Ропство Јанковић СтојанаКадно Турци Котар поробише,поараше дворе Јанковића,заробише Смиљанић-Илију,заробише Јанковић-Стојана.У Илије млада оста љубамлада љуба од петнаест дана;у Стојана млађа оста љуба,млађа љуба од неђеље дана.У Стамбол и' одведоше Турци,поклонише цару честитоме.Тамо били за девет годинаи десете за седам мјесеци,тамо и' је царе потурчио,код себе им дворе саградио.Ал' бесједи Смиљанић Илија;"Ој, Стојане, да мој мили брате,сутра јесте петак, турски светац,цар ће отић' с Турцима у шетњу,а царица с булама у шетњу;већ ти кради кључе од ризница,ја ћу красти кључе од арова,пак да пуста блага награбимо,да узмемо два добра коњића,да бјежимо у Котаре равне,да гледамо робље неробљено,да љубимо лице нељубљено."И ту су се браћа послушала.Кад освану петак, турски светац,оде царе с Турцима у шетњу,а царица с булама у шетњу;Стојан краде кључе од ризницаа Илија кључе од арова,награбише небројена блага,па узеше два добра коњића,побјегоше у Котаре равне.Кад су били близу до Котара,ал' говори Јанковић Стојане:"О, Илија, да мој мили брате,иди, брате, двору бијеломе,а ја идем моме винограду,винограду, моме рукосаду,да прегледам мога рукосада:ко га веже, ко ли га залама,коме ли је допало у руке."Од' Илија двору бијеломе,Стојан оде своме винограду.Нађе мајку Јанковић Стојане,нађе мајку у своме винограду;косу реже остарила мајка,косу реже па виноград веже,

а сузама лозицу заливаи спомиње свог Стојана сина;"Ој, Стојане, јабуко од злата!Мајка те је већ заборавила,снаjе Јеле заборавит нећу;снаjо Јело, неношено злато!"Божио је Јанковић Сојане:"Божија помоћ, сиротицо стара!Зар ти немаш никога млађегада тебека виноград уради,већ посрћеш стара и невољна?"Она њему боље одговара:"Жив ми и здрав, делијо незнана!Немам, рано, никога млађега,до Стојана јединога сина.Њега једног заробише Турци,а и њега и Илију мога,Стојанова брата стричевића.Од Илије млада оста љуба,млада љуба од петнаест дана;мог Стојана млађа оста љуба,млађа љуба од недеље дана.Моја снаша адамско кољено,чекала га за девет годинаи десета за седам мјесециданас ми се млада преудаје;ја не мого од јада гледати,већ побего саду винограду."Кад је Стојан разумио ријечи,брзо оде двору бијеломе,заста тамо кићене сватове;љепо су га свати дочекали:како с коња, таки за трпезу.Кад се Стојан вина понапио,поче Стојан тијо бесједити:"Браћо моја, кићени сватови,је ли тестир мало попјевати?"Говоре му кићани сватови:"Јесте тестир, делијо незнана!Јесте тестир, а да зашто није?"Кличе Стојан танко гласовито:"Вила гњездо тица ластавица,вила га је за девет година,а јутрос га поче да развија;долети јој сив-зелен соколеод столице цара честитога,па јој не да гњездо да развија."Том се свати ништа не сјећају,досјети се љуба Стојанова,отпусти се од ручна дјевера,брзо оде на горње чардакепа дозива сеју Стојанову:"Заовице, рођена сестрице!

Ето т' брата, господара мога!"Кад зачула сеја Стојанова,она стрча доље низ чардаке,трипут совру очима прегледадок је брацу лице угледала;а кад брацу лице угледала,руке шире, у лице се љубе,једно друго сузама умиваод радости и од жеље живе.Ал' говоре кићени сватови:Господару, Јанковић-Стојане,а сто ћемо ми за наше благо?Ми смо млого истрошили благадок смо твоју љубу испросили."Бесједи им Јанковић Стојане:"Стан'те, браћо, кићени сватови,док се мало сестрице нагледам!Ласно ћемо ми за ваше благо,ласно ћемо, ако јесмо људи."Кад се Стојан сестрице нагледа,љепо Стојан свате даривао:ком мараму, ком кошуљу танку,младожењи рођену сестрицу.И одоше кићени сватови.Кад увече о вечери било,иде мајка у двор кукајући,она кука као кукавицаи спомиње свог Стојана сина:"Ој, Стојане, јабуко од злата!Стоју мајка, већ заборавила,снаjе Јеле заборавит нећу:снаjо Јело, неношено злато!Ко ће стару дочекати мајку?Ко ће пред мене стару ишетати?Ко ће стару запитати мајку:'Јеси ли се уморила, мајко?"Кад зачула љуба Стојанова,ишетала пред дворе бијеле,прима мајку на господске рукеи говори својој старој мајци:"Ти не кукај, моја стара мајко!Тебе стару огријало сунце:ево теби твог Стојана сина!"Кад угледа свог Стојана сина,мртва мајка на земљицу паде.Љепо Стојан оправи мајку,како царски ваља и требује.

Književna vrsta:Epska pesma (balada) iz ciklusa uskočkIh pesamaKnjiževni rod:Epika

Tema: Povratak Stojana iz ropstva. Ljubav i vernost njega i njegove ljube pobeđuju sva iskušenja Analiza

Pesma "Ropstvo Janković Stojana" je jedna od najlepših epskih pesama jer govori o vernosti i ljubavi koja preživljava sva iskušenja. U ovoj pesmi nisu opevane junačke borbe hrabrog uskoka, već porodična ljubav i toplina, radost, stradanje i tuga. Narodni pesnik je potpuno zapostavio portret glavnog junaka, njegov uskočki život i junačku prošlost. Težište pesme je prebačeno na njegove ljudske i viteške kvalitete, njegova osećanja i privrženost svojoj porodici i ženi koju voli. Pesma je nastala na istorijskoj osnovi nakon povratka Janković Stojana, poznatog junaka i zaštitnika porobljene raje iz dugododišnjeg ropstva u trenutku kad mu se žena preudaje. Kroz pesmu je obrađen odisejevski motiv – “povratak muža i njegovo prisustvo na svadbi svoje žene”. Stojan se viteški ponašao na svadbi, nije nastupio neprijateljski već je pesmom o ptici lastavici koja je vila gnezdo devet godina, pa ga razvila, svojoj ženi poslao poruku da je živ, da je još uvek voli i silno pati, jer nije pored njega. Taj njegov simboličan govor izrečen u metafori niko drugi nije razumeo osim nje same. Prepoznavši se u pesmi ona odustaje od udaje. Bezgranična radost Stoajnove ljube i sestre zbog njegovog povratka iz ropstva brzo je smenjana neočekivanom tragikom. Cela pesma se zasniva na kontrastu emocija. Stalno se smenjuju tuga i radost, nesreća i sreća, zadovoljstvo i patnja. Kada to smenjivanje bude naglo, nastaje lom u duši i na kraju smrt, u koju opijena srećom odlazi Stojanova majka, saznavši da joj je sin živ i da se vratio kući. Zbog prisustva i epskih i lirskih elemenata, iskazanih na jedan dramatičan način ova pesma se može svrstati u balade.

Početak: U uvodnom delu narodni pevač nas informiše kako su Turci posle osvajanja Kotara u ropstvo odveli Smiljanić Iliju i Janković Stojana. Da naglasi veličinu patnje ovih junaka pevač kaže da su im kod kuće ostale ljube od petnaest odnosno nedelju dana, što znači da su u ropstvo

odvedeni mladi, odmah posle ženidbe. U ropstvu su proveli "devet godina i desete za sedam meseci" i na kraju su uspeli da pobegnu.

Kadno Turci Kotar porobiše,poaraše dvore Jankovića,zarobiše Smiljanić-Iliju,zarobiše Janković-Stojana.U Ilije mlada osta ljubamlada ljuba od petnaest dana;u Stojana mlađa osta ljuba,mlađa ljuba od neđelje dana.U Stambol i' odvedoše Turci,pokloniše caru čestitome.Tamo bili za devet godinai desete za sedam mjeseci,tamo i' je care poturčio,kod sebe im dvore sagradio

Zaplet: Ilija i Stojan se vraćaju iz ropstva. Kad su bili blizu Kotara, Ilija ide "dvoru bijelome", a Stojan svraća u vinograd gde pronalazi majku koja tuguje. Odlazi prvo u vinograd koji je svojim rukama zasadio, da vidi u kakvom je stanju, da li ga je neko održavao sve te godine i nadao se njegovom povratku ili je propao i pust kao i njegov dom. Tamo zatiče svoju majku kako plače i spominje svoga sina.

Stojan ode svome vinogradu.Nađe majku Janković Stojane,nađe majku u svome vinogradu;kosu reže ostarila majka,kosu reže pa vinograd veže,a suzama lozicu zalivai spominje svog Stojana sina;"Oj, Stojane, jabuko od zlata!Majka te je već zaboravila,snaje Jele zaboravit neću;snajo Jelo, nenošeno zlato!"

 U tužbalici Stojanove majke gradacijski su poređane dve metafore. Majka Stojana poredi sa jabukom od zlata, a za snahu kaže da je nenošeno zlato, što je vrednije od zlatne jabuke. Na prvi pogled čudno je da neko voli snahu više od sina, ali u sledećim stihovima sledi objašnjenje. Stojanova žena je dugo čekala da joj se muž vrati i nijednog trenutka nije ga zaboravila, dok majka koja ga je rodila i odgojila, nije mogla da se seti njegovog lika, niti da ga prepozna.

Stojan se javlja svojoj majci, ne sluteći da ga majka neće prepoznati.

Božio je Janković Sojane:"Božija pomoć, sirotico stara!Zar ti nemaš nikoga mlađegada tebeka vinograd uradi,već posrćeš stara i nevoljna?"Ona njemu bolje odgovara:"Živ mi i zdrav, delijo neznana!Nemam, rano, nikoga mlađega,do Stojana jedinoga sina.Njega jednog zarobiše Turci,a i njega i Iliju moga,Stojanova brata stričevića.

Vrhunac: Stojan hita kući svojoj ljubi i tamo zatiče svatove. On je junak, hrabar i neprkosnoven, velikog srca, spreman da istrpi sve nedaće koje mu život nameće. Ne sukobljava sa sa svatovima iako su oni tu, u njegovom domu, već im se obraća s molbom da zapeva, nadajući se da će iz stihova njegova žena shvatiti da se vratio. Tako i biva i ona otkazuje venčanje. U stihovima njegove pesme data je najlepša alegorija naše epske poezije:

"Vila gnjizdo tica lastavica,Vila ga je za devet godina, A jutros ga poče da razvija;Doleti joj siv-zelen sokoleOd stolice cara čestitoga,Pa joj ne da gnjizdo da razvija".

Rasplet: Stojanova Ljuba iz stihova pesme shvata da je ispred njen muž. Sledi dirljiva slika susreta brata i sestre. Umesto svoje ljube Stojan mladoženji daje rođenu sestru. Steću i zadovoljstvo zbog ovakvog razvoja događaja zamenjuje tuga zbog smrti Stojanove majke.

Tom se svati ništa ne sjećaju,dosjeti se ljuba Stojanova,otpusti se od ručna djevera,brzo ode na gornje čardakepa doziva seju Stojanovu:"Zaovice, rođena sestrice!Eto t' brata, gospodara moga!"

Epilog: Stojanova majka umire. Srce joj je prepuklo od silne i iznenadne radosti zbog saznanja sa joj je sin živ i zdrav, a njegova žena pored njega. 

Kad uveče o večeri bilo,ide majka u dvor kukajući,ona kuka kao kukavicai spominje svog Stojana sina:"Oj, Stojane, jabuko od zlata!Stoju majka, već zaboravila,snaje Jele zaboravit neću:snajo Jelo, nenošeno zlato!Ko će staru dočekati majku?Ko će pred mene staru išetati?Ko će staru zapitati majku:

'Jesi li se umorila, majko?"