarjelost potraživanja, jer su svoj zahtjev podnijeli blagovremeno, nakon donošenja navedenog zakona.

45. Dalje, apelanti u apelaciji tvrde da je Zakonom o ratnim potraživanjima utvrđeno da pravo na potraživanje u smislu navedenog zakona imaju i lica čije je potraživanje nastalo na osnovu ZOO, ali u apelaciji ne obrazlažu zbog čega smatraju da su pravo na potraživanje stekli prema ZOO.

46. U vezi sa ovim navodima, Ustavni sud smatra da je neophodno ukazati da se rok zastarjelosti iz člana 376. ZOO odnosi na sva potraživanja naknade štete bez obzira po kojem osnovu su nastala. Izuzetak od ovog pravila sadržan je u članu 377. ZOO kojim je određeno da potraživanje naknade štete proistekle iz krivičnog djela zastarijeva u rokovima zastarjelosti krivičnog gonjenja za krivično djelo kada su ti rokovi duži. Međutim, imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja, tj. da su apelanti još 1992. i 1993. godine znali za štetu i ko ju je prouzrokovao, a da su se nadležnom sudu radi njene naknade obratili tek 2002. godine, očigledno je da su rokovi zastarjelosti iz člana 376. ZOO već bili protekli, bez obzira na to da li se računaju od nastanka štete ili od prestanka ratne opasnosti (1996. godine). Pri tome apelanti ne tvrde, a na to ne upućuju ni dokumenti predočeni Ustavnom sudu, da je šteta nastala učinjenjem krivičnog djela u kojem slučaju bi se eventualno mogli primijeniti rokovi zastarjelosti iz člana 377. ZOO u slučaju da su duži od rokova iz člana 376. ZOO. Shodno navedenom, Ustavni sud smatra da su navodi apelanata i u ovom dijelu apelacije neosnovani.

47. Ustavni sud zaključuje da su navodi apelanata o povredi prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije neosnovani.

Ostali navodi

48. Apelanti tvrde da im je osporenim presudama povrijeđeno i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. U prilog ovoj tvrdnji apelanti su istakli identične navode koji su već detaljno ispitani u odnosu na pravo na pravično suđenje i za koje je zaključeno da su neosnovani, pa Ustavni sud smatra da je nesvrsishodno da ih posebno ispituje i u odnosu na pravo na imovinu.

VIII. Zaključak

49. Ustavni sud zaključuje da ne postoji povreda prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije kada su redovni sudovi, primjenom zakonskih odredaba o zastarjelosti potraživanja, koja nije arbitrarna, odbili tužbeni zahtjev.






Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Vijeću od pet sudaca,

u predmetu broj AP 3613/10, rješavajući apelaciju Hrvoja Artukovića i dr., na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 59. stavak 2. alineja 2. i članka 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:

Valerija Galić, predsjednica Miodrag Simović, dopredsjednik Seada Palavrić, dopredsjednica Mato Tadić, sudac Zlatko M. Knežević, sudac na sjednici održanoj 5. studenog 2013. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neutemeljena apelacija Hrvoja

Artukovića, Fikreta Bajramovića, Milorada Smiljanića, Ljubiše Popovića, Branka Komljenovića, Omera Imamovića i Dese Umićević podnesena protiv presudā Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj 070-0-Rev-09-000708 od 27. srpnja 2010. godine, Kantonalnog suda u Novom Travniku broj 006-0-Gž-08-000 061 od 22. siječnja 2009. godine i Općinskog suda u Travniku broj P-468/04 od 17. listopada 2007. godine.



1. Hrvoje Artuković, Fikret Bajramović, Milorad Smiljanić, Ljubiša Popović, Branko Komljenović i Omer Imamović iz Zenice, te Stjepan Umićević iz Banjaluke (u daljnjem tekstu: apelanti), a koje zastupa Miro Blaž, odvjetnik iz Viteza, podnijeli su 19. kolovoza 2010. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 070-0-Rev-09-000708 od 27. srpnja 2010. godine, Presude Kantonalnog suda u Novom Travniku (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 006-0-Gž-08-000061 od 22. siječnja 2009. godine i Presude Općinskog suda u Travniku (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj P-468/04 od 17. listopada 2007. godine.

2. Zastupnik apelanata je obavijestio Ustavni sud 5. studenog 2012. godine da je apelant Stjepan Umićević preminuo, da će postupak nastaviti njegova supruga Desa Umićević, te je predočio njezinu punomoć za zastupanje.


3. Na temelju članka 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog suda, Kantonalnog suda i Općinskog suda, te Federacije BiH, koju zastupa Federalno pravobraniteljstvo (u daljnjem tekstu: tužena) zatraženo je 22. listopada 2012. godine da dostave odgovore na apelaciju.

4. Vrhovni sud je odgovor dostavio 12. studenog 2012. godine, Kantonalni sud 29. listopada 2012. godine, Općinski sud 30. listopada 2012. godine i tužena 22. listopada 2012. godine.

5. Na temelju članka 26. stavak 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori na apelaciju dostavljeni su apelantima 21. listopada 2013. godine.



7. Općinski sud je Presudom broj P-468/04 od 17. listopada 2007. godine, a koja je u cjelini potvrđena Presudom Kantonalnog suda broj 006-0-Gž-08-000 061 od 22. siječnja 2009. godine, odbio kao neutemeljen tužbeni zahtjev apelanata kojim su tražili da se tužena obveže da im na ime naknade štete isplati pojedinačno označene novčane iznose.

8. U obrazloženju presude je, pored ostalog, ukazano da su apelanti, u tužbi koju su podnijeli 4. studenog 2002. godine, istaknuli da su se obraćali Odjelu za obranu Vitez (u daljnjem tekstu: Odjel za obranu) zahtjevom za priznavanje prava na naknadu štete uslijed rata, da je njihove objekte u travnju 1992. godine zaposjela najprije vojna komponenta HVO, a od 1993. godine Armija BiH, što je i općepoznata činjenica, da je Odjel za obranu odbio rješenjima njihove zahtjeve sa uputom da pokrenu postupak pred sudom. Najzad, u tužbi je istaknuto da je posljedica zaposjedanja njihovih objekata od navedenih formacija bila šteta koja je iskazana u novčanim iznosima u tužbenom zahtjevu. U odgovoru na tužbene navode tužena je, pored ostalog, istaknula i prigovor zastare potraživanja.

9. Na temelju provedenih dokaza kao nesporno je utvrđeno, što su i sami apelanti u podnesenoj tužbi, te u svojim izjavama potvrdili, kao i saslušani svjedoci, da su objekte apelanata početkom 1992. godine zaposjeli najprije pripadnici HVO-a, a potom 1993. godine Armije BiH, te da su apelanti za štetu nastalu uslijed toga saznali još u vrijeme ratnih dešavanja. U svezi s tim, ukazano je na iskaz apelanta Artukovića, koji je potvrdio da je u srpnju 1993. godine došao u svoju vikendicu, da ju je tada počeo čistiti i da je u njoj boravio HVO, iskaz apelanta Smiljanića, koji je potvrdio da je sa apelantima Umićevićem i Bajramovićem 16. travnja 1992. godine obišao vikendice, a poslije i sa apelantom Komljenovićem, da su zatekli vojsku i da su vikendice bile oštećene, iskaz apelanta Imamovića, koji je potvrdio da je u srpnju 1992. godine u vikendicu otišao sa tužiteljem Bajramovićem i apelantom Komljenovićem, da već tada u vikendicama nije bilo ničega, što je potvrdio i apelant Komljenović, koji je u lipnju 1993. godine, zajedno sa apelantima Smiljanićem i Bajramovićem, obišao vikendice i da su se tada uvjerili da je sve odneseno. Dalje, utvrđeno je da su se apelanti pojedinačno, u razdoblju od 5. kolovoza 2002. godine do 2. rujna 2002. godine, obratili radi naknade štete Odjelu za obranu, te da su njihovi zahtjevi odbijeni pojedinačnim rješenjima izdanim od 20. do 27. rujna 2002. godine.

10. Dalje, ukazano je da je člankom 376. Zakona o obligacionim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO) određeno da potraživanje naknade prouzročene štete zastarijeva za tri godine od saznanja oštećenog za štetu i za osobu koja ju je počinila, a u svakom slučaju u roku od pet godina od kada je šteta počinjena.

11. Općinski sud je zaključio da je u postupku nesporno utvrđeno da je šteta na objektima apelanata nastala u vrijeme rata, tj. od 1992. do 1993. godine, i da su apelanti već tada obišli svoje objekte i vidjeli da je šteta učinjena, a znali su i tko je učinio štetu (HVO i Armija BiH). Sukladno navedenom, a imajući u vidu da su apelanti tužbu podnijeli 4. studenog 2002. godine, čak i u slučaju kada bi se za početak zastarnog roka uzeo 23. prosinac 1996. godine (prestanak rata i ratne opasnosti), zaključeno je da je potraživanje apelanata zastarjelo. Najzad, ukazano je i da je obraćanje apelanata Odjelu za obranu tijekom kolovoza 2002. godine poduzeto nakon proteka roka od pet godina iz članka 376. ZOO, pa da, zbog toga, te radnje nisu


imale učinak prekida tijeka zastarjelosti u smislu članka 388. ZOO.

12. Kantonalni sud je, odlučujući o prizivu apelanata, ukazao da iz stanja spisa i navoda priziva proizlazi da apelanti ne osporavaju da je šteta nastala između 1991. i 1996. godine, da su se obratili Odjelu za obranu u kolovozu i runu 2002. godine, pa da je prvostupanjski sud, usvojivši prigovor zastare potraživanja, pravilnom primjenom članka 376. ZOO tužbene zahtjeve apelanata odbio.

13. Vrhovni sud je Presudom broj 070-0-Rev-09-000708 od 27. srpnja 2010. godine reviziju apelanata izjavljenu protiv drugostupanjske presude odbio kao neutemeljenu.

14. U obrazloženju presude je ukazano da su apelanti u tužbenom zahtjevu potraživali naknadu štete koju su im, kako su tvrdili, pričinili pripadnici Oružanih snaga BiH. Prema ocjeni Vrhovnog suda, ovakav zahtjev podvodi se pod članak 87. Uredbe o kriterijima i normativima raspoređivanja građana i materijalnih sredstava u oružane snage i druge potrebe odbrane ("Službeni list RBiH" broj 19/92, u daljnjem tekstu: Uredba o raspoređivanju), koja upućuje na opća pravila o naknadi štete, tj. na ZOO. Dalje, Vrhovni sud je ukazao da je tužbeni zahtjev apelanata i odbijen upravo primjenom članka 376. ZOO, koji propisuje rokove zastarjelosti od tri, odnosno pet godina. Obzirom na to da je tužba podnesena 4. studenog 2002. godine, a šteta nastala u razdoblju od 1992. do 1996. godine, nižestupanjski sudovi su pravilnom primjenom navedene odredbe zaključili da je potraživanje apelanata zastarjelo.

15. Dalje, Vrhovni sud je kao pogrešan ocijenio revizijski navod da je rok zastarjelosti počeo teći od nadnevka primitka rješenja Odjela za obranu kojim su odbijeni zahtjevi apelanata obzirom na to da su apelanti, sukladno članku 87. Uredbe, bili dužni podnijeti zahtjev u rokovima u kojima teče zastara prema članku 376. ZOO.

16. Kao neutemeljena ocijenjena je i tvrdnja apelanata da se početak tijeka zastarjelosti veže za nadnevak stupanja na snagu Zakona o utvrđivanju i ostvarivanju potraživanja nastalih u vrijeme ratnog stanja i neposredne ratne opasnosti ("Službene novine FBiH" broj 43/01, u daljnjem tekstu: Zakon o ratnim potraživanjima), tj. 9. listopad 2001. godine. U svezi s tim je ukazano da se ovaj zakon primjenjuje samo na tražbine pravnih i fizičkih osoba prema Federaciji koje su nastale u razdoblju ratnog stanja i neposredne ratne opasnosti (članak 1) po osnovi mobiliziranih ili ustupljenih sredstava, isporuke materijala, robe i usluga, ustupljenih novčanih sredstava i drugim osnovama, sve za potrebe obrane (članak 3). Obzirom na to da su, prema tvrdnjama apelanata, potraživanja naknade štete proistekla iz deliktnih radnji koje su počinili pripadnici oružanih snaga, i pored činjenice da su ove radnje poduzete u vrijeme rata, prema ocjeni Vrhovnog suda, na njih se ne može primijeniti Zakon o ratnim potraživanjima, niti potraživanja apelanata mogu predstavljati unutarnji dug, čije je izmirenje regulirano Zakonom o utvrđivanju i načinu izmirenja unutarnjih obveza Federacije BiH ("Službeni glasnik FBiH" broj 66/04, u daljnjem tekstu: Zakon o izmirenju unutarnjih obveza).


17. Apelanti smatraju da im je osporenim presudama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija), te pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.

18. Apelanti ukazuju da je Zakonom o izmirenju unutarnjih obveza (članak 3. st. 1. i 4. i članak 16) predviđeno

da su obveze Federacije ratna potraživanja nastala u razdoblju od 18. rujna 1991. godine do 23. prosinca 1996. godine, koja su propisno prijavljena sukladno Zakonu o ratnim potraživanjima. Dalje, apelanti navode da je Zakon o ratnim potraživanjima stupio na snagu 16. listopada 2001. godine, a Zakon o izmirenju unutarnjih obveza 28. studenog 2004. godine. Obzirom na nadnevke stupanja na snagu navedenih zakona i materiju koju reguliraju, te da su svoja potraživanja prijavili u kolovozu i rujnu 2002. godine tada nadležnom Odjelu za obranu, apelanti smatraju da su potraživanja prijavili sukladno zakonu i da nije nastupio rok zastarjelosti. Prema njihovom mišljenju, najraniji trenutak u kojem su se ratna potraživanja mogla prijaviti prema zakonu je 16. listopad 2001. godine, tj. nadnevak stupanja na snagu Zakona o ratnim potraživanjima. Suprotno stajalište, prema njihovom mišljenju, učinilo bi besmislenim donošenje zakona 2001. godine i 2004. godine za reguliranje potraživanja koja su, prema stajalištu sudova, već zastarjela. Dalje, apelanti ukazuju da se Zakonom o ratnim potraživanjima (članak 1) regulira način utvrđivanja i ostvarivanja potraživanja pravnih i fizičkih osoba prema Federaciji, nastalih za potrebe obrane u razdoblju ratnog stanja i neposredne ratne opasnosti, da pravo na potraživanja imaju i osobe čija su potraživanja nastala na osnovi ZOO, te, najzad, da se pod takvim potraživanjima podrazumijevaju, pored ostalog, potraživanja nastala i po drugim osnovama za potrebe obrane. Apelanti tvrde da su njihovi objekti nesporno korišteni za potrebe obrane. U svezi s tim ukazuju da su se na navedenom području sukobljavale dvije vojske (HVO i Armija BiH), da je jedna vojska napadala, a druga se branila, tj. da su za jednu vojsku objekti uvijek služili i za obranu. Obzirom na to da je kasnije uspostavljena zajednička vojska od ove dvije vojne komponente, irelevantno je tko je napadao, a tko se branio, jer su njihovi objekti služili za obranu. Sukladno navedenom, apelanti smatraju da se njihova potraživanja mogu podvesti pod članak 3. točka 4. Zakona o ratnim potraživanjima, tj. "druge osnove za potrebe obrane".


19. Vrhovni sud je u odgovoru na apelaciju istaknuo da smatra da apelantima nisu uskraćena prava iz članka II/3.(e) i (k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, kao i da primjena prava u presudi tog suda nije bila proizvoljna.

20. Kantonalni sud je istaknuo da u svemu ostaje pri razlozima i obrazloženju iz svoje presude, te da smatra da nisu povrijeđena prava apelanata na koja su ukazali u apelaciji.

21. Općinski sud je naveo da su apelanti protiv presude tog suda izjavili priziv, a potom i reviziju, koji su odbijeni kao neutemeljeni, iz čega proizlazi da je taj sud pravilno utvrdio činjenično stanje i pravilno primijenio materijalno pravo. Slijedeći navedeno, zaključeno je da nisu povrijeđena prava na koja su apelanti ukazali u apelaciji.

22. Tužena je istaknula da je od dana nastanka štete apelantima u svako vrijeme bila omogućena adekvatna sudska zaštita, da to pravo nisu iskoristili u rokovima propisanim zakonom, što je na jasan i nedvojben način i obrazloženo u osporenim presudama. Sukladno navedenom, tužena smatra da su navodi apelanata neutemeljeni.


23. Zakon o utvrđivanju i ostvarivanju potraživanja nastalih za vrijeme ratnog stanja i neposredne ratne opasnosti ("Službene novine FBiH" broj 43/01) u relevantnom dijelu glasi:

Članаk 1. Ovim zakonom na teritoriju Federacije Bosne i

Hercegovine (u daljem tekstu: Federacija) uređuje se način


utvrđivanja i ostvarivanja potraživanja pravnih i fizičkih osoba prema Federaciji, nastalih za potrebe obrane u periodu ratnog stanja i neposredne ratne opasnosti.

Članak 2. Pravo na potraživanja imaju pravne i fizičke osobe kod

kojih su potraživanja nastala na temelju sljedećih propisa i to: (...) Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list RBiH",

br. 2/92 i 13/94), (...) Uredbe o kriterijima i normativima raspoređivanja

građana i materijalnih sredstava u oružane snage i druge potrebe odbrane ("Službeni list RBiH", broj 19/92),

(...)

Članak 3. Pod potraživanjima, koja se utvrđuju i ostvaruju ovim

zakonom, podrazumijevaju se potraživanja pravnih i fizičkih osoba, po slijedećim osnovima:

(...) drugim osnovima za potrebe obrane.

Članak 7. (…)

Zahtjevi za ostvarivanje potraživanja iz članka 3. ovog zakona podnose se u rokovima utvrđenim propisima iz članka 2. ovog zakona.

24. Uredba o kriterijima i normativima raspoređivanja građana i materijalnih sredstava u oružane snage i druge potrebe odbrane ("Službeni list RBiH" broj 19/92) u relevan-tnom dijelu glasi:

Član 1. Ovom Uredbom utvrđuju se (...) način davanja sredstava,

evidencija, poseban način snabdijevanja oružanih snaga u ratu i naknade za izuzeta i korištena sredstva za vrijeme ratnog stanja.

Član 87. Ako sredstva iz čl. 53. (...) ove uredbe, osim potrošnih

sredstava, za vrijeme korištenja kod korisnika sredstava budu uništena ili oštećena ili nestanu, vlasniku tih sredstava pripada naknada za nastalu štetu, prema opštim pravilima o naknadi štete.

Član 89. Postupak za utvrđivanje postojanja štete i ostvarivanje

naknade iz člana 87. ove uredbe, pokreće se po službenoj dužnosti ili po zahtjevu vlasnika sredstava.

U postupku utvrđivanja postojanja štete i njene visine, organi iz člana 88. stav 1. ove uredbe, u skladu sa nalazom komisije, pokušaće sa oštećenim da zaključe sporazum o naknadi štete, a ako ne dođe do zaključenja sporazuma ti organi će rješenjem odlučiti o visini naknade ili odbiti zahtjev za naknadu.

Rješenje organa iz stava 2. ovog člana je konačno. Vlasnik sredstava koji nije zadovoljan sa odlukom

utvrđenom u rješenju iz stava 2. ovog člana, može, u roku od 30 dana od dana prijema rješenja pokrenuti postupak kod nadležnog redovnog suda za ostvarivanje naknade štete.

25. Zakon o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ" br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89; "Službeni list RBiH" br. 2/92, 13/93 i 13/94, te "Službene novine Federacije BiH" broj 29/03) u relevantnom dijelu glasi:

Opći rok zastare Član 371.

Potraživanja zastarijevaju za pet godina ako zakonom nije određen neki drugi rok zastare.

Potraživanje naknade štete Član 376.

(1) Potraživanje naknade uzrokovane štete zastarijeva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za osobu koja je štetu učinila.

(2) U svakom slučaju ovo potraživanje zastarijeva za pet godina od kada je šteta nastala.

VI. Dopustivost



28. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 070-0-Rev-09-000708 od 27. srpnja 2010. godine protiv koje nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, osporenu presudu apelanti su primili 16. kolovoza 2010. godine a apelacija je podnesena 19. kolovoza 2010. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neutemeljena, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva.


VII. Meritum

30. Apelanti pobijaju navedene presude tvrdeći da su im tim presudama povrijeđena prava iz članka II/3.(e) i (k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1, te članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.



Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka stavak 2, što uključuje:

e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima, i druga prava vezana za krivične postupke.

32. Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi:

1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom. (...).

33. Iz navoda apelanata proizlazi da, u biti, smatraju da im je pravo na pravično suđenje povrijeđeno, jer su redoviti sudovi pogrešno primijenili materijalno pravo zaključivši da njihovo potraživanje ne potpada pod Zakon o ratnim potraživanjima i da je zastarjelo.

34. U svezi sa navodima apelanata da su sudovi proizvoljno primijenili materijalno pravo, Ustavni sud ukazuje da, prema praksi Europskog suda i Ustavnog suda, zadatak ovih sudova nije da preispituju zaključke redovitih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene materijalnog prava (vidi, Europski


sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. lipnja 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan supstituirati redovite sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je općenito zadatak redovitih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi, Europski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. svibnja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je ispitati je li eventualno došlo do povrede ili zanemarivanja ustavnih prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na učinkovit pravni lijek i dr.), te je li primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska. Dakle, u okviru apelacijske nadležnosti Ustavni sud se bavi isključivo pitanjem eventualne povrede ustavnih prava ili prava iz Europske konvencije u postupku pred redovitim sudovima.

35. Ustavni sud se, dakle, prema navedenome stajalištu, može iznimno, kada ocijeni da je u određenom postupku redoviti sud proizvoljno postupao kako u utvrđivanju činjenica, tako i u primjeni relevantnih pozitivno-pravnih propisa (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 311/04 od 22. travnja 2005. godine, stavak 26), upustiti u ispitivanje načina na koji su nadležni sudovi utvrđivali činjenice i na tako utvrđene činjenice primijenili pozitivno-pravne propise. U kontekstu navedenoga Ustavni sud podsjeća i da je u više svojih odluka ukazao da očigledna proizvoljnost u primjeni relevantnih propisa nikada ne može voditi ka jednom pravičnom postupku (vidi Odluku Ustavnog suda broj AP 1293/05 od 12. rujna 2006. godine, točka 25. i dalje). Stoga će Ustavni sud u konkretnom slučaju, obzirom na pitanja koja apelanti problematiziraju, ispitati jesu li pobijane odluke utemeljene na proizvoljnoj primjeni pozitivno-pravnih propisa.

36. U konkretnom slučaju apelanti su podnijeli tužbu za naknadu štete, koju su, kako su tvrdili u postupku pred redovitim sudovima, pričinili pripadnici HVO-a i Armije BiH. Obzirom na to da su apelanti naveli u tužbi, a potvrdili i na glavnoj raspravi u svojim iskazima, što ne osporavaju ni u apelaciji, da im je još 1992. i 1993. godine bilo poznato da je nastala šteta na njihovim objektima i tko je štetu počinio, redoviti sudovi su zaključili da je tužbeni zahtjev od 4. studenog 2002. godine podnesen nakon proteka roka zastarjelosti iz članka 376. ZOO. Također, ukazano je da su ovi rokovi protekli i kad bi se njihov početak računao od dana prestanka rata i ratne opasnosti, tj. od 23. prosinca 1996. godine. Najzad, ukazano je i da je obraćanje apelanata u kolovozu i rujnu 2002. godine Odjelu za obranu radi naknade štete poduzeto nakon proteka rokova iz članka 376. ZOO zbog čega ove radnje nisu imale učinak koji prekida zastarjelost, sukladno članku 388. ZOO.

37. Međutim, apelanti smatraju da, obzirom na to da su njihove objekte koristile vojne formacije u svrhu obrane, njihovo potraživanje naknade štete predstavlja potraživanje iz članka 3. alineja 4. Zakona o ratnim potraživanjima (potraživanje nastalo po drugim osnovama za potrebe obrane), zbog čega smatraju da su zahtjev za naknadu štete mogli podnijeti tek nakon donošenja Zakona o ratnim potraživanjima, a to je 16. listopad 2001. godine. Sukladno navedenom, a obzirom na to da su se u kolovozu i rujnu 2002. godine obratili Odjelu za obranu, apelanti smatraju da su svoje potraživanje prijavili sukladno zakonu i da zastarjelost nije nastupila.

38. U svezi s navedenim Ustavni sud, prvenstveno, podsjeća da je, prema stajalištu Europskog suda, svrha rokova zastarjelosti da omoguće pravnu sigurnost i konačnost, zaštite potencijalno odgovornu osobu od zastarjelih zahtjeva kojim bi se moglo teško suprotstaviti, te da spriječe nepravdu koja bi se mogla dogoditi kada bi se od sudova zahtijevalo da odlučuju o događajima iz daleke prošlosti na temelju dokaza koji bi mogli postati nepouzdani ili nepotpuni zbog proteka vremena (vidi,

Europski sud, Stubbings i ostali protiv Velike Britanije, presuda od 22. listopada 1996. godine, st. 51-51, Izvješće o presudama i odlukama 1996-IV, Vo protiv Francuske [VV], presuda od 8. srpnja 2004. godine, stavak 92, ECHR 2004-VIII, i J.A. Pye (Oxford) Ltd. i J.A. Pye (Oxford) Land Ltd. protiv Velike Britanije [GC], presuda od 30. kolovoza 2008. godine, st. 68.-69, ECHR 2007-X). Stoga, parnične stranke trebaju očekivati primjenu tih pravila (vidi, mutatis mutandis, Miragall Escolano i ostali protiv Španjolske, presuda od 22. listopada 1996. godine, stavak 33, ECHR 2000-I).

39. Dalje, Europski sud smatra da je njegov zadatak utvrditi jesu li narav roka koji je u pitanju i/ili način na koji je primijenjen spojivi s Konvencijom (vidi, Europski sud, Vrbica protiv Hrvatske, aplikacija broj 32540/05, stavak 66, 1. travanj 2010. godine). Pritom Europski sud ocjenjuje može li se primjena zakonskih rokova smatrati predvidivom za osobu koja je u pitanju obzirom na mjerodavno zakonodavstvo i konkretne okolnosti predmeta (vidi, Europski sud, Osu protiv Italije, aplikacija broj 36534/97, stavak 35, 11. srpanj 2002. godine, citirani predmet Vrbica, stavak 72, i Majski protiv Hrvatske (broj 2), aplikacija broj 16924/08, stavak 69, 19. srpanj 2011. godine).

40. U svezi sa navodima apelanata da njihovo potraživanje naknade štete predstavlja potraživanje iz Zakona o ratnim potraživanjima, Ustavni sud ukazuje da je u obrazloženju osporene presude Vrhovnog suda ukazano da potraživanja apelanata, prema njihovim tvrdnjama, potječu iz deliktne radnje koju su počinili pripadnici vojnih formacija, pa iako su potraživanja apelanata nastala u vrijeme rata i neposredne ratne opasnosti, na njih se ne može primijeniti Zakon o ratnim potraživanjima, niti mogu predstavljati unutarnji dug u smislu Zakona o izmirenju unutarnjeg duga. Dalje, ukazano je da se Zakon o ratnim potraživanjima primjenjuje samo na potraživanja koja su nastala za potrebe obrane u razdoblju ratnog stanja i neposredne ratne opasnosti po osnovama utvrđenim člankom 3. Zakona. Najzad, prema ocjeni Vrhovnog suda, zahtjev apelanata je potpadao pod članak 87. Uredbe o raspoređivanju, koja upućuje na primjenu općih pravila o naknadi štete, tj. ZOO.

41. Ustavni sud ukazuje da je člankom 87. Uredbe o raspoređivanju bilo regulirano da, ako sredstva izuzeta za potrebe obrane, izuzev potrošnih sredstava, budu uništena, oštećena ili ako nestanu, vlasniku pripada pravo na naknadu štete prema općim pravilima o naknadi štete. Člankom 89. iste uredbe bilo je propisano da se postupak naknade štete pokreće po službenoj dužnosti ili po zahtjevu vlasnika sredstava, da nadležno tijelo može zaključiti sporazum o naknadi štete, ili da donosi rješenje o određivanju naknade, te da vlasnik, ako je nezadovoljan visinom određene naknade, može pokrenuti postupak pred sudom u roku od 30 dana od dana dostave rješenja. Dalje, člankom 376. ZOO propisano je da potraživanje naknade štete zastarijeva u roku od tri godine od saznanja za štetu i oštećenog, odnosno u roku od pet godina od nastanka štete. Najzad, Ustavni sud ukazuje da je člankom 2. Zakona o ratnim potraživanjima propisano da pravo na potraživanje u smislu ovog zakona imaju osobe čije je potraživanje nastalo na temelju izričito pobrojanih propisa, među kojim je i Uredba o raspoređivanju, te da je člankom 7. Zakona propisano da se zahtjevi za ostvarivanje potraživanja podnose u rokovima utvrđenim propisima iz članka 2. Zakona.

42. U konkretnom slučaju apelanti su zahtjeve za naknadu štete podnijeli najprije Odjelu za obranu u kolovoza i rujnu 2002. godine, a nakon što su njihovi zahtjevi odbijeni, i tužbu redovitom sudu 4. studenog 2002. godine iz čega proizlazi da su obje radnje poduzete nakon proteka rokova iz ZOO od tri, odnosno pet godina, bez obzira na to računaju li se oni od


nadnevka saznanja za štetu i štetnika, odnosno od nadnevka nastanka štete ili od nadnevka prestanka ratne opasnosti, kako je i navedeno u obrazloženju osporene prvostupanjske presude. Dalje, iz obrazloženja presude Vrhovnog suda proizlazi da potraživanje apelanata potpada pod članak 87. Uredbe o raspoređivanju, a prema kojem se pravo na naknadu štete ostvaruje sukladno općim pravilima obligacijskoga prava, tj. ZOO. Ustavni sud zapaža da iz navedenog proizlazi da se na potraživanja apelanata primjenjuju i odredbe ZOO koje reguliraju rokove zastare zbog čega Ustavni sud ne nalazi nikakvu proizvoljnost u zaključku redovitih sudova da je potraživanje apelanata zastarjelo. Pri tome Ustavni sud ima u vidu da i odredba članka 7. Zakona o ratnim potraživanjima regulira da se potraživanja koja se ostvaruju sukladno tom zakonu, također, podnose u rokovima utvrđenim propisima iz članka 2. ovog zakona iz čega proizlazi da i taj zakon upućuje na primjenu rokova zastare na način kako su oni regulirani odredbama ZOO. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ne može zaključiti da su redoviti sudovi proizvoljno primijenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtjev apelanata za naknadu štete budući da je nastupila zastarjelost potraživanja.

43. Dalje, apelanti ne tvrde i u tom smislu ne nude niti jedan dokaz da su na bilo koji način bili spriječeni i da im je bilo nepoznato da su zahtjev za naknadu štete mogli istaći na temelju Uredbe o raspoređivanju, a sukladno općim pravilima o naknadi štete, tj. ZOO. Dalje, odredbe Uredbe o raspoređivanju, koje upućuju na ZOO, kao i same odredbe ZOO o zastarjelosti potraživanja naknade štete jasne su i nedvojbene: oba propisa su objavljena u službenim glasilima i učinjena dostupnim, tako da su apelanti bili u mogućnosti predvidjeti pod kojim uvjetima njihova tužba može biti odbijena zbog nastupanja zastarjelosti.

44. Sukladno navedenom, Ustavni sud ne može naći proizvoljnost u stajalištu redovitih sudova kada nisu prihvatili kao utemeljenu tvrdnju apelanata da su zahtjev za naknadu štete mogli istaći tek nakon donošenja Zakona o ratnim potraživanjima, da njihovo potraživanje potpada pod ovaj zakon, te, s tim u svezi, tvrdnju da nije nastupila zastarjelost potraživanja, jer su svoj zahtjev podnijeli pravodobno, nakon donošenja navedenog zakona.

45. Dalje, apelanti u apelaciji tvrde da je Zakonom o ratnim potraživanjima utvrđeno da pravo na potraživanje u smislu navedenog zakona imaju i osobe čije je potraživanje nastalo na temelju ZOO, ali u apelaciji ne obrazlažu zbog čega smatraju da su pravo na potraživanje stekli prema ZOO.

46. U svezi sa ovim navodima, Ustavni sud smatra da je neophodno ukazati da se rok zastarjelosti iz članka 376. ZOO odnosi na sva potraživanja naknade štete bez obzira po kojoj osnovi su nastala. Iznimka od ovog pravila sadržana je u članku 377. ZOO kojim je određeno da potraživanje naknade štete proistekle iz kaznenog djela zastarijeva u rokovima zastarjelosti kaznenog gonjenja za kazneno djelo kada su ti rokovi dulji. Međutim, imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja, tj. da su apelanti još 1992. i 1993. godine znali za štetu i tko ju je prouzročio, a da su se nadležnom sudu radi njezine naknade obratili tek 2002. godine, očigledno je da su rokovi zastarjelosti iz članka 376. ZOO već bili protekli, bez obzira na to računaju li se od nastanka štete ili od prestanka ratne opasnosti (1996. godine). Pri tomu apelanti ne tvrde, a na to ne upućuju ni dokumenti predočeni Ustavnom sudu, da je šteta nastala učinjenjem kaznenog djela u kojem slučaju bi se eventualno mogli primijeniti rokovi zastarjelosti iz članka 377. ZOO u slučaju da su dulji od rokova iz članka 376. ZOO. Sukladno navedenom, Ustavni sud smatra da su navodi apelanata i u ovom dijelu apelacije neutemeljeni.

47. Ustavni sud zaključuje da su navodi apelanata o povredi prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava

Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije neutemeljeni.

Ostali navodi

48. Apelanti tvrde da im je osporenim presudama povrijeđeno i pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. U prilog ovoj tvrdnji apelanti su istaknuli identične navode koji su već detaljno ispitani u odnosu na pravo na pravično suđenje i za koje je zaključeno da su neutemeljeni, pa Ustavni sud smatra da je nesvrsishodno posebice ispitivati ih i u odnosu na pravo na imovinu.

VIII. Zaključak

49. Ustavni sud zaključuje da ne postoji povreda prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije kada su redoviti sudovi, primjenom zakonskih odredaba o zastarjelosti potraživanja, koja nije arbitrarna, odbili tužbeni zahtjev.






судија, у предмету број АП 3613/10, рјешавајући апелацију Хрвоја Артуковића и др., на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 59 став 2 алинеја 2 и члана 61 ст. 1 и 3 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 60/05, 64/08 и 51/09), у саставу:

Валерија Галић, предсједница Миодраг Симовић, потпредсједник Сеада Палаврић, потпредсједница Мато Тадић, судија Златко М. Кнежевић, судија на сједници одржаној 5. новембра 2013. године донио

је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Одбија се као неоснована апелација Хрвоја

Артуковића, Фикрета Бајрамовића, Милорада Смиљанића, Љубише Поповића, Бранка Комљеновића, Омера Имамовића и Десе Умићевић поднесена против пресудā Врховног суда Федерације Босне и Херцеговине број 070-0-Рев-09-000708 од 27. јула 2010. године, Кантоналног суда у Новом Травнику број 006-0-Гж-08-000 061 од 22. јануара 2009. године и Општинског суда у Травнику број П-468/04 од 17. октобра 2007. године.

Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и у "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине".


1. Хрвоје Артуковић, Фикрет Бајрамовић, Милорад Смиљанић, Љубиша Поповић, Бранко Комљеновић и Омер Имамовић из Зенице, те Стјепан Умићевић из Бање Луке (у даљњем тексту: апеланти), а које заступа Миро Блаж, адвокат из Витеза, поднијели су 19. августа 2010. године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем


тексту: Уставни суд) против Пресуде Врховног суда Федерације Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Врховни суд) број 070-0-Рев-09-000708 од 27. јула 2010. године, Пресуде Кантоналног суда у Новом Травнику (у даљњем тексту: Кантонални суд) број 006-0-Гж-08-000061 од 22. јануара 2009. године и Пресуде Општинског суда у Травнику (у даљњем тексту: Општински суд) број П-468/04 од 17. октобра 2007. године.

2. Заступник апеланата је обавијестио Уставни суд 5. новембра 2012. године да је апелант Стјепан Умићевић преминуо, да ће поступак наставити његова супруга Деса Умићевић, те је предочио њену пуномоћ за заступање.


3. На основу члана 22 ст. 1 и 2 Правила Уставног суда, од Врховног суда, Кантоналног суда и Општинског суда, те Федерације БиХ, коју заступа Федерално правобранилаштво (у даљњем тексту: тужена) затражено је 22. октобра 2012. године да доставе одговоре на апелацију.

4. Врховни суд је одговор доставио 12. новембра 2012. године, Кантонални суд 29. октобра 2012. године, Општински суд 30. октобра 2012. године и тужена 22. октобра 2012. године.

5. На основу члана 26 став 2 Правила Уставног суда, одговори на апелацију достављени су апелантима 21. октобра 2013. године.


6. Чињенице предмета које произилазе из навода апеланата и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин:

7. Општински суд је Пресудом број П-468/04 од 17. октобра 2007. године, а која је у цјелини потврђена Пресудом Кантоналног суда број 006-0-Гж-08-000 061 од 22. јануара 2009. године, одбио као неоснован тужбени захтјев апеланата којим су тражили да се тужена обавеже да им на име накнаде штете исплати појединачно означене новчане износе.

8. У образложењу пресуде је, поред осталог, указано да су апеланти, у тужби коју су поднијели 4. новембра 2002. године, истакли да су се обраћали Одјељењу за одбрану Витез (у даљњем тексту: Одјељење за одбрану) захтјевом за признавање права на накнаду штете услијед рата, да је њихове објекте у априлу 1992. године запосјела најприје војна компонента ХВО, а од 1993. године Армија БиХ, што је и општепозната чињеница, да је Одјељење за одбрану одбио рјешењима њихове захтјеве са упутством да покрену поступак пред судом. Најзад, у тужби је истакнуто да је посљедица запосједања њихових објеката од наведених формација била штета која је исказана у новчаним износима у тужбеном захтјеву. У одговору на тужбене наводе тужена је, поред осталог, истакла и приговор застаре потраживања.

9. На основу спроведених доказа као неспорно је утврђено, што су и сами апеланти у поднесеној тужби, те у својим изјавама потврдили, као и саслушани свједоци, да су објекте апеланата почетком 1992. године запосјели најприје припадници ХВО-а, а затим 1993. године Армије БиХ, те да су апеланти за штету насталу услијед тога сазнали још у вријеме ратних дешавања. У вези с тим, указано је на исказ апеланта Артуковића, који је потврдио да је у јулу 1993. године дошао у своју викендицу, да је тада почео да је чисти и да је у њој боравио ХВО, исказ апеланта Смиљанића, који је потврдио да је са апелантима Умићевићем и Бајрамовићем 16. априла 1992. године обишао викендице, а послије и са апелантом Комљеновићем, да су затекли војску и да су викендице биле оштећене, исказ апеланта Имамовића, који је

потврдио да је у јулу 1992. године у викендицу отишао са тужиоцем Бајрамовићем и апелантом Комљеновићем, да већ тада у викендицама није било ничега, што је потврдио и апелант Комљеновић, који је у јуну 1993. године, заједно са апелантима Смиљанићем и Бајрамовићем, обишао викендице и да су се тада увјерили да је све однесено. Даље, утврђено је да су се апеланти појединачно, у периоду од 5. августа 2002. године до 2. септембра 2002. године, обратили ради накнаде штете Одјељењу за одбрану, те да су њихови захтјеви одбијени појединачним рјешењима издатим од 20. до 27. септембра 2002. године.

10. Даље, указано је да је чланом 376 Закона о облигационим односима (у даљњем тексту: ЗОО) одређено да потраживање накнаде проузроковане штете застаријева за три године од сазнања оштећеног за штету и за лице које ју је починило, а у сваком случају у року од пет година од када је штета учињена.

11. Општински суд је закључио да је у поступку неспорно утврђено да је штета на објектима апеланата настала у вријеме рата, тј. од 1992. до 1993. године, и да су апеланти већ тада обишли своје објекте и видјели да је штета учињена, а знали су и ко је учинио штету (ХВО и Армија БиХ). Сходно наведеном, а имајући у виду да су апеланти тужбу поднијели 4. новембра 2002. године, чак и у случају када би се за почетак застарног рока узео 23. децембар 1996. године (престанак рата и ратне опасности), закључено је да је потраживање апеланата застарјело. Најзад, указано је и да је обраћање апеланата Одјељењу за одбрану током августа 2002. године предузето након протека рока од пет година из члана 376 ЗОО, па да, због тога, те радње нису имале учинак прекида тока застарјелости у смислу члана 388 ЗОО.

12. Кантонални суд је, одлучујући о жалби апеланата, указао да из стања списа и навода жалбе произилази да апеланти не оспоравају да је штета настала између 1991. и 1996. године, да су се обратили Одјељењу за одбрану у августу и септембру 2002. године, па да је првостепени суд, усвојивши приговор застаре потраживања, правилном примјеном члана 376 ЗОО тужбене захтјеве апеланата одбио.

13. Врховни суд је Пресудом број 070-0-Рев-09-000708 од 27. јула 2010. године ревизију апеланата изјављену против другостепене пресуде одбио као неосновану.

14. У образложењу пресуде је указано да су апеланти у тужбеном захтјеву потраживали накнаду штете коју су им, како су тврдили, причинили припадници Оружаних снага БиХ. Према оцјени Врховног суда, овакав захтјев подводи се под члан 87 Уредбе о критеријумима и нормативима распоређивања грађана и материјалних средстава у оружане снаге и друге потребе одбране ("Службени лист РБиХ" број 19/92, у даљњем тексту: Уредба о распоређивању), која упућује на општа правила о накнади штете, тј. на ЗОО. Даље, Врховни суд је указао да је тужбени захтјев апеланата и одбијен управо примјеном члана 376 ЗОО, који прописује рокове застарјелости од три, односно пет година. С обзиром на то да је тужба поднесена 4. новембра 2002. године, а штета настала у периоду од 1992. до 1996. године, нижестепени судови су правилном примјеном наведене одредбе закључили да је потраживање апеланата застарјело.

15. Даље, Врховни суд је као погрешан оцијенио ревизиони навод да је рок застарјелости почео да тече од датума пријема рјешења Одјељења за одбрану којим су одбијени захтјеви апеланата с обзиром на то да су апеланти, сходно члану 87 Уредбе, били дужни да поднесу


захтјев у роковима у којима тече застара према члану 376 ЗОО.

16. Као неоснована оцијењена је и тврдња апеланата да се почетак тока застарјелости веже за датум ступања на снагу Закона о утврђивању и остваривању потраживања насталих у вријеме ратног стања и непосредне ратне опасности ("Службене новине ФБиХ" број 43/01, у даљњем тексту: Закон о ратним потраживањима), тј. 9. октобар 2001. године. У вези с тим је указано да се овај закон примјењује само на тражбине правних и физичких лица према Федерацији које су настале у периоду ратног стања и непосредне ратне опасности (члан 1) по основу мобилизованих или уступљених средстава, испоруке материјала, робе и услуга, уступљених новчаних средстава и другим основима, све за потребе одбране (члан 3). С обзиром на то да су, према тврдњама апеланата, потраживања накнаде штете проистекла из деликтних радњи које су починили припадници оружаних снага, и поред чињенице да су ове радње предузете у вријеме рата, према оцјени Врховног суда, на њих не може да се примијени Закон о ратним потраживањима, нити потраживања апеланата могу да представљају унутрашњи дуг, чије је измирење регулисано Законом о утврђивању и начину измирења унутрашњих обавеза Федерације БиХ ("Службени гласник ФБиХ" број 66/04, у даљњем тексту: Закон о измирењу унутрашњих обавеза).


17. Апеланти сматрају да им је оспореним пресудама повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција), те право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.

18. Апеланти указују да је Законом о измирењу унутрашњих обавеза (члан 3 ст. 1 и 4 и члан 16) предвиђено да су обавезе Федерације ратна потраживања настала у периоду од 18. септембра 1991. године до 23. децембра 1996. године, која су прописно пријављена у складу са Законом о ратним потраживањима. Даље, апеланти наводе да је Закон о ратним потраживањима ступио на снагу 16. октобра 2001. године, а Закон о измирењу унутрашњих обавеза 28. новембра 2004. године. С обзиром на датуме ступања на снагу наведених закона и материју коју регулишу, те да су своја потраживања пријавили у августу и септембру 2002. године тада надлежном Одјељењу за одбрану, апеланти сматрају да су потраживања пријавили у складу са законом и да није наступио рок застарјелости. Према њиховом мишљењу, најранији тренутак у којем су ратна потраживања могла дa се пријавe према закону је 16. октобар 2001. године, тј. датум ступања на снагу Закона о ратним потраживањима. Супротно становиште, према њиховом мишљењу, учинило би бесмисленим доношење закона 2001. године и 2004. године за регулисање потраживања која су, према становишту судова, већ застарјела. Даље, апеланти указују да се Законом о ратним потраживањима (члан 1) регулише начин утврђивања и остваривања потраживања правних и физичких лица према Федерацији, насталих за потребе одбране у периоду ратног стања и непосредне ратне опасности, да право на потраживања имају и лица чија су потраживања настала на основу ЗОО, те, најзад, да се под таквим потраживањима подразумијевају, поред осталог, потраживања настала и по другим основима за потребе

одбране. Апеланти тврде да су њихови објекти неспорно коришћени за потребе одбране. У вези с тим указују да су се на наведеном подручју сукобљавале двије војске (ХВО и Армија БиХ), да је једна војска нападала, а друга се бранила, тј. да су за једну војску објекти увијек служили и за одбрану. С обзиром на то да је касније успостављена заједничка војска од ове двије војне компоненте, ирелевантно је ко је нападао, а ко се бранио, јер су њихови објекти служили за одбрану. Сходно наведеном, апеланти сматрају да се њихова потраживања могу да подведу под члан 3 тачка 4 Закона о ратним потраживањима, тј. "други основи за потребе одбране".


19. Врховни суд је у одговору на апелацију истакао да сматра да апелантима нису ускраћена права из члана II/3е) и к) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, као и да примјена права у пресуди тог суда није била произвољна.

20. Кантонални суд је истакао да у свему остаје при разлозима и образложењу из своје пресуде, те да сматра да нису повријеђена права апеланата на која су указали у апелацији.

21. Општински суд је навео да су апеланти против пресуде тог суда изјавили жалбу, а затим и ревизију, које су одбијене као неосноване, из чега произилази да је тај суд правилно утврдио чињенично стање и правилно примијенио материјално право. Слиједећи наведено, закључено је да нису повријеђена права на која су апеланти указали у апелацији.

22. Тужена је истакла да је од дана настанка штете апелантима у свако вријеме била омогућена адекватна судска заштита, да то право нису искористили у роковима прописаним законом, што је на јасан и недвосмислен начин и образложено у оспореним пресудама. Сходно наведеном, тужена сматра да су наводи апеланата неосновани.


23. Закон о утврђивању и остваривању потра-живања насталих за вријеме ратног стања и непосредне ратне опасности ("Службене новине ФБиХ" број 43/01) у релевантном дијелу гласи:

Члан 1. Овим законом на територији Федерације Босне и

Херцеговине (у даљем тексту: Федерација) уређује се начин утврђивања и остваривања потраживања правних и физичких лица према Федерацији, насталих за потребе одбране у периоду ратног стања и непосредне ратне опасности.

Члан 2. Право на потраживања имају правна и физичка лица

код којих су потраживања настала на основу сљедећих прописа и то:

(...) Закона о облигационим односима ("Службени лист

РБиХ", бр. 2/92 и 13/94), (...) Уредбе о критеријима и нормативима распоређивања

грађана и материјалних средстава у оружане снаге и друге потребе одбране ("Службени лист РБиХ", број 19/92),

(...)

Члан 3. Под потраживањима, која се утврђују и остварују

овим законом, подразумијевају се потраживања правних и физичких лица, по слиједећим основама:

(...)


другим основама за потребе одбране.

Члан 7. (…)

Захтјеви за остваривање потраживања из члана 3. овог закона подносе се у роковима утврђеним прописима из члана 2. овог закона.

24. Уредба о критеријима и нормативима распоређивања грађана и материјалних средстава у оружане снаге и друге потребе одбране ("Службени лист РБиХ" број 19/92) у релевантном дијелу гласи:

Члан 1. Овом Уредбом утврђују се (...) начин давања

средстава, евиденција, посебан начин снабдијевања оружаних снага у рату и накнаде за изузета и кориштена средства за вријеме ратног стања.

Члан 87. Ако средства из чл. 53. (...) ове уредбе, осим

потрошних средстава, за вријеме кориштења код корисника средстава буду уништена или оштећена или нестану, власнику тих средстава припада накнада за насталу штету, према општим правилима о накнади штете.

Члан 89. Поступак за утврђивање постојања штете и

остваривање накнаде из члана 87. ове уредбе, покреће се по службеној дужности или по захтјеву власника средстава.

У поступку утврђивања постојања штете и њене висине, органи из члана 88. став 1. ове уредбе, у складу са налазом комисије, покушаће са оштећеним да закључе споразум о накнади штете, а ако не дође до закључења споразума ти органи ће рјешењем одлучити о висини накнаде или одбити захтјев за накнаду.

Рјешење органа из става 2. овог члана је коначно. Власник средстава који није задовољан са одлуком

утврђеном у рјешењу из става 2. овог члана, може, у року од 30 дана од дана пријема рјешења покренути поступак код надлежног редовног суда за остваривање накнаде штете.

25. Закон о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ" бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89; "Службени лист РБиХ" бр. 2/92, 13/93 и 13/94, те "Службене новине Федерације БиХ" број 29/03) у релевантном дијелу гласи:

Опћи рок застаре Члан 371.

Потраживања застаријевају за пет година ако законом није одређен неки други рок застаре.

Потраживање накнаде штете Члан 376.

(1) Потраживање накнаде узроковане штете застаријева за три године од кад је оштећеник дознао за штету и за особу која је штету учинила.

(2) У сваком случају ово потраживање застаријева за пет година од када је штета настала.



27. У складу са чланом 16 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је

подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку којег је користио.

28. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Врховног суда број 070-0-Рев-09-000708 од 27. јула 2010. године против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, оспорену пресуду апеланти су примили 16. августа 2010. године а апелација је поднесена 19. августа 2010. године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 16 став 1 Правила Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и услове из члана 16 ст. 2 и 4 Правила Уставног суда, јер није очигледно (prima facie) неоснована, нити постоји неки други формални разлог због којег апелација није допустива.

29. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 16 ст. 1, 2 и 4 Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњава услове у погледу допустивости.

VII. Меритум

30. Апеланти побијају наведене пресуде тврдећи да су им тим пресудама повријеђена права из члана II/3е) и к) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1, те члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.



Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права иосновне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају:

е) Право на правичан поступак у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези са кривичним поступком.

32. Члан 6 став 1 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи:

1. Приликом утврђивања грађанских права и обавеза или основаности било какве кривичне оптужбе против њега, свако има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним, законом установљеним судом. (...).

33. Из навода апеланата произилази да, у суштини, сматрају да им је право на правично суђење повријеђено, јер су редовни судови погрешно примијенили материјално право закључивши да њихово потраживање не потпада под Закон о ратним потраживањима и да је застарјело.

34. У вези са наводима апеланата да су судови произвољно примијенили материјално право, Уставни суд указује да, према пракси Европског суда и Уставног суда, задатак ових судова није да преиспитују закључке редовних судова у погледу чињеничног стања и примјене материјалног права (види, Европски суд, Pronina против Русије, одлука о допустивости од 30. јуна 2005. године, апликација број 65167/01). Наиме, Уставни суд није надлежан да супституише редовне судове у процјени чињеница и доказа, већ је уопштено задатак редовних судова да оцијене чињенице и доказе које су извели (види, Европски суд, Thomas против Уједињеног Краљевства, пресуда од 10. маја 2005. године, апликација број 19354/02). Задатак Уставног суда је да испита да ли је евентуално дошло до повреде или занемаривања уставних права (право на правично суђење, право на приступ суду, право на дјелотворан правни лијек и др.), те да ли је примјена закона била, евентуално, произвољна или дискриминациона. Дакле, у оквиру апелационе надлежности Уставни суд се бави искључиво питањем


евентуалне повреде уставних права или права из Европске конвенције у поступку пред редовним судовима.

35. Уставни суд се, дакле, према наведеном становишту, може изузетно, када оцијени да је у одређеном поступку редовни суд произвољно поступао како у утврђивању чињеница, тако и у примјени релевантних позитивно-правних прописа (види, Уставни суд, Одлука број АП 311/04 од 22. априла 2005. године, став 26), упустити у испитивање начина на који су надлежни судови утврђивали чињенице и на тако утврђене чињенице примијенили позитивно-правне прописе. У контексту наведеног Уставни суд подсјећа и да је у више својих одлука указао да очигледна произвољност у примјени релевантних прописа никада не може да води ка једном правичном поступку (види Одлуку Уставног суда број АП 1293/05 од 12. септембра 2006. године, тачка 25 и даље). Стога ће Уставни суд у конкретном случају, с обзиром на питања која апеланти проблематизују, испитати да ли су побијане одлуке засноване на произвољној примјени позитивно-правних прописа.

36. У конкретном случају апеланти су поднијели тужбу за накнаду штете, коју су, како су тврдили у поступку пред редовним судовима, причинили припадници ХВО-а и Армије БиХ. С обзиром на то да су апеланти навели у тужби, а потврдили и на главној расправи у својим исказима, што не оспоравају ни у апелацији, да им је још 1992. и 1993. године било познато да је настала штета на њиховим објектима и ко је штету починио, редовни судови су закључили да је тужбени захтјев од 4. новембра 2002. године поднесен након протека рока застарјелости из члана 376 ЗОО. Такође, указано је да су ови рокови протекли и кад би се њихов почетак рачунао од дана престанка рата и ратне опасности, тј. од 23. децембра 1996. године. Најзад, указано је и да је обраћање апеланата у августу и септембру 2002. године Одјељењу за одбрану ради накнаде штете предузето након протека рокова из члана 376 ЗОО због чега ове радње нису имале учинак који прекида застарјелост, сходно члану 388 ЗОО.

37. Међутим, апеланти сматрају да, с обзиром на то да су њихове објекте користиле војне формације у сврху одбране, њихово потраживање накнаде штете представља потраживање из члана 3 алинеја 4 Закона о ратним потраживањима (потраживање настало по другим основима за потребе одбране), због чега сматрају да су захтјев за накнаду штете могли да поднесу тек након доношења Закона о ратним потраживањима, а то је 16. октобар 2001. године. Сходно наведеном, а с обзиром на то да су се у августу и септембру 2002. године обратили Одјељењу за одбрану, апеланти сматрају да су своје потраживање пријавили у складу са законом и да застарјелост није наступила.

38. У вези с наведеним Уставни суд, првенствено, подсјећа да је, према становишту Европског суда, сврха рокова застарјелости да омогуће правну сигурност и коначност, заштите потенцијално одговорно лице од застарјелих захтјева којим би могло тешко да се супротстави, те да спријече неправду која би могла да се догоди када би се од судова захтијевало да одлучују о догађајима из далеке прошлости на основу доказа који би могли да постану непоуздани или непотпуни због протека времена (види, Европски суд, Stubbings и остали против Велике Британије, пресуда од 22. октобра 1996. године, ст. 51-51, Извјештај о пресудама и одлукама 1996-IV, Vo против Француске [VV], пресуда од 8. јула 2004. године, став 92, ЕCHR 2004-VIII, и J.A. Pye (Oxford) Ltd. И J.A. Pye (Oxford) Land Ltd. против Велике Британије [GC], пресуда

од 30. августа 2008. године, ст. 68.-69, ЕCHR 2007-X). Стога, парничне странке треба да очекују примјену тих правила (види, mutatis mutandis, Miragall Escolano и остали против Шпаније, пресуда од 22. октобра 1996. године, став 33, ЕCHR 2000-I).

39. Даље, Европски суд сматра да је његов задатак да утврди да ли су природа рока који је у питању и/или начин на који је примијењен спојиви с Конвенцијом (види, Европски суд, Врбица против Хрватске, апликација број 32540/05, став 66, 1. април 2010. године). Притом Европски суд оцјењује да ли примјена законских рокова може да се сматра предвидивом за лице које је у питању с обзиром на мјеродавно законодавство и конкретне околности предмета (види, Европски суд, Osu против Италије, апликација број 36534/97, став 35, 11. јули 2002. године, цитирани предмет Врбица, став 72, и Мајски против Хрватске (број 2), апликација број 16924/08, став 69, 19. јули 2011. године).

40. У вези са наводима апеланата да њихово потраживање накнаде штете представља потраживање из Закона о ратним потраживањима, Уставни суд указује да је у образложењу оспорене пресуде Врховног суда указано да потраживања апеланата, према њиховим тврдњама, потичу из деликтне радње коју су починили припадници војних формација, па иако су потраживања апеланата настала у вријеме рата и непосредне ратне опасности, на њих не може да се примијени Закон о ратним потраживањима, нити могу да представљају унутрашњи дуг у смислу Закона о измирењу унутрашњег дуга. Даље, указано је да се Закон о ратним потраживањима примјењује само на потраживања која су настала за потребе одбране у периоду ратног стања и непосредне ратне опасности по основима утврђеним чланом 3 Закона. Најзад, према оцјени Врховног суда, захтјев апеланата је потпадао под члан 87 Уредбе о распоређивању, која упућује на примјену општих правила о накнади штете, тј. ЗОО.

41. Уставни суд указује да је чланом 87 Уредбе о распоређивању било регулисано да, ако средства изузета за потребе одбране, изузев потрошних средстава, буду уништена, оштећена или ако нестану, власнику припада право на накнаду штете према општим правилима о накнади штете. Чланом 89 исте уредбе било је прописано да се поступак накнаде штете покреће по службеној дужности или по захтјеву власника средстава, да надлежни орган може да закључи споразум о накнади штете, или да доноси рјешење о одређивању накнаде, те да власник, ако је незадовољан висином одређене накнаде, може да покрене поступак пред судом у року од 30 дана од дана достављања рјешења. Даље, чланом 376 ЗОО прописано је да потраживање накнаде штете застаријева у року од три године од сазнања за штету и оштећеног, односно у року од пет година од настанка штете. Најзад, Уставни суд указује да је чланом 2 Закона о ратним потраживањима прописано да право на потраживање у смислу овог закона имају лица чије је потраживање настало на основу изричито побројаних прописа, међу којим је и Уредба о распоређивању, те да је чланом 7 Закона прописано да се захтјеви за остваривање потраживања подносе у роковима утврђеним прописима из члана 2 Закона.

42. У конкретном случају апеланти су захтјеве за накнаду штете поднијели најприје Одјељењу за одбрану у августа и септембру 2002. године, а након што су њихови захтјеви одбијени, и тужбу редовном суду 4. новембра 2002. године из чега произилази да су обје радње предузете након протека рокова из ЗОО од три, односно пет година, без обзира на то да ли се они рачунају од датума сазнања за штету и штетника, односно од датума настанка штете или


од датума престанка ратне опасности, како је и наведено у образложењу оспорене првостепене пресуде. Даље, из образложења пресуде Врховног суда произилази да потраживање апеланата потпада под члан 87 Уредбе о распоређивању, а према којем се право на накнаду штете остварује у складу са општим правилима облигационог права, тј. ЗОО. Уставни суд запажа да из наведеног произилази да се на потраживања апеланата примјењују и одредбе ЗОО које регулишу рокове застаре због чега Уставни суд не налази никакву произвољност у закључку редовних судова да је потраживање апеланата застарјело. При томе Уставни суд има у виду да и одредба члана 7 Закона о ратним потраживањима регулише да се потраживања која се остварују у складу са тим законом, такође, подносе у роковима утврђеним прописима из члана 2 овог закона из чега произилази да и тај закон упућује на примјену рокова застаре на начин како су они регулисани одредбама ЗОО. Имајући у виду наведено, Уставни суд не може да закључи да су редовни судови произвољно примијенили материјално право када су одбили тужбени захтјев апеланата за накнаду штете будући да је наступила застарјелост потраживања.

43. Даље, апеланти не тврде и у том смислу не нуде нити један доказ да су на било који начин били спријечени и да им је било непознато да су захтјев за накнаду штете могли да истакну на основу Уредбе о распоређивању, а у складу са општим правилима о накнади штете, тј. ЗОО. Даље, одредбе Уредбе о распоређивању, које упућују на ЗОО, као и саме одредбе ЗОО о застарјелости потраживања накнаде штете јасне су и недвосмислене: оба прописа су објављена у службеним гласилима и учињена доступним, тако да су апеланти били у могућности да предвиде под којим условима њихова тужба може да буде одбијена због наступања застарјелости.

44. Сходно наведеном, Уставни суд не може да нађе произвољност у становишту редовних судова када нису прихватили као основану тврдњу апеланата да су захтјев за накнаду штете могли да истакну тек након доношења Закона о ратним потраживањима, да њихово потраживање потпада под овај закон, те, с тим у вези, тврдњу да није наступила застарјелост потраживања, јер су свој захтјев поднијели благовремено, након доношења наведеног закона.

45. Даље, апеланти у апелацији тврде да је Законом о ратним потраживањима утврђено да право на потраживање у смислу наведеног закона имају и лица чије је потраживање настало на основу ЗОО, али у апелацији не образлажу због чега сматрају да су право на потраживање стекли према ЗОО.

46. У вези са овим наводима, Уставни суд сматра да је неопходно указати да се рок застарјелости из члана 376 ЗОО односи на сва потраживања накнаде штете без обзира по којем основу су настала. Изузетак од овог правила садржан је у члану 377 ЗОО којим је одређено да потраживање накнаде штете проистекле из кривичног дјела застаријева у роковима застарјелости кривичног гоњења за кривично дјело када су ти рокови дужи. Међутим, имајући у виду околности конкретног случаја, тј. да су апеланти још 1992. и 1993. године знали за штету и ко ју је проузроковао, а да су се надлежном суду ради њене накнаде обратили тек 2002. године, очигледно је да су рокови застарјелости из члана 376 ЗОО већ били протекли, без обзира на то да ли се рачунају од настанка штете или од престанка ратне опасности (1996. године). При томе апеланти не тврде, а на то не упућују ни документа предочена Уставном суду, да је штета настала учињењем

кривичног дјела у којем случају би евентуално могли да се примијене рокови застарјелости из члана 377 ЗОО у случају да су дужи од рокова из члана 376 ЗОО. Сходно наведеном, Уставни суд сматра да су наводи апеланата и у овом дијелу апелације неосновани.

47. Уставни суд закључује да су наводи апеланата о повреди права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције неосновани.

Остали наводи

48. Апеланти тврде да им је оспореним пресудама повријеђено и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. У прилог овој тврдњи апеланти су истакли идентичне наводе који су већ детаљно испитани у односу на право на правично суђење и за које је закључено да су неосновани, па Уставни суд сматра да је несврсисходно да их посебно испитује и у односу на право на имовину.


49. Уставни суд закључује да не постоји повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када су редовни судови, примјеном законских одредаба о застарјелости потраживања, која није арбитрарна, одбили тужбени захтјев.



Предсједница Уставног суда Босне и Херцеговине



predmetu broj AP 4675/10, rješavajući apelaciju M. O. i M. O., na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 59. stav 2. alineja 2. i člana 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:

Valerija Galić, predsjednica Miodrag Simović, potpredsjednik Seada Palavrić, potpredsjednica Mirsad Ćeman, sudija Zlatko M. Knežević, sudija na sjednici održanoj 22. oktobra 2013. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neosnovana apelacija M. O. i M. O.,

podnesena protiv Presude Kantonalnog suda u Sarajevu broj 090 0 K 006646 08 od 22. juna 2010. godine i Presude Općinskog suda u Sarajevu broj 065-0-K-07-00 929 od 17. juna 2008. godine.



1. M. O. (u daljnjem tekstu: apelantica) iz Sarajeva podnijela je 1. novembra Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) apelaciju protiv Presude Kantonalnog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Kantonalni


sud) broj 090 0 K 006646 08 od 22. juna 2010. godine i Presude Općinskog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj 065-0-K-07-00 929 od 17. juna 2008. godine. Apelantica je u apelaciji također zatražila donošenje privremene mjere kojom bi Ustavni sud odložio izvršenje izrečene joj kazne zatvora do donošenja odluke o apelaciji. Apelacija je evidentirana kao AP 4675/10.

2. M. O. (u daljnjem tekstu: apelant) iz Sarajeva kojeg zastupa Aida Mulić, advokatica iz Sarajeva, podnio je 1. novembra 2010. godine Ustavnom sudu apelaciju također protiv Presude Kantonalnog suda broj 090 0 K 006646 08 od 22. juna 2010. godine i Presude Općinskog suda broj 065-0-K-07-00 929 od 17. juna 2008. godine. Apelant je u apelaciji također zatražio i donošenje privremene mjere kojom bi Ustavni sud odložio izvršenje izrečene kazne zatvora do donošenja odluke o apelaciji. Apelacija je u Ustavnom sudu evidentirana pod brojem AP 4676/10. Budući da apelacija nije ispunjavala uvjete iz člana 19. stav 1. Pravila Ustavnog suda (nije dostavljena drugostepena presuda), od apelanta je 10. marta 2011. godine zatraženo da apelaciju dopuni, što je apelant i učinio 28. marta 2011. godine.


3. S obzirom da su Ustavnom sudu dostavljene dvije apelacije kojim su osporene iste presude, odnosno koje se odnose na isti činjenični i pravni osnov, Ustavni sud je, u skladu s članom 31. stav 1. Pravila Ustavnog suda, donio odluku o spajanju navedenih apelacija u kojima će voditi jedan postupak i donijeti jednu odluku pod brojem AP 4675/10.

4. Na osnovu člana 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Kantonalnog suda, Općinskog suda i Kantonalnog tužiteljstva Sarajevo (u daljnjem tekstu: Tužiteljstvo) u predmetu AP 4676/10 zatraženo je 3. februara 2011. godine, a u predmetu AP 4675/10 18. decembra 2012. godine, te u oba predmeta i 19. septembra 2013. godine, da dostave odgovore na apelaciju.

5. Kantonalni sud i Općinski sud su dostavili odgovore 9. februara 2011. godine, 28. decembra 2012. godine i 23. septembra 2013. godine, dok je Tužiteljstvo dostavilo odgovor 25. decembra 2012. godine.


6. Činjenice predmeta koje proizlaze iz navoda apelanata i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.

7. Presudom Općinskog suda broj 065-0-K-07-00 929 od 17. juna 2008. godine apelant (koji je apelantičin suprug) kao prvooptuženi i apelantica su proglašeni krivim da su u vrijeme i na način opisan u izreci presude neovlašteno kupovali radi dalje prodaje i prodavali tvari koje su proglašene opojnim drogama, čime su kao saizvršioci počinili krivično djelo neovlaštene proizvodnje i stavljanja u promet opojnih droga iz člana 238. stav 1. Krivičnog zakona Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: KZ FBiH) u vezi s članom 31. KZ FBiH za koje je, uz primjenu člana 43. stav 1. i stav 6. KZ BiH, apelant osuđen na kaznu zatvora u trajanju od šest godina, a apelantica na kaznu zatvora u trajanju od četiri godine. Na osnovu člana 57. stav 1. KZ FBiH apelantici i apelantu je u izrečene kazne zatvora uračunato vrijeme provedeno u pritvoru od 15. februara 2007. godine do 17. juna 2008. godine. Na osnovu člana 238. stav 4. KZ FBiH od apelantice i apelanta je oduzeta opojna droga i sredstva za njeno pripravljanje u količini i vrsti kako je pobliže navedeno u izreci presude. Na osnovu člana 78. KZ FBiH od apelantice i apelanta je oduzet mobitel marke "Nokia" s brojem kartice preciziranim u presudi, kao predmet koji je upotrijebljen za izvršenje krivičnog djela, dok je na osnovu čl. 114. i 115. KZ FBiH od apelanata oduzeta imovinska korist

koja je pribavljena izvršenjem predmetnog krivičnog djela, te je od apelantice oduzeto putničko motorno vozilo marke "Škoda", preciznije označeno u presudi, kao i saobraćajna dozvola izdata na apelantičino ime za navedeno vozilo. Presudom je dalje apelant oslobođen optužbe da je na mjestu i u vrijeme precizirano presudom, držao pištolj i metke, također precizirano u presudi, bez odobrenja nadležne policijske stanice čime je počinio krivično djelo iz člana 43. stav 1. tačka 1. Zakona o nabavljanju, držanju i nošenju oružja i municije u vezi s članom 3. stav 1. tačka 1. Zakona o izmjenama i dopunama tog Zakona.

8. U obrazloženju presude je navedeno da je na osnovu brojnih dokaza preciziranih u presudi (koji su uključivali saslušanje više svjedoka i više vještaka te brojne materijalne dokaze) utvrđeno da su apelanti neovlašteno, radi prodaje, kupili i držali materije koje su zakonskim propisima proglašene opojnim drogama. Navedeno je i da je sporna droga pronađena u stanu koji su iznajmili i neprijavljeno koristili apelanti, da se radi o više vrsta droge - marihuana, kokain, heroin i speed, i to u količini od preko osam kilograma, pored koje su pronađene i dvije vage za mjerenje droge kao i da su drogom u periodu od oko godinu dana snabdijevali E.C. koji je u svom iskazu i potvrdio navedeno. Imajući u vidu navedeno, kao i dovodeći u međusobnu vezu sve provedene dokaze, Općinski sud je utvrdio da su se u radnjama apelanata stekli svi elementi bića krivičnog djela koje im je stavljeno na teret te ih je proglasio krivim i izrekao kazne navedene u dispozitivu presude. U obrazloženju je navedeno da nije sporno da je u stanu koji su koristili apelanti obavljen pretres i nađeni sporna droga i oprema, te da je nesumnjivo da je pretres obavljen na zakonit način u skladu s članom 74. stav 4. Zakona o krivičnom postupku FBiH (u daljnjem tekstu: ZKP FBiH). Općinski sud je s tim u vezi obrazložio da "ne stoji sumnja odbrane da je pretres stana kojom je prilikom pretresa pronađena droga i drugi predmeti izvršen na nezakonit način. Tužilac je kao dokaz uložio naredbu MUPKS koja je sačinjena na osnovu usmenog zahtjeva za izdavanje naredbe sudiji za prethodni postupak Općinskog suda u Sarajevu koji je odobrio zahtjev i izdao naredbu za pretresanje. Pretresanje je izvršeno na zakonit način, istom su bila prisutna dva svjedoka kako to propisuje član 74. st. 4. ZKP FBiH, a to što svjedoci nisu potpisali sve stranice zapisnika o pretresanju ne čini da je pretresanje izvršeno na nezakonit način".

9. Navedeno je i da apelantova odbrana nije poricala da je u stanu pronađena droga, da bi apelant zbog toga mogao biti optužen samo zbog posjedovanja droge, te da sud nije dopustio saslušanje svjedoka koje je predložila odbrana budući da je zaključio da provođenjem tih dokaza ne bi bilo ništa bitno utvrđeno u vezi s tim slučajem, jer je i sam apelant priznao da je droga pronađena u stanu. Općinski sud je istakao da je otklonio i svaku sumnju da je oduzeto vozilo marke "Škoda" pribavljeno iz sredstava koja su pripadala apelantičinom ocu, budući da osim ovlaštenja koje je imala apelantica, odbrana nije pružila dokaze da su sredstva njenog oca korištena za kupovinu vozila. Navedeno je i da zaključak da su to vozilo, kao i oduzeti novac, pribavljeni krivičnim djelom, proizlazi i iz činjenice da su apelanti nezaposleni što je vidljivo iz izvještaja Zavoda za zapošljavanje, da imaju dvoje djece i da nemaju nikakvih prihoda.

10. Protiv navedene presude apelanti su podnijeli žalbu Kantonalnom sudu koji je na sjednici vijeća uz prisustvo apelanata donio Presudu broj 090 0 K 006646 08 od 22. juna 2010. godine kojom je djelimično uvažio žalbe i preinačio prvostepenu presudu u pogledu kazne u odnosu na apelanticu tako što joj je umjesto kazne zatvora u trajanju od četiri godine izrekao kaznu zatvora u trajanju od dvije godine i šest mjeseci, a apelantu umjesto kazne zatvora u trajanju od šest godina


izrekao kaznu zatvora u trajanju od pet godina, u koje je na osnovu člana 57. KZ FBiH uračunato vrijeme provedeno u pritvoru od 15. februara 2007. godine pa do 17. juna 2008. godine. U preostalom dijelu prvostepena presuda je ostala neizmijenjena. U obrazloženju presude je, između ostalog, navedeno da je Kantonalni sud ispitujući prvostepenu presudu u pogledu odluke o kazni a u vezi s navodima iz žalbe, utvrdio da su izrečene kazne prestrogo odmjerene te je preinačio prvostepenu presudu i izrekao apelantima kazne zatvora u kraćem trajanju (kako je navedeno u izreci presude). Naime Kantonalni sud je smatrao da su takve kazne srazmjerne težini krivičnog djela, krivičnoj odgovornosti apelantice i apelanta i okolnostima pod kojim je djelo počinjeno, te da su dovoljne i potrebne za ostvarenje svrhe kažnjavanja u smislu člana 42. KZ FBiH. U obrazloženju je, između ostalog, navedeno i da je taj sud iz zapisnika s glavne rasprave pred prvostepenim sudom utvrdio da su tada kao svjedoci saslušana lica poimenično navedena u presudi i da, suprotno žalbenim navodima apelanata, Općinski sud nije odbio zahtjev odbrane apelanata da postave bilo koje pitanje tim svjedocima već da su oni, naprotiv, unakrsno ispitani zbog čega i nije bilo potrebe za njihovim ponovnim saslušanjem. Navedeno je da je neosnovan i žalbeni navod da se pobijana presuda zasniva samo na iskazima pripadnika MUP-a jer je nesporno, kako je naveo Kantonalni sud, da iskazi pripadnika MUP-a korespondiraju iskazima drugih svjedoka i materijalnim dokazima. Imajući u vidu navedeno Kantonalni sud je donio presudu kao u izreci.

11. Nakon toga, sud je pokušao apelantici i apelantu dostaviti presudu na adresu poznatu sudu, ali je presuda vraćena s naznakom "odselio", pa im je 14. septembra 2010. godine presuda Kantonalnog suda od 22. juna 2010. godine dostavljena putem oglasne table Općinskog suda.


12. Apelanti smatraju da su im osporenim presudama prekršeni pravo na ličnu slobodu i sigurnost iz člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 5. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija), pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. st. 1, 2. i 3. tačka d. Evropske konvencije, kao i pravo na nediskriminaciju iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije. Kršenje navedenih prava apelanti vide u pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primjeni materijalnog i procesnog prava, navodeći da su osporene presude proizvoljne i da nemaju uporište u izvedenim dokazima. Naime, apelanti tvrde da im u toku postupka nije data mogućnost da iznesu svoje argumente i dokaze, čime su po njihovom mišljenju dovedeni u podređen položaj u odnosu "na tužitelja koji je svoje dokaze izvodio u vremenskom roku od 16 mjeseci". Stoga, smatraju da postupak u cjelini nije bio pravičan budući da nisu s jednakom pažnjom ispitivane i utvrđivane činjenice koje ih terete i koje idu u njihovu korist. Kršenje prava na slobodu i sigurnost ličnosti apelanti vide u nezakonito izvršenom pretresu njihovog stana, jer je pretres izvršen na osnovu usmene naredbe MUP-a Kantona Sarajevo broj 02/2-4-16/07 od 15. decembra 2007. godine, protivno odredbi člana 70. ZKP FBiH, i smatraju da je pretresanje izvršeno na način koji nije primjenjiv na njihov slučaj te da je zbog toga pretresanje na osnovu navedene naredbe nezakonit dokaz na kojem se presude i zasnivaju. Smatraju da je nezakonito od njih oduzeto vozilo marke "Škoda" koje i nije njihovo vlasništvo već vlasništvo apelantičinog oca, te da im drugostepena presuda nikada nije uručena pa nisu ni znali za

njeno donošenje sve do dostavljanja Uputnog akta za odvođenje na izdržavanje kazne.


13. U odgovoru na apelaciju Kantonalni sud je naveo da su tvrdnje apelanata neosnovane, te da su istovjetne navodima koji su isticani u žalbi protiv prvostepene presude a na koje je taj sud dao detaljno obrazloženje i odgovor u svojoj presudi. Također je navedeno da apelanti u toku žalbenog postupka nisu isticali nikakve prigovore u vezi s usmenom naredbom o pretresu, već da su samo osporavali zapisnik sastavljen prilikom vršenja pretresa.

14. U odgovoru na apelaciju Općinski sud je naveo da su neosnovani apelacioni navodi, te da je presuda Kantonalnog suda dostavljena apelantima u skladu s odredbama ZKP FBiH budući da su apelanti odselili a nisu prijavili promjenu adrese. Navedeno je i da je pritvor apelantima određen i produžavan u skladu sa zakonom, te da je za svaki provedeni i prihvaćeni dokaz taj sud dao detaljno obrazloženje pri tom omogućivši apelantima isti status u postupku kao i Tužiteljstvu. Navedeno je, kako je istakao i Kantonalni sud, da apelanti u žalbi protiv prvostepene presude nisu osporavali usmenu naredbu o pretresu već da je ona osporavana samo u postupku pred prvostepenim sudom, kao i da je u vezi s tom naredbom sačinjena službena zabilješka u skladu s relevantnim zakonskim odredbama.

15. U odgovoru na apelaciju Tužiteljstvo je navelo da su apelacije neosnovane, te da je postupak protiv apelanta vođen u skladu s važećim odredbama ZKP FBiH.


16. U Zakonu o krivičnom postupku FBiH ("Službene novine FBiH" br. 35/03, 37/03, 56/03, 78/04, 28/05, 55/06, 27/07, 53/07, 9/09 i 12/10) relevantne odredbe glase:

Član 3. Pretpostavka nevinosti i in dubio pro reo

(1) Svako se smatra nevinim za krivično djelo dok se pravomoćnom presudom suda ne utvrdi njegova krivnja.

(2) Sumnju u pogledu postojanja činjenica koje čine obilježja krivičnog djela ili o kojima ovisi primjena neke odredbe krivičnog zakonodavstva, sud rješava presudom na način koji je povoljniji za optuženog.

Član 15. Jednakost u postupanju

Sud, tužitelj i drugi organi koji učestvuju u postupku dužni su s jednakom pažnjom da ispituju i utvrđuju kako činjenice koje terete osumnjičenog, odnosno optuženog, tako i one koje im idu u korist.

Član 16. Slobodna ocjena dokaza

Pravo suda, tužitelja i drugih organa koji učestvuju u krivičnom postupku da ocjenjuju postojanje ili nepostojanje činjenica nije vezano ni ograničeno posebnim formalnim dokaznim pravilima.

Član 70. Usmeni zahtjev za izdavanje naredbe

(1) Usmeni zahtjev za izdavanje naredbe za pretresanje može se podnijeti kada postoji opasnost od odlaganja. Usmeni zahtjev za izdavanje naredbe o pretresanju može se saopćiti neposredno sudiji za prethodni postupak ili telefonom, ili radio-vezom ili drugim sredstvom elektronske komunikacije.

(2) Kad je podnesen usmeni zahtjev za izdavanje naredbe za pretresanje, sudija za prethodni postupak će daljnji tok razgovora zabilježiti. U slučaju kada se koristi zvučni ili stenografski zapisnik, sudija za prethodni postupak je dužan dati zapisnik na prijepis, ovjeriti istovjetnost prijepisa i predati originalni zapisnik i prijepis sudu u roku od 24 sata od


izdavanja naredbe. U slučaju doslovnog bilježenja razgovora sudija za prethodni postupak će potpisati kopiju zapisnika i predati je sudu u roku od 24 sata od izdavanja naredbe.

Član 74.st. 1, 2, 3. i 4. Postupak izvršenja naredbe za pretresanje

(1) Prije početka pretresanja ovlaštena službena osoba mora dati obavještenje o svojoj funkciji i razlogu dolaska i predati naredbu za pretresanje osobi kod koje će se ili na kojoj će se izvršiti pretresanje. Ako je nakon toga ovlaštenoj službenoj osobi pristup uskraćen, može upotrijebiti silu, u skladu sa zakonom.

(2) Prilikom izvršavanja naredbe za pretresanje kojom se određuje pretresanje stana i drugih prostorija, ovlaštena službena osoba nije dužna obavijestiti bilo koga o svojoj funkciji i razlozima pretresanja, već može odmah ući u stan ili druge prostorije ako su prazni ili ako ovlaštena službena osoba opravdano smatra da su prazni ili ako je ovlaštena službena osoba naredbom izričito ovlaštena da uđe bez prethodne najave.

(3) Vlasnik odnosno korisnik stana i drugih prostorija pozvat će se da bude prisutan pretresanju, a ako je on odsutan - pozvat će se njegov zastupnik ili neko od odraslih članova domaćinstva ili susjeda. Ukoliko osoba kod koje se pretresanje ima izvršiti nije prisutna, naredba se ostavlja u prostoriji gdje se vrši pretresanje, a pretresanje se izvršava i bez njene prisutnosti.

(4) Pretresanju stana, ostalih prostorija ili osobe prisustvuju dva punoljetna građanina kao svjedoci. Pretresanju osobe prisustvuju svjedoci istog spola. Pretresanje osobe vrši osoba istog pola. Svjedoci će se prije početka pretresanja upozoriti da paze kako se pretresanje vrši, kao i da imaju pravo da prije potpisivanja zapisnika o pretresanju stave svoje prigovore ako smatraju da sadržaj zapisnika nije tačan.

Član 185. stav 4. (4) Ako optuženi ima branitelja, optužnica i sve odluke od

čijeg dostavljanja teče rok za žalbu, kao i žalba protivne stranke koja se dostavlja radi odgovara, dostavit će se branitelju i optuženom po odredbama člana 184. ovog zakona. U tom slučaju, rok za izjavu pravnog lijeka, odnosno odgovora na žalbu teče od dana dostavljanja pismena optuženom ili branitelju. Ako se optuženom ne može dostaviti odluka, odnosno žalba zato što nije prijavio promjenu adrese ta će se odluka, odnosno žalba istaći na oglasnoj tabli suda. Po proteku roka od osam dana od dana isticanja smatra se da je izvršeno punovažno dostavljanje.

Član 296. Dokazi na kojima se zasniva presuda

(1) Sud zasniva presudu samo na činjenicama i dokazima koji su izneseni na glavnom pretresu.

(2) Sud je dužan savjesno ocijeniti svaki dokaz pojedinačno i u vezi s ostalim dokazima i na osnovu takve ocjene izvesti zaključak je li neka činjenica dokazana.

17. U Krivičnom zakonu FBiH ("Službene novine FBiH" br. 6/03, 37/03, 21/04, 69/04, 18/05, 42/10 i 42/11) relevantne odredbe glase:

Član 238. stav 1. Neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga

1) Ko neovlašćeno proizvodi, prerađuje, prodaje ili nudi na prodaju ili radi prodaje kupuje, drži ili prenosi ili posreduje u prodaji ili kupovini ili na drugi način neovlašteno stavlja u promet materije ili pripravke propisom proglašene opojnim drogama, kaznit će se kaznom zatvora od jedne do deset godina.

VI. Dopustivost

18. U skladu s članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

19. U skladu s članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku kojeg je koristio.

20. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Kantonalnog suda broj 090 0 K 006646 08 od 22. juna 2010. godine protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporenu presudu apelanti su primili 14. septembra 2010. godine a apelacija je podnesena 1. novembra 2010. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neosnovana, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva.

21. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

22. Apelanti pobijaju navedene presude tvrdeći da su tim presudama prekršena njihova prava iz člana II/3.e) i d) i II/4. Ustava Bosne i Hercegovine, te člana 6. st. 1, 2. i 3. tačka d., čl. 5. i 14. Evropske konvencije.


23. Član II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska

prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje: e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim

stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom. Član 6. st. 1, 2. i 3. tačka d. Evropske konvencije u

relevantnom dijelu glasi: 1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili

osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom.

2. Svako ko je optužen za krivično djelo smatra se nevinim dok se njegova krivica po zakonu ne dokaže.

3. Svako ko je optužen za krivično djelo ima sljedeća minimalna prava:

d. da sam ispituje ili zahtijeva ispitivanje svjedoka optužbe i da se prisustvo i saslušanje svjedoka odbrane odobri pod uvjetima koji važe i za svjedoka optužbe.

24. Apelanti smatraju da ni iz jednog dokaza koji je proveden u toku postupka ne proizlazi da su počinili krivično djelo za koje su im izrečene zatvorske kazne, da su presude zasnovane na nezakonitom dokazu - pretresu stana na osnovu usmene naredbe, da nisu sa jednakom pažnjom cijenjeni dokazi koji su bili protiv njih i oni u njihovu korist, da im nije omogućeno da u postupku učestvuju ravnopravno s Tužiteljstvom, kao i da presude nisu obrazložene na zadovoljavajući način niti im je drugostepena presuda dostavljena u skladu sa zakonom.

25. U vezi s navodima apelanata o kršenju navedenih aspekata prava na pravično suđenje Ustavni sud, prije svega,


ukazuje da prema praksi Evropskog suda i Ustavnog suda zadatak ovih sudova nije da preispituju zaključke redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene materijalnog prava (vidi Evropski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. juna 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan da supstituira redovne sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je općenito zadatak redovnih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi Evropski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. maja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je eventualno došlo do povrede ili zanemarivanja ustavnih prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te da li je primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska.

26. Osim toga, Ustavni sud podsjeća da je izvan njegove nadležnosti da procjenjuje kvalitet zaključaka sudova u pogledu procjene dokaza ukoliko se ova procjena ne doima očigledno proizvoljnom niti će se miješati u način na koji su redovni sudovi usvojili dokaze kao dokaznu građu ni u to kojim dokazima sudovi vjeruju na osnovu sudijske slobodne procjene, jer je to isključivo uloga redovnih sudova. Osim toga, član 6. stav 1. Evropske konvencije ne predviđa da redovni sud ispituje sve argumente koje su strane izložile u toku postupka nego samo argumente koje sud smatra relevantnim uzimajući u obzir argumente strana u postupku, ali svi oni ne moraju biti izneseni u obrazloženju presude (vidi Ustavni sud, odluke br. U 62/01 od 5. aprila 2002. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 24/02, tačka 19. i AP 352/04 od 23. marta 2005. godine, tačka 27).

27. Dalje, Ustavni sud ukazuje na praksu Evropskog suda da prihvatanje nezakonito dobijenih dokaza ne predstavlja samo po sebi kršenje člana 6. Evropske konvencije, ali je Evropski sud u predmetu Schenk protiv Švicarske našao da to može dovesti do nepravičnosti, zavisno od činjenice konkretnog predmeta (vidi Evropski sud za ljudska prava, Schenk protiv Švicarske, presuda od 12. jula 1988. godine, broj predstavke 1086/84, serija A-140, stav 49). U ovoj odluci Evropski sud je istakao da član 6. Evropske konvencije ne sadrži niti jedno pravilo koje regulira pitanje prihvatljivosti dokaza nego da je to pitanje u isključivoj nadležnosti domaćeg zakonodavstva. U skladu s tim, navedeno je i da prihvatanje nezakonitih dokaza ne znači samo po sebi povredu člana 6. Evropske konvencije, zatim da Evropski sud ispituje postupak kao cjelinu, odnosno da li su sudovi korištenjem tog nezakonitog dokaza lice lišili prava na pravično suđenje, te da se posebno ocjenjuje da li je taj nezakoniti dokaz bio jedini dokaz na kojem su sudovi zasnivali svoju odluku.

28. Zatim, prema praksi Evropskog suda, presumpcija nevinosti znači da optuženi nije dužan da se brani, mada ima pravo na odbranu, nije dužan dokazivati svoju nevinost, a teret dokazivanja je na tužiocu. U skladu s tim, sud mora donijeti oslobađajuću presudu ne samo kad je uvjeren u nevinost optuženog, nego i onda kada nije uvjeren ni u njegovu krivicu, ni u njegovu nevinost. Dakle, kada ima sumnju, sud mora primijeniti princip in dubio pro reo, što je i bitan element prava na pravično suđenje iz člana 6. Evropske konvencije (vidi Evropski sud za ljudska prava, Barbera, Messeque i Jabardo protiv Španije, presuda od 6. decembra 1988. godine, serija A broj 146, stav 77). Osim toga, sud je dužan savjesno ocijeniti sve dokaze pojedinačno i u vezi s ostalim dokazima, pa, onda, na osnovu takve brižljive ocjene izvesti zaključak da li je neka činjenica dokazana (član 296. stav 2. ZKP FBiH) i pri tom dati obrazloženje, kako svakog dokaza pojedinačno, tako i svih dokaza zajedno, te dovođenje svih provedenih dokaza u uzajamnu logičnu vezu.

29. U konkretnom slučaju Ustavni sud primjećuje da iz obrazloženja osporenih presuda proizlazi da su sudovi svoj zaključak o krivici apelanata zasnovali na iskazu svjedoka E.C. kojem su, i preko kojeg su, apelanti prodavali drogu, zatim na iskazima ostalih poimenično navedenih svjedoka kao i na brojnim materijalnim dokazima preciziranim u presudama, te da je jedan od dokaza i droga koja je pronađena prilikom pretresa stana apelanata na osnovu usmene naredbe. U vezi s tim, te navodima apelanata da su osporene presude zasnovane na nezakonitom dokazu - pretresu stana na osnovu usmene naredbe, Ustavni sud zapaža da su čl. 70. i 74. ZKP FBiH propisani mogućnost i uvjeti za obavljanje pretresa na osnovu usmene naredbe. Međutim, Ustavni sud primjećuje i da iz dokumenata koje su Ustavnom sudu dostavili Kantonalni sud i Općinski sud proizlazi da su se apelanti na navedenu usmenu naredbu pozivali samo u prvostepenom postupku, dok u žalbenom postupku nisu isticali prigovore vezane za ovu naredbu već isključivo za zapisnik koji je sačinjen prilikom pretresa. Zbog navedenog, Ustavni sud smatra da se apelanti u postupku pred Ustavnim sudom u okolnostima konkretnog predmeta ne mogu sa uspjehom pozivati na eventualne propuste prilikom sačinjavanja navedene naredbe, budući da je izostalo njeno preispitivanje u žalbenom postupku pred Kantonalnim sudom. Naime, nesporno je da je prvostepeni sud razmotrio navode apelanata vezane za izdavanje naredbe za pretresanje stana i dao razloge zašto su ovi navodi neosnovani (u smislu da je naredba sačinjena na osnovu usmenog zahtjeva za izdavanje naredbe sudiji za prethodni postupak koji je odobrio zahtjev i izdao naredbu za pretresanje), te kad je nesporno da apelanti u žalbi nisu osporavali zakonitost naredbe zbog čega se žalbeni sud nije ni bavio tim pitanjem. Pri tome Ustavni sud zapaža da apelant tokom postupka nije osporavao kvalitete dokaza u smislu osporavanja da je sporna droga pronađena u stanu. Osim toga, Ustavni sud zapaža i da pronađena droga, kako je već rečeno, nije jedini dokaz na osnovu kojeg je izveden zaključak o krivici apelanata. Ustavni sud, dalje, primjećuje da su redovni sudovi detaljno obrazložili postupak izvođenja svih dokaza pri tom analizirajući svaki dokaz posebno i sve dokaze u njihovoj međusobnoj vezi, te da su na taj način redovni sudovi došli do zaključka da su se u radnjama apelanata stekla obilježja krivičnog djela koje im je stavljeno na teret i za koje su osuđeni.

30. Osim toga, Ustavni sud zapaža da je, suprotno tvrdnjama apelanata, apelantima omogućeno aktivno učešće u toku cijelog postupka u istoj mjeri kao i Tužiteljstvu u smislu da su predlagali i izvodili dokaze, te imali mogućnost da ospore dokaze koje je predložilo Tužiteljstvo. Ustavni sud dalje zapaža da su pri tom sudovi dali argumentirano obrazloženje zašto su neke od dokaza prihvatili a neke ne, te da su sudovi dali razloge zašto je odbijen prijedlog apelanata za saslušanje određenih svjedoka, čime su ispoštovali pravila o ravnopravnosti stranaka pred sudom i ne dovodeći apelante u neravnopravan položaj s Tužiteljstvom. Stoga Ustavni sud primjećuje da je, suprotno navodima apelanata, prvostepeni sud za svaki dokaz koji je prihvatio kao i za onaj koji nije prihvatio dao detaljno obrazloženje, pri čemu je dao detaljne razloge zašto nije prihvatio određene dokazne prijedloge apelanata i zašto oni nisu mogli dovesti do drugačijeg rješenja konkretne pravne stvari. Iz obrazloženja presude nesporno proizlazi da ovi dokazi odbrane nisu mogli bitno utjecati na konačno utvrđivanje činjeničnog stanja i zaključak do kojih je došao prvostepeni sud na osnovu dokaza koje je detaljno analizirao i čiju ocjenu je dao u obrazloženju svoje odluke. Time su, dakle, redovni sudovi ispoštovali i svoju obavezu garantiranu članom 6. stav 3.d. Evropske konvencije koja, u smislu prakse Evropskog suda, zahtijeva samo da sud navede razloge zbog kojih je odlučio da


ne provede predložene dokaze koje je optuženi izričito zahtijevao.

31. Zatim, Ustavni sud zapaža da apelanti, i pored toga što nisu bili u obavezi da se brane, u postupku ničim nisu doveli u pitanje činjenična utvrđenja redovnih sudova niti su ponudili bilo kakav dokaz u svoju korist koji bi doveo u sumnju kako zaključke redovnih sudova tako i dokaze koje je ponudilo Tužiteljstvo te da je, štaviše, i sam apelant priznao da se droga nalazila u stanu koji su koristili. Također, Ustavni sud smatra da su redovni sudovi u vezi s oduzimanjem predmeta vezanih za izvršenje predmetnog krivičnog djela, kao i predmeta koji su nabavljeni izvršenjem tog djela, dali odgovarajuća obrazloženja pozivajući se na relevantne odredbe KZ FBiH kojim je regulirano oduzimanje predmeta vezanih za krivično djelo, a koja nisu proizvoljna. Pri tom Ustavni sud ima u vidu da se Općinski sud u obrazloženju svoje odluke bavio i pitanjima vezanim za oduzimanje vozila marke "Škoda", a što je interpretirano u prethodnim tačkama ove odluke, ta da je navedeno obrazloženje u skladu sa standardima Evropske konvencije.

32. Dakle, u kontekstu navedenih stavova Evropskog suda i Ustavnog suda, Ustavni sud smatra da su u konkretnom slučaju nadležni sudovi u krivičnom postupku koji je vođen protiv apelanata utvrdili sve relevantne činjenice iz kojih je nesumnjivo proistekao zaključak da su apelanti počinili krivično djelo koje im je stavljeno na teret i na osnovu kojih niti jedno krucijalno pitanje nije ostalo nerazjašnjeno u smislu principa presumpcije nevinosti i in dubio pro reo. Osim toga, a u vezi s navodima apelanata da nisu znali da donošenje drugostepene presude jer im ta presuda nije dostavljena na zakonom predviđen način, Ustavni sud zapaža da iz osporene presude Kantonalnog suda proizlazi da je ta presuda donesena u prisustvu apelanata te da im je dostava presude, budući da je pošiljka koja je bila upućena na adresu poznatu sudu bila vraćena s naznakom "odselio", izvršena putem oglasne ploče suda, što je u skladu s odredbama člana 185. stav 4. ZKP FBiH zbog čega i ove navode apelanata Ustavni sud smatra neosnovanim. Ovo osobito imajući u vidu da apelanti nisu trpjeli nikakve posljedice u vezi s načinom dostavljanja presude već da su protiv nje u propisanom roku podnijeli i apelaciju Ustavnom sudu.

33. Zbog navedenog Ustavni sud smatra da u konkretnom slučaju nije izostalo sveobuhvatno izvođenje i analiza dokaza i činjenica, te da obrazloženja osporenih presuda u smislu utvrđivanja činjeničnog stanja, provođenja dokaza, primjene materijalnog i procesnog prava i ravnopravnosti stranaka u postupku, u cijelosti zadovoljavaju kriterije i standarde prava na pravično suđenje iz člana 6. Evropske konvencije, te da su s tim u vezi navodi apelanata o kršenju prava iz člana 6. st. 1, 2. i 3. tačka d. Evropske konvencije neosnovani. Zbog navedenog, Ustavni sud smatra da u konkretnom slučaju nije došlo do kršenja prava apelanata iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. st. 1, 2. i 3. Evropske konvencije.

Pravo na slobodu i sigurnost ličnosti

34. Član II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi:


d) Pravo na ličnu slobodu i sigurnost. 35. Član 5. Evropske konvencije u relevantnom dijelu

glasi: 1. Svako ima pravo na slobodu i sigurnost ličnosti. Niko

ne smije biti lišen slobode izuzev u niže navedenim slučajevima i u skladu sa zakonom propisanim postupkom:

c. zakonitog hapšenja ili lišavanja slobode radi privođenja nadležnoj sudskoj vlasti, kada postoji opravdana sumnja da je ta osoba izvršila krivično djelo ili kada postoje valjani razlozi da se osoba spriječi da izvrši krivično djelo ili da, nakon izvršenja krivičnog djela, pobjegne.

36. Ustavni sud zapaža da apelanti navode o kršenju prava na slobodu i sigurnost ličnosti iz člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 5. stav 1. tačka c. Evropske konvencije vezuju za nezakonitost lišavanja slobode. U vezi s tim Ustavni sud zapaža da su apelanti predmetnom apelacijom osporili presude kojima su proglašeni krivim i kojima su im izrečene kazne zatvora, dok se lišavanje slobode, a time i eventualno kršenje prava na slobodu i sigurnost ličnosti, dovodi u kontekst s rješenjima o određivanju i produženju pritvora. S obzirom da apelacijom apelanti ne osporavaju rješenja u vezi s pritvorom, to Ustavni sud i nema mogućnost da ispita eventualno kršenje ovog prava. Zbog toga Ustavni sud smatra i navode o kršenju prava na slobodu i sigurnost ličnosti iz člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 5. stav 1. tačka c. Evropske konvencije neosnovanim.

Pravo na nediskriminaciju

37. Apelanti navode da im je prekršeno i pravo na nediskriminaciju iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije u vezi sa pravom na pravično suđenje.

38. Član II/4. Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Uživanje prava i sloboda, predviđenih ovim članom ili

međunarodnim sporazumima navedenim u Aneksu I ovog Ustava, osigurano je svim licima u Bosni i Hercegovini bez diskriminacije po bilo kojem osnovu kao što je spol, rasa, boja, jezik, vjera, političko i drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno porijeklo, vezivanje sa nacionalnom manjinom, imovina, rođenje ili drugi status.

Član 14. Evropske konvencije glasi: Uživanje prava i sloboda predviđenih ovom konvencijom

osigurava se bez diskriminacije po bilo kojoj osnovi, kao što su spol, rasa, boja kože, jezik, vjeroispovijest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno porijeklo, u vezi sa nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status.

39. U vezi s tim, Ustavni sud podsjeća na to da postoji diskriminacija ako rezultira različitim tretmanom pojedinaca u sličnim pozicijama i ako taj tretman nema objektivno ili razumno opravdanje. Da bi bio opravdan, tretman mora težiti zakonitom cilju, te mora postojati razuman odnos proporcionalnosti između korištenih sredstava i cilja koji se treba ostvariti (vidi Evropski sud za ljudska prava, Marckx protiv Belgije, stav 33). Stoga je potrebno u svakom konkretnom slučaju ustanoviti da li se prema apelantu postupalo drukčije nego prema drugima u istim ili sličnim situacijama. Svako različito postupanje se ima smatrati diskriminacijskim ako nema razumno i objektivno opravdanje, tj. ako ne stremi legitimnom cilju ili ako nema razumnog odnosa.

40. U konkretnom slučaju Ustavni sud zapaža da apelanti navode o diskriminaciji vezuju za tvrdnje da su imali neravnopravan položaj sa suprotnom stranom u postupku - Tužiteljstvom. U kontekstu s tim, a uzimajući u obzir da je Ustavni sud u prethodnim tačkama ove odluke, razmatrajući pitanje navodnog kršenja prava na pravično suđenje, zaključio da su apelanti u postupku imali jednak tretman sa suprotnom stranom odnosno da ne postoji ništa što bi ukazivalo da su apelanti tretirani na različit način u odnosu na lica koja su u identičnoj situaciji, Ustavni sud i navode o kršenju prava iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije smatra neosnovanim.


VIII. Zaključak

41. Ustavni sud zaključuje da nema kršenja prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. st. 1, 2. i 3. tačka d) kada su redovni sudovi u krivičnom postupku koji je vođen protiv apelanata utvrdili sve relevantne činjenice, brižljivo ocijenivši svaki dokaz ponaosob i sve dokaze zajedno i iz kojih je nesumnjivo proistekao zaključak da su apelanti počinili krivično djelo koje im je stavljeno na teret i na osnovu kojih niti jedno krucijalno pitanje nije ostalo nerazjašnjeno u smislu principa presumpcije nevinosti i in dubio pro reo, kada je apelantima omogućeno da pod istim uvjetima kao i Tužiteljstvo učestvuju u postupku i kada je apelantima dostavljanje presude izvršeno na način propisan članom 185. stav 4. ZKP FBiH putem oglasne ploče.

42. Nema kršenja prava na slobodu i sigurnost ličnosti iz člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 5. Evropske konvencije u vezi s lišenjem slobode kada apelanti apelacijom ne osporavaju rješenja kojima im je određen i produžavan pritvor.

43. Nema kršenja prava na nediskriminaciju iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije kada je utvrđeno da su apelanti u krivičnom postupku koji je vođen protiv njih imali isti tretman kao i suprotna strana.





Ustavni sud Bosne i Hercegovine je u Vijeću od pet

sudaca, u predmetu broj AP 4675/10, rješavajući apelaciju M. O. i M. O., na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 59. stavak 2. alineja 2. i članka 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:

Valerija Galić, predsjednica Miodrag Simović, dopredsjednik Seada Palavrić, dopredsjednica Mirsad Ćeman, sudac Zlatko M. Knežević, sudac na sjednici održanoj 22. listopada 2013. godine donio

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neutemeljena apelacija M. O. i M. O.,

podnesena protiv Presude Kantonalnog suda u Sarajevu broj 090 0 K 006646 08 od 22. lipnja 2010. godine i Presude Općinskog suda u Sarajevu broj 065-0-K-07-00 929 od 17. lipnja 2008. godine.



1. M. O. (u daljnjem tekstu: apelantica) iz Sarajeva je 1. studenoga 2010. podnijela Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) apelaciju protiv Presude Kantonalnog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 090 0 K 006646 08 od 22. lipnja 2010. godine i Presude Općinskog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj 065-0-K-07-00 929 od 17. lipnja 2008.

godine. Apelantica je u apelaciji također zatražila donošenje privremene mjere kojom bi Ustavni sud odložio izvršenje izrečene joj kazne zatvora do donošenja odluke o apelaciji. Apelacija je evidentirana kao AP 4675/10.

2. M. O. (u daljnjem tekstu: apelant) iz Sarajeva kojega zastupa Aida Mulić, odvjetnica iz Sarajeva, podnio je 1. studenoga 2010. godine Ustavnom sudu apelaciju također protiv Presude Kantonalnog suda broj 090 0 K 006646 08 od 22. lipnja 2010. godine i Presude Općinskog suda broj 065-0-K-07-00 929 od 17. lipnja 2008. godine. Apelant je u apelaciji također zatražio i donošenje privremene mjere kojom bi Ustavni sud odložio izvršenje izrečene kazne zatvora do donošenja odluke o apelaciji. Apelacija je u Ustavnom sudu evidentirana pod brojem AP 4676/10. Budući da apelacija nije ispunjavala uvjete iz članka 19. stavak 1. Pravila Ustavnog suda (nije dostavljena drugostupanjska presuda), od apelanta je 10. ožujka 2011. godine zatraženo da apelaciju dopuni, što je apelant i učinio 28. ožujka 2011. godine.


3. S obzirom da su Ustavnom sudu dostavljene dvije apelacije kojim su osporene iste presude, odnosno koje se odnose na istu činjeničnu i pravnu osnovu, Ustavni sud je, sukladno članku 31. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, donio odluku o spajanju navedenih apelacija u kojima će voditi jedan postupak i donijeti jednu odluku pod brojem AP 4675/10.

4. Na temelju članka 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Kantonalnog suda, Općinskog suda i Kantonalnog tužiteljstva Sarajevo (u daljnjem tekstu: Tužiteljstvo) u predmetu AP 4676/10 zatraženo je 3. veljače 2011. godine, a u predmetu AP 4675/10 18. prosinca 2012. godine, te u oba predmeta i 19. rujna 2013. godine, da dostave odgovore na apelaciju.

5. Kantonalni sud i Općinski sud su dostavili odgovore 9. veljače 2011. godine, 28. prosinca 2012. godine i 23. rujna 2013. godine, dok je Tužiteljstvo dostavilo odgovor 25. prosinca 2012. godine.


6. Činjenice predmeta koje proizlaze iz navoda apelanata i dokumenata podastrtih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.

7. Presudom Općinskog suda broj 065-0-K-07-00 929 od 17. lipnja 2008. godine apelant (koji je apelantičin suprug) kao prvooptuženi i apelantica su proglašeni krivim da su u vrijeme i na način opisan u izreci presude neovlašteno kupovali radi dalje prodaje i prodavali tvari koje su proglašene opojnim drogama, čime su kao suizvršitelji počinili kazneno djelo neovlaštene proizvodnje i stavljanja u promet opojnih droga iz članka 238. stavak 1. Kaznenog zakona Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: KZ FBiH) u svezi s člankom 31. KZ FBiH za koje je, uz primjenu članka 43. stavak 1. i stavak 6. KZ BiH, apelant osuđen na kaznu zatvora u trajanju od šest godina, a apelantica na kaznu zatvora u trajanju od četiri godine. Na temelju članka 57. stavak 1. KZ FBiH apelantici i apelantu je u izrečene kazne zatvora uračunato vrijeme provedeno u pritvoru od 15. veljače 2007. godine do 17. lipnja 2008. godine. Na temelju članka 238. stavak 4. KZ FBiH od apelantice i apelanta je oduzeta opojna droga i sredstva za njeno pripravljanje u količini i vrsti kako je pobliže navedeno u izreci presude. Na temelju članka 78. KZ FBiH od apelantice i apelanta je oduzet mobitel marke "Nokia" s brojem kartice preciziranim u presudi, kao predmet koji je rabljen za izvršenje kaznenog djela, dok je na temelju čl. 114. i 115. KZ FBiH od apelanata oduzeta imovinska korist koja je pribavljena izvršenjem predmetnog kaznenog djela, te je od apelantice oduzeto osobno motorno vozilo marke "Škoda", preciznije označeno u presudi, kao i


prometna dozvola izdata na apelantičino ime za navedeno vozilo. Presudom je dalje apelant oslobođen optužbe da je na mjestu i u vrijeme precizirano presudom, držao pištolj i metke, također precizirano u presudi, bez odobrenja nadležne policijske postaje, čime je počinio kazneno djelo iz članka 43. stavak 1. točka 1. Zakona o nabavljanju, držanju i nošenju oružja i municije u svezi s člankom 3. stavak 1. točka 1. Zakona o izmjenama i dopunama tog Zakona.

8. U obrazloženju presude je navedeno kako je na temelju brojnih dokaza preciziranih u presudi (koji su uključivali saslušanje više svjedoka i više vještaka te brojne materijalne dokaze) utvrđeno da su apelanti neovlašteno, radi prodaje, kupili i držali materije koje su zakonskim propisima proglašene opojnim drogama. Navedeno je i da je sporna droga pronađena u stanu koji su iznajmili i neprijavljeno koristili apelanti, da se radi o više vrsta droge - marihuana, kokain, heroin i speed, i to u količini od preko osam kilograma, pored koje su pronađene i dvije vage za mjerenje droge kao i da su drogom u razdoblju od oko godinu dana opskrbljivali E.C. koji je u svome iskazu i potvrdio navedeno. Imajući u vidu navedeno, kao i dovodeći u međusobnu vezu sve provedene dokaze, Općinski sud je utvrdio da su se u radnjama apelanata stekli svi elementi bića kaznenog djela koje im je stavljeno na teret te ih je proglasio krivim i izrekao kazne navedene u dispozitivu presude. U obrazloženju je navedeno da nije prijeporno da je u stanu koji su koristili apelanti obavljen pretres i nađeni sporna droga i oprema, te da je nedvojbeno da je pretres obavljen na zakonit način sukladno članku 74. stavak 4. Zakona o kaznenom postupku FBiH (u daljnjem tekstu: ZKP FBiH). Općinski sud je s tim u svezi obrazložio da "ne stoji sumnja odbrane da je pretres stana kojom je prilikom pretresa pronađena droga i drugi predmeti izvršen na nezakonit način. Tužitelj je kao dokaz uložio naredbu MUPKS koja je sačinjena na temelju usmenog zahtjeva za izdavanje naredbe sucu za prethodni postupak Općinskog suda u Sarajevu koji je odobrio zahtjev i izdao naredbu za pretresanje. Pretresanje je izvršeno na zakonit način, istom su bila prisutna dva svjedoka kako to propisuje članak 74. st. 4. ZKP FBiH, a to što svjedoci nisu potpisali sve stranice zapisnika o pretresanju ne čini da je pretresanje izvršeno na nezakonit način".

9. Navedeno je i da apelantova obrana nije poricala da je u stanu pronađena droga, da bi apelant zbog toga mogao biti optužen samo zbog posjedovanja droge, te da sud nije dopustio saslušanje svjedoka koje je predložila obrana budući da je zaključio da provođenjem tih dokaza ne bi bilo ništa bitno utvrđeno u svezi s tim slučajem, jer je i sam apelant priznao da je droga pronađena u stanu. Općinski sud je istaknuo kako je otklonio i svaku dvojbu da je oduzeto vozilo marke "Škoda" pribavljeno iz sredstava koja su pripadala apelantičinom ocu, budući da osim ovlasti koju je imala apelantica, obrana nije pružila dokaze da su sredstva njezinoga oca korištena za kupnju vozila. Navedeno je i da zaključak da su to vozilo, kao i oduzeti novac, pribavljeni kaznenim djelom, proizlazi i iz činjenice da su apelanti nezaposleni što je vidljivo iz izvješća Zavoda za zapošljavanje, da imaju dvoje djece i da nemaju nikakvih prihoda.

10. Protiv navedene su presude apelanti podnijeli priziv Kantonalnom sudu koji je na sjednici vijeća uz nazočnost apelanata donio Presudu broj 090 0 K 006646 08 od 22. lipnja 2010. godine kojom je djelomično uvažio priziv i preinačio prvostupanjsku presudu glede kazne u odnosu na apelanticu tako što joj je umjesto kazne zatvora u trajanju od četiri godine izrekao kaznu zatvora u trajanju od dvije godine i šest mjeseci, a apelantu umjesto kazne zatvora u trajanju od šest godina izrekao kaznu zatvora u trajanju od pet godina, u koje je na temelju članka 57. KZ FBiH uračunato vrijeme provedeno u

pritvoru od 15. veljače 2007. godine pa do 17. lipnja 2008. godine. U preostalom dijelu prvostupanjska presuda je ostala neizmijenjena. U obrazloženju presude je, između ostaloga, navedeno da je Kantonalni sud ispitujući prvostupanjsku presudu glede odluke o kazni a u svezi s navodima iz priziva, utvrdio da su izrečene kazne prestrogo odmjerene te je preinačio prvostupanjsku presudu i izrekao apelantima kazne zatvora u kraćem trajanju (kako je navedeno u izreci presude). Naime Kantonalni sud je smatrao da su takve kazne srazmjerne težini kaznenoga djela, kaznenoj odgovornosti apelantice i apelanta i okolnostima pod kojima je djelo počinjeno, te da su dovoljne i potrebne za ostvarenje svrhe kažnjavanja u smislu članka 42. KZ FBiH. U obrazloženju je, između ostaloga, navedeno i da je taj sud iz zapisnika s glavne rasprave pred prvostupanjskim sudom utvrdio kako su tada kao svjedoci saslušane osobe poimenično navedene u presudi i da, oprečno prizivnim navodima apelanata, Općinski sud nije odbio zahtjev obrane apelanata da postave bilo koje pitanje tim svjedocima već da su oni, dapače, unakrsno ispitani zbog čega i nije bilo potrebe za njihovim ponovnim saslušanjem. Navedeno je kako je neutemeljen i prizivni navod da se pobijana presuda temelji samo na iskazima pripadnika MUP-a jer je neprijeporno, kako je naveo Kantonalni sud, da iskazi pripadnika MUP-a korespondiraju iskazima drugih svjedoka i materijalnim dokazima. Imajući u vidu navedeno Kantonalni sud je donio presudu kao u izreci.

11. Nakon toga, sud je pokušao apelantici i apelantu dostaviti presudu na adresu poznatu sudu, ali je presuda vraćena s naznakom "odselio", pa im je 14. rujna 2010. godine presuda Kantonalnog suda od 22. lipnja 2010. godine dostavljena putem oglasne table Općinskog suda.


12. Apelanti smatraju da su im osporenim presudama prekršeni pravo na osobnu slobodu i sigurnost iz članka II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija), pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. st. 1, 2. i 3. točka d. Europske konvencije, kao i pravo na nediskriminaciju iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije. Kršenje navedenih prava apelanti vide u pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primjeni materijalnog i procesnog prava, navodeći da su osporene presude proizvoljne i da nemaju uporište u izvedenim dokazima. Naime, apelanti tvrde da im tijekom postupka nije data mogućnost da iznesu svoje argumente i dokaze, čime su po njihovom mišljenju dovedeni u podređen položaj u odnosu "na tužitelja koji je svoje dokaze izvodio u vremenskom roku od 16 mjeseci". Stoga, smatraju da postupak u cjelini nije bio pravičan budući da nisu s jednakom pozornošću ispitivane i utvrđivane činjenice koje ih terete i koje idu u njihovu korist. Kršenje prava na slobodu i osobnu sigurnost apelanti vide u nezakonito izvršenom pretresu njihovoga stana, jer je pretres izvršen na temelju usmene naredbe MUP-a Kantona Sarajevo broj 02/2-4-16/07 od 15. prosinca 2007. godine, protivno odredbi članka 70. ZKP FBiH, i smatraju da je pretresanje izvršeno na način koji nije primjenjiv na njihov slučaj te da je zbog toga pretresanje na temelju navedene naredbe nezakonit dokaz na kojem se presude i temelje. Smatraju da je nezakonito od njih oduzeto vozilo marke "Škoda" koje i nije njihovo vlasništvo već vlasništvo apelantičinoga oca, te da im drugostupanjska presuda nikada nije uručena pa nisu ni znali za njezino donošenje sve do dostavljanja Uputnog akta za odvođenje na izdržavanje kazne.



13. U odgovoru na apelaciju Kantonalni sud je naveo da su tvrdnje apelanata neutemeljene, te da su istovjetne navodima koji su isticani u prizivu protiv prvostupanjske presude a na koje je taj sud dao detaljno obrazloženje i odgovor u svojoj presudi. Također je navedeno da apelanti tijekom prizivnog postupka nisu isticali nikakve prigovore u svezi s usmenom naredbom o pretresu, već da su samo osporavali zapisnik sastavljen prilikom vršenja pretresa.

14. U odgovoru na apelaciju Općinski sud je naveo da su neutemeljeni apelacioni navodi, te da je presuda Kantonalnog suda dostavljena apelantima sukladno odredbama ZKP FBiH budući da su apelanti odselili a nisu prijavili promjenu adrese. Navedeno je i da je pritvor apelantima određen i produžavan sukladno zakonu, te da je za svaki provedeni i prihvaćeni dokaz taj sud dao detaljno obrazloženje pri tome omogućivši apelantima isti status u postupku kao i Tužiteljstvu. Navedeno je, kako je istaknuo i Kantonalni sud, da apelanti u prizivu protiv prvostupanjske presude nisu osporavali usmenu naredbu o pretresu već da je ona osporavana samo u postupku pred prvostupanjskim sudom, kao i da je u svezi s tom naredbom sačinjena službena zabilješka sukladno relevantnim zakonskim odredbama.

15. U odgovoru na apelaciju Tužiteljstvo je navelo da su apelacije neutemeljene, te da je postupak protiv apelanta vođen sukladno važećim odredbama ZKP FBiH.


16. U Zakonu o kaznenom postupku FBiH ("Službene novine FBiH" br. 35/03, 37/03, 56/03, 78/04, 28/05, 55/06, 27/07, 53/07, 9/09 i 12/10) relevantne odredbe glase:

Članak 3. Pretpostavka nevinosti i in dubio pro reo

(1) Svatko se smatra nevinim za kazneno djelo dok se pravomoćnom presudom suda ne utvrdi njegova krivnja.

(2) Sumnju glede postojanja činjenica koje čine obilježja kaznenog djela ili o kojima ovisi primjena neke odredbe kaznenog zakonodavstva, sud rješava presudom na način koji je povoljniji za optuženika.

Članak 15. Jednakost u postupanju

Sud, tužitelj i druga tijela koja sudjeluju u postupku dužni su s jednakom pažnjom ispitivati i utvrđivati kako činjenice koje terete osumnjičenika odnosno optuženika, tako i one koje im idu u korist.

Članak 16. Slobodna ocjena dokaza

Pravo suda, tužitelja i drugih tijela koji sudjeluju u kaznenom postupku da ocjenjuju postojanje ili nepostojanje činjenica nije vezano niti ograničeno posebnim formalnim dokaznim pravilima.

Članak 70. Usmeni zahtjev za izdavanje naloga

(1) Usmeni zahtjev za izdavanje naloga o pretrazi može se podnijeti kada postoji opasnost od odgode. Usmeni zahtjev za izdavanje naloga o pretrazi može se priopćiti neposredno sucu za prijašnji postupak ili telefonom, ili radio-vezom ili drugim sredstvom elektronske komunikacije.

(2) Kada je podnesen usmeni zahtjev za izdavanje naloga o pretrazi, sudac za prijašnji postupak će dalji tijek razgovora zabilježiti. U slučaju kada se koristi zvučni ili stenografski zapisnik, sudac za prijašnji postupak je dužan dati zapisnik na prijepis, ovjeroviti istovjetnost prijepisa i predati izvornik zapisnika i prijepis sudu u roku od 24 sata od izdavanja naloga. U slučaju doslovnog bilježenja razgovora, sudac za prijašnji

postupak će potpisati presliku zapisnika i predati ju sudu u roku od 24 sata od izdavanja naloga.

Članak 74. st. 1, 2, 3. i 4. Postupak izvršenja naloga o pretrazi

(1) Prije početka pretrage ovlaštena službena osoba mora dati obavijest o svojoj službi i razlogu dolaska i uručiti nalog za pretragu osobi kod koje će se ili na kojoj će se izvršiti

pretraga. Ako je nakon toga ovlaštenoj službenoj osobi pristup uskraćen, može uporabiti silu sukladno zakonu.

(2) Prilikom izvršavanja naloga za pretragu kojom se određuje pretraga stana i drugih prostorija, ovlaštena službena osoba nije dužna obavijestiti bilo koga o svojoj službi i razlozima pretrage, već može odmah ući u stan ili druge prostorije ako su prazni ili ako ovlaštena službena osoba opravdano smatra da su prazni ili ako je ovlaštena službena osoba nalogom izričito ovlaštena ući bez prethodne najave.

(3) Vlasnik odnosno korisnik stana i drugih prostorija pozvat će se da nazoči pretrazi, a ako izbiva - pozvat će se njegov zastupnik ili netko od odraslih članova kućanstva ili susjeda. Ukoliko osoba kod koje se pretraga ima obaviti nije nazočna, nalog se ostavlja u prostoriji u kojoj se obavlja pretraga, a pretraga se obavlja i bez njezine nazočnosti.

(4) Pretrazi stana, ostalih prostorija ili osobe nazoče dva punoljetna građanina, kao svjedoci. Pretrazi osobe nazoče svjedoci istoga spola. Pretragu osobe obavlja osoba istoga spola. Svjedoci će se prije početka pretrage upozoriti da paze kako se obavlja pretraga, te da imaju pravo prije potpisivanja zapisnika o pretrazi staviti svoje prigovore, ako smatraju da sadržaj zapisnika nije točan.

Članak 185. stavak 4. (4) Ako optuženik ima branitelja, optužnica i sve odluke

od čije dostave teče žalbeni rok, te žalba protivne stranke koja se dostavlja radi odgovara, dostavit će se branitelju i optuženiku po odredbama članka 184. ovoga Zakona. U tom slučaju, rok za podnošenje pravnog lijeka odnosno odgovora na žalbu teče od dana dostave dopisa optuženiku ili branitelju. Ako se optuženiku ne može dostaviti odluka odnosno žalba jer nije prijavio promjenu adrese, ta će se odluka odnosno žalba istaknuti na oglasnoj ploči suda. Po proteku roka od osam dana od dana isticanja smatra se da je obavljena pravovaljana dostava.

Članak 296. Dokazi na kojima se temelji presuda

(1) Sud temelji presudu samo na činjenicama i dokazima koji su izneseni na glavnoj raspravi.

(2) Sud je dužan savjesno ocijeniti svaki dokaz pojedinačno i u svezi s ostalim dokazima te na temelju takve ocjene izvesti zaključak je li neka činjenica dokazana.

17. U Kaznenom zakonu FBiH ("Službene novine FBiH" br. 6/03, 37/03, 21/04, 69/04, 18/05, 42/10 i 42/11) relevantne odredbe glase:

Članak 238. stavak 1. Neovlaštena proizvodnja i stavljanje u promet

opojnih droga (1) Tko neovlašteno proizvodi, prerađuje, prodaje ili nudi

na prodaju ili radi prodaje kupuje, drži ili prenosi ili posreduje u prodaji ili kupovini ili na drugi način neovlašteno stavlja u promet tvari ili pripravke propisom proglašene opojnim drogama, kaznit će se kaznom zatvora od jedne do deset godina.

VI. Dopustivost

18. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine Ustavni sud, također, ima prizivnu nadležnost u pitanjima koja


su sadržana u ovome ustavu kada ona postanu predmetom spora zbog presude bilo kojega suda u Bosni i Hercegovini.

19. Sukladno članku 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku kojega je koristio.

20. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Kantonalnog suda broj 090 0 K 006646 08 od 22. lipnja 2010. godine protiv koje nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, osporenu su presudu apelanti primili 14. rujna 2010. godine a apelacija je podnesena 1. studenoga 2010. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očevidno (prima facie) neutemeljena, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojega apelacija nije dopustiva.

21. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da apelacija ispunjava uvjete glede dopustivosti.

VII. Meritum

22. Apelanti pobijaju navedene presude tvrdeći da su tim presudama prekršena njihova prava iz članka II/3.(e) i (d) i II/4. Ustava Bosne i Hercegovine, te članka 6. st. 1, 2. i 3. točka d., čl. 5. i 14. Europske konvencije.


23. Članak II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju

ljudska prava i temeljne slobode ovog članka, stavak 2., što uključuje:

(e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava vezana za krivične postupke.

Članak 6. st. 1, 2. i 3. točka d. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi:

1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili utemeljenosti bilo kakve kaznene optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom.

2. Svako ko je optužen za kazneno djelo smatra se nevinim dok se njegova krivnja po zakonu ne dokaže.

3. Svako ko je optužen za kazneno djelo ima sljedeća minimalna prava:

d. da sam ispituje ili zahtijeva ispitivanje svjedoka optužbe i da se nazočnost i saslušanje svjedoka obrane odobri pod uvjetima koji važe i za svjedoka optužbe.

24. Apelanti smatraju da ni iz jednog dokaza koji je proveden tijekom postupka ne proizlazi da su počinili kazneno djelo za koje su im izrečene zatvorske kazne, da su presude utemeljene na nezakonitom dokazu - pretresu stana na temelju usmene naredbe, da nisu s jednakom pozornošću cijenjeni dokazi koji su bili protiv njih i oni u njihovu korist, da im nije omogućeno da u postupku sudjeluju ravnopravno s Tužiteljstvom, kao i da presude nisu obrazložene na zadovoljavajući način niti im je drugostupanjska presuda dostavljena sukladno zakonu.

25. U svezi s navodima apelanata o kršenju navedenih aspekata prava na pravično suđenje Ustavni sud, prije svega, ukazuje da prema praksi Europskog suda i Ustavnog suda zadaća ovih sudova nije preispitivati zaključke redovitih sudova glede činjeničnog stanja i primjene materijalnog prava (vidi

Europski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. lipnja 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan supstituirati redovite sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je općenito zadaća redovitih sudova ocijeniti činjenice i dokaze koje su izveli (vidi Europski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. svibnja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadaća Ustavnog suda je ispitati je li eventualno došlo do povrede ili zanemarivanja ustavnih prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na učinkovit pravni lijek i dr.), te je li primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska.

26. Osim toga, Ustavni sud podsjeća da je izvan njegove nadležnosti procjenjivati kvalitetu zaključaka sudova glede procjene dokaza ukoliko se ova procjena ne doima očevidno proizvoljnom niti će se miješati u način na koji su redoviti sudovi usvojili dokaze kao dokaznu građu ni u to kojim dokazima sudovi vjeruju na temelju sudačke slobodne procjene, jer je to isključivo uloga redovitih sudova. Osim toga, članak 6. stavak 1. Europske konvencije ne predviđa da redoviti sud ispituje sve argumente koje su strane izložile tijekom postupka nego samo argumente koje sud smatra relevantnim uzimajući u obzir argumente strana u postupku, ali svi oni ne moraju biti izneseni u obrazloženju presude (vidi Ustavni sud, odluke br. U 62/01 od 5. travnja 2002. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 24/02, točka 19. i AP 352/04 od 23. ožujka 2005. godine, točka 27).

27. Dalje, Ustavni sud ukazuje na praksu Europskog suda da prihvaćanje nezakonito dobijenih dokaza ne predstavlja samo po sebi kršenje članka 6. Europske konvencije, ali je Europski sud u predmetu Schenk protiv Švicarske našao da to može dovesti do nepravičnosti, ovisno o činjenici konkretnog predmeta (vidi Europski sud za ljudska prava, Schenk protiv Švicarske, presuda od 12. srpnja 1988. godine, broj predstavke 1086/84, serija A-140, stavak 49). U ovoj je odluci Europski sud istaknuo da članak 6. Europske konvencije ne sadrži niti jedno pravilo koje regulira pitanje prihvatljivosti dokaza nego da je to pitanje u isključivoj nadležnosti domaćeg zakonodavstva. Sukladno tome, navedeno je i da prihvaćanje nezakonitih dokaza ne znači samo po sebi povredu članka 6. Europske konvencije, potom da Europski sud ispituje postupak kao cjelinu, odnosno jesu li sudovi korištenjem tog nezakonitog dokaza osobu lišili prava na pravično suđenje, te da se posebno ocjenjuje je li taj nezakoniti dokaz bio jedini dokaz na kojem su sudovi temeljili svoju odluku.

28. Potom, prema praksi Europskog suda, presumpcija nevinosti znači da optuženi nije dužan braniti se, mada ima pravo na obranu, nije dužan dokazivati svoju nevinost, a teret dokazivanja je na tužitelju. Sukladno tome, sud mora donijeti oslobađajuću presudu ne samo kad je uvjeren u nevinost optuženoga, nego i onda kada nije uvjeren ni u njegovu krivnju, ni u njegovu nevinost. Dakle, kada ima dvojbu, sud mora primijeniti načelo in dubio pro reo, što je i bitan element prava na pravično suđenje iz članka 6. Europske konvencije (vidi Europski sud za ljudska prava, Barbera, Messeque i Jabardo protiv Španjolske, presuda od 6. prosinca 1988. godine, serija A broj 146, stavak 77). Osim toga, sud je dužan savjesno ocijeniti sve dokaze pojedinačno i u svezi s ostalim dokazima, pa, onda, na temelju takve brižljive ocjene izvesti zaključak je li neka činjenica dokazana (članak 296. stavak 2. ZKP FBiH) i pri tom dati obrazloženje, kako svakog dokaza pojedinačno, tako i svih dokaza zajedno, te dovođenje svih provedenih dokaza u uzajamnu logičnu vezu.

29. U konkretnom slučaju Ustavni sud primjećuje da iz obrazloženja osporenih presuda proizlazi da su sudovi svoj zaključak o krivnji apelanata temeljili na iskazu svjedoka E.C.


kojem su, i preko kojega su, apelanti prodavali drogu, potom na iskazima ostalih poimenično navedenih svjedoka kao i na brojnim materijalnim dokazima preciziranim u presudama, te da je jedan od dokaza i droga koja je pronađena prilikom pretresa stana apelanata na temelju usmene naredbe. U svezi s tim, te navodima apelanata da su osporene presude utemeljene na nezakonitom dokazu - pretresu stana na temelju usmene naredbe, Ustavni sud opaža da su čl. 70. i 74. ZKP FBiH propisani mogućnost i uvjeti za obavljanje pretresa na temelju usmene naredbe. Međutim, Ustavni sud primjećuje i da iz dokumenata koje su Ustavnom sudu dostavili Kantonalni sud i Općinski sud proizlazi da su se apelanti na navedenu usmenu naredbu pozivali samo u prvostupanjskom postupku, dok u prizivnom postupku nisu isticali prigovore vezane za ovu naredbu već isključivo za zapisnik koji je sačinjen prilikom pretresa. Zbog navedenoga, Ustavni sud smatra da se apelanti u postupku pred Ustavnim sudom u okolnostima konkretnog predmeta ne mogu s uspjehom pozivati na eventualne propuste prilikom sačinjavanja navedene naredbe, budući da je izostalo njeno preispitivanje u prizivnom postupku pred Kantonalnim sudom. Naime, nesporno je da je prvostupanjski sud razmotrio navode apelanata vezane za izdavanje naredbe za pretresanje stana i dao razloge zašto su ovi navodi neutemeljeni (u smislu da je naredba sačinjena na temelju usmenog zahtjeva za izdavanje naredbe sucu za prethodni postupak koji je odobrio zahtjev i izdao naredbu za pretresanje), te kad je nesporno da apelanti u prizivu nisu osporavali zakonitost naredbe zbog čega se prizivni sud nije ni bavio tim pitanjem. Pri tome Ustavni sud opaža da apelant tijekom postupka nije osporavao kvalitete dokaza u smislu osporavanja da je sporna droga pronađena u stanu. Osim toga, Ustavni sud opaža i da pronađena droga, kako je već rečeno, nije jedini dokaz na temelju kojega je izveden zaključak o krivnji apelanata. Ustavni sud, dalje, primjećuje da su redoviti sudovi detaljno obrazložili postupak izvođenja svih dokaza pri tom analizirajući svaki dokaz posebno i sve dokaze u njihovoj međusobnoj vezi, te da su na taj način redoviti sudovi došli do zaključka da su se u radnjama apelanata stekla obilježja kaznenoga djela koje im je stavljeno na teret i za koje su osuđeni.

30. Osim toga, Ustavni sud opaža da je, oprečno tvrdnjama apelanata, apelantima omogućeno aktivno sudjelovanje tijekom cijeloga postupka u istoj mjeri kao i Tužiteljstvu u smislu da su predlagali i izvodili dokaze, te imali mogućnost osporiti dokaze koje je predložilo Tužiteljstvo. Ustavni sud dalje opaža da su pri tome sudovi dali argumentirano obrazloženje zašto su neke od dokaza prihvatili a neke ne, te da su sudovi dali razloge zašto je odbijen prijedlog apelanata za saslušanje određenih svjedoka, čime su ispoštovali pravila o ravnopravnosti stranaka pred sudom i ne dovodeći apelante u neravnopravan položaj s Tužiteljstvom. Stoga Ustavni sud primjećuje da je, oprečno navodima apelanata, prvostupanjski sud za svaki dokaz koji je prihvatio kao i za onaj koji nije prihvatio dao detaljno obrazloženje, pri čemu je dao detaljne razloge zašto nije prihvatio određene dokazne prijedloge apelanata i zašto oni nisu mogli dovesti do drugačijeg rješenja konkretne pravne stvari. Iz obrazloženja presude nesporno proizlazi da ovi dokazi obrane nisu mogli bitno utjecati na konačno utvrđivanje činjeničnog stanja i zaključak do kojih je došao prvostupanjski sud na temelju dokaza koje je detaljno analizirao i čiju ocjenu je dao u obrazloženju svoje odluke. Time su, dakle, redoviti sudovi ispoštovali i svoju obvezu garantiranu člankom 6. stavak 3.d. Europske konvencije koja, u smislu prakse Europskog suda, zahtijeva samo da sud navede razloge zbog kojih je odlučio ne provoditi predložene dokaze koje je optuženi izričito zahtijevao.

31. Potom, Ustavni sud opaža da apelanti, i pored toga što nisu bili u obvezi braniti se, u postupku ničim nisu doveli u pitanje činjenična utvrđenja redovitih sudova niti su ponudili bilo kakav dokaz u svoju korist koji bi doveo u dvojbu kako zaključke redovitih sudova tako i dokaze koje je ponudilo Tužiteljstvo te da je, štoviše, i sam apelant priznao da se droga nalazila u stanu koji su koristili. Također, Ustavni sud smatra da su redoviti sudovi u svezi s oduzimanjem predmeta vezanih za izvršenje predmetnog kaznenog djela, kao i predmeta koji su nabavljeni izvršenjem tog djela, dali odgovarajuća obrazloženja pozivajući se na relevantne odredbe KZ FBiH kojim je regulirano oduzimanje predmeta vezanih za kazneno djelo, a koja nisu proizvoljna. Pri tom Ustavni sud ima u vidu da se Općinski sud u obrazloženju svoje odluke bavio i pitanjima vezanim za oduzimanje vozila marke "Škoda", a što je interpretirano u prethodnim točkama ove odluke, ta da je navedeno obrazloženje sukladno standardima Europske konvencije.

32. Dakle, u kontekstu navedenih stavova Europskog suda i Ustavnog suda, Ustavni sud smatra kako su u konkretnom slučaju nadležni sudovi u kaznenom postupku koji je vođen protiv apelanata utvrdili sve relevantne činjenice iz kojih je nedvojbeno proistekao zaključak da su apelanti počinili kazneno djelo koje im je stavljeno na teret i na temelju kojih niti jedno krucijalno pitanje nije ostalo nerazjašnjeno u smislu načela presumpcije nevinosti i in dubio pro reo. Osim toga, a u svezi s navodima apelanata da nisu znali za donošenje drugostupanjske presude jer im ta presuda nije dostavljena na zakonom predviđen način, Ustavni sud opaža da iz osporene presude Kantonalnog suda proizlazi da je ta presuda donesena u prisustvu apelanata te da im je dostava presude, budući da je pošiljka koja je bila upućena na adresu poznatu sudu bila vraćena s naznakom "odselio", izvršena putem oglasne ploče suda, što je sukladno odredbama članka 185. stavak 4. ZKP FBiH zbog čega i ove navode apelanata Ustavni sud smatra neutemeljenim. Ovo osobito imajući u vidu da apelanti nisu trpjeli nikakve posljedice u svezi s načinom dostavljanja presude već da su protiv nje u propisanom roku podnijeli i apelaciju Ustavnom sudu.

33. Zbog navedenoga Ustavni sud smatra da u konkretnom slučaju nije izostalo sveobuhvatno izvođenje i analiza dokaza i činjenica, te da obrazloženja osporenih presuda u smislu utvrđivanja činjeničnog stanja, provođenja dokaza, primjene materijalnog i procesnog prava i ravnopravnosti stranaka u postupku, u cijelosti zadovoljavaju kriterije i standarde prava na pravično suđenje iz članka 6. Europske konvencije, te da su s tim u svezi navodi apelanata o kršenju prava iz članka 6. st. 1, 2. i 3. točka d. Europske konvencije neutemeljeni. Zbog navedenog, Ustavni sud smatra da u konkretnom slučaju nije došlo do kršenja prava apelanata iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. st. 1, 2. i 3. Europske konvencije.

Pravo na slobodu i sigurnost ličnosti

34. Članak II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi:

Sva osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stavka 2. ovog članka, što uključuje:

d) Pravo na osobnu slobodu i sigurnost. 35. Članak 5. Europske konvencije u relevantnom dijelu

glasi: 1. Svako ima pravo na slobodu i sigurnost ličnosti. Niko

ne smije biti lišen slobode izuzev u niže navedenim slučajevima i sukladno zakonom propisanim postupkom:

c. zakonitog hapšenja ili lišenjа slobode glede privođenja nadležnoj sudbenoj vlasti, kada postoji opravdana sumnja da je


ta osoba izvršila kazneno djelo ili kada postoje valjani razlozi da se ta osoba spriječi da izvrši kazneno djelo ili da, nakon izvršenja kaznenog djela, pobjegne;

36. Ustavni sud opaža kako apelanti navode o kršenju prava na slobodu i sigurnost osobe iz članka II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5. stavak 1. točka c. Europske konvencije vezuju za nezakonitost lišavanja slobode. U svezi s tim Ustavni sud opaža kako su apelanti predmetnom apelacijom osporili presude kojima su proglašeni krivim i kojima su im izrečene kazne zatvora, dok se lišavanje slobode, a time i eventualno kršenje prava na slobodu i sigurnost osobe, dovodi u kontekst s rješenjima o određivanju i produljenju pritvora. S obzirom da apelacijom apelanti ne osporavaju rješenja u svezi s pritvorom, to Ustavni sud i nema mogućnost ispitati eventualno kršenje ovoga prava. Zbog toga Ustavni sud smatra i navode o kršenju prava na slobodu i sigurnost osobe iz članka II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5. stavak 1. točka c. Europske konvencije neutemeljenim.

Pravo na nediskriminaciju

37. Apelanti navode da im je prekršeno i pravo na nediskriminaciju iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije u svezi s pravom na pravično suđenje.

38. Članak II/4. Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Uživanje prava i sloboda, predviđenih ovim člankom ili u

međunarodnim sporazumima navedenim u Aneksu I ovom Ustavu, osigurano je za sve osobe u Bosni i Hercegovini bez diskriminacije po bilo kojoj osnovi kao što je spol, rasa, boja, jezik, vjera, političko ili drugo uvjerenje, nacionalno ili društveno podrijetlo, vezivanje za neku nacionalnu manjinu, imovina, rođenje ili drugi status.

Članak 14. Europske konvencije glasi: Uživanje prava i sloboda predviđenih ovom konvencijom

osigurava se bez diskriminacije po bilo kojoj osnovi, kao što su spol, rasa, boja kože, jezik, vjeroispovijest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno podrijetlo, sveza sa nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status.

39. U svezi s tim, Ustavni sud podsjeća na to da postoji diskriminacija ako rezultira različitim tretmanom pojedinaca u sličnim pozicijama i ako taj tretman nema objektivno ili razumno opravdanje. Da bi bio opravdan, tretman mora težiti zakonitom cilju, te mora postojati razuman odnos proporcionalnosti između korištenih sredstava i cilja koji se treba ostvariti (vidi Europski sud za ljudska prava, Marckx protiv Belgije, stavak 33). Stoga je potrebno u svakom konkretnom slučaju ustanoviti je li se prema apelantu postupalo drukčije nego prema drugima u istim ili sličnim situacijama. Svako različito postupanje se ima smatrati diskriminacijskim ako nema razumno i objektivno opravdanje, tj. ako ne stremi legitimnom cilju ili ako nema razumnoga odnosa.

40. U konkretnom slučaju Ustavni sud opaža kako apelanti navode o diskriminaciji vezuju za tvrdnje da su imali neravnopravan položaj sa suprotnom stranom u postupku - Tužiteljstvom. U kontekstu s tim, a uzimajući u obzir da je Ustavni sud u prethodnim točkama ove odluke, razmatrajući pitanje navodnog kršenja prava na pravično suđenje, zaključio da su apelanti u postupku imali jednak tretman sa suprotnom stranom, odnosno da ne postoji ništa što bi ukazivalo da su apelanti tretirani na različit način u odnosu na osobe koje su u identičnoj situaciji, Ustavni sud i navode o kršenju prava iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije smatra neutemeljenim.

VIII. Zaključak

41. Ustavni sud zaključuje kako nema kršenja prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine

i članka 6. st. 1, 2. i 3. točka d) kada su redoviti sudovi u kaznenom postupku koji je vođen protiv apelanata utvrdili sve relevantne činjenice, brižljivo ocijenivši svaki dokaz ponaosob i sve dokaze zajedno i iz kojih je nedvojbeno proistekao zaključak da su apelanti počinili kazneno djelo koje im je stavljeno na teret i na temelju kojih niti jedno krucijalno pitanje nije ostalo nerazjašnjeno u smislu načela presumpcije nevinosti i in dubio pro reo, kada je apelantima omogućeno da pod istim uvjetima kao i Tužiteljstvo sudjeluju u postupku i kada je apelantima dostavljanje presude izvršeno na način propisan člankom 185. stavak 4. ZKP FBiH putem oglasne ploče.

42. Nema kršenja prava na slobodu i sigurnost osobe iz članka II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5. Europske konvencije u svezi s lišavanjem slobode kada apelanti apelacijom ne osporavaju rješenja kojima im je određen i produljivan pritvor.

43. Nema kršenja prava na nediskriminaciju iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije kada je utvrđeno da su apelanti u kaznenom postupku koji je vođen protiv njih imali isti tretman kao i suprotna strana.






судија, у предмету број АП 4675/10, рјешавајући апелацију М. О. и М. О., на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 59 став 2 алинеја 2 и члана 61 ст. 1 и 3 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 60/05, 64/08 и 51/09), у саставу:

Валерија Галић, предсједница Миодраг Симовић, потпредсједник Сеада Палаврић, потпредсједница Мирсад Ћеман, судија Златко М. Кнежевић, судија на сједници одржаној 22. октобра 2013. године донио

је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Одбија се као неоснована апелација М. О. и М. О.,

поднесена против Пресуде Кантоналног суда у Сарајеву број 090 0 К 006646 08 од 22. јуна 2010. године и Пресуде Општинског суда у Сарајеву број 065-0-К-07-00 929 од 17. јуна 2008. године.



1. М. О. (у даљњем тексту: апеланткиња) из Сарајева поднијела је 1. новембра Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) апелацију против Пресуде Кантоналног суда у Сарајеву (у даљњем тексту: Кантонални суд) број 090 0 К 006646 08 од 22. јуна 2010. године и Пресуде Општинског суда у Сарајеву (у даљњем тексту: Општински суд) број 065-0-К-07-00 929 од 17. јуна 2008. године. Апеланткиња је у апелацији такође затражила да се донесе привремена мјера којом би Уставни


суд одложио да се изврши изречена јој казне затвора до доношења одлуке о апелацији. Апелација је евидентирана као АП 4675/10.

2. М. О. (у даљњем тексту: апелант) из Сарајева ког заступа Аида Мулић, адвокат из Сарајева, поднио је 1. новембра 2010. године Уставном суду апелацију такође против Пресуде Кантоналног суда број 090 0 К 006646 08 од 22. јуна 2010. године и Пресуде Општинског суда број 065-0-К-07-00 929 од 17. јуна 2008. године. Апелант је у апелацији такође затражио и да се донесе привремена мјера којом би Уставни суд одложио извршење изречене казне затвора док се не донесе одлука о апелацији. Апелација је у Уставном суду евидентирана под бројем АП 4676/10. Будући да апелација није испуњавала услове из члана 19 став 1 Правила Уставног суда (није достављена другостепена пресуда), од апеланта је 10. марта 2011. године затражено да апелацију допуни, што је апелант и учинио 28. марта 2011. године.


3. С обзиром да су Уставном суду достављене двије апелације којим су оспорене исте пресуде, односно које се односе на исти чињенични и правни основ, Уставни суд је, у складу с чланом 31 став 1 Правила Уставног суда, донио одлуку да споји наведене апелације у којима ће водити један поступак и донијети једну одлуку под бројем АП 4675/10.

4. На основу члана 22 ст. 1 и 2 Правила Уставног суда, од Кантоналног суда, Општинског суда и Кантоналног тужилаштва Сарајево (у даљњем тексту: Тужилаштво) у предмету АП 4676/10 затражено је 3. фебруара 2011. године, а у предмету АП 4675/10 18. децембра 2012. године, те у оба предмета и 19. септембра 2013. године, да доставе одговоре на апелацију.

5. Кантонални суд и Општински суд су доставили одговоре 9. фебруара 2011. године, 28. децембра 2012. године и 23. септембра 2013. године, док је Тужилаштво доставило одговор 25. децембра 2012. године.


6. Чињенице предмета које произилазе из навода апеланата и докумената који су предочени Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин.

7. Пресудом Општинског суда број 065-0-К-07-00 929 од 17. јуна 2008. године апелант (који је апеланткињин супруг) као првооптужени и апеланткиња су проглашени кривим да су у вријеме и на начин описан у изреци пресуде неовлашћено куповали ради даље продаје и продавали материје које су проглашене опојним дрогама, чиме су као саизвршиоци починили кривично дјело неовлашћене производње и стављања у промет опојних дрога из члана 238 став 1 Кривичног закона Федерације Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: КЗ ФБиХ) у вези с чланом 31 КЗ ФБиХ за које је, уз примјену члана 43 став 1 и став 6 КЗ БиХ, апелант осуђен на казну затвора у трајању од шест година, а апеланткиња на казну затвора у трајању од четири године. На основу члана 57 став 1 КЗ ФБиХ апеланткињи и апеланту је у изречене казне затвора урачунато вријеме проведено у притвору од 15. фебруара 2007. године до 17. јуна 2008. године. На основу члана 238 став 4 КЗ ФБиХ од апеланткиње и апеланта је одузета опојна дрога и средства за њено приправљање у количини и врсти како је поближе наведено у изреци пресуде. На основу члана 78 КЗ ФБиХ од апеланткиње и апеланта је одузет мобител марке "Нокиа" с бројем картице прецизираним у пресуди, као предмет који је употријебљен за извршење кривичног дјела, док је на основу чл. 114 и

115 КЗ ФБиХ од апеланата одузета имовинска корист која је прибављена извршењем предметног кривичног дјела, те је од апеланткиње одузето путничко моторно возило марке "Шкода", прецизније означено у пресуди, као и саобраћајна дозвола издата на апеланткињино име за наведено возило. Пресудом је даље апелант ослобођен оптужбе да је на мјесту и у вријеме прецизирано пресудом, држао пиштољ и метке, такође прецизирано у пресуди, без одобрења надлежне полицијске станице чиме је починио кривично дјело из члана 43 став 1 тачка 1 Закона о набављању, држању и ношењу оружја и муниције у вези с чланом 3 став 1 тачка 1 Закона о измјенама и допунама тог закона.

8. У образложењу пресуде је наведено да је на основу бројних доказа прецизираних у пресуди (који су укључивали саслушање више свједока и више вјештака те бројне материјалне доказе) утврђено да су апеланти неовлашћено, ради продаје, купили и држали материје које су законским прописима проглашене опојним дрогама. Наведено је и да је спорна дрога пронађена у стану који су изнајмили и непријављено користили апеланти, да се ради о више врста дроге - марихуана, кокаин, хероин и спид, и то у количини од преко осам килограма, поред које су пронађене и двије ваге за мјерење дроге као и да су дрогом у периоду од око годину дана снабдијевали Е.Ц. који је у свом исказу и потврдио наведено. Имајући у виду наведено, као и доводећи у међусобну везу све проведене доказе, Општински суд је утврдио да су се у радњама апеланата стекли сви елементи бића кривичног дјела које им је стављено на терет те их је прогласио кривим и изрекао казне наведене у диспозитиву пресуде. У образложењу је наведено да није спорно да је у стану који су користили апеланти обављен претрес и нађени спорна дрога и опрема, те да је несумњиво да је претрес обављен на законит начин у складу с чланом 74 став 4 Закона о кривичном поступку ФБиХ (у даљњем тексту: ЗКП ФБиХ). Општински суд је с тим у вези образложио да "не стоји сумња одбране да је претрес стана којом је приликом претреса пронађена дрога и други предмети извршен на незаконит начин. Тужилац је као доказ уложио наредбу МУПКС која је сачињена на основу усменог захтјева за издавање наредбе судији за претходни поступак Општинског суда у Сарајеву који је одобрио захтјев и издао наредбу за претресање. Претресање је извршено на законит начин, истом су била присутна два свједока како то прописује члан 74. ст. 4. ЗКП ФБиХ, а то што свједоци нису потписали све странице записника о претресању не чини да је претресање извршено на незаконит начин".

9. Наведено је и да апелантова одбрана није порицала да је у стану пронађена дрога, да би апелант због тога могао да буде оптужен само због посједовања дроге, те да суд није допустио саслушање свједока које је предложила одбрана будући да је закључио да провођењем тих доказа не би било ништа битно утврђено у вези с тим случајем, јер је и сам апелант признао да је дрога пронађена у стану. Општински суд је истакао да је отклонио и сваку сумњу да је одузето возило марке "Шкода" прибављено из средстава која су припадала апеланткињинном оцу, будући да осим овлашћења које је имала апеланткиња, одбрана није пружила доказе да су средства њеног оца коришћена за куповину возила. Наведено је и да закључак да су то возило, као и одузети новац, прибављени кривичним дјелом, произилази и из чињенице да су апеланти незапослени што је видљиво из извјештаја Завода за запошљавање, да имају двоје дјеце и да немају никаквих прихода.


10. Против наведене пресуде апеланти су поднијели жалбу Кантоналном суду који је на сједници вијећа уз присуство апеланата донио Пресуду број 090 0 К 006646 08 од 22. јуна 2010. године којом је дјелимично уважио жалбе и преиначио првостепену пресуду у погледу казне у односу на апеланткињу тако што јој је умјесто казне затвора у трајању од четири године изрекао казну затвора у трајању од двије године и шест мјесеци, а апеланту умјесто казне затвора у трајању од шест година изрекао казну затвора у трајању од пет година, у које је на основу члана 57 КЗ ФБиХ урачунато вријеме проведено у притвору од 15. фебруара 2007. године па до 17. јуна 2008. године. У преосталом дијелу првостепена пресуда је остала неизмијењена. У образложењу пресуде је, између осталог, наведено да је Кантонални суд испитујући првостепену пресуду у погледу одлуке о казни а у вези с наводима из жалбе, утврдио да су изречене казне престрого одмјерене те је преиначио првостепену пресуду и изрекао апелантима казне затвора у краћем трајању (како је наведено у изреци пресуде). Наиме Кантонални суд је сматрао да су такве казне сразмјерне тежини кривичног дјела, кривичној одговорности апеланткиње и апеланта и околностима под којим је дјело почињено, те да су довољне и потребне да би се остварила сврха кажњавања у смислу члана 42 КЗ ФБиХ. У образложењу је, између осталог, наведено и да је тај суд из записника с главне расправе пред првостепеним судом утврдио да су тада као свједоци саслушана лица поименично наведена у пресуди и да, супротно жалбеним наводима апеланата, Општински суд није одбио захтјев одбране апеланата да поставе било које питање тим свједоцима већ да су они, напротив, унакрсно испитани због чега и није било потребе за њиховим поновним саслушањем. Наведено је да је неоснован и жалбени навод да се побијана пресуда заснива само на исказима припадника МУП-а јер је неспорно, како је навео Кантонални суд, да искази припадника МУП-а кореспондирају исказима других свједока и материјалним доказима. Имајући у виду наведено Кантонални суд је донио пресуду као у изреци.

11. Након тога, суд је покушао да апеланткињи и апеланту достави пресуду на адресу познату суду, али је пресуда враћена с назнаком "одселио", па им је 14. септембра 2010. године пресуда Кантоналног суда од 22. јуна 2010. године достављена путем огласне табле Општинског суда.


12. Апеланти сматрају да су им оспореним пресудама прекршени право на личну слободу и безбједност из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција), право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 ст. 1, 2 и 3 тачка д. Европске конвенције, као и право на недискриминацију из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције. Кршење наведених права апеланти виде у погрешно утврђеном чињеничном стању и погрешној примјени материјалног и процесног права, наводећи да су оспорене пресуде произвољне и да немају упориште у изведеним доказима. Наиме, апеланти тврде да им у току поступка није дата могућност да изнесу своје аргументе и доказе, чиме су по њиховом мишљењу доведени у подређен положај у односу "на тужитеља који је своје доказе изводио у временском року од 16 мјесеци". Стога,

сматрају да поступак у цјелини није био правичан будући да нису с једнаком пажњом испитиване и утврђиване чињенице које их терете и које иду у њихову корист. Кршење права на слободу и безбједност личности апеланти виде у незаконито извршеном претресу њиховог стана, јер је претрес извршен на основу усмене наредбе МУП-а Кантона Сарајево број 02/2-4-16/07 од 15. децембра 2007. године, противно одредби члана 70 ЗКП ФБиХ, и сматрају да је претресање извршено на начин који није примјенљив на њихов случај те да је због тога претресање на основу наведене наредбе незаконит доказ на ком се пресуде и заснивају. Сматрају да је незаконито од њих одузето возило марке "Шкода" које и није њихово власништво већ власништво апеланткињинног оца, те да им другостепена пресуда никада није уручена па нису ни знали за њено доношење све до достављања Упутног акта за одвођење на издржавање казне.

б) Одговор на апелацију

13. У одговору на апелацију Кантонални суд је навео да су тврдње апеланата неосноване, те да су истовјетне наводима који су истицани у жалби против првостепене пресуде а на које је тај суд дао детаљно образложење и одговор у својој пресуди. Такође је наведено да апеланти у току жалбеног поступка нису истицали никакве приговоре у вези с усменом наредбом о претресу, већ да су само оспоравали записник састављен приликом вршења претреса.

14. У одговору на апелацију Општински суд је навео да су неосновани апелациони наводи, те да је пресуда Кантоналног суда достављена апелантима у складу с одредбама ЗКП ФБиХ будући да су апеланти одселили а нису пријавили промјену адресе. Наведено је и да је притвор апелантима одређен и продужаван у складу са законом, те да је за сваки проведени и прихваћени доказ тај суд дао детаљно образложење при том омогућивши апелантима исти статус у поступку као и Тужилаштву. Наведено је, како је истакао и Кантонални суд, да апеланти у жалби против првостепене пресуде нису оспоравали усмену наредбу о претресу већ да је она оспоравана само у поступку пред првостепеним судом, као и да је у вези с том наредбом сачињена службена забиљешка у складу с релевантним законским одредбама.

15. У одговору на апелацију Тужилаштво је навело да су апелације неосноване, те да је поступак против апеланта вођен у складу с важећим одредбама ЗКП ФБиХ.


16. У Закону о кривичном поступку ФБиХ ("Службене новине ФБиХ" бр. 35/03, 37/03, 56/03, 78/04, 28/05, 55/06, 27/07, 53/07, 9/09 и 12/10) релевантне одредбе гласе:

Члан 3. Претпоставка невиности и in dubio pro reo

(1) Свако се сматра невиним за кривично дјело док се правоснажном пресудом суда не утврди његова кривица.

(2) Сумњу у погледу постојања чињеница које чине обиљежја кривичног дјела или о којима зависи примјена неке одредбе кривичног законодавства, суд рјешава пресудом на начин који је повољнији за оптуженог.

Члан 15. Једнакост у поступању

Суд, тужилац и други органи који учествују у поступку дужни су с једнаком пажњом да испитују и утврђују како чињенице које терете осумњиченог односно оптуженог, тако и оне које им иду у корист.


Члан 16. Слободна оцјена доказа

Право суда, тужиоца и других органа који учествују у кривичном поступку да оцјењују постојање или непостојање чињеница није везано ни ограничено посебним формалним доказним правилима.

Члан 70. Усмени захтјев за издавање наредбе

(1) Усмени захтјев за издавање наредбе за претресање може се поднијети када постоји опасност од одгађања. Усмени захтјев за издавање наредбе о претресању може се саопштити директно судији за претходни поступак или телефоном, или радио-везом или другим средством електронске комуникације.

(2) Кад је поднесен усмени захтјев за издавање наредбе за претресање, судија за претходни поступак ће даљњи ток разговора забиљежити. У случају када се користи звучни или стенографски записник, судија за претходни поступак је дужан дати записник на препис, овјерити идентичност преписа и предати оригинални записник и препис суду у року од 24 часа од издавања наредбе. У случају дословног биљежења разговора, судија за претходни поступак потписаће копију записника и предати је суду у року од 24 часа од издавања наредбе.

Члан 74. 1, 2, 3. и 4. Поступак извршења наредбе за претресање

(1) Прије почетка претресања овлаштено службено лице мора дати обавјештење о својој функцији и разлогу доласка и предати наредбу за претресање лицу код којег ће се или на којем ће се извршити претресање. Ако је након тога овлаштеном службеном лицу приступ ускраћен, може употријебити силу, у складу са законом.

(2) Приликом извршавања наредбе за претресање којом се одређује претресање стана и других просторија, овлаштено службено лице није дужно да обавијести било кога о својој функцији и разлозима претресања, већ може одмах ући у стан или друге просторије ако су празни или ако овлаштено службено лице оправдано сматра да су празни или ако је овлаштено службено лице наредбом изричито овлаштено да уђе без претходне најаве.

(3) Власник односно корисник стана и других просторија позваће се да буде присутан претресању, а ако је он одсутан - позват ће се његов заступник или неко од одраслих чланова домаћинства или сусједа. Уколико лице код ког се претресање има извршити није присутно, наредба се оставља у просторији гдје се врши претресање, а претресање се извршава и без његовог присуства.

(4) Претресању стана, осталих просторија или лица присуствују два пунољетна грађанина као свједоци. Претресању лица присуствују свједоци истог пола. Претресање лица врши лице истог пола. Свједоци ће се прије почетка претресања упозорити да пазе како се претресање врши, као и да имају право да прије потписивања записника о претресању ставе своје приговоре ако сматрају да садржај записника није тачан.

Члан 185. став 4. (4) Ако оптужени има браниоца, оптужница и све

одлуке од чијег достављања тече рок за жалбу, као и жалба противне странке која се доставља ради одговара, доставиће се браниоцу и оптуженом по одредбама члана 184. овог закона. У том случају, рок за изјаву правног лијека односно одговора на жалбу тече од дана достављања писмена оптуженом или браниоцу. Ако се оптуженом не може доставити одлука односно жалба зато што није пријавио промјену адресе, та ће се одлука

односно жалба истаћи на огласној табли суда. По истеку рока од осам дана од дана истицања сматра се да је извршено пуноважно достављање.

Члан 296. Докази на којима се заснива пресуда

(1) Суд заснива пресуду само на чињеницама и доказима који су изнесени на главном претресу.

(2) Суд је дужан да савјесно оцијени сваки доказ појединачно и у вези са осталим доказима и на основу такве оцјене изведе закључак да ли је нека чињеница доказана.

17. У Кривичном закону ФБиХ ("Службене новине ФБиХ" бр. 6/03, 37/03, 21/04, 69/04, 18/05, 42/10 и 42/11) релевантне одредбе гласе:

Члан 238. став 1. Неовлаштена производња и стављање у промет опојних

дрога (1) Ко неовлаштено производи, прерађује, продаје или

нуди на продају или ради продаје купује, држи или преноси или посредује у продаји или куповини или на други начин неовлаштено ставља у промет материје или препарате прописом проглашене опојним дрогама, казниће се казном затвора од једне до десет година.


18. У складу с чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због пресуде било ког суда у Босни и Херцеговини.

19. У складу с чланом 16 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку којег је користио.

20. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Кантоналног суда број 090 0 К 006646 08 од 22. јуна 2010. године против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих сходно закону. Затим, оспорену пресуду апеланти су примили 14. септембра 2010. године а апелација је поднесена 1. новембра 2010. године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 16 став 1 Правила Уставног суда. На крају, апелација испуњава и услове из члана 16 ст. 2 и 4 Правила Уставног суда, јер није очигледно (prima facie) неоснована, нити постоји неки други формални разлог због ког апелација није допустива.

21. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине и члана 16 ст. 1, 2 и 4 Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да апелација испуњава услове у погледу допустивости.

VII. Меритум

22. Апеланти побијају наведене пресуде тврдећи да су тим пресудама прекршена њихова права из члана II/3е) и д) и II/4 Устава Босне и Херцеговине, те члана 6 ст. 1, 2 и 3 тачка д., чл. 5 и 14 Европске конвенције.


23. Члан II/3е) Устава Босне и Херцеговине гласи: Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају

људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају:


е) Право на правично саслушање у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези са кривичним поступком.

Члан 6 ст. 1, 2 и 3 тачка д. Европске конвенције у релевантном дијелу гласи:

1. Приликом утврђивања грађанских права и обавеза или основаности било какве кривичне оптужбе против њега, свако има право на правично суђење и јавну расправу у разумном року пред независним и непристраним, законом установљеним судом.

2. Свако ко је оптужен за кривично дјело сматра се невиним док се његова кривица по закону не докаже.

3. Свако ко је оптужен за кривично дјело има сљедећа минимална права:

д. да сам испитује или захтијева испитивање свједока оптужбе и да се присуство и саслушање свједока одбране одобри под условима који важе и за свједока оптужбе.

24. Апеланти сматрају да ни из једног доказа који је проведен у току поступка не произилази да су починили кривично дјело за које су им изречене затворске казне, да су пресуде засноване на незаконитом доказу - претресу стана на основу усмене наредбе, да нису с једнаком пажњом цијењени докази који су били против њих и они у њихову корист, да им није омогућено да у поступку учествују равноправно с Тужилаштвом, као и да пресуде нису образложене на задовољавајући начин нити им је другостепена пресуда достављена у складу са законом.

25. У вези с наводима апеланата о кршењу наведених аспеката права на правично суђење Уставни суд, прије свега, указује да према пракси Европског суда и Уставног суда задатак ових судова није да преиспитују закључке редовних судова у погледу чињеничног стања и примјене материјалног права (види Европски суд, Pronina против Русије, одлука о допустивости од 30. јуна 2005. године, апликација број 65167/01). Наиме, Уставни суд није надлежан да супституише редовне судове у процјени чињеница и доказа, већ је генерално задатак редовних судова да оцијене чињенице и доказе које су извели (види Европски суд, Thomas против Уједињеног Краљевства, пресуда од 10. маја 2005. године, апликација број 19354/02). Задатак Уставног суда је да испита да ли је евентуално дошло до повреде или занемаривања уставних права (право на правично суђење, право на приступ суду, право на дјелотворан правни лијек и др.), те да ли је примјена закона била, евентуално, произвољна или дискриминаторска.

26. Осим тога, Уставни суд подсјећа да је ван његове надлежности да процјењује квалитет закључака судова у погледу процјене доказа уколико се ова процјена не доима очигледно произвољном нити ће се мијешати у начин на који су редовни судови усвојили доказе као доказну грађу ни у то којим доказима судови вјерују на основу судијске слободне процјене, јер је то искључиво улога редовних судова. Осим тога, члан 6 став 1 Европске конвенције не предвиђа да редовни суд испитује све аргументе које су стране изложиле у току поступка него само аргументе које суд сматра релевантним узимајући у обзир аргументе страна у поступку, али сви они не морају да буду изнесени у образложењу пресуде (види Уставни суд, одлуке бр. У 62/01 од 5. априла 2002. године, објављена у "Службеном гласнику БиХ" број 24/02, тачка 19 и АП 352/04 од 23. марта 2005. године, тачка 27).

27. Даље, Уставни суд указује на праксу Европског суда да прихватање незаконито добијених доказа не представља само по себи кршење члана 6 Европске конвенције, али је Европски суд у предмету Schenk против

Швајцарске нашао да то може да доведе до неправичности, зависно од чињенице конкретног предмета (види Европски суд за људска права, Schenk против Швајцарске, пресуда од 12. јула 1988. године, број представке 1086/84, серија А-140, став 49). У овој одлуци Европски суд је истакао да члан 6 Европске конвенције не садржи нити једно правило које регулише питање прихватљивости доказа него да је то питање у искључивој надлежности домаћег законодавства. У складу с тим, наведено је и да прихватање незаконитих доказа не значи само по себи повреду члана 6 Европске конвенције, затим да Европски суд испитује поступак као цјелину, односно да ли су судови коришћењем тог незаконитог доказа лице лишили права на правично суђење, те да се посебно оцјењује да ли је тај незаконити доказ био једини доказ на ком су судови заснивали своју одлуку.

28. Затим, према пракси Европског суда, пресумпција невиности значи да оптужени није дужан да се брани, мада има право на одбрану, није дужан да доказује своју невиност, а терет доказивања је на тужиоцу. У складу с тим, суд мора да донесе ослобађајућу пресуду не само кад је увјерен у невиност оптуженог, него и онда када није увјерен ни у његову кривицу, ни у његову невиност. Дакле, када има сумњу, суд мора да примијени принцип in dubio pro reo, што је и битан елеменат права на правично суђење из члана 6 Европске конвенције (види Европски суд за људска права, Barbera, Messeque и Jabardo против Шпаније, пресуда од 6. децембра 1988. године, серија А број 146, став 77). Осим тога, суд је дужан да савјесно оцијени све доказе појединачно и у вези с осталим доказима, па да онда, на основу такве брижљиве оцјене, изведе закључак да ли је нека чињеница доказана (члан 296 став 2 ЗКП ФБиХ) и да при том да образложење, како сваког доказа појединачно, тако и свих доказа заједно, те довођење свих доказа који су спроведени у узајамну логичну везу.

29. У конкретном случају Уставни суд примјећује да из образложења оспорених пресуда произилази да су судови свој закључак о кривици апеланата засновали на исказу свједока Е. Ц. којем су, и преко којег су, апеланти продавали дрогу, затим на исказима осталих поименично наведених свједока као и на бројним материјалним доказима прецизираним у пресудама, те да је један од доказа и дрога која је пронађена приликом претреса стана апеланата на основу усмене наредбе. У вези с тим, те наводима апеланата да су оспорене пресуде засноване на незаконитом доказу - претресу стана на основу усмене наредбе, Уставни суд запажа да су чл. 70 и 74 ЗКП ФБиХ прописани могућност и услови за обављање претреса на основу усмене наредбе. Међутим, Уставни суд примјећује и да из докумената које су Уставном суду доставили Кантонални суд и Општински суд произилази да су се апеланти на наведену усмену наредбу позивали само у првостепеном поступку, док у жалбеном поступку нису истицали приговоре везане за ову наредбу већ искључиво за записник који је сачињен приликом претреса. Због наведеног, Уставни суд сматра да апеланти у поступку пред Уставним судом у околностима конкретног предмета не могу са успјехом да се позивају на евентуалне пропусте приликом сачињавања наведене наредбе, будући да је изостало њено преиспитивање у жалбеном поступку пред Кантоналним судом. Наиме, неспорно је да је првостепени суд размотрио наводе апеланата везане за издавање наредбе за претресање стана и дао разлоге зашто су ови наводи неосновани (у смислу да је наредба сачињена на основу усменог захтјева за издавање наредбе судији за


претходни поступак који је одобрио захтјев и издао наредбу за претресање), те кад је неспорно да апеланти у жалби нису оспоравали законитост наредбе због чега се жалбени суд није ни бавио тим питањем. При томе Уставни суд запажа да апелант током поступка није оспоравао квалитете доказа у смислу оспоравања да је спорна дрога пронађена у стану. Осим тога, Уставни суд запажа и да пронађена дрога, како је већ речено, није једини доказ на основу којег је изведен закључак о кривици апеланата. Уставни суд, даље, примјећује да су редовни судови детаљно образложили поступак извођења свих доказа при том анализирајући сваки доказ посебно и све доказе у њиховој међусобној вези, те да су на тај начин редовни судови дошли до закључка да су се у радњама апеланата стекла обиљежја кривичног дјела које им је стављено на терет и за које су осуђени.

30. Осим тога, Уставни суд запажа да је, супротно тврдњама апеланата, апелантима омогућено активно учешће у току цијелог поступка у истој мјери као и Тужилаштву у смислу да су предлагали и изводили доказе, те имали могућност да оспоре доказе које је предложило Тужилаштво. Уставни суд даље запажа да су при том судови дали аргументовано образложење зашто су неке од доказа прихватили а неке не, те да су судови дали разлоге зашто је одбијен приједлог апеланата за саслушање одређених свједока, чиме су испоштовали правила о равноправности странака пред судом и не доводећи апеланте у неравноправан положај с Тужилаштвом. Стога Уставни суд примјећује да је, супротно наводима апеланата, првостепени суд за сваки доказ који је прихватио као и за онај који није прихватио дао детаљно образложење, при чему је дао детаљне разлоге зашто није прихватио одређене доказне приједлоге апеланата и зашто они нису могли да доведу до другачијег рјешења конкретне правне ствари. Из образложења пресуде неспорно произилази да ови докази одбране нису могли битно да утичу на коначно утврђивање чињеничног стања и закључак до којих је дошао првостепени суд на основу доказа које је детаљно анализирао и чију оцјену је дао у образложењу своје одлуке. Тиме су, дакле, редовни судови испоштовали и своју обавезу гарантовану чланом 6 став 3д. Европске конвенције која, у смислу праксе Европског суда, захтијева само да суд наведе разлоге због којих је одлучио да не проведе предложене доказе које је оптужени изричито захтијевао.

31. Затим, Уставни суд запажа да апеланти, и поред тога што нису били у обавези да се бране, у поступку ничим нису довели у питање чињенична утврђења редовних судова нити су понудили било какав доказ у своју корист који би довео у сумњу како закључке редовних судова тако и доказе које је понудило Тужилаштво те да је, штавише, и сам апелант признао да се дрога налазила у стану који су користили. Такође, Уставни суд сматра да су редовни судови у вези с одузимањем предмета везаних за извршење предметног кривичног дјела, као и предмета који су набављени извршењем тог дјела, дали одговарајућа образложења позивајући се на релевантне одредбе КЗ ФБиХ којим је регулисано одузимање предмета везаних за кривично дјело, а која нису произвољна. При том Уставни суд има у виду да се Општински суд у образложењу своје одлуке бавио и питањима везаним за одузимање возила марке "Шкода", а што је интерпретирано у претходним тачкама ове одлуке, та да је наведено образложење у складу са стандардима Европске конвенције.

32. Дакле, у контексту наведених ставова Европског суда и Уставног суда, Уставни суд сматра да су у

конкретном случају надлежни судови у кривичном поступку који је вођен против апеланата утврдили све релевантне чињенице из којих је несумњиво проистекао закључак да су апеланти починили кривично дјело које им је стављено на терет и на основу којих нити једно круцијално питање није остало неразјашњено у смислу принципа пресумпције невиности и in dubio pro reo. Осим тога, а у вези с наводима апеланата да нису знали да доношење другостепене пресуде јер им та пресуда није достављена на законом предвиђен начин, Уставни суд запажа да из оспорене пресуде Кантоналног суда произилази да је та пресуда донесена у присуству апеланата те да им је достава пресуде, будући да је пошиљка која је била упућена на адресу познату суду била враћена с назнаком "одселио", извршена путем огласне плоче суда, што је у складу с одредбама члана 185 став 4 ЗКП ФБиХ због чега и ове наводе апеланата Уставни суд сматра неоснованим. Ово посебно имајући у виду да апеланти нису трпјели никакве посљедице у вези с начином достављања пресуде већ да су против ње у прописаном року поднијели и апелацију Уставном суду.

33. Због наведеног Уставни суд сматра да у конкретном случају није изостало свеобухватно извођење и анализа доказа и чињеница, те да образложења оспорених пресуда у смислу утврђивања чињеничног стања, провођења доказа, примјене материјалног и процесног права и равноправности странака у поступку, у цијелости задовољавају критеријуме и стандарде права на правично суђење из члана 6 Европске конвенције, те да су с тим у вези наводи апеланата о кршењу права из члана 6 ст. 1, 2 и 3 тачка д. Европске конвенције неосновани. Због наведеног, Уставни суд сматра да у конкретном случају није дошло до кршења права апеланата из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 ст. 1, 2 и 3 Европске конвенције.

Право на слободу и безбједност личности

34. Члан II/3д) Устава Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи:


д) Право на личну слободу и безбједност. 35. Члан 5 Европске конвенције у релевантном дијелу

гласи: 1. Свако има право на слободу и безбједност

личности. Нико не смије бити лишен слободе изузев у ниже наведеним случајевима и у складу са законом прописаним поступком:

ц. законитог хапшења или лишавања слободе ради привођења надлежној судској власти, када постоји оправдана сумња да је та особа извршила кривично дјело или када постоје ваљани разлози да се особа спријечи да изврши кривично дјело или да, након извршења кривичног дјела, побјегне.

36. Уставни суд запажа да апеланти наводе о кршењу права на слободу и безбједност личности из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 став 1 тачка ц. Европске конвенције везују за незаконитост лишавања слободе. У вези с тим Уставни суд запажа да су апеланти предметном апелацијом оспорили пресуде којима су проглашени кривим и којима су им изречене казне затвора, док се лишавање слободе, а тиме и евентуално кршење права на слободу и безбједност личности, доводи у контекст с рјешењима о одређивању и продужењу притвора. С обзиром да апелацијом апеланти не оспоравају


рјешења у вези с притвором, то Уставни суд и нема могућност да испита евентуално кршење овог права. Због тога Уставни суд сматра и наводе о кршењу права на слободу и безбједност личности из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 став 1 тачка ц. Европске конвенције неоснованим.

Право на недискриминацију

37. Апеланти наводе да им је прекршено и право на недискриминацију из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције у вези с правом на правично суђење.

38. Члан II/4 Устава Босне и Херцеговине гласи: Уживање права и слобода, предвиђених у овом члану

или у међународним споразумима наведеним у Анексу I овог Устава, обезбијеђено је свим лицима у Босни и Херцеговини без дискриминације по било којој основи као што је пол, раса, боја, језик, вјероисповијест, политичко или друго мишљење, национално и социјално поријекло или повезаност са националном мањином, имовина, рођење или други статус.

Члан 14 Европске конвенције гласи: Уживање права и слобода предвиђених овом

конвенцијом обезбјеђује се без дискриминације по било којој основи, као што су пол, раса, боја коже, језик, вјероисповијест, политичко или друго мишљење, национално или социјално поријекло, веза са неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус.

39. У вези с тим, Уставни суд подсјећа на то да постоји дискриминација ако резултира различитим третманом појединаца у сличним позицијама и ако тај третман нема објективно или разумно оправдање. Да би био оправдан, третман мора да тежи законитом циљу, те мора да постоји разуман однос пропорционалности између коришћених средстава и циља који треба да се оствари (види Европски суд за људска права, Marckx против Белгије, став 33). Стога је потребно да се у сваком конкретном случају установи да ли се према апеланту поступало друкчије него према другима у истим или сличним ситуацијама. Свако различито поступање има да се сматра дискриминаторским ако нема разумно и објективно оправдање, тј. ако не стреми легитимном циљу или ако нема разумног односа.

40. У конкретном случају Уставни суд запажа да апеланти наводе о дискриминацији везују за тврдње да су имали неравноправан положај са супротном страном у поступку - Тужилаштвом. У контексту с тим, а узимајући у обзир да је Уставни суд у претходним тачкама ове одлуке, разматрајући питање наводног кршења права на правично суђење, закључио да су апеланти у поступку имали једнак третман са супротном страном односно да не постоји ништа што би указивало да су апеланти третирани на различит начин у односу на лица која су у идентичној ситуацији, Уставни суд и наводе о кршењу права из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције сматра неоснованим.


41. Уставни суд закључује да нема кршења права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 ст. 1, 2 и 3 тачка д) када су редовни судови у кривичном поступку који је вођен против апеланата утврдили све релевантне чињенице, брижљиво оцијенивши сваки доказ посебно и све доказе заједно и из којих је несумњиво проистекао закључак да су апеланти починили кривично дјело које им је стављено на терет и на

основу којих нити једно круцијално питање није остало неразјашњено у смислу принципа пресумпције невиности и in dubio pro reo, када је апелантима омогућено да под истим условима као и Тужилаштво учествују у поступку и када је апелантима достављање пресуде извршено на начин прописан чланом 185 став 4 ЗКП ФБиХ путем огласне плоче.

42. Нема кршења права на слободу и безбједност личности из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 Европске конвенције у вези с лишавањем слободе када апеланти апелацијом не оспоравају рјешења којима им је одређен и продужаван притвор.

43. Нема кршења права на недискриминацију из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције када је утврђено да су апеланти у кривичном поступку који је вођен против њих имали исти третман као и супротна страна.


45. Сходно члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће.

Предсједница Уставног суда Босне и Херцеговине



predmetu broj AP 3553/11, rješavajući apelaciju A. K., na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 59. stav 2. alineja 2. i člana 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:

Valerija Galić, predsjednica Miodrag Simović, potpredsjednik Seada Palavrić, potpredsjednica Mirsad Ćeman, sudija Zlatko M. Knežević, sudija na sjednici održanoj 22. oktobra 2013. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neosnovana apelacija A. K., podnesena

protiv Presude Kantonalnog suda u Zenici broj 43 0 K 018300 10 Kž od 13. aprila 2011. godine i Presude Općinskog suda u Zenici broj 43 0 K 018300 09 K od 5. jula 2010. godine.

Na osnovu člana 77. stav 6. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine prestaje pravno djelovanje Odluke o privremenoj mjeri broj AP 3553/11 od 14. februara 2013. godine.



1. A. K. (u daljnjem tekstu: apelant) iz Zenice kojeg zastupa Nikica Gržić, advokat iz Sarajeva, podnio je 8. septembra 2011. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Kantonalnog suda u Zenici (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 43 0 K 018300 10 Kž od 13. aprila 2011. godine i Presude Općinskog suda u Zenici (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj 43 0 K 018300 09 K od 5. jula 2010. godine. Apelant je, također, podnio zahtjev za donošenje privremene mjere kojom bi Ustavni sud naložio da se "obustavi daljnje izvršenje presude Kantonalnog suda" do donošenja odluke o apelaciji. Apelant je 25. decembra 2012. godine ponovo podnio zahtjev za


donošenje privremene mjere kojom bi Ustavni sud "odložio izvršenje kazne zatvora izrečene osporenom presudom Kantonalnog suda" do donošenja odluke o apelaciji. Apelant je 20. septembra 2011. godine dopunio apelaciju tako što je dostavio punomoć za zastupanje pred Ustavnim sudom.


2. Ustavni sud je Odlukom o privremenoj mjeri broj AP 3553/11 od 9. novembra 2011. godine odbio kao neosnovan apelantov zahtjev za donošenje privremene mjere.

3. Ustavni sud je Odlukom o privremenoj mjeri broj AP 3553/11 od 14. februara 2013. godine odložio izvršenje kazne zatvora koja je apelantu izrečena Presudom Kantonalnog suda broj 43 0 K 018300 10 Kž od 13. aprila 2011. godine do donošenja konačne odluke o apelaciji ili dok Ustavni sud drugačije ne odluči.

4. Na osnovu člana 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Kantonalnog suda, Općinskog suda i Kantonalnog tužilaštva Zeničko-dobojskog kantona (u daljnjem tekstu: Tužilaštvo) zatraženo je 13. septembra 2011. godine da dostave odgovore na apelaciju.

5. Općinski sud je 21. septembra 2011. godine dostavio odgovor na apelaciju, a Kantonalni sud i Tužilaštvo 22. septembra 2011. godine.

6. Na osnovu člana 26. stav 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori na apelaciju Kantonalnog suda, Općinskog suda i Tužilaštva dostavljeni su apelantu 3. oktobra 2013. godine.


7. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.

8. Presudom Općinskog suda broj 43 0 K 018300 09 K od 5. jula 2010. godine apelant je proglašen krivim za krivično djelo nesavjesnog privrednog poslovanja iz člana 242. stav 1. Krivičnog zakona Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: KZ FBiH) u sticaju s krivičnim djelom i zloupotrebe položaja iz člana 383. stav 1. KZ FBiH, u vezi s članom 54. KZ FBiH. Apelantu su za navedena krivična djela utvrđene kazne zatvora u trajanju od dvije i tri godine, pa mu je, primjenom citiranih zakonskih propisa, izrečena jedinstvena kazna zatvora u trajanju od četiri godine i 10 mjeseci. Na osnovu člana 212. stav 3. Zakona o krivičnom postupku Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: ZKP FBiH) apelant je obavezan da oštećenom "Domu štampe" d. d. Zenica (u daljnjem tekstu: oštećeni) naknadi štetu u iznosu od 1.272.168,61 KM u roku od šest mjeseci od dana pravosnažnosti presude, pod prijetnjom prinudnog izvršenja. U izreci presude je navedeno da je apelant kriv što je u periodu od 17. aprila 2002. do 28. oktobra 2004. godine kao odgovorna osoba, u svojstvu direktora oštećenog, svjesnim kršenjem člana 114. stav 1. tač. 1. i 6. Statuta oštećenog i uputa nadzornog odbora oštećenog od 18. decembra 2002. godine, očigledno nesavjesno poslovao tako što je bez saglasnosti nadzornog odbora i bez prethodno izrađenog poslovnog plana, te posebno bez dugoročnih projekcija tržišta i plana prihoda, postupio suprotno članu 138. stav 2. u vezi sa stavom 1. Statuta, primijenio Odluku o kreditnom zaduženju broj 218/02 od 1. aprila 2002. godine (koju je donio raniji upravni odbor), te podigao kredit kod "Bor banke" u iznosu od 1.329.944,00 KM (za čije obezbjeđenje je založio imovinu oštećenog u visini od 4.029.874,33 KM), da bi zatim od navedenih kreditnih sredstava nabavio opremu za štampanje (četverobojnu ofsetnu štamparsku mašinu i prateću opremu) u ukupnoj vrijednosti od 563.000,00 eura. Zatim, da je nakon toga podigao kredit kod "ABS banke" u iznosu od 180.000,00 KM (za čije obezbjeđenje je ponovo založio imovinu oštećenog u visini od 624.388,00

KM), te svjesnim kršenjem člana 114. stav 1. tačka 3. Statuta, bez saglasnosti skupštine oštećenog, kupio zemljište za iznos od 83.250,00 KM (zaključujući ugovor o zajedničkom građenju i ugovor o ustupanju prava korištenja nekretnina od 26. novembra 2002. godine), kupio zgradu sa zemljištem za iznos od 60.000,00 KM (zaključujući ugovor o kupoprodaji nekretnina od 10. juna 2003. godine) te kupio dva automobila za iznos od 29.000,00 KM (zaključujući ugovor o kupovini od 3. septembra 2003. godine). U vezi s tim, navedeno je da je apelant naprijed navedenim radnjama, ne postupajući s pažnjom dobrog i savjesnog privrednika, doveo oštećenog u stanje prezaduženosti, što je direktno imalo za posljedicu nelikvidnost, a kasnije insolventnost i nemogućnost otplate dospjelih anuiteta po podignutim kreditima, čime su se stekli uvjeti za aktiviranje ugovora o založnoj imovini, na koji način je prouzrokovao oštećenom, koji je u vlasništvu dioničara, znatnu imovinsku štetu u ukupnom iznosu od 1.270.100,00 KM (tačka 1. izreke presude). Zatim, što je u periodu od 27. februara do 2. marta 2004. godine, kao odgovorna osoba u svojstvu direktora, iskorištavanjem svog ovlaštenja s ciljem pribavljanja protivpravne imovinske koristi za sebe i druge, svjesno postupio suprotno članu 114. stav 1. tačka 6. Statuta i odobrio neovlaštenu kupovinu robe (muških odijela i jakni) od preduzeća "Borac" Travnik, na način pobliže naveden u izreci presude, a nakon čega je "Borac" Travnik u izvršnom postupku naplatio dug od oštećenog, čime je apelant oštetio oštećenog, koji je u vlasništvu dioničara, za iznos od 2.068,61 KM (tačka 2. izreke presude).

9. Općinski sud je naveo da je na glavnom pretresu proveo dokaze optužbe i odbrane (taksativno nabrojani na str. 5 do 8 presude), te da je cijeneći svaki dokaz pojedinačno i u vezi s ostalim dokazima utvrdio da je apelant počinio navedena krivična djela. Naime, Općinski sud je, prije svega, naveo da krivično djelo nesavjesnog privrednog poslovanja iz člana 242. stav 1. KZ FBiH čini odgovorna osoba u pravnoj osobi koja kršenjem zakona ili drugog propisa u Federaciji očito nesavjesno posluje pa time prouzrokuje znatnu imovinsku štetu toj pravnoj osobi. U vezi s tim, Općinski sud je ukazao da se, dakle, radnja izvršenja tog krivičnog djela ogleda u kršenju zakona ili drugih propisa koja se može okarakterizirati kao očigledno nesavjesno poslovanje, da se kršenje zakona ili drugih propisa može sastojati u činjenju, tj. preduzimanju određenih radnji, ili nečinjenju, tj. propuštanju vršenja dužnog nadzora, što je obaveza nadzora koju nalaže zakonski ili drugi propis. Također, Općinski sud je ukazao da je neophodno da se radi o nemarnom obavljanju povjerenih poslova, te da je očigledno nesavjesnim poslovanjem prouzrokovana znatna imovinska šteta pravnoj osobi (a da prema pravnom shvatanju krivičnog odjeljenja Vrhovnog suda FBiH znatna imovinska šteta postoji kada vrijednost prouzrokovane imovinske štete prelazi iznos od 15.000,00 KM). Općinski sud je naveo da je u postupku nesporno dokazano da je apelant počinio navedeno krivično djelo na način kako je to opisano u tački 1. izreke presude. Naime, Općinski sud je naveo da su apelantovi navodi "da je ugovorom o privatizaciji oštećenog bilo predviđeno ulaganje podizanjem kredita u iznosu od 1.360.000,00 KM" opovrgnuti iskazom svjedoka optužbe Edhema Suljića (koji je u kritičnom periodu bio predsjednik nadzornog odbora oštećenog), čijem iskazu je sud vjerovao, ocijenivši ga objektivnim i tačnim. Općinski sud je ukazao da iz iskaza navedenog svjedoka proizlazi da je odredbama čl. 5. i 9. Ugovora o privatizaciji bilo određeno da se ne smije zalagati imovina oštećenog, da se kreditom ne može vršiti investiranje i sl. Pri tome, Općinski sud je ukazao da je navedenu činjenicu utvrdio i uvidom u ugovor. Općinski sud je naveo da iz iskaza navedenog svjedoka, kao i iskaza svjedoka Dike Muharemovića


i Mirsade Pašić, koji su bili članovi nadzornog odbora, proizlazi da nisu znali za prvo veliko kreditno zaduženje oštećenog kod "Bor banke" (u iznosu od 1.329.944,00 KM), niti za zaduženja u vezi s kupovinom zemljišta i auta. Također, Općinski sud je naveo da iz iskaza navedenih svjedoka proizlazi da apelant nije tražio saglasnost nadzornog odbora za kupovinu četverobojne ofsetne mašine i prateće opreme (u ukupnoj vrijednosti od 563.000,00 eura), te da nisu znali za kreditno zaduženje oštećenog kod "ABS banke" (u iznosu od 180.000,00 KM). Općinski sud je naveo da su iskazi navedenih svjedoka potvrđeni i materijalnim dokazima – zapisnicima sa sjednica nadzornog odbora, tako da sud nije našao nijedan razlog da ne povjeruje iskazima tih svjedoka.

10. U pogledu činjenica koje se odnose na nabavku četverobojne ofsetne mašine i prateće opreme (u ukupnoj vrijednosti od 563.000,00 eura), Općinski sud je naveo da iz iskaza svjedoka Nusreta Selimspahića proizlazi da je kao apelantov vozač bio prisutan prilikom kupovine navedene mašine i opreme kada je prodavac iz Ljubljane rekao apelantu da se navedena mašina isplati samo ako ima posla 24 sata ili najmanje 20 sati dnevno, a u suprotnom da je neisplativa jer troši mnogo struje i ostalog. Općinski sud je naveo da, dakle, iz navedenog proizlazi da je apelant i pored upozorenja prodavca da ne kupuje navedenu mašinu ako nema mnogo posla, kupio tu mašinu. Pri tome, Općinski sud je naveo da apelant nije imao izrađen program za prodaju proizvoda za tržište, štaviše, niti adekvatan prostor za smještaj mašine, tako da je mašina pola godine bila neuposlena, te da se na kraju ispostavilo da je to bila promašena investicija koja je u bescjenje prodata u stečajnom postupku. Općinski sud je dalje naveo da su činjenice koje se odnose na kupovinu zemljišta i zaključivanje ugovora o zajedničkom građenju, kao i zaključivanje ugovora o ustupanju prava korištenja nekretnina radi zajedničke gradnje (od 26. novembra 2002. godine), te ugovora o kupoprodaji nekretnina (od 10. juna 2003. godine), u ukupnom iznosu od 143.000,00 KM, utvrđene uvidom u sklopljene ugovore, te uplatnicama, kao i iskazom svjedoka Mladenke Bratić (advokatice koja je sačinila ugovore). Pri tome, Općinski sud je naveo da je na osnovu iskaza predsjednika i članova nadzornog odbora, čiji iskazi su potvrđeni zapisnicima sa sjednica nadzornog odbora, utvrdio da nadzorni odbor oštećenog nije znao za navedene apelantove aktivnosti. Općinski sud je ukazao da je nadzorni odbor na sjednici od 18. decembra 2002. godine donio odluku da je potrebno konsultirati nadzorni odbor za svaku investiciju preko 20.000,00 KM. Međutim, Općinski sud je naveo da je apelant u toku 2003. godine zaključio ugovor o kupoprodaji nekretnina, te izvršio isplate po predmetnim ugovorima (koji su zaključeni 2002. i 2003. godine), bez ikakvih konsultacija s nadzornim odborom, iako je bio svjestan činjenice da su u to vrijeme pristizali anuiteti po dugoročnom kreditu od "Bor banke", koje oštećeni nije mogao da isplaćuje. Pri tome, Općinski sud je naveo da su neosnovani navodi odbrane kojima se ukazuje da je današnja tržišna cijena kupljenih nekretnina tri puta veća. Naime, Općinski sud je ukazao na činjenicu da kupljene nekretnine nikada nisu iskorištene u bilo kakve svrhe, te budući da su u to vrijeme pristizali anuiteti, opadali prihodi, a rasli rashodi (što proizlazi iz izvještaja ovlaštenih revizora i finansijskih izvještaja), po mišljenju tog suda, ukazuje da je kupovina zemljišta u to vrijeme bila neracionalna, te da je dodatno opteretila oštećenog.

11. Također, Općinski sud je naveo da je svjedok Goran Bojanović, v. d. direktor oštećenog, izjavio da je po dolasku u preduzeće zatekao loše stanje, da su 2004. godine tri banke blokirale račune oštećenog, te da je nakon toga podnio prijedlog za otvaranje stečajnog postupka nad oštećenim. Općinski sud je naveo da su te činjenice potvrđene iskazom svjedoka Asima

Sunalahpašića, stečajnog upravnika, koji je još izjavio da je oštećeni imao potraživanja od drugih, ali da se ništa nije preduzimalo s ciljem da se ta potraživanja realiziraju, tako da je veliki dio tih potraživanja zastario. Općinski sud je ukazao da je navedena tvrdnja potvrđena izvještajem ovlaštenog revizora iz kojeg proizlazi da je revizor sugerirao upravi oštećenog da preduzima radnje na realizaciji potraživanja oštećenog, kao i zapisnicima sa sjednica nadzornog odbora iz kojih proizlazi da je nadzorni odbor oštećenog više puta od uprave društva tražio upravo podatke o tome, ali da te podatke nikada nije dobio.

12. Dalje, Općinski sud je naveo da je nalazom i mišljenjem vještaka finansijske struke, kao i njegovim iskazom, potvrđeno da je apelant počinio predmetna krivična djela. Pri tome, Općinski sud je naveo da je vjerovao nalazu i mišljenju vještaka, kao i njegovom iskazu, budući da nije u suprotnosti u odnosu na ostale dokaze, kao i uopšte cijeli dokazni postupak. Naime, Općinski sud je naveo da iz nalaza i mišljenja vještaka finansijske struke proizlazi da je prema Ugovoru o kupoprodaji predmeta na tenderu od 12. novembra 2001. godine oštećeni kao kupac bio u obavezi da iz vlastitih sredstava izvrši finansiranje i proširenje proizvodnih kapaciteta u roku od tri godine u ukupnom iznosu od 1.300.000,00 KM. Također, iz nalaza i mišljenja proizlazi da je članom 9. navedenog ugovora bilo predviđeno da se imovina firme ni u kojem pogledu ne može zalagati za izvršavanje bilo kakvih obaveza, niti otuđivati, niti na drugi način raspolagati nekretninama i vrednijom imovinom u vlasništvu oštećenog. Međutim, nezavisno od toga, apelant je podigao kredit kod "Bor banke" (u iznosu od 1.329.944,00 KM) i "ABS banke" (u iznosu od 180.000,00 KM) i založio imovinu oštećenog u vrijednosti od 4.654.262,33 KM, te na taj način prekršio odredbe ugovora o privatizaciji, što je za posljedicu imalo raskid ugovora o privatizaciji na štetu oštećenog. Po mišljenju navedenog vještaka, kupovina četverobojne ofsetne mašine i prateće opreme u ukupnoj vrijednosti od 563.000,00 eura, kupovina zemljišta u ukupnoj vrijednosti od 143.250.00 KM i kupovina dva auta u vrijednosti od 29.000,00 KM imala je za posljedicu prezaduženost oštećenog, a zatim nelikvidnost, te insolventnost koja se ogledala u nemogućnosti servisiranja kako tekućih obaveza, tako i obaveza u dužem periodu. Dakle, prema nalazu i mišljenju vještaka, apelant je svojim radnjama prouzrokovao štetu oštećenom, koji je u vlasništvu dioničara, za iznos od 1.270.100,00 KM (kroz nabavku opreme za štampanje, nekretnine i putnička motorna vozila) i za iznos od 2.068,61 KM (kroz nabavku odijela).

13. U pogledu apelantove odbrane, Općinski sud je naveo da su neosnovani apelantovi navodi da nije postupio suprotno članu 114. stav 1. tač. 1. i 6. Statuta, te suprotno članu 138. Statuta. Naime, Općinski sud je ukazao da je odredbama člana 114. stav 1. tač. 1. i 6. Statuta propisano da je "uprava ovlaštena da vodi poslovanje društva u skladu sa uputama koje donosi nadzorni odbor, te da uprava snosi odgovornost za zakonitost rada društva". Također, Općinski sud je naveo da je odredbama člana 138. Statuta propisano da "danom stupanja na snagu ovog Statuta (18. april 2002. godine) prestaje da važi raniji statut društva". U vezi s tim, Općinski sud je ukazao da je odluka o kreditnom zaduženju (koju je donio raniji upravni odbor 1. aprila 2002. godine), na koju se poziva odbrana, u suprotnosti sa Statutom, kao najvišim pravnim aktom jednog društva, te samim tim u suprotnosti sa Zakonom o privrednim društvima. Općinski sud je dalje naveo da nije prihvatio nalaz i mišljenje vještaka finansijske struke kojeg je angažirala odbrana jer je, po ocjeni tog suda, pristrasan i kontradiktoran. Naime, Općinski sud je ukazao da je vještak odbrane u svom nalazu naveo da je finansiranje novih ulaganja bilo potrebno izvršiti iz vlastitih sredstava oštećenog, a zatim da je odluka o kreditnom


zaduženju ranijeg upravnog odbora ispravna i zakonita, što jasno ukazuje na kontradiktornost tog nalaza. Takođe, Općinski sud je ukazao da iz nalaza i mišljenja vještaka proizlazi da apelant u stvari i nije bio dužan da traži saglasnost nadzornog odbora za primjenu sporne odluke o kreditnom zaduženju. U vezi s tim, Općinski sud je ukazao na odredbe člana 275. Zakona o privrednim društvima prema kojima je uprava dužna da upozori nadzorni odbor ili skupštinu društva na nezakonitost odluka koje donose i na nezakonitost odluka koje su donijeli drugi organi, pa čak i da ne primijeni takve odluke ukoliko su nezakonite. Pri tome, Općinski sud je ukazao da je vještak odbrane, pojašnjavajući svoje navode, izjavio da je "logična obaveza upravnog odbora da odobri planirana ulaganja", što je i učinio donošenjem odluke o kreditnom zaduženju od 1. aprila 2002. godine, s tim da je na direktno pitanje suda odgovorio da takva obaveza nije propisana nijednim zakonskim propisom.

14. Općinski sud je dalje ukazao da je vještak odbrane u svom nalazu naveo da su rokovi za ulaganje počeli teći danom pravosnažnosti rješenja o odobravanju upisa izvršene privatizacije, te da je donošenje odluke o kreditnom zaduženju normalan slijed cjelokupno provedenih aktivnosti na pripremi i realizaciji privatizacije. Međutim, Općinski sud je ukazao da su ovakvi navodi vještaka odbrane u suprotnosti s konstatacijom tog vještaka da je investiranje iz vlastitih sredstava trebalo izvršiti u roku od tri godine od dana pravosnažnosti rješenja o odobravanju upisa izvršene privatizacije. Dakle, vještak odbrane u svom nalazu istovremeno ukazuje na rok od tri godine u kojem je trebalo sukcesivno izvršiti investiranje i na potrebu brzog donošenja odluke o kreditom zaduženju zbog proteka roka, iz čega proizlazi da je nalaz vještaka odbrane i u ovom dijelu protivrječan sam sebi, kao i nalazu vještaka optužbe, te da mu stoga sud nije mogao vjerovati. Pored toga, Općinski sud je naveo da je netačan navod vještaka odbrane da su apelant i uprava dobili saglasnost za kreditno zaduženje na sjednici nadzornog odbora od 6. septembra 2002. godine. Naime, Općinski sud je ukazao da je takav navod vještaka odbrane opovrgnut ne samo iskazima svjedoka optužbe, već i zapisnicima sa sjednica nadzornog odbora iz kojih je vidljivo da apelant, koji je prisustvovao tim sjednicama, nije tražio saglasnost nadzornog odbora, niti da je upoznao nadzorni odbor s aktivnostima koje je preduzimao u pogledu kreditnog zaduženja. S obzirom na navedeno, Općinski sud je ukazao da apelant u konkretnom slučaju nije smio primijeniti odluku o kreditnom zaduženju ranijeg upravnog odbora, budući da je bila u suprotnosti s odredbama Statuta (koji je stupio na snagu 18. aprila 2002. godine), već da je bio dužan da, u smislu odredaba člana 138. stav 2. Statuta, inicira usklađivanje navedene odluke s novim Statutom, te da upozori skupštinu i nadzorni odbor oštećenog na nezakonitost te odluke. Imajući u vidu navedeno, Općinski sud je zaključio da su se u apelantovim radnjama stekla sva bitna obilježja bića krivičnog djela nesavjesnog poslovanja, kao i krivičnog djela zloupotrebe službenog položaja ili ovlaštenja, tj. da je apelant počinio navedena krivična djela onako kako je to opisano u izreci presude. Također, Općinski sud je naveo da je utvrdio da je apelant u vrijeme izvršenja krivičnih djela bio uračunljiv, da je bio svjestan posljedica svojih djela i da je htio njihovo izvršenje, te da je stoga proglasio apelanta krivim za ta krivična djela i kaznio ga u skladu sa zakonom.

15. Odlučujući o apelantovoj žalbi protiv prvostepene presude, Kantonalni sud je donio Presudu broj 43 0 K 018300 10 Kž od 13. aprila 2011. godine kojom je žalbu djelimično uvažio, pa je prvostepenu presudu preinačio u pogledu odluke o kazni tako što je apelantu krivično djelo nesavjesnog privrednog poslovanja iz člana 242. stav 1. KZ FBiH preuzeo kao utvrđenu kaznu zatvora u trajanju od dvije godine iz

prvostepene presude, dok je apelantu za krivično djelo zloupotrebe položaja iz člana 383. stav 1. KZ FBiH utvrdio kaznu zatvora u trajanju od sedam mjeseci, te je apelantu, primjenom odredaba člana 54. stav 2. tačka b. KZ FBiH, izrekao jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od dvije godine i šest mjeseci. U preostalom dijelu prvostepena presuda je ostala neizmijenjena.

16. U obrazloženju presude Kantonalni sud je naveo da je prvostepeni sud na osnovu izvedenih dokaza, koje je u bitnim dijelovima interpretirao u obrazloženju svoje odluke, te koje je savjesno i valjano cijenio, izveo pravilan zaključak da je apelantovo postupanje bilo neodgovorno i samovoljno, te za koje, s aspekta dobrobiti oštećenog, nije imao opravdanih ekonomsko-organizacionih razloga. Kantonalni sud je ukazao da je prvostepeni sud u obrazloženju svoje odluke naveo određene, potpune i jasne razloge za činjenična utvrđenja na osnovu koji je izveo zaključke u pogledu apelantovog postupanja koje predstavlja inkriminiranu djelatnost koja je za posljedicu imala nanošenje štete oštećenom. Kantonalni sud je naveo da je, i po ocjeni tog suda, apelant kao direktor i odgovorna osoba očigledno nesavjesno poslovao, te da je, postupajući suprotno pažnji dobrog i savjesnog privrednika, doveo oštećenog u stanje prezaduženosti, što je za posljedicu imalo nelikvidnost, a zatim insolventnost i nemogućnost otplate dospjelih anuiteta po podignutim kreditima. Naime, Kantonalni sud je ukazao su navedene pravno relevantne činjenice nesporno utvrđene na osnovu izvedenih dokaza optužbe, a posebno na osnovu nalaza i mišljenja vještaka finansijske struke, koji je, po mišljenju tog suda, prvostepeni sud pravilno i potpuno procijenio. Kantonalni sud je naveo da iz nalaza i mišljenja vještaka finansijske struke, te njegovog pojašnjenja na glavnom pretresu, proizlazi da je apelant oštetio oštećenog, koji je u vlasništvu dioničara, za iznos od 1.270.100,00 KM (koji se odnosi na kupovinu opreme za štampanje, nekretnina i putničkih motornih vozila) i iznos od 2.068,61 KM (koji se odnosi na kupovinu odjela). Kantonalni sud je naveo da, dakle, ukupna šteta iznosi 1.272.168,61 KM, i to ne uzimajući u obzir gubitke u poslovanju, odnosno povećanje obaveza za neisplaćene plaće zaposlenicima, obaveze prema dobavljačima, obaveze za poreze itd., jer da su pri utvrđivanju visine štete uzeti u obzir i ovi parametri šteta bi bila mnogo veća.

17. U odnosu na nalaz i mišljenje vještaka odbrane, Kantonalni sud je naveo da je prvostepeni sud na str. 86, 87 i 88 svoje odluke dao detaljne i jasne razloge zašto nije prihvatio nalaz i mišljenje vještaka odbrane, koje u cijelosti prihvata taj sud, te da stoga upućuje apelanta na obrazloženje prvostepenog suda radi izbjegavanja ponavljanja pravilnih i validnih zaključaka. U pogledu apelantovih žalbenih navoda da je prvostepeni sud formalno i nekritički pristupio ocjeni dokaza odbrane (ugovor s Fabrikom duhana Sarajevo, korespondencija s firmom "Gorenjski tisak" itd.), Kantonalni sud je ukazao da je prvostepeni sud ocijenio navedene dokaze kako po vrijednosnom sadržaju, tako i po njihovoj validnosti, te da je pravilno zaključio da navedeni dokazi ni svojom sadržinom ni kvalitetom ne mogu uticati na činjenična utvrđenja i zaključke koji su izvedeni iz dokaza optužbe. Pri tome, Kantonalni sud je naveo da objektivnost, validnost i vjerodostojnost nalaza i mišljenje vještaka finansijske struke i iskazi saslušanih svjedoka (kao dokazi optužbe) nisu dovedeni u sumnju navedenim dokazima odbrane, kao ni apelantovim iskazom, niti nalazom i mišljenjem vještaka odbrane.

18. Kantonalni sud je dalje naveo da su neosnovani apelantovi navodi kojima osporava nastanak štete, odnosno apelantovi navodi da za oštećenog nije nastupila nikakva šteta. Naime, Kantonalni sud je ukazao da upravo iz nalaza i mišljenja vještaka finansijske struke, te iskaza ostalih


saslušanih svjedoka optužbe, kao i materijalnih dokaza, proizlazi da je apelant svojim postupanjem prouzrokovao štetu oštećenom u visini od 1.272.168,61 KM. U vezi s tim, Kantonalni sud je naveo da činjenica da je četverobojna ofsetna mašina prodata nakon otvaranja stečajnog postupka (dakle, nakon što je apelant izvršio inkriminirane djelatnosti koje sadrže obilježja krivičnog djela nesavjesnog poslovanja) nije od uticaja na pravilnost odluke, s obzirom da je takvo postupanje za posljedicu imalo nastanak štete za oštećenog. Kantonalni sud je naveo da su bez značaja i apelantovi navodi da je kupljeno zemljište u međuvremenu dobilo na vrijednosti, s obzirom na posljedicu koja je nastala izvršenjem predmetnog krivičnog djela, da nije postojalo odobrenje za kupovinu tog zemljišta, te da u stvari nije bilo ni realne potrebe za kupovinu zemljišta jer to nije doprinijelo razvoju ili poboljšanju materijalno-finansijskog položaja oštećenog, već naprotiv da je vodilo u nelikvidnost i insolventnost oštećenog. Također, Kantonalni sud je naveo da su neosnovani apelantovi navodi da je prilikom utvrđivanja visine štete trebalo izračunati apelantov suvlasnički dio (kao jednog od dioničara), budući da upravo apelant kao direktor i odgovorna osoba društva, u smislu odredaba člana 114. stav 1. tačka 6. Statuta i člana 275. Zakona o privrednim društvima, odgovora za zakonitost poslovanja društva, te kao takav snosi odgovornost za štetu koja je u konkretnom slučaju nastala kao posljedica izvršenja krivičnog djela za koje je proglašen krivim.

19. Ispitujući pobijanu presudu u dijelu odluke o krivičnoj sankciji, Kantonalni sud je naveo da je prvostepeni sud, cijeneći okolnosti izvršenja krivičnog djela, teške posljedice koje su nastupile (broj radnika – dioničara koji je ostao bez posla i koji su kao suvlasnici oštećeni apelantovim radnjama) i visinu nastale štete, pravilno postupio prilikom utvrđivanja i odmjeravanja kazne zatvora u trajanju od dvije godine za krivično djelo nesavjesnog poslovanja iz člana 242. stav 1. KZ FBiH. Međutim, Kantonalni sud je naveo da je prvostepeni sud apelantu prestrogo utvrdio kaznu za krivično djelo zloupotrebe položaja iz člana 383. stav 1. KZ FBiH, a da, pri tome, u obrazloženju svoje odluke nije dao prihvatljive razloge za takvo postupanje. S obzirom na to, Kantonalni sud je ukazao da je za krivično djelo zloupotrebe položaja utvrdio kaznu zatvora u trajanju od sedam mjeseci, te da je prihvatio kao pravilno utvrđenu kaznu zatvora u trajanju od dvije godine za krivično djelo nesavjesnog poslovanja, primjenom odredaba člana 54. stav 2. tačka b. KZ FBiH, apelantu izrekao jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od dvije godine i šest mjeseci, smatrajući da će se tom kaznom postići svrha kažnjavanja.


20. Apelant smatra da mu je osporenim odlukama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija). Apelant, prije svega, navodi da mu je povrijeđeno "pravo na fer suđenje i pravičan postupak iz člana 6. Evropske konvencije, a u okviru toga pravo na odbranu i jednakost stranaka u postupku u obavezi suda da dokaze odbrane i optužbe cijeni jednako, pravo na zakonito i razložno obrazloženje u pogledu odlučnih činjenica, te pravo da sud u primjeni prava ne odlučuje arbitrarno i očigledno proizvoljnom primjenom prava".

21. Apelant navodi da je prvostepeni sud u obrazloženju svoje odluke citirao krivično djelo nesavjesnog privrednog poslovanja, te da je, pri tome, dodao komentar da je neophodno da se radi o nemarnom obavljanju povjerenih poslova, iako iz komentara krivičnog zakona proizlazi da se za postojanje tog

krivičnog djela traži izraziti nemar (a ne nemar kako je to pogrešno prepisano). Naime, apelant navodi da izraziti nemar predstavlja bitno obilježje predmetnog krivičnog djela, a da se uobičajeni propusti, blaži vidovi neodgovornosti i nemarnosti po pravilu disciplinski sankcioniraju. Apelant dalje navodi da je u žalbi protiv prvostepene presude ukazivao na to da je prvostepeni sud pogrešno ocijenio nalaze i mišljenja vještaka optužbe i odbrane, ali da drugostepeni sud nije odgovorio na njegove žalbene navode, već da se samo pozvao na obrazloženje prvostepenog suda. Apelant navodi da je takvim proizvoljnim i arbitrarnim odlučivanjem drugostepenog suda zapravo prikrivena suština stvari na koju je žalba ukazivala, a koja se odnosi na potpuno pogrešan zaključak vještaka finansijske struke u pogledu nastale štete, kao drugog bitnog obilježja ovog krivičnog djela. Apelant navodi da povreda propisa predstavlja treće bitno obilježje ovog krivičnog djela, što znači da je to krivično djelo iz grupe tzv. blanketnih propisa, te da je stoga potrebno utvrditi koje je zakonske ili druge propise učinilac prekršio. U vezi s tim, apelant navodi da je drugostepeni sud u obrazloženju svoje presude naveo da je "upravo apelant kao direktor i odgovorna osoba taj koji po Zakonu o privrednim društvima odgovara za zakonitost poslovanja društva" (član 275. Zakona o privrednim društvima). Apelant navodi da iz citiranog proizlazi da je sud apelantovu odgovornost cijenio i na osnovu povrede tog zakonskog propisa, ali da taj blanketni propis nije naveden u izreci prvostepene presude. Također, apelant navodi da je prvostepeni sud u obrazloženju svoje odluke više puta naveo da je apelant prekršio odredbe Zakona o privrednim društvima, te da je stoga svoje ubjeđenje stekao suprotno navodima izreke o kršenju propisa koji nije obuhvaćen izrekom. S obzirom da izreke prvostepene i drugostepene presude ne sadrže blanketne propise na koje se sudovi pozivaju u obrazloženjima svojih odluka, apelant navodi da su time presude suprotne same sebi i nerazumljive, primjena prava proizvoljna, a odlučivanje arbitrarno. Apelant dalje navodi da su redovni sudovi pogrešno zaključili da je apelant postupao suprotno članu 114. stav 1. tač. 1. i 6. Statuta, te da je prekršio član 138. stav 2. Statuta. Također, apelant navodi da sudovi (pored nalaza i mišljenja vještaka optužbe i odbrane) nisu pravilno cijenili ni ostale dokaze u postupku, odnosno da nisu u jednakoj mjeri cijenili dokaze optužbe i odbrane, te da su na taj način narušili jednakost stranaka u postupku.

22. Dalje, apelant navodi da je u žalbi osnovano ukazivao da je jedan od suvlasnika oštećenog, te da je, prema stanju spisa, on u dvostrukoj ulozi, odnosno da je u postupku imao svojstvo okrivljenog i oštećenog. Naime, apelant navodi da je u žalbi ukazivao da visina štete, kao bitan element bića krivičnog djela, nije utvrđena na pravilan način jer nije umanjena za onaj iznos štete koju bi apelant u "svojstvu oštećenog potraživao od sebe u svojstvu okrivljenog", a da drugostepeni sud nije odgovorio na te njegove žalbene navode. Također, apelant navodi da je potpuno nelogično, te protivno zakonu, tvrditi da je šteta nastala time što je jedan oblik imovine, novac, zamijenjen drugim oblikom imovine (opremom, zemljištem), te zanemariti da se u oba slučaja radi o imovini koja je bila i ostala u vlasništvu oštećenog. Apelant navodi da je poimanje štete, na način kako je to utvrdio sud, suprotno zakonskom određenju pojma štete, te da je umjesto obeštećenja (što je zakonska svrha), sudskom odlukom oštećenom omogućeno neosnovano obogaćenje, budući da je oštećeni zadržao imovinu koju je apelant kupio i stekao pravo naplate od apelanta. Pored toga, apelant navodi da su sudovi naveli da je apelant bio svjestan posljedica svojih djela, da je htio tako postupati i imao tu namjeru koju je nastankom štete i ostvario, a da su, pri tome, potpuno zanemarili činjenicu da je apelant istovremeno i


oštećeno lice, zbog čega je potpuno nelogična tvrdnja sudova da je apelant umišljajno i namjerno oštetio sam sebe.


23. Kantonalni sud je naveo da u postupku koji je vođen protiv apelanta nije došlo do kršenja apelantovih prava garantiranih Ustavom Bosne i Hercegovine i Evropskom konvencijom.

24. Općinski sud je naveo da je apelant tokom cijelog postupka imao fer i pravično suđenje, odnosno da nije bilo kršenja člana 6. Evropske konvencije. Općinski sud je naveo da je apelant aktivno učestvovao u postupku, da je imao branioca u toku postupka, da je sud u toku prvostepenog postupka sve dokazne prijedloge odbrane prihvatio i izveo u dokaznom postupku, da je u svojoj presudi izvršio analizu i ocjenu tih dokaz, te dao valjane razloge o odlučnim činjenicama, koje je prihvatio i drugostepeni sud.

25. Tužilaštvo je navelo da je prvostepeni sud potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje u prvostepenom postupku, te da je u obrazloženju svoje presude na str. 81. do 89. određeno i potpuno iznio koje činjenice iz kojih razloga uzima kao dokazane i nedokazane prema odredbama člana 305. stav 7. ZKP FBiH. U pogledu apelantovih navoda da je prvostepeni sud više puta u obrazloženju svoje odluke naveo da je apelant kršio odredbe Zakona o privrednim društvima (propisa koji nije obuhvaćen izrekom presude), Tužilaštvo je ukazalo da je prvostepeni sud na str. 87. i 88. svoje odluke, između ostalog, u kontekstu obrazlaganja razloga zbog kojih nije prihvatio nalaz i mišljenje vještaka odbrane spomenuo i prezentirao relevantne odredbe Zakona o privrednim društvima. U pogledu apelantovih navoda da je on jedan od suvlasnika oštećenog, te da je u postupku imao svojstvo optuženog i oštećenog lica, Tužilaštvo je navelo da su ovi apelantovi navodi neosnovani, budući da je apelant u tom postupku bio označen kao odgovorna osoba u privrednom društvu, a ne kao suvlasnik tog društva.


26. U Krivičnom zakonu Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" br. 36/03, 37/03, 21/04, 69/04, 18/05 i 42/10) relevantne odredbe glase:

Član 242. stav 1. Nesavjesno privredno poslovanje

(1) Odgovorna osoba u pravnoj osobi koja kršenjem zakona ili drugog propisa u Federaciji očito nesavjesno posluje pa time prouzrokuje znatnu imovinsku štetu toj pravnoj osobi, kaznit će se novčanom kaznom ili kaznom zatvora do tri godine.

Član 383. stav 1. Zloupotreba položaja ili ovlašćenja

(1) Službena ili odgovorna osoba u Federaciji koja iskorišćavanjem svog službenog položaja ili ovlašćenja, prekoračivši granice svoje službene ovlasti ili ne obavivši svoje službene dužnosti, pribavi sebi ili drugom kakvu korist, drugome nanese kakvu štetu ili teže povrijedi prava drugog, kaznit će se kaznom zatvora od šest mjeseci do pet godina.

27. U Zakonu o krivičnom postupku Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" br. 35/03, 37/03, 56/03, 78/04, 28/05, 55/06, 27/07, 53/07, 9/09 i 12/10) relevantne odredbe glase:

Član 15. Jednakost u postupanju

(1) Sud je dužan stranke i branioce tretirati na jednak način i svakoj strani pružiti jednake mogućnosti u pogledu pristupa dokazima i njihovom izvođenju na glavnoj raspravi.

(2) Sud, tužitelj i drugi organi koji učestvuju u postupku dužni su s jednakom pažnjom da ispituju i utvrđuju kako činjenice koje terete osumnjičenog, odnosno optuženog, tako i one koje im idu u korist.

Član 16. Slobodna ocjena dokaza

Pravo suda, tužilaca i drugih tijela koji sudjeluju u krivičnom postupku da ocjenjuju postojanje ili nepostojanje činjenica nije vezano niti ograničeno posebnim formalnim dokaznim pravilima.

Član 212. stav 3. (3) U presudi kojom optuženog oglašava krivim sud može

oštećenom dosuditi imovinskopravni zahtjev u cjelini ili mu može dosuditi imovinskopravni zahtjev djelimično, a za ostatak ga uputiti na parnični postupak. Ako podaci krivičnog postupka ne pružaju pouzdan osnov ni za potpuno ni za djelimično presuđenje, sud će oštećenog uputiti da imovinskopravni zahtjev u cjelini može da ostvaruje u parničnom postupku.

Član 296. Dokazi na kojima se zasniva presuda

(1) Sud zasniva presudu samo na činjenicama i dokazima koji su izneseni na glavnom pretresu.

(2) Sud je dužan da savjesno ocijeni svaki dokaz pojedinačno i u vezi sa ostalim dokazima na osnovu takve ocjene izvede zaključak da li je neka činjenica dokazana.

Član 305. stav 7. (7) Sud će određeno i potpuno iznijeti koje činjenice i iz

kojih razloga uzima kao dokazane ili nedokazane, dajući naročito ocjenu vjerodostojnosti protivrječnih dokaza, iz kojih razloga nije uvažio pojedine prijedloge stranaka, iz kojih razloga je odlučio da se ne sasluša neposredno svjedok ili vještak čiji je iskaz pročitan, kojim razlozima se rukovodio pri rješavanju pravnih pitanja, a naročito pri utvrđivanju da li postoji krivično djelo i krivična odgovornost optuženog i pri primjenjivanju određenih odredaba Krivičnog zakona na optuženog i njegovo djelo.

VI. Dopustivost

28. U skladu s članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

29. U skladu s članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome osporava, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio.

30. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Kantonalnog suda broj 43 0 K 018300 10 Kž od 13. aprila 2011. godine protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporenu presudu apelantov punomoćnik je primio 11. jula 2011. godine (dok je apelant primio tu odluku 9. jula 2011. godine), a apelacija je podnesena 8. septembra 2011. godine, tj. u roku od 60 dana kako je propisano članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda zato što nije očigledno (prima facie) neosnovana, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva.

31. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda,


Ustavni sud je utvrdio da apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VI. Meritum

32. Apelant pobija navedene presude, tvrdeći da mu je tim presudama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije.




34. Član 6. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi:

1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim, zakonom ustanovljenim sudom. […]

35. Ustavni sud, prvenstveno, ukazuje da se postupak odnosi na utvrđivanje osnovanosti krivične optužbe protiv apelanta, te je stoga član 6. Evropske konvencije primjenjiv. S obzirom na to, Ustavni sud će u konkretnom slučaju ispitati da li je postupak bio pravičan na način na koji to zahtijeva član 6. Evropske konvencije.

36. Apelant smatra da su redovni sudovi pogrešno ocijenili izvedene dokaze, te u vezi s tim proizvoljno utvrdili činjenično stanje i proizvoljno primijenili procesno i materijalno pravo, te da za svoja odlučenja nisu dali valjano obrazloženje, što je za posljedicu imalo kršenje njegovog prava na pravično suđenje.

37. U vezi s tim Ustavni sud, prije svega, ukazuje da prema praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Evropski sud) i Ustavnog suda, zadatak ovih sudova nije da preispituju zaključke redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene prava (vidi Evropski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. juna 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan da supstituira redovne sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je općenito zadatak redovnih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi Evropski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. maja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je eventualno došlo do povrede ili zanemarivanja ustavnih prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te da li je primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska. Dakle, u okviru apelacione nadležnosti Ustavni sud se bavi isključivo pitanjem eventualne povrede ustavnih prava ili prava iz Evropske konvencije u postupku pred redovnim sudovima.

38. Ustavni sud ukazuje da, prema ustaljenoj praksi Evropskog suda i Ustavnog suda, član 6. stav 1. Evropske konvencije obavezuje sudove, između ostalog, da obrazlože svoje presude. Ova obaveza, međutim, ne može biti shvaćena kao obaveza da se u presudi iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente (vidi Ustavni sud, odluke br. U 62/01 od 5. aprila 2002. godine i AP 352/04 od 23. marta 2005. godine). Mjera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke (vidi Evropski sud, Ruiz Torija protiv Španije, presuda od 9. decembra 1994. godine, serija A, broj 303-A, stav 29). Evropski sud i Ustavni sud su u brojnim odlukama ukazali da domaći sudovi imaju određenu diskrecionu ocjenu u vezi s tim koje će argumente i dokaze prihvatiti u određenom predmetu, ali istovremeno imaju

obavezu da obrazlože svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali (vidi Evropski sud, Suominen protiv Finske, presuda od 1. jula 2003. godine, aplikacija broj 37801/97, stav 36. i, mutatis mutandis, Ustavni sud, Odluka broj AP 5/05 od 14. marta 2006. godine).

39. Zatim, Ustavni sud ukazuje na praksu Evropskog suda i Ustavnog suda, prema kojoj je zadatak redovnih sudova, a prvenstveno prvostepenog suda, da ocijene izvedene dokaze i njihovu relevantnost u konkretnom predmetu. Ustavni sud, stoga, neće procjenjivati kvalitet zaključaka redovnih sudova u pogledu procjene dokaza, ukoliko se ova procjena ne doima očigledno proizvoljnom. Isto tako, Ustavni sud se neće miješati ni u to kojim dokazima strana u postupku redovni sudovi poklanjaju povjerenje na osnovu slobodne sudijske procjene. To je isključivo uloga redovnih sudova, čak i kada su izjave svjedoka na javnoj raspravi i pod zakletvom suprotne jedna drugoj (vidi Evropski sud, Doorson protiv Holandije, presuda od 6. marta 1996. godine, objavljena u Izvještajima broj 1996-II, stav 78; i Ustavni sud, Odluka broj AP 612/04 od 30. novembra 2004. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 19/05).

40. Također, Ustavni sud ukazuje da je sud dužan savjesno ocijeniti sve dokaze pojedinačno i u vezi s ostalim dokazima, pa onda na osnovu takve, brižljive ocjene izvesti zaključak je li neka činjenica dokazana (član 296. stav 2. ZKP FBiH). Pri tome, prema članu 16. ZKP FBiH, sud i drugi organi nisu vezani ni ograničeni posebnim formalnim dokaznim pravilima, već po principu slobodne ocjene dokaza ocjenjuju postojanje ili nepostojanje neke činjenice. Međutim, ova slobodna ocjena dokaza zahtijeva obrazloženje, kako svakog dokaza pojedinačno, tako i svih dokaza zajedno, te dovođenje svih provedenih dokaza u uzajamnu logičnu vezu. Princip slobodne ocjene dokaza ne predstavlja apsolutnu slobodu. Ta sloboda je ograničena općim pravilima i zakonitostima ljudskog mišljenja i iskustva. Zbog toga je obaveza redovnog suda da u obrazloženju presude opiše proces pojedinačne ocjene dokaza, dovođenja svakog ocijenjenog dokaza u vezu s drugim dokazima i izvođenja zaključka o dokazanosti određene činjenice.

41. Dovodeći u vezu navedene stavove s konkretnim predmetom, Ustavni sud ukazuje da u predmetnom krivičnom postupku nije izostala sveobuhvatna analiza izvedenih dokaza. Naime, Ustavni sud zapaža da je prvostepeni sud proveo opsežan dokazni postupak, da je u tom smislu saslušao apelanta, saslušao svjedoke optužbe, proveo vještačenja s vještacima finansijske struke i izvršio uvid u brojnu dokumentaciju u spisu. U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje da je prvostepeni sud u svojoj presudi u potpunosti opisao proces pojedinačne ocjene dokaza, te njihovog dovođenja u međusobnu vezu i izvođenje zaključka da je apelant počinio predmetna krivična djela za koje je proglašen krivim. Pri tome, Ustavni sud zapaža da je prvostepeni sud jasno ukazao da su se u apelantovim radnjama stekla sva bitna obilježja krivičnog djela nesavjesnog privrednog poslovanja iz člana 242. stav 1. KZ FBiH, te, pri tome, dao jasno, detaljno i zadovoljavajuće obrazloženje u tom pogledu, tako da se apelantovi navodi koji su izneseni u tom pravcu pokazuju kao potpuno neosnovani. S obzirom da iz obrazloženja osporenih presuda jasno proizlazi da se u konkretnom slučaju radilo o apelantovom izrazitom nemaru pri obavljanju povjerenih poslova, a nikako o "uobičajenim propustima, blažim vidovima neodgovornosti i nemarnosti", te da je očigledno da je prvostepeni sud u obrazloženju presude omaškom napisao "nemar" umjesto "izraziti nemar", što i sam apelant navodi ističući "kako je to pogrešno prepisano", Ustavni sud smatra da su apelantovi navodi iznesenu u ovom pravcu neosnovani.


42. Pored toga, apelant navodi da su redovni sudovi u obrazloženjima svojih odluka naveli da je apelant prekršio i odredbe Zakona o privrednim društvima (dakle, da su njegovu odgovornost cijenili i u odnosu na povrede odredaba tog zakona), iako navedeni zakon nije naveden kao blanketni propis u izreci presude. U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje da krivično djelo iz člana 242. stav 1. KZ FBiH (za koje je apelant proglašen krivim) ima blanketni karakter, što znači da je potrebno utvrditi koje zakonske ili druge propise je učinilac prekršio. Pri tome, kršenje zakona ili drugih propisa može se sastojati u činjenju, preduzimanju određenih aktivnih radnji koje posmatrane zajedno određeno postupanje karakteriziraju kao očito nesavjesno poslovanje, kao i nečinjenjem, npr. propuštanjem vršenja dužnog nadzora koju obavezu nalaže odgovarajući zakonski ili drugi propis. U konkretnom slučaju, Ustavni sud zapaža da su redovni sudovi, kako u izreci prvostepene presude, tako i u obrazloženjima osporenih odluka, jasno ukazali koje je relevantne odredbe Statuta, kao blanketnog propisa, apelant svojim postupanjem prekršio, u čemu Ustavni sud ne nalazi proizvoljnost. S druge strane, redovni sudovi su se u obrazloženjima svojih odluka pozivali na relevantne odredbe Zakona o privrednim društvima, ali samo u kontekstu ocjene određenih apelantovih navoda (dakle, bez izričitog navođenja da su prekršene). S obzirom na to, Ustavni sud smatra da su i ovi apelantovi navodi neosnovani.

43. U pogledu ocjene izvedenih dokaza, Ustavni sud ukazuje da je prvostepeni sud detaljno i jasno obrazložio zašto je prihvatio iskaze svjedoka optužbe, kao i nalaz i mišljenje vještaka finansijske struke (vještaka optužbe), te u vezi s tim ukazao i na materijalne dokaze kojima su potkrijepljeni ovi dokazi, tako da Ustavni sud ne nalazi bilo kakvu proizvoljnost u tom pogledu. S druge strane, kada je u pitanju apelantova odbrana, Ustavni sud ukazuje da je prvostepeni sud, prilikom ocjene apelantovog iskaza, jasno ukazao na dokaze optužbe kojima je opovrgnut apelantov iskaz, te detaljno i jasno obrazložio zašto nije prihvatio nalaz i mišljenje vještaka odbrane, i dao iscrpne razloge zašto apelantovi navodi u tom pogledu ne mogu dovesti do drugačijeg rješenja konkretne krivično-pravne stvari, u čemu Ustavni sud, također, ne nalazi proizvoljnost. Ovakve zaključke prvostepenog suda u cijelosti je potvrdio i drugostepeni sud, osim odluke o kazni, dajući, pri tome, detaljne i jasne razloge za svoje odlučenje, tako da Ustavni sud, suprotno apelantovim navodima, ne nalazi ništa što bi ukazalo na proizvoljno postupanje tog suda. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da su redovni sudovi dali jasne i precizne razloge za svoje stavove u obrazloženjima osporenih presuda, te da su za svaki dokaz koji su prihvatili, kao i onaj koji nisu prihvatili, dali logično i uvjerljivo obrazloženje, tako da procjena izvedenih dokaza ni u jednom dijelu ne izgleda proizvoljna ili neprihvatljiva sama po sebi, niti ima elemenata koji bi ukazali na to da je dokazni postupak zloupotrijebljen na apelantovu štetu.

44. U odnosu na apelantove navode o kršenju principa ravnopravnosti strana, Ustavni sud podsjeća da član 6. stav 1. Evropske konvencije zahtijeva uspostavljanje pravične ravnoteže među stranama u postupku, tj. da postoji ravnopravnost strana u postupku. U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje da prema stavu Evropskog suda, princip ravnopravnosti strana znači da stranama u postupku mora biti data razumna mogućnost izlaganja svog predmeta, uključujući i iznošenje dokazne građe pod uvjetima koji ih ne stavljaju u znatno podređen položaj u odnosu na protivnika (vidi Evropski sud za ljudska prava, Dombo Beheer B. V. protiv Holandije, presuda od 27. oktobra 1993. godine, serija A broj 274). Međutim, u konkretnom slučaju apelant kršenje navedenog principa obrazlaže u kontekstu ocjene dokaza, što je Ustavni sud već

ispitao, te budući da apelant nije ponudio bilo kakve druge argumente u tom pogledu, a budući da u obrazloženjima osporenih odluka ništa ne ukazuje na eventualno kršenje principa "jednakosti oružja", Ustavni sud smatra da ovakvim apelantovim navodima nije dovedeno u pitanje poštovanje principa ravnopravnosti strana iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

45. Zatim, Ustavni sud zapaža da je apelant osporavao odluke redovnih sudova u dijelu u kojem je odlučeno o imovinskopravnom zahtjevu oštećenog, odnosno u dijelu u kojem je apelant obavezan da oštećenom naknadi štetu u ukupnom iznosu od 1.272.168,61 KM. U vezi s tim, Ustavni sud zapaža da je drugostepeni sud, odlučujući o identičnim apelantovim navodima, dao detaljno i jasno obrazloženje u pogledu neosnovanosti tih navoda, u čemu Ustavni sud ne nalazi proizvoljnost. Naime, Ustavni sud zapaža da je drugostepeni sud jasno ukazao da činjenica da je oprema za štampanje prodata u stečajnom postupku, te da je u međuvremenu porasla vrijednost kupljenog zemljišta, ne utiču na pravilnost odlučenja prvostepenog suda, budući da je apelantovo postupanje u vezi s kupovinom opreme i zemljišta (koje, dakle, sadrži bitna obilježja krivičnog djela nesavjesnog poslovanja) imalo za posljedicu nastanak štete za oštećenog u utvrđenom iznosu. Također, u pogledu apelantovih navoda da je prilikom utvrđivanja visine štete trebalo izračunati njegov suvlasnički dio (kao jednog od dioničara), Ustavni sud zapaža da je drugostepeni sud dao jasno i zadovoljavajuće obrazloženje u tom pravcu (da apelant kao direktor i odgovorna osoba društva odgovora za zakonitost poslovanja društva, te kao takav snosi odgovornost za štetu koja je nastala kao posljedica izvršenja krivičnog djela za koje je proglašen krivim), zbog čega se i ovi apelantovi navodi pokazuju kao potpuno neosnovani. Dovodeći u vezu odlučenje redovnih sudova, u dijelu u kojem su obavezali apelanta da naknadi štetu oštećenom, s obrazloženjem koje su dali u tom pogledu, Ustavni sud ne nalazi ništa što bi ukazalo na proizvoljno postupanje redovnih sudova. S obzirom na to, Ustavni sud smatra da su apelantovi navodi u ovom dijelu, također, neosnovani.

VIII. Zaključak

46. Ustavni sud zaključuje da nema kršenja prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije kada sudovi sve izvedene dokaze ocijene pojedinačno i u međusobnoj vezi, te na osnovu brižljive i savjesne ocjene tih dokaza izvedu zaključak da je apelant počinio krivična djela koja su mu stavljena na teret, te kada za svoje odlučenje u tom pogledu, kao i u pogledu imovinskopravnog zahtjeva oštećenog, daju detaljno i jasno obrazloženje koje zadovoljava standarde pravičnog suđenja.


48. S obzirom na odluku Ustavnog suda u ovom predmetu, prestaje pravno djelovanje Odluke o privremenoj mjeri broj AP 3553/11 od 14. februara 2013. godine.




Ustavni sud Bosne i Hercegovine je u Vijeću od pet

sudaca, u predmetu broj AP 3553/11, rješavajući apelaciju A. K., na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 59. stavak 2. alineja 2. i članka 61. st. 1. i 3. Pravila


Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:

Valerija Galić, predsjednica Miodrag Simović, dopredsjednik Seada Palavrić, dopredsjednica Mirsad Ćeman, sudac Zlatko M. Knežević, sudac na sjednici održanoj 22. listopada 2013. godine donio

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neutemeljena apelacija A. K., podnesena

protiv Presude Kantonalnog suda u Zenici broj 43 0 K 018300 10 Kž od 13. travnja 2011. godine i Presude Općinskog suda u Zenici broj 43 0 K 018300 09 K od 5. srpnja 2010. godine.

Na temelju članka 77. stavak 6. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine prestaje pravno djelovanje Odluke o privremenoj mjeri broj AP 3553/11 od 14. veljače 2013. godine.



1. A. K. (u daljnjem tekstu: apelant) iz Zenice kojega zastupa Nikica Gržić, odvjetnik iz Sarajeva, podnio je 8. rujna 2011. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Kantonalnog suda u Zenici (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 43 0 K 018300 10 Kž od 13. travnja 2011. godine i Presude Općinskog suda u Zenici (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj 43 0 K 018300 09 K od 5. srpnja 2010. godine. Apelant je, također, podnio zahtjev za donošenje privremene mjere kojom bi Ustavni sud naložio da se "obustavi daljnje izvršenje presude Kantonalnog suda" do donošenja odluke o apelaciji. Apelant je 25. prosinca 2012. godine ponovno podnio zahtjev za donošenje privremene mjere kojom bi Ustavni sud "odložio izvršenje kazne zatvora izrečene osporenom presudom Kantonalnog suda" do donošenja odluke o apelaciji. Apelant je 20. rujna 2011. godine dopunio apelaciju tako što je dostavio punomoć za zastupanje pred Ustavnim sudom.


2. Ustavni sud je Odlukom o privremenoj mjeri broj AP 3553/11 od 9. studenoga 2011. godine odbio kao neutemeljen apelantov zahtjev za donošenje privremene mjere.

3. Ustavni sud je Odlukom o privremenoj mjeri broj AP 3553/11 od 14. veljače 2013. godine odložio izvršenje kazne zatvora koja je apelantu izrečena Presudom Kantonalnog suda broj 43 0 K 018300 10 Kž od 13. travnja 2011. godine do donošenja konačne odluke o apelaciji ili dok Ustavni sud drugačije ne odluči.

4. Na temelju članka 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Kantonalnog suda, Općinskog suda i Kantonalnog tužiteljstva Zeničko-dobojskog kantona (u daljnjem tekstu: Tužiteljstvo) zatraženo je 13. rujna 2011. godine da dostave odgovore na apelaciju.

5. Općinski sud je 21. rujna 2011. godine dostavio odgovor na apelaciju, a Kantonalni sud i Tužiteljstvo 22. rujna 2011. godine.

6. Na temelju članka 26. stavak 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori na apelaciju Kantonalnog suda, Općinskog suda i Tužiteljstva su dostavljeni apelantu 3. listopada 2013. godine.


7. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata podastrtih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.

8. Presudom Općinskog suda broj 43 0 K 018300 09 K od 5. srpnja 2010. godine apelant je proglašen krivim za kazneno djelo nesavjesnog gospodarskog poslovanja iz članka 242. stavak 1. Kaznenog zakona Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: KZ FBiH) u stjecaju s kaznenim djelom i zlouporabe položaja iz članka 383. stavak 1. KZ FBiH, u svezi s člankom 54. KZ FBiH. Apelantu su za navedena kaznena djela utvrđene kazne zatvora u trajanju od dvije i tri godine, pa mu je, primjenom citiranih zakonskih propisa, izrečena jedinstvena kazna zatvora u trajanju od četiri godine i 10 mjeseci. Na temelju članka 212. stavak 3. Zakona o kaznenom postupku Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: ZKP FBiH) apelant je obvezan oštećenom "Domu štampe" d. d. Zenica (u daljnjem tekstu: oštećeni) naknaditi štetu u iznosu od 1.272.168,61 KM u roku od šest mjeseci od dana pravomoćnosti presude, pod prijetnjom prinudnoga izvršenja. U izreci presude je navedeno da je apelant kriv što je u razdoblju od 17. travnja 2002. do 28. listopada 2004. godine kao odgovorna osoba, u svojstvu ravnatelja oštećenoga, svjesnim kršenjem članka 114. stavak 1. toč. 1. i 6. Statuta oštećenog i uputa nadzornog odbora oštećenog od 18. prosinca 2002. godine, očevidno nesavjesno poslovao tako što je bez suglasnosti nadzornog odbora i bez prethodno izrađenog poslovnog plana, te posebice bez dugoročnih projekcija tržišta i plana prihoda, postupio oprečno članku 138. stavak 2. u svezi sa stavkom 1. Statuta, primijenio Odluku o kreditnom zaduženju broj 218/02 od 1. travnja 2002. godine (koju je donio raniji upravni odbor), te podigao kredit kod "Bor banke" u iznosu od 1.329.944,00 KM (za čije obezbjeđenje je založio imovinu oštećenog u visini od 4.029.874,33 KM), da bi potom od navedenih kreditnih sredstava nabavio opremu za tiskanje (četverobojni ofsetni tiskarski stroj i prateću opremu) u ukupnoj vrijednosti od 563.000,00 eura. Potom, da je nakon toga podigao kredit kod "ABS banke" u iznosu od 180.000,00 KM (za čije obezbjeđenje je ponovno založio imovinu oštećenoga u visini od 624.388,00 KM), te svjesnim kršenjem članka 114. stavak 1. točka 3. Statuta, bez suglasnosti skupštine oštećenog, kupio zemljište za iznos od 83.250,00 KM (zaključujući ugovor o zajedničkom građenju i ugovor o ustupanju prava korištenja nekretnina od 26. studenoga 2002. godine), kupio zgradu sa zemljištem za iznos od 60.000,00 KM (zaključujući ugovor o kupoprodaji nekretnina od 10. lipnja 2003. godine) te kupio dva automobila za iznos od 29.000,00 KM (zaključujući ugovor o kupnji od 3. rujna 2003. godine). U svezi s tim je navedeno da je apelant naprijed navedenim radnjama, ne postupajući s pozornošću dobrog i savjesnog gospodarstvenika, doveo oštećenoga u stanje prezaduženosti, što je izravno imalo za posljedicu nelikvidnost, a kasnije insolventnost i nemogućnost otplate dospjelih anuiteta po podignutim kreditima, čime su se stekli uvjeti za aktiviranje ugovora o založnoj imovini, na koji način je prouzročio oštećenom, koji je u vlasništvu dioničara, znatnu imovinsku štetu u ukupnom iznosu od 1.270.100,00 KM (točka 1. izreke presude). Potom, što je u razdoblju od 27. veljače do 2. ožujka 2004. godine, kao odgovorna osoba u svojstvu ravnatelja, iskorištavanjem svog ovlaštenja s ciljem pribavljanja protupravne imovinske koristi za sebe i druge, svjesno postupio oprečno članku 114. stavak 1. točka 6. Statuta i odobrio neovlaštenu kupnju robe (muških odijela i jakni) od poduzeća "Borac" Travnik, na način pobliže naveden u izreci presude, a nakon čega je "Borac" Travnik u izvršnom postupku naplatio dug od oštećenoga, čime je apelant oštetio oštećenoga,


koji je u vlasništvu dioničara, za iznos od 2.068,61 KM (točka 2. izreke presude).

9. Općinski sud je naveo da je na glavnom pretresu proveo dokaze optužbe i obrane (taksativno pobrojani na str. 5 do 8 presude), te da je cijeneći svaki dokaz pojedinačno i u svezi s ostalim dokazima utvrdio kako je apelant počinio navedena kaznena djela. Naime, Općinski sud je, prije svega, naveo kako kazneno djelo nesavjesnoga gospodarskoga poslovanja iz članka 242. stavak 1. KZ FBiH čini odgovorna osoba u pravnoj osobi koja kršenjem zakona ili drugoga propisa u Federaciji očito nesavjesno posluje pa time prouzrokuje znatnu imovinsku štetu toj pravnoj osobi. U svezi s tim, Općinski sud je ukazao kako se, dakle, radnja izvršenja toga kaznenoga djela očituje u kršenju zakona ili drugih propisa koja se može okarakterizirati kao očevidno nesavjesno poslovanje, da se kršenje zakona ili drugih propisa može sastojati u činjenju, tj. poduzimanju određenih radnji, ili nečinjenju, tj. propuštanju vršenja dužnog nadzora, što je obveza nadzora koju nalaže zakonski ili drugi propis. Također, Općinski sud je ukazao da je neophodno da se radi o nemarnom obavljanju povjerenih poslova, te da je očevidno nesavjesnim poslovanjem prouzročena znatna imovinska šteta pravnoj osobi (a da prema pravnom shvaćanju kaznenog odjeljenja Vrhovnog suda FBiH znatna imovinska šteta postoji kada vrijednost prouzročene imovinske štete prelazi iznos od 15.000,00 KM). Općinski sud je naveo kako je u postupku neprijeporno dokazano da je apelant počinio navedeno kazneno djelo na način kako je to opisano u točki 1. izreke presude. Naime, Općinski sud je naveo kako su apelantovi navodi "da je ugovorom o privatizaciji oštećenog bilo predviđeno ulaganje podizanjem kredita u iznosu od 1.360.000,00 KM" opovrgnuti iskazom svjedoka optužbe Edhema Suljića (koji je u kritičnome razdoblju bio predsjednik nadzornog odbora oštećenoga), čijem iskazu je sud vjerovao, ocijenivši ga objektivnim i točnim. Općinski sud je ukazao kako iz iskaza navedenoga svjedoka proizlazi da je odredbama čl. 5. i 9. Ugovora o privatizaciji bilo određeno da se ne smije zalagati imovina oštećenoga, da se kreditom ne može vršiti investiranje i sl. Pri tome, Općinski sud je ukazao kako je navedenu činjenicu utvrdio i uvidom u ugovor. Općinski sud je naveo kako iz iskaza navedenoga svjedoka, kao i iskaza svjedoka Dike Muharemovića i Mirsade Pašić, koji su bili članovi nadzornog odbora, proizlazi da nisu znali za prvo veliko kreditno zaduženje oštećenoga kod "Bor banke" (u iznosu od 1.329.944,00 KM), niti za zaduženja u svezi s kupnjom zemljišta i auta. Također, Općinski sud je naveo kako iz iskaza navedenih svjedoka proizlazi da apelant nije tražio suglasnost nadzornoga odbora za kupnju četverobojnoga ofsetnoga stroja i prateće opreme (u ukupnoj vrijednosti od 563.000,00 eura), te da nisu znali za kreditno zaduženje oštećenog kod "ABS banke" (u iznosu od 180.000,00 KM). Općinski sud je naveo kako su iskazi navedenih svjedoka potvrđeni i materijalnim dokazima – zapisnicima sa sjednica nadzornoga odbora, tako da sud nije našao nijedan razlog da ne povjeruje iskazima tih svjedoka.

10. Glede činjenica koje se odnose na nabavku četverobojnoga ofsetnoga stroja i prateće opreme (u ukupnoj vrijednosti od 563.000,00 eura), Općinski sud je naveo kako iz iskaza svjedoka Nusreta Selimspahića proizlazi da je kao apelantov vozač bio nazočan prilikom kupnje navedenoga stroja i opreme kada je prodavač iz Ljubljane rekao apelantu da se navedeni stroj isplati samo ako ima posla 24 sata ili najmanje 20 sati dnevno, a u oprečnome je neisplativ jer troši mnogo struje i ostaloga. Općinski sud je naveo kako, dakle, iz navedenoga proizlazi da je apelant i pored upozorenja prodavača da ne kupuje navedeni stroj ako nema mnogo posla, kupio taj stroj. Pri tome, Općinski sud je naveo kako apelant

nije imao izrađen program za prodaju proizvoda za tržište, štoviše, niti adekvatan prostor za smještaj stroja, tako da je stroj pola godine bio neuposlen, te se u konačnici ispostavilo kako je to bila promašena investicija koja je u bescjenje prodata u stečajnome postupku. Općinski sud je dalje naveo kako su činjenice koje se odnose na kupnju zemljišta i zaključivanje ugovora o zajedničkom građenju, kao i zaključivanje ugovora o ustupanju prava korištenja nekretnina radi zajedničke gradnje (od 26. studenoga 2002. godine), te ugovora o kupoprodaji nekretnina (od 10. lipnja 2003. godine), u ukupnom iznosu od 143.000,00 KM, utvrđene uvidom u sklopljene ugovore, te uplatnicama, kao i iskazom svjedoka Mladenke Bratić (odvjetnice koja je sačinila ugovore). Pri tome, Općinski sud je naveo kako je na temelju iskaza predsjednika i članova nadzornoga odbora, čiji su iskazi potvrđeni zapisnicima sa sjednica nadzornoga odbora, utvrdio da nadzorni odbor oštećenoga nije znao za navedene apelantove aktivnosti. Općinski sud je ukazao da je nadzorni odbor na sjednici od 18. prosinca 2002. godine donio odluku da je potrebno konzultirati nadzorni odbor za svaku investiciju preko 20.000,00 KM. Međutim, Općinski sud je naveo kako je apelant tijekom 2003. godine zaključio ugovor o kupoprodaji nekretnina, te izvršio isplate po predmetnim ugovorima (koji su zaključeni 2002. i 2003. godine), bez ikakvih konsultacija s nadzornim odborom, iako je bio svjestan činjenice da su u to vrijeme pristizali anuiteti po dugoročnom kreditu od "Bor banke", koje oštećeni nije mogao isplaćivati. Pri tome, Općinski sud je naveo kako su neutemeljeni navodi obrane kojima se ukazuje da je današnja tržišna cijena kupljenih nekretnina tri puta veća. Naime, Općinski sud je ukazao na činjenicu da kupljene nekretnine nikada nisu iskorištene u bilo kakve svrhe, te budući da su u to vrijeme pristizali anuiteti, opadali prihodi, a rasli rashodi (što proizlazi iz izvješća ovlaštenih revizora i financijskih izvješća), po mišljenju toga suda, ukazuje da je kupnja zemljišta u to vrijeme bila neracionalna, te da je dodatno opteretila oštećenoga.

11. Također, Općinski sud je naveo da je svjedok Goran Bojanović, v. d. ravnatelja oštećenoga, izjavio da je po dolasku u poduzeće zatekao loše stanje, da su 2004. godine tri banke blokirale račune oštećenoga, te da je nakon toga podnio prijedlog za otvaranje stečajnoga postupka nad oštećenim. Općinski sud je naveo kako su te činjenice potvrđene iskazom svjedoka Asima Sunalahpašića, stečajnoga upravnika, koji je još izjavio da je oštećeni imao potraživanja od drugih, ali da se ništa nije poduzimalo s ciljem da se ta potraživanja realiziraju, tako da je veliki dio tih potraživanja zastario. Općinski sud je ukazao kako je navedena tvrdnja potvrđena izvješćem ovlaštenoga revizora iz kojega proizlazi da je revizor sugerirao upravi oštećenoga da poduzima radnje na realiziranju potraživanja oštećenoga, kao i zapisnicima sa sjednica nadzornog odbora iz kojih proizlazi da je nadzorni odbor oštećenoga više puta od uprave društva tražio upravo podatke o tome, ali da te podatke nikada nije dobio.

12. Dalje, Općinski sud je naveo kako je nalazom i mišljenjem vještaka financijske struke, kao i njegovim iskazom, potvrđeno da je apelant počinio predmetna kaznena djela. Pri tome, Općinski sud je naveo kako je vjerovao nalazu i mišljenju vještaka, kao i njegovom iskazu, budući da nije u oprečnosti u odnosu na ostale dokaze, kao i uopće cijeli dokazni postupak. Naime, Općinski sud je naveo kako iz nalaza i mišljenja vještaka financijske struke proizlazi da je prema Ugovoru o kupoprodaji predmeta na tenderu od 12. studenoga 2001. godine oštećeni kao kupac bio u obvezi iz vlastitih sredstava izvršiti financiranje i proširenje proizvodnih kapaciteta u roku od tri godine u ukupnome iznosu od 1.300.000,00 KM. Također, iz nalaza i mišljenja proizlazi da je člankom 9.


navedenoga ugovora bilo predviđeno da se imovina tvrtke ni u kojem pogledu ne može zalagati za izvršavanje bilo kakvih obveza, niti otuđivati, niti na drugi način raspolagati nekretninama i vrednijom imovinom u vlasništvu oštećenog. Međutim, neovisno o tome, apelant je podigao kredit kod "Bor banke" (u iznosu od 1.329.944,00 KM) i "ABS banke" (u iznosu od 180.000,00 KM) i založio imovinu oštećenoga u vrijednosti od 4.654.262,33 KM, te na taj način prekršio odredbe ugovora o privatizaciji, što je za posljedicu imalo raskid ugovora o privatizaciji na štetu oštećenoga. Po mišljenju navedenoga vještaka, kupnja četverobojnoga ofsetnoga stroja i prateće opreme u ukupnoj vrijednosti od 563.000,00 eura, kupnja zemljišta u ukupnoj vrijednosti od 143.250.00 KM i kupnja dva auta u vrijednosti od 29.000,00 KM imala je za posljedicu prezaduženost oštećenoga, a potom nelikvidnost, te insolventnost koja se očitovala u nemogućnosti servisiranja kako tekućih obveza, tako i obveza u duljem razdoblju. Dakle, prema nalazu i mišljenju vještaka, apelant je svojim radnjama prouzročio štetu oštećenome, koji je u vlasništvu dioničara, za iznos od 1.270.100,00 KM (kroz nabavku opreme za tiskanje, nekretnine i osobna motorna vozila) i za iznos od 2.068,61 KM (kroz nabavku odijela).

13. Glede apelantove obrane, Općinski sud je naveo kako su neutemeljeni apelantovi navodi da nije postupio oprečno članku 114. stavak 1. toč. 1. i 6. Statuta, te oprečno članku 138. Statuta. Naime, Općinski sud je ukazao kako je odredbama članka 114. stavak 1. toč. 1. i 6. Statuta propisano da je "uprava ovlaštena da vodi poslovanje društva sukladno uputama koje donosi nadzorni odbor, te da uprava snosi odgovornost za zakonitost rada društva". Također, Općinski sud je naveo kako je odredbama članka 138. Statuta propisano da "danom stupanja na snagu ovog Statuta (18. travanj 2002. godine) prestaje važiti raniji statut društva". U svezi s tim, Općinski sud je ukazao kako je odluka o kreditnom zaduženju (koju je donio raniji upravni odbor 1. travnja 2002. godine), na koju se poziva obrana, oprečna Statutu, kao najvišim pravnim aktom jednoga društva, te samim time oprečna Zakonu o gospodarskim društvima. Općinski sud je dalje naveo kako nije prihvatio nalaz i mišljenje vještaka financijske struke kojega je angažirala obrana jer je, po ocjeni toga suda, pristran i kontradiktoran. Naime, Općinski sud je ukazao kako je vještak obrane u svome nalazu naveo da je financiranje novih ulaganja bilo potrebno izvršiti iz vlastitih sredstava oštećenoga, a potom da je odluka o kreditnom zaduženju ranijeg upravnog odbora ispravna i zakonita, što jasno ukazuje na kontradiktornost toga nalaza. Također, Općinski sud je ukazao kako iz nalaza i mišljenja vještaka proizlazi da apelant u stvari i nije bio dužan tražiti suglasnost nadzornoga odbora za primjenu prijeporne odluke o kreditnome zaduženju. U svezi s tim, Općinski sud je ukazao na odredbe članka 275. Zakona o gospodarskim društvima prema kojima je uprava dužna upozoriti nadzorni odbor ili skupštinu društva na nezakonitost odluka koje donose i na nezakonitost odluka koje su donijeli drugi organi, pa čak i ih i ne primijeniti ukoliko su nezakonite. Pri tome, Općinski sud je ukazao kako je vještak obrane, pojašnjavajući svoje navode, izjavio da je "logična obveza upravnoga odbora odobriti planirana ulaganja", što je i učinio donošenjem odluke o kreditnom zaduženju od 1. travnja 2002. godine, s tim da je na izravno pitanje suda odgovorio da takva obveza nije propisana nijednim zakonskim propisom.

14. Općinski sud je dalje ukazao kako je vještak obrane u svome nalazu naveo da su rokovi za ulaganje počeli teći danom pravomoćnosti rješenja o odobravanju upisa izvršene privatizacije, te da je donošenje odluke o kreditnom zaduženju normalan slijed cjelokupno provedenih aktivnosti na pripremi i realiziranju privatizacije. Međutim, Općinski sud je ukazao da

su ovakvi navodi vještaka obrane oprečni s konstatacijom toga vještaka da je investiranje iz vlastitih sredstava trebalo izvršiti u roku od tri godine od dana pravomoćnosti rješenja o odobravanju upisa izvršene privatizacije. Dakle, vještak obrane u svome nalazu istodobno ukazuje na rok od tri godine u kojemu je trebalo sukcesivno izvršiti investiranje i na potrebu brzog donošenja odluke o kreditom zaduženju zbog proteka roka, iz čega proizlazi da je nalaz vještaka obrane i u ovome dijelu proturječan sam sebi, kao i nalazu vještaka optužbe, te da mu stoga sud nije mogao vjerovati. Pored toga, Općinski sud je naveo kako je netočan navod vještaka obrane da su apelant i uprava dobili suglasnost za kreditno zaduženje na sjednici nadzornoga odbora od 6. rujna 2002. godine. Naime, Općinski sud je ukazao da je takav navod vještaka obrane opovrgnut ne samo iskazima svjedoka optužbe, već i zapisnicima sa sjednica nadzornoga odbora iz kojih je vidljivo kako apelant, koji je bio nazočan tim sjednicama, nije tražio suglasnost nadzornoga odbora, niti je upoznao nadzorni odbor s aktivnostima koje je poduzimao glede kreditnoga zaduženja. S obzirom na navedeno, Općinski sud je ukazao kako apelant u konkretnom slučaju nije smio primijeniti odluku o kreditnome zaduženju ranijega upravnoga odbora, budući da je bila oprečna s odredbama Statuta (koji je stupio na snagu 18. travnja 2002. godine), već da je bio dužan, u smislu odredaba članka 138. stavak 2. Statuta, inicirati usklađivanje navedene odluke s novim Statutom, te upozoriti skupštinu i nadzorni odbor oštećenoga na nezakonitost te odluke. Imajući u vidu navedeno, Općinski sud je zaključio da su se u apelantovim radnjama stekla sva bitna obilježja bića kaznenoga djela nesavjesnoga poslovanja, kao i kaznenoga djela zlouporabe službenoga položaja ili ovlasti, tj. da je apelant počinio navedena kaznena djela onako kako je to opisano u izreci presude. Također, Općinski sud je naveo da je utvrdio kako je apelant u vrijeme izvršenja kaznenih djela bio uračunljiv, kako je bio svjestan posljedica svojih djela i kako je htio njihovo izvršenje, te je stoga proglasio apelanta krivim za ta kaznena djela i kaznio ga sukladno zakonu.

15. Odlučujući o apelantovome prizivu protiv prvostupanjske presude, Kantonalni sud je donio Presudu broj 43 0 K 018300 10 Kž od 13. travnja 2011. godine kojom je priziv djelomično uvažio, pa je prvostupanjsku presudu preinačio glede odluke o kazni tako što je apelantu kazneno djelo nesavjesnoga gospodarskoga poslovanja iz članka 242. stavak 1. KZ FBiH preuzeo kao utvrđenu kaznu zatvora u trajanju od dvije godine iz prvostupanjske presude, dok je apelantu za kazneno djelo zlouporabe položaja iz članka 383. stavak 1. KZ FBiH utvrdio kaznu zatvora u trajanju od sedam mjeseci, te je apelantu, primjenom odredaba članka 54. stavak 2. točka b. KZ FBiH, izrekao jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od dvije godine i šest mjeseci. U preostalome dijelu prvostupanjska je presuda ostala neizmijenjena.

16. U obrazloženju presude Kantonalni sud je naveo da je prvostupanjski sud na temelju izvedenih dokaza, koje je u bitnim dijelovima interpretirao u obrazloženju svoje odluke, te koje je savjesno i valjano cijenio, izveo pravilan zaključak da je apelantovo postupanje bilo neodgovorno i samovoljno, te za koje, s aspekta dobrobiti oštećenoga, nije imao opravdanih ekonomsko-organizacijskih razloga. Kantonalni sud je ukazao da je prvostupanjski sud u obrazloženju svoje odluke naveo određene, potpune i jasne razloge za činjenična utvrđenja na temelju koji je izveo zaključke glede apelantovoga postupanja koje predstavlja inkriminiranu djelatnost koja je za posljedicu imala nanošenje štete oštećenom. Kantonalni sud je naveo kako je, i po ocjeni toga suda, apelant kao ravnatelj i odgovorna osoba očevidno nesavjesno poslovao, te je, postupajući oprečno pozornosti dobroga i savjesnoga gospodarstvenika, doveo


oštećenoga u stanje prezaduženosti, što je za posljedicu imalo nelikvidnost, a potom insolventnost i nemogućnost otplate dospjelih anuiteta po podignutim kreditima. Naime, Kantonalni sud je ukazao su navedene pravno relevantne činjenice neprijeporno utvrđene na temelju izvedenih dokaza optužbe, a posebice na temelju nalaza i mišljenja vještaka financijske struke, koji je, po mišljenju toga suda, prvostupanjski sud pravilno i potpuno procijenio. Kantonalni sud je naveo kako iz nalaza i mišljenja vještaka financijske struke, te njegovoga pojašnjenja na glavnome pretresu, proizlazi da je apelant oštetio oštećenoga, koji je u vlasništvu dioničara, za iznos od 1.270.100,00 KM (koji se odnosi na kupnju opreme za tiskanje, nekretnina i osobnih motornih vozila) i iznos od 2.068,61 KM (koji se odnosi na kupnju odjela). Kantonalni sud je naveo da, dakle, ukupna šteta iznosi 1.272.168,61 KM, i to ne uzimajući u obzir gubitke u poslovanju, odnosno povećanje obveza za neisplaćene plaće uposlenicima, obveze prema dobavljačima, obveze za poreze itd., jer da su pri utvrđivanju visine štete uzeti u obzir i ovi parametri šteta bi bila mnogo veća.

17. U odnosu na nalaz i mišljenje vještaka obrane, Kantonalni sud je naveo kako je prvostupanjski sud na str. 86, 87 i 88 svoje odluke dao detaljne i jasne razloge zašto nije prihvatio nalaz i mišljenje vještaka obrane, koje u cijelosti prihvaća taj sud, te da stoga upućuje apelanta na obrazloženje prvostupanjskoga suda radi izbjegavanja ponavljanja pravilnih i validnih zaključaka. Glede apelantovih prizivnih navoda kako je prvostupanjski sud formalno i nekritički pristupio ocjeni dokaza obrane (ugovor s Fabrikom duhana Sarajevo, korespondencija s tvrtkom "Gorenjski tisak" itd.), Kantonalni sud je ukazao da je prvostupanjski sud ocijenio navedene dokaze kako po vrijednosnom sadržaju, tako i po njihovoj validnosti, te da je pravilno zaključio kako navedeni dokazi ni svojom sadržinom ni kvalitetom ne mogu uticati na činjenična utvrđenja i zaključke koji su izvedeni iz dokaza optužbe. Pri tome, Kantonalni sud je naveo kako objektivnost, validnost i vjerodostojnost nalaza i mišljenje vještaka financijske struke i iskazi saslušanih svjedoka (kao dokazi optužbe) nisu dovedeni u dvojbu navedenim dokazima obrane, kao ni apelantovim iskazom, niti nalazom i mišljenjem vještaka obrane.

18. Kantonalni sud je dalje naveo kako su neutemeljeni apelantovi navodi kojima osporava nastanak štete, odnosno apelantovi navodi da za oštećenoga nije nastupila nikakva šteta. Naime, Kantonalni sud je ukazao kako upravo iz nalaza i mišljenja vještaka financijske struke, te iskaza ostalih saslušanih svjedoka optužbe, kao i materijalnih dokaza, proizlazi da je apelant svojim postupanjem prouzročio štetu oštećenome u visini od 1.272.168,61 KM. U svezi s tim, Kantonalni sud je naveo kako činjenica da je četverobojni ofsetni stroj prodat nakon otvaranja stečajnog postupka (dakle, nakon što je apelant izvršio inkriminirane djelatnosti koje sadrže obilježja kaznenog djela nesavjesnog poslovanja) nije od utjecaja na pravilnost odluke, s obzirom da je takvo postupanje za posljedicu imalo nastanak štete za oštećenoga. Kantonalni sud je naveo da su bez značaja i apelantovi navodi da je kupljeno zemljište u međuvremenu dobilo na vrijednosti, s obzirom na posljedicu koja je nastala izvršenjem predmetnoga kaznenoga djela, da nije postojalo odobrenje za kupnju toga zemljišta, te da u stvari nije bilo ni realne potrebe za kupnju zemljišta jer to nije doprinijelo razvoju ili poboljšanju materijalno-financijskog položaja oštećenoga, već je naprotiv vodilo u nelikvidnost i insolventnost oštećenoga. Također, Kantonalni sud je naveo kako su neutemeljeni apelantovi navodi da je prilikom utvrđivanja visine štete trebalo izračunati apelantov suvlasnički dio (kao jednoga od dioničara), budući da upravo apelant kao ravnatelj i odgovorna osoba društva, u smislu odredaba članka 114. stavak 1. točka 6. Statuta i članka

275. Zakona o gospodarskim društvima, odgovora za zakonitost poslovanja društva, te kao takav snosi odgovornost za štetu koja je u konkretnom slučaju nastala kao posljedica izvršenja kaznenoga djela za koje je proglašen krivim.

19. Ispitujući pobijanu presudu u dijelu odluke o kaznenoj sankciji, Kantonalni sud je naveo da je prvostupanjski sud, cijeneći okolnosti izvršenja kaznenoga djela, teške posljedice koje su nastupile (broj radnika – dioničara koji je ostao bez posla i koji su kao suvlasnici oštećeni apelantovim radnjama) i visinu nastale štete, pravilno postupio prilikom utvrđivanja i odmjeravanja kazne zatvora u trajanju od dvije godine za kazneno djelo nesavjesnog poslovanja iz članka 242. stavak 1. KZ FBiH. Međutim, Kantonalni sud je naveo da je prvostupanjski sud apelantu prestrogo utvrdio kaznu za kazneno djelo zlouporabe položaja iz članka 383. stavak 1. KZ FBiH, a da, pri tome, u obrazloženju svoje odluke nije dao prihvatljive razloge za takvo postupanje. S obzirom na to, Kantonalni sud je ukazao kako je za kazneno djelo zlouporabe položaja utvrdio kaznu zatvora u trajanju od sedam mjeseci, te je prihvatio kao pravilno utvrđenu kaznu zatvora u trajanju od dvije godine za kazneno djelo nesavjesnog poslovanja, primjenom odredaba članka 54. stavak 2. točka b. KZ FBiH, apelantu izrekao jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od dvije godine i šest mjeseci, smatrajući da će se tom kaznom postići svrha kažnjavanja.


20. Apelant smatra kako mu je osporenim odlukama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija). Apelant, prije svega, navodi da mu je povrijeđeno "pravo na fer suđenje i pravičan postupak iz člana 6. Evropske konvencije, a u okviru toga pravo na odbranu i jednakost stranaka u postupku u obavezi suda da dokaze odbrane i optužbe cijeni jednako, pravo na zakonito i razložno obrazloženje u pogledu odlučnih činjenica, te pravo da sud u primjeni prava ne odlučuje arbitrarno i očigledno proizvoljnom primjenom prava".

21. Apelant navodi kako je prvostupanjski sud u obrazloženju svoje odluke citirao kazneno djelo nesavjesnog gospodarskog poslovanja, te je, pri tome, dodao komentar kako je neophodno da se radi o nemarnom obavljanju povjerenih poslova, iako iz komentara kaznenoga zakona proizlazi da se za postojanje toga kaznenoga djela traži izraziti nemar (a ne nemar kako je to pogrešno prepisano). Naime, apelant navodi da izraziti nemar predstavlja bitno obilježje predmetnoga kaznenoga djela, a da se uobičajeni propusti, blaži vidovi neodgovornosti i nemarnosti po pravilu stegovno sankcioniraju. Apelant dalje navodi kako je u prizivu protiv prvostupanjske presude ukazivao na to da je prvostupanjski sud pogrešno ocijenio nalaze i mišljenja vještaka optužbe i obrane, ali da drugostupanjski sud nije odgovorio na njegove prizivne navode, već se samo pozvao na obrazloženje prvostupanjskoga suda. Apelant navodi kako je takvim proizvoljnim i arbitrarnim odlučivanjem drugostupanjskoga suda zapravo prikrivena suština stvari na koju je priziv ukazivao, a koja se odnosi na potpuno pogrešan zaključak vještaka financijske struke glede nastale štete, kao drugog bitnog obilježja ovoga kaznenoga djela. Apelant navodi kako povreda propisa predstavlja treće bitno obilježje ovoga kaznenoga djela, što znači da je to kazneno djelo iz skupine tzv. blanketnih propisa, te da je stoga potrebno utvrditi koje je zakonske ili druge propise učinitelj prekršio. U svezi s tim, apelant navodi kako je drugostupanjski sud u obrazloženju svoje presude naveo da je "upravo apelant


kao ravnatelj i odgovorna osoba taj koji po Zakonu o gospodarskim društvima odgovara za zakonitost poslovanja društva" (članak 275. Zakona o gospodarskim društvima). Apelant navodi kako iz citiranoga proizlazi da je sud apelantovu odgovornost cijenio i na temelju povrede toga zakonskoga propisa, ali da taj blanketni propis nije naveden u izreci prvostupanjske presude. Također, apelant navodi kako je prvostupanjski sud u obrazloženju svoje odluke više puta naveo da je apelant prekršio odredbe Zakona o gospodarskim društvima, te je stoga svoje uvjerenje stekao oprečno navodima izreke o kršenju propisa koji nije obuhvaćen izrekom. S obzirom da izreke prvostupanjske i drugostupanjske presude ne sadrže blanketne propise na koje se sudovi pozivaju u obrazloženjima svojih odluka, apelant navodi da su time presude oprečne same sebi i nerazumljive, primjena prava proizvoljna, a odlučivanje arbitrarno. Apelant dalje navodi kako su redoviti sudovi pogrešno zaključili da je apelant postupao oprečno članku 114. stavak 1. toč. 1. i 6. Statuta, te da je prekršio članak 138. stavak 2. Statuta. Također, apelant navodi kako sudovi (pored nalaza i mišljenja vještaka optužbe i obrane) nisu pravilno cijenili ni ostale dokaze u postupku, odnosno nisu u jednakoj mjeri cijenili dokaze optužbe i obrane, te su na taj način narušili jednakost stranaka u postupku.

22. Dalje, apelant navodi da je u prizivu utemeljeno ukazivao kako je jedan od suvlasnika oštećenoga, te je, prema stanju spisa, on u dvostrukoj ulozi, odnosno u postupku je imao svojstvo okrivljenoga i oštećenoga. Naime, apelant navodi kako je u prizivu ukazivao da visina štete, kao bitan element bića kaznenoga djela, nije utvrđena na pravilan način jer nije umanjena za onaj iznos štete koju bi apelant u "svojstvu oštećenog potraživao od sebe u svojstvu okrivljenog", a da drugostupanjski sud nije odgovorio na te njegove prizivne navode. Također, apelant navodi kako je potpuno nelogično, te protivno zakonu, tvrditi da je šteta nastala time što je jedan oblik imovine, novac, zamijenjen drugim oblikom imovine (opremom, zemljištem), te zanemariti da se u oba slučaja radi o imovini koja je bila i ostala u vlasništvu oštećenoga. Apelant navodi kako je poimanje štete, na način kako je to utvrdio sud, oprečno zakonskom određenju pojma štete, te je umjesto obeštećenja (što je zakonska svrha), sudskom odlukom oštećenom omogućeno neutemeljeno obogaćenje, budući da je oštećeni zadržao imovinu koju je apelant kupio i stekao pravo naplate od apelanta. Pored toga, apelant navodi da su sudovi naveli da je apelant bio svjestan posljedica svojih djela, da je htio tako postupati i imao tu namjeru koju je nastankom štete i ostvario, a da su, pri tome, potpuno zanemarili činjenicu da je apelant istodobno i oštećena osoba, zbog čega je potpuno nelogična tvrdnja sudova da je apelant umišljajno i namjerno oštetio sam sebe.


23. Kantonalni sud je naveo kako u postupku koji je vođen protiv apelanta nije došlo do kršenja apelantovih prava garantiranih Ustavom Bosne i Hercegovine i Europskom konvencijom.

24. Općinski sud je naveo kako je apelant tijekom cijeloga postupka imao fer i pravično suđenje, odnosno kako nije bilo kršenja članka 6. Europske konvencije. Općinski sud je naveo kako je apelant aktivno sudjelovao u postupku, imao je branitelja tijekom postupka, sud je tijekom prvostupanjskoga postupka sve dokazne prijedloge obrane prihvatio i izveo u dokaznom postupku, u svojoj presudi je izvršio analizu i ocjenu tih dokaz, te dao valjane razloge o odlučnim činjenicama, koje je prihvatio i drugostupanjski sud.

25. Tužiteljstvo je navelo kako je prvostupanjski sud potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje u

prvostupanjskome postupku, te je u obrazloženju svoje presude na str. 81. do 89. određeno i potpuno iznio koje činjenice iz kojih razloga uzima kao dokazane i nedokazane prema odredbama članka 305. stavak 7. ZKP FBiH. Glede apelantovih navoda kako je prvostupanjski sud više puta u obrazloženju svoje odluke naveo da je apelant kršio odredbe Zakona o gospodarskim društvima (propisa koji nije obuhvaćen izrekom presude), Tužiteljstvo je ukazalo da je prvostupanjski sud na str. 87. i 88. svoje odluke, između ostalog, u kontekstu obrazlaganja razloga zbog kojih nije prihvatio nalaz i mišljenje vještaka obrane spomenuo i prezentirao relevantne odredbe Zakona o gospodarskim društvima. Glede apelantovih navoda kako je on jedan od suvlasnika oštećenoga, te je u postupku imao svojstvo optužene i oštećene osobe, Tužiteljstvo je navelo da su ovi apelantovi navodi neutemeljeni, budući da je apelant u tome postupku bio označen kao odgovorna osoba u gospodarskom društvu, a ne kao suvlasnik toga društva.


26. U Kaznenom zakonu Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" br. 36/03, 37/03, 21/04, 69/04, 18/05 i 42/10) relevantne odredbe glase:

Članak 242. stavak 1. Nesavjesno gospodarsko poslovanje

(1) Odgovorna osoba u pravnoj osobi koja kršenjem zakona ili drugog propisa u Federaciji očito nesavjesno posluje, pa time prouzroči znatnu imovinsku štetu toj pravnoj osobi,

kaznit će se novčanom kaznom ili kaznom zatvora do tri godine.

Članak 383. stavak 1. Zlouporaba položaja ili ovlasti

(1) Službena ili odgovorna osoba u Federaciji koja iskorištavanjem svojeg službenog položaja ili ovlasti, prekoračivši granice svoje službene ovlasti ili ne obavivši svoje službene dužnosti, pribavi sebi ili drugome kakvu korist, drugome nanese kakvu štetu ili teže povrijedi prava drugoga, kaznit će se kaznom zatvora od šest mjeseci do pet godina.

27. U Zakonu o kaznenom postupku Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" br. 35/03, 37/03, 56/03, 78/04, 28/05, 55/06, 27/07, 53/07, 9/09 i 12/10) relevantne odredbe glase:

Članak 15. Jednakost u postupanju

Sud, tužitelj i druga tijela koja sudjeluju u postupku dužni su s jednakom pažnjom ispitivati i utvrđivati kako činjenice koje terete osumnjičenika odnosno optuženika, tako i one koje im idu u korist.

Članak 16. Slobodna ocjena dokaza

Pravo suda, tužitelja i drugih tijela koji sudjeluju u kaznenom postupku da ocjenjuju postojanje ili nepostojanje činjenica nije vezano niti ograničeno posebnim formalnim dokaznim pravilima.

Članak 212. stavak 3. Odlučivanje o imovinskopravnom zahtjevu

(3) U presudi kojom optuženika proglašava krivim sud može oštećeniku dosuditi imovinskopravni zahtjev u cijelosti ili mu može dosuditi imovinskopravni zahtjev djelomično, a za ostatak ga uputiti na parnični postupak. Ako podaci kaznenog postupka ne pružaju pouzdan temelj ni za cjelovito ni za djelomično presuđenje, sud će oštećenika uputiti da imovinskopravni zahtjev u cijelosti može ostvarivati u parničnom postupku.


Članak 296. Dokazi na kojima se temelji presuda

(1) Sud temelji presudu samo na činjenicama i dokazima koji su izneseni na glavnoj raspravi.

(2) Sud je dužan savjesno ocijeniti svaki dokaz pojedinačno i u svezi s ostalim dokazima te na temelju takve ocjene izvesti zaključak je li neka činjenica dokazana.

Članak 305. stavak 7. Sadržaj presude

(7) Sud će određeno i potpuno iznijeti koje činjenice i iz kojih razloga smatra dokazanima ili nedokazanima, dajući osobito ocjenu vjerodostojnosti proturječnih dokaza, iz kojih razloga nije uvažio pojedine prijedloge stranaka, iz kojih je razloga odlučio ne ispitati izravno svjedoka ili vještaka čiji je iskaz pročitan, kojim se razlozima upravljao pri rješavanju pravnih pitanja, a osobito pri utvrđivanju postoji li kazneno djelo i kaznena odgovornost optuženika i pri primjeni određenih odredaba Kaznenog zakona na optuženika i njegovo djelo.

VI. Dopustivost

28. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine Ustavni sud, također, ima prizivnu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovome ustavu kada ona postanu predmetom spora zbog presude bilo kojega suda u Bosni i Hercegovini.

29. Sukladno članku 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome osporava, iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku koji je koristio.

30. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Kantonalnog suda broj 43 0 K 018300 10 Kž od 13. travnja 2011. godine protiv koje nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, osporenu je presudu apelantov punomoćnik primio 11. srpnja 2011. godine (dok je apelant primio tu odluku 9. srpnja 2011. godine), a apelacija je podnesena 8. rujna 2011. godine, tj. u roku od 60 dana kako je propisano člankom 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda zato što nije očevidno (prima facie) neutemeljena, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojega apelacija nije dopustiva.

31. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio kako apelacija ispunjava uvjete glede dopustivosti.

VI. Meritum

32. Apelant pobija navedene presude, tvrdeći kako mu je tim presudama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije.


Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode ovog članka, stavak 2., što uključuje:

(e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava vezana za krivične postupke.

34. Članak 6. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi:

1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima

pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom. […]

35. Ustavni sud, prvenstveno, ukazuje da se postupak odnosi na utvrđivanje utemeljenosti kaznene optužbe protiv apelanta, te je stoga članak 6. Europske konvencije primjenjiv. S obzirom na to, Ustavni sud će u konkretnom slučaju ispitati je li postupak bio pravičan na način na koji to zahtijeva članak 6. Europske konvencije.

36. Apelant smatra da su redoviti sudovi pogrešno ocijenili izvedene dokaze, te u svezi s tim proizvoljno utvrdili činjenično stanje i proizvoljno primijenili procesno i materijalno pravo, te da za svoja odlučenja nisu dali valjano obrazloženje, što je za posljedicu imalo kršenje njegovoga prava na pravično suđenje.

37. U svezi s tim Ustavni sud, prije svega, ukazuje kako prema praksi Europskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Europski sud) i Ustavnog suda, zadaća ovih sudova nije preispitivati zaključke redovitih sudova glede činjeničnog stanja i primjene prava (vidi Europski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. lipnja 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan supstituirati redovite sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je općenito zadaća redovitih sudova ocijeniti činjenice i dokaze koje su izveli (vidi Europski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. svibnja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadaća Ustavnog suda je ispitati je li eventualno došlo do povrede ili zanemarivanja ustavnih prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na učinkovit pravni lijek i dr.), te je li primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska. Dakle, u okviru apelacijske nadležnosti Ustavni sud se bavi isključivo pitanjem eventualne povrede ustavnih prava ili prava iz Europske konvencije u postupku pred redovitim sudovima.

38. Ustavni sud ukazuje kako, prema ustaljenoj praksi Europskog suda i Ustavnog suda, članak 6. stavak 1. Europske konvencije obvezuje sudove, između ostalog, da obrazlože svoje presude. Ova obveza, međutim, ne može biti shvaćena kao obveza da se u presudi iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente (vidi Ustavni sud, odluke br. U 62/01 od 5. travnja 2002. godine i AP 352/04 od 23. ožujka 2005. godine). Mjera u kojoj ova obveza postoji ovisi o prirodi odluke (vidi Europski sud, Ruiz Torija protiv Španjolske, presuda od 9. prosinca 1994. godine, serija A, broj 303-A, stavak 29). Europski sud i Ustavni sud su u brojnim odlukama ukazali da domaći sudovi imaju određenu diskrecijsku ocjenu u svezi s tim koje će argumente i dokaze prihvatiti u određenome predmetu, ali istodobno imaju obvezu obrazložiti svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku utemeljili (vidi Europski sud, Suominen protiv Finske, presuda od 1. srpnja 2003. godine, aplikacija broj 37801/97, stavak 36. i, mutatis mutandis, Ustavni sud, Odluka broj AP 5/05 od 14. ožujka 2006. godine).

39. Potom, Ustavni sud ukazuje na praksu Europskog suda i Ustavnog suda, prema kojoj je zadaća redovitih sudova, a prvenstveno prvostupanjskog suda, ocijeniti izvedene dokaze i njihovu relevantnost u konkretnom predmetu. Ustavni sud, stoga, neće procjenjivati kvalitetu zaključaka redovitih sudova glede procjene dokaza, ukoliko se ova procjena ne doima očevidno proizvoljnom. Isto tako, Ustavni sud se neće miješati ni u to kojim dokazima strana u postupku redoviti sudovi poklanjaju povjerenje na temelju slobodne sudačke procjene. To je isključivo uloga redovitih sudova, čak i kada su izjave svjedoka na javnoj raspravi i pod zakletvom oprečne jedna drugoj (vidi Europski sud, Doorson protiv Nizozemske, presuda od 6. ožujka 1996. godine, objavljena u Izvješćima broj 1996-II, stavak 78; i Ustavni sud, Odluka broj AP 612/04 od 30.


studenoga 2004. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 19/05).

40. Također, Ustavni sud ukazuje kako je sud dužan savjesno ocijeniti sve dokaze pojedinačno i u svezi s ostalim dokazima, pa onda na temelju takve, brižljive ocjene izvesti zaključak je li neka činjenica dokazana (članak 296. stavak 2. ZKP FBiH). Pri tome, prema članku 16. ZKP FBiH, sud i drugi organi nisu vezani ni ograničeni posebnim formalnim dokaznim pravilima, već po načelu slobodne ocjene dokaza ocjenjuju postojanje ili nepostojanje neke činjenice. Međutim, ova slobodna ocjena dokaza zahtijeva obrazloženje, kako svakoga dokaza pojedinačno, tako i svih dokaza zajedno, te dovođenje svih provedenih dokaza u uzajamnu logičnu vezu. Načelo slobodne ocjene dokaza ne predstavlja apsolutnu slobodu. Ta sloboda je ograničena općim pravilima i zakonitostima ljudskog mišljenja i iskustva. Zbog toga je obveza redovitoga suda u obrazloženju presude opisati proces pojedinačne ocjene dokaza, dovođenja svakog ocijenjenog dokaza u vezu s drugim dokazima i izvođenja zaključka o dokazanosti određene činjenice.

41. Dovodeći u vezu navedene stavove s konkretnim predmetom, Ustavni sud ukazuje da u predmetnom kaznenom postupku nije izostala sveobuhvatna analiza izvedenih dokaza. Naime, Ustavni sud opaža kako je prvostupanjski sud proveo opsežan dokazni postupak, kako je u tome smislu saslušao apelanta, saslušao svjedoke optužbe, proveo vještačenja s vještacima financijske struke i izvršio uvid u brojnu dokumentaciju u spisu. U svezi s tim, Ustavni sud ukazuje kako je prvostupanjski sud u svojoj presudi u potpunosti opisao proces pojedinačne ocjene dokaza, te njihovoga dovođenja u međusobnu vezu i izvođenje zaključka da je apelant počinio predmetna kaznena djela za koje je proglašen krivim. Pri tome, Ustavni sud opaža kako je prvostupanjski sud jasno ukazao da su se u apelantovim radnjama stekla sva bitna obilježja kaznenoga djela nesavjesnog gospodarskog poslovanja iz članka 242. stavak 1. KZ FBiH, te, pri tome, dao jasno, detaljno i zadovoljavajuće obrazloženje u tome pogledu, tako da se apelantovi navodi koji su izneseni u tome pravcu pokazuju kao potpuno neutemeljeni. S obzirom da iz obrazloženja osporenih presuda jasno proizlazi da se u konkretnom slučaju radilo o apelantovom izrazitom nemaru pri obavljanju povjerenih poslova, a nikako o "uobičajenim propustima, blažim vidovima neodgovornosti i nemarnosti", te da je očevidno da je prvostupanjski sud u obrazloženju presude omaškom napisao "nemar" umjesto "izraziti nemar", što i sam apelant navodi ističući "kako je to pogrešno prepisano", Ustavni sud smatra da su apelantovi navodi iznesenu u ovome pravcu neutemeljeni.

42. Pored toga, apelant navodi kako su redoviti sudovi u obrazloženjima svojih odluka naveli da je apelant prekršio i odredbe Zakona o gospodarskim društvima (dakle, da su njegovu odgovornost cijenili i u odnosu na povrede odredaba toga zakona), iako navedeni zakon nije naveden kao blanketni propis u izreci presude. U svezi s tim, Ustavni sud ukazuje kako kazneno djelo iz članka 242. stavak 1. KZ FBiH (za koje je apelant proglašen krivim) ima blanketni karakter, što znači da je potrebno utvrditi koje zakonske ili druge propise je učinitelj prekršio. Pri tome, kršenje zakona ili drugih propisa se može sastojati u činjenju, poduzimanju određenih aktivnih radnji koje promatrane zajedno određeno postupanje karakteriziraju kao očito nesavjesno poslovanje, kao i nečinjenjem, npr. propuštanjem vršenja dužnog nadzora koju obvezu nalaže odgovarajući zakonski ili drugi propis. U konkretnom slučaju, Ustavni sud opaža da su redoviti sudovi, kako u izreci prvostupanjske presude, tako i u obrazloženjima osporenih odluka, jasno ukazali koje je relevantne odredbe Statuta, kao blanketnoga propisa, apelant svojim postupanjem prekršio, u

čemu Ustavni sud ne nalazi proizvoljnost. S druge strane, redoviti sudovi su se u obrazloženjima svojih odluka pozivali na relevantne odredbe Zakona o gospodarskim društvima, ali samo u kontekstu ocjene određenih apelantovih navoda (dakle, bez izričitog navođenja da su prekršene). S obzirom na to, Ustavni sud smatra da su i ovi apelantovi navodi neutemeljeni.

43. Glede ocjene izvedenih dokaza, Ustavni sud ukazuje kako je prvostupanjski sud detaljno i jasno obrazložio zašto je prihvatio iskaze svjedoka optužbe, kao i nalaz i mišljenje vještaka financijske struke (vještaka optužbe), te u svezi s tim ukazao i na materijalne dokaze kojima su potkrijepljeni ovi dokazi, tako da Ustavni sud ne nalazi bilo kakvu proizvoljnost u tome pogledu. S druge strane, kada je u pitanju apelantova obrana, Ustavni sud ukazuje kako je prvostupanjski sud, prilikom ocjene apelantovoga iskaza, jasno ukazao na dokaze optužbe kojima je opovrgnut apelantov iskaz, te detaljno i jasno obrazložio zašto nije prihvatio nalaz i mišljenje vještaka obrane, i dao iscrpne razloge zašto apelantovi navodi u tome pogledu ne mogu dovesti do drugačijeg rješenja konkretne kazneno-pravne stvari, u čemu Ustavni sud, također, ne nalazi proizvoljnost. Ovakve zaključke prvostupanjskog suda u cijelosti je potvrdio i drugostupanjski sud, osim odluke o kazni, dajući, pri tome, detaljne i jasne razloge za svoje odlučenje, tako da Ustavni sud, oprečno apelantovim navodima, ne nalazi ništa što bi ukazalo na proizvoljno postupanje toga suda. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra kako su redoviti sudovi dali jasne i precizne razloge za svoje stavove u obrazloženjima osporenih presuda, te kako su za svaki dokaz koji su prihvatili, kao i onaj koji nisu prihvatili, dali logično i uvjerljivo obrazloženje, tako da procjena izvedenih dokaza ni u jednom dijelu ne izgleda proizvoljna ili neprihvatljiva sama po sebi, niti ima elemenata koji bi ukazali na to da je dokazni postupak zlouporabljen na apelantovu štetu.

44. U odnosu na apelantove navode o kršenju načela ravnopravnosti strana, Ustavni sud podsjeća kako članak 6. stavak 1. Europske konvencije zahtijeva uspostavljanje pravične ravnoteže među stranama u postupku, tj. postojanje ravnopravnosti strana u postupku. U svezi s tim, Ustavni sud ukazuje kako prema stavu Europskog suda, načelo ravnopravnosti strana znači da stranama u postupku mora biti data razumna mogućnost izlaganja svoga predmeta, uključujući i iznošenje dokazne građe pod uvjetima koji ih ne stavljaju u znatno podređen položaj u odnosu na protivnika (vidi Europski sud za ljudska prava, Dombo Beheer B. V. protiv Nizozemske, presuda od 27. listopada 1993. godine, serija A broj 274). Međutim, u konkretnom slučaju apelant kršenje navedenoga načela obrazlaže u kontekstu ocjene dokaza, što je Ustavni sud već ispitao, te budući da apelant nije ponudio bilo kakve druge argumente u tome pogledu, a budući da u obrazloženjima osporenih odluka ništa ne ukazuje na eventualno kršenje načela "jednakosti oružja", Ustavni sud smatra kako ovakvim apelantovim navodima nije dovedeno u pitanje poštovanje načela ravnopravnosti strana iz članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

45. Potom, Ustavni sud opaža da je apelant osporavao odluke redovitih sudova u dijelu u kojemu je odlučeno o imovinskopravnom zahtjevu oštećenoga, odnosno u dijelu u kojemu je apelant obvezan oštećenome naknaditi štetu u ukupnom iznosu od 1.272.168,61 KM. U svezi s tim, Ustavni sud opaža da je drugostupanjski sud, odlučujući o identičnim apelantovim navodima, dao detaljno i jasno obrazloženje glede neutemeljenosti tih navoda, u čemu Ustavni sud ne nalazi proizvoljnost. Naime, Ustavni sud opaža kako je drugostupanjski sud jasno ukazao da činjenica što je oprema za tiskanje prodata u stečajnom postupku, a u međuvremenu je porasla vrijednost kupljenog zemljišta, ne utiču na pravilnost


odlučenja prvostupanjskoga suda, budući da je apelantovo postupanje u svezi s kupnjom opreme i zemljišta (koje, dakle, sadrži bitna obilježja kaznenoga djela nesavjesnoga poslovanja) imalo za posljedicu nastanak štete za oštećenoga u utvrđenom iznosu. Također, glede apelantovih navoda kako je prilikom utvrđivanja visine štete trebalo izračunati njegov suvlasnički dio (kao jednog od dioničara), Ustavni sud opaža da je drugostupanjski sud dao jasno i zadovoljavajuće obrazloženje u tome pravcu (da apelant kao ravnatelj i odgovorna osoba društva odgovora za zakonitost poslovanja društva, te kao takav snosi odgovornost za štetu koja je nastala kao posljedica izvršenja kaznenoga djela za koje je proglašen krivim), zbog čega se i ovi apelantovi navodi pokazuju kao potpuno neutemeljeni. Dovodeći u vezu odlučenje redovitih sudova, u dijelu u kojemu su obvezali apelanta na naknadu štete oštećenome, s obrazloženjem koje su dali u tome pogledu, Ustavni sud ne nalazi ništa što bi ukazalo na proizvoljno postupanje redovitih sudova. S obzirom na to, Ustavni sud smatra kako su apelantovi navodi u ovome dijelu, također, neutemeljeni.

VIII. Zaključak

46. Ustavni sud zaključuje kako nema kršenja prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije kada sudovi sve izvedene dokaze ocijene pojedinačno i u međusobnoj vezi, te na temelju brižljive i savjesne ocjene tih dokaza izvedu zaključak da je apelant počinio kaznena djela koja su mu stavljena na teret, te kada za svoje odlučenje u tome pogledu, kao i glede imovinskopravnog zahtjeva oštećenoga, daju detaljno i jasno obrazloženje koje zadovoljava standarde pravičnoga suđenja.


48. S obzirom na odluku Ustavnog suda u ovom predmetu, prestaje pravno djelovanje Odluke o privremenoj mjeri broj AP 3553/11 od 14. veljače 2013. godine.





судија, у предмету број АП 3553/11, рјешавајући апелацију А. К., на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 59 став 2 алинеја 2 и члана 61 ст. 1 и 3 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 60/05, 64/08 и 51/09), у саставу:

Валерија Галић, предсједница Миодраг Симовић, потпредсједник Сеада Палаврић, потпредсједница Мирсад Ћеман, судија Златко М. Кнежевић, судија на сједници одржаној 22. октобра 2013. године донио

је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Одбија се као неоснована апелација А. К., поднесена

против Пресуде Кантоналног суда у Зеници број 43 0 К 018300 10 Кж од 13. априла 2011. године и Пресуде Општинског суда у Зеници број 43 0 К 018300 09 К од 5. јула 2010. године.

На основу члана 77 став 6 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине престаје правно дјеловање Одлуке о привременој мјери број АП 3553/11 од 14. фебруара 2013. године.



1. А. К. (у даљњем тексту: апелант) из Зенице којег заступа Никица Гржић, адвокат из Сарајева, поднио је 8. септембра 2011. године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Пресуде Кантоналног суда у Зеници (у даљњем тексту: Кантонални суд) број 43 0 К 018300 10 Кж од 13. априла 2011. године и Пресуде Општинског суда у Зеници (у даљњем тексту: Општински суд) број 43 0 К 018300 09 К од 5. јула 2010. године. Апелант је, такође, поднио захтјев да се донесе привремена мјера којом би Уставни суд наложио да се "обустави даљње извршење пресуде Кантоналног суда" док се не донесе одлука о апелацији. Апелант је 25. децембра 2012. године поново поднио захтјев да се донесе привремена мјера којом би Уставни суд "одложио извршење казне затвора изречене оспореном пресудом Кантоналног суда" док се не донесе одлука о апелацији. Апелант је 20. септембра 2011. године допунио апелацију тако што је доставио пуномоћ за заступање пред Уставним судом.


2. Уставни суд је Одлуком о привременој мјери број АП 3553/11 од 9. новембра 2011. године одбио као неоснован апелантов захтјев да се донесе привремена мјера.

3. Уставни суд је Одлуком о привременој мјери број АП 3553/11 од 14. фебруара 2013. године одложио извршење казне затвора која је апеланту изречена Пресудом Кантоналног суда број 43 0 К 018300 10 Кж од 13. априла 2011. године док се не донесе коначна одлука о апелацији или док Уставни суд другачије не одлучи.

4. На основу члана 22 ст. 1 и 2 Правила Уставног суда, од Кантоналног суда, Општинског суда и Кантоналног тужилаштва Зеничко-добојског кантона (у даљњем тексту: Тужилаштво) затражено је 13. септембра 2011. године да доставе одговоре на апелацију.

5. Општински суд је 21. септембра 2011. године доставио одговор на апелацију, а Кантонални суд и Тужилаштво 22. септембра 2011. године.

6. На основу члана 26 став 2 Правила Уставног суда, одговори на апелацију Кантоналног суда, Општинског суда и Тужилаштва достављени су апеланту 3. октобра 2013. године.


7. Чињенице предмета које произилазе из апелантових навода и докумената који су предочени Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин.

8. Пресудом Општинског суда број 43 0 К 018300 09 К од 5. јула 2010. године апелант је проглашен кривим за кривично дјело несавјесног привредног пословања из члана 242 став 1 Кривичног закона Федерације Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: КЗ ФБиХ) у стицају с кривичним дјелом и злоупотребе положаја из члана 383 став 1 КЗ ФБиХ, у вези с чланом 54 КЗ ФБиХ. Апеланту су за наведена кривична дјела утврђене казне затвора у трајању од двије и три године, па му је, примјеном цитираних законских прописа, изречена јединствена казна затвора у трајању од четири године и 10 мјесеци. На основу


члана 212 став 3 Закона о кривичном поступку Федерације Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: ЗКП ФБиХ) апелант је обавезан да оштећеном "Дому штампе" д. д. Зеница (у даљњем тексту: оштећени) накнади штету у износу од 1.272.168,61 КМ у року од шест мјесеци од дана правоснажности пресуде, под пријетњом принудног извршења. У изреци пресуде је наведено да је апелант крив што је у периоду од 17. априла 2002. до 28. октобра 2004. године као одговорно лице, у својству директора оштећеног, свјесним кршењем члана 114 став 1 тач. 1 и 6 Статута оштећеног и упутстава надзорног одбора оштећеног од 18. децембра 2002. године, очигледно несавјесно пословао тако што је без сагласности надзорног одбора и без претходно израђеног пословног плана, те посебно без дугорочних пројекција тржишта и плана прихода, поступио супротно члану 138 став 2 у вези са ставом 1 Статута, примијенио Одлуку о кредитном задужењу број 218/02 од 1. априла 2002. године (коју је донио ранији управни одбор), те подигао кредит код "Бор банке" у износу од 1.329.944,00 КМ (за чије обезбјеђење је заложио имовину оштећеног у висини од 4.029.874,33 КМ), да би затим од наведених кредитних средстава набавио опрему за штампање (четверобојну офсетну штампарску машину и пратећу опрему) у укупној вриједности од 563.000,00 евра. Затим, да је након тога подигао кредит код "АБС банке" у износу од 180.000,00 КМ (за чије обезбјеђење је поново заложио имовину оштећеног у висини од 624.388,00 КМ), те свјесним кршењем члана 114 став 1 тачка 3 Статута, без сагласности скупштине оштећеног, купио земљиште за износ од 83.250,00 КМ (закључујући уговор о заједничком грађењу и уговор о уступању права коришћења некретнина од 26. новембра 2002. године), купио зграду са земљиштем за износ од 60.000,00 КМ (закључујући уговор о купопродаји некретнина од 10. јуна 2003. године) те купио два аутомобила за износ од 29.000,00 КМ (закључујући уговор о куповини од 3. септембра 2003. године). У вези с тим, наведено је да је апелант напријед наведеним радњама, не поступајући с пажњом доброг и савјесног привредника, довео оштећеног у стање презадужености, што је директно имало за посљедицу неликвидност, а касније инсолвентност и немогућност да се отплаћују доспјели ануитети по подигнутим кредитима, чиме су се стекли услови да се активирају уговори о заложној имовини, на који начин је проузроковао оштећеном, који је у власништву акционара, знатну имовинску штету у укупном износу од 1.270.100,00 КМ (тачка 1 изреке пресуде). Затим, што је у периоду од 27. фебруара до 2. марта 2004. године, као одговорно лице у својству директора, искоришћавањем свог овлашћења с циљем да прибави противправну имовинску корист за себе и друге, свјесно поступио супротно члану 114 став 1 тачка 6 Статута и одобрио неовлашћену куповину робе (мушких одијела и јакни) од предузећа "Борац" Травник, на начин поближе наведен у изреци пресуде, а након чега је "Борац" Травник у извршном поступку наплатио дуг од оштећеног, чиме је апелант оштетио оштећеног, који је у власништву акционара, за износ од 2.068,61 КМ (тачка 2 изреке пресуде).

9. Општински суд је навео да је на главном претресу провео доказе оптужбе и одбране (таксативно набројани на стр. 5 до 8 пресуде), те да је цијенећи сваки доказ појединачно и у вези с осталим доказима утврдио да је апелант починио наведена кривична дјела. Наиме, Општински суд је, прије свега, навео да кривично дјело несавјесног привредног пословања из члана 242 став 1 КЗ

ФБиХ чини одговорно лице у правном лицу које кршењем закона или другог прописа у Федерацији очигледно несавјесно послује па тиме проузрокује знатну имовинску штету том правном лицу. У вези с тим, Општински суд је указао да се, дакле, радња извршења тог кривичног дјела огледа у кршењу закона или других прописа која може да се окарактерише као очигледно несавјесно пословање, да кршење закона или других прописа може да се састоји у чињењу, тј. предузимању одређених радњи, или нечињењу, тј. пропуштању да се врши дужни надзор, што је обавеза надзора коју налаже законски или други пропис. Такође, Општински суд је указао да је неопходно да се ради о немарном обављању повјерених послова, те да је очигледно несавјесним пословањем проузрокована знатна имовинска штета правном лицу (а да према правном схватању кривичног одјељења Врховног суда ФБиХ знатна имовинска штета постоји када вриједност проузроковане имовинске штете прелази износ од 15.000,00 КМ). Општински суд је навео да је у поступку неспорно доказано да је апелант починио наведено кривично дјело на начин како је то описано у тачки 1. изреке пресуде. Наиме, Општински суд је навео да су апелантови наводи "да је уговором о приватизацији оштећеног било предвиђено улагање подизањем кредита у износу од 1.360.000,00 КМ" оповргнути исказом свједока оптужбе Едхема Суљића (који је у критичном периоду био предсједник надзорног одбора оштећеног), чијем исказу је суд вјеровао, оцјењујући га објективним и тачним. Општински суд је указао да из исказа наведеног свједока произилази да је одредбама чл. 5 и 9 Уговора о приватизацији било одређено да не смије да се залаже имовина оштећеног, да кредитом не може да се врши инвестирање и сл. При томе, Општински суд је указао да је наведену чињеницу утврдио и увидом у уговор. Општински суд је навео да из исказа наведеног свједока, као и исказа свједока Дике Мухаремовића и Мирсаде Пашић, који су били чланови надзорног одбора, произилази да нису знали за прво велико кредитно задужење оштећеног код "Бор банке" (у износу од 1.329.944,00 КМ), нити за задужења у вези с куповином земљишта и аута. Такође, Општински суд је навео да из исказа наведених свједока произилази да апелант није тражио сагласност надзорног одбора за куповину четверобојне офсетне машине и пратеће опреме (у укупној вриједности од 563.000,00 евра), те да нису знали за кредитно задужење оштећеног код "АБС банке" (у износу од 180.000,00 КМ). Општински суд је навео да су искази наведених свједока потврђени и материјалним доказима – записницима са сједница надзорног одбора, тако да суд није нашао ниједан разлог да не повјерује исказима тих свједока.

10. У погледу чињеница које се односе на набавку четверобојне офсетне машине и пратеће опреме (у укупној вриједности од 563.000,00 евра), Општински суд је навео да из исказа свједока Нусрета Селимспахића произилази да је као апелантов возач био присутан приликом куповине наведене машине и опреме када је продавац из Љубљане рекао апеланту да се наведена машина исплати само ако има посла 24 часа или најмање 20 часова дневно, а у супротном да је неисплатива јер троши много струје и осталог. Општински суд је навео да, дакле, из наведеног произилази да је апелант и поред упозорења продавца да не купује наведену машину ако нема много посла, купио ту машину. При томе, Општински суд је навео да апелант није имао израђен програм за продају производа за тржиште, штавише, нити адекватан простор за смјештај машине, тако да је машина пола године била незапослена, те да се на


крају испоставило да је то била промашена инвестиција која је у бесцјење продата у стечајном поступку. Општински суд је даље навео да су чињенице које се односе на куповину земљишта и закључивање уговора о заједничком грађењу, као и закључивање уговора о уступању права коришћења некретнина ради заједничке градње (од 26. новембра 2002. године), те уговора о купопродаји некретнина (од 10. јуна 2003. године), у укупном износу од 143.000,00 КМ, утврђене увидом у склопљене уговоре, те уплатницама, као и исказом свједока Младенке Братић (адвокатице која је сачинила уговоре). При томе, Општински суд је навео да је на основу исказа предсједника и чланова надзорног одбора, чији искази су потврђени записницима са сједница надзорног одбора, утврдио да надзорни одбор оштећеног није знао за наведене апелантове активности. Општински суд је указао да је надзорни одбор на сједници од 18. децембра 2002. године донио одлуку да је потребно да се консултује надзорни одбор за сваку инвестицију преко 20.000,00 КМ. Међутим, Општински суд је навео да је апелант у току 2003. године закључио уговор о купопродаји некретнина, те извршио исплате по предметним уговорима (који су закључени 2002. и 2003. године), без икаквих консултација с надзорним одбором, иако је био свјестан чињенице да су у то вријеме пристизали ануитети по дугорочном кредиту од "Бор банке", које оштећени није могао да исплаћује. При томе, Општински суд је навео да су неосновани наводи одбране којима се указује да је данашња тржишна цијена купљених некретнина три пута већа. Наиме, Општински суд је указао на чињеницу да купљене некретнине никада нису искоришћене у било какве сврхе, те будући да су у то вријеме пристизали ануитети, опадали приходи, а расли расходи (што произилази из извјештаја овлашћених ревизора и финансијских извјештаја), по мишљењу тог суда, указује да је куповина земљишта у то вријеме била нерационална, те да је додатно оптеретила оштећеног.

11. Такође, Општински суд је навео да је свједок Горан Бојановић, в. д. директор оштећеног, изјавио да је по доласку у предузеће затекао лоше стање, да су 2004. године три банке блокирале рачуне оштећеног, те да је након тога поднио приједлог за отварање стечајног поступка над оштећеним. Општински суд је навео да су те чињенице потврђене исказом свједока Асима Суналахпашића, стечајног управника, који је још изјавио да је оштећени имао потраживања од других, али да се ништа није предузимало с циљем да се та потраживања реализују, тако да је велики дио тих потраживања застарио. Општински суд је указао да је наведена тврдња потврђена извјештајем овлашћеног ревизора из ког произилази да је ревизор сугерисао управи оштећеног да предузима радње на реализацији потраживања оштећеног, као и записницима са сједница надзорног одбора из којих произилази да је надзорни одбор оштећеног више пута од управе друштва тражио управо податке о томе, али да те податке никада није добио.

12. Даље, Општински суд је навео да је налазом и мишљењем вјештака финансијске струке, као и његовим исказом, потврђено да је апелант починио предметна кривична дјела. При томе, Општински суд је навео да је вјеровао налазу и мишљењу вјештака, као и његовом исказу, будући да није у супротности у односу на остале доказе, као и уопште цијели доказни поступак. Наиме, Општински суд је навео да из налаза и мишљења вјештака финансијске струке произилази да је према Уговору о купопродаји предмета на тендеру од 12. новембра 2001. године оштећени као купац био у обавези да из властитих

средстава изврши финансирање и проширење производних капацитета у року од три године у укупном износу од 1.300.000,00 КМ. Такође, из налаза и мишљења произилази да је чланом 9 наведеног уговора било предвиђено да имовина фирме ни у ком погледу не може да се залаже за извршавање било каквих обавеза, нити да се отуђује, нити да се на други начин располаже некретнинама и вреднијом имовином у власништву оштећеног. Међутим, независно од тога, апелант је подигао кредит код "Бор банке" (у износу од 1.329.944,00 КМ) и "АБС банке" (у износу од 180.000,00 КМ) и заложио имовину оштећеног у вриједности од 4.654.262,33 КМ, те на тај начин прекршио одредбе уговора о приватизацији, што је за посљедицу имало раскид уговора о приватизацији на штету оштећеног. По мишљењу наведеног вјештака, куповина четверобојне офсетне машине и пратеће опреме у укупној вриједности од 563.000,00 евра, куповина земљишта у укупној вриједности од 143.250.00 КМ и куповина два аута у вриједности од 29.000,00 КМ имала је за посљедицу презадуженост оштећеног, а затим неликвидност, те инсолвентност која се огледала у немогућности сервисирања како текућих обавеза, тако и обавеза у дужем периоду. Дакле, према налазу и мишљењу вјештака, апелант је својим радњама проузроковао штету оштећеном, који је у власништву акционара, за износ од 1.270.100,00 КМ (кроз набавку опреме за штампање, некретнине и путничка моторна возила) и за износ од 2.068,61 КМ (кроз набавку одијела).

13. У погледу апелантове одбране, Општински суд је навео да су неосновани апелантови наводи да није поступио супротно члану 114 став 1 тач. 1 и 6 Статута, те супротно члану 138 Статута. Наиме, Општински суд је указао да је одредбама члана 114 став 1 тач. 1 и 6 Статута прописано да је "управа овлашћена да води пословање друштва у складу с упутствима које доноси надзорни одбор, те да управа сноси одговорност за законитост рада друштва". Такође, Општински суд је навео да је одредбама члана 138 Статута прописано да "даном ступања на снагу овог статута (18. април 2002. године) престаје да важи ранији статут друштва". У вези с тим, Општински суд је указао да је одлука о кредитном задужењу (коју је донио ранији управни одбор 1. априла 2002. године), на коју се позива одбрана, у супротности са Статутом, као највишим правним актом једног друштва, те самим тим у супротности са Законом о привредним друштвима. Општински суд је даље навео да није прихватио налаз и мишљење вјештака финансијске струке којег је ангажовала одбрана јер је, по оцјени тог суда, пристрасан и контрадикторан. Наиме, Општински суд је указао да је вјештак одбране у свом налазу навео да је било потребно да се финансирање нових улагања изврши из властитих средстава оштећеног, а затим да је одлука о кредитном задужењу ранијег управног одбора исправна и законита, што јасно указује на контрадикторност тог налаза. Такође, Општински суд је указао да из налаза и мишљења вјештака произилази да апелант у ствари и није био дужан да тражи сагласност надзорног одбора за примјену спорне одлуке о кредитном задужењу. У вези с тим, Општински суд је указао на одредбе члана 275 Закона о привредним друштвима према којима је управа дужна да упозори надзорни одбор или скупштину друштва на незаконитост одлука које доносе и на незаконитост одлука које су донијели други органи, па чак и да не примијени такве одлуке уколико су незаконите. При томе, Општински суд је указао да је вјештак одбране, појашњавајући своје наводе, изјавио да је "логична обавеза управног одбора да одобри


планирана улагања", што је и учинио доношењем одлуке о кредитном задужењу од 1. априла 2002. године, с тим да је на директно питање суда одговорио да таква обавеза није прописана ниједним законским прописом.

14. Општински суд је даље указао да је вјештак одбране у свом налазу навео да су рокови за улагање почели да теку даном правоснажности рјешења о одобравању уписа извршене приватизације, те да је доношење одлуке о кредитном задужењу нормалан слијед цјелокупно проведених активности на припреми и реализацији приватизације. Међутим, Општински суд је указао да су овакви наводи вјештака одбране у супротности с констатацијом тог вјештака да је требало да се инвестирање из властитих средстава изврши у року од три године од дана правоснажности рјешења о одобравању уписа извршене приватизације. Дакле, вјештак одбране у свом налазу истовремено указује на рок од три године у ком је требало сукцесивно да се изврши инвестирање и на потребу брзог доношења одлуке о кредитом задужењу због протека рока, из чега произилази да је налаз вјештака одбране и у овом дијелу противрјечан сам себи, као и налазу вјештака оптужбе, те да стога суд није могао да му вјерује. Поред тога, Општински суд је навео да је нетачан навод вјештака одбране да су апелант и управа добили сагласност за кредитно задужење на сједници надзорног одбора од 6. септембра 2002. године. Наиме, Општински суд је указао да је такав навод вјештака одбране оповргнут не само исказима свједока оптужбе, већ и записницима са сједница надзорног одбора из којих је видљиво да апелант, који је присуствовао тим сједницама, није тражио сагласност надзорног одбора, нити да је упознао надзорни одбор с активностима које је предузимао у погледу кредитног задужења. С обзиром на наведено, Општински суд је указао да апелант у конкретном случају није смио да примијени одлуку о кредитном задужењу ранијег управног одбора, будући да је била у супротности с одредбама Статута (који је ступио на снагу 18. априла 2002. године), већ да је био дужан да, у смислу одредаба члана 138 став 2 Статута, иницира усклађивање наведене одлуке с новим Статутом, те да упозори скупштину и надзорни одбор оштећеног на незаконитост те одлуке. Имајући у виду наведено, Општински суд је закључио да су се у апелантовим радњама стекла сва битна обиљежја бића кривичног дјела несавјесног пословања, као и кривичног дјела злоупотребе службеног положаја или овлашћења, тј. да је апелант починио наведена кривична дјела онако како је то описано у изреци пресуде. Такође, Општински суд је навео да је утврдио да је апелант у вријеме извршења кривичних дјела био урачунљив, да је био свјестан посљедица својих дјела и да је хтио њихово извршење, те да је стога прогласио апеланта кривим за та кривична дјела и казнио га у складу са законом.

15. Одлучујући о апелантовој жалби против првостепене пресуде, Кантонални суд је донио Пресуду број 43 0 К 018300 10 Кж од 13. априла 2011. године којом је жалбу дјелимично уважио, па је првостепену пресуду преиначио у погледу одлуке о казни тако што је апеланту кривично дјело несавјесног привредног пословања из члана 242 став 1 КЗ ФБиХ преузео као утврђену казну затвора у трајању од двије године из првостепене пресуде, док је апеланту за кривично дјело злоупотребе положаја из члана 383 став 1 КЗ ФБиХ утврдио казну затвора у трајању од седам мјесеци, те је апеланту, примјеном одредаба члана 54 став 2 тачка б. КЗ ФБиХ, изрекао јединствену казну затвора у трајању од двије године и шест мјесеци. У преосталом дијелу првостепена пресуда је остала неизмијењена.

16. У образложењу пресуде Кантонални суд је навео да је првостепени суд на основу изведених доказа, које је у битним дијеловима интерпретирао у образложењу своје одлуке, те које је савјесно и ваљано цијенио, извео правилан закључак да је апелантово поступање било неодговорно и самовољно, те за које, с аспекта добробити оштећеног, није имао оправданих економско-организационих разлога. Кантонални суд је указао да је првостепени суд у образложењу своје одлуке навео одређене, потпуне и јасне разлоге за чињенична утврђења на основу који је извео закључке у погледу апелантовог поступања које представља инкриминисану дјелатност која је за посљедицу имала наношење штете оштећеном. Кантонални суд је навео да је, и по оцјени тог суда, апелант као директор и одговорно лице очигледно несавјесно пословао, те да је, поступајући супротно пажњи доброг и савјесног привредника, довео оштећеног у стање презадужености, што је за посљедицу имало неликвидност, а затим инсолвентност и немогућност отплате доспјелих ануитета по подигнутим кредитима. Наиме, Кантонални суд је указао су наведене правно релевантне чињенице неспорно утврђене на основу изведених доказа оптужбе, а посебно на основу налаза и мишљења вјештака финансијске струке, који је, по мишљењу тог суда, првостепени суд правилно и потпуно процијенио. Кантонални суд је навео да из налаза и мишљења вјештака финансијске струке, те његовог појашњења на главном претресу, произилази да је апелант оштетио оштећеног, који је у власништву акционара, за износ од 1.270.100,00 КМ (који се односи на куповину опреме за штампање, некретнина и путничких моторних возила) и износ од 2.068,61 КМ (који се односи на куповину одјела). Кантонални суд је навео да, дакле, укупна штета износи 1.272.168,61 КМ, и то не узимајући у обзир губитке у пословању, односно повећање обавеза за неисплаћене плате запосленицима, обавезе према добављачима, обавезе за порезе итд., јер да су при утврђивању висине штете узети у обзир и ови параметри штета би била много већа.

17. У односу на налаз и мишљење вјештака одбране, Кантонални суд је навео да је првостепени суд на стр. 86, 87 и 88 своје одлуке дао детаљне и јасне разлоге зашто није прихватио налаз и мишљење вјештака одбране, које у цијелости прихвата тај суд, те да стога упућује апеланта на образложење првостепеног суда ради избјегавања понављања правилних и валидних закључака. У погледу апелантових жалбених навода да је првостепени суд формално и некритички приступио оцјени доказа одбране (уговор с Фабриком дувана Сарајево, кореспонденција с фирмом "Горењски тисак" итд.), Кантонални суд је указао да је првостепени суд оцијенио наведене доказе како по вриједносном садржају, тако и по њиховој валидности, те да је правилно закључио да наведени докази ни својом садржином ни квалитетом не могу да утичу на чињенична утврђења и закључке који су изведени из доказа оптужбе. При томе, Кантонални суд је навео да објективност, валидност и вјеродостојност налаза и мишљење вјештака финансијске струке и искази саслушаних свједока (као докази оптужбе) нису доведени у сумњу наведеним доказима одбране, као ни апелантовим исказом, нити налазом и мишљењем вјештака одбране.

18. Кантонални суд је даље навео да су неосновани апелантови наводи којима оспорава настанак штете, односно апелантови наводи да за оштећеног није наступила никаква штета. Наиме, Кантонални суд је указао да управо из налаза и мишљења вјештака финансијске струке, те исказа осталих саслушаних свједока оптужбе, као и


материјалних доказа, произилази да је апелант својим поступањем проузроковао штету оштећеном у висини од 1.272.168,61 КМ. У вези с тим, Кантонални суд је навео да чињеница да је четверобојна офсетна машина продата након отварања стечајног поступка (дакле, након што је апелант извршио инкриминисане дјелатности које садрже обиљежја кривичног дјела несавјесног пословања) није од утицаја на правилност одлуке, с обзиром да је такво поступање за посљедицу имало настанак штете за оштећеног. Кантонални суд је навео да су без значаја и апелантови наводи да је купљено земљиште у међувремену добило на вриједности, с обзиром на посљедицу која је настала извршењем предметног кривичног дјела, да није постојало одобрење за куповину тог земљишта, те да у ствари није било ни реалне потребе за куповину земљишта јер то није допринијело развоју или побољшању материјално-финансијског положаја оштећеног, већ напротив да је водило у неликвидност и инсолвентност оштећеног. Такође, Кантонални суд је навео да су неосновани апелантови наводи да је приликом утврђивања висине штете требало да се израчуна апелантов сувласнички дио (као једног од акционара), будући да управо апелант као директор и одговорна лице друштва, у смислу одредаба члана 114 став 1 тачка 6 Статута и члана 275 Закона о привредним друштвима, одговора за законитост пословања друштва, те као такав сноси одговорност за штету која је у конкретном случају настала као посљедица извршења кривичног дјела за које је проглашен кривим.

19. Испитујући побијану пресуду у дијелу одлуке о кривичној санкцији, Кантонални суд је навео да је првостепени суд, цијенећи околности извршења кривичног дјела, тешке посљедице које су наступиле (број радника – акционара који је остао без посла и који су као сувласници оштећени апелантовим радњама) и висину настале штете, правилно поступио приликом утврђивања и одмјеравања казне затвора у трајању од двије године за кривично дјело несавјесног пословања из члана 242 став 1 КЗ ФБиХ. Међутим, Кантонални суд је навео да је првостепени суд апеланту престрого утврдио казну за кривично дјело злоупотребе положаја из члана 383 став 1 КЗ ФБиХ, а да, при томе, у образложењу своје одлуке није дао прихватљиве разлоге за такво поступање. С обзиром на то, Кантонални суд је указао да је за кривично дјело злоупотребе положаја утврдио казну затвора у трајању од седам мјесеци, те да је прихватио као правилно утврђену казну затвора у трајању од двије године за кривично дјело несавјесног пословања, примјеном одредаба члана 54 став 2 тачка б КЗ ФБиХ, апеланту изрекао јединствену казну затвора у трајању од двије године и шест мјесеци, сматрајући да ће се том казном постићи сврха кажњавања.


20. Апелант сматра да му је оспореним одлукама повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција). Апелант, прије свега, наводи да му је повријеђено "право на фер суђење и правичан поступак из члана 6. Европске конвенције, а у оквиру тога право на одбрану и једнакост странака у поступку у обавези суда да доказе одбране и оптужбе цијени једнако, право на законито и разложно образложење у погледу одлучних чињеница, те право да суд у примјени

права не одлучује арбитрарно и очигледно произвољном примјеном права".

21. Апелант наводи да је првостепени суд у образложењу своје одлуке цитирао кривично дјело несавјесног привредног пословања, те да је, при томе, додао коментар да је неопходно да се ради о немарном обављању повјерених послова, иако из коментара кривичног закона произилази да се за постојање тог кривичног дјела тражи изразити немар (а не немар како је то погрешно преписано). Наиме, апелант наводи да изразити немар представља битно обиљежје предметног кривичног дјела, а да се уобичајени пропусти, блажи видови неодговорности и немарности по правилу дисциплински санкционишу. Апелант даље наводи да је у жалби против првостепене пресуде указивао на то да је првостепени суд погрешно оцијенио налазе и мишљења вјештака оптужбе и одбране, али да другостепени суд није одговорио на његове жалбене наводе, већ да се само позвао на образложење првостепеног суда. Апелант наводи да је таквим произвољним и арбитрарним одлучивањем другостепеног суда заправо прикривена суштина ствари на коју је жалба указивала, а која се односи на потпуно погрешан закључак вјештака финансијске струке у погледу настале штете, као другог битног обиљежја овог кривичног дјела. Апелант наводи да повреда прописа представља треће битно обиљежје овог кривичног дјела, што значи да је то кривично дјело из групе тзв. бланкетних прописа, те да је стога потребно да се утврди које је законске или друге прописе учинилац прекршио. У вези с тим, апелант наводи да је другостепени суд у образложењу своје пресуде навео да је "управо апелант као директор и одговорно лице тај који по Закону о привредним друштвима одговара за законитост пословања друштва" (члан 275 Закона о привредним друштвима). Апелант наводи да из цитираног произилази да је суд апелантову одговорност цијенио и на основу повреде тог законског прописа, али да тај бланкетни пропис није наведен у изреци првостепене пресуде. Такође, апелант наводи да је првостепени суд у образложењу своје одлуке више пута навео да је апелант прекршио одредбе Закона о привредним друштвима, те да је стога своје убјеђење стекао супротно наводима изреке о кршењу прописа који није обухваћен изреком. С обзиром да изреке првостепене и другостепене пресуде не садрже бланкетне прописе на које се судови позивају у образложењима својих одлука, апелант наводи да су тиме пресуде супротне саме себи и неразумљиве, примјена права произвољна, а одлучивање арбитрарно. Апелант даље наводи да су редовни судови погрешно закључили да је апелант поступао супротно члану 114 став 1 тач. 1 и 6 Статута, те да је прекршио члан 138 став 2 Статута. Такође, апелант наводи да судови (поред налаза и мишљења вјештака оптужбе и одбране) нису правилно цијенили ни остале доказе у поступку, односно да нису у једнакој мјери цијенили доказе оптужбе и одбране, те да су на тај начин нарушили једнакост странака у поступку.

22. Даље, апелант наводи да је у жалби основано указивао да је један од сувласника оштећеног, те да је, према стању списа, он у двострукој улози, односно да је у поступку имао својство окривљеног и оштећеног. Наиме, апелант наводи да је у жалби указивао да висина штете, као битан елеменат бића кривичног дјела, није утврђена на правилан начин јер није умањена за онај износ штете коју би апелант у "својству оштећеног потраживао од себе у својству окривљеног", а да другостепени суд није одговорио на те његове жалбене наводе. Такође, апелант наводи да је потпуно нелогично, те противно закону,


тврдити да је штета настала тиме што је један облик имовине, новац, замијењен другим обликом имовине (опремом, земљиштем), те занемарити да се у оба случаја ради о имовини која је била и остала у власништву оштећеног. Апелант наводи да је поимање штете, на начин како је то утврдио суд, супротно законском одређењу појма штете, те да је умјесто обештећења (што је законска сврха), судском одлуком оштећеном омогућено неосновано обогаћење, будући да је оштећени задржао имовину коју је апелант купио и стекао право наплате од апеланта. Поред тога, апелант наводи да су судови навели да је апелант био свјестан посљедица својих дјела, да је хтио да тако поступа и да је имао ту намјеру коју је настанком штете и остварио, а да су, при томе, потпуно занемарили чињеницу да је апелант истовремено и оштећено лице, због чега је потпуно нелогична тврдња судова да је апелант умишљајно и намјерно оштетио сам себе.

б) Одговор на апелацију

23. Кантонални суд је навео да у поступку који је вођен против апеланта није дошло до кршења апелантових права која су гарантована Уставом Босне и Херцеговине и Европском конвенцијом.

24. Општински суд је навео да је апелант током цијелог поступка имао фер и правично суђење, односно да није било кршења члана 6 Европске конвенције. Општински суд је навео да је апелант активно учествовао у поступку, да је имао браниоца у току поступка, да је суд у току првостепеног поступка све доказне приједлоге одбране прихватио и извео у доказном поступку, да је у својој пресуди извршио анализу и оцјену тих доказ, те дао ваљане разлоге о одлучним чињеницама, које је прихватио и другостепени суд.

25. Тужилаштво је навело да је првостепени суд потпуно и правилно утврдио чињенично стање у првостепеном поступку, те да је у образложењу своје пресуде на стр. 81 до 89 одређено и потпуно изнио које чињенице из којих разлога узима као доказане и недоказане према одредбама члана 305 став 7 ЗКП ФБиХ. У погледу апелантових навода да је првостепени суд више пута у образложењу своје одлуке навео да је апелант кршио одредбе Закона о привредним друштвима (прописа који није обухваћен изреком пресуде), Тужилаштво је указало да је првостепени суд на стр. 87 и 88 своје одлуке, између осталог, у контексту образлагања разлога због којих није прихватио налаз и мишљење вјештака одбране споменуо и презентирао релевантне одредбе Закона о привредним друштвима. У погледу апелантових навода да је он један од сувласника оштећеног, те да је у поступку имао својство оптуженог и оштећеног лица, Тужилаштво је навело да су ови апелантови наводи неосновани, будући да је апелант у том поступку био означен као одговорно лице у привредном друштву, а не као сувласник тог друштва.


26. У Кривичном закону Федерације Босне и Херцеговине ("Службене новине Федерације Босне и Херцеговине" бр. 36/03, 37/03, 21/04, 69/04, 18/05 и 42/10) релевантне одредбе гласе:

Члан 242. Несавјесно привредно пословање

(1) Одговорно лице у правном лицу које кршењем закона или другог прописа у Федерацији очито несавјесно послује па тиме проузрокује знатну имовинску штету том правном лицу, казниће се новчаном казном или казном затвора до три године.

Члан 383. Злоупотреба положаја или овлаштења

(1) Службено или одговорно лице у Федерацији које искориштавањем свог службеног положаја или овлаштења, прекорачивши границе свог службеног овлаштења или не извршивши своје службене дужности, прибави себи или другом какву корист, другоме нанесе какву штету или теже повриједи права другог, казниће се казном затвора од шест мјесеци до пет година.

27. У Закону о кривичном поступку Федерације Босне и Херцеговине ("Службене новине Федерације Босне и Херцеговине" бр. 35/03, 37/03, 56/03, 78/04, 28/05, 55/06, 27/07, 53/07, 9/09 и 12/10) релевантне одредбе гласе:

Члан 15. Једнакост у поступању

Суд, тужилац и други органи који учествују у поступку дужни су с једнаком пажњом да испитују и утврђују како чињенице које терете осумњиченог односно оптуженог, тако и оне које им иду у корист.

Члан 16. Слободна оцјена доказа

Право суда, тужиоца и других органа који учествују у кривичном поступку да оцјењују постојање или непостојање чињеница није везано ни ограничено посебним формалним доказним правилима.

Члан 212. став 3. Одлучивање о имовинскоправном захтјеву

(3) У пресуди којом оптуженог проглашава кривим суд може оштећеном досудити имовинскоправни захтјев у потпуности или му може досудити имовинскоправни захтјев дјелимично, а за остатак га упутити на парнични поступак. Ако подаци кривичног поступка не пружају поуздан основ ни за потпуно ни за дјелимично пресуђивање, суд ће оштећеног упутити да имовинскоправни захтјев у потпуности може да остварује у парничном поступку.

Члан 296. Докази на којима се заснива пресуда

(1) Суд заснива пресуду само на чињеницама и доказима који су изнесени на главном претресу.

(2) Суд је дужан да савјесно оцијени сваки доказ појединачно и у вези са осталим доказима и на основу такве оцјене изведе закључак да ли је нека чињеница доказана.

Члан 305. став 7. (7) Суд ће одређено и потпуно изнијети које чињенице

и из којих разлога узима као доказане или недоказане, дајући нарочито оцјену вјеродостојности противрјечних доказа, из којих разлога није уважио поједине приједлоге странака, из којих разлога је одлучио да се не саслуша непосредно свједок или вјештак чији је исказ прочитан, којим разлозима се руководио при рјешавању правних питања, а нарочито при утврђивању да ли постоји кривично дјело и кривична одговорност оптуженог и при примјењивању одређених одредаба Кривичног закона на оптуженог и његово дјело.


28. У складу с чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због пресуде било којег суда у Босни и Херцеговини.

29. У складу с чланом 16 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме оспорава, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући сходно закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац


апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио.

30. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Кантоналног суда број 43 0 К 018300 10 Кж од 13. априла 2011. године против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих сходно закону. Затим, оспорену пресуду апелантов пуномоћник је примио 11. јула 2011. године (док је апелант примио ту одлуку 9. јула 2011. године), а апелација је поднесена 8. септембра 2011. године, тј. у року од 60 дана како је прописано чланом 16 став 1 Правила Уставног суда. На крају, апелација испуњава и услове из члана 16 ст. 2 и 4 Правила Уставног суда зато што није очигледно (prima facie) неоснована, нити постоји неки други формални разлог због ког апелација није допустива.

31. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине и члана 16 ст. 1, 2 и 4 Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да апелација испуњава услове у погледу допустивости.

VI. Меритум

32. Апелант побија наведене пресуде, тврдећи да му је тим пресудама повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције.



е) Право на правично саслушање у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези са кривичним поступком.

34. Члан 6 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи:

1. Приликом утврђивања грађанских права и обавеза или основаности било какве кривичне оптужбе против њега свако има право на правично суђење и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним, законом установљеним судом. […]

35. Уставни суд, превасходно, указује да се поступак односи на утврђивање основаности кривичне оптужбе против апеланта, те је стога члан 6 Европске конвенције примјенљив. С обзиром на то, Уставни суд ће у конкретном случају испитати да ли је поступак био правичан на начин на који то захтијева члан 6 Европске конвенције.

36. Апелант сматра да су редовни судови погрешно оцијенили изведене доказе, те у вези с тим произвољно утврдили чињенично стање и произвољно примијенили процесно и материјално право, те да за своја одлучења нису дали ваљано образложење, што је за посљедицу имало кршење његовог права на правично суђење.

37. У вези с тим Уставни суд, прије свега, указује да сходно пракси Европског суда за људска права (у даљњем тексту: Европски суд) и Уставног суда, задатак ових судова није да преиспитују закључке редовних судова у погледу чињеничног стања и примјене права (види Европски суд, Pronina против Русије, одлука о допустивости од 30. јуна 2005. године, апликација број 65167/01). Наиме, Уставни суд није надлежан да супституише редовне судове у процјени чињеница и доказа, већ је генерално задатак редовних судова да оцијене чињенице и доказе које су извели (види Европски суд, Thomas против Уједињеног Краљевства, пресуда од 10. маја 2005. године, апликација број 19354/02). Задатак Уставног суда је да испита да ли је евентуално дошло до повреде или занемаривања уставних права (право на

правично суђење, право на приступ суду, право на дјелотворан правни лијек и др.), те да ли је примјена закона била, евентуално, произвољна или дискриминаторска. Дакле, у оквиру апелационе надлежности Уставни суд се бави искључиво питањем евентуалне повреде уставних права или права из Европске конвенције у поступку пред редовним судовима.

38. Уставни суд указује да, сходно устаљеној пракси Европског суда и Уставног суда, члан 6 став 1 Европске конвенције обавезује судове, између осталог, да образложе своје пресуде. Ова обавеза, међутим, не може да буде схваћена као обавеза да се у пресуди изнесу сви детаљи и дају одговори на сва постављена питања и изнесене аргументе (види Уставни суд, одлуке бр. У 62/01 од 5. априла 2002. године и АП 352/04 од 23. марта 2005. године). Мјера у којој ова обавеза постоји зависи од природе одлуке (види Европски суд, Ruiz Torija против Шпаније, пресуда од 9. децембра 1994. године, серија А, број 303-А, став 29). Европски суд и Уставни суд су у бројним одлукама указали да домаћи судови имају одређену дискрециону оцјену у вези с тим које ће аргументе и доказе прихватити у одређеном предмету, али истовремено имају обавезу да образложе своју одлуку тако што ће навести јасне и разумљиве разлоге на којима су ту одлуку засновали (види Европски суд, Suominen против Финске, пресуда од 1. јула 2003. године, апликација број 37801/97, став 36 и, mutatis mutandis, Уставни суд, Одлука број АП 5/05 од 14. марта 2006. године).

39. Затим, Уставни суд указује на праксу Европског суда и Уставног суда, према којој је задатак редовних судова, а превасходно првостепеног суда, да оцијене изведене доказе и њихову релевантност у конкретном предмету. Уставни суд, стога, неће процјењивати квалитет закључака редовних судова у погледу процјене доказа, уколико се ова процјена не доима очигледно произвољном. Исто тако, Уставни суд се неће мијешати ни у то којим доказима страна у поступку редовни судови поклањају повјерење на основу слободне судијске процјене. То је искључиво улога редовних судова, чак и када су изјаве свједока на јавној расправи и под заклетвом супротне једна другој (види Европски суд, Doorson против Холандије, пресуда од 6. марта 1996. године, објављена у Извјештајима број 1996-II, став 78; и Уставни суд, Одлука број АП 612/04 од 30. новембра 2004. године, објављена у "Службеном гласнику БиХ" број 19/05).

40. Такође, Уставни суд указује да је суд дужан да савјесно оцијени све доказе појединачно и у вези с осталим доказима, па онда на основу такве, брижљиве оцјене изведе закључак да ли је нека чињеница доказана (члан 296 став 2 ЗКП ФБиХ). При томе, према члану 16 ЗКП ФБиХ, суд и други органи нису везани ни ограничени посебним формалним доказним правилима, већ по принципу слободне оцјене доказа оцјењују да ли постоји или не постоји нека чињеница. Међутим, ова слободна оцјена доказа захтијева образложење, како сваког доказа појединачно, тако и свих доказа заједно, те довођење свих проведених доказа у узајамну логичну везу. Принцип слободне оцјене доказа не представља апсолутну слободу. Та слобода је ограничена општим правилима и законитостима људског мишљења и искуства. Због тога је обавеза редовног суда да у образложењу пресуде опише процес појединачне оцјене доказа, довођења сваког оцијењеног доказа у везу с другим доказима и извођења закључка о доказаности одређене чињенице.

41. Доводећи у везу наведене ставове с конкретним предметом, Уставни суд указује да у предметном кривичном поступку није изостала свеобухватна анализа изведених


доказа. Наиме, Уставни суд запажа да је првостепени суд провео опсежан доказни поступак, да је у том смислу саслушао апеланта, саслушао свједоке оптужбе, провео вјештачења с вјештацима финансијске струке и извршио увид у бројну документацију у спису. У вези с тим, Уставни суд указује да је првостепени суд у својој пресуди у потпуности описао процес појединачне оцјене доказа, те њиховог довођења у међусобну везу и извођење закључка да је апелант починио предметна кривична дјела за које је проглашен кривим. При томе, Уставни суд запажа да је првостепени суд јасно указао да су се у апелантовим радњама стекла сва битна обиљежја кривичног дјела несавјесног привредног пословања из члана 242 став 1 КЗ ФБиХ, те, при томе, дао јасно, детаљно и задовољавајуће образложење у том погледу, тако да се апелантови наводи који су изнесени у том правцу показују као потпуно неосновани. С обзиром да из образложења оспорених пресуда јасно произилази да се у конкретном случају радило о апелантовом изразитом немару при обављању повјерених послова, а никако о "уобичајеним пропустима, блажим видовима неодговорности и немарности", те да је очигледно да је првостепени суд у образложењу пресуде омашком написао "немар" умјесто "изразити немар", што и сам апелант наводи истичући "како је то погрешно преписано", Уставни суд сматра да су апелантови наводи изнесену у овом правцу неосновани.

42. Поред тога, апелант наводи да су редовни судови у образложењима својих одлука навели да је апелант прекршио и одредбе Закона о привредним друштвима (дакле, да су његову одговорност цијенили и у односу на повреде одредаба тог закона), иако наведени закон није наведен као бланкетни пропис у изреци пресуде. У вези с тим, Уставни суд указује да кривично дјело из члана 242 став 1 КЗ ФБиХ (за које је апелант проглашен кривим) има бланкетни карактер, што значи да је потребно да се утврди које законске или друге прописе је учинилац прекршио. При томе, кршење закона или других прописа може да се састоји у чињењу, предузимању одређених активних радњи које посматране заједно одређено поступање карактеришу као очигледно несавјесно пословање, као и нечињењем, нпр. пропуштањем вршења дужног надзора коју обавезу налаже одговарајући законски или други пропис. У конкретном случају, Уставни суд запажа да су редовни судови, како у изреци првостепене пресуде, тако и у образложењима оспорених одлука, јасно указали које је релевантне одредбе Статута, као бланкетног прописа, апелант својим поступањем прекршио, у чему Уставни суд не налази произвољност. С друге стране, редовни судови су се у образложењима својих одлука позивали на релевантне одредбе Закона о привредним друштвима, али само у контексту оцјене одређених апелантових навода (дакле, без изричитог навођења да су прекршене). С обзиром на то, Уставни суд сматра да су и ови апелантови наводи неосновани.

43. У погледу оцјене изведених доказа, Уставни суд указује да је првостепени суд детаљно и јасно образложио зашто је прихватио исказе свједока оптужбе, као и налаз и мишљење вјештака финансијске струке (вјештака оптужбе), те у вези с тим указао и на материјалне доказе којима су поткријепљени ови докази, тако да Уставни суд не налази било какву произвољност у том погледу. С друге стране, када је у питању апелантова одбрана, Уставни суд указује да је првостепени суд, приликом оцјене апелантовог исказа, јасно указао на доказе оптужбе којима је оповргнут апелантов исказ, те детаљно и јасно образложио зашто није прихватио налаз и мишљење вјештака одбране, и дао

исцрпне разлоге зашто апелантови наводи у том погледу не могу да доведу до другачијег рјешења конкретне кривично-правне ствари, у чему Уставни суд, такође, не налази произвољност. Овакве закључке првостепеног суда у цијелости је потврдио и другостепени суд, осим одлуке о казни, дајући, при томе, детаљне и јасне разлоге за своје одлучење, тако да Уставни суд, супротно апелантовим наводима, не налази ништа што би указало на то да је тај суд произвољно поступао. Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да су редовни судови дали јасне и прецизне разлоге за своје ставове у образложењима оспорених пресуда, те да су за сваки доказ који су прихватили, као и онај који нису прихватили, дали логично и увјерљиво образложење, тако да процјена изведених доказа ни у једном дијелу не изгледа произвољна или неприхватљива сама по себи, нити има елемената који би указали на то да је доказни поступак злоупотријебљен на апелантову штету.

44. У односу на апелантове наводе о кршењу принципа равноправности страна, Уставни суд подсјећа да члан 6 став 1 Европске конвенције захтијева успостављање правичне равнотеже међу странама у поступку, тј. да постоји равноправност страна у поступку. У вези с тим, Уставни суд указује да према ставу Европског суда, принцип равноправности страна значи да странама у поступку мора да буде дата разумна могућност излагања свог предмета, укључујући и изношење доказне грађе под условима који их не стављају у знатно подређен положај у односу на противника (види Европски суд за људска права, Dombo Beheer B.V. против Холандије, пресуда од 27. октобра 1993. године, серија А број 274). Међутим, у конкретном случају апелант кршење наведеног принципа образлаже у контексту оцјене доказа, што је Уставни суд већ испитао, те будући да апелант није понудио било какве друге аргументе у том погледу, а будући да у образложењима оспорених одлука ништа не указује на евентуално кршење принципа "једнакости оружја", Уставни суд сматра да оваквим апелантовим наводима није доведено у питање поштовање принципа равноправности страна из члана 6 став 1 Европске конвенције.

45. Затим, Уставни суд запажа да је апелант оспоравао одлуке редовних судова у дијелу у ком је одлучено о имовинскоправном захтјеву оштећеног, односно у дијелу у ком је апелант обавезан да оштећеном накнади штету у укупном износу од 1.272.168,61 КМ. У вези с тим, Уставни суд запажа да је другостепени суд, одлучујући о идентичним апелантовим наводима, дао детаљно и јасно образложење у погледу неоснованости тих навода, у чему Уставни суд не налази произвољност. Наиме, Уставни суд запажа да је другостепени суд јасно указао да чињеница да је опрема за штампање продата у стечајном поступку, те да је у међувремену порасла вриједност купљеног земљишта, не утичу на правилност одлучења првостепеног суда, будући да је апелантово поступање у вези с куповином опреме и земљишта (које, дакле, садржи битна обиљежја кривичног дјела несавјесног пословања) имало за посљедицу настанак штете за оштећеног у утврђеном износу. Такође, у погледу апелантових навода да је приликом утврђивања висине штете требало да се израчуна његов сувласнички дио (као једног од акционара), Уставни суд запажа да је другостепени суд дао јасно и задовољавајуће образложење у том правцу (да апелант као директор и одговорно лице друштва одговора за законитост пословања друштва, те као такав сноси одговорност за штету која је настала као посљедица извршења кривичног дјела за које је проглашен кривим), због чега се и ови апелантови наводи показују као потпуно неосновани. Доводећи у везу одлучење редовних судова, у


дијелу у ком су обавезали апеланта да накнади штету оштећеном, с образложењем које су дали у том погледу, Уставни суд не налази ништа што би указало на произвољно поступање редовних судова. С обзиром на то, Уставни суд сматра да су апелантови наводи у овом дијелу, такође, неосновани.


46. Уставни суд закључује да нема кршења права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када судови све изведене доказе оцијене појединачно и у међусобној вези, те на основу брижљиве и савјесне оцјене тих доказа изведу закључак да је апелант починио кривична дјела која су му стављена на терет, те када за своје одлучење у том погледу, као и у погледу имовинскоправног захтјева оштећеног, дају

детаљно и јасно образложење које задовољава стандарде правичног суђења.


48. С обзиром на одлуку Уставног суда у овом предмету, престаје правно дјеловање Одлуке о привременој мјери број АП 3553/11 од 14. фебруара 2013. године.

49. Сходно члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће.

Предсједница

Уставног суда Босне и Херцеговине Валерија Галић, с. р.

S A D R Ž A J

VIJEĆE MINISTARA BOSNE I HERCEGOVINE

1229 Odluka o usvajanju Konačnog likvidacionog bilansa Uprave za geodetske i imovinsko-pravne poslove Bosne i Hercegovine (bosanski jezik) 1

Odluka o usvajanju Konačne likvidacijske bilance Uprave za geodetske i imovinsko-pravne poslove Bosne i Hercegovine (hrvatski jezik) 5

Одлукa о усвајању Коначног ликвидационог биланса Управе за геодетске и имовинско-правне послове Босне и Херцеговине (српски језик) 9

1230 Odluka o formiranju multisektorske Radne grupe za izradu Operativnog plana za pristupanje Bosne i Hercegovine Konvenciji Vijeća Evrope o krivotvorenju medicinskih proizvoda i sličnim krivičnim djelima koja predstavljaju prijetnju javnom zdravlju (bosanski jezik) 13

Odluka o formiranju multisektorske Radne skupine za izradu Operativnog plana za pristupanje Bosne i Hercegovine Konvenciji Vijeća Europe o krivotvorenju medicinskih proizvoda i sličnim kaznenim djelima koja predstavljaju prijetnju javnom zdravlju (hrvatski jezik) 14

Одлука о формирању мултисекторскe Радна група за израду Оперативног плана за приступање Босне и Херцеговине Конвенцији Савјета Европе о кривотворењу медицинских производа и сличним кривичним дјелима која представљају пријетњу јавном здрављу (српски језик) 15

1231 Odluka o izmjenama i dopuni Odluke o odobravanju "Projekta izgradnje objekata za regionalne centre Uprave za indirektno oporezivanje Bosne i Hercegovine Mostar, Tuzla, Sarajevo i Banja Luka, izgradnje graničnog prijelaza Gradiška, rekonstrukcije graničnih prijelaza Vardište, Deleuša, Uvac, Gorica i Užljebić i obavljanja pripremnih radova za izgradnju graničnih prijelaza Bijača i Svilaj" koji će se uvrstiti u Program višegodišnjih kapitalnih ulaganja za period od 2011. do 2014. godine (bosanski jezik) 15Odluka o izmjenama i dopuni Odluke o odobravanju "Projekta izgradnje objekata za regionalne centre Uprave za neizravno oporezivanje Bosne i Hercegovine Mostar, Tuzla, Sarajevo i Banja Luka, izgradnje graničnog prijelaza Gradiška, rekonstrukcije graničnih prijelaza Vardište, Deleuša, Uvac, Gorica i Užljebić i obavljanja pripremnih radova za izgradnju graničnih prijelaza Bijača i Svilaj" koji će se uvrstiti u Program višegodišnjih kapitalnih ulaganja za razdoblje od 2011. do 2014. godine (hrvatski jezik) 16Одлука о измјенама и допуни Одлуке о одобравању "Пројекта изградње објеката за регионалне центре Управе за индиректно опорезивање Босне и Херцеговине Мостар, Тузла, Сарајево и Бања Лука, изградње граничног прелаза Градишка, реконструкције граничних прелаза Вардиште, Делеуша, Увац, Горица и Ужљебић и обављања припремних радова за изградњу граничних прелаза Бијача и Свилај" који ће се уврстити у Програм вишегодишњих капиталних улагања за период од 2011. до 2014. године (српски језик) 17


1232 Odluka o odobravanju kupovine/nabavke objekata za smještaj institucija Bosne i Hercegovine (bosanski jezik) 18

Odluka o odobravanju kupovina/nabava objekata za smještaj institucija Bosne i Hercegovine (hrvatski jezik) 19

Одлука о одобравању купoвине/нaбaвке oбjeкaтa зa смjeштaj институциja Бoснe и Хeрцeгoвинe (српски језик) 19

1233 Odluka o formiranju Interresorne radne grupe za izradu Nacrta zakona o izmjenama i dopunama Zakona o slobodi pristupa informacijama u Bosni i Hercegovini (bosanski jezik) 20

Odluka o formiranju Interresorne radne skupine za izradu Nacrta zakona o izmjenama i dopunama Zakona o slobodi pristupa informacijama u Bosni i Hercegovini (hrvatski jezik) 21

Одлука о формирању Интерресорне радне групе за израду Нацрта закона о измјенама и допунама Закона о слободи приступа информацијама у Босни и Херцеговини (српски језик) 21

1234 Odluka o imenovanju članova Vijeća za djecu Bosne i Hercegovine (bosanski jezik) 22

Odluka o imenovanju članova Vijeća za djecu Bosne i Hercegovine (hrvatski jezik) 23

Одлука о именовању чланова Вијећа за дјецу Босне и Херцеговине (српски језик) 23

1235 Odluka o izmjeni Odluke o formiranju Radne grupe za izradu novog teksta Zakona o sprečavanju i suzbijanju zloupotrebe opojnih droga (bosanski jezik) 24

Odluka o izmjeni Odluke o formiranju Radne skupine za izradu novog teksta Zakona o sprečavanju i suzbijanju zlouporabe opojnih droga (hrvatski jezik) 24

Одлука о измјени Одлуке о формирању Радне групе за израду новог текста Закона о спречавању и сузбијању злоупотребе опојних дрога (српски језик) 24

1236 Odluka o utvrđivanju godišnje kvote radnih dozvola za zapošljavanje stranaca u Bosni i Hercegovini za 2014. godinu (bosanski jezik) 25

Odluka o utvrđivanju godišnje kvote radnih dozvola za zapošljavanje stranaca u Bosni i Hercegovini za 2014. godinu (hrvatski jezik) 31

Одлука о утврђивању годишње квоте радних дозвола за запошљавање странаца у Босни и Херцеговини за 2014. годину (српски језик) 37

1237 Odluka o imenovanju Koordinacijskog odbora za kontrolu malog i lakog naoružanja u Bosni i Hercegovini (bosanski jezik) 43

Odluka o imenovanju Koordinacijskog odbora za kontrolu malog i lakog naoružanja u Bosni i Hercegovini (hrvatski jezik) 43

Одлука о именовању Координационог одбора за контролу малог и лаког наоружања у Босни и Херцеговини (српски језик) 44

1238 Odluka o interventnom korištenju sredstava tekuće budžetske rezerve (bosanski jezik) 45

Odluka o interventnom korištenju sredstava tekuće proračunske pričuve (hrvatski jezik) 45

Одлука о интервентном кориштењу средстава текуће буџетске резерве (српски језик) 45

MINISTARSTVO FINANSIJA I TREZORA BOSNE I HERCEGOVINE

1239 Naredba o izmjenama i dopunama naredbi o uplatnim računima za administrativne takse (bosanski jezik) 46Naredba o izmjenama i dopunama naredbi o uplatnim računima za administrativne pristojbe (hrvatski jezik) 46Наредба о измјенама и допунама наредби о уплатним рачунима за административне таксе (српски језик) 47

MINISTARSTVO PRAVDE BOSNE I HERCEGOVINE

1240 Pravilnik o izmjenama i dopunama Pravilnika o naoružanju i opremi pripadnika Sudske policije Bosne i Hercegovine (bosanski jezik) 47Pravilnik o izmjenama i dopunama Pravilnika o naoružanju i opremi pripadnika Sudbene policije Bosne i Hercegovine (hrvatski jezik) 47Правилник о измјенама и допунама Правилника о наоружању и опреми припадника Судске полиције Босне и Херцеговине (српски језик) 47

KOMISIJA ZA OČUVANJE NACIONALNIH SPOMENIKA BOSNE I HERCEGOVINE

1241 Odluka broj 02-2.3-53/13-32 (bosanski jezik) 48Odluka broj 02-2.3-53/13-32 (hrvatski jezik) 48Одлука број 02-2.3-53/13-32 (српски језик) 49

1242 Odluka broj 03.1-02.9-52/13-4 (bosanski jezik) 50Odluka broj 03.1-02.9-52/13-4 (hrvatski jezik) 50Одлука број 03.1-02.9-52/13-4 (српски језик) 50


1244 Odluka o izmjeni Odluke o proglašenju Grobljanske cjeline - Harem "Jablanice" u Novom Gradu nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (bosanski jezik) 53Odluka o izmjeni Odluke o proglašenju Grobljanske cjeline - Harem "Jablanice" u Novom Gradu nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (hrvatski jezik) 54Одлука о измјени Одлуке о проглашењу Гробљанске цјелине - Харем "Јабланице" у Новом Граду националним спомеником Босне и Херцеговине (српски језик) 54





1249 Odluka broj 07.3-2.3-53/13-30 (hrvatski jezik) 66Odluka broj 07.3-2.3-53/13-30 (hrvatski jezik) 66Одлука број 07.3-2.3-53/13-30 (српски језик) 67


DRŽAVNA REGULATORNA KOMISIJA ZA ELEKTRIČNU ENERGIJU - DERK

1250 Odluka o izdavanju privremene licence za djelatnost međunarodne trgovine električnom energijom (bosanski jezik) 68

Odluka o izdavanju privremene licence za djelatnost međunarodne trgovine električnom energijom (hrvatski jezik) 69

Одлука о издавању привремене лиценце за дјелатност међународне трговине електри-чном енергијом (српски језик) 69

1251 Odluka o prestanku važenja privremene licence (bosanski jezik) 70

Odluka o prestanku važenja privremene licence (hrvatski jezik) 70

Одлука о престанку важења привремене лиценце (српски језик) 71

KONKURENCIJSKO VIJEĆE BOSNE I HERCEGOVINE

1252 Rješenje broj 02-26-1-18-8-II/13 (bosanski jezik) 71

Rješenje broj 02-26-1-18-8-II/13 (hrvatski jezik) 74Рјешење број 02-26-1-18-8-II/13 (српски језик) 76

USTAVNI SUD BOSNE I HERCEGOVINE

1253 Odluka broj AP 1705/10 (bosanski jezik) 79Odluka broj AP 1705/10 (hrvatski jezik) 84Одлука број АП 1705/10 (српски језик) 89


1255 Odluka broj AP 3613/10 (bosanski jezik) 111Odluka broj AP 3613/10 (hrvatski jezik) 116Одлука број 3613/10 (српски језик) 120




Izdavač: Ovlaštena služba Doma naroda Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine, Trg BiH 1, Sarajevo - Za izdavača: sekretar Doma naroda Parlamentarneskupštine Bosne i Hercegovine Marin Vukoja - Priprema i distribucija: JP NIO Službeni list BiH Sarajevo, Džemala Bijedića 39/III - Direktor: Dragan Prusina -Telefoni: Centrala: 722-030 - Direktor: 722-061 - Pretplata: 722-054, faks: 722-071 - Oglasni odjel: 722-049, 722-050, faks: 722-074 -Služba za pravne i opće poslove:722-051 - Računovodstvo: 722-044 722-046 - Komercijala: 722-042 - Pretplata se utvrđuje polugodišnje, a uplata se vrši UNAPRIJED u korist računa: UNICREDITBANK d.d. 338-320-22000052-11, VAKUFSKA BANKA d.d. Sarajevo 160-200-00005746-51, HYPO-ALPE-ADRIA-BANK A.D. Banja Luka, filijala Brčko 552-000-00000017-12, RAIFFEISEN BANK d.d. BiH Sarajevo 161-000-00071700-57 - Štampa: GIK "OKO" d.d. Sarajevo - Za štampariju: Mevludin Hamzić - Reklamacije zaneprimljene brojeve primaju se 20 dana od izlaska glasila. "Službeni glasnik BiH" je upisan u evidenciju javnih glasila pod rednim brojem 731. Upis u sudski registar kod Kantonalnog suda u Sarajevu, broj UF/I - 2168/97 od 10.07.1997. godine. - Identifikacijski broj 4200226120002. - Porezni broj 01071019. -PDV broj 200226120002. Molimo pretplatnike da obavezno dostave svoj PDV broj radi izdavanja poreske fakture. Pretplata za II polugodište 2013. za "Službeni glasnik BiH" i "Međunarodne ugovore" 120,00 KM, "Službene novine Federacije BiH" 110,00 KM. Web izdanje: http://www.sluzbenilist.ba - godišnja pretplata 200,00 KM ,

Број 95 - sllist.basllist.ba/glasnik/2013/broj95/Glasnik095.pdf · ("Službeni glasnik RBiH",...

Documents

Transcript of Број 95 - sllist.basllist.ba/glasnik/2013/broj95/Glasnik095.pdf · ("Službeni glasnik RBiH",...