МАСТЕР РАД - Милош Стојковић

Универзитет у Нишу

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ

Департман за историју

Мастер студије

Историја Срба у новом веку

РАД СТОЈАНА НОВАКОВИЋА НА

ИЗВОРИМА ЗА ИСТОРИЈУ СРБА ПОД

ОСМАНСКОМ ВЛАШЋУ

Ментор Студент

Проф. др Ема Миљковић Милош Стојковић,

бр. индекса 14

Ниш 2014.

Рад Стојана Новаковића на изворима за историју Срба под османском влашћу

~ 2 ~

Његов штит била је књига, његов мач било је перо, историјска истина његова

борба, а Српство његова застава и идеал !

Своме народу и отаџбини !


~ 3 ~

Сажетак: Циљ овог рада је представљање и критичка анализа доприноса Стојана

Новаковића на издавању историјских извора за период од половине XV до друге половине

XVIII века. У раду су осим приказа политичког и дипломатског ангажмана Новаковића,

дати и краћи сумарни приказ научног метода којим се као филолог и историчар служио,

као и допринос унапређењу историјске географије у нас, која је утесној вези са

најзначајнијим извором који је објавио – Хаџи Калфиним описом европских османских

провинција. Такође је дâт и детаљан приказ путописа страног и српског порекла, са

посебним освртом на историјску и филолошку критику истих, њихов значај за науку у

време објављивања од стране Новаковића, као и у којој мери могу бити коришћени у

савременим историјским истраживањима.

Кључне речи: Стојан Новаковић, извори, филолог, историјска географија, Хаџи-Калфа,

путописи.

Abstract: The aim of this paper is to introduce and critically analyze the contribution of Stojan

Novakovic to the publishing of historical records referring to the period from the first half of the

fifteenth to the second half of the eighteenth century. Apart from the representation of

Novakovic’s political and diplomatic engagement, this paper also contains a brief summary of

the scientific method he used as a philologist and historian, as well as his contribution to the

advancement of Historical geography in our society, which is closely related to the most

important record he published- Hadschi-Calfa’s description of the Ottoman provinces in Europe.

In addition to that, this paper includes detailed reviews of both, Serbian and foreign travels,

particularly focusing on the historical and philological critique of those travels, as well as their

significance for history at the time of their publishing on the part of Novakovic and the extent of

their utility in current historical studies.

Keywords: Stojan Novakovic, records, philologist, historical geography, Hadschi-Calfa, travels.


~ 4 ~

Садржај

I- УВОД . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6

II- СТОЈАН НОВАКОВИЋ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10

а) Државник, политичар, дипломата . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10

б) Научни радник - Новаковићев методолошки приступ и

допринос издавању извора и историјској географији . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 29

Методолошки приступ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 29

Рад на историјским изворима . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .36

Допринос историјској географији . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .43

III- ХАЏИ-КАЛФА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .50

а) О писцу дела, околностима, времену његовог настанка и

изворима којима се служио . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .50

б) Румелија и Босна у делу Хаџи-Калфе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 54

Старост и хронолошки оквир управне поделе Хаџи Калфине . . . . . . . . . 54

„Огледало света“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .61

в) Управна подела Србије 1718-1739 као допринос проучавању Хаџи-Калфе . . . .91

IV- ПУТОПИСИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 99

а) Страни путописи . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .102

Путовање преко мора . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .102

Градови и утврђења . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . . . . . . . . . . . .105

Привредне прилике и насеља на путу . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 112

Путеви, превозна средства, објекти за путнике и безбедност . . . . . . . . . 118

Становништво . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 125


~ 5 ~

б) Српски путописи . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 131

Дневник Патријарха Арсенија III Црнојевића и Ђорђе Бранковић . . . . 132

Јеротија Рачанина пут у Јерусалим 1704. године . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 139

V- ЗАКЉУЧАК . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .148

VI- ПРИЛОЗИ И ДОДАЦИ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .150

VII- ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 161


~ 6 ~

I – Увод

Стојан Новаковић спада међу највеће научнике и државнике које су овај народ и

земља имали. Управо захваљујући том нераскидивом двојству политичар-дипломата и

историчар-научник, личност Новаковића добија свој прави карактер, а тиме и резултати

његовог рада, пре свега оног научног, што је код нас од примарног интересовања. Имајући

одлике полихисторика у правом смислу те речи, много више налик ренесансним генијима,

него кабинетским истаживачима модерног доба, приступ проучавања Новаковићевог

доприноса ширењу изворне основе српске историографије, добија у исто време свој

олакшавајући и отежавајући моменат. Оно што нам је у овом раду олакшавало

истраживање, јесте број историјских извора које је објављивао, док је њихова хронолошка

развученост и неуједначеност по историјским епохама, разноврсност, издавање преписа

извора често само у изводима, али не и у целини, нешто што је свакако било изазов у

схватању целине издавачког рада Новаковића. Такву „расцепканост“ грађе коју је издавао,

свакако требамо схватити у контексту ондашњих научних капацитета српске

историографије XIX века и тежњи да се што већи број извора објави, без обзира којој

врсти и коме периоду припадају. У самом раду је метода упоредног истраживања

историјских извора које је Новаковић објављивао, са каснијим издањима истих, била

доминантна у приступу аутора, при чему су због природе текстова, осим чисто

историјских, коришћене и методе филолошке критике Новаковићевих издања извора.

Новаковић је свој рад на издавању историјских извора заочео 1866. године, још као

студент. Осим средњевековних извора, којима је посвећивао највећу пажњу, објављивао је

и изворе за период од пада српских држава Средњег века, па закључно са изворима који се

тичу Првог српског устанка. Основу овог рада свакако чине историјски извори које је

лично Новаковић преводио и у критичком издању објављивао, а у хронолошком оквиру

захватају период османске доминације над нашим земљама, од друге четвртине XV, па све

до друге половине XVIII века.

Историјске изворе, које смо користили у овом раду, Новаковић је најпре објављивао у

виду текстова који се тичу проучавања старе српске књижевности, дакле не у чисто

историјском контексту и издани историјским методом. То су пре свега домаћи текстови


~ 7 ~

старе књижевности, Јеротија Рачанина пут у Јерусалим,1 краћи изводи Хроника грофа

Ђорђа Бранковића, Дневник паријарха Арсенија III Чарнојевића, као и неколико писама

грофа Бранковића и патријарха,2 који имају и караткер историјских извора, јер нам

пружају информације значајне и за нашу науку. Ови прилози представљају једне од првих

објављених текстова домаћег порекла, а који се тичу путописно-дневничке врсте. Каснији

истраживачи који су обратили више пажње на ове текстове и уз коментаре их објавили

били су Томислав Јовановић,3 Боривоје Мирковић,

4 Александар Младеновић.

5 Једини

изузетак у овом низу могу представљати Хронике Ђорђа Бранковића, које ни до данас

нису објављене у целости, мада је највећи допринос у изучавања овог најобимнијег

српског извора до сада дала Јелка Ређеп.6

У својим издањима страних путописа, који припадају врсти другоразредних или тзв.

помоћних историјских извора, Новаковић је показао сву своју стручност, како филолога,

тако и историчара. Најпре је објавио Белешке доктора Брауна,7а онда у оквиру издања

Николе Чупића изводе из путописа Бертрандона де ла Брокијера8 и више других страних

путописа који се тичу Балканског полуострва и дела српских земаља, из периода друге

половине XVII и XVIII века.9 Каснија издања британских

10 и француских путописаца,

11

1 С. Новаковић, Прилози к историји српске књижевности. Од Стојана Новаковића VI. Јеротија Рачанина

пут у Јерусалим 1704. год., Гласник Српског ученог друштва, књига XXXI, Београд (у државној

штампарији) 1871. године. 2 С. Новаковић, Из Хронике Деспота Ђурђа Бранковића с додатком некојих докумената који се њега тичу,

Гласник Српског ученог друштва, књ. XXXIII, Београд, 1872. године. 3 Т. Јовановић, Путопис Јеротеја Рачанина, Браничево XL, Пожаревац (1992), 1994. године; Исти

Патријарх Арсеније Црнојевић /Путовање у Јерусалим, Стара српска књижевност: хрестоматија, Београд:

Филолошки факултет, Крагујевац: Нова светлост, 2000. године. 4 Б. Мирковић, Одломци трагања за Рачанима и традицијом о Јеротеју Рачанину, Годишњак Филозофског

факултета у Новом Саду, Књига XII/1, 1969. године. 5 А. Младеновић, Дневник патријарха Арсенија III Црнојевића о путовању у Јерусалим (текст и филолошке

напомене), Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, Нови Сад, 1992. године. 6 Ј. Ређеп, Гроф Ђорђе Бранковић и усмено предање, Нови Сад, 1991. године.

7 С. Новаковић, Белешке доктора Брауна из српских земаља од године 1669, Споменик IX , Београд: Српска

краљевска академија, 1891. године. 8 С. Новаковић, Буркард и Бертрандон де-ла Брокијер о Балканском полуострву XIV и XV века. Годишњица

Николе Чупића, XIV, Београд, 1894. године. 9 С. Новаковић, Путничке белешке о Балканском полуострву XVII и XVIII века, Годишњица Николе Чупића

XVII, Београд, 1897. године. 10

Z. Levental, Britanski putnici u našim krajevima od sredine XV do početka XIX veka, Gornji Milanovac, Dečije

novine, 1989. godine. 11

Р. Самарџић, Београд и Србија у списима француских савременика : XVI- XVII век, Историјски архив

Београда, Београд, 1961. године.


~ 8 ~

који су пролазили нашим земљама, међу којима има и оних које је скоро век раније

делимично објавио и Новаковић, представљају незаобилазне збирке извора којима смо се

служили у овом раду, користећи упоредни и критички метод у њиховој анализи. На крају,

о путописима говорећи, врло је важно напомеути и критичко издање Путописа Евлије

Челебије,12

којег је Новаковић објавио у врло кратком изводу, објављено од стране једног

од најзначајнијих оријенталиста југословенсте историографске школе, Хазима

Шабановића. Ово издање, најпознатијег османског путописца, најбоље је до сада

објављено и свакако најбогатији путописни извор уопште за проучавање српске историје

XVII века, али и историје европских османских поседа уопште.

Најзначајнији, а у исто време и најобимнији извор који је Новаковић објавио, свакако је

географско-административни спис Хаџи-Калфе.13

Овај османски географ, дуго није био

познат ни у европској историографији, нарочито његов опис европских управних јединица

Османског царства. Спис има својства катастарског пописа свих провинција, са њиховим

краћим описом, као и њихових адмнистративних центара, уз врло прецизан опис граница,

почевши од беглербеглука, па до самих кадилука (каза) у оквиру сваког санџака. Овај

извор има својег значаја и због проучавања историјске географије, али и управне историје

српских средњевеовних држава, чије уређење и део институција су наследили освајачи са

истока. Врло је интересантна чињеница да се Хаџи-Калфом каснији истраживачи скоро

уопште не баве, док се од „страних“, њиме у једној краћој расправи бавио Александар

Стојановски.14

Његова расправа не представља неки значајнији квалитативно-сазнајни

скок у односу на Новаковића, осим што на неколико места исправља Новаковића у вези са

убицирањем појединих насеља на територији данашње БЈРМ и Грчке. У анализи

административне структуре Османског царства, а тиме и поделе на територији српских

земаља, служили смо се расправом Х. Шабановића о Управној подели,15

као и

12

E. Čelebi, Putopis: odlomci o jugoslovenskim zemljama/prevod, uvod i komentar Hazim Šabanović, IRO Veselin

Masleša, Sarajevo, 1979. godine. 13

Хаџи-Калфа или Ћатиб Челебија: Турски географ XVII века о Балканском полуострву/ с помоћним

белешкама и образложењима приложио Ст. (Стојан) Новаковић, Споменик XVIII, Београд: Српска

краљевска академија, 1892.године. 14

А. Стојановски, Македонија во „Огледало на светот“ од Хаџи Калфа, Гласник на Институтот за

национална историја , Скопје, 2003. године. 15

Х. Шабановић, Управна подјела југословенских земаља под турском владавином до Карловачког мира

1699 год. : В. Маслеша , Сарајево, 1952. године.


~ 9 ~

монографијама Олге Зиројевић о војном уређењу16

и османској власти на територији

данашње Србије.17

Као временски и пореклом врло блиским делом, у анализи списа Хаџи-

Калфе, користили смо се у знатној мери и Челебијиним Путописом.

О државничкој и политичкој улози и резултатима дипломатског рада Новаковића,

највише студија написао је академик Михаило Војводић. Нарочито се истиче најновија,

Стојан Новаковић у служби националних и државних интереса,18

заокруживши целину

приказа Новаковићевог рада, а у исто време и дипломатске историје Србије друге

половине XIX и прве деценије XX века.

У истраживању методолошког карактера Новаковићевог историографског рада, а

пре свега објављивања извора, највише информација смо нашли у зборнику радова

Стојан Новаковић – личност и дело. Поводом 150-годишњице рођења,19

који је објављен

поводом истоименог скупа у организацији САНУ. Такође су нам од велике користи биле и

краће расправе Станоја Станојевића20

и Симе Ђирковића.21

16

О. Зиројевић, Турско војно уређење у Србији (1459-1683), Историјски институт, Београд 1974. године 17

O. Zirojević, Srbija pod turskom vlašću (1459-1804), Beograd 2007. godine. 18

М Војводић, Стојан Новаковић у служби националних и државних интереса, Српска књижевна задруга,

Београд, 2012. године. 19

Стојан Новаковић - личност и дело. Поводом 150-годишњице рођења (1842-1992), уредник А. Митровић,

зборник радова,САНУ, Београд, 1995. године. 20

С. Станојевић, Историјски рад Стојана Новаковића, IX-XXV; Стојан Новаковић, Турско царство пред

српски устанак 1780-1804/ приредио М. Витезовић, Завод за уџбенике, Београд, 2001. године. 21

С. Ћирковић, Критички историчари-преломно доба српске историографије, О историографији и

методологији, Београд, 2007. године.


~ 10 ~

II - Стојан Новаковић

а) Државник, политичар, дипломата

Стојан Новаковић (1842-1915) припада кругу најпросвећенијих умова и друштвених

радника коју је изнедрила Србија XIX и почетка XX века. Овај истакнути филолог,

историчар, политичар, државник и дипломата је због своје учености, политичке

доследности и моралних начела био високо поштован, како међу савременицима из

политичких и научних кругова у земљи, тако и међу страним дипломатама, са којима је

често био у контакту, обављајући најодговорније државне и народносне послове.22

Својим

плодоносним активностима и радом израстао је у једног од највећих поборника

успостављања уставног и парламентарног система у земљи и био противник самовољне

политике два последња владара из династије Обреновић, а у спољној политици у идејног

творца и главног покретача активне политике заштите права Срба у Османском царству са

циљем њиховог ослобођења и уједињења са матицом.

Рођен је 1. новембра 1842. године у Шапцу, у породици сиромашног столара Јована

Новаковића. Школовање је започео у родном месту, наставио у Београду, где је успешно

завршио гимназију и Правни факултет на Лицеју. Тада му је професор на Лицеју био и

Ђура Даничић, под чијим је утицајем Новаковић почео да се занима више за филологију, а

ускоро постао и његов сарадник. Године 1865. постављен је за професора Београдске

гимназије. Редован члан Одсека за науке философске и фололошке Српског ученог

друштва од 14. новембра 1865, секретар и благајник од 1867. до 1873. године, а секретар

Одсека за науке философске и фололошке од 1878. до 1880. године. За библиотекара

Народне библиотеке и кустоса Народног музеја бива постављен 1869. године, да би већ

1871. године био изабран за хонорарног професора филологије на Великој школи.

Оснивањем Српске краљевске акадмије (СКА) постаје њен редован члан 5. априла 1887.

године. На месту секретара Академије философских наука био је у периоду од 22.

22

Д. Т. Батаковић, Нација, држава и демократија. О политичким идејама Стојана Новаковића; Стојану

Новаковићу у спомен о осамдесетогодишњици смрти /ур. А. Митровић, Београд 1996, 147-153.


~ 11 ~

фебруара 1892. до 22. фебруара 1896. године, а за председника СКА од 1. фебруара 1906.

године, на чијем челу је остао све до краја свога живота. Био је један од оснивача и први

председник Српске књижевне задруге, од 1892. године, чији је главни задатак био ширење

писмености и јачање српског идентитета путем књиге и културе. За дописног члана

Југословенске академије знаности и умјетности из Загреба изабран је 1870, за члана

кореспондента Императорско-руске академије у Санкт-Петербургу 1877, иностраног

члана Чешке академије наука 1901, а дописног члана Француске академије наука 1913.

године.23

Сам његов историографски рад је у тесној вези са политичким и државним

ангажовањем и обрнуто, његово историјско знање му је било од велике користи за

разумевање савремених политичких догађања, односа и утицаја на Балкану тога доба и

било од великог значаја на његове погледе и активности, нарочито у дипломатији.

Поштујући интерес да је народу неопходна неоспорна научност, код Новаковића је

приметан и „политички“ мотив који је подстицао његову научну заинтересованост, јер је

без сумње научно сматрао вредним и корисним за политику и националне циљеве. При

том није никада политику узимао као одредницу науке, а све према начелима Фистела де

Куланжа.24

Науку је сматрао корисном за националне интересе и зато историјску науку

није стављао у контексту дневне политике или националне идеологије. Политику је

одвајао од науке, али је сматрао да се политиком може и треба бавити на научним

основама. Својим активним учешћем и искуством у политичком животу успевао је да

дубоко проникне у историјска кретања и процесе и боље их разуме, као и да из историјске

вертикале наше прошлости црпи знања на основу којих ће радити на стварању

националних планова Србије тога доба. Сматрао је да ће у прошлости наћи одговор на

правилно решење савремених балканских размирица, и да ће аргументованим чињеницама

из прошлости, Србија најбоље бранити своје интересе и претензије. Стојан Новаковић је

на прави начин успео да споји у себи најбоље карактеристике једног научника и из науке

користио све оно што је сматрао вредним за политику, не допуштајући у исто време да му

23

М. Војводић, Стојан Новаковић, Наша прошлост: часопис Историјског архива и Друштва историчара

среза Краљево, Бр. 10, Краљево, 2010, 9, 13-14. 24

„Патриотизам је врлина, а историја је наука“


~ 12 ~

савремена политика, замагљује или искривљује историјске погледе, засноване на

позитивистичким методама савремене европске историографије.25

Стојан Новаковић се јавним и државним пословима, а пре свега дипломатијом, бавио

више од пола века. Свој политички ангажман је подредио испуњењу најважнијих

националних задатака, а пре свега стањем и судбином српског народа, који је живео ван

матице у двеју царстава, Османском и Хабзбуршком.

Треба напоменути да је након добијања хатишерифа из 1830. и 1833. године, и

стварања Кнежевине Србије, настао известан застој у ослободилачким тежњама према још

неослобођеним деловима српства у Османском царству и њиховом окупљању око

новоствореног државног језгра. Овакво стање можемо боље разумети, ако имамо у виду

потребе стабилизације прилика у земљи, након прикључења нових шест нахија. Нови

полет настаје убрзо, четрдесетих година XIX века, а најбољи показатељ тога је и настанак

знаменитог „Начертанија“ од стране Илије Грашанина, тј. нацрта плана спољне политике

Србије ка заграничним српским крајевима у Османском царству, а са крајњим циљем

њиховог ослобођења и присаједињењу матици Србији, као стожеру окупљања свих

Срба.26

Као млади студент, шездесетих година XIX века, Новаковић је припадао генерацији

младих Срба, која је са одушевљењем прихватала идеје Вука Краџића, Ђуре Даничића,

Бранка Радичевића, Петра II Петровића Његоша и других, која је својим радом у

књижевности, политици и новим националним полетом поново покренула буђење

националне свести и ширење напредних идеја, исказавши спремност да буде носилац

главних националних задатака земље. Практични резултат тога је било и оснивање

патриотско-књижевне омладинске организације „Уједињена омладинска српска“, у чијем

оснивању 1866. године је активно учествовао и сам Новаковић, који ће на Преображенској

скупштини, у Београду 1867. године, обављати функцију њеног секретара. Организација,

основана на најширим српским основама од ђачких удружења српске Војводине и Србије,

25

А. Митровић, Научност и служење народу – схватање историјске науке код Стојана Новаковића; Стојан

Новаковић - личност и дело. Поводом 150-годишњице рођења (1842-1992), зборник радова, САНУ, Београд,

1995, 195-196. 26

Р. Љушић, Књига о Начертанију – национални и државни програм Кнежевине Србије (1844), Београд

1993. ; Исти, Историја српске државности, књ. II, Нови Сад 2001, 117-130.


~ 13 ~

имала је превасходни задатак да подстакне буђење националне свести, ширење напредних

идеја заснованих на националном романтизму, подстакнутих националним покретима у

Западној Европи тога времена, који су предходили уједињењу Италије и касније Немачке,

а за чијим примерима су желели да се угледају и по питању српског ослобођења и

уједињења, поставши тако „колевка српске националне акције.“27

Њено оснивање је било

врло значајно и због извесног застоја у активној националној политици Србије тога доба,

због плана кнеза Михаила (1823-1868)28

за стварањем офанзивног балканског савеза и

балканске федерације.29

Смрћу кнеза Михаила, јуна 1868. године, и доношењем новог

Устава 1869. године, као и оснивањем првих политичких странака стекли су се услови за

преношењем њихових активност са књижевног, на политичко поље рада.30

На почетку своје политичке каријере, Новаковић је приступио тада новоформираним

либералима, под вођством Јована Ристића и тиме отпочео своју дугогодишњу каријеру

политичара, државника и дипломате. Управо на предлог Ристића, Новаковић је, као његов

четврти члан, ушао у „Одбор за школе и учитеље у Старој Србији31

, Маћедонији32

и Босни

и Херцговини“,33

1872. године. Основан августа 1868. године захваљујући Јовану Рисићу,

једном од три намесника малолетног кнеза Милана, а на основу предлога митополита

Михаила из марта и априла исте године, одбор је био први институционализовани

механизам у напорима тадашње Србије да настави ка ширењу националне свести и

27

М. Војводић, Стојан Новаковић и Владимир Карић, Београд 2003, 21. 28

Година у загради означава време владаревог живота, кнез Србије у два наврата, прво од 1839. до 1842, а

затим од 1860. до 1868. године. 29

Р. Љушић, Историја српске државности, књ. II,111-113. 30

М. Војводић, Стојан Новаковић у служби националних и државних интереса, Београд 2012, 4. 31

Стара Србија се у историографији сматра за централну област средњевековне српске државе и чија се

територија оквирно поклапала са тадашњим границама Косовског вилајета (1878-1912), са чиме се слагао и

Стојан Новаковић. Види детаљније: С. Терзић, Стара Србија-драма једне цивилизације, Београд 2012, 17-44;

Исти, Историјско-географске представе о Старој Србији у Европи и мећу Србима, ИИ САНУ, Београд

2011, 18-19. ; Ј.Цвијић, Балкански рат и Србија, антропогеографски и антрополошки списи II, Београд 1996,

255; Исти, Балканско полуострво и јужнословенске земље-основи антропогеографије, Београд 1987, 65.

„ Стару Србију можемо Шаром и скопском Црном Гором поделити на двоје: северну и јужну“. Види:

М.Ј.Николајевић, Географија Балканског полуострва, Додатак Ратнику, уза свеску за март 1905, Књ. III-

Војна географија европске Турске, Београд 1905, 199. 32

Први који је детаљно описао границе српских претензија у Македонији био је географ Владимир Карић ,

са чијим ставом се слагао и сам Стојан Новаковић. Види детаљније: М. Војводић, Стојан Новаковић и

Владимир Карић, 30; Ј.Цвијић, Балканско полуострво, 465.

„Македонија обухвата, дакле, поглавито средњи и доњи слив Вардара, крајеве око великих језера на западу

и до Струме, а негде и до Месте на истоку“. Види: М.Ј.Николајевић, Географија Балканског полуострва,

187-188. 33

М. Војводић, Стојан Новаковић у служби, 5.


~ 14 ~

просветно пропагандног рада према својим неослобођеним сународницима у Османском

царству. Долазак Новаковића, уз старе чланове архимандрита Панту Срећковића,

архимандрита Нићифора Дучића и Милоша Милојевића, било је врло плодоносан потез,

јер ће управо он постати идејни творац и главни покретач нове националне политике ка

јужним крајевима, а нарочито након Берлинског конгреса из 1878. године.34

Формирајући

своју владу, априла 1873. године, Јован Ристић је на место министра просвете предложио

Новаковића, који је тим чином напустио рад у Одбору, али одакле ће му искуство и рад на

просветно-пропагандном пољу пуно значити на новој дужности и био почетак његовог

рада на националном програму у прекограничним крајевима. Као министар просвете се, у

јулу 1873. године, залагао за отварање Другог одељења београдске Богословије, које ће

образовати свештенике и учитеље за рад у Старој Србији, Македонији и Босни и

Херцеговини, због чега је и ушао у сукоб са митрополитом Михаилом. Такође се и старао

о слању књига у заграничне области, нарочито у Босну и Херцеговину.35

У влади Ристића

остао је до њеног пада у новембру исте године, када прелази конзервативцима, тако да у

децембру 1874. године поново постаје министар просвете у кабинету Аћима Чупића. а

исту функцију ће задржати и у влади Данила Стефановића, од фебруара 1875. године.

Избијањем Невесињског устанка 1875. године, и његовим ширењем на целу Босну

и Херцеговину, који ће изазвати и велику источну кризу (1875-1878), из које ће Србија

после два рата и Берлинског конгреса36

изаћи са само делимично оствареним националним

плановима, што ће имати далекосежне утицаје на даље планове и ток националне

политике српске државе, као и њену спољнополитичку оријентацију. Губитком

могућности било какве ангажованости на простору Босне и Херцеговине, а нарочито

потписивањем „Тајне конвенције“ 1881. године,37

којом је Србија била чврсто везана за

АустроУгарску, морала је сву активност окренути ка јужним крајевима,38

тј. Старој

34

М. Војводић, Стојан Новаковић у служби, 4-6. 35

Исто, 8-9. 36

Берлински конгрес је одржан од 13.јуна до 13. јула 1878. на коме је Србија добила државну независност и

територијално проширење на Топлички, Нишки, Пиротски и Пчињски округ, али изгубивши могућност

присаједињења Босне и Херцеговине, која је дата Аустро-Угарској као протекторат, због које је и Србија и

ушлау рат са Османским царством, у два наврата ( 30. јуна 1876. - 28. фебруара 1877. године и од 13.

децембра 1877. - 5. фебруара 1878. године). 37

Р. Љушић, Историја српске државности, књ. II, 181-184. 38

Територија коју је Србија касније ослободила у Балканским ратовима 1912/13. године (део Рашке области,

Метохија, Косово, Скопско-полошка област - Стара Србија и Вардарска Македонија), носиће термин Јужна


~ 15 ~

Србији и Македонији. Сама активност је морала бити одложена због више

спољнополитичких фактора, као што су преговори са Аустро-Угарском око спровођења

одредби Берлинског конгреса и Тајне конвенције, непријатељско држање Османског

царства, нарочито кроз активности тзв. Призренске (арбанашке) лиге између 1878. и 1881.

године, затим разграничење и означавање нове србијанско-османске границе,

нестабилност са новим суседом, Кнежевином Бугарском. Ако свему додамо и

унаутрашњу, социјално-политичку кризу у земљи, проузроковану ратовима 1876-1878,

који су опустошили јавне финансије, а нарочито пограничне крајеве економски уназадили,

велики броја избеглица из неослобоћених српских крајева, апатије и незадовољство у

народу и Двору због одлука конгреса у Берлину, криза добија много дубљи и

свеобухватнији карактер. Нарочито велико разочарење је владало због неочекиваног става

Русије према Србији и српском питању уопште, на Берлинском конгресу.39

*

Након стицања основних предуслова за наставак активне политике Србије, пре

свега завршетка разграничења и смиривања покрета Арбанаса, кренуло се ка

редефинисању стратегије коју ће у наредим деценијама водити српска држава, а као

главни покретач и реализатор истакао се Стојан Новаковић. Посао се морао покренути од

почетка, јер су за време српско турских ратова све српске школе биле затворене, књиге

уништене, а народ изложен репресији и насиљу.40

Свестан, након неуспешног Берлинском конгреса,41

да је било какав нови рат или неки

други револуционарни начин решавања српског питања осуђен на неуспех, Новаковићева

замисао је била да се српски интереси у Османском царству остварују мирним и

дипломатским средствима и тежити помирљивој политици према Порти. Први

организовани подстрек у реактивирању Србије ка јужним крајевима, потекао је од владе

Милана Пироћанца, 1883. године, у којој је Новаковић имао ресор министра унутрашњих

дела. Сама иницијатива је привремено била заустављена због недостатка финансијских

Србија. Овај термин је активно коришћен све до 1945. године, док је формално-правно од већине ове

области 1929. године, у оквиру Краљевине Југославије, образована „Вардарска бановина“. Види: В.

Јовановић, Вардарска бановина 1929-1941, 15; С. Терзић, Стара Србија, 33, 269-286. 39

М. Војводић, Стојан Новаковић у служби, 11-13. ; Исти, Стојан Новаковић и Владимир Карић, 23; Г.

аутора, Косово и Метохија у српској историји, Београд 1989, 212, 216-217, 224-227. 40

М. Војводић, Стојан Новаковић у служби, 21-22. 41

М. Војводић, Стојан Новаковић о Берлинском конгресу, Изазови српске спољне политике (1791-1918),

огледи и расправе, Београд 2007, 59-71.


~ 16 ~

средстава и већ раширене пропаганде Грчке и Бугарске, а и сам однос османске Порте

према њиховим активностима је био много благонаклоњенији од оног према Србији.42

Након позитивних сигнала из званичног Беча о активирању Србије ка југу и њеним

просветно-културним и пропагандно-политичким активностима, што је требало да буде

противтежа русофилском утицају из Бугарске, влада Милутина Гарашанина је, марта

1885. године, донела стратешки документ, под насловом „Упутство за одржавање

утицаја Србије у Старој Србији и Македонији“.43

Тим планом Србија је желела да концентрише своје напоре у заштити права Срба у

Османском царству, ојача свој утицај у њој и српско питање поново актуелизује у

европским дипломатском круговима. Уз то је сарадња и ангажовање министарства

иностраних дела било од велике важности за успех плана. Србија је овим планом кренула

да своје интересе одбрани путем легалних средстава, поштовања османских закона, добије

званичан карактер и као таква изгуби свој илегални и оружани облик, како је и сам

Новаковић инсистирао.44

Основно што је по њему Србија требало да тражи од османских власти било је:

1) Отварање српских дипломатско-конзуларних представништава.

2) Добијање владичанских места тамо где Срби шине већину становништва.

3) Отварање српских школа и књижара, слање учитеља и књига.

4) Признавање српског народа у Османском царству, тзв. „Срб-милет“-а.

5) Отварање српске штампарије и листа „Вардар“ у Цариграду. 45

42

М. Војводић, Стојан Новаковић у служби, 16, 33-34. 43

Исто, 17. 44

Исто, 19. 45

В. Стојанчевић, Стојан Новаковић у своме времену и историји српског народа, Стојан Новаковић -

личност и дело. Поводом 150-годишњице рођења (1842-1992),САНУ, Београд, 1995, 17; М. Војводић, Стојан

Новаковић у служби, 17-23.


~ 17 ~

Међутим, за озбиљнију реализацију Упутства испречио се српско-бугарски рат, изазван

тзв. „Пловдивским превратом“, тј. присаједињењем Источне Румелије Бугарској, што су

краљ Милан и српска Влада протумачили као кршење одредби Берлинског уговора и

покушаја поновне успоставе Велике (Санстефанске) Бугарске, са великим инспирацијама

ка српским државним и етничким територијама.

Тек потписивањем мировног споразума 3. марта 1886. године, као и постављањем

Стојана Новаковића на место посланика Краљевине Србије у Цариграду, исте године,

стекли су се сви предуслови да српско питање буде напокон реафирмисано, а сама акција

буде покренута са много више упорности, доследности, енергичности и систематичности

него у ранијем периоду.

Једна од институција која је била покретач тог новог таласа српске просветно-

пропагандне активности, била је „Друштво Светог Саве“, основано 1886. године, под

покровитељством краља Милана Обреновића.46

У оснивању Друштва је, као један од

истакнутијих, учествовао и Новаковић, а њен превасходни задатак је био да шири српску

националну мисао путем књига, просвете и слања учитеља и поверљивих људи у области

Старе Србије и Македоније, као помоћно средство српске акције, кроз “(...) незваничну

акцију, како би се цео фронт деловања раширио, облици рада постали разноврснији, а

извора и организатора било више, чиме се и теже томе могло супротставити“, а рад

подсећао на некадашњи Одбор за школе и цркве ван Србије из 1868. године.47

Главни

задаци Друштва били су да води активан, паралелан са јавно-државним настојањима,

допринос спречавању однарођивања српског живља. У том смеру главни задаци су или

тројаки: кулурно просветни рад на терену, издавачка делатност и оснивање и школовање

учитељског особља из јужних области, које би све враћало и настављало просветитељску

мисију.48

Осим ових делатности друштво је било активно и у обнављању старих и

подизању нових школа широм Старе Србије и Македоније.

46

др Ј. Х. Васиљевић, С. Томић, Споменица Друштва Светога Саве (1886-1936), књига 47, Београд 1936, 1-

87, 137-311; М. Војводић, Друштво Светог Саве: документи 1886-1891, Београд 1999, 7-14. 47

http://www.sveti-sava.org.rs/index.php/o-nama/istorijat-drustva; М. Војводић, нав. дело, 7. 48

Друштво је од 1887. године редовно издавало свој часопис Братство, док је крајем исте године основана

Светосавста вечерња школа, чији ће рад званично почети јануара 1888. године. Исте те године оснива се и

Припремна светосавска школа, која је функционисала у виду скраћеног курса за ђаке који су већ имали неко

минимално образовање и припремали се за даље учитељско школовање у државним школама и Лицеју.

Најзначајнија образовна установа коју је основало друштво свакако је Светосавски пансион, нека врста

интерната за ђаке пореклом из Старе Србије и Македоније, која ће након завршетка Светосавског дома 1890.

http://www.sveti-sava.org.rs/index.php/o-nama/istorijat-drustva


~ 18 ~

На основу Упутства, у чијем креирању је, као министар унутрашњих дела,

непосредно учествовао и које је подразумевало активно укључење Министарства просвете

и црквених дела, као и Министарства иностраних дела, интезивирано је коришћење

значајних финансијских средстава за посебне намене, које је имала да одобри Народна

скупштина, слање агената, учитеља, свештених лица и књига и оснивање конзулата у

Старој Србији и Македонији и уз то, отварање школа, читаоница и цркава и покретање

листова на српском језику. Координатор целе културно-просветне акције, која је отпочела

1886. године, требало је да буде српско Посланство у Цариграду, па је у том циљу, упућен

на то место Новаковић, као један од најбољих познавалаца прилика у Турској.

Осим неповерења бугарког и грчког фактора на терену, османске власти су нарочито

након 1890. године на све начине желеле да спрече или умање активности Друштва на

простору јужних српских крајева, увидевши какве је резултате за врло кратко време

постигло. Под притиском османских власти, као и због бојазни да такав став може утицати

негативно на даље напоре званичне Србије да у складу са Новаковићевим смерницама

одржи какав такав туркофилски курс, а тиме нашкоди српској ствари у Османском

царству, као и односима две државе, Министарство иностраних дела је септембра 1891.

године, укинуло сваку државну помоћ, коју је оно од свог оснивања добијало.49

Један од

разлога за овакав потез може бити и бојазан да Друштво не преузме у још већој мери

активности, које је преко своје конзуларно-дипломатске мреже у Старој Србији и

Македонији преузимало Министарство иностраних дела, односно Министраство просвете

и црквених, када је у питању школовање просветно-црквених кадрова, у самој Краљевини.

Овим чином Друштво је до свог гашења 1941. године наставило и даље да испуњава своју

мисију, махом издавачку, али никада тако интезивно и са тако видљивим резултатима као

до тада.50

Друштво је од тада функционисало у облику приватног фонда, уз минимално

учешће државе.

Постављањем на место посланика у Цариграду, у свом првом мандату (1886-1891),

Новаковић је започео своју дугогодишњу дипломатску каријеру. Својим радом на новој

дужност требало је, као носилац и главни вођ српске народне акције, да удари темеље и

године прерасти у Богословско-учитељску школу, у којој ће предавања почети јануара 1891. године. Види:

М. Војводић, Друштво Светог Саве, 9-10. 49

Исто, 11. 50

Исто, 11-12.


~ 19 ~

организује широку активност зарад одржања српског народа у европској Турској.51

За

Новаковића су перо и књиге били ефикасније оружје борбе од топова и пушака. Време

устанака и буна је прошло, а националне интересе је требало бранити модерним

средствима и на дуже стазе, плански и подједнако упорно као у „правом“ рату. Србија је

покренула својеврсну „реконквисту“ у крајевима где су се налазиле старе српске

престонице, баштина њене државности и идентитета, и што је најважније, обесправљен

народ српски, свестан својег историјског трајања, сав окренут ка својој матици,

Краљевини Србији.

На Новаковићеву иницијативу, Посебно одељење за српске школе и цркве у Старој

Србији и Македонији је из Министарства просветних и црквених дела премештено под

надлежност Министарства иностраних дела 1889. године, под називом Просветно-

политичко одељење.52

Овај потез је био сасвим логичан, ако се зна његов допринос у

стварању планова и раду на најважнијим националним задацима, чиме је и наступила нова

етапа у његовом раду на националним задацима, тј. са унутрашњег прешао на

спољнополитички терен. Стварајући мрежу поверљивих људи на терену, а на Порти

стичући поверење османских власти и других дипломата, уз углед научног радника, који

му је био од велике користи, убрзо су уследили и конкретни резултати на терену.

Отварањем српских конзулата у Скопљу и Солуну 1887. године, а затим и у

Приштини и Битољу 1889. године,53

за шта је најзаслужнији био Новаковић, стварају се

центри и темељне основе из којег ће се још јаче ширити просветно-културна и

пропагандно-политичка радња, што ће позитивно утицати на повећање броја школа,

учитеља, књига, а самим тим и на јачање народне свести међу локалним Србима.54

Не

треба заборавити, да су конзулати били и јак психолошко-морални подстицај, јер је Србија

тиме стављала до знања да на своје сународнике није заборавила и да могу очекивати

њену сталну заштиту и потпору, као и места која ће их окупљати и усмеравати.

У својим напорима Новаковић се доследно држао туркофилске политике и легалних

метода рада, уверен да једино помирљивом политиком према Порти може остварити

51

Група аутора, Косово и Метохија, 231-234. 52

А. Растовић, Велика Британија и македонско питање 1903-1908. године, Београд 2011, 181. 53

Конзулати су отворени на основу претходно потписане привремене Конзуларне конвенције од 4. септембра

1886. године. Види: М. Војводић, Стојан Новаковић и Владимир Карић, 25. 54

Г. аутора, Косово и Метохија, 240-243.


~ 20 ~

зацртане циљеве, иако је знао да им је вазална Бугарска увек била потребнија, ближа и

мање опасна од независне и „немирне“ Србије. Сама помисао на било какву агресивну

активност Србије, била би скупо плаћена, а то би још и више уназадило и онако већ лошу

слику о „вечитом бунџији Балкана“, док би остали Срби били изложени још оштријим

притисцима и насиљима. Такође је увидео да Србија своје циљеве не може успешно

испунити, уколико се озбиљније не ослони на Русију, у чији се утицај на Поти и лично

уверио и саветовао Владу, да ублаже, ако већ не могу да промене, изразити аустрофилски

курс спољне политике, због којег је у напустио Владу Гарашанина 1885. године. Као

повољна околност указала се династичка промена у Бугарској 1887. године и извесно

захлађење односа с Русијом, што је Новаковић желео да искористи у српску корист.55

Црквено, односно питање владичанских места је било врло значајно у раду

Новаковића као посланика у Цариграду. Правилно схватајући значај који црква има за

одржање народне свести, имао је за циљ да на владичанским местима у Скопљу56

и

Призрену, дакле на територији Старе Србије, буду постављене српске владике. Знајући да

тако нешто не може тражити од бугарске Егзархије, окренуо се интезивно ка придобијању

Васељенске патријаршије. Наиме, од њеног оснивања 1870. године, Егзархија је разбила

црквено јединство „грчке“ цркве, која и ако је основана као словенска, у суштини никада

није напустила бугарски карактер, са главним задатком даље бугаризације на Балканском

полуострву и као врло ефикасно оруђе у рукама званичне Бугарске.57

Њено фаворизовање

од стране османских власти је дакле сметало и Србији и Грчкој, те су се нашли као

природни савезници у спречавању дањег ширења бугарске пропаганде. У том циљу је

Новаковић водио преговоре са грчким послаником у Цариграду, Маврокордатом, у више

наврата током 1890. и 1891. године. Иако из тих разговора није било конкретнијих

резултата, а пре свега у вези са поделом интересних сфера, ипак је Новакоић успео да

придобије грчког колегу по питању признања Србији епископских столица у Скопљу и

Призрену.

Свој први мандат на месту посланикау османској престоници Новаковић је завршио 1891.

године и то врло успешно. Иза себе је оставио јаку основу српске националне и културно-

55

М. Војводић, Стојан Новаковић у служби, 34. 56

При оснивању Егзархије 1870. године, у њен састав нису биле укључене епархије у Скопљу и Охриду, али

се оне налазе на списку епархија већ 1872. године. Види: М. Војводић, Стојан Новаковић у служби, 36. 57

В. Стојанчевић, Стојан Новаковић у своме времену, Стојан Новаковић - личност и дело, 15-17.


~ 21 ~

просветне делатности, а свакако најзначајнији резултат у првом мандату јесте отварање

конзулата. Ударајући темеље српске националне политике у Османском царству, која је

несумљиво имала и његов лични печат, Новаковић је све то остварио и поред ни мало

повољних околности које је затекао приликом доласка у дипломатску „неуралгичну

тачку“ Балкана.

У међувремену обављајући дужност члана Просветног савета при Министарству

иностраних дела, на молбу краља Александра Обреновића, јула 1895. године формирао је

свој кабинет, у коме је још имао и функцију министра унутрашњих дела. Врло вешто је

избегао даље затезање односа са АустроУгарском, нарочито због тога јер је баш тада и

истицао рок важења Тајне конвенције58

, при чему се северни сусед опирао да Србију

пусти из своје сфере утицаја. Новаковић је вештим дипломатским ангажовањем изместио

спољну оријентацију Србије ка Бечу и полако почео да тражи ослонац у Русији, а такође и

истицао потребу ближе сарадње и координације са Црном Гором.59

Таква политика га је

коштала мандата у децембру 1896. године, и због притиска АустроУгарске, краљ

Александар је оборио његову владу. Након овакве одлуке Двора, Новаковић је, из револта,

распустио Напредну странку, чији је један од оснивача и вођа био, до тада окарактерисану

за „дворску“ и већином аустрофилски оријентисану. Током свог мандата доста пажње је

посветио и о стању Срба у Османском царству, наставивши пут који је започео као

посланик. Током свог краткотрајнох мандата Србија је кренула много ангажованије да

брани своје интересе у Старој Србији и Македонији, започевши својеврсну просветно-

школску, црквено-културну и дипломатску офанзиву са циљем да спречи даље ширење

црквено просветног утицаја бугарске Егзархије, као и политичко-терористичког, од стране

ВМРО-а на локално српско становништво. Свакако најважнији резултат Новаковићеве

ангажованости, као председника Владе, била је одлука Васељенске патријаршије и

османске Порте да се јануара 1896. године за рашко-призренског епископа изабере Србин,

Дионисије Петровић.60

На молбу, Владана Ђорђевића, Новаковић се враћа на место посланика у

Цариграду 1897. године. У међувремену су се ствари негативно измениле по српску ствар.

58

Р. Љушић, Историја српске државности, књ. II, 183. 59

Н. Ракочевић, Стојан Новаковић у документима Митра Бакића (1890-1896),Стојан Новаковић - личност и

дело, 125-129. 60

М. Војводић, Путеви српске дипломатије, Београд 1999, 316.


~ 22 ~

Руска подршка више није била тако јака, шта више била је поприлично резервисана да

стане на страну српских интереса, што не треба да чуди имајући у виду да се Србија

поново окренула АустроУгарској као главном спољно политичком савезнику. Бугарска

Егзархија је добила неколико владичанских места за које је Србија сматрала, па и сам

Новаковић као њен представник, да задиру у српску интересну сферу и планове.61

Увиђајући успехе које је Србија постигла, бугарски ВМРО је отпочела терористичке

нападе и атентате против виђенијих Срба, учитеља, свештеника, трговаца, а између

осталог 1894. године у Солуну је и основано „Друштво за убијање Срба“.62

Његов лични, а

свакако и највећи успех српске спољне политике у том тренутку, било је доношење одлуке

1899. године, од стране Васељенске патријаршије, о избору Фармилијана, Србина, за

митрополита скопљанске митрополије, који је 1897. године био изабран за њеног

управника. Само званично устоличење Фармилијана на владичанско место се

одугловлачило и Новаковић је такво стање тумачио недовољном подршком Русије и

Васељенске патријаршије на Порти. Поред свега, ово именовање је био још један изузетно

значајан допринос Новаковића за српске народносне циљеве и интересе, јер су се тим

чином у исто време ојачавале српске позиције у Старој Србији, а такође и даљи

егзархистички продор до некле ставио у равнотежу са српским. Сама одлука је остварена

и због значајне помоћи Русије на Порти, истина привремене, због грчко-турског рата и

тежње Порте да Србија остане неутрална у том сукобу.63

Ништа мање Новаковић није био ангажован, у сарадњи са српским конзулатима,64

у

заштити српског становништва од арбанашког насиља, што је резултирало и издањем тзв.

61

Појам „српска интересна сфера“ у Османском царству је доста сложено питање у дипломатско-

стратешком, етничком, географском, језичком, верском па и историографском погледу. У разговору са

грчким отправником послова у Београду 1885. и Маврокордатом 1980. године у Цариграду, Новаковић је

предлагао да приликом разграничења са Грчком, под српски утицај треба да буду укључени Косовски и

Битољски вилајет, као и северни део Солунског вилајета до Демир-Капије са долинама Струме и Месте,

искључно са Мелником и Неврокопом, а укучно са Струмицом. Новаковић се слагао и са мишљењем

Владимира Карића, који је у својој књизи „Српска земља“ 1882. године, одредио границу најјужнијих

српских области, тзв „српске Македоније“, противећи се тадашњем ставу да у границе Старе Србије треба

укључивати и северне области Македоније и да се Србија треба окренути етнографским границама, а не

историјским које би се требале бранити и сматрати их за своју интересну сферу. Види: М. Војводић, Стојан

Новаковић у служби, 37; Исти, Стојан Новаковић и Владимир Карић, 30, 41-42; В. Стојанчевић, Стојан

Новаковић у своме времену и историји српског народа, Стојан Новаковић - личност и дело, 21. 62

Исто, 17. 63

А. Растовић, Велика Британија и македонско питање, 182. 64

Б. Перуничић, Писма српских конзула из Приштине (1890 - 1900), Београд 1985. године.


~ 23 ~

„Плаве књиге“,65

у којима су детаљно наведени напади на српски живаљ, њихову

имовину и част. Овај извештај српских конзулата у Османском царству је требао бити

представљен на Хашкој конференцији 1899. године, али га је због притиска

АустроУгарске, Србија повукла.66

Арбанашки покрет,67

иако је имао аутономашки призвук, ипак је циљно и свесно

био подстицан од османских власти, као средство спречавања даљих ослободилачких

тежњи Срба и окруживања Србије у њеним тадашњим границама. Као директна

последица Велике источне кризе (1875-1878) и ратова против Османског царства (1876-

1878), који ће изменити политичку карту Балканског полуострва, основана је „Призренска

лига“ 17. јуна 1878. године. Овим чином су стране силе, а превасходно Османско царство

и АустроУгарска, уз сагласност Велике Британије, желеле да арбанашко питање поставе

као доминантно на Балкану (котлу народа) и у арени међународних односа послужи као

нека врста „монете“ за трговину хришћанских, словенских, а пре свега српских

територија, што се најбоље видело на Берлинском конгресу (1878). Управо је припрема

Берлинског конгреса била повод за оснивањем „Лиге“68

и тиме евентуално утиче да

територијалне прекомпозиције буду што мање на штету Османлија, и под султановом

влашћу остану поседи који имају стратешку важност и који би се могли лакше бранити у

неком будућем рату. Носиоци идеја великоарбанашких тежњи „Лиге“ били су Арбанаси

муслимани, тако да осим експанзионистичко-националне, у њој одлучујућу улогу има и

панисламска идеологија, заснована на Шеријатском уређењу и нормама, камену-темељцу

теократске османске државе.69

Више је него јасно да су иза кулиса „Лиге“, криле

тенденције очувања положаја османских поседа, који су и у Бечким круговима сматрани

као најсигурнији начин очувања status-a quo на Балкану, а тиме и брана Русији и њеним

65

Министарство иностраних дела, Препискао арбанаским насиљима у Старој Србији 1898-1899, Београд

1899. године (репринт издање 1998. године). 66

М. Јагодић, Српско-албански односи у Косовском вилајету (1878-1912), Боград 2009, 327-328. 67

С. Терзић, Стара Србија, 116-120; М. Јагодић, нав. дело, 17-30; Г. аутора, Косово и Метохија у српској

историји, 216-227. 68

Арбанашко политичко вођство се стално кроз историју трудило да у повољним спољнополитичким

околностима обезбеди подршку неке од страних сила за своје радикално-експанзионистичке планове. Осим

у очи и за време Берлинског конгреса (1878), такве тенденције имамо за време Лондонске (1913), Версајске

(1919) и Дејтонске конференције (1995). 69

Вође „Призренске лиге“ су у својим замислима планирали стварање „Велике Албаније“, аутономне у

односу на Порту, која би обухватала огроман простор централног Балкана, у границама четири османска

вилајета : Јањинског, Битољског, Скадарског и Косовског. Види: М. Јагодић, нав. дело, 20-23.


~ 24 ~

плановима, која су у највећој мери рачунала на православне Словене (најпре Бугаре,

мањим делом и Србе). Велике силе су креирале арбанашки покрет према својим

интересима, а не зарад „ослобођења“ Арбанаса. Арбанаси су и тада, као и данас, били

само пуко средство зауствављању Срба (двеју српских држава Србије и Црне Горе) да

изађу у околину Скадра и спусте се на море, односно овладају стратешким моравско-

вардарским правцем, као што је Османско царство коришћено за заустављњање Русије да

овлада мореузима. Не може се игнорисати ни стални идеолошко-пропагандни став

великих сила да су Арбанаси фактор равнотеже против словенске и хришћанско-

православне опасности са истока, њихове експанзије и „мегаломаније“, коју су цинично

желели да „обуздају“ безрезервном подршком и стварањем великоарбанашке

иридентистичке идеје и планова.

Поред свих неповољних околности у којима се статус Србије, а и Срба у опште налазио,

Новаковић се свим својим ауторитетом и умећем трудио да страним дипломатским

представницима истакне праву слику угрожености српског становништва и тиме оправда

своје захтеве на Порти, како би се такво стање изменило на боље или бар не би

погоршавало и сам биолошки опстанак Срба у Османском царству тиме био довен у

питање.

Почетком 1900. године бива премештен на место посланика у Паризу, али је после

неколико месеци, већ у новембру, постављен за посланика у престоници царске Русије,

Петрограду. На ово место је именован на инсистирање краља Александра, који је желео да

искористи Новаковићев високи углед у руским званичним круговима и ублажи став

руског двора по питању краљеве женидбе са Драгом Машин. Захваљујући вештим

дипломатским ангажовањем, Новаковић је овај задатак обавио са великим успехом и

поштедео Србију већих последица и дипломатске изолације.70

Његово најважније

деловање као посланика је и даље било питање положаја српског народа у Османском

царству и тежња ка придобијању руске подршке у одбрани националних интереса Србије.

Имајући у виду традиционално бугарофилски став Русије, Новаковић је тежио да се такав

једнострани поглед о стању на Балкану измени и донекле поправи у корист Срба.

Новаковић је био врло заинтересован у решавању тзв. „македонског питања“,71

70

М. Војводић, Петроградске године Стојана Новаковића, Београд 2009, 11-37. 71

В. Стојанчевић, Стојан Новаковић у своме времену, Стојан Новаковић - личност и дело, 15-21.


~ 25 ~

удипломатској служби, али и као историчар,72

које је сматрао као део ширег српског

питања у Османском царству. Нарочито је био ангажован у периоду доношења

Мирцштегског споразума 1903. године, између Русије и АустроУгарске, који је након

гушења Крушевског устанка у августу исте, предвиђао одређене рефоме у Македонији, у

границама Битољског и Солунског вилајета. Иако је Србија подржала овај план реформи,

ипак није била у потпуности задовољна, јер се те реформе нису односиле на простор

Старе Србије односно Косовског вилајета, где је српско становништво најкомпактније и

најбројније.73

Новаковићеви апели и више састанака са руским званичницима су остали

без видљивих резултата по српску ствар.74

Такав став је чврсто држала пре свега

АустроУгарска, у жељи да тиме придобије Арбанасе у Старој Србији. Овај реформски

план је унапред био осуђен на пропаст због отпора османских власти, арбанашких

великаша и сурењивости великих сила.75

Иначе сам план био је незнатно побољшана

верзија у односу на османски реформни план из 1902. године.76

Сво време ове кризе

Новаковић је упозоравао Владу, а пре свега краља Александра77

да се Србија не сме

упуштати у било какав авантуристички рат, сличан оном из 1885. године и да би

последице биле неповратно лоше по Србију и њен даљи статус међу великим силама. На

своју молбу, пензионисан је новембра 1905. године, чиме је окончао своју дугогодишњу и

врло успешну дипломатску каријеру.

Промену династије у Србији, после Мајког преврата, мирно је прихватио, јер није

био присталица апсолутистичке владавине последњег Обреновића и аустрофилског

правца у спољној политици земље. Начин династичке промене није сматрао за најсрећније

изведен и био је противник тако драстичног обрачуна са краљевским паром, извршеног у

виду војног удара.78

Повлачење из дипломатије, омогућило му је да се више посвети

72

С. Новаковић, Балканска питања, приредио Михаило Војводић, Београд 2000. године 73

А. Растовић, Реферат Јована Јовановића о односу Србије према реформској акцији у Солунском,

Битољском и Косовском вилајету, Мешовита грађа XXXI, Историјски институт, Београд 2010, 325-386. 74

А. Растовић, Велика Британија и македонско питање, 201-202; М. Војводић, Петроградске године

Стојана Новаковића, 44-65. 75

Г. аутора, Косово и Метохија, 263-273. 76

С.Недељковић, Стара Србија и турске реформе (Турски реформни програм из 1902. године), Филозофски

факултет Ниш, Ниш 2006. године. 77

А. Растовић, Велика Британија и македонско питање, 182-185. 78

М. Војводић, Петроградске године Стојана Новаковића, 89-103.


~ 26 ~

научној делатности. Већ 1906. године бива изабран за председника СКА,79

а исте године и

за председника обновљене Напредне странке.

Са места народног посланика јавно је упозоравао на експанзионистички став

северног суседа, а као промене политике Беча према Србији, указивао је на држање од

1905. и тзв. „Царинског рата“, као на пасивност и недостатак инацијативе са српске

стране.80

Догађаји покренути младотурском револуцијом из октобра 1908. године, а пре

свега анексија Босне и Херцеговине, показали су сву исправност ставова које је истицао

Новаковић. У време опште европске кризе, када су из АустроУгарске чуле ратне трубе, а

Бугарска својим поглашењем независности још више је прикљештила, у Србији је само

једна личност била довољно угледна и компетентна да стане на чело Владе и уз

спољнополитичке притиске, олакша унутрашњу политичку нетрпељивост радикала

Николе Пашића и самосталних радикала. Након оставке коалиционог радикалско-

самосталског кабинета, образованог у лето 1908. године, Новаковић је постао председник

Министарског савета (Владе - прим. аут.) од 24. фебруара до октобра 1909. године, коју су

чиниле Народна радикална странка, Самостална радикална странка, Напредна странка и

Либерална странка. У току свог деветомесечног мандата, уложио је велике напоре и сав

свој углед, како би Србија из целе ситуације изашла са што мање дипломатске штете и

укаљане части.81

Пре постављења на ту функцију, имао је 1908. године врло важну мисију

и био на челу делегације у посети султану Абдул Хамиду II (1876-1909), како би придобио

његову подршку за територијалну компензацију, коју је Србија тражила пред великим

силама. Овај покушај није био успешан, јер су се АустроУгарска и Османско царство већ

раније договорили, чиме је анексија Босне и Херцеговине била изгубљена ствар за Србију

и дефинитиван крај стања на Балкану, које је постојало након Берлинског конгреса из

1878. године.82

Након признавања резултата анексије, Новаковић подноси оставку и поново своје

активности усмерава на стање Срба у Старој Србији и Македонији. Као присталица

споразумевања и заједничке активности балканских држава, био је сагласан са склапањем

79

http://www.sanu.ac.rs/Clanstvo/IstClan.aspx?arg=385, 80

С. Новаковић, Најновија балканска криза и српско питање: белешке, размишљања, разговори и политички

чланци из 1908-1909, Београд 1910. године. 81

Г. аутора, Историја српског народа VI-I, Београд 1994, 171. 82

М. Војводић, Стојан Новаковић о Берлинском конгресу, Изазови српске спољне политике (1791-1918), 59-

71; ИСН VI-I,, стр. 167-173; И. Пржић, Спољашња политика Србије, Политика, Београд 1939, 141-146.

http://www.sanu.ac.rs/Clanstvo/IstClan.aspx?arg=385,


~ 27 ~

Балканског савеза 1912. године, за који је сматрао да наставља идеје и замисао кнеза

Михаила из 1868. године. Заступао је став да су за успешнно ослобођење својих

сународника, балканске државе, а пре свега је мислио на Србију, Бугарску и Грчку, морале

доћи до међусобног споразума, који би се заснивао на равнотежи међусобних снага, а не

превласти било које од њих. Свој став примене мирољубивих средстава у заштити српских

националних интереса у Османском цаству, у виду дотурања књига и отварања школа,

Новаковић ће у извесној мери прилагодити након 1908. године. Завршетком анексионе

кризе, а још више разочаран ставовима и политиком Младотурака према хришћанском,

односно српском становништву, која се суштински није разликовала од својих

предходника, сматрао је да Србија мора да стане у заштиту својих сународника и да ако

треба то уради и оружаном силом. Овај његов радикалнији став био је и последица стања

у османским провинцијама где су харале разне арбанашке банде, бугарске комите и грчки

андрати и, при чему је сигурност Срба бивала све мања, а њихов опстанак доведен у

питање.83

После успешно завршеног Првог балканског рата и ослобођења знатних српских

земаља на југу,84

а на предлог Николе Пашића, Новаковић је предводио делегацију Србије

на мировним преговорима у Лондону децембра 1912, где се одлучивало о судбини

европских османских територија, као и маја 1913. године у Букурешту, када се

преговарало о коначном миру и разграничењу са осталим балканским савезницама.85

Избијањем Првог светског рата, Новаковић се залагао да Србија што пре изради свој

ратни циљ и јасно га саопшти својим савезницима. Новаковићево схватање, уочи и на

почетку Великог рата,86

о коначном решењу српско питања било је да га Србија треба

решити у оквиру ширег југословенског, јер једино на тај начин, по његовом мишљењу, се

може успешно решити и имати подршку великих сила-савезница.87

На онову таквог става

83

М. Јагодић, нав. дело, 183-217, 225-305; Д. Богдановић, Књига о Косову, Београд 1999, 186-189. 84

Завршетком ратних операција, након Лондонске (30. мај 1913.) и Букурештанске мировне конференције

(10. август 1913), Србији је признато ослобођење дела Старе Рашке и Метохије, Косова и Вардарске

Македоније, укупно 39.500 км2, повећавши тиме своју државну територију на 87.800 км

2. Види: Р. Љушић,

Историја српске државности, књ. II, 28, 225-228. 85

М. Војводић, Стојан Новаковић у служби, стр. 360-379. 86

Назив које је до избијања Другог светског 1939. године имао Први светски рат, у општој комуникацији и

историографији. 87

М. Војводић, „Велика Србија“ у схватању Стојана Новаковића, Изазови српске спољне политике (1791-

1918), Београд 2007, 379-392; Исти, „О Великој Србији“, Стојан Новаковић у служби, 380-398.


~ 28 ~

није тешко разумети зашто се до краја свог живота залагао да се Србија повеже са својим

сународницима и другим јужним Словенима у АустроУгарској. Нема сумње да је овакав

Новаковићев став, који није био усамљен међу интелектуалном елитом Србије тога доба

(Ј. Цвијић итд.) имао велики утицај на доношење тзв. „Нишке декларације“ 7. децембра

1914. године, плана ратног циља Србије. Умро је у Нишу, тада ратној престоници

Краљевине Србије, 18. фебруара 1915. године.


~ 29 ~

б) - Научни радник - Новаковићев методолошки приступ и

допринос издавању извора иисторијској географији

• Методолошки приступ

За разумевање доприноса у развоју наше историографије и идеја које је

примењивао Новаковић у својим радовима, добро је знати и које су то основе сваке науке,

па и историјске. Најпре то је разумевање њене сврхе постојања, корисности, односно

друштвене улоге, затим предмет проучавања и на крају схватање научности, односно

свесности проблема остваривања сазнања, као и конкретних метода и начина да се до тих

сазнања дође.88

Новаковић је припадао генерацији критичких историчара, као и интелектуалној елити

уопште, која је Србију и њену науку увела у луку савремене европске критичке и

позитивистичке школе. У друштву у коме је романтичарско начин гледања на историју, уз

ослонац на народну традицију, био предоминантан у колективној свести нације, појава

Новаковића и њему сличних је био преломни тренутак и почетак рађања модерне српске

историографије, онакве какву је и данас познајемо. Сама сврха научне историографије, по

Новаковићу, имала је бар три кључне предности у односу на до тада доминантан став

романтичарске школе, која је историју подређивала националном и моралном васпитању.

Прво јер доприноси новом просвећивању, па тиме и васпитању нације, друго да се новим

погледима и методама и српска историографија укључује у ред модерних и просвећених

наука и култура, као авангарда целог друштва које има за циљ исто такву еманципацију, и

на крају јер је корисна у државним и националним пословима, тј. националним захтевима,

који су тиме постављени начвршће и доказиве основе. Време у коме је стварао

карактеришу недостаци које су све науке , које су у повоју, морале да прођу. То се пре

свега односи на немање, или бар не у довољној мери објављене, примарне историјске

грађе, истраживачких предрадњи и адекватне литературе. Тада је још увек било примарно

ширење изворне основе, откривање докумената, текстова. Временом ће управо ширење

изворне основе допринети и развоју критичке мисли и проблема веродостојности грађе и

88

А. Митровић, Научност и служење народ,173.


~ 30 ~

њихов однос са народном традицијом. Историографија је тек била у зачетку и многе

ствари је тек требало покренути, трасирати пут за следеће научне нараштаје. Новаковић је

својим залагањем и радом био један од стегоноша тог мукотрпног рада и у неким

областима се и није пуно одмакло од његових почетних истраживања и резултата.

Стварање метода, начела, задатака, циљева за низ научних дисциплина управо су његове

заслуге. Стојан Новаковић је за нашу историјску науку дао немерљив допринос не само

због разноврсних и научно заснованих научних дела, већ и за што је „први изрекао

сразмерно развијена и садржајна модерна теоријска становишта, упоредо засновао у

српској историографији и учење о методу и отворио питања сазнања, ово најпре трудом да

теоријски решава питање вредности традиције као историјског извора.“89

Као филолог по примарном академском образовању, Новаковић је на београдском

Лицеју стекао и знања из права, филозофије и историје.90

На тај начин је створио

својствени приступ у истраживачком раду, а тиме иинтересовање за различите историјске

теме које је обрађивао, за оно време нов у још младој српској историографији – приступ

компаративног истраживања.91

Из пажљивије анализе Новаковићевић радова можемо

приметити да је његов допринос методолошком унапређењу историјске науке у нас много

већи кроз његову примену у самим радовима, него ли конкретним теоријским

методолошким расправама. Изузимајући његову врло значајну расправу о народној

традицији и критичкој историји,92

он се том врстом расправа ретко бавио, али када је то

чинио, радио је врло темељно, а резултати и анализе, које у њима налазимо, показују врло

висок ниво знања и свести о најновијим методолошким принципима и ставовима

развијенијих историографија. Новаковић је рано постао упорни и предани истраживач

89

А. Митровић, Научност и служење народу, 174. 90

Стојан Новаковић и "Филолошка критика", изабрани критички радови Стојана Новаковића...[и др.], књ

4,прир. Божидар Пејовић, Нови Сад: Матица српска, Београд: Институт за књижевност и уметност,

(Будућност Нови Сад), 1975, 12, 16-27. 91

Д. Синдик, Рад Стојана Новаковића на издавању извора за историју српског народа; Стојан Новаковић -

личност и дело. Поводом 150-годишњице рођења (1842-1992), зборник радова,САНУ, Београд, 1995, 325-

326. 92

С.Новаковић, Народне традиције и критичка историја (Смрт краља Ст. Дечанског и цара Уроша). Прилог к

процени извора српске историје; Стојан Новаковић, Историја и традиција. Изабрани радови/прир.

С.Ћирковић, Београд 1982, 3-78.


~ 31 ~

историјских извора и тако дошао до меодолошког начела критичности,93

и истог се на

путу историјскох истраживања држао сво време своје научне ангажованости, а ништа

мање ни у дипломатско-државничком раду и политици. Сам Новаковић је још 1890.

године, у предговору „Села“, писао о објективном приказивању догађаја у својим

радовима и значају историјских извора при изношења закључака: „ја сам себи у дужност

поставио да нигде не остављам подлогу неизвесности, да не казујем ништа друго до оно

што се може утврдити споменицима (како их ја разумем) или народном традицијом (која

оном старијем времену припада).“94

Пажљив и предан посматрач развоја српске и

европске историографије, Новаковић је у својим методолошким гледиштима и ставовима

успео да споји поштовање према Ранкеу, француским историчарима епохе просвећености,

пре свега Волтеру и Гизоу, и тиме донесе новине у нашу науку, превасходно по питању

критике и анализе извора, ширине тема у проучавању, разбијајући стару праксу

истраживања искључиво политичке историје и крупних догађаја.95

Проучавајући Фистела

де Куланжа,96

Новаковић је од њега прихватио метод строге раздвојеностинаучности и

политичности у истраживањима, односно историчареве „ангажованости“ приликом

извођења закључака.

Најбољи пример „модерне“ методолошких гледишта и покренутих тема код

Новаковића, била је његова замисао издавања капиталног дела „Народ и земља у старој

српској држави“. Не удубљујући се у разлоге због којих то дело није завршено, мада је

недостатак извора био један од главних, морамо приметити сву ширину методолошке

замисли и историјских видика, разноврсности постављених научно истраживачких

питања. Теме које је желео да истражује, како је сам говорио, била су „Питања о краљу, о

властели и себрима, о администрацији и о државним достојанственицима, о меропсима, и

о отроцима, о поповима и о мајсторима, о питањима непокретне имовине, о баштини и о

пронији, о баштиницима и о пронијарима, о градовима, о трговима и оселима у старој

93

А. Б. К. Стојковић, Историозофски погледи Сојана Новаковића; Стојан Новаковић - личност и дело.

Поводом 150-годишњице рођења (1842-1992), зборник радова,САНУ, Београд, 1995, 212-214; Стојан

Новаковић и "филолошка критика",13, 15-17. 94

Село из дела „Народ и земља у старој српској држави“, од Стојана Новаковића, Глас XXIV СКА, Београд

1892/репринт у Стојан Новаковић, Народ и земља у старој српској држави/ прир. С,Ћиркоић, Београд 2002,

6. 95

С. Ћирковић, Историографија као огледало времена – о једној Новаковићевој антиципацији; Стојану

Новаковићу у спомен о осамдесетогодишњици смрти, ур. А. Митровић, Београд 1996, стр. 48-52. 96

С. Новаковић, Село, 144, 253-254.


~ 32 ~

српској држави, о споменима старога живота сачуваним у традицији састављали би главну

садржину тога дела, и била би распоређена у неколико одељака.“97

Тиме је предмет

проучавања српске историје знатно проширио и допринео да и каснији истраживачи са

много веће ширине сагледају комплексност историјских кретања и тиме покушају да

отворе сасвим нове хоризонте у својим истраживањима. Сама замисао и унапред

постављени циљеви су свакако били испред свог времена, визионарски конципиране, у

научном и друштвеном окружењу које је било недовољно развијено и неспремно да, без

основних истраживачких предрадњи, буде погодно за стварање овако капиталног дела. О

озбиљности и посвећености на овој „енциклопедији“ привредне и друштвене историје

средњевековне Србије, говори чињеница да је расправа „Село“, која је по ауторовој

замисли требала бити само њен део, по већини каснијих, па и њему савремених

историчара, оцењена као Новаковићево најбоље и највредније историјско дело. Станоје

Станојевић истиче да је „Новаковићева расправа о селу најбоље је од свега што је он

написао на пољу наше историје“98

Својим обимним истраживањима и ангажовањем у

различитим областима, од филолошко-књижевних до историјско-политичких, Новаковић

је показао своју полихисторичност и интелект модерног историографа, чији резултати

постају јаснији тек са одређене временске дистанце у односу када је радио и стварао.

У прилог потпунијем сагледавању Новаковићевих научних вредности,

незаобилазно име је и Леополд Ранке. Његов посредни научни утицај на Новаковићев

развој методолошких и историозофских принципа, које је следио до краја свога радног

века, јасно се могу уочити у расправама о народној традицији и њеном односу према

критичкој историји. Новаковић је врло добро био упознат са најновијим правцима у

француској и немачкој историографији. Овај закључак проистиче ако се има у видупре

свега број дела која је наводио као литературу усвојим радовима, као и у научним

гледиштима која је заступао.99

Са Ранкеом се Новаковић доста рано упознао, још у

97

Р. Самарџић, Стојан Новаковић – Утемељитељ савремене српске историографије; Стојан Новаковић,

Васкрс државе српске, приредио Милован Витезовић, Београд 2000, XXIII. 98

С. Станојевић, Историјски рад Стојана Новаковића, IX-XXV; Стојан Новаковић, Турско царство пред

српски устанак 1780-1804/ приредио М. Витезовић, Београд, 2001, XXIV. С.Ћирковић, Недовршено

животно дело Стојана Новаковића, IX-XXI; Стојан Новаковић, Народ и земља у старој српској држави/

приредио С. Ћирковић, Београд 2002, IX-XIII; Р. Самарџић, нав.дело, XXIV-XXVI. 99

А. Митровић, Љубав и поштовање за Леополда Ранкеа – прилог схватању научности Стојана Новаковића;

Стојану Новаковићу у спомен о осамдесетогодишњици смрти, ур. А. Митровић, Београд 1996, 90.


~ 33 ~

студентским данима. На таласу романтичарског заноса и жеље за доказивањем, млади

филолог се показао врло вештим приликом превођења Ранкеове „Историје српске

револуције“,100

тачније немачког другог издања из 1844. године, када је имао само

двадесет и две године.101

Књига која је имала велики политичко афирмативни значај за

младу српску Књажевину, утицала је својим концептом, а нарочито критичким приступом

према изворима и на младог Новаковића. Своју приврженост Ранкеу, Новаковић показао и

тиме што је превео и треће Ранкеово издање, тада већ као искусан политичар и доказани

историчар.102

Предговор другог издања је у великој мери другачији од предговора у свом

првом издању. Док се у издању из 1864. пре свега налазе похвале Ранкеу за његово дело из

родољубивих разлога, у издању из 1892. године Новаковићеви налази су конкретнији,

истраживачки боље конципирани, са истицањем научно-методолошке вредности дела.

Тако Новаковић наводи да је „тако рана појава тако одличног (рада- прим. аут), из пера

тако ауторитетног, из извора аутентичних, није остала без утицаја на даљу судбину Србије

и у јавном европском мишљењу и при дворовима“, да се код Ранкеа „субјективно

проматрање грађе не може опазити“ и да његови закључци настају из нове изворне грађе

анализиране „филолошко историјском критиком“.103

Својим приказом, преставља праву

малу научну расправу, о којој су се позитивно изјаснили, као и о самом преводу, многи

савремени и каснији књижевни критичари и историчари.104

Тежећи да следи Ранкеову

синтагму „саопштити као је у истину било“, Новаковић ставља начела објективности и

истинитости у саму суштину научног.

Прихватањем и применом модерних погледа позитивиста и „неоранкеоваца“, а пре свега о

критичком методу, задатку и сврси историјске науке, складу научног и уметничког,

богатству исказа, о моралној и практичној корисности истинске научности своме народу,

100

Пун назив: Л. Ранке, Историја српске револуције, превео Стојан Новаковић, део први, у Државној

штампарији, Београд 1864. 101

Три оригинална издања: Leopold Ranke, Die serbische revolution. Aus serbischen Papieren und Mittheilungen,

Hamburg, bei Friedrich Perthes, 1829; исти, Die serbische revolution. Aus serbischen Papieren und Mittheilungen,

Zveite ausgabe, Berlin, beiDunker und Humbolt, 1879./види: А. Митровић, Љубав и поштовање за Леополда

Ранкеа, 96. 102

У оригиналу: Л. Ранке, Србија и Турска у деветнаестом веку, превео Стојан Новаковић, Парна

штампарија Дим. Димитријевића, Београд 1892. Види: А. Митровић, Љубав и поштовање за Леополда

Ранкеа..., 89. 103

А. Митровић, Љубав и поштовање за Леополда Ранкеа, 109-111, 115. 104

Ј. Ристић, Љубомир Коваћевић, Станоје Станојевић, Љубомир Миљковић, Никола Радојчић; види А.

Митровић, Љубав и поштовање за Леополда Ранкеа, 101-105, 108-111.


~ 34 ~

Стојан Новаковић нам се приказује да је и сам припадао кругу модерних историчара. О

томе нам сведоче и његови ставови о тадашњим модерним историографским тенденцијама

у Европи „(...) где се тежи за тим да се историја подигне на висину науке, да се догађајима

и временима која она испитује пронађу и похватају закони, опет су најновији критичари,

не одричући велику заслугу овога тражења и труда, дошли до тога да историја мора остати

у исто време и уметност“, па додаје да због спољашњих и унутрашњих недостатака

историчар не може створити апсолутно објективну слику прошлости и закључује да

„Зависност пак ова чини, те последак историјских истраживања никада не може да изнесе

резултање сличне математичким или природњачким, па ни лингвистичким

резултатима.“105

Темеље Новаковићевог схватања научништва и суштине научног рада

огледао се у савесном, објективном и критичном раду на историјским изворима, ма које

врсте. Сагледавши саму суштину историографског делања, уочио је да модерне историјске

науке почивају на три главна стуба и то: на научном схватању, тј. научним циљевима, а

пре свега истинитости, научним истраживањима, тј. објективној критици извора и јасно

формулисаном и лепо уобличеном резултату истраживања.106

Историја мора бити

слушкиња истине, а Новаковић се тог моралног принципа верно држао.

У досадашњим погледима на Новаковићев допринос у научном, а самим тим и у

културно друштвеном развитку оновремене Србије, неретко се испушта његова улога у

посредном, али врло изразитом утицају на млађу генерацију историчара, прву која се

школовала за историографски позив.107

Руварац, а уз њега и Љубомир Ковачевић, је

својим јавним и врло жустрим расправама о проблему критике извора и њеног односа са

народном традицијом остао упамћен као симбол победе позитивиста над романтичарима,

новим над старим, модерним над превазиђеним. За разлику од њега, Новаковић се није

директно упуштао у расправе о појединим хронолошким, генаолошким и другим

питањима и њихове веродостојности уепском наслеђу, већ показао постојање и „трећег

пута“ и тиме се издигао степеник више у односу на тада две подељене струје наше

историографије. Новаковић је био први историчар који се окушао у сагледавању народне

традиције и да се методолошки постави и одбрани њихова вредност за историјску науку.

105

С.Новаковић, Народне традиције, 8-9. 106

А. Митровић, Љубав и поштовање за Леополда Ранкеа..., 123. 107

Свакао најзнаменитији су: Јован Радоњић, Никола Радојчић, Владимир Ћоровић, Станоје Станојевић итд.


~ 35 ~

Показавши тиме пут којим су требали стремити историчари романтичарског круга у

одбрани својих ставова према Руварцу и Ковачевићу. Својим слабим познавањем

историјске науке, историчари традиционалисти су потезали за политичко-васпитним и

моралним „аргументима“, уместо на методолошко-научној основи, неретко попримајући

обрисе личних сукоба и нетрпељивости. Нови методолошком приступу ка овој посебној

врсти извора, Новаковић не би могао понудити и урадити да није било његовог изграђеног

схватања о историјској науци и њеним задацима и циљевима, као и претходном искуству у

раду у области историје књижевности. У својој расправи о народној традицији, када

говори о заблуди о краљу Вукашину као „цареубици“, Новаковић правилно закључује

„(...) најбоље се посведочава колика је штета кад се у једном народу слабо негује

оригинално критичко обрађивање народне историје, колика ли је морална и политичка

корист садашњости од сигурног критичког познавања народне прошлости, од познавања

лишеног и обмане и претераности.“108

Настојао је да проширује и продубљује методе

испитивања и разумевања историје, узрочно последична веза јасно уочи и истакне, однос

традиције и изворне грађе јасно дефинише, прихвати коришћење помоћних историјских

наука и одабир тема прошири и изван политичке историје тј. истакне значај

полихисторичности. Управо ту његову особину истраживања разноврсних историјских

питања истиче и Станојевић наводећи да „Новаковић се са разлогом сматра за једног од

најбољих и најзнатнијих историка“, и по „разноврсности питања којима се бавио“, као и

„ширини погледа на народну прошлост у свим правцима, и по дубини концепције у

његовим радовима, који су обухватали све гране народног живота у прошлости.“109

Стварање „оруђа“ критичког метода која је понудио, сврстава га у ред историчара који су

овим спорењима дати и научно-теоријску и методолошку подлогу. Износећи став о

узрочности ниског нивоа научности у српској историјској науци и заблудама из епског

песништва које су још дубоко у општој свести, Новаковић наводи да „(...) то је дошло с

једне стране отуда што су прилично позно издани сви извори прве и друге врсте, а с друге

је стране сведочанство како је мало у нас напредовало изграђивање критичке историје или

критичко историјско обделавање појединих догађаја и времена наше прошлости.“110

108

С.Новаковић, Народне традиције, 7. 109

С. Станојевић, Историјски рад Стојана Новаковића, IX 110

С.Новаковић,Народне традиције, 16.


~ 36 ~

Време модернизације и напретка друштва, убрзане европеизације и урбанизације,

тражило је по својим мерилима и историју, а она је морала бити егзактна, емпиријска, на

научним методама усмерена и провереним резултатима заснована. Тај „терет“ из

романтичарских погледа, својеврсне учмалости епског песништва, српска историографија

је морала стрести као стари огртач, који постаје претежак и сувишан када ислужи сврси.

Након Руварчевих расправа и победе критичке историографије, која је потиснула

некритичко-субјективистичку методу у историјској науци, време романтичарског заноса

доба кнеза Михаила и „шарених лажи“ поезије биће остављени по страни, као реликт

историје и богатства народне свести. „Нова“ наука је желела да јасно омеђи своје модерне

границе, своје методе и правце и као таква спремно се прикљући композицији модерних

европских историографија.Макар и са последње станице. Уз неколицину водећих твораца,

Стојану Новаковићу припада прво и почасно место у својеврсном научном и друштвеном

заокрету ка Европи, а заснованом на строгом захтеву ка стварању сазнања критичком

применом научног метода. У то нема сумње.

• Рад на историјским изворима

У свом послу и раду Новаковић је, као човек који далеко одскаче од своје средине,

стално напредовао и развијао се, а тиме и његови радови бивали савршенији и бољи.

Стално је тежио да својим радовима захвати што ширу тематику и тиме као полихисторик,

макар и у рудиментној форми допринесе осветљавању најпроблематичнијих научних

питања, конкретно из националне историје Срба. Од песничких огледа и филолошких

расправа, занимања за стару српску књижевност и до правих историјских радова развијала

се упоредо, и што је још важније допуњавала, његова интересовања за филологију,

историју права, историју књижевности, историјску географију, етнологију, помоћне

историјске науке, историју цркве, развој институција, теорију политике. Својим

свестраним радом и знањем стекао је све потребне услове да се упусти у посао који се у

историјској науци сматра једним од најзначајнијих и најосетљивијих - рад на објављивању

историјских извора. Свој богати и плодоносни научни и истраживачки рад, Стојан

Новаковић је започео као филолог, још док је био ученик Ђуре Даничића, пре свега бавећи


~ 37 ~

се филолошким темама и објављивању старих текстова.111

Филолошко знање и искуство,

које је као млад стекао, биће Новаковићу од велике користи при каснијем писању

историографских радова, а нарочито при објављивању извора и њиховом превођењу са

пропратним коментарима и критикама.

Своје методолошке погледе на историјске изворе Новаковић је најбоље показао у

расправи о народној традицији и критичкој историји.112

У њој је све историјске изворе

поделио на „споменике“, као најпоузданије, и у које спадају „писма, натписи, новци итд.

тих времена“, затим „писце“, које је делио на „домаће и стране“, за које је истакао да

„зависе опет од њихових извора“и на крају, као трећи извор „народно мишљење или

народну традицију“.113

Овом својом класификацијом је показао да није довољно изворе

само објављивати, већ и да је њихова правилна подела и вредновање по значају, важан

предуслов за бављењем истраживачким радом у модерним историографијама, каква је и

српска тежила да постане. Само сазнање о повезаности и зависности историографије од

времена и културног стања друштва у коме обитава, обавезује нас да изворе на којима

радимо, испитујемо и са гледишта колико су у њима јаки трагови и утицаји „времена“ у

коме су настали. У своме исказу да времена имају према себи историју, Новаковић је

упозорио на релативност објективности, али којој је доследно у својим радовима тежио и

тај методолошки приступ можда и по најбоље применио приликом разумевања и

објављивања извора.

Свој рад на издавању извора Новаковић започиње још као студент, помажући Ђури

Даничићу приликом издавања Рјечника из књижевних старина српских. Даничић је у

предговору Рјечника, из 1863. године, напоменуо да му „око овог посла већ двије године

помаже ученик (...) Стојан Новаковић и свесрдно и вјешто“.114

Самосталан рад на

објављивању извора започео је 1866. године115

и тиме кренуо у истраживачки рад на пољу

историографије, и ако ће своје праве историјске радове објавити тек десетак година

111

Стојан Новаковић и "Филолошка критика",изабрани критички радови Стојана Новаковића...[и др.], књ

4,прир. Божидар Пејовић, Нови Сад: Матица српска, Београд: Институт за књижевност и уметност, 1975, 7-

27. 112

види напомену 49 113

С.Новаковић, Народне традиције, 9-10. 114

Исто, XI. 115

Хрисовуља краља Милутина манастиру Ртачком, 214-220, Гласник СУД XX, Београд 1866. године. /

наслов из Библиографија списа Стојана Новаковића, Српска краљевска академија, Годишњак XXIV (1910),

Београд 1911, 321.


~ 38 ~

касније. Како му је издавање извора био први научи посао, њима ће се бавити до краја

своје вишедеценијске каријере, а као врхунац тог ангажмана биће капитално дело

„Законски споменици српских држава средњег века“. Његова издања споменика

објављивана су у Гласницима Српског ученогдруштва, Споменицима Српске краљевске

академије и Старинама Југословенске академије знаности и умјетности из Загреба. И сам

свестан да се без познавања свих, или бар већине историјских извора, не може писати

научно заснована историја,116

трудио се да их што више пронађе и објави. Станојевић

наводи да је од укупно скоро 400 објављених радова (тачније 379 – прим. аут.), које је

објавио Новаковић117

, око 90 научних радова се односи на објављивање историјских

извора.118

Заступајући идеје западних историографских узора, Новаковић је као издавач

показао знатан ниво критичке свести, дајући тачне и проврене податке о самом извору.

Трудио се да каже о изворима које је објављивао што више података, од палеографских,

хронолошких, филолошких, топографских напомена и исправки, а нарочито о аутору и

мотивима да буду написани. Није обраћао пажњу којем историјском периоду припадају

извори које је објављивао, примарно желећи да их објави у што је могуће већем броју и

тако прошири основу за проучавање прошлости свог народа. Објављивао је изворе за

историју медицине, етнологије, књижевности, као и политичку, правну, црквену и

друштвену историју. Новаковић се својим радом придружио групи истакнутих научника,

као што су Павле Шафарик, Франц Миклошич, Медо Пуцић и Ђуро Даничић, који су

нашу историографију заслужили изузетним доприносом у ширењу изворне основе,

откривању докумената и текстова и великим бројем објављених историјских извора.У

своме раду, а нарочито на објављивању средњевековних историјских извора, највише се

примећује утицај Шафарика, Миклошича и Даничића.

Као и код писања оригиналних радова, Новаковић се највише интересовао за

средњевековни и период Првог српског устанка и приликом објављивања историјских

извора. По оцени Станоја Станојевића као издавач, Новаковић је увек био „поуздан и

скрупулозно тачан“, а „у своја издања износио све што има да се са језичког, историјског,

116

С.Новаковић, Народне традиције, 8. 117

Библиографија списа Стојана Новаковића, 316-410. 118

С. Станојевић, Историјски рад Стојана Новаковића, XII.


~ 39 ~

палеографског итд. гледишта каже о споменику који издаје.“119

Душан Синдик пак наводи

да би највеће замерке Новаковићу могли ставити филолози и наводи пример

„посрбљавања“ текстова, као и начин транслитерације са глагољице на ћирилицу, при

чемучесто „није обележавао сваку реч у којој је измена извршена, што данашњем читаоцу,

нарочито нестручњаку онемогућава да стекне било какав утисак бар о доследности

писара.“ Синдику није промакло и то да Новаковић не ретко у рукописима, који су

преписани између XVI и XVIII века, а знао за њихово средњевековно порекло, враћао

правопис на ресавски или рашки. Често је у својим издањима читаоце остављао без

података где се чува оригинал извора, осим када га је он први објављивао, док је у

осталим случајевима упућивао на претходна издања која је користио.120

Најзначајнији историјски извори које је објављивао, а тичу се средњег века и од

прворазредног значаја за упознавање наше прошлост, су: Законик Стефана Душана, цара

српског,121

који је по оцени Александра М. Соловљева текст који је најближи изгубљеном

оригиналу, и као такав трајна заслуга Новаковића.122

Примери књижевности и језика

старога и српско-словенскога123

, Матије Властара Синтагмат124

и Законски споменици

српских држава средњег века. Последње издање има посебан значај за српску

средњевековну историју, јер су у њему штампане све повеље са елементима правних

одредби, као и статути Котора и Будве.125

Такође је објављиваои биографије домаћих

светаца средњега века и то: житија Јоакима Сарандапорског, Јована Рилског и Петра

Коришког, затим Живот и службу Јована Кратовца, нову редакцију Житија Св. Саве од

119

С. Станојевић, Историјски рад Стојана Новаковића, XII. 120


личност и дело, 326. 121

Пуни називи издања: Законик Стефана Душана, цара српског 1349. и 1354. Издао и објаснио Стојан

Новаковић. У Београду, у Државној штампарији 1870. године, XXVI и 120; / Ново издање на које се односи

оцена Соловјева: С.Новаковић, Законик Стефана Душана, цара српског, изд. Задужбине Илије М. Коларца,

књ. 91, Београд 1898. године.Види: С.Новаковић, Библиографија списа Стојана Новаковића, Српска

краљевска академија, Годишњак XXIV (1910), Београд 1911, 329 122

Д. Синдик, нав. дело, 327. 123

Пун назив: С. Новаковић, Примери књижевности и језика старога и српско-словенскога, Београд 1904,

VII-XV Наслов из: С.Новаковић, Библиографија списа, 395. 124

Пун назив: СКА, Матије Властара Синтагмат. Азбучни зборник византијских црквених и државних

закона и правила. Словенски превод времена Душанова Издао Стојан Новаковић. Зборник за историју, језик

и књижевност српског народа. Прво одељење. Споменици на српском језику. Књига IV. Београд

1907.Наслов из: С.Новаковић, Библиографија списа, 401. 125

Пун назив: С. Новаковић, Законски споменици српских држава средњег века, СКА, пос. изд. књ. XXXVII,

Београд 1912.


~ 40 ~

Доментијана, Похвалу кнезу Лазару“, Похвалу Св. Симеону и Св. Сави од Теодосија,

биографију Св. Петке.126

Особиту пажњу је поклањао апокрифима, литерарно-црквеним делима које званична

црква није признавала и сматрала канонским списима. Од њих издао је: причу о дванаест

петака, слово пророка Јеремије о паду Јерусалима, младост Исуса Христа, рад апостола

Томе у Индији, мучење Св. Ђорђа, причу Афродитијана Персијанцима о рођењу

Христову, апокрифно јеванђеље Јаковљево, апокрифну причу о Јову, о Еноху, о

Антихристу, о препирању Исуса Христа са ђаволима, о Богородичиној смрти, откровење

Варухово, апокрифно житије Св. Петке и живот св. Василија Новог.127

О изворима за историју српског народа, који припадају историјском периоду који повезује

пад средњевековне Србије и почетак српске револуције, који су и тема овог рада, биће

више речи у следећим поглављима, где ће бити детаљно обрађени и анализирани,.

Новаковић је посебну пажњу обраћао на путописе и описе српских земаља, а и сам их је

писао.128

Издао је опис Србије од барског надбискупа Адама, из времена првих година

Душанове владавине, затим путопис Бертрандона де ла Брокијера о путовању кроз

Србију од Пирота до Београда из 1433. године. Поред тога издавао је и дневнике

Патријарха Арсенија III са његовог путовања у Јерусалим из 1682,129

Јеротија Рачанина

из 1704,130

енглеског путника др Брауна из 1699. године.131

Осим још неких путописа и

извора за овај период је врло важно његово издање Хаџи Калфе, о географији српских

земаља у XVII веку.132

У ову групу извора можемо навест и изводе из Хронике Ђурђа

126

С. Станојевић, Историјски рад Стојана Новаковића, стр. XII; С.Новаковић, Библиографија списа, 316-

410. 127

Ст. Станојевић, нав. дело, XIII 128

Пун назив: С. Новаковић, С Мораве на Вардар 26-28 октобра 1886, Два дана у Скопљу 14-15-16. јул 1905,

белешке и размишљања с пута; Балканска питања и мање историјско политичке белешке о Балканском

полуострву 1886-1905, 114. изд. Задужбине И. М. Коларца, Београд 1906,/прир. Михаило Војводић, Београд

2002, 3-46, 47-98. 129

С. Новаковић, Из Хронике Деспота Ђурђа Бранковића с додатком некојих докумената који се њега тичу,

Гласник Српског ученог друштва, књ. XXXIII, Београд 1872, 135-190. 130

С. Новаковић, Прилози к историји српске књижевности. VI Јеротија Рачанина пут у Јерусалим 1704.

год., Гласник Српског ученог друштва, књига XXXI, Београд (у државној штампарији) 1871, 292-310. 131

С. Новаковић,Белешке доктора Брауна из српских земаља од године 1669, Споменик IX , Београд: Српска

краљевска академија, 1891, 33-45 132

Хаџи- Калфа или Ћатиб Челебија: Турски географ XVII века о Балканском полуострву/ с помоћним

белешкама и образложењима приложио Ст. (Стојан) Новаковић, Споменик XVIII, Београд: Српска

краљевска академија, 1892.


~ 41 ~

Бранковића.133

Ову грађу је Новаковић, уз тачан превод и врло значајне коментаре које је

приложио и који се могу сврстати у мале научне расправе, ипак издавао у одређеној

журби, а све са жељом да их изда што више и што је могуће пре.

Значајан напор је Новаковић уложио и приликом објављивања извора који су

важни за историју нове српске државе, односно период Првог српског устанка. Том

приликом је желео да покрене научне кругове да је потребно издати један дипломатар у

којем би била обухваћена целокупна архивска грађа која осветљава врло значајан, а опет

документима не толико осветљен период „васкрса“ српске државе, како је Новаковић

волео да каже. Он је издао збирку врло важних докумената за историју Србије пред Први

устанак, затим извод из Пувиљовог путописа кроз Босну и Стару Србију 1807. године,

белешке из Мемоара Ибрахим-Менсур-Ефендије онеким догађајима у Босни и Србији

1813. и 1814. године, адресе Народних скупштина кнезу Милошу1817. и 1827. године, три

извештаја о заузећу београдске тврђаве 30. новембра 1806. године, неколико писама из

доба Првог српског устанка итд.134

У расправама, пре свих са Пантелијом Срећковићем, Иларион Руварац се бавио

конкретним и врло уским историјским питањима, махом из средњег века. Оне су биле

израз сукоба националног идентитета и поноса заснованог на народним традицијама,

тежње да историја служи политици, које су заступали историчари романтичарске епохе и

модерних научних принципа, утемељених на критици извора, идеалу истинитости,

тачности и објективности у историји.135

Био је међу реткима ко био спреман да епске

песме сагледа са научне стране, сагледа их критички и испита сву сложеност овог питања.

У свом пионирском раду о карактеру народне традиције као извора, Новаковић истиче

„два поглавита начела. Прво је, да је „народна историјска традиција извор увек врло

карактеристичан, увек останак или предање некадашњег јавног народног мишљења о

догађају, али да у њему ректо када одблескује објективна слика времена или догађаја с

којом би критични историк могао бити задовољан. Међутим, колико би било погрешно

примити наодну традицију као објективну слику догађаја, не мање би било погрешно и

133

види напомену 89. 134

С. Станојевић, нав. дело , XIV. 135

С. Ћирковић, Критички историчари-преломно доба српске историографије, О историографији и

методологији, Београд 2007, 91-99.


~ 42 ~

одбацити је само зато што није потпуно објективна слика догађаја.“136

Сврставши их у

једну од три врсте извора, најнижу по сазнајној вредности, свестан да „у нашој пак српској

историји играју врло знатну улогу извори треће врсте“ и да су „оне непрестано заступале

недостатак писане историје“,137

тежио је да изучавањем народне традиције прошири

познавање националне историје, увиду нове сазнајне вредности. Познавајући врло добро

скоро цео опус српских епских песама,138

Новаковић је у њима желео да покаже да могу

бити корисне и као историјски извор, а не само као морално образовно штиво са

уметничко-књижевном вредношћу и сагледавши их са много шире перспективе сматрао

корисним за науку, уколико се пажљиво критички анализирају. У расправи о народној

традицији Новаковић истиче да „(...) вредност и утицај народне историјске традиције на

историјске изворе уопште, па по том, наравно и на научну историју.“139

Популисање и

поштовање народне традиције, по Новаковићу, није било у супротности са тежњама ка

тачној и поузданој историји, и обрнуто, научна историја није била у супротности ка

јачању националне свести и интегритета у Срба. Највећа заслуга Новаковића је била што

није одбацивао народну традицију, већ је настаојао да се схвати као део народне свести,

колективног памћења одређених догађаја и личности, односно „(...) за упознавање духовне

физиономије народнога јавнога мишљења“140

и да је приближи истраживачима који су се

бавили историјским питањима, која су била тада слабо покривена документарном грађом.

Из Новаковићевих ставова проистиче закључак да се извори могу користити пре свега за

пручавање онога што посредно откривају (етичке и моралне карактеристике, етнолошки

подаци, ставови, уверења, свест, морал народа итд.), док подацима које директно

приказују, као што су историјски ликови и догађаји, морамо прићи са великим опрезом у

136

С. Новаковић, Народе традиције, 12. 137

Исто, 14. 138

Неки од радова Новаковића који се баве народним песмама: Српске народне приповетке, саопштио Ст.

Новаковић, српски летопис за годину 1861, II Будим 1862, 125-134; С. Новаковић, Косово. Српске народне

песме о боју на Косову. Покушај да се саставе у целину као спјев. У Београду у Државној штампарији 1871,

друго издање 1907; Исти, Стара народна песма о одласку Св. Саве у калуђере. Приложак литерарно-

историјски компаративном изучавању српских народнихпесама, Отаџбина 4, 41, 220 (године 1880); Исти,

Последњи Бранковићи у историји и народном певању 1456-1502, Летопис Матице српске, свеске 146, 147 и

148, Нови Сад 1886.године. Наслови из Библиографија списа Стојана Новаковића, Српска краљевска

академија, Годишњак XXIV (1910), Београд 1911, 317, 333, 354. 139

С. Новаковић, Народне традиције, 8. 140

Исто, 12.


~ 43 ~

историјском анализирању.141

Увидом у напоре Новаковића да нађе и прикаже заједничко у

историји и традицији, види се колико је видео даље и мудрије од својих савременика.

Свестан да је за време стране владавине на територијама некадашње средњевековне

српске државе много наших писаних споменика заувек нестало, сматрао је да стога треба

објавити што је више преостале изворне грађе. У своме напору се трудио да споменике

објави према тада важећим научним начелима, како историјским, тако и филолошко-

палеографским. Када није било могуће, обично због времена или доступности споменика,

трудио се да нам пружи бар правилно прочитан текст. Велика Новаковићева рукописна

заоставштина је највећим делом остала непроучена. Оно због чега је и Новаковић

страховао, те стога журио да објави што више извора и споменика, сустигло је иронијом

судбине и његову заоставштину. Разарање и културни геноцид у оба Светска рата су

испунили свој циљ, јер осим једног изузетка, ниједан од рукописа које је Новаковић

објавио, а који су чувани у депоима Народне библиотеке Србије до 1941. године, нису

сачувани.142

• Допринос историјској географији

У тесној вези са критичким објављивањем историјских извора, код Новаковића јесте

и његова заокупљеност изучавању историјске географије. У времену почетака критичног

правца историјске науке код нас, када су историјски извори вредно прикупљани и

објављивани, било је од пресудне важности познавати тачно значење њихових садржаја.

Из практичних разлога разумевања и тумачења извора, познавање и реконструкција

географских назива и појмова, нарочито средњевековних, који су давно ишчезли,

створило је код Новаковића потребу да се дубљепозабави њиховим истраживањем. Значај

извора за проучавање историјске географије и обрнуто, он објашњава речима: „(...) иако је,

може бити, још и данас доста рано упуштати се у историјско географска истраживања(...).

Оно (ист. гео. – прим. аут.) управо недовољношћу својом може опоменути од колике је

141

С. Ћирковић, Традиције и историја традиција у делу Стојана Новаковића. С. Новаковић, Историја и

традиција- изабрани радови, Београд 1982, XVI. 142


личност и дело, 329.


~ 44 ~

вредности купљење или објављивање извора, просто саопштавање науци онога што је

коме о разним крајевима наше народне историје познато.“143

Једина обавештења, и то

поприлично оскудна,144

о географским именима налазила су се у Даничићевом „Рјечнику

из књижевних старина српских“, коме је у том послу помагао, као његов ђак, и сам

Новаковић.145

Новаковић је био свестан, угледајући се на западне узоре, да је проучавање

историјске географије, као помоћне историјске дисциплине, врло важно за спознавање

историјске истине и у духу модерних методолошких начела.146

У прилог томе Новаковић у

Уводу рада Земљиште радње Немањине, наводи да „међу помоћницама историје једва да

иједна има толику знаменитост колика с правом припада географији, нарочито географији

историјској. Новија размишљања о консеквенцији и каузалности историјског развијања

давали су каткад тако велику важност историјскоме фактору, да је он чето имао

пресуднога уплива на напредност или заосталост у историјскоме животу или

цивилизацији“.147

О значају простора као историјске детерминанте као основног оквира

развоја људског друштва, говори и Новаковићево схватање да је „земљиште позорница

драмату историје“. Тиме је желео истаћи улогу земљишта, односно утицаја географске

средине на прогресивна или регресивна кретања у развоју људског друштва. Образлажући

своје тврдње о утицају географског фактора на развој трговачких, литерарних или

политичких центара кроз историју, Новаковић даље наводи да свако „(...) то средиште је

везано за коју му драго географску тачку, и та тачка обично носи у себи узроке којих ради

је у онај мах или у оном кретању баш она средиште. Трговачко средиште никада не може

бити на месту којим би само обичан затворен сеоски пут могао пролазити; књижевно

средиште не може бити на месту које је далеко од књижевних обрта и лаког притока

тековине умствене. (...) А историк, улазећи у узроке који су коме средишту сушаствена

основа његова, улази такорећи у средиште покретне и творне моћи читавих периода.“148

143

С. Новаковић, Земљиште радње Немањине, Списи из историјске географије, прир. Сима М. Ћирковић,

Београд, 2003, 6. 144

С. Новаковић, Земљиште радње Немањине, 6. 145


А. Митровић, Научност и служење народу - схватање историјске науке код Стојана Новаковића; Стојан

Новаковић - личност и дело, 188-189. 147

С. Новаковић, Земљиште радње Немањине, 5. 148

Исто


~ 45 ~

Иако је свој рад на изучавању националне историје Новаковић започео још 1866.

године, објављивањем извора,149

његови први историографски радови, припадају управо

опусу радова из историјске географије.150

Они су настали на врло сигурним основама,

имајући у виду Новаковићево претходно искуство на књижевно-историјским,

филолошким, библиографским радовима, као и већ поменутим изворима. Питањима из

ове области бавио до краја свог научног рада. Станоје Станојевић, у Споменици из 1921.

године, посвећеној управо Новаковићу, напомиње да је од укупног броја библиографских

јединица, на историјску географију, односи 13 његових радова, не рачунајући ту

објављене путописе, са опширним и корисним коментарима.151

Први Новаковићев рад са

историјско географском тематиком и први рад на пољу историје уопше, био је Брсково,

Дањ и царина у светога Спаса. Путови с Јадранскога приморја у српске земље.152

Резултати овог рада нису донели неке значајнија открића, а и већину их је оспорио К.

Јиричек, две године касније, захваљујући релевантном дубровачком архивском грађом,

тада недоступном Новаковићу. Ни његов рад под насловом Никољ-Пазар и Бихор-град.

Прилог к историјској географији,153

није био превише успешан. Када је Новаковић

припремао његову штампу, сазнао је од људи из крајева које је истраживао и који су терен

познавали боље од њега самог, да су му сами закључци погрешни. И поред тога, допустио

је да се рад објави, уз саме коментаре, чиме је у суштини оповргнут и сам рад.154

Већ

следеће године године излази његов рад Град Вишесав и Видинска област.155

Ова

расправа је дала пуно боље резултате од претходне и превасходно је за циљ имала

одређивање места, посредно и источне границе Српске деспотовине.

149


С. Станојевић, Историјски рад Стојана Новаковића, XV. 151

Исто, XI 152

Пун назив: Brskovo, Danj i carina svetoga Spasa. Putovi s Jadranskoga mora u srpske zemlje. Prilog ka

geografiji srpskih zemalja srednjega vijeka, Stojana Novakovića. Rad Jugoslavenske akademije znanosti i

umjetnosti. Knjiga XXXVII, 1-29. (1877). Наслов из: С. Новаковић, Библиографија списа, 342. 153

Пун назив: Никољ-Пазар и Бихор-град. Прилог к српској географији од Стојана Новаковића, Годишњица

Николе Чупића, IV, 1882,реиздање у Стојан Новаковић, Списи из историјске географије, прир. Сима М.

Ћирковић, 81-96. 154

С. Станојевић, нав. дело, XV-XVI. 155

Пун назив: Град Вишесав и Видинска област. Од Ст. Новаковића. Годишњица Николе Чупића V, 1883,

реиздање у Стојан Новаковић, Списи из историјске географије, прир. Сима М. Ћирковић, 141-164.


~ 46 ~

Свој највећи допринос историјског географији и најбоље радове, Новаковић је

показао у општијем приказу пространих територијалних области. Први такав његов рад је

Земљиште радње Немањине.156

Без обзира на сав недостатак потребних објављених

извора и литературе, Новаковић је овим радом допринео свестранијем и бољем познавању

средњевековне српске историје. Овим радом је детаљно објаснио развој Србије за време

Стефана Немање и његовог наследника, њено ширење и у којим правцима. Позивајући се

да оскудне изворе, а пре свега Житија од Св. Саве, Стефана Првовенчаног и Доментијана,

успео је да поуздано утврди тачне границе Србије за време прва два владара из династије

Немањића. Ово дело је свакако значајно и по томе јер је прво у нашој историографији које

даје општи приказ једне простране територијалне целине.

Завршетком студије Земљиште радње Немањине, Новаковић је желео да стручној и

лаичкој јавности представи политички и географски простор који су насељавали Срби и

пре Немање, односно његовог доласка на власт у дугој половини XII века. Своју другу

обимну студију објавио је под називом Српске области X и XII века.157

У свом раду се

претежно ослањао на два средњевековна историјска извора, неједнаке поузданости и

времена настанка и то најпре на Константина Порфирогенита из половине IX века и

Барски Родослов из XI века.158

Новаковић је у овој студији покушао да понуди одговор на

питање о пространству српских земаља у X веку, као и географску условљеност њиховом

политичким развоју. На основу тада доступних извора повукао је тачну границу између

Срба и Хрвата и то линијом: Цетина – Ливно – Горња Плива – западно од реке Врбас до

Саве, што ни до данас није оспорено у науци.159

Такође је врло опширно доказао, на

основу извора, да у овом периоду Босна и Рашка нису биле посебне области, односно „не

деле Босну од Србије, ни Србију од Босне; оба (извора-прим. аут.) те две одласти и

156

Пун назив: С. Новаковић, Земљиште радње Немањине. Историјско географска студија, Годишњица

Николе Чупића I, Београд 1877. године. / реиздање у Стојан Новаковић, Списи из историјске географије,

прир. Сима М. Ћирковић, Београд 2002, 3-58. У Библиографији је наведен италијански превод: Il campo

d′azione di Nemanja. Studio storico-geografico di Novakovic, Versione dall′ originale serbo del prof. Federico

Alačević. Spalato. Tipografia di Antonio Zannoni. 1878. 157

Пун назив: С. Новаковић, Српске области X и XII века, Гласник Српског ученог друштва XLVIII, 1-151;

реиздање у Стојан Новаковић, Списи из историјске географије, прир. Сима М. Ћирковић, Београд 2002, 103-

212. (у даљем тексту пагинација ће бити вршена према реиздању) 158

С. Станојевић, нав. дело, XVI; М. Благојевић, Стојан Новакоић као истраживач историјске географије;

Стојан Новаковић - личност и дело. Поводом 150-годишњице рођења (1842-1992), зборник радова,САНУ,

Београд, 1995, 287; Сима М. Ћирковић, Историјска географија, XII; Р. Самарџић, нав. дело, XX-XXI. 159

С. Новаковић, Српске области X и XII века, 125-152, 166-182.


~ 47 ~

стављајукао једну географску целину.“160

Описијући границе свих тадашњих српских

земаља, односно Зете, Требиња с Конавлима, Хума са Неретвом и Поганијом тј.

„Подгорја“ са једне, односно Рашке и Босне (Србије) са друге стране, Новаковић наводи и

разлоге због којих су земље у сливу Саве и Дунава постигле примат у односу на

приморске „што одатле никад не беше могућно развити центар веће и снажније државе,

нити јој уплив далеко у унутрашњости Приморју насупрот положених дунавско-савских

земаља развити. Неколико пута шири простор дунавско-савских земаља тражио је

средиште себи, и природна га је равнотежа искала на месту изван Приморја.“161

По оцени

Станоја Станојевића ова расправа је „(...) најзнатнији Новаковићев рад ове врсте“ и која

„иако доста развучена, (...) спада међу његове најбоље и најважније радове.“162

У међувремену између две претходне студије, Новаковић је стигао да напише и

историјски приказ једне географске целине, а која је била акуелизована у доба када је овај

рад писао. Објављена убрзо након српско турских ратова и Берлинског конгреса, Ново

Брдо и Врањско Поморавље у историји српској XIV и XVвека,163

ова студија је писана са

политичко територијалним мотивима, конкретно у вези спора око разграничења са

Османским царством.164

У времену када су се младе балканске државе бориле за

„османско наслеђе“, питање граница је било од прворазредног значаја. Док су се Срби

позивали на Душаново, Бугари на Симеоново, а Грци на Василијево царство, наука је

неретко била под јаким утицајем политике и оптерећена савременим размирицама.

Планови за будућност су креирани према сликама прошлости, стари односи су требали

бити осавремењени, а наука је требала томе да служи. Зато је за Новаковића, који се осим

историографијом, бавио и активно државном политиком, ово питање било јако важно.

Тежио је аргументованим доказима и резултатима што је могуће више научно заснованим,

овим радом придобити, пре свега страну, научну и политичку елиту око припадности ових

160

С. Новаковић, Српске области X и XII века, 166-167. 161

Исто, 209. 162

Исто, XVI. 163

Пун назив: С. Новаковић, Ново Брдо и Врањско Поморавље у историји српској XIV и XV века,

Годишњица Николе Чупића III, 1879, 263-355; реиздање у Стојан Новаковић, Списи из историјске

географије, прир. Сима М. Ћирковић, Београд 2002, 305-370. (у даљем тексту пагинација ће бити вршена

према реиздању) 164

Спор око присаједињења области Пчиње и Косовског (Биначког) Поморавља на Берлинском конгресу,

које је српска војска ослободила у другом српско-турском рату, јануара/фебруара 1878. године (Врање,

Бујановац Гњилане, Грачаница итд).


~ 48 ~

крајева. Новаковић од свог рада, иако признаје своје политичке мотиве за његово

писање,165

није од њега ни за тренутак желео направити јефтини пропагандистички

памфлет. У својим погледима је желео спојити науку и политику, лепо и корисно. Као и у

претходним студијама, за целокупан приказ овог простора у сумрак средњевековне

Србије, Новаковићу су недостаајали извори из Дубровачког архива, нарочито за

расветљавање улоге и значаја Новог Брда, а самим тим и целе области коју је истраживао.

Сам рад је дуго коришћен и био врло цењен од савременика и каснијих историчара.166

Иако за данашње читаоце превазиђена, пре свега по питању топографије и података за

град Ново Брдо, овај рад представља вредан приказ једне врло значајне историјске

области, као и духа времена у коме је настао.167

Осим ових радова, Новаковић се бавио и проучавањем замкова, тврђава, манастира,

градова, села и других топонима. Своја истраживања у доброј мери је заснивао на своме

филолошком знању, које му је врло користило. Резултате на ову тему је објавио у

радовима Паланка – паланга – полуга - Брвеник168

и Град, трг, варош.169

Саме расправе

нису донеле значајније резултате од филолошких значења речи, јер је Новаковић испред

себе имао недовољно потребних извора за овако комплексну истраживачку тему.170

Каснији Новаковићеви радови из ове области односе се превасходно на старе јужне

српске области. Радећи врло важне дипломатске послове, када је и „македонско“ питање

било актуелно у међународним круговима, тако је оно постало и део његовох научног

интересовања. Из тих истраживања су настали радови Струмска област у XIV веку и цар

Стефан Душан,171

Прилеп у првој поли XIVвека,172

и Охридска архиепископија у почетку

165

С. Новаковић, Ново Брдо и Врањско Поморавље, I поглавље носи назив: „Врањско Поморавље у Србији

XIX и у Србији XII-XV века“, 309-314. 166

С. Новаковић, Ново Брдо и Врањско Поморавље, стр. XVI; Р. Самарџић, Стојан Новаковић, XXI 167

С. М. Ћирковић, Историјска географија у делу Стојана Новаковића; Стојан Новаковић, Списи из

историјске географије, приредио Сима М. Ћирковић, Београд 2003, XVI; Р Самарџић, нав. дело, XXI. 168

Пун назив: С. Новаковић, Паланка – паланга – полуга – Брвеник. К историји речи српскога језика,

Годишњица Николе Чупића, II, 1878, 262-269. Наслов из: С.Новаковић, Библиографија списа, 348. 169

Пун назив: С.Новаковић, Град, трг, варош. К историји речи и предмета који се њима казују, из дела

„Градови и тргови у старој српској држави“, посебно штампано из Наставника за 1892 , Београд. Наслов из:

С.Новаковић, Библиографија списа, 377-378. 170

М. Благојевић, Стојан Новакоић као истраживач историјске географије; Стојан Новаковић - личност и

дело. Поводом 150-годишњице рођења (1842-1992), зборник радова, САНУ, Београд 1995, 286. 171

Пун назив: С. Новаковић, Струмска област у XIV веку и цар Стефан Душан, Српска краљевска

академија, Глас XXVI, Београд 1893; реиздање у Стојан Новаковић, Списи из историјске географије, прир.

Сима М. Ћирковић, Београд 2002, 269-304.


~ 49 ~

XI века.173

Док су прва два рада претрпели критике, а пре свега због недовољне изворне

грађе којом се служио,174

рад о Охридској архиепископији даје целовит приказ о местима

епархија и њиховом обиму. Тако вредни резултате је Новаковић постигао захваљујући

повељама Василија II из 1019. и 1020. године. Уз ову и у расправама Белешке к историји

Шапца и шабачке владичанске столице,175

Још један прилог к историји ваљевске

епархије176

и Манастир Убожац,177

Новаковић је оставио вредне резултате у проучавању

историје српске цркве.

Од осталих радова важно је напоменути и расправу о старим престоницама Немањићке

престонице. Рас – Пауни – Неродимља,178

О Дебрцу и Коцељеву. 179

С. Станојевић у свом приказу о Новаковићевим радовима из историјске географије,

запажа да „то је научна област, на којој код нас ни пре ни после нико није тако добро и

тако интезивно радио, као Новаковић“ и даље наставља да је у својим радовима показао

„велико и опширно знање и велики комбинаторски таленат, као и велико географско

схватање и смисао за правилну оцену народног и државног живота у прошлости...“180

Стојан Новаковић је преко радова из историјске географије отпочео своју историографску

делатност и као такав постао пионир у њеном истраживању и њен утемељивач код нас.

Управо је у томе и највећа Новаковићева заслуга за савремену историјску географију.

172

Пун назив: С. Новаковић, Прилеп у првој поли XIVвека. По трескавачким повељама краља Стефана

душана, Српска краљевска академија, Глас LXXX, Београд 1909; реиздање у Стојан Новаковић,Списи из

историјске географије, прир. Сима М. Ћирковић, Београд 2002, 251-268. 173

Пун назив: С. Новаковић, Охридска архиепископија у почетку XI века. Хрисовуље цара Василија II од

1019. и 1020. год, Српска краљевска академија, Глас LXXVI, Београд 1908; реиздање у Стојан Новаковић,

Списи из историјске географије, прир. Сима М. Ћирковић, Београд 2002, 59-102. 174

Ст. Станојевић, Историјски рад Стојана Новаковића; Стојан Новаковић, Турско царство пред српски

устанак 1780-1804, XVI. 175

Пун назив: С. Новаковић, Белешке к историји Шапца и шабачке владичанске столице, Годишњица

Николе Чупића IX, Београд 1887, 1-34/ реиздање у: Стојан Новаковић, Списи из историјске географије,

прир. Сима М. Ћирковић, Београд 2002, 405-430. 176

Пун назив: С. Новаковић, Још један прилог к историји ваљевске митрополије, Годишњица Николе

Чупића XI, Београд 1889, 215-217. Наслов из: С.Новаковић, Библиографија списа, 372. 177

Пун назив: С. Новаковић, Манастир Убожац, Српска краљевска академија, Глас LXXXVI, Беогард 1911,

141-166. Наслов из: С.Новаковић, Библиографија списа, 408-409. 178

Пун назив: С. Новаковић, Немањићке престонице. Рас – Пауни – Неродимља, Српска краљевска

академија, Глас LXXXVIII, Београд 1911, 1-54; реиздање у Стојан Новаковић, Списи из историјске

географије, прир. Сима М. Ћирковић, Београд 2002, 213-250. 179

Пун назив: Debrc et Koceleva en Serbie au sud de la Save. Par. St. Novaković, V. Jagić Ardhiv f. slav.

Philologie XXVIII, 464-467, Berlin 1906. Наслов из: С.Новаковић, Библиографија списа, стр. 399. 180

Ст. Станојевић, Списи из историјске географије, прир. Сима М. Ћирковић, XV.


~ 50 ~

III - Хаџи-Калфа

а) О писцу дела, околностима, времену његовог настанка и

изворима којима се служио

О аутору самог списа, Хаџи-Калфи,181

Новаковић истиче да је „Најстарији писац по

чисто географској струци, за којега зна турска литература“182

За време свог боравка у

Цариграду, сазнао је да је код самих Турака био познат под именом Ћатиб Челебија, да је

умро 1068. по Хиџри, односно 1655/56. године хришћанске ере и да је сахрањен у самој

османској престоници.183

Новаковић нам у свом раду доноси извод из једног другог Хаџи Калфиног дела, у коме се

налази његов мањи аутобиографски спис.184

Из њега се може сазнати да Х. Калфа потиче

из војничке породице (аскер), да му је право име Мустафа бен Абдала и да је рођен у

Цариграду, мада се не наводи година рођења. Своју каријеру је почео као финансијски

чиновник у Анадолији 1622/23. године у време војничких похода Мурата IV (1623-1640).

Учестовао је у ратовима са Персијом у више наврата између 1623. и 1632. године,

обављајући административне послове вођења књига и финансијских рачуна. Свој

књижевнички рад започео је након 1628/29. године, када је у Цариграду, у паузи између

војних кампања на истоку, упознао чувеног говорника Кади-заде-ефендију и присуствовао

његовим предавањима. Превасходно је проучавао граматику и синтаксу. Након повратка

из свог последњег похода, постао је помоћник у школи поменутог ефендије. Издавао је

181

Р. Мантран у свом делу о историји Османског царства, доноси податке о Хаџи Калфи. За датум смрти

наводи 1657. годину, а од његових дела напомиње два која се тичу реформи, а које је требало спровести у

Царству, издање турске верзије Атласа Минор од Меркатора и Хондијуса, као и превод Историје Франака.

Види: Р. Мантран, Историја Османског царства/превела с француског Ема Миљковић-Бојанић, Clio,

Београд 2002, 315. 182

Новаковић у своме раду користи придев „турски/а“ ,иако сматрамо да је користити „османски“

правилније са историјске тачке гледишта, као и да не би долазило до мешања са савременом турском

књижевношћу. 183

Х. Шабановић усвојој распраи наводи 1657. као годину смрти Хаџи Калфе. Види: Х. Шабановић, Управна

подјела југословенских земаља под турском владавином до Карловачког мира 1699 год, В.

Маслеша ,Сарајево, 1952, 174. 184

„Теразије помоћу којих се може изабрати што је најбоље“. Види о аутобиографском изводу: С.

Новаковић, Хаџи- Калфа или Ћатиб Челебија: Турски географ XVII века о Балканском полуострву/ с

помоћним белешкама и образложењима приложио Ст.(ојан) Новаковић, Споменик XVIII, Београд: Српска

краљевска академија, 1892, 5-6.


~ 51 ~

више дела која се баве географском и историјском тематиком. Једно од њих је објавио и

штампао 1697. године Млечанин Риналдо Карли, под насловом Chronologia historica.185

Новаковић додаје и постојање Хаџи Калфиног дела о поморским ратовима , али му не

наводи назив.186

Дело које му је највише било познато у османској књижевности и које је

његово најзначајније, односило се на географски опис провинција у Малој Азији, са

придодатим картама, историјским прегледима и мањим математичко-филозофским

расправама. Ово дело под називом Џихан-нума - Огледало света187

, по речима

Новаковића, први је објавио и штампао Бесмаџи Ибрахим у Цариграду188

, у првој

половини XVII века.

Новаковић нарочито изражава чуђење да нико у Цариграду код кога се распитивао,

годину-две дана пре издања свог превода, није упознат са сличним географско-

историјским списом који се односи на опис европсих провинција Царстава, напомињући

да ни Јозеф Хамер у свом распитивању није био боље среће.189

Управо се издањем бечког

оријенталисте служио Стојан Новаковић, преводећи делове које је сматрао значајним за

српску историју, са немачког на српски језик.190

Хамер је оригиналан рукопис Хаџи Калфе

нашао у Бечу, у збирци грофа Већеслава Ржувског, а не у Цариграду, објавивши га 1812.

године. По речима Новаковића, Хамер је сматрао „да је рукопис који је он ту нашао

већином руком самога Хаџи-Калфе писан, и да је у њему како поменуто Хаџи-Калфино

географско дело о Азији, што је штампом на свет издано, тако и ово о беглербеглуцима

Румелији и Босни.“ Како је опис Азијских провинција објављен и штампан недуго пошто

је од Хаџи Калфе и написан, а опис Румелије и Босне тек почетком XIX века, Новаковић је

веровао „да је онај рукопис грофа Ржевуског, о коме говори Хамер, јединствен и да

185

С. Новаковић, Хаџи- Калфа, 6. 186

Исто 187

Исто 188

Стојановски у својој расправи о Хаџи Калфи даје мишљење да би и опис европских османских повинција

могао бити штампан и издат од стране Бесмаџи Ибрахим-паше, али то не поткрепљује неким доказима.

Види: А.Стојановски, Македонија во „Огледало на светот“ од Хаџи Калфа, Гласник на Институтот за

национална историја, Скопје, 2003, 292. 189

„За чудо је да се у турским записима и турским круговима ништа не зна о Хаџи-Калфином делу о

Румелији и Босни“. Види: С. Новаковић, нав. дело, 7. 190

Rumeli und Bosna. Geograpisch beschrieben von Mustafa ben Abdalla Hadschi Chalfa. Aus dem turkischen

ubersetzs von Joseph von Hammer. Wien 1812. Занимљив је и податак да је чак и за самим Хомеровим

издањем Новаковић трагао читавих 15 година! Толико о научничкој упорности С. Новаковића. Види: С.

Новаковић, нав. дело, 7-8.


~ 52 ~

никаквога другог нема.“191

Овакав став је у каснијим истраживањима оповргнут, нарочито

од када је истраживачима постала доступна библиотека Топкапи сараја у Истанбулу.192

О

томе колико је превод Новаковића био добро вреднован у науци, али и да се о Хаџи Калфи

није дуго после њега нико озбиљније бавио, говори и податак да га је користио и Санде

Стојчевски, читав век касније, преводећи делове који су интересантни за историографију

наших јужних суседа.193

У уводном делу објављеног извора Новаковић наводи стање у османској држави у

време када је Хаџи Калфа писао свој географски спис. Уз напомену да су Османлије

приликом освојења нових територија, одмах вршили њихов попис и делиле земљу на

хасове, зијамете и тимаре,194

Новаковић правилно закључује да је смрћу Сулејмана

Законодавца (1566) и великог везира Мехмед паше Соколовића (1574) почело унутрашње

слабљење државе. Услед дегенаративних кретања у класичном османском тимарско-

војничком систему, који је успоставио још Мурат I (1362-1389), а чије су најуочљивије

манифестације биле злоупотребе највиших државних чиновника, пораст корупције,

кварење и пад вредности акче, уз пораст инфлације, продаја звања, узурпација поседа,

препродаја тимара, одбијање извршења својих обавеза, пре свега војничких, од стране

тимарника итд, Новаковић примећује да су управо у периоду највеће османске моћи и на

почетку њиховог опадања опажају у „књижевности турској и неки војничко-статистички и

географски радови.“195

191


Александар Стојановски је 1967. год. у библиотеци палате Реван Топкапи Сараја дошао до оригиналног

примерка „Џихан-нуме (Огледала света)“, под редним бројем 1629 (Topkapi Sarayi, KTB, Revan Kosku,

Cihannuma, NO 1629). Овај је рукопис истоветан оном који је користио Хамер, али је истаживач приметио

извесне разлике у преводу у односу на Новаковићево издање и нарочито у убицирању појединих места на

територији области Македоније. Види у: А.Стојановски, нав. дело, 291-309. 193

С. Стојчески, Патописот на Хаџи Калфа; А. Матковски, Македонија во делата на странските патописци

(1371-1777), Мисла, Скопје 1991, стр. 387-397. Наслов из А. Стојановски, нав. дело, 291. 194

Код Османлија, чија је држава почивала на шеријату, је сва земља третирана као власништво султана

(државна). Хас су била добра (поседи дати на коришћење уз вршење службе) са којих се годишње убирало

преко 100.000 акчи пореза, зијамети са којих је порез износио од 20. 000 до 99.999 акчи и тимари у износу

до 19.999 акчи. Види: Г. аутора, Историја српског народа III-I, Београд 1994, 57-61; О. Зиројевић, Србија

под турском влашћу (1459-1804), Београд 1995, 19-20; Р. Мантран, Историја османског царства, 149-152;

Х. Иналџик, Османско царство-класично доба (1300-1600), Београд 2003, 163-186. 195

С. Новаковић, Хаџи- Калфа, 1.


~ 53 ~

Новаковић у даљем тексту износи мишљење да је Хаџи Калфа усвоме раду користио

списе Аини-Алија,196

тачније попис војничких поседа (тимара, хасова и зијамета) и

тимарника у целом царству, заједно са њиховим приходима.197

Аини-Али је био државни

благајник (дефтердар) или „управник државних добара“, како га именује Новаковић, а

касније и нишанџија дивана (канцелар) у време везировања Мурат-паше (1606-1611), кога

хвали и сам Хаџи Калфа. Потреба за оваквим пописом је био један од покушаја султана

Ахмеда I (1603-1617) да реформише царсто, пре свега војску198

, после неуспешних

ратовања у тзв. Дугом рату (1593-1606) са Хабзбурзима и потписивања мира у Житва

Тороку. Аини Али је значајан и по томе што је први саставио буџет царства, тј. саставио

списак планираних државних прихода и расхода.199

Налазивши се на овако високом

положају Аини-Али је био врло поуздан,200

а самим тим и поузданост Хаџи Калфе и

његовог списа добија на вредности. Своје дело Аини Али писао је 1607. године.201

Новаковић износи мишљење, поштоХаџи Калфа у свом делу изричито не именује изворе

којима се користио, да би други врло важан извор информација за његамогла бити и сама

престоница, односно присутност људи из свих крајева Царства.202

Ова посредна

информисаност Хаџи Калфе, иако у извесној мери непоуздана, могла је ученом географу

бити од користи уколико би османски документи или литература оставили код њега

извесних недоумица.

196

„Радови његови [Аини-Алија-прим.аут.] цене као најпоузданији, за време којему припадају, и на њих се

угледао и ослањао Хаџи-Калфа...“. Види: С. Новаковић, Хаџи- Калфа, 5. 197

Новаковић напомиње његова два издања, прво од Ахмед-Вефик паше и друго од Белена које је и сам

користио. Види у: С. Новаковић, Хаџи- Калфа, 3-5. 198

„Нико не вели да је у почетку XVII века царство на ново дељено или за администрацију преурећивано,

него само да су због финансијских и војничких незгода правени нови пописи и прегледи, да би се у војску и у

финансије ред повратио...“. Види: С. Новаковић, Хаџи- Калфа, 9. 199

Исто, 4. 200

Види напомену 163. 201

Х. Шабановић, Управна подјела, 186. 202



~ 54 ~

б) Румелија и Босна у делу Хаџи-Калфе

• Старост и хронолошки оквир управне поделе Хаџи Калфине

У својим анализама Новаковић је нарочито био значајан због свог суда о вредности

Хаџи Калфиногдела за проучавање периода пре писања самог пописа. Желевши да одреди

хронолошки оквир и старост саме управне поделе о којој Хаџи Калфа пише, Новаковић

износи свој суд да је сама „админитративна деоба коју је Хаџи-Калфа описивао у првој

половини XVII века, много старија од тога времена.“203

У прилог свом ставу Новаковић

износи неколико других османских и млетачких извора, познатим му из Хамерових

извода, који потичу из XVI века, што је приказано у Табели бр. 1.204

Такође и краћи приказ

историјских околности управне исцепканости територија, нарочито око слива трију

Морава,као и код самог Хаџи Калфе.205

Наводећи санџаке које помиње Рамберти, Новаковић примећује да је у његовом спису

Београд у управном смислу спојен са Мачвом и Посављем (у Табели бр. 1 под редним

бројем 7), чинећи посебан санџак у односу на смедеревски, коме ће касније бити припојен

и постати његово седиште. Ову чињеницу објашњава тиме да је Београд освојен 1521.

године, дакле десетак година пре писања ових белешака, из чега можемо закључити да је у

први мах њиме било посебно управљано, као својеврсним крајиштем. Из Београда се

управљало освојеним земљама јужне Угарске и Славоније све до 1537, а Сремом до 1541.

године.206

Код самог Хаџи Калфе, је незнатно другачија јер је Београд потпао под

смедеревски санџак, али као посебан кадилук, што је узроковано одвојеношћу Смедерева

203


О подацима у Табели бр. 1 видети у: Исто, 9-14. 205

Новаковић врло јасно наводи пример Ниша, који се у Софијском санџаку, као и Крушевца који са

Лесковцем и Параћином чини засебан санџак (Алаџа Хисар), што би на први поглед могло деловати

нелогично због њихове географске повезаности и близине, али је то последица различитог времена освојења

ових градоваи присаједињења по јединих територија Српске деспотовине између краја XIV и прве половине

XV века,од стране Османлија. Исто важи и за пример Шапца и Зворника, који и ако на десној обали Дрине,

припадају Босанском вилајтету (пре 1580. год. санџаку), а не Смедеревском санџаку. Види: С. Новаковић,

Хаџи- Калфа, 9. 206

Х. Шабановић, Управна подјела, 179-180; О. Зиројевић, Турско војно уређење у Србији (1459-1683),

Историјски институт, Београд 1974, 95-96, 114; Иста, Србија под турском влашћу, 15.


~ 55 ~

и Београда у периоду 1459-1521. године, одразивши се у подели у XVII веку. Када говори

о Београду Хаџи Калфа напомиње да „У Београду станује заступник беглербега

будимског, који управља санџаком смедеревским. Београд се сматра, у осталом, као

главно место тога санџака“.207

Али када наводи редослед кадилука у смедеревском

санџаку, Калфа на прво место ипак ставља Смедерево (Семендру у оригиналу),208

што

свакако значи да је историјски и правно то главно место санџака, а као прво и дало име

целом санџаку што се није мењало ни после 1521. године. Ова донекле недоследност

Калфина, није дала збунити Новаковића који напомиње да је престоница смедеревског

санџака „Смедерево, а не Београд у пашалуку београдском“209

Што се тиче пописа Рамбертија, свакако је врло занимљива за српску средњевековну, а

такође и каснију историју, важна напомена о Херцеговачком санџаку (види ред. број 10 у

Табели 1) за који се наводи да се назива и „Србија која се зове војводина.“210

Имајући у

виду обавештеност секретара млетачке владе, а нарочито за области које се налазе у

залеђу њихових поседа у источном Јадрану, из овога се може закључити и само државно-

правно, а у извесном смислу и етничко схватање ове области у XVI веку, а без сумње и

касније. Свакако да је оваква млетачка константација у дубокој повезаности и са

интитулацијом обласних господара из породице Косача, коју је управо Венеција прва

признала. Косаче у свладале облашћу од краја XIV века, па све до пада Херцег Новог

1481. године, која ће управо по овој титули и добити назив Херцеговина, који ће се

задржати и у османском управном систему.211

У Табели бр. 1 наводимо и попис санџака које је познати османски историчар из

периода Сулејмана I Законодавца, Нишанџи-баши Џелал-Заде, приложио у свом опису

царства. Новаковић из самог пописа закључује да се таква подела у доброј мери задржала

и у време Хаџи Калфе, с том разликом да је код овог другог граница беглербеглука

207


Види Табела Бр. 2, преузето из Исто, 63. 209

Исто, 9 210

Исто, 10. 211

Стефан Вукчић Косача од октобра 1448. се почео називати „херцег хумски и приморски“, а од слдеће

1449. године и „милостију божиом херцег од Светога Саве, господар хумски и приморски, велики воевода

русага босанскога, кнез дрински и к тому“. Види: Д. Мрђеновић, А. Палавестра, Д. Спасић, Родословне

таблице и грбови српских династија и властеле, Београд 1987, 112.

О границама области које су држале Косаче и које се у највећем делу поклапају са територијом каснијег

санџака види: В. Ћоровић, Историја Срба, Нови Сад 2005, 369.


~ 56 ~

Румелије и Будима на Сави и Дунаву (види Табелу бр. 2 ), док су код Џелал-Заде санџаци

Босна и Херцеговина део Румелијског, а Вучитрн, Београд и Смедерево део Будимског.212

Занимљиво је да и код овог извора, иако млађег и „домаћег“ (османског-прим. аут.) у

односу на Рамбертија, можемо уочити управну одвојеност Београда и Смедерева, као

одвојених санџака, иако то у истину никада нису били.

Свакако најизражнији пример „архаизације“, па и административне застарелости,

као и доследности у преписивању и усвајања старијих прописа и управне поделе јесу

финансијски закони из периода владавине Селима II (1566-1573), а што смо такође

приказали у Табели бр. 1. Погледом на табеларни попис можемо уочити недостатак већине

санџака, које као део Румелијског беглербеглука, помињу претходна два извора из истог

века. Конкретно што се тиче санџака који се помињу и код Хаџи Калфе, а тичу се наше

историје, наводе се само Видин, Призрен и Вучитрн. Новаковић уз ова запажања

напомиње и још један важан податак. Наиме при описима вучитрнског и видинског

санџака помињу се и одредбе које се односе на период када су они били погранични-

крајишта, а што се најбоље види приликом помињања упада хришћанских коњаника из

Влашке и Угарске преко Дунава, као и о помињању мартолоса,213

њиховим обавезама и

повлашћеном статусу у њима.214

Дакле у законима из друге половине XVI века наилазимо

на законске одредбе, па и управну поделу, чије порекло свакако можемо датирати упериод

између 1396. и 1455. године , када су ови санџаци и потпали под османску власт и за које

су убрзо потом и издати османски закони (канун-наме).

212


Више о мартолосима у: О. Зиројевић, Турско војно уређење, 184-189. 214

Мартолоси се у тексту помињу за кадилуке Бања и Црна Река у видинском санџаку. Види: С. Новаковић,

Хаџи- Калфа, 13.


~ 57 ~

Бенедето

Рамберти

(1534)215

216

Нишанџи-баши Џелал-Заде

(око 1560, умро 1567) 217

Османски

финансијски

списи (1566-

1573)218

Беглербеглук219

Грчка (Румелија)

Беглербеглук

Румелија


Будим

Беглегбеглук

Темишвар


Румелија

Ред.бр. САНЏАЦИ220

1. Солун

2. Кафа

3. Силистрија Силистра Силистрија

4. Никопољ Никопољ Нигеболи (Никопољ)

5. Видин Видин Видин221

Видин222

6. Смедерево Смедерево

7. Србија223

и

Београд

Београд

8. Зворник Зворник

215

Оригинални назив дела: Benedetto Ramberti, Delle cose de Turchi. Venegia 1541. С. Новаковић, Хаџи-

Калфа, 10. 216

Код навођења санџака у Рамбертијевом попису, Новаковић напомиње да их у ствари има тридесет и пет,

јер је пет санџака спојено са градовима Филипопољ, Софија, Дурацо, Албанија (можда Драч-прим.аут.) и

Скопље, а не тридесет. С. Новаковић, Хаџи- Калфа, 10. 217

Исто, 11. 218

Исто, 12-13. 219

Синоними су и термини ејалет и пашалук. На њиховом челу се налазио Беглербег, увек у рангу паше, те

одатле и колоквијални назив пашалук, који се код нас највише одомаћио. 220

Синоним је и термин лива. Арапског је порекла и значи „застава“, јер су спахије под санџак-беговом

заставом ишли у војне походе. На челу се налази санџак-бег или мир-и-лива. 221

Нишанџи-баши Џелал Заде у својем историјско-географском делу помиње видински санџак у попису

Румелијског, затим и у попису Темишварског беглербеглука. Види у: С. Новаковић, Хаџи- Калфа, 11-12. 222

Уз санџаке Видин, Вучитрн се помињу и закони (канун-нане) које су издате убрзо након њиховог

освојења и када су били османска крајишта (погранични). Ове одредбе су једноставно преписане у списе из

16. века и ако је стање на терену било битно измењено. Види у : С. Новаковић, Хаџи- Калфа, 13. 223

Овде појам Србија означава Мачву са Колубаром и јужну Посавину. Ове две области са Београдом још

увек нису биле спојене са Смедеревским санџаком. Ове области су освојене три године пре писања овог

мемоара. Види у:С. Новаковић, Хаџи- Калфа, 10.


~ 58 ~

9. Босна Босна

10. Херцеговин

а тј. Србија

која се зове

војводина

Херсек

(Херцеговина)

11. Скадар Скадар и

Арбанија

12. Валона Авлона Авлонија

13. Јанина

14. Карл-или

15. Лепанто

16. Мореја Мореа

17. Негропонте

18. Трикала Тирхала Тирхала

19. Галипоље

20. Крк-килисе

тј.

четрдесет

цркава

21. Виза Виза Виза

22. Чирмен Чирмен

23. Ћостендил Ћустендил

24. Вулчитрн Велџтерин

(Вучитрн)

Велџтерин224

(Вучитрн

)

25. Призрен Призрен

26. Окрија

(Охрид)

Охри (Охрид)

27. Алаза-ассар

(Алаџа-

Алаџа-Хисар

(Крушевац)

224

Види напомену 150.


~ 59 ~

Хисар -

Крушевац)

28. Елбасан –

Војнук225

Илбесан,

Војнак226

(Војници)

Илбесан (Елбасан)

29. Чингене227

30. Таица228

(Taizza)

31. Делонија Делонија

32. Скопље

33. Пожега

34. Мохач

35. Стојни

Београд

36. Сегедин

37. Срем

38. Хетван

39. Земун

40. Гран

41. Копан

42. Сигет

43. Шиклош

44. Весприн

45. Нови Град

46. Бечеви

(Печуј)

47. Темишвар

225

Војнук, није области или земља већ назив за различите полувојне и националне групе у Османском

царству. Војнуци-хришћани војне коморџије. Види: С. Новаковић, Хаџи- Калфа,10-12. 226

Означен је као посебан санџак, у односу на Илбесан, види напомену 149. 227

Чингене-Цигани, Види: С. Новаковић, Хаџи- Калфа, стр. 10-12. 228

За Таицу Новаковић не зна шта означава , Исто


~ 60 ~

48. Паркан

49. Џенавеџи-

Питашкерк

50. Липова

51. Јенишер

52. Будим и

Пешта

53. Кизилџа

54. Крим

55. Кипчак

56. Астрахан

57. Азов

58. Оџаков

59. Таман

60. Дубровник229

Табела бр. 1 - Административна подела Османског царства према изворима из XVI

века230

Из свега приложеног у горе поменутој табели, која се заснива на подацима које нам

Новаковић наводи, упоређујући их са век каснијим делом Хаџи Калфе, више је него

очигледна истоветност и доследност у османској управној подели. Освајајући део по део

хришћанских, па тиме и српских територија, Османлије су на њима успостављале своју

власт и инкорпорирајући их, давале им своје законске одредбе и вршиле на њима пописе

са циљем што бржег успостављања тимарског уређења. Саме границе новоформираних

санџака формиране су како су поједине области освајане, често задржавајући и седиште у

новоформираном санџаку. Те границесу незнатно мењане, мада су санџаци не ретко

229

Спомиње се као вазални град који плаћа османском султану данак 230

У табели су подебљаним словима обележени санџаци које је у свом делу Новаковић преводио у целини,

детаљније објашњавао и сматрао значајним за српску историју


~ 61 ~

прелазили из надлежности једног у други беглербеглук, што се упоређивањем Хаџи

Калфине и неких ранијих подела може јасно закључити.

Новаковић је управо прилажући уопштене приказе ових трију извора, пореклом старијих,

доказао Хаџи Калфин, а тиме и уопште османски, управни континуитет са поделом

наслеђеном из средњег века, из доба освајања, који је доследно задржан до све у његово

доба, тј. половину XVII века. Оваква подела ће дочекати и почетак Првог српског устанка,

при чему ће границе устаничке државе углавном остати на линији поделе коју код Хаџи

Калфе затичемо.

• „Огледало света“

На самом почетку дела Хаџи Калфиног, под називом „Румелијске земље“,

Новаковић, у виду мале научне расправе, најпре пружа детаљно и врло утемељено

објашњење етимологије, значења и саме географске распрострањености појма Румелија.

Правилно разумевање овога проблема свакако је важно због чињенице да су све српске

земље под османском влашћу биле део Румелијског беглербеглука, уједно и најстаријег у

европском делу царства.

Хаџи Калфа не даје више информација о подели царства, осим да се дели на азијски и

европски део, при чему се први назива Анатолија, а други, већи, Румелија. Додајмо и то да

и поред скромног увода у сам опис области Румелије Хаџи Калфа ипак даје врло значајан

податак о самом пореклу и традицијама које баштине територије Османлија. Бар оне

освојене до времена Мехмеда II. Наиме Хаџи Калфа у свом делу каже да „по старој

источној географији дели се земља Јунан или Грчка, која се находи у климату Рум, на два

дела, на Анатолију (с оне стране) и Румелију (с ове стране) земљу.“ 231

Тиме је врло јасно

назначено да се и код Османлија знало да су некадашње територије Ромејског

(Византијског царства) биле и оне источно од Цариграда, у Азији, а не само оне које ће

231



~ 62 ~

касније од Османлија добити назим Румелијске, тј. европске. Сам термин „Грчка“

истоветан је именима Романија или Румелија у турском облику.232

Водећи се оваквим погледима и наводећи примере из историјских извора западне и српске

провинцијенције, пре свега средњевековне, као и османска царска писма писана српским

језиком, Новаковић јасно истиче да су „Турци сами као што су пређашње византијске

земље у (предњој, западној–прим.аут) Малој Азији прозвали Рум, тако су и и оне у Европи

прозвали истим именом, с додатком ил-и – Рум-или, што значи Рум-земља“.233

Исто тако

Новаковић наводи пример арапских и персијских извора и писаца, који су територију

Мале Азије називали „Рум“ у ужем, а саме Турке и Османско царство у ширем значењу.234

Хаџи Калфа у свом спису под Романијом подразумевао све османске територије у Европи

осим Босне (мисли се на беглербеглук, основан. 1580. године, дакле са Рашком облашћу,

све до данашње Косовске Митровице на југоистоку-прим. аут.), Влашке и Молдавије.

Вођен овом чињеницм, Новаковић заступа мишљење да, пошто је по њему ова подела

много старија од самог Хаџи Калфе и његовог доба, па и самог Османског царства, је

таква управно политичка подела прешла Османлијама у наслеђе преписивањем података

из старих византијских књига и списа, у којима су се „[...] по познатом обичају, водиле [...]

и оне области које су у ствари одавно чиниле самосталне земље.“235

232

„И при имену Румелија, као год и при имену Романија, осећа се синонимност са Грчком или византијским

царством. [...] Бенедето Рамберти,[...] бележио је поименице 1534. године да се под Beglerbeg di Grecia

изводе све области тадашњег турског царства у Европи, некадашњег источно-римског царства.“ С.

Новаковић, Хаџи- Калфа, 20;

Да се Хаџи-Калфа користио неким старијим списима, у којима је такође термин Грчка истоветан са

османским провинцијама у Европи, види се и у путописном делу Бертрандона де ла Брокијера, који наводи

да је код Једрена срео „господара Грчке“, односно Румелијског беглербега. Такође и приликом описа

османске војске напомиње да „треба увек да буду спремни кад их позове (султан-прим.аут.) и то 20.000 у

Грчкој и 20.000 у Турској (Малој Азији-прим.аут.), без робова са његова двора“. Нешто касније Бертрандон

помиње да су „из Турске дужни да му дођу 30.000 људи који су плаћени, а из Румелије 20.000 људи, без

његових робова...“. Види: Бертрандон де ла Брокијер, Путовање преко мора, Београд 1950, 111-115. 233

Новаковић наводи интитулацију Жофроа де Вилардуена „marechal de Champagne et Romanie“, као и

делове из повеља краља Милутина и цара Душана из 1348. године, у којима се наводе термини Романија.

Писмо султана Бајазита од 3. априла 1512.године. Новаковић из њега закључује да османски „султан [...]

зове све делове царства у Европи Романијом, као што се и за грчког времена звало, а Анатолијом, све делове

царства с оне стране Босфора, следујући у томе такође римску и грчку традицију. С. Новаковић, Хаџи-

Калфа, 18-20 234

Исто, 21-22. 235

Исто, 22-23.


~ 63 ~

*

Описујући Румелијски беглербеглук од истока према западу, Новаковић у свом

издању Хаџи-Калфиног дела детаљније приказује стање најпре у Видинском санџаку.

Према наведеној Табели бр. 2, овај санџак се састојао од пет кадилука и то: Видина,

Кладова, Сврљига, (Соко) Бање и Голупца.236

У својој напомени Новаковић додаје податак

да је у финансијским законима из периода Селима II (1566-1573), које је сакупио Мохамед

Челеби Ефенди, односно Евлија Челебија, у Хамеровом издању,237

налази много више

кадилука. Наводећи их поименице,238

Новаковић правилно закључује да су сами закони, а

тиме и управна подела доста стари, тачније из прве половине XV века, јер се у тексту

помињу Мартолоси, који чувају границу.239

У приказу Софијског санџака, Новаковић код описа саме Софије, за коју Хаџи-

Калфа наводи да је некада била престоница у доба „неверника“, додаје у напомени

занимљив податак о томе како су неки османски писци лако мешали српске и бугарске

земље и градове. Реч је о османском историчару из XVI века,240

који за Софију каже „да је

то једна од главних вароши земље Лаз“. Новаковић правилно закључује да се термин

Земља Лаз заправо односи на Србију (Србију кнеза Лазара, Моравску Србију-прим. аут.).

Софија јесте била престоница, али средњевековне Бугарске, и то пред крај постојања, не и

Лазареве Србије. Исти писац наводи и за град Пловдив (Филипопољ) да се налази у земљи

Лаз.241

Из претходно наведног јасно се види да ни сами Турци нису били сасвим поуздани

у својим обавештењима и историјским чињеницама које се тичу њихових поданика, а које

су због верске, језичке, па и националне блискости често мешали. Оваквих, рекли би смо

произвољних констатацијама, срећемо у ранијим и каснијим периодима, у описима,

236

Новаковић прихвата став Хамера и сматра да је то село Голубиње код Поречке реке, иако по годинама

освојења које је Хаџи Калфа изнео, сматра да би се могло рачунати и на Голубац. Види у: С. Новаковић,

Хаџи-Калфа, 25-28; Х. Шабановић у попису кадилука Видинског санџака наводи Голубац (Гуверџинлик).

Види, нав. дело, 176. Више о територијалном истраживању области Поречке реке и убицирања места у

Тимочкој крајини од Новаковића видети у: Град Вишеслав и видинска област, Списи из историјске

географије, приредио Сима М. Ћирковић, Београд 2003, 385-403. 237

Пун назив: Hammer, Des osmanischen Reiches Staatverfassung I, 318-321. Види С. Новаковић, Хаџи-Калфа,

24. 238

Видин, Полимље, Загорје, Крајина, Црна Река, Кладово, Соко Бања, Сврљиг, Кучајна Види: Исто 239

Види напомене бр. 180. и 181. 240

Новаковић цитира дело и аутора: Histori de la campagne de Mohacz par Kemal pacha zadeh. Paris 1859, 34.

Види: Исто, 29. 241

С. Новаковић, Хаџи-Калфа, 23.


~ 64 ~

путописима и другим књижевним радовима, како османске, тако и стране

провинцијенције, о чему ће више бити речи у поглављу о Путописима овог рада.

За нашу историју свакако је најзанимљивији помен последњег кадилука овог санџака,

Нишког. За сам Ниш, који за годину његовог освојења наводи 777. годину по Хиџри,242

Хаџи-Калфа напомиње да је „велика варош“, а у исто време и „треће ноћиште на путу од

Софије у Београд“, дакле врло важна успутна, трговачко-караванска и војна станица на

Цариградском друму. О самом Нишу из тог периода врло опширан опис нам даје Евлија

Челебија, из чега се види да је град важно и богато место, са војном посадом.243

Од

осталих насељених места у кадилуку, Хаџи-Калфа помиње између Ниша и Шехиркеја

(Пирота) место Куру-чешме.244

И ако ни сам Новаковић не зна које је ово место, сама

Хаџи-Калфина убикација је још чуднија, јер једино веће место које се налази између Ниша

и Пирота јесте Бела Паланка, која се у османским изворима доследно и увек од 17. века

назива Мустафа-пашина паланка, тачније од оснивања паланке 1638. године.245

Пре тога

Извор, или у исквареним турским облицима, као и у средњем веку.246

Кадилуци у

суседству, како наводи Хаџи-Калфа, су Сврљиг, Лесковац, Болван (Пулван у оригиналу) и

Кучајна (Кочања у оригиналу). Због самог значаја Ниша за српску историју и сам

Новаковић је о њему написао један краћи чланак, неку врсту приказа његове историје од

античког Рима до ослобођења од Турака.247

У Солунском санџаку, између Солуна и Сера, Хаџи-Калфа помиње језеро Лакса, на

чијој обали се налази село у којем станују „Грци, Срби и Власи“248

. Новаковић ово језеро

идентификује са Тихинос-језером. Што се самог села тиче он сматра да је то у ствари

„последњи помен Јежева, престонице султанке Маре, кћери Ђурђа Бранковића“. Ово село

242

Новаковић је израчунао да је то 1375-1376. година по хришћанској ери, али ни ова година није тачна, јер

је Ниш први пут пао под османску власт 1386, а коначно 1448. године.

Ову годину освојења наводи и Евлија Челебија у свом путовању кроз Ниш из 1660. године. Види: Evlija

Čelebi, Putopis: odlomci o jugoslovenskim zemljama/prevod, uvod i komentar Hazim Šabanović, Sarajevo, 1979,

62. 243

Исто, 62-64. 244

Новаковић не зна тачно које је ово место, али предлаже да је оно негде у околини Ражња. Види у: С.

Новаковић, Хаџи- Калфа, 72-74; У своме каснијем раду, Новаковић предлаже да би Куру-чешме могао бити

град Соко код Крупња. Види у: С. Новаковић, Устанак на дахије 1804. Оцена извора. Карактер устанка.

Војевање 1804, Београд 1904, 167. 245

Код Евлије је Муса пашина паланка. Види: Evlija Čelebi, нав. дело, 61-62. 246

С. Новаковић, Хаџи-Калфа, 73-74. 247

С. Новаковић, Ниш у прошлости по разним писцима и изворима, Списииз историјске географије,

приредио Сима М. Ћирковић, 371-383. 248

Ово је први помен етнонима Срби код Хаџи-Калфе. Види: С. Новаковић, Хаџи-Калфа, 37.


~ 65 ~

је и у време Новаковића било живо, које је више паланка била, јер је имала своју чаршију,

са више ханова и дућана, а уторком се одржавао велики пазар. У самом месту има по „60

словенских, а 60 грчких кућа са грчком црквом и школом.“ Иако недвосмислено није

назначио, ипак се између редова може закључити да је Новаковић Србе из периода када је

Хаџи-Калфа писао своје дело сматрао потомцима оних који су се два века раније доселили

заједно са султанијом Маром на посед који је добила од Мехмеда II (1451-1481), након

што је напустила Цариград.

Ћустендилски санџак је увек био у саставу Румелијског беглергеглука, иако је од

основања временом добијао или губио кадилуке и мењао свој обим. Када нам саопштава

податке о самом седишту санџака, Ћустендилу, Хаџи Калфа износи податак да је био

„столица бугарска“ и да је освојен 773. године по Хиџри (1371-1372).249

За сам град такође

наводи да има трг и 12 топлих купатила са сумпорном водом. Нема утврђења, јер је

„варош [...] без зидова.“250

Челебија такође наводи богатство топлим изворима, исто 12, у

околини Ћустендила, изводећи од њих и само име града, што је наравно нетачно. Исти

напомиње да место није посебно развијено, да има сарај, једанаест махала, наводећи

називе за неколико џамија, а нарочито хвали локалну војску, која је на гласу уз

констатацију да „сремски, смедеревски и ћустендилски војници нису ни у једној бици

окренули леђа непријатељу“.251

Сам назив града Ћустендила потиче од имена српског

обласног гсоподара Константина Дејановића, од турског Костантин-или

(Константин[ова]-земља). Новаковић на основу изјава путописаца сматра да је народ овог

краја, сам Ћустендил, у средњем и у новом веку све до XVIII века, просто називао

Бањом.252

При опису кадилука Кратово, у истом санџаку (види Табелу бр. 2) Хаџи-Калфа нам

доноси податке који се несумљиво тичу манастира Лесново, посвећеном светом

249

Ћустендил, бивши Велбужд, је био престоница области Драгаша- Дејановића (1371-1395), не и бугарске

државе. Сам назив је изведеница од Констант(д)ин – или = Константинова земља. Сам ћустендилски санџак

је основан након смрти Константина Дејановића у бици код Ровина 17. маја 1395. године, тако да ово није

тачна година освојења града. Овде је можда Хаџи-Калфа погрешио јер је годину признавања османског

сизеренства од стране Константина, након Маричке битке (26. септембра 1371.) узео као годину освојења.

Види: Олга Зиројевић, Турско војно уређење у Србији, 91. 250


Evlija Čelebi, Putopis, 297-299. 252

Велбушка Бања, Веобушка, Биобушка, Белбушка Бања итд. Види: С. Новаковић, Охридска архиепископија

у почетку XI века, Списииз историјске географије, приредио Сима М. Ћирковић, 79.


~ 66 ~

Арханђелу Михаилу и светом Гаврилу Лесновском, задужбине деспота Јована Оливера и

деспине Оливерине, властелина цара Душана. Сам манастир се налази на путу између

Ћустендила и Кратова „[...] а покрај њега, под кубетом од камена почивају ктитор и

ктиторка, на месту тесном и мрачном, у два ћивота од камена. Ћивоти су покривени

златотканим покровом, тела су им још сачувана, али се једно од другог не распознају. На

уласку има у запису година њихове смрти. Пада на 250 година пре Хеџре, по томе у IV век

хришћанског бројања.“253

Скопљански санџак је најпре као крајиште, а касније као санџак, имало велики

значај за османска освајања српских земаља од тренутка када је 6. јануара 1392. године

преша под османску власт.254

Као једна од престоница Цара Душана, Скопље је свој значај

за српску историју наставило да има и у доба османске доминације. О самом значају града

и важности који су му придавали и Османи, као и о степену развијености говори и сам

Хаџи-Калфа, назвавши Скопље „невестом Грчке“. У опису града наводи и да град и

околина обилују пијаћом водом, која је „доведена водопађама“, што свакако асоцира на и

даљу употребу античког водопада, изграђеног у 6. веку од стране Јустинијана I (527-565).

Сам водовод се помиње и у средњем веку, за време српске владавине у њему и у

континуитету је коришћен све до Великог „бечког“ рата и паљења Скопља од стране

генерала Пиколоминија, октобра 1689. године. Водовод, тачније Иса-бегов водовод

помиње и Евлија Челебија у свом Путопису, неких десетак година након писања Хаџи

Калфе. Челебија је боравећи у Скопљу дао изузтно богат и детаљан опис града, и околине,

дајући нам највреднији његовог опис, у време када је уз Београд, Сарајево и Солун био

253

С. Новаковић, Хаџи-Калфа, 45. Година смрти није тачна и претерана је. Деспот Јован Оливер се упокојио

после 1356. године 254

Док у свом чланку из 1952. године „Управна подјела југословенских земаља под турском владавином до

Карловачког мира 1699 год“, на страни 174. овог дела, Хазим Шабановић наводи да je „Прва организована

турска провинција на југословнском државном територију био је скопски санџак“. У напоменама

Челебијиних „Путописа“ , чије је издање са коментарима исти аутор издао 1979. године, на страни 280.

напомиње да „skopski sandžak osnovan tek sredinom XVI vijeka“, као и на страни 281. наведеног дела да

„Skopski sandžak nije osnovan odmah poslije zauzimanja Skoplja, nego je od 1392. pa sve do pada Srbije (1459) i

Bosne (1463) Skoplje bilo sjedište krajišnika koji su upravljali cijelim turskim područjem od Skoplja do Vrh-bosne.

Osnivanjem smederevskog i drugih sandžaka u Srbiji i bosanskog sandžaka to je krajište znatno smanjeno i izgubilo

značaj koji je dotle imalo. Sredinom XVI v. ono je postalo središnja oblast zasebnog skopskog sandžaka.“ За Евлију

Челебију Скопље је седиште санџак-бега посебног санџака у румелијском елајету. Види: Evlija Čelebi, нав.

дело, 281. Ми ћемо се држати савременијег исказа Шабановића о оснивању скопљанског санџака тек у XVI

веку.


~ 67 ~

најразвијенији и најзначајнији град уосманским провинцијама.255

Овај податак свакако

говори о напредности Скопља и нивоу урбанизације, која је за османске услове била

далеко изнад просека, чак и за градове његове величине. Хаџи Калфа даље напомиње

постојање „тврдог града“, тачније утврђења. И овај податак говори у прилог значаја града,

ако имамо у виду да су Османлије по освојењу порушили већину утврђења која су

затекли, остављајућу само најзначајније у унутрашњости и оне на границама. Своју

одбрану и обезбеђивање унутрашње сигурности Османлије су пре свега заснивале на

укључивању великог броја домаћег становништва у војне или полувојне редове и градњом

паланки.256

Од осталих грађевина помиње и Сахат-кулу, „још из времена неверника,

највећу од свију сат-кула чувених у хришћанству“, као и безистан и доста џамија. Да

Скопље није био само управно-војни и економски, већ и културно-верски центар говори и

податак Хаџи-Калфин о томе да су „из ове су вароши изашли многи учени људи.“ 257

Када наводи кадилуке који припадају Капудан-паши, Хаџи-Калфа наводи неколико

занимљивих података о етничком карактеру становништва које их насељава. За Битољ

наводи да га насељавају Бугари, за околне планине око Костура каже да их насељавају

Срби и Власи, у Белисти станују Бугари и Арбанаси, док за Џуму-пазар износи податак да

у већини села, па и само место, станују Турци.258

Ове податке морамо узети са резервом и

више збуњују читаоца него што му помажу да има бар приближну слику становништва у

области западне Македоније. Свакако да је у XVII веку, а то важи и за каснији период,

становништо у овој области било прилично разнолико, како у национално верском виду,

тако и у језичком. Управо у том правцу требамо схватити Хаџи Калфину конфузност и

етничку помешаност на овако малом простору. Ни многим каснијим писцима,

истраживачима, па и чиновницима није било најједноставније да препознају и прецизније

прикажу сву шаренилост етно-верског пејзажа. Каснијим сеобама, проузрокованим

аустријско-турским ратовима од краја XVII до половине XVIII века, ова слика биће још

замршенија.259

255

Evlija Čelebi, нав. дело, 280-293. 256

О. Зиројевић, Турско војно уређење, 105-112. 257

С. Новаковић, Хаџи-Калфа, 46. 258

Исто, 47.-48. 259

Више о кретањимастановништва, њиховим карактеристикама и распореду у овој области види: Ј. Цвијић,

Балканско полуострво и јужнословенске земље, 128-208, 361-376, 418, 437-521.


~ 68 ~

Скадарски санџак, основан 1479. године, осим територија данашње северне

Албаније, захватао је и добар део данашње Црне Горе. Хаџи Калфа наводи тачну годину

освојења Скадра, 883. по Хиџри или 1479-1479. годину наше ере, после шестомесечне

опсаде.260

Сво време постојања се налазио у Румелијском беглербеглуку. Самим

насумичним погледом на списак кадилука лако се дâ уочити да је овај санџак обухватао

територију Зете Балшића, а пре свега из периода владавине Црнојевића. Сам помен

Котора у попису кадилука требамо више схватити као идејну тежњу Османа за овим

градом, њиховим титуларним аспирацијама, него стварним стањем. Сам Котор, који је из

српских, прешао у руке Млетака 1420. годиненије никада био у власти султана. И сам

Хаџи Калфа казује да је град у поседу Венције. Новаковић правилно закључује да је Хаџи

Калфино пристаниште на Скадарском језеру, које је имало везу са Јадраном, село Полна,

уствари средњевковни Свети Срђ.261

За Црну Гору имамо доста података, пре свега за схватање овог појма у XVII веку и

територији коју је по саврменицима обухватала. Као област која је ушла у састав

скадарског санџака 1499. године, обухваала је тада катуне Горње Зете, око Цетиња,

северно од Котора и западно од Жабљака. Када описује Црну Гору, Хаџи Калфа нам

износи податак да се „сухим не може ићи ни на коњу, већ готово искључиво пешице.

Пошто је Црна Гора каменита, у њој је врло мало њива, а има овде онде винограда “ и да је

управо Цетиње „главно место Црне Горе“,262

иако су у Жабљаку седеле санџак-бегове

„субаше или војводе Црне Горе“, управљајући њоме непосредно. Сама Црна Гора је у

неколико кратких периоода у XVI и XVII веку била чак и засебан санџак.263

За сам

Жабљак тврди да је „близу Црне Горе“, дакле да није њен део. Исто казује и за Подгорицу,

чије оснивање приписује Мехмеду II Освајачу (1451-1481). Сам начин управљања Црне

Горе ипак је био посредан и сводио се на давање филурије, јер због неприступачних и

неплодних терена у њој се није могао успоставити било какав тимарски систем, као

основни војно-управни и привредни у Османском царству.264

За Караџа-даг Новаковић

тврди да је одухватала области Брда и Дробњака. По Хаџи Калфи у Караџа-дагу

260


Исто 262

Исто, 53. 263


Г. аутора, Историја народа Југославије, књига друга од почетка XVI до краја XVIII века, Београд 1960,

152-163.


~ 69 ~

становништво је „мешовито од Срба и Арбанаса“. Из свега се види да је „права“ тј. стара

Црна Гора обухватала искључиво уску област око самог Цетиња, задржавајући границе

још из времена владавине Ивана Црнојевића (1465-1490), и да се њено име ширило тек

много касније, у XIX веку, како се и политички ширила. Још један пример како један

географски појам постаје политички, а у наше време код неких и квази национални.

Призренски санџакје основан 1459. године,265

неколико година након освојења

Призрена, 21. јуна 1455. Кроз највећи део свог постојања припадао Румелијском

беглербеглуку, али је од оснивања Босанског беглербеглука припао овом другом у чијем је

саставу остао најдаље до 1607. године.266

За сам град Призрен, Хаџи Калфа наводи да га

насељавају Арбанаси, док у Бихору станују Срби и Арбанаси.267

Новаковић је у преводу

начинио грешку, када је кадилук Фирџова, тумачио као Кичево, а треба Хоча, место у

Метохији, северно од Призрена.268

Вучитрнски санџак основан је од наследних области Бранковића, после османског

освојења 1455. године и потписаног споразума Мехмеда II и деспота Ђурђа.269

Он је

најпре имао назив Вилајет-и Влк (Вукова земља). У првом катастарскм попису ове

области, одмах по освојењу, Вилајет Влк се састојао од девет нахија.270

Уз извесна

мењања броја нахија, тј. кадилука како их у свом преводу назива Новаковић, све до XVII

века седиште санџака је било у Вучитрну, да би се од овог времена преместило у

Приштину, отуда се и у османским изворима почиње називати приштински.271

Такође је

услед реформи османске управе и административне поделе, овај санџак често бивао део

Румелијског, Будимског и Темишварског беглрбеглука. 272

Половином XVII века, по Хаџи

Калфи, вучитрнски санџак се састојао од шест кадилука и припадао је Румелијском

беглербеглуку (види Табелу бр. 2). Хаџи Калфа наводи да се у Приштини налазио

надзорник руда, а да су у Јањеву и нарочито у Новом Брду, значајни и активни рудници

265

О. Зиројевић, Турско војно уређење, 94. Х. Шабановић наводи за годину оснивања санџака 1455, односно

пад Призрена под Турке (21. јун 1455.). Управна подјела, 177. 266

Хазим Шабановић, нав. дело, 178. 267


О. Зиројевић, Турско војно уређење, 94. 269

Х. Шабановић, нав. дело, 177. 270

Трговиште, Долче (Долци), Клопотник, Вучитрн, Морава, Тополница, Лаб (Косово) и вилајет

Приштина/О. Зиројевић, нав. дело, 92. Шабановић по овом првом попису налази само шест: Трговиште,

Морава, Вучитрн, Тиболница, вилајет Приштина, Лаб (Косово)/ Управна подјела, 177. 271

Историја народа Југославије II, 65; О. Зиројевић, Турско војно уређење, 94. 272

О. Зиројевић, Турско војно уређење, 93-94; Х. Шабановић, нав.дело, 177.


~ 70 ~

сребра.273

Хаџи Калфа наводи да су у самом Новом Брду били „находи највећи од закупа

рударске инспекције из Скопља.“274

Санџак Крушевац (Алаџа Хисар)275

је основан када и Вучитрнски санџак. Приликом

оснивања био је део Румелијског беглербглука, а од оснивања Будимског 1541. године,

улази у његов састав. Већ 1558. године припојен је Темишварском беглербеглуку.276

И

Џелал-заде у свом делу, санџак Крушевац наводи као део Будимског беглербеглука. Ово је

било свакако пре 1567. године и смрти Џелал-заде.277

За Хаџи Калфу, који је десетак

година старији извор, део је Румелијског беглербеглука. Почетком XVI века састојао се од

једанаест нахија, док их половином XVII века, како наводи Хаџи Калфа, има шест.278

Када

говори о самом Крушевцу, Хаџи Калфа истиче да је значајно место и некадашња

престоница Србије, односно „земље Лаз“. Када је реч о освојењу, наводи да је то било у

време Мурата II (1421-1444, 1446-1451),279

од стране Синан-паше, румелијског

беглегбега.280

Само помињање Крушевца као „знатне вароши“, наводи нас на закључак да

у то време Крушевац није био значајно утврђење и да је изгубио ранији војни значај, који

су му Османлије придавале док је био грнични град према Српској деспотовини, између

1426 и 1459. године.281

Челебија који ће нешто касније проћи кроз Крушевац, у њему

затиче малобројну посаду и тврђаву у не баш добром стању.282

Значајна је и напомена

Хаџи-Калфина о великом лесковачком панађуру (сајму локалних производа), који се

одржава крајем августа месеца.283

Исту информацијуу свом путопису наводи нам и доктор

Браун приликом путовања ка Цариграду1669. године. Браун се у Лесковцу затекао за

време трајања самог панађура.284

273

Хаџи Калфа наводи да су у самом Новом Брду били „находи највећи од закупа рударске инспекције из

Скопља“. Види: С. Новаковић, Хаџи-Калфа, 59. 274

Исто 275

Алаџа Хисар значи у слободном преводу „Шарени град“. 276


Види Табелу бр. 1 278

О. Зиројевић, Турско војно уређење, 95. 279

Град је дефинитивно заузет 1455. године. 280

Синан пашу, као крајишког заповедника према Србији, помиње и Бертрандон да-ла Брокијер, приликом

свог проласка кроз Крушевац 1433. године. Види: Стојан Новаковић, Буркард и Бертрандон де-ла Брокијер

о Балканском полуострву XIV и XV века. Годишњица Николе Чупића, XIV, Београд, 1894, 52. 281

У то време у истом стању је био је и Ниш, код којег Хаџи Калфа и не помиње постојање било каквог

утвђења. О. Зиројевић, Турско војно уређење, 128-129. 282

Evlija Čelebi, Putopis, 308. 283


С. Новаковић, Белешке доктора Брауна, 38-39.


~ 71 ~

Смедеревски санџак је свакако најзначајнији и највећи санџак на територији Србије

који су основале Османлије. Формиран је после пада Смедеревског града (1459), на

последњим територијалним остацима Српске деспотовине, односно оним поседима

осталим после рата 1454-1455. године. Као гранична област и крајиште према Угарској, до

Мохачке битке (1526), имао је посебан стратешки значај за консолидацију и даље ширење

османске власти. Током овог периода, тачније све до освајања Београда (1521), ова област

је и била стална ратна зона, предмет угарских упада са севера, тако да је из бојазни да не

опусти, османска власт становништву дала посебне повластице влашког становништва.

Тек након оснивања беглербеглука северно од Саве и Дунава, Будима (1541) и Темишвара

(1552), смедеревски санџак ће и дефинитивно изгубити свој ранији значај, а тиме и

становништво свој повлашћени статус.285

Приликом оснивања припадао је Румелијском

беглербеглуку, али је после 1541. године придодат Будимском, у чијем саставу је остао све

до пада Будима (1686), кад је са још неким околним територијама прерастао у Београдски

пашалук (беглербеглук, ејалет – прим.аут.).286

Код Хаџи Калфе се смедеревски санџак

наводи као део Румелије, мада тај податак морамо схватити као припадност старим

европским поседима Османлија, у географском смислу, јужно од Саве и Дунава, а не у

стриктно административном. Сви остали извори из тог периода показују да је смедеревски

санџак припадао Будимском беглербеглуку све до пада Будима 1686. године.287

Сам

територијални опсег, број нахија и кадилука се временом мењао, што најбоље можемо

видети из објављених османских пописних књига (дефтера).288

Првобитна територија,

након оснивања, била је подељена на дванаест нахија, али се тај број убрзо мењао.289

Тако

најстарији објављен дефтер из 1476. године наводи двадесет и три нахије,290

док млађи из

285

Е. Миљковић, Смедеревски санџак 1476-1560. Земља-насеља-становништво, Београд 2004, 42-52, 79-124. 286

Р. Тричковић, Београдски пашалук 1687-1739, Службени гласник, Београд 2013, 19-41; О. Зиројевић,

Турско војно уређење, 95-96; Е. Миљковић, Смедеревски санџак, 50. 287

Историја народа Југославије II, 67. 288

Е. Миљковић Бојанић, О значају османских пописних књига као историјских извора-на примеру дефтера

Смедеревског санџака, Историјски институт, Београд, 2002, 123-138. 289

Нахије Брвеник, Јагодина, Кучево, Лепеница, Левач, Маглич, Љубостиња, Некудим, Островица, Раља,

Рудник и Сокол. Убрзо му се припајају градови Зворник и Сребреница, са нахијама Осат, Шубин и Кушлат,

на левој обали Дрине, али врло кратко, тј. до оснивања Зворничког санџака (први помен 1483. године).

Браничевска нахија припојена је између 1467 и 1476. године. Види: Е. Миљковић, Смедеревски санџак, 45-

46; О. Зиројевић, Турско војно уређење, 95. 290

Гостиље, Звижд, Ждрело, Јагодина, Кучево, Кушлат, Левач, Љубостиња, Лугомир, Лепеница, Лучица,

Маглич, Морава, Некудим, Омољ, Осат, Островица, Пек, Рујно, Раваница, Ресава, Ужице, Шубин. Види: Е.

Миљковић, Смедеревски санџак, 46.


~ 72 ~

1516. године наводи седамнаест, први пут помињујући нахије Ниш и Ваљево као део

смедеревског санџака.291

Тек освајањем Београда и Шапца (1521) санџак је добио своје

природне границе избијањем на Саву и Дунав у потпуности. Тада је и наредбом од 15.

септембра 1521. године Београд постао ново средиште санџака, али задржавајући стари

назив. Мухафиз (командант) Београда био је у исто време смедеревски санџак-бег и

управник области северно од Саве и Дунава све до 1537, односно 1541. године.292

Након

1541. године у Београду се налазио и будимски кајмакам, што потврђује и сам Хаџи

Калфа.293

Каснији пописи из 1528 и 1560. године не наводе неке веће промене.294

Хаџи Калфина подела смедеревског санџака садржи укупно деветнаест нахија295

(Види

Табелу бр. 2). У XVII веку територијални опсег се стабилизовао и задржаће границе у

којима ће дочекати почетак XIX века и почетак Првог српског устанка. Уопштено

говорећи тадашњи смедеревски санџак би обухватао околину Београда, Браничево,

Шумадију са крајевима у долини Велике Мораве и Ибра, долину Колубаре, између Дунава

на северу, Дрине на северозападу, од планине Златибор на југозападу, Јелице и Гоча на

југу до линије Кучајских планина, Дели Јована и Малог Мироча на североистоку.296

Хаџи Калфа нарочиту пажњу обраћа Београду,297

што не треба да чуди, имајући у виду

његов значај, који превазилази границе самог смедеревског санџака.298

Најпре наводи опис

Горњег и Доњег града. За Горњи град каже да је врло добро утврђен „високим бедемима и

кулама“, а нарочито се истиче донжон кула, која се „на босански зове Беновиса, тј.

безбедно место“ и која служи као затвор. На једној од кула (торњева) горњега града Хаџи

Калфа помиње постојање великог сата, „који и дан и ноћ сате избија. Свако подне развије

291

Смедерево, Островица, Рудник, Железник, Левач, Сокол, Кучево, Некудим, Јагодина, Лепеница,

Љубостиња, Маглич, Ужице, Пожега, Браничево, Ваљево, Ниш. Види: Е. Миљковић, Смедеревски санџак,

49. 292

1537. године се оснива Осијечки санџак за области у Славонији, а после освојења Будима и Сремски

санџак. Види: Е. Миљковић, Смедеревски санџак, 50, 52; О. Зиројевић, Турско војно уређење, 95-96. 293

„У Београду станује заступник беглербега Будимског, који управља санџаком смедеревским. Београд се

сматра, у осталом, као главно место тога санџака“. С. Новаковић, Хаџи-Калфа, 65. 294

Нахије према попису из 1528: Ломница, Железник, Прилеп, Рудник, , Морава, Колубара, Лепеница,

Ужице, Ваљево, Осат, Сокол и Београд, апрема попису уз 1560: Ломница, Прилеп, Авала, Београд, Ваљево,

Осат, Ужице, Морава, Рудник, Лепеница, Колубара, Левач, Млава, Пек, Пореч, Тополовник, Лучица, Ресава,

Ниш, Ждрело, Железник, Омољ. Види: Е. Миљковић, Смедеревски санџак, 51-52. 295

Кадилука код Новаковића 296

Е. Миљковић, Смедеревски санџак, 52. 297

Најдетаљнији опис Београда у XVII веку доноси нам евлија Челебија. Види: Evlija Čelebi, Putopis, 71-94,

328. 298

Хаџи калфа га назива „тврди бедем невернички и кључ Угарске“. С. Новаковић, Хаџи-Калфа, 64.


~ 73 ~

се на тој кули застава.“ Помен Топ-хане, наводи да закључак да је постојала радионица за

израду артиљерије и да је град био добро снабдевен истом. За Горњи град Хаџи Калфа

наводи да има троје врата, којима се спушта у Доњи град. Доњи град се простире од

савске ка дунавској обали, чији је бастион сачињен од пет капија које воде ка предграђима

и савском пристаништу са царином. Сам Евлија наводи да и Доњи и Горњи град имају по

четири капије.299

Поред пристаништа Сулејман Законодавац је сазидао и јаку кулу. Од

осталих грађевина привредног карактера, ваља издвојити ризницу, поред које се налази

„Велика џамија...(која некада) била је црква.“ Хаџи Калфа даље наводи постојање око 100

џамија, 10 купатила, много ханова и два безистана, задужбине Мехмед паше (Соколовића)

и Муса Паше.300

Посебно је вредан Хаџи Калфин опис заузећа Београда. Наводећи тачне хронолошке

податке, из његовог списа можемо сликовито сазнати о неуспелим покушајима Мехмеда II

да освоји град 842. по Хиџри, тј. 1438/39. и 860. године по муслиманнској ери, односно

1455/56., по хришћанској.301

Његов податак да је после заузећа Смедерева, деспот302

преместио престоницу у Београд, свакако нетачна, јер Београд није био у српским рукама

после 1427. године и смрти деспота Стефана Лазаревића. Хаџи Калфа нас обавештава и да

је после ових акција, Мехмед II наредио да се око Београда подигне низ утврђења

(„градића“), од којих је најпознатија Авала, ранији Жрнов, и тиме град ставио под неку

врсту непрекидне опсаде. Опис освајања Београда од стране Сулејмана Законодавца

свакако је један од највреднијих историјских приказа Хаџи Калфе. Саопштен у вештом

маниру, историјски тачан и уметнички занимљив, уз неизоставан приказ драматичних

сцена самог уласка освајача у град.303

Хаџи Калфин помен насељавања избеглица

београдских, у делу „Једи куле (седам кула) у Цариграду, била су пуна ових заробљеника

и њих ради се и данас овај крај зове „Београдска махала“ “, био је један од разлога што се

и сам Новаковић заинтересовао за потомке ових избеглица, за време свог посланства у

299

E. Čelebi, Putopis, 78. 300

Број џамија које Хаџи-Калфа наводи свако које претеран. О задужбини Соколовића говори и Евлија,

називајући га Нови хамам (Yeni hammam) . Evlija Čelebi, Putopis, 90. 301

С. Новаковић, Хаџи-Калфа, 64. Опсаду Београда 1439. године није никако могао извршити Мехмед II, јер

је султан у то време био његов отац Мурат II. 302

Да се са сигурношћу мисли на деспота Ђурђа Бранковића, знамо и индиректно јер у претходном поглављу

о Смедереву, Хаџи Калфа наводи да је „Смедерево било главно место у држави Лаз-а“. Види: С. Новаковић,

Хаџи-Калфа, 63. 303

Исто, 65.


~ 74 ~

граду на Босфору.304

Осим Београда, Хаџи Калфа наводи и градове у Срему који су

разрушени у походу из 1521, за које каже да су „припадали Београду.“305

Беглербеглук Босна306

се код Хаџи-Калфе састојао од осам санџака (види Табелу

бр.2). Међутим приликом самог описа, Хаџи-Калфа је описао само пет санџака,

изостављајући Пожегу, Рохису и Раховиџу.307

Разлоге због којих је поменута три санџака

Хаџи-Калфа изоставио, Новаковић је, у виду краће пропратне расправе, покушао да дâ

одговор. Код Аини Алија, по службеним подацима из око 1610. године, пописано је осам

санџака,308

а исти број се наводи и у нешто каснијим млетачко-далматинском опису

босанског пашалука, из око 1620. године, али се не поклапају у потпуности са Хаџи

Калфином поделом, пре свега због навођења једних и изостављања других санџака.309

Код

Евлије Челебије, који је хронолошки најближи Хаџи-Калфи,у различитим издањима,

помиње се другачији број санџака, а највећа разлика је у томе да што је Бања Лука310

приказана као посебан санџак, док је код Хаџи Калафе она само кадилук у босанском

санџаку.311

Евлија вероватно није лично прошао кроз Бања Луку, чим је овако крупну

304

С. Новаковић, Насеља Београђана од 1521 у Цариграду и њихова црква Успенија Св. Богородице,

Балканска питања,193-199. 305

Беркос (Беркасово), Димитрофџа (Дмитровица), Копаник (Купиник), Бари (Барич), Карловиџа

(Карловци), Броник (Браник), Калотинџи (Калотинци). С. Новаковић, Хаџи-Калфа, 65.

Када говори о овим градовима који су „припадали Београду“, свакако их требамо схватити и као део

крајишта угарског, са центром у Београду, према османлијамачија је функција била одбрана Београда од

опсаде са севера, као и заштита од акинџијских упада у Срем и Славонију. Нешто слично као и Сребреничка

и Јајачка бановина. Челебија наводи и границе Београда (нахије), које свакао одражавају ову угарску, много

ранију поделу. Види: Evlija Čelebi, нав. дело, 94. 306

Ширење османске власти према Хрватској, Далмацији и Славонији, од друге деценије 16. века, као и

слабљење централне власти били су главни предуслови за оснивање босанског

беглербеглука/ејалета/пашалука. Основан је пре 17. септембра 1580, а за првог беглер-бега именован је

Ферхад-паша Соколовић (1580-1588). У почетку се састојао од десет санџака (босански, херцеговачки,

вучитрнски, призренски, клишки, крчки/лички и пакрачки из румелијског, а зворнички и пожешки из

будимског беглербеглука). Више о босанском беглербеглуку : Х. Шабановић, нав. дело, 199-200. 307

У самом навођењу редослед санџака код Хаџи-Калфе је мало измењен у односу на редослед описа 308

Босна (паша-санџак), Клис, Ерцег (Требиње), Зворник, Пожега, Зачна и Церник, Крка, Раховача. Попис

састављен према: С. Новаковић, Хаџи-Калфа, 76; Х. Шабановић, Управна подјела, 182, 183, 184, 189, 190,

191. 309

Херцеговина, Клис, Лика, Бихаћ, Церник, Пожега, Зворник, Босна. Види: С. Новаковић, Хаџи-Калфа, 77. 310

1553. године седиште Босанског беглербеглука (Босна, Херцеговина, Зворник, Клис, Зачазма, Лика/Крка,

Бихаћ и Пожега између 1580 и 1600 када прелази у Кањишки беглербглик) је премештено из Сарајева у

Бања Луку, како би лакше били организовани освајачки походи ка западу. Седиште је 1639. враћено у

Сарајево, Историја народа Југославије II, 122. 311

Сарај(ево), Херсек, Клис, Зворник, Пожега, Зачна, Крка, (О)раховача, Бања Лука; Çelebi, Evliya. Trans. by

von Hammer, Joseph. Narrative of travels in Europe, Asia, and Africa in the seventeenth century, Vol. 1, p. 90 ff.

Parbury, Allen, & Co. (London), 1834, 91; У изадању Х. Шабановића, Евлија у својем „Путопису“ наводи да

http://books.google.com/books?id=66hCAAAAcAAJ&pg=PA90#v=onepage&q&f=false


~ 75 ~

грешку начинио, јер у супротном би сигурно знао право стање. Чињеница да је тада Бања

Лука била седиште беглербеглука, могла је навести Челебију да самим тим има и статус

засебног санџака.

Из свега наведеног Новаковић изводи закључак, да су санџаци Крка и Лика само два

имена за исти санџак са седиштем у Книну, а да је Хаџи-Калфина Раховиџа у ствари место

Ораховица у Славонији, тачније у пожешком санџаку, а не посебан санџак. Рохиса код

Хаџи-Калфе није ништа друго до погрешно написан назив за санџак Церник312

код

Млечана, односно Зачна и Церник код Аини Алија. Овај санџак се такође налази у

Славонији.

Коначан став Новаковића по питању неописивања свих санџака јесте тај да је Хаџи Калфа,

држећи се неких старијих извора, свакако пре османских освајања северно од Саве и

Дунава, односно пре Мохачке битке, описивао само оне санџаке који су географски

припадали Босни, односно само оне јужно од реке Саве. Новаковић свој закључак додатно

поткрепљује примером смедеревског санџака, који је описивао као део Румелијског

беглербеглука и ако је он после 1541. године припојен новооснованом Будимском, што се

наводи и код много поузданијег Аини-Алија.313

Овај закључак Новаковића треба

прихватити као тачан, али код њега и даље остаје питање зашто је Хаџи Калфа у своме

раду користио податке, који су се до његовог времена на терену изменили, неки и пре

више од стотину година од времена писања географског списа.

Босански санџак је први и свакако најзначајнији у истоименом беглерберглуку.

Основан је након пада Босанског краљевства 1463. године и све до оснивања

беглербеглука босанског, служио као „матични“ санџак на западном ободу Царства,

односно „његов санџак-бег (је) по турским законима имао руководећу улогу међу санџак

безима ма овом пордучју.“314

Од свог оснивања па до оснивања клишког (1537), личког

(око 1573) и бихаћког санџака (1592) све новоосвојене територије на западу и северу су

„Ејалет [Босна] има седам санџака“, али када их наводи укуно их је осам, при чему ораховички два пута

поменут што ствара извесну забуну код читаоца. Међу њима се не наводи Бања Лука и Зачну као посебне

санџаке. У подножној напомени Шабановић изводи закључак да се „ејалет Босна средином XVII стољећа

дијели на шест санџака и то: босански, херцеговачки, зворнички, клишки, крчки или лички и цернички.“

Види: Evlija Čelebi, Putopis, 104. 312

Више о овом санџаку: Х. Шабановић, Управна подјела, 194-197. 313

Види напомене 250. и 251. 314

Х. Шабановић, Управна подјела, 181.


~ 76 ~

њему припајане. Упоређујући податке које доноседруги извори из XVII века,315

са оним

које нам сам Хаџи Калфа приказује, долази се до закључка да је велики број места (укупно

чак 28, види Табелу бр. 2.) које Хаџи Калфа убраја у оквиру санџака уствари део бихаћког

санџака.316

Пошто је основан још 1592. године и још увек постојао до времена Хаџи

Калфе, ова грешка је свакако последица коришћења литературе која је старија од времена

оснивања тог санџака.

Као први кадилук и свакако седиште санџака Хаџи Калфа напомиње Босна-Серај, односно

Сарајево. Сарајево је било седиште санџака све до 1553. године, када се оно премешта у

Бања Луку. О самом Сарајеву,317

његовом значају и развијености, Хаџи-Калфа нам

саопштава да је „варош готово тако велика као Дренопоље (Једрене - прим.аут.)“, уз

навођење постојања стотину мањих или већих џамија и значаја града као стецишта многих

европских трговаца, који у њему послују. Од података у осталим кадилуцима, вреди

истаћи Хаџи-Калфин помен „славног моста преко Дрине“ у Вишеграду, за који не наводи

чија је задужбина, иако је сам велики везир Мехмед-паша Соколовић (1565-1579) његов

савременик. За Петровац у Босанској крајини напомиње да у њему станују Срби. За Бања

Луку Хаџи-Калфа истиче да има два града, Горњи и Доњи, а овај други је саградио

Ферхад-паша, а поправио Шахин-паша.318

Што се тиче убицирања појединих места,

географске тачности сливова река и тачних назива планина у описивању Босанског

беглебеглука, Хаџи-Калфа није баш увек поуздан, што се може тумачити чињеницом да је

он своје дело писао из престонице, и није имао директних контаката на терену чиме би ове

грешке свакако биле смањене. Оваквих примера и грешака има у целом делу, на које је

Новаковић указивао и мање више успешно, у својим напоменама, исправљао.

Што се тиче санџака Клис и Крка, Хаџи Калфа не даје превише информација, осим

што набраја њихове кадилуке.

315

Јајце, Винчац, Травник, Сарајево, Вишеград, Добрун, Високо, Врандук, Тешањ, Кобаш, Градишка,

Јасеновјница, Дубица, Костајница, Нови, Зрињ, и Бања Лука. Званичан османски попис кадилука босанског

санџака из 1667: Сарајево, Бања Лука, Нови Пазар, Стари Влах, Вишеград, Рогатица, Тешањ, Травник,

Бирче-Кнежина, Костајница, Јајце, Кладањ-Олово, Чајниче, Кеменград, Лика, Дервента, Мала Митровица,

Прибој. Види: Х. Шабановић, Управна подјела, 182 316

Исто, 182, 202. 317

Најбољи и најдетаљнији опис Сарајева у XVII веку, када је био на врхунцу развијености у османском

периоду, даје Евлија Челебија у свом путопису. Сам Евлија је први пут боравио и описао Сарајево 1659.

године.. Види: Evlija Čelebi, Putopis, 101-125. 318

С. Новаковић, Хаџи-Калфа, 79-82.


~ 77 ~

За Зворник у истоименом санџаку319

Хаџи-Калфа каже да је важан град на путу од

Београда ка Сарајеву и да „од Београда овамо долазе Савом многе лађе ради трговине.“

Мало ниже напомиње да је Дрина пловна до Зворника.320

Новаковић је, користећи се пре

свега аустријским војним картама, правилно убицирао Брвеник (Пирауник код Хаџи-

Калфе), за који истиче да се у ствари не налази у саставу зворничког санџака, а разлог због

чега се помиње у освом спису објашњава „различитим феудалним одношајима, којих се у

то доба подоста још налазило у животу.“ Осим Брвеника, Новаковић напомиње да је исти

такав случај и са Травником и Бусовачом у истоме санџаку.321

Констатација Новаковића да Брвеник не припада зворничком санџаку не може се сматрати

тачном, јер сви остали извори из XVII века наводе Брвеник као кадилук у зворничком

санџаку. Са друге стране његов став у вези Травника и Бусоваче може се сматрати

исправним, при чему Бусовача никада није ни имала статус кадилука. Осим ових, ни

кадилук Осат, који помиње Хаџи-Калфа, није у другим изворима навођен као део

зворничког санџака.322

Херцеговачки санџаксе први пут помиње 1470. године, а за првог санџак-бега

Хамза-бег. Падом (Херцег-прим.аут.) Новог 1482. године, цела територија земље „херцега

од Св. Саве“ Стефана Вукчића Косаче (1435-1466) и његових синова пала је под османску

власт.323

Седиште санџака, од оснивања, па све до 1572. године, била је Фоча, а онда од

тог времена бива у Пљевљима и ту ће остати све до укидања санџака 1830. године. У

широј османској управној подели санџак је припадао Румелијском, а онда од 1580. године

Босанском беглербеглуку, у чијем ће саставу бити кроз цео свој период постојања.324

У

изворима XVII века, тачније млетачко-далматинском опису босанског беглербеглука из

1626. године, споменута су и нека места која се код Хаџи-Калфе не наводе (за Хаџи-

319

Основан 1463/64. године. Од оснивања до 1541. је у саставу Румелијског, а од те године Будимског

беглрбеглука. Оснивањем Босанског беглербрглука 1580. године и зворнички санџак постаје његов састави

део, а такво стање остаје све до укидања овог санџака 1832. године. За сво време постојања седиште се

налазило у граду Зворнику. Види: Х. Шабановић, Управна подјела, 184-185. 320

Више о граду Зворнику види: Evlija Čelebi, Putopis, 482-484. 321


Осим код Хаџи-Калфе, Брвеник се наводи као део зворничког санџака у млетачко-далматинском опису

босанског беглрбеглука из 1626. и у званичном османском попису кадилука из 1667. године. Види: Х.

Шабановић, Управна подјела, 184-185. 323

Нахије Сокол, Бистрица, Дубштица, Конац-поље, Неретва, Милешева, Кукањ, Самобор, Дабри, Загорје,

Горажде и још две из 1477. године и податак из 1482 године. о важнијим местима у санџаку: Фоча,

Невесиње, Горажде, Церница, Мостар, Благај итд. Види: Х. Шабановић, Управна подјела, 182. 324

Х. Шабановић, нав. дело, 183.


~ 78 ~

Калфину поделу види Табелу бр. 2 испод).325

Нешто каснији извор, тј. попис кадилука из

херцеговачког санџака из 1667. године наводи места која се поклапају са Хаџи-Калфином

поделом, али не захватају приморска места у Далмацији, већ пре свега континентални део

Херцеговине. Свакао да је оваква промена уследила због Кандијског рада (1645-1669) и

последица које су у следиле због османских губитака у овом делу санџака.326

Хаџи-Калфа доноси занимљиву, романтизовану причу о османском освајању

Херцеговине, наравно без тачних појединости у потпуности. Сам редослед и начин

освојења је тачно приказан. Хаџи Калфа наводи да је „Тимурташ паша принудио године

785 (1383-84) кнеза од Херцеговине да плаћа данак [...] и пошто кнез од Херцеговине

утече, целу земљу освоји потпуно Мохамед-паша године 866 (1461-62)“. Након тога Хаџи-

Калфа наставља и каже да је „само на молбе сина његова, допусти му се да ужива

половину земље, али пошто он умре, сва земља би састављена са исламским државама“.

Алузија на ратове које су Косаче водиле са Османлијама неколико деценија у

континуитету, више је него јасна. Осим навођења кадилука редоследом који је приказан у

Табели бр. 2, и њиховог одређивања и убицирања, нема неких значајнијих података, осим

када су у питању Мостар и Нови, за које даје нешто више обавештења. За Мостар је

интересантно његово обавештење о „врло старом мосту“ преко Неретве, за који тачно

наводи 974. годину по Хиџри (1566-67), за време изградње. Такође наводи да је изграђен

као задужбина султана Сулејмана Законодавца, а по пројекту архитекте Синана. Кад

описује (Херцег) Нови, највише се задржава у опису губитка града од шпанске флоте

1538. и његовог повратка у османске руке 1539. године, највише захваљујући Хајредину

Барбароси. За Пљевљу Хаџи-Калфа јасно наводи да је „столица бега од Херсека

(Херцеговине), на путу из Новог Пазара у Сарајево.“327

На крају свог рада Хаџи-Калфа доноси неку врсту итинерара беглербеглука Босне,

са приказаним растојањима у данима хода, између Сарајева и Бања Луке са једне и

осталих места са друге стране.

325

Кастел-Нови, Рисан, Имотски, Вргорац, Габела, Макарска, Нутјак, Задрварје, Чавчина, Благај, Столац,

Мостар, Жупањ-Поток, Горажде, Пљевља, Милошевац, Фоча, Љубиње, Почитељ, Коњиц,Невесиње, Улог,

Јелеч, Којник (?), Пријепоље, Љубушки, Дваре, Радобоља, Бушко Блато, Дувно, Рама, Рогозница, Лужичић,

Слиме, Брекли, Баст, Велико Брдо, Хотишна, Туче, Подгора, Дражница, Игране, Жиговошће, Дрисник,

Заострог, Подача, Брист, Ћиста, Лпаачањ, Бакиња, Пољице. Х. Шабановић, Управна подјела, 184. 326

Кадилуци (1667): Имотски, Габела, Мостар, Љубиње, Фоча, Пријепоље, Ташлиџа, Коњиц, Гацко, Нови,

Невесиње. Види: Х. Шабановић, Управна подјела, 184. 327

С. Новаковић, Хаџи-Калфа, 90-94.


~ 79 ~

Хаџи-Калфа (око 1650)328

Беглербеглук Румелија Беглербеглук Босна

Ред.

бр.

Санџак Ред.

бр.

Кадилук329

Ред.

бр.

Санџак Ред.

бр.

Кадилук

I Виза330

I Босна 1. Босна-Серај

(Сарајево)331

II Крк-Килисе 2. Јени-Пазар

(Нови Пазар)

III Силистра 3. Истарифлак

(Стари Влах)

IV Никопољ 4. Вишеград

V Видин 1. Видин 5. Кара-даг

(Црна Гора)

2. Фетислам

(Кладово)

6. Челеби-пазар

(Рогатица)

3. Есферлик

(Сврљиг)

7. Кулуџ

(Кључ)

4. Есферлик-

Бањаси

(Сврљишка

Бања)

8. Бурут (Брод)

5. Гегерџинлик

(с.Голубиње-

С.Н.)

9. Подерафтиџа

(Петровац)

VI Чирмен 10. Пошима

328


Представљају верске и административно-судске округе којима управљају кадије. Називају се још и казе.

Територијални опсег им је био различит и зависио је од броја муслиманског становништва. Управно-војне

целине нижег нивоа од санџака биле су вијалет, нахија или субашилук и најчешће су се подударале са

средњевековним жупама. Види: О. Зиројевић, Србија под турском влашћу, 14-15; Иста, Турско војно

уређење у Србији, 89. 330

Санџаке са курзивним натписом Новаковић није детаљније описивао, те их ни ми нећемо делити

детаљније на кадилуке у овој табели. Детаљније неће бити навођени ни санџаци који по ауторовом мишљену

немају значај за историју Срба под османском влашћу, а који су такође назначени курзивним писмом. 331

Санџаци и кадилуци који су у табели истакнути задебљаним словима, су они који по ауторовом схватању

припадају територији коју насељавају Срби у периоду 16. века и предмет су интересовања у овом раду.


~ 80 ~

(Бужим)

VII Софија 1. Софија 11. Дубиџа

(Дубица)

2. Филибе

(Пловдив)

12. Перепуи

(Прибој)

3. Ески-Загра

(Стара Загора)

13. Тишне

(Тешањ)

4. Јамбол 14. Моден

(Стари

Мајдан)

5. Кизил-агач 15. Козарса

(Козарац)

6. Чирпан 16 Дубоџтина

(Брчко) 332

7. Берковџа

(Берковац)

17. Сасина333

8. Татар-Пазар 18. Олух (Олово)

9. Костенџа

(Костенец)

19. Тодор-нови

(Нови)334

10. Самоков 20. Бихке

(Бихаћ)335

11. Ихтиман 21. Дербенд

(Дервента)

12. Ислади

(Златина)

22. Исуњар

(Свињар)

13. Сиришник 23. Јајџа (Јајце)

332

Новковић претпоставља да би Дубоџтина могла бити Брчко, али само на основу описа положаја, не и

имена. Види у: С. Новаковић, Хаџи- Калфа, 81. 333

Новаковић сматра да је Хаџи Калфа погрешио приликом убицирања Сасине и смешта је зап. од Бања

луке. Исто 334

Новаковић исправља положај града Нови, за који Хаџи Калфасматра да је наСави, уместо на реци Уни.

Исто 335

Новаковић исправља положај града Бихаћа, који Хаџи Калфасматра да је на Сави, уместо на реци Уни.

Види: Исто.


~ 81 ~

14. Пирсник

(Брезник)

24. Бања Лука

15. Иснебол

(Знепоље)336

25. Осмијан

(план.

Осмача)

16. Ниш 26. Костаниџа

(Костајница)

VIII Галипољ 27. Градишка

IX Салоник

(Солун)

28. Васарвакси

(Варцар

Вакуп)

X Ћустендил 1. Ћустендил II Клис 1. Клис

2. Радомје

(Радомир)

2. Испалат

(Спљет)337

3. Дупинџа

(Дупница)

3. Шобник

(Шибеник)338

4. Петровик

(Петрич)

4. Пелона

(Хлевно) 339

5. Менлик

(Мелник)

5. Искарадин

(Скрадин)

6. Дојран 6. Лолинса

(Пољица)

7. Тиквеш 7. Нечун340

8. Кјуприли

(Велес)

8. Белај (Билај)

9. Остромџа

(Струмица)

9. Ак-хисар

([У]Скопље,

Вакуп[ф])

336

Област око места Трна. Данас у Западној Бугарској. 337

Сплит- при. аут. Хаџи калфа наводи град Сплит као саставни део Клишког санџака (С. Новаковић, Хаџи-

Калфа, 83), иако он то никада није био. Овај податак је важан у смислу познавања османских претензија у

далматинском проморју. 338

Са Шибеником је исто као и са Сплитом 339

Ливно-прим.аут. 340

Новаковић не зна где се налази ово место. Види: С. Новаковић, нав. дело, 83.


~ 82 ~

10. Радовиште 10. Дириниш

(Дрниш)

11. Иштиб (Штип) 11. Гјол-хисар

(Језеро)

12. Каратова

(Кратово)

12. Дирхилка

(Врљика)

13. Ујварина

(Врање)

13. Гуламуџ

(Гламоч)

XI Скопље 1. Ускуб (Скопље) 14. Пексика

(Пецка)

2. Калканделен

(Тетово)

15. Мадна

(Медна)

3. Качаник 16. Новасил341

4. Пирлипа

(Прилеп)

17. Кепрус

(Купрес)

Кадилуци

Капудан-паше

(адмирала)342

1. Толи-Монастир

(Битољ)

18. Камен-град

2. Филорина

(Хлерин)

19. Сињ

3. Кеср′је (Костур) 20. Кесерава

(Коса

Јаворова)343

4. Хорпишта

(Круништа)

III Крка 1. Кенин (Книн)

5. Билиште

(Белиста)

2. Делик

6. Неслиџ

(Населица)

3. Даслина

7. Серфиџе

(Србица)

4. Рафиџа

(Растевић или

341

Новаковић не зна где се налази ово место. Види: С. Новаковић, Хаџи- Калфа, 84. 342

Ови кадилуци, чији су приходи припадали врховном комаданту османске царске флоте, се код Хаџи-

Калфе помињу посебно од Скопљанског, који им претходи и санџака Тирхале који им следи, али у делу нису

назначени посебно, бројем или каквом другом нумерацијом. 343

По Новаковићу, то је планина Коса Јаворова. С. Новаковић, нав. дело, 84.


~ 83 ~

Радушић)344

8. Сари-гјол (Жуто

језеро)

5.. Дирана

(Врана-К.Ј.)

9. Џума-Пазар 6. Островица

10. Елри-буџак 7. Карин

11. Острово 8. Косурца

12. Ланка 9. Одуна

(Удбина)

XII Тирхала 10 Котар

XIII Егрибос IV Зворник 1. Изворник

(Зворник)

XIV Мореја 2. Пирауник

(Брвеник)

XV Ајнабахти 3. Тирауник

(Травник)

XVI Карли-или 4. Граџаниџа

(Грачаница)

XVII Јанина 5. Пелина

(Бељина,

Бијељина)

XVIII Делонија 6. Посовача

(Бусовача)

XIX Авлона 7. Бухорина

(Буковица)

XX Илбесан 1. Илбесан

(Елбасан)

8. Сребрниџе

(Сребрница)

2. Устурга

(Струга)

9. Мемлахатсин

(Соли, Тузла)

3. Истарова 10. Корпина

344

Новаковић је понудио ова два места, на основу филолошке анализе топонима. Види: С. Новаковић, Хаџи-

Калфа, 85.


~ 84 ~

(Крупањ)

4. Сегим 11. Бадрабинар

(Јадар)

5. Поклин 12. Богурдлен

(Шабац)

6. Драч 13. Осад (Соко)

XXI Искендер′је

(Скадар)

1. Искендер′је

(Скадар)

V Херсек

(Херцегов-

ина)

1. Имоцки

(Имотски-

прим.аут)

2. Порава 2. Макарска

3. Газибилада

(Горње Блато)

3. Кизил-гјол

(Црвено

језеро)345

4. Пошгорица

(Подгорица)

4. Балагај

(Благај)

5. Гјолбаши

(Глава језера)

5. Лупушка

(Љубушки)

6. Шабибак

(Жабљак)

6. Габла

(Габела)

7. Драгош

(Дриваст)

7. Мостар

8. Четин (Цетиње) 8. Почтил

(Почитељ)

9. Караџа-даг

(Брда и

Дробњаци)

9. Лоптин

(Љубиње)

10. Олгун и Бар

(Улцињ и

Антивар)

10. Задварја

(Задварје)

11. Котор 11. Чербениџе

(Требиње)346

345

Новаковић сматра да је то језеро више Имотског. Види у С. Новаковић, Хаџи- Калфа, 90. 346

Х. Шабановић после Задрварја наводи Церницу, а не Требиње као Новаковић. Види: Хазим Шабановић,

Управна подјела, 183.


~ 85 ~

12. Паштровић 12. Омиш

XXII Охри (Охрид) 1. Охри (Охрид) 13. Нодин

(Норин)

2. Дебра (Дибра-

Дебар)

14. Виргорџа

(Вргорац)

3. Истарда

(Истарова)

15. Таратова 347

4. Мат (исп.

Шкумбија)

16 Дуна

(Дувно)348

5. Ишим (Ишма) 17. Пурус349

6. Ак-хисар (Кроја) 18. Браца и

Лесина (Брач

и Хвар)

7. Персепе

(Преспа)

19. Фуџа (Фоча)

8. Кориџе (Корча) 20. Перепол

(Пријепоље)

9. Колонија 21. Чајниџа

(Чајниче)

10. Опар 22. Таслиџа

(Пљевља)

11. Томоринџа

(Томорница)

23. Белграџик

(Коњиц)

XXIII Призрен 1. Персерин

(Призрен)

24. Гацика

(Гацко)

2. Сахорико (Сува

река)

25. Нова (Нови,

Херцег-

Нови)

3. Хавас-Персерин

(Хавас-

26. Конавла

347

Новаковић не зна где се налази ово место. Види у С. Новаковић, Хаџи- Калфа, 92. Х. Шабановић ово

место наводи под именом Неретва. Види Х. Шабановић, Управна подјела, 184. 348

Припада клишком, а не херцеговачком санџаку. С. Новаковић, Хаџи- Калфа, 92. 349

Новаковић не зна ни за ово место. С. Новаковић, Хаџи- Калфа, 92; Ово место је место Прозор код ушћа

реке Раме у Неретву у северној Херцеговини. Види: Х. Шабановић, нав. дело, 184.


~ 86 ~

Призрен)350

(Конавли)

4. Фирџова

(Фирчова-

Кичево)351

VI Рохиса

5. Бухур (Бихор) VII Крка (или

Лика)

6. Тиргушна

(Трговиште)352

VIII Раховиџа

(Ораховица)

XXIV Вучитрн 1. Велџтерин

(Вучитрн)

2. Пиристина

(Приштина)

3. Косово,

Палашима353

4. Јанова (Јањево)

5. Морава

(Биначка или

Горња)

6. Ново Брдо

XXV354

Дукађин 1. Дукађин

2. Алтун-Или

(Алтињ)

3. Ипек (Пећ)

4. Јакова

(Ђаковица)

5. Пулав (Плав)

6. Подмила

350

Поседи османских бегова, којима је управљано на посебан начин од осталог дела призренског кадилука.

Види: С. Новаковић, Хаџи- Калфа, 57. 351

Треба да Стоји Хоча. Новаковић је овде направио грешку у преводу коју је унео у своје издање. Види

напомену 230. 352

По Новаковићу то је село између Пећи и Новог Пазара. Види: С. Новаковић, Хаџи- Калфа, 57-58.

Пецизније говорећи, Трговиште је данас напуштен локалитет 11 км западно од Новог Пазара, подно старгог

града Раса. По њему је и Нови Пазар добио име (Yeni Pazari ꞊ Нови Пазар ꞊ Ново Трговиште) 353

Према опису Хаџи Калфином кадилука „Косово... (који) се још зове и Палашима“, да се налази између

Приштине и Куршумлије, исти може припадати области горњег Лаба или Малог Косова (околина Подујева).

Новаковић, с правом. сматра да је даљи опис који се односи на насељено место у кадилуку, у ствари

грешком уметнути опис Јањева, кадилука који следи у набрајању. Види: С. Новаковић, Хаџи- Калфа, 58-59. 354

У тексту се исти број XXIV појављује за санџаке Вучитрн и Дукађин. Види у С. Новаковић, нав. дело, 58,

60.


~ 87 ~

(Полимље)

7. Задерима

(Задримље)

8. Леш (Љеш)

XXVI Алаџа Хисар 1. Алаџа Хисар

(Крушевац)

2. Куршумли

(Куршумлија)

3. Оркуб

(Прокупље)

4. Медока

(Медвеђа)

5. Лесковџа

(Лесковац)

6. Булован (Бован)

7. Паракин

(Параћин)

8. Кузникм

(Козник)

XXVII Семендра 1. Семендра

(Смедрево)

2. Београд

3. Авала355

4. Потинџа

(Баточина)

5. Харам (Храм,

Рам)

6. Јени-Харам

(Нови Храм,

Јени-Паланка,

Уј-Паланка)

7. Јагодина

8. Рудник

9. Џаџка (Чачак)

10. Позорофџа

(Пожаревац)

355

Област око града Жрнова, касније назван Грочански округ


~ 88 ~

11. Росова (Ресава)

12. Тимок (Црна

Река – С.Н.)

13. Мадени Ипек

(Мајданпек)356

14. Кочања

(Кучајна)

15. Карађофџа

(Крагујевац)

16. Пожегаџик

(Пожега)

17. Узиџа (Ужице)

18. Ваљова

(Ваљево)

19. Куру-чешме357

(око Ражња)

Табела бр. 2 – Административна подела европског дела Османског царства према Хаџи

Калфи (око 1650. године)

Разматрање о времену о коме се сама управна подела код Хаџи Калфе односи, врло је

важна, јер нам управо на том месту Новаковић истиче главне мотиве због којих је овај, по

нашем схватању најзначајнији историјски извор за српску историју под османском

влашћу, објавио.

Новаковић је заступао тезу „[...] да су Турци мало уређивали сами, но да су махом

придржавали оно што су затекли. Нашао сам да то мишљење деле и остали истраживаоци

по разним струкама. Француз Белен у својим Essais sur l′ historie economique de la

Turquie...“.358

Овај свој став је поткрепио и османском управо-војном традицијом, да се

одмах по заузећу врши попис новоосвојених области и у њој подела поседа својим

тимарницима, те да у каквим условима није реално вршити нову административну

реформу, већ се усваја постојећа, која је затечена приликом освајања. Из свега овога

Новаковић закључује „(...) да турска административна подела може принети нешто

356

Област Поречја- С.Н. 357




~ 89 ~

грађе за познање српске административне деобе у време освојења и преласка државе

из српских у турске руке.“359

Овај кључни исказ Новаковића, у исти мах је и одговор на

питање у чему је највећа вредност Хаџи-Калфиног дела за српску историографију и уже,

историјску географију. Бавећи се првенствено темама из српске средњевековне прошлости

и периода Првог српског устанка, да се закључити да се Новаковић водио мишљу да ће

управо ово дело послужити као својеврсни мост између ова два периода историјског

трајања и као такав показати етнички, државни и управни простор, као основних темеља

државотворне традиције српског народа, која се у тим границама развијала.360

Новаковић

је управо желео да објасни и прикаже континуитет националне свести, кроз државни

дисконтинуитет у српској прошлости, те на тај начин савременицима јасније објасни

узрок свих последица које се у време његовог државничког ангажовања могу приметити.

Тиме и његов закључак да „карактеристичан је веома случај што се држава српска у 1804.

години обнавља скоро оним истим границама с којима се 1459. године угасила. Исто тако

је карактеристично што је на свршетку старе српске државе Смедерево било престоница и

што је и у новој [...] до заузећа београдског града [...] Смедерево било столица ослобођене

Србије.“361

У време када је питање граница на Балкану било најинтезивније, није тешко закључити да

осим чисто научних, не смемо сметнути с ума ни политичке мотиве којима се водио

Новаковић. Хаџи-Калфа је у исто време могао бити и нека врста историјског доказа за

стремљења српске државе 19. века, која се позивала на своју средњевековну традицију.362

Мултидисциплинарни и упоредни приступ у истаживању, Новаковић је критичким

преводом и издањем, још једном показао као најбољи научни метод. Користећи своје

знање ученог филолога, као и знања из топографије Балканског полуострва, Новаковићево

издање Хаџи-Калфе је свакако, када је изашло, најпрецизнији и најбољи научни рад о

управној подели српских земаља под османском влашћу. И ако су у неким каснијим

359


С. Новаковић, Устанак на дахије 1804, 165-169. 361

Исто, 168. 362

Леп симболички приказ тежње за позивањем на средњевековну традицију модерне Србије, свакако је и

изглед државног грба Краљевине Србије, чији је идејни творац био управо Стојан Новаковић.

Види: С. Новаковић, Хералдички обичаји у Срба у примени и књижевности; Историја и традиција. Изабрани

радови/ приредио Сима Ћирковић, Београд 1982. 293-434./графички еталон грба у Бечу је израдио Ернест

Карл 1882. године.


~ 90 ~

анализама, неки делови оспорени, пре свега у вези са убицирање појединих места и

топонима, савременост и прогресивност историјског приступа је трајна вредност

Новаковића, па самим тим и овог рада који је објавио.


~ 91 ~

в) Управна подела Србије 1718-1739 као допринос проучавању

Хаџи-Калфе

Објављивањем Хаџи-Калфиног дела, Новаковићев истраживачки рад на пољу

историјске географије није се завршио. Новаковић је сматрао да је то само почетак у

откривању правог стања управних граница у Османском царству на тлу српских земаља,

чију историјску основу и континуитет до његовог времена је желео да објасни. Као прилог

томе објавио је нешто историјских извора аустријске провинцијенције, које је користио

бавећи се Хаџи-Калфом,363

од значаја за историјску географију и управну историју

северне Србије под хабрзбуршком окупацијом између 1718-1739. године. Наводећи

одредбе Пожаревачког мира из 1718. године,364

које се односе на разграничење и опис

граница будуће аустријске „Краљевине Србије“,365

Новаковић налази за сходно да томе

опису дода и још два врло важна извора.

Први је Извештај грофа Најперга (Најберг код Новаковића), детаљно приказан у

овом раду, према Новаковићевом изводу, у Табели бр. 3. Након потписивања мировног

споразума, основана је Царска комисија за разграничење са Османским царством, која је

радила између 6. септембра и 20. децембра 1717. године. Један од њених чланова био је

горе поменути Најперг. Његов задатак био је да састави детаљан и прецизан извештај о

разграничењу и новим границама на југу, стању насељености села, плодности земљишта,

стратешким местима које се могу служити за одбрану и утврђивање нове границе, као и

могућностима будуће колонизације. Овакав „попис“ је извршен у само петнаест

363

Новаковић је у свом преводу дела Хаџи-Калфепрви пут поменуо коришћење аустријских извора при

налажењу места Гегерџинлик. Види: С. Новаковић, Хаџи- Калфа, стр, 25. 364

Остало је забележено сведочанство анонимног француског путописца, који је 1768. године био у пратњи

амбасадора француског, Сент-Приста. Он наводи да се „недалеко од Параћина налазе старе границе,

утврђене уговором пожаревачким од 1718. Изгледа да је то поток, који се прелази некако на половини пута;

барем нема ништа згодније да обележи границу, а ту врсту граница Турци увек најволе.“ Види: С.

Новаковић , Путничке белешке о Балканском полуострву XVII и XVIII века, Годишњица Николе Чупића

XVII, Београд, 1897, 153. 365

На оновременим аустријским картама осим термина Краљевина Србија, коришћен је и Краљевство

Србија, те их можемо сматрати синонимима. Види: М. Ђорђевић, „Краљевство Србија“ 1720-1739,

докторска дисертација, Филозофски факултет у Нишу, Ниш 2013, 13-15. У једном свом каснијем раду

Новаковић објашњава да је термин „Србија“ западног порекла и у средњем веку непознат Србима. Осим што

објашњава да је то и врло несталан политички појам, а не географски, Новаковић је сматрао да је управо ова

аустријска окупација (1719-1739), дала највећи допринос да се овај термин одомаћи и код домицијалног,

српског становништва и пренесе касније у време стварања модерне државе, у XIX веку. Види: Стојан

Новаковић, Устанак на дахије 1804, Васкрс државе српске, 168-169.


~ 92 ~

пограничних дистриката, са тачним навођењем, поименице, насељених и пустих села и

засеока. Као саставни део извештаја био је и попис броја „поданика“,366

односно домова

пореских обавезника.

Коментаришући извештај, Новаковић примећује да је у то доба у Србији било врло мало

становника и пуно пустих места и то „нарочито у оним крајевима који су били позорница

ратна“ (Види Табелу бр. 3 у наставку).367

Док је путописци и ранијих векова описују као

плодну, насељену и богату, почетком XVIII века северна Србија изгледа прилично

опустело. И ранији османски дефтери за смедеревски санџак, чији се обим у највећој мери

поклапао са „Краљевином Србијом“, приказује је као напредну и добро насељену.368

Због

кретања војски и ратних операција, поставши поново ратна позорница, само две деценије

после страшног Великог бечког рата, територија Србије је највише била опустошена

поред Цариградског пута и у областима близу њега. Свакако су најдрастичнији примери

Крагујевачки, Јагодински и Ресавски дистрикт. Ако је Најперговом попису додају и

подаци за дистрикте које није описао, долази се до приближне цифре од укупно 582

насеља и 3950 поданика (домова) у Србији 1718-18. године.369

Територија аустријске

Србије је пред крај хабзбуршке власти имала, 1735. године, без Крајине укупно 10 085

домова,370

што по неким проценама чини између 90 000 и 100 000 људи. Наравно све ове

податке морамо узети са великом резервом, пре свега због непрецизности, индиректног

пописа без изласка на терен, као и самог прикривања тачног броја укућана приликом

пописа, како би становништво било мање порески оптерећено.371

Како у извештају нису наведени сви дистрикти Новаковић правилно претпоставља да

Најпергов извештај није коначан и да је још неко био послан са истим задатком, „па се

његов извештај, који је морао бити о северној половини земље, или изгубио или или није

366

Код Новаковића „породица“. Види: Хаџи- Калфа, 99. 367

С. Новаковић ,Хаџи-Калфа , 100. 368

Е. Миљковић, Смедеревски санџак, 154-180; 187-219. 369

Најпергов извештај не наводи податке за београдски, градиштнски, кучајнски, пожаревачки, рамски и

смедераевски дистрикт са укупно 166 насељених и 21 ненасељеним местом. Д. Ј. Поповић, Србија и Београд

од Пожаревачког до Београдског мира (1718-1739), Београд, 1950, 19. 370

Као поређење може нам послужити податак да је 1587. године смедеревски санџак имао 10.018 домова.

Д. Ј. Поповић, Србија и Београд, 16. 371

Исто, 15-20.


~ 93 ~

до руке дошао писцу бележака о ондашњој Србији“. Из каснијих истраживања сазнајемо

да је Комисија за разграничење имала укупно десет чланова.372

Извештај о пограничним дистриктима грофа пуковника

Најберга (1718)

Ред.

бр.

ДИСТРИКТИ Насељених места Пустих места Породица

1. Кључ 14 7 122

2. Крајина 20 11 145

3. Кривина (Криви Вир373

) 13 11 53

4. Поречка река 15 - 60

5. Мајдан-Пек 10 - 80

6. Хомоље 10 - 80

7. Ресава 16 54 89

8. Параћин и Петровац 9 14 48

9. Сталаћ и околина 1 1 4

10. Јагодина 17 19 78

11. Крагујевац и Ц. Гора 38 56 149

12. Чачак (сем. окр.) - 1 -

13. Ваљево 126 - 432

14. Крупањ 10 - 64

15. Лозница 4 - 22

16. Шабац 74 4 886

УКУПНО: 415 342 2456

Табела бр. 3 374

– Насељеност дела северне Србије под аустријском окупацијом после

Пожаревчког мира, према списку грофа Најберга (1718).

372

Д. Ј. Поповић, Србија и Београд, 15. 373

У списку је Кривина, а у карти стоји Криви Вир. Види у С. Новаковић, Хаџи Калфа, 99. 374

Табела из дела: С. Новаковић, Хаџи Калфа, 99-100.


~ 94 ~

Други извор који допуњује Најпергов извештај јесте Ебшелвицова мапа Србије из

1718. године.375

Ебшелвиц је био инжењериски капетан, такође члан Комисије за

разграничење. Као одличан картограф, израдио је доста прецизну карту оновремене

Србије и исту, као део извештаја Комисије, предао Дворском ратном већу. Сама карта је

израђена убрзо након потписивања Пожаревачког мира.376

Упоредним коришћењем ова два извора, Новаковић је саставио списак дистриката

оновремене Србије (Табела бр. 4) „почињући опет с источнога краја, без обзира јесу ли

ушли у област окупације или су остали под Турцима“. Први састављајући тачан број

дистриката, њихове називе и попис насеља у њима, Новаковић је осим доприноса за

проучавање аустријске окупације Србије, овим желео да истакне континуитет са

претходном, затеченом османском управом, и обрнуто, корисност аустријских извора за

проучавање османске управне поделе, конкретно код Хаџи-Калфе.377

Аустријска администрација није у потпуности задржала османску поделу и у

каснијем периоду извршила одређене промене и реформе, све у складу са својим

стратешким плановима и интересима. Тако су већ 1721. године четири дистрикта, у сливу

Млаве, Пека и Дунава, издвојена и припојени Темишварској администрацији (зван.

администрација Баната).378

Новаковић, на основу извора из 1737.379

и 1738. године380

наводи да се Београдска администрација састојала од петнаест дистриката (види Табелу

бр. 4 ). Они најмањи су били спојени под заједничку управу испана, тј. локалне управе,381

тако да је суштински било једанаест дистрикта. Ти спојени дистрикти су били рамски и

375

O. F. von Öbschelwiz, Carte von dem Königreisch Servien, soweit solches durch Ihro Röm Kaiserl und Cathol

Mayt. Waffen nach der Bataille bey Belgrad 1717. erobert und bey dem Poscharowitzer Frieden 1718 von der

Ottomanischen Pforte abgetreten worden. Serbien unter der kaiserlischen Regierung 1717-1739 Von Official

Langer. Mittheilungen des k.k. Kriegsarchivs (Abhteilung für Kriegsgeschichte) Neue Folge. III Band,Wien 1889,

стр. 155-249. Назив преузет у : С. Новаковић, Хаџи Калфа, 96-97. 376

С. Новаковић, Хаџи Калфа, 99-107; Д. Ј. Поповић, Србија и Београд,15-16. 377

„Као што ће се видети, ове се белешке скоро потпуно слажу с оним што је из пређашњега времена

забележио Хаџи-Калфа“.С. Новаковић, Хаџи Калфа, 102. 378

Дистрикти Поречка Река, Кључ, Крајина и Криви Вир. 379

Beschreibung der Hayduckendörfer einiger Bezirke des Königreisch Servien, Hofkammer Act vom 29 Jäner

1737. Назив из: С. Новаковић, Хаџи Калфа, 107. Извор из 1737. године, који Новаковић наводи јесте списак

насеља која су имала статус пограничних, хајдучких и којима је управљало Царско ратно веће. 380

Tabella über die zu den im Königreisch Servienbefindlichen-kais. Provisoriat-Aemtern gehöringen Varoše und

Dorffchaften. Belgrad den 10. Mai 1738. Види: С. Новаковић, Хаџи Калфа, 102. Извор из 1738. године је

списак „цивилних“ насеља која су под управу Царског коморског већа. 381

Д. Ј. Поповић, Србија и Београд, 83-85.


~ 95 ~

градишки, јагодински и крагујевачки, параћински и ресавски, шабачки и јадарски.382

За

разлику од њега, Поповић наводи следећих једанаест дистриката: београдски,

смедеревски, грочански, пожаревачки, јагодински, руднички, шабачки, ваљевски,

палешки, градиштанско-рамски и параћински (ресавски). Иако по овом попису нема

крагујевачког, јадарског и параћинског дистрикта, разлика је у суштини терминолошка, по

којој је аутор „спојене“ дистрикте код Новаковића рачунао као један. Новаковићева

констатација о постојању једанаест дистриката у београдској администрацији (зван.

администрација Краљевине Србије) може се сматрати тачном и поузданом.383

Све ове

промене коју је увела нова аустријска власт, више би се могле називати козметичким, него

суштински новим и другачијим. Наравно ово можемо сматрати искључиво у погледу

граница, јер је друштвени однос битније промењен, османски феудални систем укинут,

међутим то није изазвало већих промена у српском селу и положај домаћег становништва

се није битније променио.384

Аустријска управа у периоду 1718-1739. године заснивала се

на ранијој османској, чије су основне управне јединице, нахије, сада у виду дистриката,

задржане, а мање измене су свакако последица и промењеног стратешког опредељења

нових господара, који су тежили даљем ширењу ка југу. То се најбоље види ако узмемо у

обзир постојање „хајдучких“ села, односно неке врсте војне крајине дуж пограничне

линије, са посебним статусом за становништво.

382

С. Новаковић,Хаџи-Калфа ,103. 383

Д. Ј. Поповић, Србија и Београд, 59-69. 384

Исто, 41-46, 101-106.


~ 96 ~

385

Карта аустријског инжињера Ебшелвица. 386

На карти су назначене области које ће припасти под аустријску Краљевину Србију и оне које ће остати

под Османлијама. Види у С. Новаковић, Хаџи Калфа, 100. 387

Град и варош Београд су имали посебну управу у односу на Београдски дистрикт. Види: С. Новаковић,

нав. дело, 103. 388

Дистрикти из 1738/1739 који су подебљаним словима означени, се помињу и на карти из 1721. године.

Управна подела према приложеној

картиуз спискове грофа Најберга из

1718. године385

Управна подела према

списковма из 1737. и 1738. године

Србија под аустријскм окупацијом386

Београдска администрација

Ред.

бр.

ДИСТРИКТИ

1. Видински Београдски387388

2. Криви Вир Грочански

3. Крајински Смедеревски

4. Поречки Пожаревчки

5. Медени Пек Рамски

6. Хомољски Градишки

7. Кучански Јагодински

8. Градишки Крагујевачки

9. Рамски Параћински

10. Пожаревачки Ресавски

11. Ресавски Руднички

12. Параћински Ваљевски

13. Сврљишко-бањски Шабачки

14. Јагодински Јадрански (Јадар)

15. Крагујевачки Палешки

Темишварска администрација

16. Смедеревски Поречка Река

17. Београдски Кључ


~ 97 ~

Табела бр. 4389

– Упоредни приказ дистриката северне Србијеиз 1718 и 1738/1739.

године

Користећи се списком хајдучких и коморских насеља из 1737-38, Новаковић је

покушао да састави што комплетнији списак по азбучном реду.390

Један од проблема који

су отежавали овај задатак јесте била чињеница да неких насеља која се налазе на

аустријској карти из 1718, није било у списковима из 1737 и 1738. године и обрнуто.

Новаковић је и поред значајног доприноса у проучавању насеља, уз помоћ нових података

до којих се дошло захваљујући његовим истраживањима, био свестан да то није њихов

коначан број. Такође је приликом састављања спискова насеља био свестан методолошке

замке у коју би могао упасти „пошто пак карта показује стање од 1718. и другојачију,

стару турску деобу, ја нисам могао села с карте мешати с онима на списковима (из 1737. и

1738. год.–прим. аут.).“391

389

Списак дистриката састављен према изводима у: С. Новаковић, Хаџи Калфа, 100-107. 390

Списак дистрикта са селима која им припадају се налази на странама 103-107 нав. дела. 391

С. Новаковић, Хаџи-Калфа , 108.

18. Руднички Крајина

19. Чачански Криви Вир

20. Драгачевски

21. Пожешки

22. Ужички

23. Соколски

24. Крупањски

25. Лешнички

26. Шабачки

27. Ваљевски


~ 98 ~

*

Из претходно наведеног јасна је жеља Новаковића да уз помоћ извора из аустријских

архива, у што је могуће већој мери, осветли стање управне поделе српских земаља на

почетку XVIII века. Таква сазнања нису само доприносила свеопштем научном напретку

историјске географије већ и српске историографије уопште. Објављивањем овог свог

прилога, тачније једне краће расправе, Новаковић је желео показати управни континуитет

и у време аустријске власти над делом српских земаља, наслеђен од Османлија. Трајање и

наслеђивање управних традиција свакако ће нам бити још јаснији ако се присетимо да је и

спис Хаџи-Калфе Новаковић објавио да би приказао континуитет османске управне

поделе са ранијом српском средњевековном, условљеном поступношћу њиховог освајања

српских држава и државица обласних господара.

Из чисто научних мотива Новаковић на крају свог капиталног издања апелује на будуће

младе истраживаче да наставе његовим стопама, и да је он само отшкринуо врата још

неистражених аустријских архива, „пошто нико није те архиве преметао с намером да из

њих црпе податке за топографију и географију.“ Као филолог међу историчарима и

историчар међу филолозима и доказани полихисторик, који се многим помоћним и

сродним наукама служио у својим истраживањима, износи и један савет да се „по овим

одломцима види да у оновременим одломцима има лепе грађе не само за историју

појединих места него и за администрацију и за географију, па и за сам језик, пошто ће се

при свој незгоди туђинског бележења, где којем месту наћи облик старији од онога који је

после надвладао.“392

Овим својим радом на објављивању османских и аустријских извора, Новаковић је

храбро закорачио у област проучавања историјске географије и српске историје уопште,

утабавши сигурну стазу својим академским наследницима и показавши им којим путем,

као модерни историчари, се имају кретати у будућности.

392

С. Новаковић, Хаџи-Калфа , 110.


~ 99 ~

IV - Путописи

Запажања, записи и белешке многобројних путника који су пролазили кроз српске

земље свакако спадају у врло важне и до сада не довољно истражене историјске изворе. У

време Стојана Новаковића, односно када је он објављивао путописе, домаће и стране

провинцијенције, тај посао је тек био у зачетку. У уводу издања збирке путописа и

сродних текстова, у књ. XIV задужбине Николе Чупића, Новаковић помиње своје

претходнике, Ј. Ристћа и П. Матковића, који су први увидели значај путописа као

историјских извора и објавили неке од њих.393

Свакако треба истаћи Јована Ристића, који

је први у нас, још далеке 1854. године, напоменуо да су путописи у недостатку бољих, али

уз строгу критику, вредан историјски извор који је користан у историјским

истраживањима.394

Новаковић је објављивао стране и домаће путописе и сродне

књижевно-историјске текстове, који се односе за један велики хронолошки период, од

прве четвртине XIV века па све до друге половине XVIII века.

Писани као средњевековне хронике и касније, у Новом веку, као путнички

итинерари, лични дневници или пак шпијунски извештаји, сви ови текстови су, у време

када су се појавили, бацили ново историјско светло на „мрак“ историје Срба од пада

Деспотовине до Првог српског устанка. Свестраност и шароликост објављених радова

свакако је доказ Новаковићеве филолошке стручности и историчарске свестраности,

преводећи са француског, енглеског, латинског, црквенословенског на савремени српски

језик све оне текстове који су му се учинили вредним и значајним за српску историју. У

методолошком смислу, велики број објављених путописних и сродних радова свакако је

био условљен великом научничком жељом Новаковића да се што пре објави што је могуће

већи број историјских извора ове врсте, а све у недостатку других, у времену стварања

ерудистичке основе српске историографије. Мање или више успешно, Новаковић је

српску историографију задужио својим пионирским радом и на овом пољу, оставивши иза

393

С. Новаковић, Буркард и Бертрандон де-ла Брокијер, 11, 35. 394

Своје мишљење о важности путописа за проучавање српске прошлости Ј. Ристић је изнео у чланку „О

историчној важности успомена старии путника неки, кои су кроз Србију прошли, а особито Бертрандона де

ла Брокијера“, Гласник ДСС 6(1854) 209-226. Види: С. Мишић, Полимље и Потарје у путописима 16. и 17.

века, Студије о средњевековном Полимљу, Филизофски факултет у Нишу, Ниш 2012, 101; Z. Levental,

Britanski putnici u našim krajevima od sredine XV do početka XIX veka, Gornji Milanovac, 1989, 9-10, 13.


~ 100 ~

себе дела која неће бити надмешена или обрађивана скоро век касније. Управо у жељи да

што више разноврсних путописа објави, Новаковић је направио и један не мали

недостатак у свом раду. То се пре свега односи на чињеницу да путописе није објављивао

у целости, већ у изводима и одломцима, за које је сматрао да су битни за проучавање

српске прошлости. У време оскудности изворне грађе, и почетка изучавања старе спске

књижевностим, Новаковићеви радови су били велики корак напред, али из перспективе

данашњих истраживача, представљају озбиљну критику, коју ваља исправити.

Значај објављивања путописа, нарочито страних, јер су многобројнији у односу на

домаће, очита се у томе што је докумената и архивске грађе недовољно или привремено

недоступна за истаживаче историје Османског цаства, а самим тим и историје српског

народа из тог периода. Аутори, путописци, као непосредни сведоци одређених догађаја,

појава и места, записујући своја сведочанства, чине незаобилазан извор, нарочито за

проучавање друштвених прилика и стања једног простора и времена који описују.395

Вредност путописа о српским земљама под османском влашћу свакако није уједначено

распоређена за различите хронолошке епохе, нити је њихова сазнајна вредност иста.396

Долазећи у разним периодима, са различитим циљевима путовања, сазнајним интересима,

личним особинама и степеном образовања, нарочито знања језика и основне локалне

топонимије, етнологије и историје, путописци приказују један шаролик мозаик слика

људи и предела којима су путовали. У неким ситуацијама нама истраживачима ће такав

субјективни карактер путописа помоћи да много непосредније одгонетнемо начин живота

наших сународника у протеклим вековима и објективније тумачимо догађаје и личности

тога доба, држећи се документарне грађе. Међутим субјективна црта ових извора у исто

време је и ограничавајућа, јер су неретко описи пуни предрасуда, шаблонизованих описа и

романтизованих приказа, који се понављају од писца до писца и од епохе до епохе.

Нарочито се то види при опису локалног, српског и осталог хришћанског становништва,

односно њиховог етничког одређивања. То је до некле и разумљиво, имајући у виду да се

већина путописаца ретко удаљавала од главних путева, па су у опису много више

користили своја визуелна искуства или туђа сведочанства, него лични суд, те стога те

395

О. Зиројевић, Цариградски друм од Београда до Софије, докторска дисертација, Филозофски факултер у

Београду, Београд 1967, 7-19. 396

O. Zorojević, Putopisi u ogledalu deftera, Orijentalni institut u Sarajevu, prilozi za orijentalnu filologiju, sv.

XVI-XVII, 1966-67, 125-134.


~ 101 ~

податке морамо тумачити крајње резервисано и обазриво. Слична ситуација је и приликом

описа османске војске, где преовлађују идеализовани описи њене бројности и

ефикасности, нарочито у периоду до краја XVI века. Коришћењем искључиво османске

или западне дипломатичке грађе, због своје административнте „штурости“ и

униформности, свакако да до овако непосредних података не би смо могли доћи.

И поред својих мана и недостатака, колико год били једнообразни, површни, ипак

су путописи, у методолошком погледу, неизоставан историјски извор у свим савременим

историографским истаживањима, због своје непосредности, живости и тиме јединствени.

У нашој науци путописи су најчешће коришћени у етнологији, географији, а у новије

време и у привредним истраживањима397

или приказу историје одређених градова.398

Због

своје непоузданости и субјективности већине путописаца, путописе као историјске изворе

не би смо требали користити самостално, већ искључиво као корисну и неопходну допуну

другим изворима, пре свега документарном грађом првог реда. Јер без таквог упоредног

истраживања данашњи истраживачи тешко могу доћи до што објективније историјске

истине и извлачити правилне закључке.

397

B. Hrabak, Putnici iz hrišćanske Evrope o privrednim prilikama slovenskih zemalja na Balkanu pod Turcima u

XVI veku, Зборник радова Филозофског факултета VI, Приштина, 1969, 1-49. 398

Београд у делима европских путописаца / одговорни уредник Љубинко Раденковић ; уредник Ђорђе С.

Костић, Балканолошки институт САНУ, посебна издања 80, Београд, 2003.


~ 102 ~

а) Страни путописи

• „Путовање преко мора“

Прве изводе стране путописне или мемоарске грађе коју је објавио, Новаковић је

издао у књизи XIV годишњице Н. Чупића, још далеке 1894. године. У овом издању налазе

се делови списа, конкретно четири њих, који се по Новаковићевом мишљењу односе на

српске земље, који су настали у средњем веку. Спис Буркарда из 1332, мемоар Пилотија

из 1441, као и мемоар Јована Торцела из 1439. године, са мишљењем Бертрдандона де ла

Брокијера, заједно с својим путописом, написаним 1455. године на основу сећања самог

аутора са својег пропутовања по Османском царству, у периоду 1432-1433. године. Ова

дела чине јединствену збирку, насталу 1455. године на двору бургундског војводе Филипа

Доброг (1416-1467). Спис који ћемо помињати засебице од осталих страних и који је

свакако најзначајнији из ове збирке, јесте део путописа Бертрандона де ла Брокијера, јер

остали списи из ове збирке, како због времена када су настали, тако и по догађајима које

описују, припадају грађи за проучавање српске средњевековне историје или историје Срба

у Новом веку. Ова подела је логичнија, за коју се залагао својевремено и Ј. Ристић,399

јер је

од свих путописаца Брокијер једини који је посетио делове још увек самосталне српске

државе, док су остали посетили Србију и остале српске земље за време османске

окупације. Брокијеров спис су још раније коментарисали и објављивали Ј. Ристић, П.

Матковић и Ч. Мијатовић, али је Новаковићево издање посебно значајано, јер он пред

собом имао оригиналну верзију, који је само две године раније у Француској издао Ш.

Шефер.400

Врло велика вредност Брокијеровог путописа јесте у чињеници да је он посетио српске

земље пет година после смрти деспота Стефана и шет година пре првог пада Деспотовине,

тј. њених последњих остатака. Лично је видео ромејског цара Јована VIII, султана Мурата

II, деспота Ђурђа, угарског палатина Николу II, аустријског војводу и немачког цара

399

Z. Levental, Britanski putnici, 9. 400

Оригиналан наслов: Le voyage d′ outremer de Bertrandon de la Broquière, „Recueil devoyages et de

documents“, publié sous la direction de MM. Ch. Schefer, membre de l′ Institut, et Henri Cordier. Paris, Ernst

Leroux, 1892. Из: С. Новаковић, Буркард и Бертрандон, 36; Бертрандон де ла Брокијер, Путовање преко

мора, 8.


~ 103 ~

Албрехта II, био део делегације миланског војводе на сулатановом двору у Једрену. Све

ове информације спадају у прворазредне историјске податке о времену које се може

сматрати прелазним између краја једне и почетка једне нове епохе у европској, па и у

српској историји. Сумрак српских средњевековних држава значиће и почетак нових

историјских околности развитка Срба под страном влашћу. Брокијер као мост између ових

двеју епоха зато завређује посебну пажњу, како би смо најбоље схватили континуитет у

друштвено-политичком развитку нашег народа.

О подацима који се тичу наших земаља и историје српског народа уопште, занимљиво је

сведочење Брокијерово приликом посете престоници Византије, Цариграду. Тамо је

присуствовао служби Васељенског патријарха у Светој Софији, а том прииликом су у

цркви били и цар Јован VIII, његова мајка Јелена Драгаш, иначе кћер српског великаша и

обласног господара Константина Дејановића. Уз цара су били још и супруга Марија

Комнин, кћер трапезунстког цара Алексија, као и царев брат Константин, деспот Мореје,

каснији последњи ромејски цар, Константин XI (1449-1453). Брокијеров опис пријема

делегације Миланског војводе, у чијем је саставу био, код султана Мурата II (1421-1451)

на двору у Једрену, такође привлачи пажњу. Том приликом је на двору био и Радивој, син

босанског краља Стефана Остоје, који је био талац султанов између 1422. и 1435. године.

Радивоја Брокијер назива „господином из Краљевине Босне“ и „Бошњаком“.401

Брокијер

нам са истог пријема на Порти, доноси и један занимљив податак, а тиче се Косовске

битке. Наиме посланство Миланског војводе желело је да се директно обрати султану са

својим молбама, али су им везири одговорили да је обичај да ниједан посланик не прича са

султаном „од како је један посланик српски убио деда султана садашњега, што поменутим

Србима никако није хтео учинити милости, него је султан рад био да их прими као робове,

с тога је он убио султана пред његовим властитим људима, говорећи му, да би свој народ

и земљу ослободио од ропства, па је и сам погинуо.“402

Податак је занимљив и у

историјско-етнолошком виду, јер је забележен од непосредног сведока, читавих четрдесет

и четири године после битке, први забележен од стране неког путописца. Из овог

обавештења видимо да је чин Милоша Обилића произвело трауматичне последице на

двору и потоњих генерација султана и трајну опрезност и неповерење према хришћанским

401

С. Новаковић, Буркард и Бертрандон, 44-45. 402

Исто, 44.


~ 104 ~

дипломатама, које и јесу у значајној мери биле уходе, а самим тим и потенцијални

атентатори. У исто време ово сведочанство нам може послужити и као доказ више да

„Косовски мит“, како неки, по мало цинично називају Косовски бој и догађаје у вези са

њим, није одјекнуо или имао утицаја само у нашој историји и колективном памћењу, већ

много шире, чак и на османском двору. Јединстев случај убиства султана на бојном пољу

оставиће и трајну омразу Османлија према Србима, а можда и вечити белег, као

„бунџијама Балкана“ и највећим непријатељима међу „рајом“, чинећи даљи међусобни

однос у историји изразито неповерљивим и непријатељским. Сам.догађај представља и

сведочанство српском отпору османским освајачима, најозбиљнијегод свију балканских

држава, чије се последице и данас осећају. О Косовском боју, од путописаца које је

објавио Новаковић, обавештења нам доносе још и Едвард Браун,403

као и Евлија

Челебија.404

При путу ка Србији, а при изласку из Једрена, Брокијер је видео на путу „око 15 људи,

везаних тешким ланцима око врата и око 10 жена заробљених мало раније при некаквом

турском упаду у Босну.“ За ове робове, несумњиво наше сународнике, наводи такође да су

продавани у Једрену.405

Свакако најзначајније обавештење и највредније које нам доноси Брокијер, тиче се

његовог сусрета са деспотом Ђурђем Бранковићем, у његовом двору у Некудиму

403

На изласку из Качаника , ка Приштини, Браун је са пратиоцима стигао „на славно Косово поље у

Бугарској(...) Ту се под Лазарем, деспотом српским, борила са силом Мурата I, највећа хришћанска војска

која је икада у Европи изведена била од пет стотина хиљада људи, и изгубила је бој. У том је боју Лазар

погинуо, а Мурат, кад је разгледао мртваце, би прободен ножем од Михаила Кобиловића (Michaek

Cobilovitz), хришћанског војника (...) И данас има на том пољу има споменик Муратов, и тај се део поља

зове гробно поље.“ Види: С. Новаковић, Белешке доктора Брауна из српских земаља од године 1669,

Споменик IX , Београд: Српска краљевска академија, 1891, 41. 404

Осим краћих података о Мехмед паши Соколовићу и још неким османским достојанственицима српско-

хрватског порекла, Новаковић није донео ништа значајније у изводу Евлијиног путописа, јер му није био

познат у целости превод, тј. детаљнији опис европских поседа Османлија, мислећи да је остао недовршен,

као и Хамер. Свој превод Новаквић је радио на основу Хамеровог превода на енглеском.Целокупнан

путопис Евлије Челебије, у десет свезака, превођен је издаван све до 1938. године, дакле више од стотину

година ! Његов опис убиства султана Мурата I, читавих два века после Брокијера, спада у значајније.

Челебија наводи да је Мурат био „убијен године 791 (1389) послае боја на Косову (Khassova) од Милоша

Кублаки (Milosh Kublaki). На томе је месту било подигнуто кубе (...) Имао је седамдесет година кад је

погинуо, а владао је тридесет година.“ Види: С. Новаковић, Путничке белешке, 143-144; E. Čelebi, Putopis,

268-269. 405

С. Новаковић, Буркард и Бертрандон, 49. Нешто касније Брокијер наводи да је хришћанско робље из

Једрена и Галипоља, главних тргова за продају робља, превожено бродовима муслиманским или

хришћанским и одвожени преко Дамијете или Александрије у у Каиро. Чак наводи и цене робова према

нацијама, па тако „највише се цене Татари... 130 до 140 дуката, за Черкеза 10 до 120 дуката, за Грка 90

дуката, за Арбанаса, Словена (Esclavon), Србина 70-80 дуката од главе“. Види: Исто, 64.


~ 105 ~

(Nicodem). Брокијер је „расијског“деспота затекао у лову са соколовима, на реци, са своја

три сина, и око 50 „коњаника“, односно дворана и страже. Том приликом се код деспота

затекао и султанов представник на двору, како би подсетио српског деспота да пошаље

једног од својим синова и контигент војске, као вазални трибут, зарад предстојећег рата.

Брокијер врло сликовито описује самог деспота, чланове његове породице и дворске свите

која се ту затекла. За деспота казује да му је између 58 и 60 година, „леп је то господин и

врло крупан.“ Затим је описао и синове деспота Ђурђа за које је претпостављао да имају

око 20, 16 и 14 година, као и две кћерке, које није имао прилику лично да види. Као део

дворског ритуала, Брокијер помиње и чин поздрављања деспота, у виду целивања његове

руке, што су практиковали сви дворани, па и сам путописац, за које каже да су „деспотови

људи, лепа и крупна господа с дугом косом и великом брадом, јер су сви они закона

грчкога.“406

Сам дворски протокол и приступ деспоту српском су изванредно другачији у

односу на китњаст и резервисан, који се практикује на султановом двору у Једрену, а који

је Брокијер такође описао. На крају овог описа напомиње путописац, да су се за време

његовор боравка у Некудиму ту затекли и папски представници са Базелског сабора

(концила), који су на путу ка Цариграду, свратили код деспота у дипломатску мисију.407

• Градови и утврђења

Улазећи у Србију из правца Софије, Брокијер примећује да су сви градови408

на

које је налазио у доста лошем стању и махом порушени са малобројном посадом. Тако за

Пирот409

наводи да је то варош сазидана на реци Нишави и да „није ограђена, али има

градић на једном крају, опасан с једне стране реком, а с друге великом баром и додаје како

„место је то мало (...), Турака ту је мало“. Анонимни француски путописац, из посланства

406


Ова посета је свакако имала за циљ да приволи деспота Ђурђа на верску унију са римокатоличком

црквом, као условом пружања помоћи од стране Запада. Деспот Ђурађ је одбио да учествује на Базелском

сабору (1431-1449); Види: Б. де ла Брокијер, Путовање преко мора, 174. 408

Више о утврђењима и градовима види у: О. Зиројевић, Турско војно уређење у Србији (1459-1683), 150-

157; Е. Миљковић-Бојанић, Смедеревски санџак 1476-1560, 112-154. 409

Касније познат по турском називу Шехиркој. Хаџи-Калфа (око 1650) Шехиркеј,Евлија Челебија (1660.)

Šarköj, Џон Бербери (1665.) Sackerkoi, непознати Рус (око 1670.) века назива Шаркуј итд.


~ 106 ~

амбасадора Сент-Приста, помиње на путу кроз Пирот из 1768. године, да „при уласку у ту

варош има полу-разваљен градић (...) долазак г. посланика подрављен би и одатле пуцњем

из јединога топа који се на томе месту налази за одбрану.“410

Идући даље ка истоку, Брокијер је наишао на варош Измур (Извор - Бела паланка

данас-прим. аут.) за коју каже да је била „сва разорена и с обореним зидовима.“ Касније ће

Османлије на месту разрушеног средњевеоквног Извора подићи Мустафа-пашину

паланку, са првенственом намером одбране стратешке комуникације од хајдучких напада,

о чему ће сведочити каснији путописци, пролазећи кроз ове крајеве.411

Доласком

Османлија Извор губи свој ранији значај и постаје паланка, са измењеном улогом у односу

на раније утврђење.

Ни Ниш Брокијеру није изгледао значајно боље, у који је ушао прешавши преко

моста на Нишави. У самом граду Брокијер је сазнао да је Ниш „имао припадати деспоту

Србије“ и да су га „има пет година Турци узели силом и разорили“. Колико је утврђење

било у лошем стању, сведочи и сам Брокијер речима да „некада је у тој вароши био много

леп градић на поменутој реци.“412

Слично за Ниш казује и Бербери, пролазећи кроз њега,

више од век касније (1665), за који тврди да је некада био седиште епископије,413

али да је

тада био само мала варош.414

О изгледу и величини Ниша у XVIII веку415

имамо доста

информација, захваљујући сачуваном путопису анонимног Француза из 1768. године.

Тако он за Ниш (Nissa у оригиналу) наводи да се налази у подножју брегова који га

окружују и да је „(варош-прим. аут.) једна од најзнатнијих у Србији.“ Врло је значајан

410

С. Новаковић , Путничке белешке, 155. 411

Анонимни Француз (1768) у свом путопису сведочи: „У Паланци се налази нека врста турскога града,

проста ограда од четири зида, с пушкарницама около и са дванаест кулица по крајевима, у којој се просто

може сакрити одред јаничара у време рата, или се заклонити од напада каквих лаких чета (хајдука-прим.

аут.).“ Види: С. Новаковић , Путничке белешке, 155. 412

С. Новаковић, Буркард и Бертрандон, 51. 413

О значају Ниша и његовог континуитетакао верског центра кроз историју, сведочи и податак из 1768.

године, од стране анонимног Француза, који сведочи да је, француски амбасадор Сент-Прист у Нишу одсео

код „архиепископа грчког“. Види: С. Новаковић , Путничке белешке, 154. 414

С. Новаковић, нав. дело, 85. 415

За време османске окупације, Ниш ће свој највећи значај, како војни, тако и административнио-

стратешки, па и привредни, имати у периоду аустријске окупације Београда, када је од 1717. до 1739. године

био седиште Нишког пашалука, са статусом серхата - војног крајишта. У овом периоду је и изграђена

данашње Нишка тврђава (Горњи град). Види: Р. Тричковић, Београдски пашалук 1687-1739, 307-372.


~ 107 ~

опис самог нишког утврђења, тј. Горњег града и вароши,416

те ћемо га навести у целости:

„Ономе ко би рекао да је утврђен, могло би се пребацити да не зна шта значи утврђење. У

стању у коме је данас, ова варош би могла дати само кратак и слаб отпор нападу који би

колико толико био уредан. Варош је подељена на турску и грчку417

варош. Град је

повелики, али су у њему само зидови, и они су у доста добром стању. Ти зидови и

неколико малих батерија сва су одбрана Ниша.“418

О посади Ниша у ово доба сазнајемо да

су је осим редовних трупа сачињавали и јаничари. То знамо на основу истог путописа, јер

су при уласку у Ниш, делегацију посланика Сент-Приста сачекали „јаничар-ага и

муселим,419

сваки са својом свитом, са гардом пешака јањичара без оружја, друкчије него

што се то дотле чинило.“420

За разлику од Ниша, за Крушевац (Corsebech) Брокијер тврди да је освојен годину

дана раније, тј. шест година пре његовог проласка кроз град. О самом положају тврди да је

удаљен 10 дана путовања од Једрена и „на једну миљу од реке Мораве“, за коју каже да

„долази из Босне и велика је река којом се граничи Бугарска и Расија или Србија, што је

једно исто.“ За град тврди да добро утврђен, али да је и он претрпео одређена оштећења и

разарања. У прилог томе је тврдња да је „(варош-прим. аут.) мала и добро утврђена

двоструким зидом, који је по врховима порушен; имала је и градић (горњи град са донжон

кулом и двором - прим.аут.), сада разваљен“. За разлику од Ниша, у овом периоду

Крушевац није изгубио значај, мада свакако мањег него док је био престоница кнеза

Лазара, пре свега јер је био важно погранично место из којег су Османлије контролисале

прелаз преко Мораве и одакле су вршиле нападе на север, односно остацима Српске

деспотовине. О самом стратешком значају Крушевца у то доба сведоче и Брокијерово

обавештење да „у овој вароши Крушевцу борављаше старешна границе на овој страни од

Влашке до Словеније,421

врло велике земље. Име је том старешини Синан-беј.“422

416

Данашња и тадашња нишка тврђава чинили су, у фортификацијском смислу Горњи Град - данашња

Тврђава на десној обали Нишаве, док је варош нишка, на левој обали Нишаве, била опасана шанцем

(каналом) и мањим зидом, чинећи тако Доњи Град. 417

Читај српску– прим.аут. 418


Комадант одреда јаничара и комадант османског гарнизона у Нишу. 420

С. Новаковић , нав. дело, 153. 421

У преводу М.Рајичића стоји Есклавоније. Види: Б. де ла Брокијер, Путовање преко мора, 127. Путописац

мисли на Србију и Босну, које су у западним изворима, најчешће млетачким, тако називане, а у чијем

јадранском залеђу су се налазиле.


~ 108 ~

Бургунђанин је сазнао да је Синан-беј био потурчени Грк „човек мудар, који вина не пије

као остали“. Као командандант крајишта Синан-беј је од султана имао наредбу да

контролише прелазе преко Западне и Велике Мораве и за чији је прелазак била потребна

сагласност искључиво од султана или румелијског беглербега.423

Браун (1669) пролазећи

кроз Крушевац, је оставио кратко сведочанство речима да је то „знатно место, где има

једна лепа црква, са двема лепим кулама“, не помињући посаду или утврђење, што и не

треба да чуди јер се он пре свега обраћао пажњу на привредне прилике и комуникације.424

Дошавши подно Сталаћа (Estalache), Брокијер га затиче у доста јадном стању. Ту

је видео неке зидове, који се још увек „држе“ и „велику кулу donjon, а друго нема ништа,

него је све разорено“.425

Брокијер је код састава двеју Морава, подно Сталаћа, према

казивању сведока забележио постојање „80 до 400 шајки,426

које ту Турчин држи, тј.

бродове и ужета, да би се могла превести војска и коњи. То све чува увек триста људи“.427

Браун (1669) за Сталаћ (Eshelleck) каже да се налази између две Мораве.428

Први помен о Смедереву имамо тек од путописаца из XVII века.429

Бербери (1665)

при проласку кроз Коларе напомиње да се могло видети Смедерево које је „ некад било

чувена престоница Србије и римска колонија, а сада је у рушевинама.“430

Најраније податке о Београду431

из путописа, у издању Новаковића, нам доноси

Брокијер. За град и варош Београд тврди да припадају „краљу Угарске“, али и да се налазе

422

Приликом боравка на двору деспота Ђурђа, Брокијер је био мало одређенији по питању ових османских

крајишких војвода и њихових територијалних „ингеренција“. Тако наводи да „један заповедник, по имену

Дизем-бег, чува границу од Влашке до Црног Мора, а Синан-бег одатле до границе Босне, а Исак-бег одатле

до Есклавоније (Словеније у преводу С. Н, Славоније – прим.аут.), а све је преко Мораве.“ Види: Б де ла

Брокијер, Путовање преко мора, 129.

Из овог податка јасно се може утврдити сва сложеност и важност крајишта у османском војно-управном

систему и њихова улога зарад даљих освајања. Такође се може и закључити да је оновремена српска

Деспотовина била окружена са свих страна и да је била стална мета акинџијских и других пљачкашких

упада из ових крајишта. Види: О. Зиројевић, Турско војно уређење, 190-193. 423

С.Новаковић, Буркард и Бертрандон, 52. 424


Остаци ове тзв. „куле Тодора од Сталаћа“ и данас се могу видети. 426

У преводу М. Рајачића, за број шајки код Сталаћа стоји „80 до 100“. Вероватно је овде у питању грешка

Новаковића при преводу. Види: Б. де ла Брокијер, Путовање преко мора, 129. 427


С. Новаковић, Белешке доктора Брауна, 41. 429

Имајући у виду само путописна дела која је објавио Новаковић, не и сва која су до данас позната.

Смедерево је свако много раније поменуто код неких ранијих путописаца. 430


До сада један од најбољих приказа описа Београда од стране страних питописаца дати су у делима:

Београд у делима европских путописаца / одговорни уредник Љубинко Раденковић; уредник Ђорђе С.


~ 109 ~

у „Расији“432

и да „краљу (угарском-прим. аут.) га је пре четири године уступуо деспот

Расије, бојећи се да га не би изгубио, као што се догодило с Голупцем, што је за

хришћанство од велике штете.“433

Даље наставља опис, наводећи да је „варош Београд на

саставку двеју река и на месту је узвишеном са три стране, а четврта страна , према земљи,

равна је, отуда се може доћи до на саму ивицу јарака и с те стране има село (подграђе-

прим аут.), које се пружа од реке Дунава до реке Саве...“434

Даље наводи да је Београд

„место врло лепо и јако“ и подељено је на пет утврђења, од којих су „три на вису, а два на

реци“.435

Овде се несумњиво види да је Брокијер добро познавао структуре утврђења и

разликовао Горњи од Доњег града. Код Доњег града Брокијер је видео и мало

пристаниште у које је могло стати 15 до 20 лађа, које су чувале две куле „везане ланцем

који се пружа од једне до друге“. Такође напомиње да је на реци Сави видео „шест галија

и пет галиота.“436

Око града се налазио, већ поменути дубок јарак, а сам град са јужне,

копнене стране штићен је „с доструким зидом; врло је леп, с кулама са стране земље.“437

За команданта града у то време, постављен је био дубровачки племић под именом Матко.

Брокијер процењује да у граду има места за барем „5-6000 коњаника, ако не и више“.438

Утвђење је било снабдевено и са доста артиљерије, а сам Брокијер је тврдио како је „видео

четири метална топа (bombardes), од којих су два из по два комада склопљени; један је

већи но што сам ја икада видео; грло му је широко 52 палца, и туда се меће камен“.439

Иако пограничан град према Деспотовини, Угарска није имала превише поверења у помоћ

при одбрани Београда, од стране свог вазала деспотаЂурђа и његових поданика, па и

Костић, Балканолошки институт САНУ, посебна издања 80, Београд, 2003; Најдетаљнији опис града даје

нам Евлија Челебија (1660). Види: E. Čelebi, Putopis, 71-94; О. Зиројевић, Белешке Евлије Челебије о

насељима на путу од Београда до Будима у светлу савремених извора, Историјски часопис, Историјски

Институт, Београд 1977, 161-165; Р. Самарџић, Београд и Србија у списима француских савременика : XVI-

XVII век, Историјски архив Београда, Београд 1961. 432

Овде Брокијер мисли на географску, не и политичку припадност Београда Србији, што се у следећој

реченици види. 433

С. Новаковић, Буркард и Бертрандон, 57. Тврдња Брокијерова да је деспот Ђурађ предао Београд да га не

би преотеле Османлије, не можемо сматрати тачним. Деспот је Београд предао краљу Жигмунду октобра

1427. године, дакле пре пада Голупца, поштујући договор измећу његовог ујака и претходника, деспота

Стефана Лазаревића, и краљ Жигмунда из 1404. године, по коме је био у обавези да буде враћен. Деспоту

Ђурђу су за узврат били признати поседи у Угарској, које је добио још деспот Стефан. 434


Исто 436

Исто, 57. 437

Исто 438

Исто 439

Исто


~ 110 ~

самих Срба који су од раније у граду живели. Потврда ове тезе може бити у сведочењима

Брокијеревим. Тако наводи да „пошто је ово место у рукама краља угарског, у њ се не

пушта нико из Расије (Деспотовине – прим. аут.)“ и да се и самим Србима који се живели

у једном од пет утврђења, поред Саве, ограничава кретање тако да се „никако не пуштају у

остала четири утврђења“. Нешто касније када наводи податак о угарском вазалству

деспота Ђурђа, при чему је за то добио град Земун,440

и још неколико других поседа „да

му начини на 50000 дуката дохотка, те да га начини својим човеком. Али он опет више

слуша султана него цара“. Такође при опису немачке посаде у граду, образлажући зашто

је то тако, Брокијер напомиње да „за људе из Србије рекоше ми да се у град никако не

пуштају, зато што су турски поданици и Турчина слушају“.441

Приликом свог пута кроз

Београд из 1665. године, Џон Бербери запажа да „подграђа су београдска велика и

пространа, пошто су у Турској обично подграђа већа од самих градова.“442

Слично бележи

и „непознати Рус“, који је око 1670. године био у Београду. Он нам саопштава да „у

Београду је велика варош, и налази се покрај реке Дунава, на равном месту, и около

вароши града нема“. За само утврђење казује да „ту где се Дунав и Сава састају, на вршку

брега, сазидан је у старо време град, а има, осим тога града, још један град до реке Саве и

до Дунава. Градови су ти тврди, а топова великих и малих у њима има много.“443

Едвард

Браун (1669) је приликом боравкау Београду, за који каже да је својевремено био „бедем

Угарске“, напоменуо да је прошао кроз „град крај реке, па после кроз град на брегу“. Из

ових описа лако се могу уочити Горњи и Доњи град, чија средњевековна фортификациона

структура ни у XVII веку није била битније промењена. Занимљив је и помен Браунов о

формирању данашњег Великог ратног острва, код ушћа Саве у Дунав. Њега Браун назива

„ново“ острво и казује нам да је настало неких тридесетак година пре његовог пута.444

Острво помињемо јер ће у будућности имати велики значај у одбрани, али и опседању

440

„А на другој страни Саве, спрам Београда, има варош и град на брешчићу крај Дунава, и то припада

деспоту од Расије, а налази се у Угарској“. Види: С. Новаковић, Буркард и Бертрандон, 58. 441

Исто, 57-58 442


Исто, 106. 444

С. Новаковић, Белешке доктора Брауна, 35; Z. Levental, Britanski putnici, 118, 123-124. Путопис др.

Едварда Брауна Новаковић је делимично превео, а делимично препричао и објавио, према енглеском издању

из 1673 и француском уздању из 1674. године, али се више држао првог, као поузданијег. Новаковићев

превод Брауновог путописа је од каснијих критичара оцењен ка врло добар, уз замерке на неколико грешака

у преводу. Види: В. Поповић, Путопис Др-а Брауна, Ситни прилози, Гласник историјског друштва у Новом

Саду, Нови Сад 1933, 330-334. Оригиланан назив Брауновог путописа : A brief history accounts of same travels


~ 111 ~

Београда. Значајан је и Браунов податак о Београду као једном од главних сидришта

османске дунавске Флотиле, уз напомену да је и сам султан Мехмед II, покушао да са

преко двеста лађа освоји Београд (1456 - прим .аут.), али безуспешно. У Новаковићевом

издању страних путописа, имамо краћа обавештења о посади Београда, тј њеном саставу,

читав век касније, тачније из 1768. године, од стране анонимног француског путописца,

који је био у пратњи амбасадора Сен-Приста. При преласку Саве код Земуна, амбасадора

са својом пратњом дочекала је „шајка, пуна нижих официра и стражара“, а при уласку у

београдску тврђаву „топови са града и јањичарска музика чујаху се непрестано“. Мало

касније писац нам износи своје утиске о изгледу свечане поворке, уз напомену како је

„улазак у Београд извршен у приличном нереду.“ Сама делегација се кретала „усред

гомиле јаничара и народа“, при чему су посланика чувала осам коњаника, „пред којим

беху два турска официра.“445

Град Авалу „непознати Рус“, описује као мали, тврд град и у коме има мало

топова, а од кога се недалеко налазе хришћанска села Жарково и Репиште на сарајевском

путу.446

Помен града је значајан јер и у другој половини XVII века Авала била још увек

насељена и наоружана артиљеријом и адекватном посадом, која се експлицитно не

помиње.

Брокијер након описа Београда, помиње и Голубац,447

којег „Турчин (султан -

прим. аут.) држи на Дунаву, (...) који је припадао деспоту“ и за који је чуо да је „тврд

град“. Подно самог Голупца, као и код Сталаћа, Османлије држе јаку флоту на стражи,

in Hungaria, Servia, Bulgaria, Macedonia, Thessaly, Austria, Styria, Carinthia, Carniola, and friuli as olso some

observations on the gold, silver, copper, quick-silver mines, baths and mineral waters in those parts with the figures

of some habits and remareable places. By Edvard Brown, etc. London, 1673. (преписан са насловне стране

фототипског издања оригинала. Види: Z. Levental, Britanski putnici, 116.) 445

С. Новаковић , Путничке белешке, 148. Значајна је и Новаковићева напомена уз сам наслов о самом

преводу бележака француског писца: „Ове белешке нису нигде штампане (болд. аут.). Оне су као извештај

остављене у архиви Францускога Посланства у Цариграду. Тамо их је нашао и за мене преписати дао г.

Огист Бон, секретар посланства. На томе му од мене велика хвала. Белешкама, у српском преводу, дајем

место овде. Оне имају вредности за опис стања Турске пре великих ратова на крају XVIII века и пре великих

хришћанско-народних покрета који су у њој отпочети XIX века. Копију француску, послану ми од г. Бона,

предајем збирци Народне Библиотеке.“ 446

Средњевековни Жрнов, турска Хавала. С. Новаковић, Путничке белешке, 110. 447

Брокијер нам доноси и не баш тачан опис освојења града Голупца од стране Турака, коју је чуо на

султановом двору у Једрену. Види: С. Новаковић, Буркард и Бертрандон, 48-49.


~ 112 ~

„сто лађа, да би могао, кад му се свиди, прећи у Угарску, јер му се онамо нико не би

одупро.“448

• Привредне прилике и насеља на путу

Када нас обавештавају о прородној околини, селима и уопште привредном стању,

путописци, разумљиво, имају пред собом слику оних насеља и околине која се налази

непосредно на путу, док су удаљени предели за њих, а тако и за нас данас, остали

непознаница. Насеља у долинама Мораве и Нишаве су због близине Цариградског друма и

честог преласка разних великих армија, што османских, што страних, биле лак плен и

предмет неминовне пљачке и отимања од локалног становништва. Услед тога су насеља

била обично мала, са мало становника, које се расељавало у мање доступне и географски

више пределе.449

Стога обавештења страних путника морамо узети са резервом, јер нису

представљала детаљан и свеобухватан опис предела на територији српских земаља. У

тадашњим условима, то није ни било могуће. Иако се неки путописи не разликују много

међусобно, при чему су неретко поједини путописци преузимали податке од старијих

путописа, они ипак доносе различите вести и запажања о истим местима.

Брокијер, као најстарији извор, нам даје најраније податке. Он је напуштајући Ниш

приметио да је он „на месту прекрасном и ту се сеје много пиринча.“450

Ова информација

о култури пиринча, која се гајила у нишкој околини све до краја 19. века, значајна је и на

посредан начин говори да се она раширила још много пре Брокијеревог сведочанства,

вероватно још одмах после првог пада Ниша под Турке (1386). Сматрамо да је мало

вероватно да би се једна тако стратешка, и захтевна за гајење култура, тако брзо раширила

за само пет година од када је из српских Ниш прешао у османске руке. При путовању од

Ниша ка Крушевцу Брокијер напомиње да га је пут водио кроз „земљу лепу, равну, добро

насељену људима и селима.“451

Информације о насељености села, несумњиво српских, тј.

„расијанских“, свакако добија на значају и чињеницом да је само неколико година пре

448

Исто, 58. 449

О. Зиројевић, Цариградски друм од Београда до Софије, 111-115. 450


Исто


~ 113 ~

него што ће Брокијер проћи, овај крај опустошен и освојен од Османлија и несумњиво

претрпео материјална разарања, као и одвођење становништва. Можемо само нагађати

какве би импресије оставио овај крај на путописца да је овим путем пролазио пре смрти

деспота Стефана. Слично стање насеља и села описује и приликом уласка у Српску

деспотовину, речима: „ И кад бејах прешао реку (Западну Мораву - прим. аут.), нађох

земљу врло лепу и добро насељена народом.“ Приликом пута од Сталаћа према Београду,

долином Велике Мораве, Брокијер доноси свој суд о већини села која је видео до тада, а

тиме и привредној слици Деспотовине речима: „и ту су земље врло лепе и врло су добро

насељене селима, и у свој тој Расији или Србији, што је једно исто, има свега што је од

потребе“, потврђујући своја претходна запажања у путу.452

Приликом описа услова који

би хришћанска војска затекла на Балкану, уколико би било рата против Османлија,

Брокијер закључује да „ако би ко запитао где ћемо наћи хране (...) Расија је земља врло

плодна сваком храном.“453

Кренувши из Крушевца, Брокијер је прешао скелом Западну

Мораву и ушао у „државу деспота Расије или Србије, и што је с оне стране реке, то је

турско, а што је с ове стране реке то је деспотово, а он за то плаћа сваке године 50000

дуката.“454

Податак о висини данка који је у то време Србија плаћала свакао је значајан.

Имајући у виду територије које је деспот Ђурађ држао,455

овај намет је заиста био

огроман. Осим овог данка деспот је био дужан да османској војсци у случају рата пошаље

„свог другог сина, и с њим хиљаду или осам стотина коњаника“. Ову информацију

Брокијер ће сазнати нешто касније, у Некудиму, на двору самог деспота Ђурђа, кога је

лично срео и описао, те можемо сматрати овај податак о српском војном вазалном

контигенту поузданим.456

Овакве терете, територијално осакаћена и умањена, привредно

исцрпљена од ратова и у двојном вазалству, Ђурђева Деспотовина не би издржала, да није

имала значајне приходе од својих рудника, у оно време једна од највећих извозника

сребрне руде у Европи. То примећује и сам Брокијер, наводећи податак који је сазнао од

452


Исто, 61. 454

Исто, 52. 455

Северно од Западне Мораве и Сталаћа, Поморавље са Браничевом и Хомољем, без Београда, Мачве,

Крушевца, Пирота и Ниша, изгубљених након смрти деспота Стефана и рата 1427-1428. године. 456

С. Новаковић, Буркард и Бертрандон, 54. Овај податак је нешто другачији у односу на нешто раније

обавештење у путопису, где нас Брокијер обавештава о османској војсци и њеној организацији. Аутор

наводи да „кад позове (султан - прим.аут.) деспота Србије, он је дужан послати му једнога о својих синова са

3000 коњаника.“ Види, С. Новаковић, Буркард и Бертрандон, 42.


~ 114 ~

„Расијанаца“, за време боравка Београду да „деспот има варош која се зове Ново Брдо

(Nyeuberghe) на реци Морави на граници Бугарске, Словеније, Арбаније и Босне.457

Ту се

копа сребро и злато заједно, а одатле се вуче 200.000 дуката на годину. И да није тога,

мислим да би деспот до сад био истеран из његове земље Расије.“458

Треба напоменути и

податак, који смо раније навели, да је као угарски вазал, Деспот Ђурађ уживао поседе у

Угарској који су му доносили приходе, по тврђењу Брокијера, од око 50.000 дуката.459

У каснијим сведочанствима из XVII века такође наилазимо да податке о

привредном стању у српским земљама. Бербери приликом посете Београду (1665),

напомиње како је од свог домаћина, „грчког“ трговца Марка Маниката, почашћен

најбољим винима. Код њега се чудио „између његове мале и сиромашне куће и богатога

ума и имућства“, што је било последица, по речима домаћина, угњетавачог начина

владања султана „којим се служи према својим поданицима и васалима (...) и уверени су

како никакве сигурности немају (хришћани - прим. аут.) да ће њихова деца после њихове

смрти уживати ма шта од њихове тековине.“460

Ове реченице угледног трговца само

осликавају какву су правну, па и физичку несигурност трпели хришћани по градовима,

пре свега имућнији и да је под тим околностима економске, социјалне, па и верско-

националне мимикрије било прилично тешко развијати трговину, а тиме и привреду у

условима апсолутне доминације шеријатских закона, или прецизније, периода убрзаног

безакоња у Османском царству друге половине XVII века. Челебија (1660) наводи да је у

ово време у Београду било двадесет и једног трговачког хана, сто шездесет великих сараја,

шест караван-сараја и велике чаршије са три хиљаде и седам стотина дућана.461

Сумирајући своја запажањима о селима и економском стању земаља кроз које је прошао,

Бербери изводи закључак да „турска тиранијска владавина, удружена са лењошћу и

охолошћу домородаца, узрок је што су њихове земље до те мере пусте, да смо у току

457

Осим Брокијера и многи каснији путописци (Буркард, Браун, анонимни Рус из XVII века и анонимни

Француз из XVIII века итд.), као и сам Хаџи Калфа, ће границу између Србије и Бугарске видети на рекама

Јужној и Великој Морави. Оваква тврдња свакако није тачна и можемо је тумачити необавештеношћу

локалном топонимијом и историјим, застарелим и лошим картама, као и некритичким преузимањем

података од претходника. 458


Исто, 58. 460

С. Новаковић, Путничке белешке, 80. 461

Иако су цифре претеране и треба их узети са резервом, посредно ипак говоре да је Београд, као „шехер“

био привредно врло развијен град. Види: E. Čelebi, Putopis, 83-90.


~ 115 ~

једног дана путовања понекад видели једва по које село. То је било тако дуж Дунава, кад

смо ишли за Београд, као и за време целог путовања до Једрена.“ Овакав опис села сасвим

је различит од оног који нам је оставио Брокијер, два века раније и у коме су описана

богата и насељена села и насеља, што смо претходно описали у овом раду. Упоређивање

описа је занимљиво и због саме чињенице да је у XV веку територија српске Деспотовине

била погранична област према Османлијама и да је у време проласка Брокијера прошло

само неколико година од освајачких и пљачкашких похода султана Мурата II. С друге

стране, у време када је Бербери пролазо кроз неше земље, оне су одавно биле

„пацификоване“ и далеко у средишту Царства, поштеђене од пограничних упада или

нестабилности. Овај податак нам може звучати логично, ако знамо да се за тих два века

много тога десило у Западној Европи, пре свега преококеанска открића, што је условило

наглим развојем овог дела Европе, док су османски поседи остали, у привредном смислу,

на нивоу претходних векова, а неке гране значајно опале, пре свега рударство. Даље

Бербери наставља описом природе речима „виђали смо простране шуме и поља с врло

богатом, плодном земљом, која је била у јадном стању, у најбољем случају добра за пашу.

Ту и тамо видело се мало, незнатно парче засејано житом. Сву ову земљу обрађују (...)

хришћани, који су већином припадници грчке Цркве.“462

За разлику од њега, много више

заинтересован за привредно стање земаља којима је пролазио, Е. Браун (1669), о Србији и

српским земљама даје доста разноврсне податке, чак и другачије од Берберијевих. „Дунав

обилује разним врстама добре рибе: пастрмком, гргечом, укусним и крупним шараном

који превазилази све које сам видео (...). А Србија је плодна и лепа земља, са равницама

шумама и брдима у којима има вероватно доброг метала. Има и крепких људи, добрих

коња, вина и река.“463

Када говори о Београду, која се налази у „Србији или Горњој

Мезији“, Браун нам говори и о његовој трговачко-привредној снази, за који каже да је „за

трговину згодан како мало које друго место у Европи, јер се находи на ушћу Саве у Дунав,

велика река Тиса утиче у Дунав близу Београда, а Драва не далеко, од њега исто тако и

река Морава. А како Дунав тече к Црном мору Београд може трговати с далеким

земљама“. У граду своју пословницу имају трговци из Беча и већ традиционално,

462

Z. Levental, Britanski putnici , 102. 463

Исто, 119, 124.


~ 116 ~

Дубровчани. Браун такође доноси детаљан опис београдских безистана, дућана, тргова,

каравансараја, медреса, улица.464

Недалеко од Јагодине, Браун је одсео у кући „неког богатог винарског трговца из

Београда.“465

Врло је значајна и Браунова посета Прокупљу (Villa Procopiana, Procupie у

Путопису, Prokupli у Дневнику), у то време највећој Дубровачкој колонији у српским

земљама, између Београда и Скопља.466

Путописац је одсео у дому једног виђенијег

дубровачког трговца, упознао римокатоличког свештеника који је говорио латински и

коме је поклонио једну своју књигу, управо на латинском написану, а уз то је и сазнао да

варош има и свог лекара!467

Подаци свакако вредни дивљења и наводе на закључак, да би

оновременом Прокупљу позавидели и много већи и познатији тадашњи градови. У

Лесковцу (Leskovia), такође тада развијеној дубровачкој колонији,468

видео је и описао

„велики вашар, на пространом, одређеном месту“, а посетиоци су били многобројни.469

Нешто касније Браун ће Прокупље и Лесковац назвати „знатним варошима.“470

У околини

Врања и Прилепа, за који каже да је град „Краљевића Марка, човека који је пређе био

чувен у овим крајевима“, Браун је видео велике залихе лискуна, кварвца, а можда и неких

других минерала.471

Скопље472

Браун описује врло детаљно и уз Београд и Ларису је свакако најразвијенији

град на територији Балкана, који је видео. За сам град каже да је „велика трговачка варош,

највећа у овим крајевима, Scopia или Scupi Птоломејев, од Турака прозвано Uscopia, (...) у

лепом и богатом пределу, једним делом на брдима, другим у равници. Био је најпре

владичанска, па митрополитска столица. Још и сада је лепо и добро насељено место. Има

седам стотина сарача, (...) много красних кућа (...) леп безистан, (...) много џамија, (...)

дрвену кулу са часовником и звоном. (...) Мало даље од вароши има један величанствени

464


Z. Levental, Britanski putnici, 124-125. 466

Б. Храбак, Дубровачка насеобина у Прокупљу, Врањски Гласник XXIII, Врање, 1990, 5-100. 467

С. Новаковић, Белешке доктора Брауна, 38; Z. Levental, Britanski putnici, 125-126. 468

Б. Храбак, Пирот и Дубочица у дубровачким документима од краја XV до почетка XVII столећа,

Историјски гласник, 1-2, Београд, 1951, 114-117. 469

С. Новаковић, Белешке доктора Брауна, 38-39; Z. Levental, Britanski putnici, 126. 470



Врло је важно ово геогреафско одређење Скопља, „налази се у најдаљем крају Горње Мезије на граници

Македоније (...) на реци Вардару“ (С. Новаковић, Белешке доктора Брауна, 40), јер када прича о Београду,

Браун каже да се налази у „Србији или Горњој Мезији“ (Z. Levental, Britanski putnici , 124.). ДАкле Скопље

је по оцени Брауна део Г. Мезије, не и Македоније.


~ 117 ~

камени водовод, са неких двеста лукова, који се пружа од једног брда до другог, преко

долине.473

Овај лепи остатак из старине повећава углед Скопља. (...) Овде се води трговина

са Београдом и Солуном и многим другим местима.“474

Овај Браунов опис Скопља, а и пре

тога Београда, уз подсећање на временски блиске остале западне путописе и свакако

Евлијин, даје нам за право да можемо закључити како су Београд, Сарајево и Скопље били

градови са најразвијенијом трговином и градском привредом у унутрашњости Балканског

полуострва, тачније на територији српских земаља.475

Браун даје и неке уопштене

закључке о природи, привреди и начину привређивања. Тако за Србију каже да је кроз њу

јахао на „врло добрим коњима“, да су врло сигурни при преласку преко високих брда,

неравних и кршевитих места, голог стења, да су послушни, док су им потковице мање и

лакше од коња на Западу. Када је обрада земље у питању примећује да се „оре више

воловима него коњима; нарочито биволима. Рала и кола су веома разноврсна. У

Македонији сам запазио кола на којима точкови немају жбице, већ су начињени од

масивног дрвета.“476

Има две напомене о јелима и кухињи. За бели лук каже да се у

Турској ставља ускоро сва јела, да је црни лук изврсног квалитета, два до три пута већи од

оног у Енглеској, бољег укуса, сочан, меснат и угодно љут без непријатног мириса. Браун

је посебно приметио патлиџан (patlejan), који није познавао и чији облик описује између

диње и краставца.477

У другој половини XVIII века, анонимни Француз (1768) описујући пут долином Велике

Мораве, наводи да је код Баточине (Palacina) шума таква да „све вас опомиње на земљу

каква је изгледала после створења“, док за Јагодину саопштава да се „покаже (тек) кад из

шуме изађете.“ Француском амбасадору су у овом месту, локални јаничари поклонили

срндаћа, као знак добродошлице.478

Ови подаци говоре јасно о нивоу опустелости села и

ретко насељеном долином Велике Мораве, што је свакако било последица честих ратова,

пустошења и миграција у периоду од краја XVII до половине XVIII века (1690-1739).

473

И сам Новаковић је у напоменуо да је овај римски водовод (aquaduct) лично видео, када је 1886. године

пролазио кроз Скопље. С. Новаковић, Белешке доктора Брауна, 41. 474


Територију коју називамо „српским земљама“ схватамо ону која се налази јужно од Саве и Дунава и која

је истовремено под јурисдикцијом обновљене Пећке Патријаршије (1557-1766), искључно са градом

Самоковом и његовом околином, који несумњиво припадају бугарском етничком и историјском простору. 476


С. Новаковић, Белешке доктора Брауна, 44-45 478

С. Новаковић , Путничке белешке, 151.


~ 118 ~

• Путеви, превозна средства, објекти за путнике и безбедност

Путујући кроз различите пределе Балканског полуострва путописци су нам

оставили и запажањима о географији простора кроз која су пролазили, а тиме и о начину

путовања, проходности путева и средствима путовања које су користили. Траса пута је

била различита у зависности из којег је правца путни(ци)к улазио на простор српских

земаља и Балкана уопште. Свакако да је највише коришћена главна саобраћајна, војно-

стратегијска и трговачка артерија Османског царства – Цариградски друм, римски Via

Militaris, мада су коришћени и други путни правци, али у далеко мањој мери, бар од

стране страних путописаца и дипломата, који су и најбројнији.479

Што се тиче насеља,

путници често бележе само њихова имена, и то углавном имена већих насеља. Најчешће

станице на путовању, које је скоро увек било караванско, ређе и колима, биле су: Београд

– (Х)Авала – Гроцка (Исарџик) – Коларе – Хасан-пашина (Смедеревска) паланка –

Баточина – Јагодина – Параћин – Алексинац – Ниш – Мустафа-пашина (Бела) паланка –

Пирот (Шехиркој).480

Најранији је приказ пута Брокијера од Пирота преко Ниша, Крушевца, Сталаћа,

долином Велике Мораве до Београда, мада је он ишао само делимично трасом

Цариградскг друма, путовајући преко Крушевца, а не искључиво долином Велике

Мораве.481

По изласку из Софије и софијског поља, Брокијер примећује да је ушао у

земљу брдовиту, али лепу за пут на коњу. Излазећи из Пирота на путу ка Извору, Брокијер

је путовао кроз планину, али не и долином реке. Овај податак не треба да чуди, јер је стара

479

Иако је наопширније податке о трасама и свратиштима на путевима у нашим земљама оставио Евлија

Челебија, захваљујући и неким другим изворима, тј. путописима можемо сазнати ноћишта на разним путним

правцима, који су повезивали све делове Балкана . Тако од „непознатог Руса“, који је нашим крајевима

путовао око 1670. године, на путу Цариград – Београд знамо да су после Драг(о)умана, свратишта, која

Новаковић наводи: Шаркуј (Пирот) - Муста-паша-Паланка (Бела паланка) – Ниш - Рашка (Ражањ) – Параћин

- Касам-паша (Хасан-пашина Паланка) - Хисарџик (Гроцка). Од Софије до Солуна су свратишта: Кратово –

Штип – Струмица - Дојран; од Солуна до Сарајева: Аврет Хисар - Текејли (Ђевђели) - Демир –Капи –

Тиквеш - Ћуприли (Велес) – Каплан – Скопље – Качаник – Липљан – Вучитрн – Бањска - Нови Пазар -

Сугубин (?) - Јени-варош (Нова Варош - Кратово - Бело Брдо – Добрун – Вишеград - Азакова (?); а између

Београда и Сарајева: Мокра – Мачкавина (Мачковац) – Почејпе (Поджепје) – Равна (Подравна) – Сребрница,

Брила (?) – Сарина или Јени хан (Царина) – с. Ваљево – Авала – Жарково - Репиште. Види: С. Новаковић ,

Путничке белешке, 106, 108-110. 480

Детаљније о траси Цариградског друма, види: О. Зиројевић, Цариградски друм од Београда до Софије,

115-193. 481

Исто, 20-48.


~ 119 ~

траса Цариградског друма, која је дуго времена коришћена и у савремено доба, такорећи

све до пробијња пруге у 19. веку, ишла превојима и висовима око долине, али не и самом

долином Нишаве и њеном клисуром. За пут који је ишао долином Велике Мораве

Брокијер наводи да је путовао „кроз земљу прилично рђаву, то јест кроз велику шуму,

рђавим шумским путем, уз брдо, низ брдо“482

Каснији путници су најчешће користили

трасу Цариградског друма од Београда до Пирота и даље на исток, трасом коју смо раније

назначили. Том трасом ће путовати и Џон Бербери, као део делегације грофа Леслија из

1665. године. Осим што се путовало на коњима и колима, сам пут није био напоран јер су

путници често имали прилику да одмарају у гозбама под шаторима, које су им

приређивали османски пратиоци. Бербери напомиње да су из Јагодине прешли преко

„лепог и јаког дрвеног моста реку Мораву, која дели Србију од Бугарске.“483

Сличан

утисак о стању Цариградског друма на траси кроз Србију, имао је и анонимни француски

путописац (1768).484

„На три миље“ од Ниша, недалеко од пута ка Софији, Бербери је

1665. године посетио и топла купатила у околини Ниша (данас Нишка Бања - прим. аут), у

којима су се чланови дипломатске мисије окрепили и одморили.485

Исти податак о

купатилима са топлом водом наводи и анонимни француски писац из 1768. године.486

Из

ових обавештења можемо закључити да су и купатила имала функцију свратишта и

одморишта за путнике, осим каравансараја и ханова.

Путовање на цариградским друмом је најчешће вршено караванима, пре свега

коњима, а ређе камилама, док су и остала превозна средстава, као што су кола или кочије

коришћена, али знатно ређе и у изузетним приликама, што је сасвим разумљиво имајући у

виду услове и стање пута, као и цену оваквих, свакако скупљих, превозних средстава.487

482



Тако он за пут према Хасан-пашиној паланци напомиње да се „иде кроз шуме; пут је врло искривудан и

непрестано на брежуљцима“. Мало касније наводи да су путовали по „рђавом путу“, а да је према Јагодини

био „џамбуровит и испроваљиван као и раније“. На изласку из Ниша напомиње да „почињу високе планине,

назване Црвене Планине“, а да је пут до Муса-пашине Паланке и Пирота (Шехер-Кјој у оригиналу - С.Н.)

„тежак и тесан и каменит“. Једино за деоницу између овог последњег и Цариброда (Сарибарак - С.Н.) казује

да су путеви „врло добри“. Види: С. Новаковић , Путничке белешке, 151-155. 485

С. Новаковић, Путничке белешке, 85; Z. Levental, Britanski putnici, 104. 486

„На једну миљу од Ниша има извор вруће воде, и врх њега је подигнуто купатило као у Будиму“. Види: С.

Новаковић , Путничке белешке, 154. 487

Е. Миљковић, Крстарећи османским царством, Приватни живот у Српским земљама у освит модерног

доба/ приредио Александар Фотић, Београд, 2005, 187-189; Б. Летић, Путописне белешке о путовању и

путницима кроз наше земље у турском периоду, Facta Universitatis. Series: VIII, Linguistics and literature /


~ 120 ~

Тако Брокијер, идући од Извора ка Нишу, се жали да после краћег путовања долином реке

„превалисмо један висок брег, врло мучан за прелазак, мада се преко њега путује и

колима.“488

Помињање кола као превозног средства у XV веку врло је значајно, ако се зна

да су она и тада, а и касније била реткост, пре свега због цене и свакако услова пута. На

посредни начин нам ова информација може значити да је у ово доба Цариградски друм

био у доста добром стању, бар траса од Извора до Ниша, чим је постојала могућност

колског саобраћаја, а не само караванског. Можемо претпоставити да су постојала и места

на овој деоници пута где су се превозна кола могла набавити, што опет захтева и одређен

ниво занатства за њихову израду или оправку.489

Ову констатацију потврђује и

етимолошко порекло имена једног насеље на Цариградском друму, које је добило назив по

овом превозном средству. У питању је Коларе, које се налази недалеко од Београда.

Колима су путовали и чланови дипломатске делегације грофа Леслија, у чијој пратњи је

био и Џорџ Бербери. Након поласка из Београда „са око од двеста кола која су вукла по

три, а нека и по четири коња. Уз то је било још и много седленика (...), а амбасадор је имао

четири кочије са по шест коња.“ Бербери описује поласке своје велике колоне и како су

увек ноћили у пољу или близу потока или извора, уместо у градовима или селима, уз

констатацију „ми, који смо путовали колима, уживали смо уз најмање напора у највећој

удобности коју таква врста путовања омогућава.“490

О великим поворкама кочија и кола,

говори и анонимни Француз, из пратње амбасадора Сент-Приста (1768),491

који нас

обавештава да су на путу ка Цариграду, провели цео дан у Параћину „због мењања кола,

којиш беше 21, на којима је преношен пртљаг послаников од Београда.“492

Сигуно да су

овакве поворке кочија и кола старних дипломата биле права реткост493

и осим саобраћајне

функције имале и пропагандно-политичку, али су оваква обавештења сама по себи

занимљив податак о томе каквих је све средстава транспорта и начина путовања било на

Цариградском друму.

editor in chief Katica Hedrih; editor of series Nedeljko Bogdanović, 87-90; О. Зиројевић, Цариградски друм од

Београда до Софије, 56-65. 488




С. Новаковић, Путничке белешке, 147, 150, 152. 492

Исто, 152. 493

О. Зиројевић, нав. дело, 60-61.


~ 121 ~

У то доба осим копненог пута био је врло коришћен и речни саобраћај, како у

војне, тако и у трговачке сврхе, зависно од тога да ли је Србија била ратно подручје или у

позадини и у доба мира.494

Тако Брокијер у свом путовању из 1433. године напомиње да „у

Расији и Грчкој има река које могу носити лађе“, тј. да су пловне, пре свега мислећи на

Велику Мораву.495

Потврда пловности Мораве је и помен великог броја лађа подно

Сталаћа.496

Исти такав помен лађа, Брокијер наводи приликом описа Београда и помена

Голупца.497

Брокијер помиње и постојање скела на прелазима преко Јужне Мораве код

Ниша и Западне Мораве код Крушевца, као и брода за прелажење Велике Мораве,

вероватно код данашњег Параћина (Паракинов брод у средњем веку).498

Помињање скеле

код Параћина имамо и код анонимног француског путописца (1768).499

О значају и

коришћењу водених путева, пре свега Дунава, као главне везе између средње и

југоисточне Европе, значајно је сведочанство које нам је оставио Џон Бербери 1665.

године,500

више од два века после Брокијера. Врло детаљнан опис пута дипломатске

мисије грофа Леслија ка султановом двору,501

амбасадора аустријског цара Леополда I,

интересантан је због сазнања да је први део пута од Беча до Београда,502

делегација

прешла Дунавом, дакле воденим путем. Помпезна и велика „флота“ од 36 чамаца,

делегација је од Коморана, где је била ондашња граница, па до Београда била адекватно и

парадано угошћена, све у маниру тадашње дипломатске етикеције. Само путовање је по

сведочењу Берберијевом било „без препрека“. „Наше путовање од Беча до Београда било

је веома лагодно, удобно и пријатно јер смо пловили низводно (...) Лађе су пристајале

једна од друге и заузимале много простора, тако да су личиле на усидрену флоту.“ Када би

494

Исто, 87-89. 495



Исто, 53, 56-58. 498

С. Новаковић, Буркард и Бертрандон, 51-53; Б. де ла Брокијер, Путовање преко мора, 127, 129. 499

„На средини пута између Јагодине и Параћина прелази се Морава, и посланство је то извршило газећи без

скеле, која се овде држи за прелазак преко реке.“ Види: С. Новаковић , Путничке белешке, 152. 500

Иако у делу стоји 1664. година као време када је делегација кренула на пут, Новаковић правилно

закључује да то није могло бити пре 1665. године. Види: С. Новаковић , Путничке белешке, 73. 501

Сплетом историјских околности, делегација грофа Леслија је при уласку у Османско царство, код

Коморана, имала сусрет са османском делегацијом Елчи Кара Мехмед-паше, која је путовала за Беч. У

друштву првог налазио се Џон Бербери чији је путопис Новаоквић у изводима објавио, док је у пратњи

османског амбасадора, овлашћеног за преговоре у вези са Свиштовским миром, у својству секретара, био

чувени Евлија Челебија. Опис Челебијин тог пута, налази се у његовом делу, E. Čelebi, Putopis, 511-513. Ову

чињеницу запазио је и Новаковић. Види: С. Новаковић , Путничке белешке, 77. 502

Опширан приказ услова и стању пута од Београда до Будима виду у: О. Зиројевић, Цариградски друм од

Београда до Будима у XVI и XVII веку, Институт за изучавање историје Војводине, Нови Сад , 1976.


~ 122 ~

у време одмора изашли на обалу, уз пратњу Турака који су им организовали обедовање,

као и шаторе за одмор, Бербери примећује како „није било непријатно пролазити међу

Турцима и Грцима503

и посматрати како у пољу припремају неко јело или како спавају око

ватре.“504

Када говори о рекама, Браун (1669) сведочи како „роба из Србије и из неког дела

Бугарске вози се Моравом у Дунав и после даље куда хоће, а из Угарске, Аустрије и

околних земаља вози се уз Мораву за горње крајеве со и друга роба“. Сам Браун за

Мораву (Morava, Moschius) каже да је „главна река ове земље (Србије - прим. аут.)“ и да

тече у два крака, од којих се један зове „Бугарска Морава (Moravia di Bulgaria), a други

Српска Морава (Morava di Servia).“505

О осталим рекама, којима се одвија трговина, Браун

говори када описује трговину Београда са околином.506

Осим речног, коришћен је и поморски пут, пре свега од Јадранског, Јонског, па

преко Средоземног и Егејског мора до Цариграда. Новаковић нам такође доноси, у свом

преводу и издању, а под насловом „Белешке енглеског научника Џ. Хвелера (Georges

Wheler) о путу по Далмацији и Грчкој из 1675-1676“, занимљиве податке о овом начину

путовања.507

Вилеров опис има посебан значај јер је као природњак много више пажње

посвећивао, како сам Новаковић каже „ботаници и географији, по том по негде и животу о

обичајима.“508

Новаковић је свој превод објавио на основу француског превода, не и

енглеског оригинала. Вилер доноси занимљиве податке о Сплиту, Задру, Клису и њиховој

околини, као и „Морлака или Словена“ у залеђу и њиховој одећи, као и детаљан опис

освојења Клиса из 1648. године, за време Кандијског рата. Свакао најзначајнији податак

који Вилер доноси јесте сведочанство о страшном земљотресу који је погодио Дубровник

6. априла 1667. године. Значај Вилеровог исказа тим је већа јер је он прошао морем поред

града и луке, неколико година после ове катастрофе, када су сведоци још увек били живи,

сећања свежа, оштећења на граду још увек видљива, а последице још увек неповољне по

град - државу Светог Влаха.509

503

Србима, Словенима православне „грчке“вере. 504

Z. Levental, Britanski putnici u našim krajevima, 100. 505


Види нап. 424. 507

С. Новаковић , Путничке белешке, 113-135. 508

Исто, 114. 509

Вилер је посведочио да се „земљотрес који је варош скоро целу, заједно са становницима, упропастио пре

неких дванаест година.“ У ствари земљотрес се десио осам година пре Вилеровог проласка поред

Дубровника. Види: С. Новаковић , Путничке белешке, 118.


~ 123 ~

Путници би обично ноћили или одмарали по хановима или каравансарајима,

мусарфирханама, завијама или пак манастирима.510

Нарочито сликовите и прецизне описе

каравансара511

и ханова пружају нам Вилер (1665),512

Браун (1669)513

и Евлија Челебија

(1660).514

Што се тиче дипломатских представника или страних путописаца, они су

најчешће избегавали ноћити у њима и о којима обично нису имали најбоље мишљење.

Тако чланови делегације грофа Леслија, по сведочанству Берберија (1665), нису ноћили по

варошима и селима, „него обично у пољу или у равници, крај каква извора или моста, где

би нас свагда чекали разапети чадори, а кувари су већ били у послу да спремају ручак.“515

Браун бележи да му се „каравансараји, ханови или јавни конаци, које су зидали

добротвори“, нису свиђали „као приватне куће“, у којима је чешће одседао јер му је

пратња била мала.516

Браун (1669) је одседао такође по кућама. У Београду је био у дому

јерменског трговца, у околини Јагодине у кући богатог трговца вином из Београда, у

Прокупљу дубровачког итд.517

Посланство амбасадора Сент-Приста, путујући 1768.

године ка Цариграду, боравило је по становима и кућама у Београду, Гроцкој, Коларима,

Јагодини, Параћину, Ражњу, док је у Нишу амбасадор одседао код „архиепископа

грчког.“518

За пролазак кроз опасне путеве и пределе Османског царства, како због хајдучије,

тако и због самовоље локалних османских достојанственика,519

страни путници су

путовали увек у пратњи чауша или јаничара.520

Ни врло добро обезбеђене и званичне, а

510

Е. Миљковић, Крстарећи османским царством, 190-194; О. Зиројевић, Цариградски друм од Београда до

Софије, 48-56. 511

Каравансараји су велика свратишта на друмовима и у насељима за смештај путника, каравана и робе. У

њима се често вршила и размена робе, те су имали двоструку смештајно-привредну функцију. На територији

српских земаља налазили су се у великим трговачким и привредним центрима, Београду, Скопљу и

Сарајеву. 512

С. Новаковић, Путничке белешке, 121-122. 513

С. Новаковић, Белешке доктора Брауна, Споменик IX , Београд 1891, 36. 514

E. Čelebi, Putopis, 83-90, 113-114, 283-286. 515



С. Новаковић, Белешке доктора Брауна, 36, 38. 518

Описујући стан у Београду, у коме су боравили, анонимни Француз казује да је он био „јад и беда. У

њему не бејаше ништа ван четири дувара, без најнеопходнијег намештаја. У кући је било свега три собе, а на

две од њих није било прозора.“ Даље наводи да се посланство сместило у ту кућу „немајући места ни за

половину свога особља, па немајући ни кухиње, која се морала намештати у дворишту...“ За остале говори

као о још лошијим од овог у Београду. С. Новаковић, Путничке белешке, 148-155. 519


Службено су називани караван-баше. Види: Б. Летић, Путописне белешке, 88-90.


~ 124 ~

тиме и бројне, групе путника нису биле поштеђене непријатних искустава приликом

проласка кроза наше крајеве. Најбољи опис опаснсти које на путу вребају, дао нам је

Браун. Тако на изласку из Београда, напомиње да умало није био опљачкан. Ту

драматичну ситуацију врло живо је описао речима: „Смотримо три коњаника, где у трк

јуре за нама, и пошто су нас стигли, почеше јахати око нас, хитајући се копљима и

пуцајући из пиштоља. Чим их је наш чауш смотрио, рече да су спахије, и показа им своју

чаушку перјаницу, рекавши мени да опалим један пиштољ у ветар, да би они увидели да

нисмо без оружја. Кад смо ми тако учинили, и њих нестаде.“521

Да су и коначишта носила

своје опасности по путнике намернике, а не само отворени путеви, нешто касније видимо

при опису каравансараја, Брауново сведочанство: „Понекад су на опасним местима

(каравансараји или ханови - прим. аут.), тако да нисмо смели да у њих идемо, да нас не би

ко опљачкао. Иако се разбојништва строго кажњавају, ипак се често дешавају (...) . Да би

се путници заштитили од разбојника, бубњари се постављају на опасним пролазима, да

дају знак да нема опасности.“522

Браун такође напомиње, да је пут на изласку из Јагодине

водио кроз „велике шуме, опасне од курјака и лопова.“523

У Османском царству је осим уређења места за свраћање путника, било организовано

и снабдевање путника, како домаћих, тако и страних, који су увек третирани „службено.“

Храну и остале трошкове путника сносило је локално становништво. Обично би је страни

путници куповали, али било је случајева када је она и насилно отимана, најчешће од

стране османске пратње. То је доводило до тога да се становништво често селило и

бежало у збегове чим би приметили неке путнике у већем броју. Анонимни француски

путописац (1768) у пратњи амбасадора Сент-Приста, за време боравка у Параћину,

сведочи да „том се приликом дознало како пролазак само једног јаничарског официра,

који носи какву год наредбу Портину, стаје становнике скоро 300 гроша, и то само

становнике хришћане, јер тих терета Турци не сносе, него их све претурају на своје

поданике хришћане, које тако зову и према томе тако поступају. По томе је лако

израчунати шта стаје пролазак већег лица од достојанства, које путује с великом пратњом

и има права на путне потребе. С тога у овим крајевима Србије можете видети само

521

С. Новаковић, Белешке доктора Брауна, 37; Z. Levental, Britanski putnici, 131. 522


С. Новаковић, Белешке доктора Брауна, 38.


~ 125 ~

несрећне сељаке грчке и остале где стењу под теретом најгрубљега притиска; њима се род

зноја њихова отимље пре него што га је и земља сама од потпуне зрелости довела.“524

О

томе како су становници дочекивали и имали искуствима са путницима, нарочито ако је

то била већа група људи, говоре и Браунова (1669) искуства: „Жао ми беше јадних

хришћана кад сам видео у каквом страху живе у тим крајевима, склањаху се чим би нас

видели да идемо према њима. У Македонији људи и жене замицаху у шуме, да би избегли

сусрет с нама, а ми би понекад зајахали за њима да им покажемо да је то лудорија и

неоснован страх.“525

Слично су се понашали и становници у Срему, који су се крили

(тачније у њима живели - прим. аут.) у својим земуницама, као је приметио Бербери

(1664),526

Браун, али и дуги страни путописци.527

Становници који су у њима живели

говорили су „једним словенским наречјем“, како примећује Браун, који је имао прилике да

у њих уђе и врло сликовито и детаљно их опише у свом путопису.528

• Становништво

О самом становништву имамо доста оскудних обавештења. Разлог за то је свакако

примарна заинтересованост путописаца за стање османске војске, па и саме државе, као и

античких грађевина, док су локално становништво, а пре свега хришћанско, описивали

само изузетно. Међутим далеко од тога да и ти оскудни подаци о локалном становништву

нису интересантни и вредни данашњим истаживачима.

524

С. Новаковић, Путничке белешке, 152-153. 525

С. Новаковић, Белешке доктора Брауна, 43; Z. Levental, Britanski putnici, 133. 526

Бербери нам пружа податке о Словенима (Србима - прим.аут.), који су живели у земуницама, по којима је

и касније град Земун добио име. Тако наводи да су приликом уласка у „подземно село Голубинци (у Срему -

прим.аут.) били срећни што смо могли да се на коленима увучемо у куће.“ Види: Z. Levental, Britanski

putnici, 109. 527

А. Крстић, Време турске власти у Срему, Посебан отисак из зборника радова Срем кроз векове. Слојеви

култура Фрушке горе и Срема, Вукова задужбина, Београд-Беочин, 2007, 80-95. 528

„У Срему многе породице и становници разних варошица живе под земљом. Некад сам читао о

троглодитима и подземним нацијама у Египту, али сам се јако изненадио када сам нешто слично видео овде

(...). Близу ових пребивалишта су бунари из којих становништво извлачи воду, као што чине бојаџије и

пивари. Пси насрћу на туђинце. Кад смо туда пролазили, јадни хришћани су се склањали у своје рупе као

питоми зечеви. Да би задовољили своју радозналост, силазили смо с коња и улазили у њихове куће које смо

налазили у бољем стању него што смо очекивали. Имале су одељења и дрвене оџаке и, на удаљенијој

страни, прозор, мало одигнут од површине земље. Све је у њима било уређено спретно колико и у другим

сиротињским кућама које се налазе над тлом, ма да је све било просто, по обичају тог краја. “ Види: Z.

Levental, Britanski putnici, 123.


~ 126 ~

На путу ка деспотовом двору у Некудиму, Брокијер (1433) описује како „ чим сам ушао у

Македонију, Бугарску и Расију (...), ми смо овде онде ноћивали код Бугара

хришћана(...).“529

Из овог податка можемо видети необавештеност путника, а што ће бити

и у каснијим временима, о етничкој разноликости међу балканским хришћанима, али и о

њиховој блискости, нарочито Срба и Бугара. У исто време видимо и како су западни

путописци који су долазили са истока ка западу ширили бугарски идентитет много даље

на запад, исто тако и српски на запад, ако би у Османско царство ушли најпе преко

српских земаља. Овакаво мишљење је заступао и сам Новаковић, што је и најбоље показао

на примеру извода из „Описа Турског царства од непознатог Руса из друге пол. XVII

века.“ Новаковић је издвојио неколико описа непознатог Руса, јасно цитирајући места на

којима је аутор навео постојање Срба у околини Једрена, где почињу „сељаци бугарски,

вере хришћанске, језика словенскога; по турски људи се ти зову Срби (серпъi)“, док нешто

касније наводи опис како „сељаци њихови од самог Дренопоља до Београда и даље, све су

људи бугарски.“530

У анализи Браунових исказа, Новаковић закључује да он и ако у својој

књизи помиње Бугарску, у самом наслову путописа “бугарскога језика нити спомиње,

нити га било где разликује од српскога (Новаковић поистовећује српски језик са

словенским у путописима).“531

Новаквић такође напомиње да Браун и не зна где се тачно

Бугарска простире, наводећи примере помињања бугарских жена код Баточине, док му се

Приштина и Крушевац налазе у Бугарској. Овакав Новаковићев став о националној

(не)одређености код путописаца, прихватиће и Ј. Радоњић приликом превода дела

путописа Евлије Челебије.532

Таквих шаблонизованих и прилично фантастичних података

529


Новаковић закључује да путници који долазе са запада, а нарочито ако немају довољно знања о локалном

становништву, „наилазећи од Југословена прво на Србе – српско име носе далеко на истоку. Исто се, у

обратном правцу, дешава када ко путује од истока ка западу. Само у Сарајеву осећа он разлику између

српскога и бугарскога, и ту већ не истиче више имена бугарскога. (...) Изгледа му (непознатом Русу - прим.

аут.) да су имена српски и бугарски тичу једне те исте особине и да је оно прво турско, а ово друго словенско

назвање.“ Види: С. Новаковић, Путничке белешке, 104-105. 531

С. Новаковић, Белешке доктора Брауна, 35. Новаковић је грешком у преводу, направио и грешку у овој

констатацији, јер Браун у ствари у свом путопису помиње бугарски језик, као језик околине Крушевца. В.

Поповић напомиње да Браун у свом Дневнику, који је водио на путу, за Крушевац каже да се тако зове на

српском (in Servian Crushevatz), а да му није јасно зашто је у штампаном издању промењен термин и

наведено да се тако зове на бугарском (Crushovatz in Bulgarian). Види: В. Поповић, Путопис Др-а Брауна,

331, 333. 532

Ј. Радонић, Путовање Евлије Челебије, 290-291.


~ 127 ~

о националној припадности Словена на Балкану налазимо и код Хаџи-Калфе.533

Донекле

изузетај представља Е. Браун (1669), који је много тачнији и одређенији по питању

националности, али и његове, као и податке других путописаца, морамо узимати са

резервом. Приликом проласка кроз Угарску, Браун нам говорећи о језицима, посредно

говори и о становништву. За саму Угарску је посведочио да у њој многи говоре словенски,

одређеније како „још пре него што се дође Београду, многи људи говоре словенски, а

словенски се говори у Србији, у Бугарској, у Романији (Влашкој код З. Левентала)534

, у

највећем делу Македоније и у толиким другим земљама (...).“535

Не треба занемарити ни

чињеницу да су многи путописци долазили у наше крајеве са слабим предзнањем или

некритички преузимали шаблонизоване податке из неких старијих извора или пак

путописа, имајући погрешне представе о разграничењу етничких група на Балкану, слабо

познавали границе и недовољно познавали праве називе појединих географских или

управних подручја. Овакве грешке или заблуде такође имају историјску вредност, јер нам

показују ниво обавештености, степен интересовања, па и стање свести о нама, у земљама

и народима из којих су путописци долазили.

При опису Београда Брокијер нам доноси податке и о његовом становништву. Приликом

обиласка подграђа београдског, наводи да „у том селу станују Расијанци, и ту сам на

Ускрс слушао службу на словенском језику, и покораваху се Риму, а обреди су им

црквени као и наши“. Нешто касније помиње Брокијер да у једном од утврђења близу

савског пристаништа „станује више Расијанаца и они се непуштају у остала четири

утврђења.“536

Више од два века након Брокијера, путописци у Београду затичу донекле другачије

становништво, пре свега и муслиманско.537

Тако Бербери (1665) наводи да у београдским

подграђима, осим Турака, живе Грци, Јевреји и остали. Нешто касније помиње и именом

533

С. Новаковић, Хаџи-Калфа, стр. 29, 47, 61.- 63. Нпр. Хаџи-Калфа казује како у Битољу живе Бугари, док у

планинама око Костура станују Срби и Власи. Види: нав. дело, 47. 534

Исто, 120. 535


С. Новаковић, Буркард и Бертрандон, 56-57. У вези са литургијом на словенском језику, Новаковић је

изразио сумњу, јер ако су „Расијанци“, морали би бити православни, а да су Дубровчани, како је мислио Ј.

Ристић, Новаковић такође не види вероватним јер „се не зна да су Дубровчани, служили се словенским

језиком (у литургији – прим.аут.).“ С тим у вези, Новаковић је ово питање оставио отвореним. 537

О пореклу већине муслимана у Београду говори и податак који нам доносу Челебија: „Премда су

београдски муслимани Потури, они знају српски, бугарски, бошњачки и латински начин говора.“ Види: E.

Čelebi, Putopis, 91.


~ 128 ~

„грчког“ трговца сињора Марка Маниката, за кога Новаковић мисли да је православни

Србин из Далмације.538

Челебија (1660) у Београду спомиње и Цигане.539

Исти за Србе у

Београду казује да „сва београдска раја и повлашћени грађани су Срби (...) То је један

стари хришћански народ; чак су и Јеванђеље превели на свој јзик.“540

Говорећи о верама,

Бербери даље наводи како „хришћани већином припадају грчкој цркви, и имају, као и

католици, у већини великих вароши, своје капеле и цркве и свуда потпуну верску слободу

(hic!). Исто то имају свуда и Јевреји (...). Хришћани и Јевреји кад се саставе, бројем далеко

надмашују Турке.“541

Непознати Рус, који је Београд посетио око 1670. године, у својим

мемоарима записао је да су „становници у том месту, у свему Турци, али има много и

хришћана. Сав Београд је многољудан.“542

Браун (1669) за Београд карактерише као

„многољудан и (...) да је у њему пре кратког времена морила куга.“ Сам Браун је у

Београду боравио у кући једног јерменског трговца, који имају и своју цркву. Такође

помињу и Дубровчане и трговце из Беча, као становнике града.543

За Смедерево Бербери напомиње постојање остатака мале капеле посвећене

Богородици, и да у њему станују католици.544

У Пироту је видео постојање три цркве, од којих је једна како тврди Бербери

„раније припадала Доминиканцима.“ Овај податак може значити да је и у Пироту било

католичког становништва, највероватније Дубровчана.545

Код Мустафа-пашине паланке исти путописац напомиње да су посланство

дочекале „бугарске жене“, пожелевши им срећу на путу и успех у раду посланства.546

На повратку из Цариграда, у Нишу је због болести преминуо лекар посланства и

који је у том граду сахрањен на „дубровачком гробљу“,547

што говори о постојању бројне

и развијене дубровачке колоније у Нишу, са континуитетом постојања. О становништву

Ниша у XVIII веку обавештава нас и анонимни Француз (1768). Он помиње постојање,

538


E. Čelebi, Putopis, 90. 540

Исто, 91. 541


Исто, 106-107. 543

С. Новаковић, Белешке доктора Брауна, 36-37. 544


Највероватниј коришћена за потребе Дубровчана. Сличних је било у ово време и у околини Ниша

(„Латинска“ црква у селу Г. Матејевац), у Прокупљу (Југ-Богданова или Латинска црква) итд. 546

С. Новаковић , Путничке белешке, 82-85. 547

Исто, 98.


~ 129 ~

поред турске и „грчку“ варош. О стању хришћана у Нишу најбоље говоре његова

запажања: „Али становници нишки нити су у мање бедном положају нити под блажим

притиском од осталих у Србији. Архиепископ се пред г. послаником није умео уставити

жалећи се на кињење коме је он сам лично и сваки дан изложен.“548

Када је реч о Скопљу и његовом становништву, непознати Рус (око 1670) оставља

сведочанство да су „у Скопљу људи турски, а хришћана има такође много. Арбанаска

насеља с једне стране се примичу близу до тога места Скопља; али с три стране около

Скопља села су насељена Бугарима.“549

Барун (1669) за становништво Скопља напомиње

да је Мехмед I по освојењу града у њега населио „Азијате“ (муслимане - прим. аут.).550

Браун је оставио највише податакао становништву Балканског полуострва, њиховој вери,

језицима. Како смо о његовим запажањима о језицима већ говорили, на то се нећемо

посебно враћати. Приликом боравка у Будиму, Браун и његова пратња одсели су у кући

„једног старог Србина ( an old Rascians house)“,551

док нешто касније напомиње да Срби и

Мађари, који живе заједно у граду Толни, не живе у слози.552

Ови подаци су врло значајно

сведочанство о Србима у Угарској, пре великих сеоба у XVII и XVIII веку, којих је иначе

врло мало.

Браун је приметио да је већина становника европског дела Османског царства, чему

се није надао, хришћана „грчке цркве“, набрајајући земље у којима су већина, уз ипак

претерано мишљење, да су православни народи бројнији чак и од свих Римокатолика.553

Нешто даље Браун закључује како „изузев великих вароши где станује војска, обично

свуда су хришћани, већином су православни и живе стрпљиво под Турцима који су

толерантни.“ Ипак на крају Браун песимистично закључује да би у случају неког рата,

који би предузела нека католичка сила, „нема сумње да би нашли мало помоћи од

православног народа, и бојим се да би православни радије остали под Турцима.“554

Игром

548

Исто, 154. 549

С. Новаковић, Путничке белешке, 107-108. О релативности етничког одређења у путописима, нарочито

према православним Словенима, тј. нераспознавању разлика и етничко-историјских граница између Срба и

Бугара, раније је већ било речи. 550


Исто, 41-42. 552

С. Новаковић, Белешке доктора Брауна, 42; В. Поповић, Путопис Др-а Брауна, 334. 553

Грчка и грчка острва, турски део Далмације и Хрватске, Рашка, Босна, Србија, Тракија, Загора, Бугарска,

Бесарабија, Козачка, Подолија, Молдавска, Влашка и простране земље цара Русије. Види: Z. Levental,

Britanski putnici, 128. 554

Исто, 135.


~ 130 ~

историјских околности, само двадесетак година касније, у току Великог бечког рата (1683-

1699), ове Браунове речи ће бити стављене на испит историје и показаће се колико су биле

погрешне. Нарочито у вези са Србима и њиховој „помоћи“ католичком цару из Беча, која

ће их скупо коштати и чије судбоносне последице осећамо и у времену писања ових речи!

Такође и приликом описа каравансараја и ханова, Браун износу своје утиске о Циганима,

врло занимљиве у етнолошко-социолошком смислу, а свакако и историјском: „Нисмо

били без страха ни од Цигана, који су снажни и одважни и од којих су неки били чувени

разбојници. Има их много у Угарској, Србији, Бугарској, Македонији; виђао сам неке и у

Лариси и у другим крајевима Тесалије. Налазе се у већини вароши, где живе од рада и

заната. Многи од њих боје руке и ноге каном, јер мисле да на тај начин заштићују донекле

од хладноће. Неке Циганке боје и крајеве косе. Мада су на далеко растурени, мисли се да

долазе из Влашке и суседних крајева и да су многи од њих турски шпијуни.“555

555

Z. Levental, Britanski putnici, 131.


~ 131 ~

б) Српски путописи

Бурној историји, праћену честим и врло суровим ратовима који су вођени на нашим

просторима, имамо у највећој мери захвалити на оскудности путописних текстова и

књижевности које се тичу описивања различитих путовања, од најранијих верских, до

каснијих, дипломатско-економске природе. Путописи и дневници који се тичу описа

путовања припадају непроученом пољу, како из перспективе историје српске

књижевности, тако и из угла исторографије, што је и предмет нашег истраживања. Код

Срба је негован посебан вид путописа, који води порекло од ромејских (византијских)

проскинитариона,556

али уз извесне специфичности. Нажалост, у старој српској

књижевности, махом нису сачувани, а од малобројних сачуваних, ретко који у целости, јер

су им поједини делови изгубљени.557

Оно што српске путописне текстове чини значајним

за нашу историју свакако је непосреднији и реалнији однос према хришћанском, а пре

свега српском становништву, па и информације о њима имају већу историјску вредност.

Верска, језичка, па и национална истоветност или блискост са локалним становништвом, у

многоме је олакшавала домаћим путописцима да информације објективније и

непосредније добију, а самим тим и своја запажања дефинишу на правилнији начин и

ближе реалном стању. На основу тога, ако их упоредимо са страним путописцима, податке

из дела српских путописаца можемо сматрати веродостојнијим, али не увек, не губећи из

вида да и са њима треба поступати крајње критички. Као учени људи из народа, и у исто

време свештена лица високог ранга, уз могућност обиласка разних предела у којима су

православни Срби живели, многе појединости о свом народу, менталитету,

размишљањима, већ су знали. Малобројност путописа, њихова поприлична штурост,

неочуваност у оригиналу и у целини, свакако представљају велики органичавајући међаш

за нека дубља и детаљнија историјска истраживања.

То наравно не умањује важност домаћих путописа, као извора за историју нашег народа, а

у ужем смислу историју менталитета, обичаја, привредних прилика, социјално-душтвеног

статуса, писмености и културног домета у време османске окупације. Само њихово

556

Представљали су неку врсту водича по Светим земљама 557

Т. Јовановић, Путопис Јеротеја Рачанина, Браничево XL, Пожаревац 1994, 63.


~ 132 ~

постојање и време у коме су настали, свакако представљају историју за себе и посредно

нам могу наговестити стање нашег народа у то доба. Управо на баштинама средњевековне

културе и под окриљем цркве, и путописна књижевност нашла је своје значајно место.

• Дневник патријарха Арсенија III Црнојевића

Велики значај обједињавању српске нације, у време османске окупације, имала је

институција Пећке патријаршије, обновљена 1557. године, једине опстале после сломова

српских средњевековних држава. Патријарси, а касније, од почетка XVIII века и

митрополити крушедолски/карловачки, били су прави црквени и световни предводници

својих верника, тј. српског народа у Османском царству и Млетачкој републици, а касније

и у Аустријском царству. Патријарси су били свакако и најученији представници народа,

који су на темељима средњевековне српскословенске културе и књижевности градили свој

духовни и национални идентитет, и исти уграђивали у својим оригиналним делима, од

којих је само мали број сачуван. Пошто су имали посебна одобрења, на основу султанских

берата, да обилазе своје вернике или одлазе на мало или велико ходочашће,558

високи

достојанственици цркве, а пре свега патријарси, били су у могућности да на тим

путовањима виде разне крајеве, боље упознају менталитет својих верника и становништва

са којима су ови измешани живели.559

О тим својим запажањима неки су саставили путне

дневнике и путописе и оставили нам врло значајан извор, како за проучавање старе српске

књижевности, историје српске цркве, тако и у уско историјском виду, за проучавање

друштеног стања, околностима и начину живота становништва.

Један такав текст јесте и „Дневник патријарха Арсенија III Црнојевића“, који се

чува у Архиву САНУ у Београду, под сигнатуром 136 (328), где је похрањен аутограф

рукописа, али не у целости.560

Само дело, које је у ствари путнички дневник, није писано

558

Одлазак на Свету Гору Атоску колоквијално је називан „мало“, а у Свету Земљу (Палестина), „велико“

ходочашће. 559

Ђ. Слијепћевић, Историја Српске православне цркве, књ. I, Београд 1991, 340-342. 560

А.Младеновић, Дневник патријарха Арсенија III Црнојевића о путовању у Јерусалим (текст и филолошке

напомене), Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, Нови Сад, 1992, 69; Томислав Јовановић у

својој расправи наводи да само дело није сачувано у оригиналу, већ у „непотпуном препису“. Види: Исти,

Патријарх Арсеније Црнојевић /Путовање у Јерусалим, Стара српска књижевност: хрестоматија, Београд:

Филолошки факултет, Крагујевац: Нова светлост, 2000, 214.


~ 133 ~

од стране патријарха Арсенија III (1633-1706, патријарх 1674-1706). Рукопис такође није

ни датиран када је написан, али је, како сам Новаковић истиче, „на сваки начин сувремен

патријарху“.561

Са сигурношћу је писан после 1683, односно повратка патријарха у Пећ.

Зна се једино да је хартија на којој је писан дневник, настала 1664/65. године.562

Први који

га је код нас издао, и то у оригиналној графији, био је Стојан Новаковић, у књизи XXXIII

СУД, где је осим дневника објавио и неке друге изворе, о којима ће касније бити више

речи. Сачувани фрагмент „Дневника“ састоји се од 9 листова, односно 18 страна, док

Новаковић наводи да је свој препис издао на основу рукописа, који се састоји од 8

листова, а којег је добио од митрополита Михаила. Прва три реда су писана црвеним

мастилом (патријархова инвокација), док је остали текст писан црним мастилом и јасним

брзописом у курзиву.563

Само дело писано је у маниру дневничког бележења, што наводи

на закључак да је писано на основу бележака Арсенија III, које су вођене у току самог пута

Иако прилично кратак, Дневник нам доноси неколико занимљивих запажања и

информација које могу бити интересантне истраживачима Сам Дневник говори о

путовању патријарха Арсенија III на пут у Свету земљу, у пратњи са оновременим

угледним о значајним црквеним и народним представницима.564

Патријарх је са својом

пратњом, која се у току пута увећавала, кренуо на пут из Пећи 3. септембра 1682. и вратио

се следеће 1683. године. У фрагменту „Дневника“, који је сачуван, налази се опис пута од

Пећи до Селимврије, града на обали Мраморног мора, док је опис доласка и боравка у

Јерусалиму за време Часног поста и Васкрсења, као и пут повратка у Пећ изгубљен.

Путања путовања се може врло лако и детаљно пратити, јер су сва коначишта уредно

бележена, укупно деветнаест од Пећи до Селимврије.565

Овако прецизно навођење места

561

С. Новаковић, Из Хронике Деспота Ђурђа Бранковића с додатком некојих докумената који се њега

тичу, Гласник Српског ученог друштва, књ. XXXIII, Београд 1872, 184. 562

А.Младеновић, Дневник патријарха Арсенија III, 72. 563

С. Новаковић, Из Хронике, 184; А. Младеновић, нав.дело, 71. 564

Митрополит скопљански Теофан, владика Висарион из Дупнице, егзарх пећки Висарион, спахија Вељко,

монах Христофор из манастира Раче, поп Сава, поп Василије, архиђакон Данило, хаџи Стефан, хаџи Вулета.

Види: С. Новаковић, Из Хронике, 185-186; Т. Јовановић, Патријарх Арсеније, 214. 565

Пећ - с. Шашковац (или Шашковце, околина Јањева) – с. Златаре (између. Гњилана и Урошевца) –

неименовано село у близини Скопља (данас у БЈРМ) - с. Младо Нагорично (Младо Нагоричане код

Куманова) – с. Радибужд (Радибуш , 20-ак км зап. од Криве Паланке) – Крива Паланка – с. Грамаждани

(Грамаждано, јужно од Ћустендила у Бугарској) – Дупница (Станке Димитров, ист. од Ћустендила) –

Самокови (Самоков, ист. од Станке Димитров) – с. Сестрима (с. Сестримо, зап. од Пазарџика) – Татар-

Пазарџик (Пазарџик, зап. од Пловдива) - Пловдив – с. Кајалија (с. Филево, сев.зап. од Хаскова) – с. Узунџево

(с. Узунџово, сев. ист. од Хаскова) – шехер мал Хармајлија (Харманли, ист. од Хаскова) – с. Ебипче


~ 134 ~

пута, доприноси њиховом лакшем убицирању у савременом добу, чиме је олакшан посао

за етнолошко-филолошко проучавање насеља и становништва.

Вредан пажње јесте и индиректан податак о простирању источне границе Пећке

патријаршије, крајем XVII века.566

Приликом описа путовања и самих коначишта,

Арсеније III, на делу пута од Пећи до села Сестриме (данас село Сестримо у Бугарској),

свуда наводи да је са својом пратњом угодно примљен, како од стране локалног

свештенства, тако и од мештана.567

Тек када је после Сестриме стигао у Татар-Пазарџик

(данас Пазарџик у Бугарској), патријарх наводи да су морали први пут да плате за

преноћиште и храну.568

Пошто до тада не помиње своје трошкове, значи да је до села

Сестрима путовао по својој патријаршији и да није морао плаћати никакве торшкове

смештаја и исхране. Овај податак је врло значајан због бољег познавања рубних и

најудаљенијих источних подручја до којих се распростирала територија епархијске

ингеренције Пећке патријаршије, а тиме и њен утицај и на подручја насељена већинским

несрпским становништвом.569

Из ових података, које налазимо у овом извору, а тичу се насеља и простирању

најисточније границе Пећке патријаршије, највише користи има историјска географија, а у

одређеној мери и етнологија. У данашње време ти подаци не привлаче посебну пажњу,

али у време када је Новаковић објавио „Дневник“, били су врло значајни. Својим издањем

је допринео њеном развоју, обогативши је новим подацима. Новаковић је тим својим

издавачким радом на пољу домаће изворне грађе дао и скроман доприносу проучавању

историје Српске православне цркве. Тај допринос се односи на територијални опсег

српске цркве, а у исто време и због проучавања самог патријарха Арсенија III, тј. његовог

(Љубимец) – касаба Ћоприлија и Муста паша (Свиленград) – Дренопоље (Једрене у дан. Турској) – касаба

Апса (с. Хавса, ист. од Једрена) – с. Ескибаба (ист. од с. Хавса) – касаба Бргаз (Лиле Бургас) – Калиштран

(с. Каристран, југист. од Лиле Бургаса) – Чорлу – Силимврија (Силиври, 70-ак км зап. од

Цариграда/Истамбула). Види: А. Младеновић, Дневник патријарха Арсенија III, 69-71. 566

Исто, 71. 567

У самом „Дневнику“ помињу се митрополит скопљански Теофан, владика кратовски и штипски кир

Ананија, самоковски владика, игуман Осоговског манастира кир Герасим, што говори да су највиши

црквени достојанственици на територијама, односно епархијама кроз које је пролазо, дочекивали патријарха

и тиме му указивали поштовање и част. Види: С. Новаковић, Из Хронике, 184-187; Т. Јовановић, Патријарх

Арсеније, 215-216; А. Младеновић,нав. дело, 73-75. 568

„И одатле одрешисмо кесе за харач“. Види: Т. Јовановић, Патријарх Арсеније, 216. 569

Патријарх се у инвокацији, на почетку Дневника потисивао као „Арсеније Божијом милошћу

архиепископ пећки и свих Срба и Бугара и других земаља патријарх“. Види: Т. Јовановић, нав. дело,

215.


~ 135 ~

живота и рада као духовног пастира српског народа у XVII веку, можда и најтрагичнијем

до тада у српској историји. Историјске околности ће наметнути овом угледном, али и

несрећном човеку, да буде на челу велике катастрофе, познате као „Велика сеоба Срба“,

која ће имати далекосежне и трајне последице по даљи ток српске историје.570

*

Новаковић је део Бранковићеве „Славеносрпске Хронике“571

објавио на основу

рукописа Српског ученог друштва, под бројем 237, а који је имао 46 листа, у истом

издању као и дневник патријарха Арсенија III. На основу Шафариковог описа карловачког

издања „Хроника“, Новаковић се водио мишљу да оне имају „1750 листа“, тј. страница и

„како изгледа да на крају више листа нема.“572

Језик којим је писао Бранковић јесте, како

је и сам Новаковић запазио, „пун погрешака врло чудних“, што наводи да Бранковић није

добро познавао српски језик, те „пише некаквом уврнутом ученошћу, која се губи у

плеоназмима. То чини, те и стил нема никаквих карактера, противно другим споменицима

истога времена.“573

Уз то језик „Хроника“ у концепту, изданом од Новаковића, бољи је

него и дефинитивној редакцији, што значи да је Бранковић боље знао српски говорни

језик, него тадашњи српски књижевни језик, којим је желео писати своје дело.574

Писане по шаблону средњевековних хроника, „Хронике“ су обимно петотомно дело. Пре

ових, Бранковић је писао и краће хронике, под називом „Хроника Словена Илирика,

Горње Мезије и Доње Мезије“, за време свог боравка у Букурешту. Писане између 1684. и

1688. године, и ако кратке (44 стране), биле нека врста нацрта за касније обимне

„Хронике“. Славеносрпске Хронике до сада нису у целости издане и штампане, и ако је

било више покушаја у прошлости. Осим о српској, Бранковић у свом делу пише и за

угарску, влашку, пољску и молдавску историју, стављајући је тиме у једнак, па чак и већи

ранг. Хронике је почео писати свакако после 1690. године, дакле у Бечу, а наставио и у

570

Сеоба у споровима/приредио Љубисав Андрић, Књижевна заједница Новог Сада-Просвета, Нови Сад

1991; Ђ. Слијепћевић, Историја Српске православне цркве, стр. 346-349. 571

Види: С. Новаковић, Из Хронике, стр. 14-162. 572

С. Новаковић, нав.дело, 142. Тврдња о броју листова Хронике , коју је навео Шафарик, а затим поновио

Новаковић није тачна. Тачан број је 2681 страница. Види: Н. Радојчић, О Хроникама грофа Ђорђа

Бранковића, Од барока до класицизма, Београд, 1966. године, 66-70. 573

С. Новаковић, Из Хронике, 143. 574

Н. Радојчић, О Хроникама, 75.


~ 136 ~

Хебу. Бранковић је користио различите домаће и стране изворе и то у врло великом броју.

Напоменућемо најзначајније: српске родослове и летописе, архипископа Данила и његовог

настављача, Григорија Цамблака, Барски родослов, Марва Орбина, византијске

историчаре, Бонфинија, Иштванфија, Кромера и друге. У не малој мери Бранковић се

служио и народним предањима у приликом писања свог дела. Међутим „Хронике“ и ако

пате да обимности извора, неке врсте „комплекса ерудитивности“, и величином, а све у

жељи да покаже своју ученост и тачност, ипак је писано са јасном намером и циљевима

Бранковића да оправда своје лажно порекло575

и политичке претензије, те је услед тога

подвргао изворе и њихово тумачење својој визији прошлости.576

Осим „Хроника“,

Новаковић је издао и неколико писама које су приписана патријарху, а у ствари су писана

такође од стране Ђорђа Бранковића, а од стране паријарха само потписана.577

Новаковић је

издањем извода „Хроника“ и писама, желео да прикаже сву комплекснст односа, у једном

од најдраматичнијих момената српске историје, а тиме и сву негативност сурењивости

двојице водећих личности у Срба, око првенства над њим.

Новаковић оштро критикује Ђорђа Бранковића и патријарха, сматрајући да се у

датим околностима нису најбоље снашли и да су заступали личне интересе, били сујетни

један на другог због вођства над народом, без могућности да разумеју праве мотиве

Аустрије, која је искористила српски народ зарад својих интереса.578

Нарочито оштар

575

Потписивао се као „Наследни деспот целога Илирика Ђорђе II“, са претензијама да постане, по речима

фелдмаршала Баденског, деспот „Србије, Илирије, Мизије, Босне, Срема и других земаља на које

безобзирно полаже право као њихов законити и прави наследник.“ Види: Р. Тричковић, Београдски пашалук

1687-1739, 65. 576

Ј. Ређеп, Гроф Ђорђе Бранковић (1645-1711), Даница: српски народни илустровани календар за годину

1995, друга година, Београд, 1994, 59-62; Н. Радојчић, О Хроникама стр. 66-77; С. Томин, „Хронике“ грофа

Ђорђа Бранковића и њихови извори, Летопис Матице српске, год. 181, књ. 476, св. 3, Нови Сад 2005, 556; А.

Милановић, Ђорђе Бранковић, Хронике Славеносрпске, приредила Ана Кречмер, САНУ, Критичка издања

српских писаца, VII, Београд, 2008, 431 стр.; 8 фотографија рукописа, Прикази и критике, 281-282; Н.

Варница, Гроф Ђорђе Бранковић, Хронике, Антологија, приредила Јелка Ређеп, Матица српска, Нови Сад,

2004; Зборник Матице српске за славистику, бр. 69, Нови Сад 2006, 301-302; Ј. Ређеп, Гроф Ђорђе

Бранковић и усмено предање, Нови Сад 1991, 9-15, 239-243; Н. Радојчић, Радонић Ј. Д-а, Ђорђе Бранковић,

деспот „Илирика“, Београд, 1929, бр. 8, 260, Гласник историјског друштва у Новом Саду, 1929, 274-277; Ј.

Скерлић, Ђорђе Бранковић, Српска књижевност у XVIII веку, Просвета, Београд 1966, 201-207. 577

С. Новаковић, Из Хронике, 162-184. Писма која је објавио Новаковић се махом односе на ургенције

патијарха и самог Бранковића за његово ослобођење из Беча, односно Хеба. И касније су нека Бранковићева

писма објављивана. Види: А. Ђукић, Три писма српског патријарха Арсенија III Црнојевића, Летопис

Матице српске, Нови Сад, 1903, 30-38; Арсеније III Чарнојевић/Писма,CATENA MUNDI, српска хроника на

светским веригама, Књ.1, Београд, 1992, 508-510. 578

„Очевидно, да се тадашњи српски вођи нијесу одликовали ни ширим погледом, ни јачим знањем, о чему

могу свједочити документи које штампамо и који у многоме износе њихов начин сматрања и њихов ум!“ (...)


~ 137 ~

критички тон, Новаковић има према самој одлуци патријарха, да поведе народ у сеобу

преко Саве и Дунава. Приказујући неуспешне отпоре српске властеле, Новаковић сматра

да је српско ратовање у Бечком рату врхунац тог отпора и који се завршио катастрофом.579

Управо је политички мотив био доминантан да изда кратке изводе из Бранковићевих

„Славеносрпских Хроника“ у којима се налази опис догађаја након његовог хапшења и

затварања о „његовом сукобу са српским владикама, те да види како их он криви, да су

грамзили за политичком влашћу.“580

Главна порука Новаковића је била да и у савременом

добу Аустријанцима,581

не треба веровати, да се не држе речи и да је српска неслога и

жеља за влашћу, пре свега оних који воде народ, највећи непријатељ националних тежњи

за ослобођењем и уједињењем, дајући примере из прошлости. Овакви Новаковићеви

ставови и закључци су, из данашње перспективе, застарели, једнострани и упрошћени.582

Појава грофа Ђорђа Бранковића (1645 - 1711)583

на историјској позорници није

случајна, а његову историјску улогу не можемо тумачити искључиво као ангажман једног

авантуристе, који је мотивисан личним интересима покушао да стане на чело српског

народа у време великих историјских преокрета и ломова. Његова појава није била ни

јединствен случај. Лажних, самопрокламованих деспота, који су своје порекло везивали за

„На народ и његову срећу и несрећу, по старом властеоском типику, нико није ни мислио!“ (...) „Ђурђу је

поглавито било стало за деспотством, паријарху за самовлашћу. Аустрија је гледала да њихове слабости

употреби на своју корист.“ Види: С. Новаковић, Из Хронике, 140-141. 579

„Узимајући преда се политику Ђ Бранковића и А. Чарнојевића, не налазимо у њој ништа, што би

одговарало озбиљности прилика, или би се могло одбранити. Никад ваљда нијесу учињене грђе погрешке у

једној радњи нашој! Савез с Аустријанцима против Турака био би једино дјело, које се може у неколико

правдати, све остало је тешко разумјети. Најнесрећније је дијело сеоба.“ Види: С. Новаковић, Из Хронике,

140. 580

Исто, 143. 581

„Било је прилика када се веровало да је најпречи културни задатак српске нације издати Бранковићеве

Хронике. То је редовно бивало за време великог огорчења на Аустрију и одушевљења за Бранковића, који је

сматран типичном жртвом аустријске перфидне политике према Србима. Разлози су, дакле, за штампање

Хроника били претежно политичке природе...“ Види: Н. Радојчић, О Хроникама, 66. 582

Добар пример оштрих, у неку руку и острашћених критика, имамо у Руварчевом делу о Бранковићу и

патријарху. Највише замерајући му на лажном представљању за потомка Ђурђа Смедеревца, са жељом да из

личних интереса стане на чело народа, износи суд о њему да је био„(...) Пробисвет, лажа и варалица, једном

речи: швиндлер у великом стилу, сличан оном лажи-деспоту Јакову Хераклиду и оном Хрвату Павлу

Шкалићу (у XVI веку) и Шћепану Малом у Црној Гори, - швиндлер, према ком су свиколици наши данашњи

швиндлери и с ове и с оне стране Саве и Дунава прави фушери.“ Види: И. Руварац, Одломци о грофу Ђорђу

Бранковићу и Арсенију Црнојевићу патријарху с три излета о такозваној Великој сеоби српског народа,

СКА, Београд 1896, 2. 583

Више о историјским околностима и животу грофа Ђорђа Бранковића види: Ј. Радонић, Ђурађ II

Бранковић, „деспот Илирика“, Цетиње 1955.


~ 138 ~

изумрле српске династије или властелинске породице, било је и пре и после Ђорђа, али је

за разлику од осталих, он своје претенденство „понудио“ у време када се код Срба будила

нада о ослобођењу од османске доминације и обнови своје самосталне државе. Тада је и

сам помен српских деспота, када је успомена на „сремске“ деспоте била још увек јака, био

довољно пријемчив црквеним и народним предводницима српских устаника и

добровољаца у тзв. Великом бечком рату (1683-1699), да га прихвате као истинит.

Историјске околности су биле такве да се тражио неко ко ће српски народ повести у

остварење својих државотворних тежњи. Гроф Ђорђе Бранковић, већ аустријски племић,

школован и угледан, био је тада, уз патријарха Арсенија III, најпогоднија личност, чиме се

хтела објединити световна и духовна власт у будућој држави „Илирика“.584

Његов

допринос српској ствари, нарочито за дефинисање и одбрану привилегија, као и за

утемељење државотворне политике Срба у Хабрбуршкој царевини у виду тражења

посебне територије за себе, видеће се тек после његовог хапшења и сужањства.585

Тек у

заточеништву,586

као симбол мучеништва и страдања свих Срба, биће он прихваћен у

пуној мери за народног вођу, чему је читавог живота тежио.587

У жељи да докаже своје

порекло са канонизованим сремским Бранковићима, а тиме и своје право на њихову

деспотску титулу, престо и земље којима су некада владали, створио је Бранковић нешто

много значајније од обимне историје једног малог по броју, али ипак великог историјског

народа. Управо су његове „Хронике“, описујући историју од Немањића до сремских

Бранковића, биле доказ политичког легитимитета и историјског трајања српског народа.

Бранковић је својим списима, пером, а не мачем или војничким умећем, допринео, много

584

У дипломи, којом је постао гроф Светог римског царства, коју је 20. септембра 1688. године (7. јуна 1683.

год. постао барон) добио од Леополда I, Бранковић се признаје за некадашњег господара Херцеговине,

Срема , Јенопоља, тј. Влашке (Баната) и Бачке, господара Илирије, великог војводства Горњи и Доње Мизије

и осталих земаља. У овој титулатурној инвокацији видимо не само Бранковићеве, већ пре свега претензије

Хабзгурговаца, када се рат требао пренети на територије јужно од Саве и Дунава, тј. на старе земље српских

деспота. Види: Ј. Радонић, Ђурађ II Бранковић, 103-104. 585

Први захтев Срба за посебном територијом за насељавање, свакако по саветима самог Бранковића, у

оквиру поседа аустријских царева, десио се јануара 1694. године на народном збору у Баји. Тада је тражена

територија тзв. Мале Влашке (Славонија), односно између Саве и Драве, али је тај захтев Беч одбио.. Види:

Ј. Радонић, Ђурађ II Бранковић, 152. 586

Ухапшен је 29. октобра 1689. године у Кладову, заточеништво у кућном притвору проводио у Бечу, а

након 1703 и у Хебу, у данашњој Чешкој, где је и умро 19. децембра 1711. године. 587

Народне старешине су 2. априла 1691. године на сабору у Будиму изабрале грофа Ђорђа Бранковића за

вођу Срба, тј. српског деспота. На инсистирање бечког двора, за његовог заменика изабран је, са титулом

војводе (од тада идеја Српске војводине, јер су уместо деспота, за врховног господара сматрани аустријски

цареви - прим. аут.) Јована Монастирлију из Коморана. Види: Ј. Ређеп, Гроф Ђорђе Бранковић (1645-1711),

Даница: српски народни илустровани календар за годину 1995, друга година, Београд 1994, 58.


~ 139 ~

више него они силни и трагични бојеви Срба током Бечког рату.588

Ударање темеља

српској политици под бечким царевима јесте његово највеће завештање, а „Хронике“

његов политички тестамент, чије идеје ће делимично бити испуњене 1848, а коначно 1918.

године.

• Јеротија Рачанина пут у Јерусалим 1704. године

Јеротеј Рачанин је припадао је братству манастира Раче на Дрини, све до Велике

сеобе, када са осталим братством одлази у нове крајеве, у Угарску, поневши са собом и

многе манастирске рукописне књиге. Манастир Рача је био један од ретких где се чувала

исконска традиција образованих испосника, у коме је током XVII века настало јако

преписивачко средиште.589

Управо у новој отаџбини, осим уобичајеног преписивачког

рада, неки од пребеглих калуђера опробаће се у покушају давања свог личног књижевног

израза, утабајући пут квалитативно новом, стваралачком раду. Један од најпознатијих био

је и Јеротеј, заједно са осталим Рачанима,590

који ће за нашу књижевност, па и историју

бити значајан као писац „првог правог српског путописа“, сврставајући га у ред изворних

писаца.591

Као посебно занимљив детаљ његовог врло плодног преписивачког рада, треба

издвојити препис проскинитариона Лаврентија Хиландарца из 1698. године, који ће му у

многоме бити референца за писање свог Путописа.592

Спис Јеротејев, близак је српским

проскинитарионима, односно старој српској књижевности, што се најбоље види у

навођењу конака на путу и набрајању светих места, што је за овакве књижевне форме

карактеристично.593

Оно што Јеротејев спис чини оригиналним је лични тон и утисак при

описивању разних драматичних ситуација на путовању, што код већине није случај и

588

Р. Тричковић, Београдски пашалук 1687-1739, 52-78, 125-153. 589

Б. Мирковић, Одломци трагања за Рачанима и традицијом о Јеротеју Рачанину, Годишњак

Филозофског факултета у Новом Саду, Књига XII/1 (1969), 268; Т. Јовановић, Путопис Јеротеја, 62. 590

Међу Рачанима, више од осталих, славу учених људи, уживали су осим Јеротеја, Кипријан, Гаврил

Стефановић Венцловић и Хрисофор. Види: Б. Мирковић, Одломци трагања за Рачанима, 268-280. 591

Т. Јовановић, Путопис Јеротеја, 66; Б. Мирковић, Одломци трагања за Рачанима, 280. 592

Т. Јовановић, О путопису „Путовање ка граду Јерусалиму“ Јеротеја Рачанина, Рачански зборник, књ. 6.

(2001), 71; Исти, Путопис Јеротеја, 64. 593

Исти, Путопис Јеротеја, 63.


~ 140 ~

прате врло шаблонизован начин писања. Уз врло жив опис предела, биљака, животиња и

места, нарочито у Египту и Светој земљи, Јеротеј је оставио значајан извор и за српску

историју, мада се осим навођења неколико локалних легенди које је чуо на путу, није пуно

интересовао да нам пренесе своје утиске о становништву, градовима, путевима,

привредним приликама итд.594

Недовољно проучен као писац, о животу Јеротеја Рачанина, знамо још и мање. Зна се да је

живео у другој половини XVII и у првим деценијама XVIII века. Умро је после 1727.

године. Најсликовитији пример о недостатку података који се тичу његовог приватног

живота, може нам послужити чињеница о колебљивости и несигурности у навођењу самог

његовог имена. Упркос чињеници да је на неколико места у своме делу јасно и

недвосмислено навео своје име као „Јеротеј“, а тако се изгледа и потписао на крају списа,

многи истраживачи наше књижевности сматрали су да је његово право име „Јеротије“,

свакако погрешно. Овакву претпоставку, први је навео Новаковић, коју су касније

преузели и остали, упркос чињеници, да у историјским документима није пронађен нити

један пример имена „Јеротије“, већ само „Јеротеј“. Овако слободну интерпретацију

пишчевог имена, можемо тумачити тежњом оновремених филолога ка изједначавању и

усаглашавању монашких имена, у црквенословенсом облику, народним, осавремењеним

обликом. У сличне примере, који могу узглед послужити као доказ несавесности или

необавештености појединих истраживача, можемо навести произвољно навођење наслова

и времена настанка самог дела. Док је код Новаковића наслов само условно дат, знајући да

то није његов оригинални назив, каснији аутори су сматрали да је управо то наслов који је

сам Јеротеј дао, превидећи да је Новаковић у уводу свог издања навео пун назив, како га је

преписао од Бођанског.595

Још веће погрешке су биле код датирања настанка рукописа

Рачанина, где је било не мало неслагања и недоследности. У самом спису јасно стоји да је

1727. година, време његовор настанка, док је Новаковић, из нама непознатих разлога као

годину настанка „Путописа“ навео 1704, односно годину самог путовања.596

594

Т. Јовановић, ПутописЈеротеја, 64-65; Ј. Скерлић, Јеротеј Рачанин, 194. 595

Б.Мирковић, Одломци трагања за Рачанима, 280, 291-292. 596

Исто, 282-284, 288-289.


~ 141 ~

Новаковић своје издање „Путописа“ Јеротеја Рачанина597

није издао на основу

оригиналног списа, већ на основу његовог преписа, који је 1861. године издао руски

слависта и историчар Осип Бођански.598

Бођански је аутограф пронашао у Сремским

Карловцима 1840. године у једном зборнику Павла Стаматовића. На умољење Бођанског,

Милош Поповић, послао му је препис овог рукописа, који је Рус издао у Москви.

Новаковић је желео да дође до оригиналног рукописа, како би објавио неке делове, али је

„рукопис о поплави Карловаца међу рукописима пок. проте Стаматовића, у кога се

налазио, пропао.“599

Новаковић није објавио у целости издање Бођанског, већ како сам

наводи „три одломка, један с почетка, други из прве половине, а трећи с краја, да би се, ко

хоће, по њима могао из ближе упознати с овим радом“, немајући намеру да дело штампа у

целости.600

Оно што Новаковић није знао, као ни Бођански пре њега, а то је чињеница да је

део „Путописа“ издао и сам Стаматовић, још 1841. године у „Србској пчели“, али у врло

рђавом преводу, са пуно грешака и слободних конструкција и са неприхватљивим

осавремењавањем текста, удаљивши се у знатној мери од оригиналног текста.601

О

књижевним и историјским вредностима дела Јеротеја Рачанина, дуго се водила оштра

полемика. Тако је Јован Скерлић, имајући пред собом само фрагменте путописа, не

поседујући интегрални текст, уочио више доказаза његовог „празноверја“, закључивши да

је путопис без књижевне вредности.602

Овакав став преузеће и многи други критичари.603

Мотиви путовања наших ретких путника били су махом верски. Као што смо већ

напоменули, свештена лица су била у могућности обиласка својих верника и светих места,

те им је и путовање било олакшано османским бератима. Осим удовољења својих

духовних потреба, свештеним, као и световним лицима су и други мотиви били исто тако

597

С. Новаковић, Прилози к историји српске књижевности. Од Стојана Новаковића VI. Јеротија Рачанина

пут у Јерусалим 1704. год., Гласник Српског ученог друштва, књига XXXI, Београд (у државној

штампарији) 1871, 292-310. 598

С. Новаковић, Прилози к историји, 295-296; Т. Јовановић, ПутописЈеротеја, 63; Б. Мирковић, Одломци

трагања за Рачанима, 282, 288-289. 599

С. Новаковић, Прилози к историји, 295. 600

„17 листа велике осмине.“ Види: С. Новаковић, Прилози к историји, 297; Б. Мирковић, Одломци трагања

за Рачанима, 288-290, 296-297. 601

Т. Јовановић, Путопис Јеротеја Рачанина, 63; Б. Мирковић, нав. дело, 289,293-295. 602

„По овоме путопису Јеротеј излази као прост човек, са образовањем врло скученим и уским видиком

једног старинскога калуђера. Он је лаковеран и празноверан. (...) Иначе, цео путопис, писан доста добрим

народним језиком, без књижевне је вредности, и од значаја је утолико што је то први путопис у српској

књижевности, и једино забавно дело (sic!) српско-словенске школе.“ Ј. Скерлић, Јеротеј Рачанин, 194. 603

Б. Мирковић, Одломци трагања за Рачанима, 265-268.


~ 142 ~

значајни.604

И Новаковић запажа сву комплексност духовних напора и одважност путника

да крену на тако далек пут, па у уводу свог издања одломака Путописа износи мишљење

како „у оном вијеку у ком су људи живели забачени и ограничени једино на своје родно

мјесто, и кад су путовања, била тако мучна и ограничена, ово је била прилика проћи

земаља и видјети света.“605

Како није располагао аутографом Путописа, остаје нејасно у

којој мери је Новаковић редиговао-поправљао или кварио одломке које је објавио у свом

издању.606

Путопис Јаротеја Рачанина у редакцији Осипа Бођанског, изузев Стојану

Новаковићу и можда Илариону Руварцу, није био доступан осталим нашим

истраживачима, већ су се користили поменутом Новаковићевом редакцијом. Овај податак

изазива чуђење, ако се зна да се сепарат издања Бођанског, којим се Новаковић служио да

изда своје одломке, налазио у Народној библиотеци у Београду све до њеног варварског

рушења, априла 1941. године.607

Комплетно фототипско издање Бођанског, у издању Б.

Мирковића, биће код нас објављено тек више од век касније!608

Новаковићево издање има својих мана и то се најбоље може видети по томе што се

могу уочити низ језичко-стилских интервенција. Тако Никола Радојчић износи суд о

Новаковићу да је туђе текстове у својим издањима подешавао „према начину за који је

веровао да их треба по њему писати.“ Чак и када је вршио корекције издања Бођанског,

Новаковић се пре свега ту ограничио на речи за које је био сигуран да су погрешно

објављене, ко што су на пример називи насеља (Батичина- Баточина итд.). Путопис

Јеротеја прештампао је са колебљивим и не баш увек поузданим критичко-издавачким

мерилима рада. Највећа замерка Новаковићевог издања, а она се може проширити и за

његову осталу делатност на пољу објављивања историјских извора, јесте да се није

потрудио да Путопис изда у целости, и научној и лаичкој читалачкој публици, ове вредне

списе учини доступним.

Када говоримо о језику Јеротејевог Путописа, о њему се не може говорити нешто више и

прецизније, јер сам аутограф, тј. оригиналан рукопис није сачуван. Најближи оригиналу

604

Б. Мирковић, Одломци трагања за Рачанима, 287. 605

С. Новаковић, Прилози к историји, 293. 606

Б. Мирковић, нав. дело, 290, 295-297. 607

Исто, 290. У време објављивања својих одломака, Новаковић напомиње да „У београдским збиркама

Српског ученог друштва и Народне библијотеке не налази се никакав опис јерусалимскога путовања. Није

ми ни за друге збирке до сад познато, да би се у њима налазио који такав рукопис .“ Види: С. Новаковић,

Прилози к историји, 294. 608

Т. Јовановић, Путопис Јеротеја Рачанина, 63.


~ 143 ~

јесте његов препис у издању Бођанског, али без оригинала никада нећемо сазнати у којој

мери је нешто мењао од аутентичности у односу на препис. У основи то је народни језик,

са елементима српскословенског, али и руског језика. Непостојање оригинала оставља нас

у недоумици у којој су мери присутни русизми у тексту, резултат промена у издању

Бођанског, а у коликој мери их је било у оригиналу. Језик у Путопису има архаичну

лексику, обиље турцизама и занемарљив број грцизама, који се махом односе на црквене

термине и појмове. Новаковић је за језик Јеротејев поновио оно што је Бођански у свом

издању написао, односно да је Путопис „писан народним језиком и неизвјештаченим

стилом“, и да и као такво „Путашествије Јеротијево има своје значење за Србе.“609

Јеротејев Путописсе односи на путовање од Београда, из кога је он кренуо

средином 1704, па преко Раковице, Гроцке, Параћина, Ниша, Врања, Скопља, Солуна у

Египат, Свету Гору, Цариград и назад до Београда у који су се вратили годину дана

касније. У пратњи Јеротеја налазило се још шест особа, двојица калуђера из манастира

Раковице близу Београда и четворо световних лица из Београда и Ирига, укључујући и

једну жену.610

Свој спис о овом путовању, свакако на основу сачуваних забелешки,

написао је учени калуђер, како је већ раније споменуто, тек 1727. године у

фрушкогорском манастиру Ремети. Сам путопис не обилује нарочито богатим подацима

за историчаре, али има неколико запажања у њему, која нам могу послужити за

проучавање етнологије и народних веровања на почетку XVIII века. Како и сам Новаковић

примећује, Јеротеј је на свом путу обишао крајеве који су само деценију и по раније били

позорница великих разарања и са којих је највећа маса Срба кренула у Велику сеобу, на

челу са Арсенијем III,611

те и из те перспективе може нам послужити као интересантан

историјски извор, нарочито ако га упоредимо са „Дневником“ патријарха612

или западних

путописа, пре свега др Брауна.

609

С. Новаковић, Прилози к историји, 295-296; Т. Јовановић, Путопис Јеротеја Рачанина, 65-66; Б.

Мирковић, Одломци трагања за Рачанима, 292-296. 610

С. Новаковић, нав. дело, 297. 611

Р. Тричковић, Београдски пашалук 1687-1739, 41-78, 155-186. 612

„(...) Јеротијев је пут ишао преко наших земаља, па се у причању његову налази забавних цртица, јер је

он, на прилику, пролазио стару Србију на скоро после Чарнојевићеве сеобе Срба у Аустрију.“ Види: С.

Новаковић, нав. дело, 296.


~ 144 ~

Нас ће у овом раду нарочито занимати приказ пута од Београда до Солуна и у повратку од

Галипоља до Београда. Осим набрајања коначишта дуж пута,613

неких детаљнијих описа

насеља, за разлику од страних западноевропских путописаца или Евлије Челебије нема.

Овакво „незаинтересовање“, не треба да чуди, ако имамо у виду да су првенствено верски

мотиви били ти који су навели ову групу ходочасника да крену на пут, те их запажања

која су била предмет интересовања дипломатско-шпијунских страних посланстава, нису

превише занимала. Слично као и страни путописци, који су пролазили нашим земљама, и

Јеротеј за одређене хидрониме меша називе, и ако је пореклом из крајева релативно

блиских (ужички крај). Први занимљив податак са овога пута, налазимо прилоком

проласка Алексинца када су путници стигли „на ужину на Нишаву“, казује путописац,

очигледно мешајући Јужну Мораву са Нишавом, која се добрих 30-ак км јужније улива у

Јужну Мораву.614

После Ниша, група путника је свој следећи конак одредила да буде на

„Бугарској Морави“, подно Курвин града.615

Јужну Мораву под именом „бугарска“,

„бугар-морава“ итд. срећемо и код страних путописаца, од Брокијера до Брауна, те је

дакле несумњиво резултат локалног предања и сећања на стару границу између Србије

(Рашке) и Бугарске, из периода пре освајања краља Милутина (1282-1321). Помен цркве у

Лесковцу и нешто касније Рашитског манастира, где су коначили, „на измаку Врањске

клисуре“,616

значајан је податак о обнови верског живота и верских објеката, на

територији Пећке патријаршије, у периоду после Велике сеобе, што индиректно сведочи

да се и становништво почело обнављати и враћати мирном животу.617

После Врања

путници су свратили на конак у „Коштуне, надомак Четрдесет цркава. Ту је раније велика

варош била за српског господства. И сад по турски зову Крк Клиса.“ Мало даље када је

разгледао околна брда, од мештана је чуо да се „три хума веома висока (...) зову

Шаторишта Марка Краљевића, и Милоша Кобилића, и Реље Охмућевића и Новака

613

1 - Београд, 2 - Гроцка, 3 – Хасан-пашина паланка, 4 - Баточина, 5 - На Морави, ћуприји параћинској, 6 -

с. Пандури код Алексинца, 7 – на Нишави, близу Ниша, 8 – под Курвин градом, 9 – Лесоквачка клисура; 10 –

Решитски манастир, 11 – Врање, 12 – Коштуне, 13 – с. Горобинце на Овчем пољу; 14 – Велес, 15 – Тиквеш,

16 – Грчиште, 17 – Псенска варош и град, 18 – Солун. Види: Т. Јовановић, Путопис Јеротеја Рачанина, 68-

70. 614

Т. Јовановић, нав. дело, 68. 615

Исто 616

Податак који нас наводи на потврду закључка да су манастири и други верски објекти лакше остали

нетакнути, када су били ван непосредног домашаја Турака и главних комуникацијских праваца, односно у

забаченијим крајевима. 617

„И дођосмо под Лесковац, на ужину под Камените цркве“,Т. Јовановић, нав. дело, 48.


~ 145 ~

Дебелића“, јасно нам стављајући до знања да је локално народно предање скопљанског

краја о епским јунацима, српског порекла. Следећег дана у том месту Јеротеј је на

локалној пијаци нашао „обиље хлеба и вина.“618

Већ при опису Овчег поља, где им је била

следећа станица, налазимо живље Јеротејеве описе природе и околине, чиме се издваја од

већине писаца проскинитариона. „И ту видех красну земљу, лепа поља, и жита, и

вонограде и воћњаке различите. И лепе реке теку из планина и извори студени и чести. И

градови се виде и села“, у приповедачком стилу описујући свој лични доживљај виђеног.

Настављајући опис овог краја, многи ранији књижевни критичари су сматрали да је помен

„од бакра гумно“, одраз Јеротејевог празноверја, необразованости и простодушности,

изгубивши из вида да је он само пренео шта је чуо и тако записао.619

Јован Мишковић и

Миленко С. Филиповић су изнели примере о не малом броју оваквих топонима „у

средишњим и јужним јужнословенским областима“ и да он представља и назив за место

где се врши жетва, као и уопште равну површину, где се обављају разни послови, а

особено рударски и металуршки. Помен „бакарног гумна“ у путопису, у ствари

представља најранији писмени трага о оваквим локалитетима на територији данашње

БЈРМ. Јеротејево повезивање овога топонима на Овчем пољу с предањем о

распрострањености Срба до границе до које они могу да иду, чак и у освајачким

походима, служи као доказ да је измешао извесна истинита сазнања о пореклу свог народа

с локалном традицијом, али ту везу он није саопштио јер је веровао у њу, већ зато што му

се учинила занимљивом на путовању.620

Сам помен локалног живља Овчег поља о свом

српском пореклу, макар и у виду искривљене народне традиције, представља можда и

најзначајнији податак који можемо наћи у Путопису Јеротија Рачанина, а тиме и обрисе

јужне етничке границе нашег народа у размеђи XVII и XVIII века.621

Мада би било

превише слободно, само на основу народног предања, извлачити сигурне закључке о

етничкој распрострањености, о којој ни у каснијим вековима није се могло „шестаром или

618

Т. Јовановић, Путопис Јеротеја Рачанина, 68-69. 619

Легенде и предања које су казивали успутни људи при сусретима са Јеротејем, односе се махом на

одређене топониме и поједина места. 620

Б. Мирковић, Одломци трагања за Рачанима, 266-268. 621

„Набројасмо цркава четрнаест великих. Бели се камен. Срби правили, а сада све пусто. И ту нам казиваху:

Када су раније Срби из Прекоморја прешли из Српске земље иза Троја града – и затим се Срби назвали по

реци тој, те су најпре на Овче поље пали; и ту кажу сковали од бакра гумно, а веле, не умели вршити по

земљи; и кажу и до данас стоји засуто земљом и веле да хоће велико крвопролиће ту бити од Турака

напосле.“ Види: Б. Мирковић, нав. дело, 69.


~ 146 ~

лењиром“ прецизно одредити. За Велес Јеротеј казује да је „град бугарски, а Турци га зову

Ћуприлија, кроз град тече река Вардар, врло голема, и ту беше Турака много. И ту на

мосту ђумругџија, и господа многа и кадија. И варош голема и хришћана много.“ За сам

град наводи да су „и куће и авлије све од камена. И плочом каменом све куће покривене,

од мале до велике. И цркве камене имају многе осликане, али пусте.“ Овај опис је први

опширнији, а тиче се неког насеља, мада је и као такав доста оскудан, ако га упоредимо са

страним путописцима, као што су др Браун или чувени Челебија. О привреди и културама

које се гаје око Велеса, Јеротеј наводи да „грожђе много носе у котарицама на магарцима.

Турци купују, а хришћани не до Преображења (...) Њиве многе посејане памуком. И чудих

се, јер раније нисам видео. И ту људи мало жита сеју, него све памук.“622

Након преласка

Вардара, мало даље од града „изађосмо у поље где су Турци Немце разбили и натраг

прогнали.“ Сам пораз аустријске војске, новембра 1689. године, у околини Штипа, а не

Велеса, као наводии Јеротеј,623

као и касније повлачење северно од Дунава и Саве,

путописац сликовито објашњава речима: „А биле кише и зло време, а Турци изиђу суви из

града те их разбију и мало-помало дотерају опет до Београда.“, у маниру својих ранијих

казивања.624

Након Тиквеша, путници су дошли до Грчишта,625

у чијој околини се налази

клисура кроз који протиче река Вардар, под називом „Демир капија Марка Краљевића.“626

Податак који сведочи о јаком присуству локалне традиције и већ изграђеног народног

предања о Марку Вукашиновићу-Мрњавчевићу, господару града Прилепа и последњем

легитимном краљу Срба у средњем веку. На повратку, приликом преласка из Европе у

Азију наводи податак да су Османлије ког Галипоља први пут крочили у Европу и „ту су

прешли на Српску земљу.“627

Овај податак можемо подвести као део народне традиције,

јер опште је познато да су град Галипоље Османлије овојили од Ромеја 1354. године,

после разорног земљотреса. Сам податак може бити неко далеко сећање локалних

622

Т. Јовановић, Путопис Јеротеја Рачанина, 69. 623

Р. Тричковић, Београдски пашалук 1687-1739, 71. 624

Т. Јовановић, нав. дело, 69. 625

Топоним, који својим обликом је у исто време и етноним о тадашњем или о становништву које је некада

насељавало овај крај. У питању је свакако топоним који се везује за Грке или погрчене Словене. Мада се

само из филолошке анализе, а без истраживања на терену и архивима не може сазнати више о самом насељу

и његовом становништву, осим претпоставке. 626

Т. Јовановић, нав. дело, стр, 69. 627

Исто, 90.


~ 147 ~

хришћана на битку између одреда цара Душана и османске војске 1312. године, али то

остаје само у сфери претпоставке.

Прештампани одломци Стојана Новаковића никао не могу да одговоре високим

захтевима савремене књижевне, а тиме и историографске критике, али највећи допринос

Новаковића за нас историчаре, па и историчаре књижевности, је тај што је Путопис

Јеротеја Рачанина извукао из тамних ходника историјског заборава и бацио ново светло

проучавању историје Срба у Османском царству XVIII века. Испунивши тиме основни

задатак историје, да дâје нова сазнања и истажује непознато.


~ 148 ~

V –Закључак

Стојан Новаковић је у свом плодоносном и свестраном научном историографском

раду, велику пажњу посветио и издавању историјских извора, за које је сматрао да су од

суштинске важности ка бољем познавању историје српског народа. Изворну основу

српске историографије, тада још у зачетку и на тек утврђеним позитивистичким

темељима, трудио се да прошири објављивањем извора из свих друштвених наука, не

само историје, као и различитих периода, од средњевековних повеља и законских

споменика, па све до одлука устаничких Скупштина Карађорђева времена. Новаковићева

издања су имала и високе језичко-филолошке стандарде и критички апарат, што је

несумњиво био одраз његовог великог филолошког знања и научне утемељености, која је

тако корисно и успешно спојена са историјским методама којима се паралелно служио.

Изе те филолошко-историјске симбиозе, извори које је објављивао нису бивали обични

преводи са страних језика, већ омање историјске расправе и научна дела високих домета.

Осим научних, Новаковића је и политичко-државнички мотив такође подстицао да се тако

интезивно бави проналажењем и објављивањем историјских извора. Они су били полазна

основа за писање његових историјских расправа и монографија, које су свакако имале и

тенденцију да на научним основама објасне тадашње српске државне интересе и

претензије, у духу народног и историјског права на територије и становништво у још

неослобођеним крајевима Српства.

Објављивањем делова географско-административног списа Хаџи-Калфе „Огледало

света“, свакако најважнијег извора који је Новаковић објавио, а односи се за период

српске историје под османском влашћу, желео да тим радом боље објасни и

средњевењековни слој управне историје наших земаља. Новаковићево издање Хаџи-Калфе

било је тада полазна основа за упознавање административне поделе наших крајева и тиме

у што је већој мери расветли континуитет управне историје од краја српских

средњевековних држава у XV веку, закључно са српским устанцима почетком XIX века,

до када се та управна подела у највећој мери одржала у оквиру османског државног

система власти. Ово издање било је и остало и једно од темељних и најзначајнијих извора


~ 149 ~

за проучавање историјске географије српских земаља, чиме му актуелност у научно-

истраживачком виду не опада ни данас.

Издавањем домаћих и страних путописа, Новаковић је у својем књижевничко-

историографском маниру, дао изванредно богат и занимљив допринос проучавању и данас

недовољно проучене прошлости Срба под османском влашћу. Осим што су путописи

захватали хронолошки период дужи од три века, њихова вредност као извора свакако још

је већа уколико се подсетимо саме доступности примарних историјских извора у то време,

када су се Дубровачки архиви тек откривали, а о доступности османских архива у то доба

скоро да је било немогуће и помишљати. Врло разноврсни по пореклу, местима која

описују, ауторима који су нам оставили свој суд и времену у којем су настали, путописно-

дневничка изворна грађа свакако не може заменити документарну, нити нам пружити све

одговорне који су историчарима у жижи интересовања, али могу послужити као корисна и

врло интересантна допуна. Данашња модерна историјска наука се све више окреће

испитивању приватног, личног у историји, погледом „малог“ човека на друштвене и

политичке прилике и стања у одређеном времену и простору, да открије „стање духа“

колективитета, а све мање на истраживању јавног, „званичног“ и политичког погледа на

историју. Путописна грађа незаобилазна и незамењива је у истраживању етнолошких,

социолошких, културно-верских, филозофско-психолошких, привредних и уопште

друштвених питања данашње историографије, како домаће, тако и стране, а у многим

стварима и битнија од примарних историјских извора, баш због свог субјективно-личног

карактера.

Новаковићева заслуга, визионарство и обавеза коју је нама, његовим историграфским

„потомцима“ оставио, на примеру објављивања историјских извора, немерљива је речима,

већ његовим делима.


~ 150 ~

VI -Прилози и додаци

Стојан Новаковић

Сл. 1. Стојан Новаковић (1842-1915) Сл. 2. Насловна страна „Хаџи-Калфе“

извор: www.narodnimuzej.rs/images/Stojan-Novakovic извор: Милош Стојковић

http://www.narodnimuzej.rs/images/Stojan-Novakovic


~ 151 ~

Хаџи-Калфа (око 1650)

Сл. 3. Границе Србије у оквиру Османског царства у XVII веку

извор: www.raremaps.com

http://www.raremaps.com/


~ 152 ~

Сл. 4. Границе Србије у оквиру Османског царства у XVII веку

извор: www.commons.wikipedia.org

http://www.commons.wikipedia.org/


~ 153 ~

Управна подела Србије 1718-1739 као допринос проучавању Хаџи-Калфе

Сл. 5. Аустријска управна подела „Краљевства Србије“ 1718-1739. године

извор: (Историја српског народа IV/1)


~ 154 ~

Сл. 6. „Краљевство Србија“, аустријска карта– прва пол. XVIII века

Author: Bruggen, Johann van der, 1695-1740

извор: www.lib.utexas.edu/maps/history/balkans

Сл. 7. Границе „Краљевства Србије“ на аустријској картииз1791.године

извор: www.digital.bms.rs

http://www.lib.utexas.edu/maps/history/balkans

http://www.digital.bms.rs/


~ 155 ~

Страни путописи

Бертрандон де ла Брокијер – Путовање преко мора (1432-1433)

Сл. 8. Изглед средњевековног Београда – XV век

извор: www.serbia-forum.mi.sanu.ac.rs

http://www.serbia-forum.mi.sanu.ac.rs/


~ 156 ~

Сл. 9. Барокна карта европских османских поседа са сликама градова – XVII век

извор: www.lib.utexas.edu/maps/history/balkans



~ 157 ~

Сл. 10. Изглед Београда са мапом околних градова у позадини, на аустријској карти

из 1688. године




~ 158 ~

Сл. 11. Изглед Београда после аустријског заузећа 1717. године




~ 159 ~

Сл. 12. Карта руте којом је путовао др Браун (1669)

извор: Z. Levental, Britanski putnici u našim krajevima od sredine XV do početka XIX veka, Gornji

Milanovac, Dečije novine, 1989. godine.

Сл. 13. Римски аквадукт у околини Скопља који је видео и описао др Браун (1669) -

данашњи изглед

извор: www.picasaweb.google.com/lh/photo

http://www.picasaweb.google.com/lh/photo


~ 160 ~

Српски путописи

Сл. 14. Територијални опсег Пећке патријаршије у време путовања патријарха

Арсенија III Црнојевића (1682-1683) и Јеротеја Рачанина (1704)

извор: www.sr.wikipedia.org/wiki/Pecka_patrijarsija_mapa_sr.png

http://www.sr.wikipedia.org/wiki/Pecka_patrijarsija_mapa_sr.png


~ 161 ~

VII - Извори и литература

а) Објављени извори

1. Арсеније III Чарнојевић/Писма, CATENA MUNDI, Српска хроника на светским

веригама, Књ.1, приредио Предраг Р. Драгић Кијук ; преводи Слободан Вуксановић

...[и др.], Краљево : Ибарске новости; Београд : Матица Срба и исељеника Србије,

1992. године.

2. Де ла Брокијер, Бертрандон, Путовање преко мора, Научна књига, Београд, 1950.

године.

3. Ђукић, Аврам, Три писма српског патријарха Арсенија III Црнојевића, Летопис

Матице српске, Нови Сад, 1903. године.

4. Јовановић, Томислав, Патријарх Арсеније Црнојевић /Путовање у Јерусалим,

Стара српска књижевност: хрестоматија, Београд: Филолошки факултет,

Крагујевац: Нова светлост, 2000. године.

5. Јовановић, Томислав, Путопис Јеротеја Рачанина, Браничево XL, Пожаревац

(1992), 1994. године.

6. Министарство иностраних дела, Преписка о арбанаским насиљима у Старој Србији

1898-1899, Београд 1899. године (репринт издање 1998.године).

7. Младеновић, Александар, Дневник патријарха Арсенија III Црнојевића о путовању

у Јерусалим (текст и филолошке напомене), Зборник Матице српске за филологију

и лингвистику, Нови Сад, 1992. године.

8. Новаковић, Стојан, Белешке доктора Брауна из српских земаља од године 1669,

Споменик IX , Београд: Српска краљевска академија, 1891. године.

9. Новаковић, Стојан, Буркард и Бертрандон де-ла Брокијер о Балканском полуострву

XIV и XV века. Годишњица Николе Чупића, XIV, Београд, 1894. године.


~ 162 ~

10. Новаковић, Стојан, Из Хронике Деспота Ђурђа Бранковића с додатком некојих

докумената који се њега тичу, Гласник Српског ученог друштва, књ. XXXIII,

Београд, 1872. године.

11. Новаковић, Стојан, Прилози к историји српске књижевности. VI Јеротија

Рачанина пут у Јерусалим 1704. год., Гласник Српског ученог друштва, књига

XXXI, Београд (у државној штампарији) 1871. године.

12. Новаковић, Стојан, Путничке белешке о Балканском полуострву XVII и XVIII века,

Годишњица Николе Чупића XVII, Београд, 1897. године.

13. Перуничић, Бранко, Писма српских конзула из Приштине (1890 - 1900), Београд,

1985. године.

14. Самарџић, Радован, Београд и Србија у списима француских савременика: XVI-

XVII век, Историјски архив Београда, Београд, 1961. године.

15. Хаџи-Калфа или Ћатиб Челебија: Турски географ XVII века о Балканском

полуострву/ с помоћним белешкама и образложењима приложио Ст. (Стојан)

Новаковић, Споменик XVIII, Београд: Српска краљевска академија, 1892.године.

16. Čelebi, Evlija, Putopis: odlomci o jugoslovenskim zemljama/prevod, uvod i komentar

Hazim Šabanović, IRO Veselin Masleša, Sarajevo, 1979. godine.

17. Levental, Zdenko, Britanski putnici u našim krajevima od sredine XV do početka XIX

veka, Gornji Milanovac, Dečije novine, 1989. godine.

18. Çelebi, Evliya. Trans. by von Hammer, Joseph. Narrative of travels in Europe, Asia, and

Africa in the seventeenth century, Vol. 1, p. 90 ff. Parbury, Allen, & Co. (London), 1834

б) Литература

19. Београд у делима европских путописаца / одговорни уредник Љубинко Раденковић;

уредник Ђорђе С. Костић, Балканолошки институт САНУ, посебна издања 80,





~ 163 ~

20. Богдановић, Димитрије, Књига о Косову, Војноиздавачки завод, Народна књига,


21. Војводић, Михаило, Друштво Светог Саве: документи 1886-1891, Архив Србије,

Друштво Свети Сава, Београд 1999. године.

22. Војводић, Михаило, Петроградске године Стојана Новаковића, Историјски

институт, Београд 2009. године.

23. Војводић, Михаило, Стојан Новаковић и Владимир Карић, Клио, Београд, 2003.

године.

24. Војводић, Михаило, Стојан Новаковић у служби националних и државних

интереса, Српска књижевна задруга, Београд, 2012. године.

25. Група аутора, Историја народа Југославије, књига друга од почетка XVI до краја

XVIII века, Просвета, Београд, 1960. године.

26. Група аутора, Историја српског народа III-I, Завод за уџбенике и наставна средства


27. Група аутора, Историја српског народа VI-I, Завод за уџбенике и наставна

средства, Београд, 1994. године.

28. Група аутора, Косово и Метохија у српској историји, Српска књижевна задруга,


29. Ђорђевић, Милош, „Краљевство Србија“ 1720-1739, докторска дисертација,

Филозофски факултет у Нишу, Ниш, 2013. године.

30. Зиројевић, Олга, Србија под турском влашћу (1459-1804), Београд, 1995. године.


~ 164 ~

31. Зиројевић, Олга, Турско војно уређење у Србији (1459-1683), Историјски институт,


32. Зиројевић, Олга, Цариградски друм од Београда до Будима у XVI и XVII веку,

Институт за изучавање историје Војводине, Нови Сад , 1976. године.

33. Зиројевић, Олга, Цариградски друм од Београда до Софије (1459-1600), докторска

дисертација, Филозофски факултет у Београду, Београд, 1967. године.

34. Иналџик, Халил, Османско царство-класично доба (1300-1600), Београд, 2003.

године.

35. Јагодић, Милош, Српско-албански односи у Косовском вилајету (1878-1912),

Боград, 2009. године.

36. Јовановић, Владан, Вардарска Бановина 1929-1941, Београд 2011. године.

37. Љушић, Радош, Историја српске државности, књ. II, Нови Сад, 2001. године.

38. Љушић, Радош, Књига о Начертанију – национални и државни програм Кнежевине

Србије (1844), Београдски издавачки графички завод, Београд, 1993. године.

39. Мантран, Роберт, Историја Османског царства/превела с француског Ема

Миљковић-Бојанић, Clio, Београд, 2002. године.

40. Миљковић, Ема, Смедеревски санџак 1476-1560. Земља-насеља-становништво,


41. Мрђеновић, Душан, Палавестра Александар, Спасић Душан, Родословне таблице и

грбови српских династија и властеле, Нова књига, Београд, 1987. године.

42. Николајевић, Ј. Миливој, Географија Балканског полуострва, Додатак Ратнику, уза

свеску за март 1905, Књ. III - Војна географија европске Турске, Београд 1905.

године.


~ 165 ~

43. Новаковић, Стојан, Балканска питања, приредио Михаило Војводић, Београд,

2000. године.

44. Новаковић, Стојан, Библиографија списа Стојана Новаковића, Српска краљевска

академија, Годишњак XXIV (1910), Београд, 1911 године.

45. Новаковић, Стојан, Историја и традиција. Изабрани радови/приредио Сима

Ћирковић, Београд, 1982. године.

46. Новаковић, Стојан, Најновија балканска криза и српско питање: белешке,

размишљања, разговори и политички чланци из 1908-1909 , Београд, 1910. године.

47. Новаковић, Стојан, Списи из историјске географије, приредио Сима М. Ћирковић,

Завод за уџбенике, Београд, 2003. године.

48. Новаковић, Стојан, Устанак на дахије 1804. Оцена извора. Карактер устанка.

Војевање 1804, Београд, 1904. године.

49. Поповић, Ј. Душан, Србија и Београд од Пожаревачког до Београдског мира (1718-

1739), Београд, 1950. године.

50. Пржић, Илија, Спољашња политика Србије, Политика, Београд, 1939. године.

51. Радонић, Јован, Ђурађ II Бранковић, „деспот Илирика“, Цетиње, 1955. године.

52. Растовић, Александар, Велика Британија и македонско питање 1903-1908. године,


53. Руварац, Иларион, Одломци о грофу Ђорђу Бранковићу и Арсенију Црнојевићу

патријарху с три излета о такозваној Великој сеоби српског народа, Српска

краљевска академија, Београд, 1896. године.

54. Сеоба у споровима/приредио Љубисав Андрић, Књижевна заједница Новог Сада-

Просвета, Нови Сад, 1991. године.


~ 166 ~

55. Слијепчевић, Ђоко, Историја Српске православне цркве, књ. I, Београдски

издавачки графички завод, Београд, 1991. године.

56. Терзић, Славенко, Стара Србија-драма једне цивилизације, Православна реч,

Историјски институт Београд, Нови Сад - Београд 2012. године.

57. Тричковић, Радмила, Београдски пашалук 1687-1739, Службени гласник, Београд,

2013. године.

58. Ћоровић, Владимир, Историја Срба, Нови Сад, 2005. године.

59. Хаџи Васиљевић, др Јован; Томић, Светозар, Споменица Друштва Светога Саве

(1886-1936), Друштво Св. Саве, књига 47, Београд 1936. године

60. Цвијић, Јован, Балканско полуострво и јужнословенске земље-основи

антропогеографије, Београд, 1987. године.

в) Расправе и чланци

61. Hrabak, Bogumil, Putnici iz hrišćanske Evrope o privrednim prilikama slovenskih

zemalja na Balkanu pod Turcima u XVI veku, Зборник радова Филозофског факултета

VI, Приштина, 1969. godine.

62. Батаковић, Т. Душан, Нација, држава и демократија. О политичким идејама Стојана

Новаковића; Стојану Новаковићу у спомен о осамдесетогодишњици смрти /ур. А.

Митровић, СКЗ, Београд, 1996. године.

63. Благојевић, Милош, Стојан Новакоић као истраживач историјске географије;

Стојан Новаковић - личност и дело. Поводом 150-годишњице рођења (1842-1992),

зборник радова, САНУ, Београд, 1995. године.

64. Варница, Невена, Гроф Ђорђе Бранковић, Хронике, Антологија, приредила Јелка

Ређеп, Матица српска, Нови Сад, 2004; Зборник Матице српске за славистику, бр.

69, Нови Сад 2006. године.


~ 167 ~

65. Војводић, Михаило, „Велика Србија“ у схватању Стојана Новаковића, Изазови

српске спољне политике (1791-1918), огледи и расправе, Београд, 2007. године.

66. Војводић, Михаило, Стојан Новаковић о Берлинском конгресу, Изазови српске

спољне политике (1791-1918), огледи и расправе, Београд, 2007. године.

67. Војводић, Михаило, Стојан Новаковић, Наша прошлост: часопис Историјског

архива и Друштва историчара среза Краљево, Број 10, Краљево, 2010. године.

68. Зиројевић, Олга, Белешке Евлије Челебије о насељима на путу од Београда до

Будима у светлу савремених извора, Историјски часопис, Историјски Институт,


69. Јовановић, Томислав, О путопису „Путовање ка граду Јерусалиму“ Јеротеја

Рачанина, Рачански зборник, књ. 6, Бајина Башта, 2001. година.

70. Крстић, Александар, Време турске власти у Срему, Посебан отисак из зборника

радова Срем кроз векове. Слојеви култура Фрушке горе и Срема, Вукова

задужбина, Београд-Беочин, 2007. године.

71. Летић, Бранко, Путописне белешке о путовању и путницима кроз наше земље у

турском периоду, Facta Universitatis. Series: VIII, Linguistics and literature / editor in

chief Katica Hedrih ; editor of series Nedeljko Bogdanović - Vol. 2, No. 8, Belgrade

(2001)

72. Милановић, Александра, Ђорђе Бранковић, Хронике Славеносрпске, приредила Ана

Кречмер, САНУ, Критичка издања српских писаца, VII, Београд, 2008, 431 стр.; 8

фотографија рукописа, Прикази и критике.

73. Миљковић, Ема, Крстарећи османским царством, Приватни живот у Српским

земљама у освит модерног доба/ приредио Александар Фотић, Београд, 2005.

године.


~ 168 ~

74. Миљковић-Бојанић, Ема, О значају османских пописних књига као историјских

извора-на примеру дефтера Смедеревског санџака, Историјски институт, Београд,

2002. године.

75. Мирковић, Боривоје, Одломци трагања за Рачанима и традицијом о Јеротеју

Рачанину, Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду, Књига XII/1 (1969).

76. Митровић, Андреј, Љубав и поштовање за Леополда Ранкеа – прилог схватању

научности Стојана Новаковића; Стојану Новаковићу у спомен о

осамдесетогодишњици смрти, ур. А. Митровић, Београд, 1996. године.

77. Митровић, Андреј, Научност и служење народу – схватање историјске науке код

Стојана Новаковића; Стојан Новаковић - личност и дело. Поводом 150-годишњице

рођења (1842-1992), зборник радова, САНУ, Београд, 1995.

78. Мишић, Синиша, Полимље и Потарје у путописима 16. и 17. века. Студије о

средњевековном Полимљу, Филизофски факултет у Нишу, Ниш 2012. године.

79. Недељковић, Славиша, Стара Србија и турске реформе (Турски реформни

програм из 1902. године), Филозофски факултет у Нишу, Ниш 2006. године.

80. Новаковић, Стојан, Село из дела „Народ и земља у старој српској држави“, Глас

XXIV СКА, Београд 1892/репринт у Стојан Новаковић, Народ и земља у старој

српској држави/ прир. С, Ћирковић, Београд, 2002. године.

81. Поповић, Владета, Путопис Др-а Брауна, Ситни прилози, Гласник историјског

друштва у Новом Саду, 1933. године.

82. Радојчић, Никола, О Хроникама грофа Ђорђа Бранковића, Од барока до

класицизма, Београд, 1966. године.

83. Радојчић, Никола, Радонић Ј. Д-а, Ђорђе Бранковић, деспот „Илирика“, Београд,

1929, бр.8, стр.260, Гласник историјског друштва у Новом Саду, 1929. године.

84. Ракочевић, Новица, Стојан Новаковић у документима Митра Бакића (1890-1896),

Стојан Новаковић - личност и дело. Поводом 150-годишњице рођења (1842-1992),

зборник радова, САНУ, Београд, 1995. године.


~ 169 ~

85. Растовић, Александар, Реферат Јована Јовановића о односу Србије према

реформској акцији у Солунском, Битољском и Косовском вилајету, Мешовита

грађа XXXI, Историјски институт, Београд, 2010. године.

86. Ређеп, Јелка, Гроф Ђорђе Бранковић (1645-1711), Даница: српски народни

илустровани календар за годину 1995, друга година, Београд (Вукова задужбина),

1994. године.

87. Ређеп, Јелка, Гроф Ђорђе Бранковић и усмено предање, Нови Сад, 1991. године.

88. Самарџић, Радован, Стојан Новаковић – Утемељитељ савремене српске

историографије; Стојан Новаковић, Васкрс државе српске, приредио Милован

Витезовић, Завод за уџбенике, Београд, 2000. године.

89. Синдик, Душан, Рад Стојана Новаковића на издавању извора за историју српског

народа; Стојан Новаковић - личност и дело. Поводом 150-годишњице рођења

(1842-1992), зборник радова, САНУ, Београд, 1995. године.

90. Скерлић, Јован, Ђорђе Бранковић, Српска књижевност у XVIII веку, Просвета,


91. Станојевић, Станоје, Историјски рад Стојана Новаковића, IX-XXV; Стојан

Новаковић, Турско царство пред српски устанак 1780-1804/ приредио М.

Витезовић, Завод за уџбенике, Београд, 2001. године.

92. Стојан Новаковић и "Филолошка критика", изабрани критички радови Стојана

Новаковића...[и др.], књ 4,прир. Божидар Пејовић, Нови Сад : Матица српска,

Београд: Институт за књижевност и уметност, (Будућност Нови Сад), 1975. године.

93. Стојановски, Александар, Македонија во „Огледало на светот“ од Хаџи Калфа,

Гласник на Институтот за национална историја , Скопје, 2003. године.

94. Стојанчевић, Владимир, Стојан Новаковић у своме времену и историји српског

народа, Стојан Новаковић - личност и дело. Поводом 150-годишњице рођења

(1842-1992), зборник радова, САНУ, Београд, 1995. године.


~ 170 ~

95. Стојковић, Б. К. Андрија, Историозофски погледи Сојана Новаковића; Стојан

Новаковић - личност и дело. Поводом 150-годишњице рођења (1842-1992), зборник

радова, САНУ, Београд, 1995. године.

96. Терзић, Славенко, Историјско-географске представе о Старој Србији у Европи и

мећу Србима, Историјски институт САНУ, Београд, 2011. године.

97. Томин, Светлана, „Хронике“ грофа Ђорђа Бранковића и њихови извори, Летопис

Матице српске, год. 181, књ. 476, св. 3, Нови Сад 2005. године.

98. Ћирковић, М. Сима, Историјска географија у делу Стојана Новаковића; Стојан

Новаковић, Списииз историјске географије, приредио Сима М. Ћирковић, Завод за

уџбенике, Београд 2003. године.

99. Ћирковић, Сима, Историографија као огледало времена – о једној Новаковићевој

антиципацији; Стојану Новаковићу у спомен о осамдесетогодишњици смрти, ур.

А. Митровић, Београд, 1996. године.

100. Ћирковић, Сима, Критички историчари-преломно доба српске

историографије, О историографији и методологији, Београд, 2007. године.

101. Ћирковић, Сима, Недовршено животно дело Стојана Новаковића, IX-XXI;

Стојан Новаковић, Народ и земља у старој српској држави/ приредио С.

Ћирковић, Завод за уџбенике, Београд, 2002. године.

102. Ћирковић, Сима, Традиције и историја традиција у делу Стојана

Новаковића. С. Новаковић, Историја и традиција- изабрани радови, Београд, 1982.

године.

103. Храбак, Богумил, Дубровачка насеобина у Прокупљу, Врањски Гласник

XXIII, Врање, 1990. године.

104. Храбак, Богумил, Пирот и Дубочица у дубровачким документима од краја

XV до почетка XVII столећа, Историјски гласник, 1-2, Београд, 1951. године.

105. Цвијић, Јован, Балкански рат и Србија, антропогеографски и антрополошки

списи II, Београд, 1996. године.


~ 171 ~

106. Шабановић, Хазим, Управна подјела југословенских земаља под турском

владавином до Карловачког мира 1699 .год, В. Маслеша , Сарајево, 1952. године.

107. Zirojević, Olga, Putopisi u ogledalu deftera, Orijentalni institut u Sarajevu, prilozi

za orijentalnu filologiju, sv. XVI-XVII, 1966-67. godine.

г) Интернет странице

108. www.sanu.ac.rs/Clanstvo/IstClan.aspx?arg=385

109. www.sveti-sava.org.rs/index.php/o-nama/istorijat-drustva

110. www.archive.org/details/narrativeoftrave01evli

111. www.digital.bms.rs

112. www.serbia-forum.mi.sanu.ac.rs

113. www.raremaps.com

114. www.commons.wikipedia.org

115. www.lib.utexas.edu/maps/history/balkans

116. www.oldmapsonline.org

117. www.narodnimuzej.rs/images/Stojan-Novakovic1-rsz.jpg

118. www.sr.wikipedia.org/wiki/Pecka_patrijarsija_mapa_sr.png

119. www.picasaweb.google.com/lh/photo

http://www.sanu.ac.rs/Clanstvo/IstClan.aspx?arg=385

http://www.sveti-sava.org.rs/index.php/o-nama/istorijat-drustva

http://www.archive.org/details/narrativeoftrave01evli

http://www.digital.bms.rs/


http://www.raremaps.com/

http://www.commons.wikipedia.org/


http://www.oldmapsonline.org/

http://www.narodnimuzej.rs/images/Stojan-Novakovic1-rsz.jpg

http://www.sr.wikipedia.org/wiki/Pecka_patrijarsija_mapa_sr.png

http://www.picasaweb.google.com/lh/photo

МАСТЕР РАД - Милош Стојковић

Documents

Transcript of МАСТЕР РАД - Милош Стојковић