Љиљана Андрић

НАЈДРАЖИ ПАКЕТИЋ

ЛИЦА:

Деда Мраз

Приповедач

Девојчица

Дечак

Веверица

Лија

Вук

ПРИПОВЕДАЧ:

Жури дека са севера

узнемирен, видно љут ,

његов ирвас залутао

по шумици тражи пут.

Забуном на раскрсници

скренуо је ирвас десно ,

па пошао уском стазом,

и говори бесно:

ДЕДА МРАЗ:

Куд да идем, где ћу сада?

Забринут се дека јада.

Да ли туда, ил` овуда,

Не знаш где ћеш!

Главо луда!

ПРИПОВЕДАЧ:

Гледа ирвас, гледа деда,

све је бело и од леда.

Пусти сузу па зајеца,

јер чекају поклон деца.

Ко зна докле агонија

његова би потрајала

да одједном веверица

није испред њега стала.

ВЕВЕРИЦА:

Пружићу вам овог трена

пријатељску своју помоћ

стићи ћете до дечице

и пре него куцне поноћ.

Али молим, ради реда,

у шуми је глад велика,

поклони ми добри деда

пар ораха и лешника.

ДЕДА МРАЗ:

Веверице, ево, драга,

нека ти се врати снага.

Храна увек здравље снажи

- пут покажи!

ВЕВЕРИЦА:

Није важна страна света

кад те неко мио чека.

Идите кроз шуму право!

И нека вам је здраво!

ПРИПОВЕДАЧ:

Засијаше очи деди

помоћ увек злата вреди.

И док бљесну звезда жута

- он залута.

ДЕДА МРАЗ:

Шта да радим, брадо бела?

Да ли неко зна и уме?

Деда брише зној са чела

у сред густе шуме.

ЛИЈА:

Право кажеш Деда Мразе

и збориш у браду,

изузетно знам све стазе,

ал` за чоколаду.

ДЕДА МРАЗ:

Ух, како ме малер прати,

мука када часиш,

чоколаду ћу ти дати,

само да ме спасиш.

ЛИЈА:

Иди лево, онда право,

па на десно скрени,

баш је слатко, `ајде здраво!

Пун је стомак мени.

ПРИПОВЕДАЧ:

Спретно као стрела лака

ирвас крену љут,

па залута у шевару

и изгуби пут.

ВУК:

Ко те мени срећу носи,

је ли препун казан?

Ох, како ми глад пркоси,

је л` у врећи фазан?

ДЕДА МРАЗ:

Није вуче, мило куче,

и за пут нам реци,

овде су нам пакетићи,

све носимо деци.

ВУК:

Пакетићи, то је сјајно,

кекс и разна пића.

Рећи ћу вам за пут трајно

за три пакетића.

ДЕДА МРАЗ:

То је вуче врло строго ,

али не знам шта ћу,

тражиш брате, вуче, много,

али и то даћу.

ПРИПОВЕДАЧ:

И тако је добри деда

делио из џака,

поделио све од реда ,

осим пет-шест жвака.

Кад се први сумрак спусти

до кућице једне стиже,

а ту јелка окићена,

из оџака дим се диже.

У собици пуној раја,

одјекује дечја граја.

Знатижеља са образа

очекује Деда Мраза.

Неко рече: "Зашто касни?"

Други гласић:"Неће доћи!"

Некима у оку суза,

ал` чекаће до поноћи.

У том трену,изненада

покуца им он на врата,

дечја срећа,радост,цика

и кочија сва од злата.

Али у њој ништа нема,

нити једног малог труна,

празна, црна к`о мушема,

а некад је била пуна.

ДЕЧАК:

Деда Мразе, зашто касниш?

С поклонима где си био?

Мораш свима да објасниш,

ја сам поклон заслужио.

ДЕВОЈЧИЦА.

Учила сам , слушала сам,

била као добар цветић,

али сада пресрећна сам

и хоћу пакетић.

ДЕДА МРАЗ:

Мили моји, децо драга,

осећам се као рага,

све поклоне већ сам дао

и сад ми је жао.

ПРИПОВЕДАЧ:

У том часу мук завлада,

ноћ пролази, а снег пада.

Угаси се лепа нада,

и шта сада?

ДЕЧАК:

Није важан поклон нама,

нити врећа с играчкама.

Чекали смо твоје санке,

као песме успаванке.

ДЕВОЈЧИЦА:

Важнији си ти од жеља,

киндер јаја и дарова.

Кад имамо пријатеља

из радости и из снова.

ДЕДА МРАЗ:

Вековима, децо моја,

волите ме, што би крили,

и будите добри к`о ја ,

да би тугу поправили.

Послушајте маме,тате,

и одлични ђаци били,

помажите једни друге,

одолите свакој сили.

Скромност нек` вам увек годи

и уз скромност сто врлина,

знање нек вас увек води,

прави пример били свима!

Дошло време да се крене,

Лапонија зове мене.

Срећа нек' расте до крова.

СРЕЋНА НОВА! СРЕЋНА НОВА!