Семинарски рад

Предмет : Проблеми и спорови у савременој политичкој теорији

Тема : Сукоб просветитељске и антипросветитељске традиције

Студент : Зоран Јанковић

Садржај

Дефинисање основних појмова................................................................................................................3

Сукоб просветитељске и антипросветитељске традиције.......................................................................7

Литература................................................................................................................................................16

2

Дефинисање основних појмова

Просветитељство (franc. Siecle des lumieres, nem. Aufklarung, eng. Enlightenment) је

покрет који се у развија у XVII и XVIII веку. Просветитељство је шири друштвени покрет

грађанске класе која се борила против феудалног поретка. Основне ставове

просветитељства представљају поставке: о рационалности као основу света који се самим

тим може спознати помоћу људског разума сходно чему истинско сазнање може да се

темељи на људском искуству и правилној употреби разума а не на поштовању ауторитета

религије и традиције; о могућности сазнавања и схватања друштвеног и индивидуалног

живота по угледу на природни свет сходно чему се инсистира на примени рационалних и

емпиријских метода у научном сазнавању и интерпретирању света/стварности (самим тим

долази до супротстављања метафизичкој филозофији); о апсолутизацији идеје напретка

која подразумева могућност одвијања историје као историје непрекидног напретка; – о

могућности да човек самостално употребљава разум захваљујући чему може да развија

своје рационалне способности помоћу којих може да постане аутономна личност

независна спрам ауторитета догме, вере и традиције као и да се поправља, напредује и

усавршава помоћу образовања.

Према просветитељству људски разум је једини критеријум у сазнавању природе и

уређењу друштвених односа. Просветитељство је прокламовало човекову личну слободу и

грађанску једнакост као највише вредности, затим право човека на критичко мишљење о

религији и политици и прогласило разум врховним судијом у свему, сматрајући га

основном покретачком снагом историје.

Основа просветитељства темељно је изражена кроз Кантов исказ којим овај немачки

филозоф истиче да: Просветитељство представља излазак човека из његове

самоскривљене незрелости. Незрелост је немоћ да се служимо својим разумом без

вођства неког другог. Незрелост је самоскривљена ако се њен узрок не налази у

недостатку разума, већ у недостатку одлучности и храбрости да се њиме служимо без

3

(туђег) вођства. Имај храбрости да се служиш властитим разумом! То је, дакле, главна

порука просветитељства.

Прихватањем неких поставки Декарта (појам рес еxтенса – протежна ствар и

схватање природе као механизма), Лока (чула као извор сазнања) и Њутна (механичка

детерминација стварности) у просветитељству се развија материјалистичка филозофија

која се супротставља метафизичким и теолошким знањима. Ова филозофија почива на

поставкама о могућности објашњења целокупне стварности као савршеног механизма који

функционише на основу узрочно - последичне повезаности што значи да се претпоставља

постојање детерминизма према којем спољашњи чиниоци одређују промене у природи и

друштву. Разум на основу чулима доступних чињеница може да схвати и објасни овај

механизам. Због наведених карактеристика овај материјализам се одређује као механички

материјализам. Најзначајнији представници просветитељства су : Пјер Бејл, Шарл

Монтескје, Жилијен Ламетри, Пол Холбах, Етјен де Кондијак, Клод Хелветијус, Дени

Дидро, Волтер, Жан-Жак Русо, Маркиз д’ Кондорсе, Готхолд Ефраим Лесинг.

Мислиоци просветитељства су настојали да открију рационални темељ политичког

друштва, насупрот политичком ауторитаризму, мрачњаштву и тиранији. Филозофију су

видели као инструмент ослобађања, просвећивања и друштвеног и политичког напретка.

Били су рационални у модерном смислу, слободни мислиоци с дубоким поверењем у моћ

ума да поспеши оно што је најбоље за човека и друштво, а с вером у штетне последице

црквеног и политичког апсолутизма. Људи ће бити слободни кад последњи краљ буде био

задављен цревима последњег свештеника. (Дени Дидро)

Главне карактеристике просветитељства : 1) ново разумевање ума и његове употребе

(материјализам и одбацивање метафизике) 2) супротстављање црквеном ауторитету (идеја

природне религије) 3) супротстављање политичком апсолутизму (идеја друштвеног

уговора) Напуштају се догматски метафизички системи који се не могу практично

проверити (рационализам XVIII века), и уместо њих афирмише се емпиризам и

индуктивна научна метода истраживања природе. Уместо интуитивног обухватања

великих истина (нпр. питања о томе шта је супстанција) и дедуковања свега што постоји

на фактичан начин, процес истраживања креће обрнутим путем: од појединачних факата

до општих истина.

4

Ако је тачно да се Бог не меша у људски живот, као што је мислио Спиноза или да је

знање о његовим намерама немогуће, онда је позивање на божију вољу само параван за

интересе самозваних божијих представника на земљи. Због тога Волтер верује у деизам,

становиште по коме је Бог створио земљу, али се после тога не меша у људски живот који

је остављен самим људима да га уреде.

Црквени ауторитет и позитивну религију замењује деизам, у којем бог постоји, али

нема великог утицаја на људски живот. Човек има приватан однос према богу, и не

оговара никаквим црквеним канонима. Просветитељи су видели да се наука брзо развија и

да ће, уколико јој ништа не буде стајало на путу, ускоро уследити нова и нова сазнања о

природи. Препрека том развитку могу бити само укорењене предрасуде, склоност људи да

се, затворена духа, придржавају већ усвојених мишљења чак и када су она погрешна. За

просветитеље је главни грех био не бити отворена духа за нова сазнања.

Просветитељи су сматрали да би напредак људских знања био много бржи ако би се

људски род ослободио уверења да на природу и људе утичу трансцендентне (натприродне)

силе, и да Божија воља, а не природни закон и воља људи, одређује људски живот до

најситнијих детаља. Људи ће много мање бити подложни манипулацији која учвршћује

њихове предрасуде и непријатељства, ако се потруде да упознају природу и себе као део

природе, тумачећи је увек из ње саме, преко закона који делују у њој. Због те потребе за

научним знањем о природи, Дидро и Даламбер покрећу обиман пројекат Енциклопедије,

која ће бити зборник дотадашњих научних и филозофских знања. 1

Пратећи нарочито идеје Џона Лока, просветитељи су одбацивали метафизику. Многи

од њих су довели у питање и апсолутну разлику између душе и тела која је била у основи

дотадашње метафизике. Ламетри пише књигу Човек машина, а Холбах дело Систем

природе у коме се труди да објасни све човекове особине, па и мишљење, организацијом

материје. Тако се формирају прва материјалистичка учења у новом веку, која целокупну

природу виде као поприште механичких кретања. У етици и политици, просветитељи су се

снажно супростављали било каквом облику правне неједнакости међу људима, а залагали

су се за слободу мишљења и штампе, верску толеранцију, и уопште оно што су сматрали

1 Енциклопедија је изашла у 35 томова у периоду од 1751. до 1780-те године и на њој је радила већина филозофа просветитељства.

5

да је разумно. Облик власти се по њима може оправдати само пред судом људи којима се

влада, односно они треба да својом вољом пристану на то, просудивши разумно о

поступцима власти и друштвеном уређењу. Тако је друштво, уместо трајних и

непроменљивих основа у традицији и вери, засновано на променљивој сагласности људи.

На тај начин је постављена основа за Француску револуцију, која је била велики преокрет

у историји Европе. Француска револуција имала је двојну природу. Са једне стране, она је

остварила неке просветитељске идеје (нпр. правну једнакост), али је друге, као нпр.

толеранцију, угрозила крајњом нетолеранцијом коју је показала према противницима

револуције. Жак Жан Русо ће рећи ,Човек је родјен слободан, а свуда живи у оковима. По

природи човек је добар и слободан.

6

Сукоб просветитељске и антипросветитељске традиције

Свака струја има своју противструју, и било би чудно да политички пројекти

Просветитељства нису довели до оштре опозиције. Од разних препотопских покрета које

Кристофер Хил описује у књизи Свет обрнутих на главу, до лудистилких ломитеља

машина, од анархосиндикалистичких следбеника Пјер Жозеф Прудона, у XIX веку, до

критичара америчких напредњака попут Рејнхолда Нибара, чију је прилу најпотпуније

испричао Кристофер Леш, од зелених до других еколошких група наших дана,

просветитељски политички подухват увек је имао своје непријатље. Ови непријатељи

понекада покрећу верски, а понекад секуларни мотиви, не верују да ће прогрес утемељен

на науци довести до већег људског побољшања и индивидуалне слободе. За њих,

просветитељска вера у научни прогрес представља опасну обману. Против њега они

истичу потребу за прихватањем датих ограничења и усвајањем политичких уређења и

начина понашања које већ генерацијама, чак и вековима постоје. 2

Могло би се рећи да је просветитељство (просвећеност), већ од својих модерних

почетака па све до савремених расправа о његовом значају, у хроничној недоумици око

властитог одређења и разумевања. Када једном изрони из своје саморазумљивости, појам

просветитељства се показује у тој мери вишезначним да све у вези са њим постаје

сумњиво: и његово порекло и могућност његовог фиксираног значења и режим његове

легитимне употребе, као и лоцирање онога на шта реферише у простору и времену. Ако се

трага за настанком, наша реч просветитељство― сматра се преводом немачког термина

Aufklärung, који је сâм настао крајем седамнаестог века као именичка изведеница глагола

aufklären, добијајући при томе метафоричко значење просветљења разума (Aufklärung des

verstandes).3

У осамнаестом веку термин се, осим у немачком, појављује још само у француским

синтагмама siècle des lumières i règne des lumières.Тек у касном деветнаестом веку, а и тада

спорадично, енлигхтенмент се у енглеском језику ретроспективно приписује претходном

периоду као целини. Италијанско l’Illuminismo, словеначко разсветљенство, исто као у

2 Шапиро, Ј. (2008) : Морални карактер политике, Филип Вишњић, Београд 3 Први пут изгледа 1691. године у првом тому Речника немачког матерњег језика Каспара Штилера (Стиелер 1968).

7

случају српског просветитељства, у склопу општег ширења интереса за класичну

немачку филозофију устаљују се као преводи немачког израза тек у раном двадесетом

веку.4 Хоркхајмер и Адорно, наравно, отварају овај пут усвајања и преадаптирања античке

баштине, налазећи зачетне трагове просветитељске стратегије још код Одисеја.5

Позивајући се на њих као узор, Кристофер Роко пак на примеру Софокловог Едипа

Тиранина, Есхилових Орестија, те ипак и Платонових Горгије и Државе, настоји да покаже

да се у савременим контроверзама око значења просветитељства и природе, статуса

теоријског дискурса и дилема демократске кутлуре – за помоћ ваља обратити трагичкој

поезији и филозофском дијалогу древене Атине: Филозоф и софист, разум и реторика,

воља за истину и воља за моћ, потрага за коначним основама и оспоравање таквих потрага

– то су неке од поновљених тема које настањују пејзаш и древног и модерног

просветитељства, 6а другом трагу, једном самосвојном инсценацојом и модернизацијом,

Слотердајк налази неочекиваног и далеког оснивача просветитељства у киницима. Наиме,

према његовом тумачењу, они не само да су утемељили просветитељство него, штавише,

управо данас моţемо или морамо да се опсетимо те дрске и веселе основе оног

грубијанског просветитељства - каквим га је креирао Диоген – као лековитог

противотрова иначе посвемашњој савременој резигнацији.7

Осамнаести век и Француска се јављају као неизбежне асоцијације, али се чини да

свако иоле брижљивије истраживање не ограничава његово деловање ни на само тај

период ни на само то поднебље. Поистовећивање просветитељства са групом француских

филозофа који су делили одређене идеје и интелектуалне вредности, међу којима су се

истицали разум, хуманост, слобода и толеранција, и који су се, скупа са неколицином

чудних посетилаца из иностранства, окупљали у Паризу средином осамнаестог века да би

разговарали и писали о начинима побољшања света, од шездесетих година прошлог века је

по свим основама доведно у питање: денотација просветитељства - је проширена далеко

4 Schmidt 2003: 421–423; Robertson 2005a: 10; Braun 2008: 44; Stefanović 2009: 179.

5 Хоркхеимер, Адорно 1997: 626 Rocco, 1997.7 Слотердијк 1992: 107–109, 27–33, 118.

8

изван граница Француске, а у његову конотацију уписане су и интелектуалне области које

су надилазиле теме париских салона.8

Насупрот онима који просветитељство сматрају суштински осамнаестовековним

француским феноменом, врло разлоţне аргументе нуде и аутори који узимају у обзир

поједина регионална просветитељства ван Француске и настанак те сада породице идеја и

ставова смештају у другу половину седамнаестог века. Простор за такву историографску

хронометрију отворио је белгијски историчар идеја Пол Хазар. У свом утицајном раду

Криза европске свести он је још 1935. године свеобухватни и дубоки интелектуални

преврат или врење просветитељства сместио у касни седамнаести век, као додуше

транзициону фазу ужљебљену између доба вероисповедања и препознатљивог

просветитељства осамнаестог века на које је одлучујуће утицало. Постоји специфичност

немачке варијанте просветитељства коју признају и они који не наглашавају различитост

форми у којима се просветитељство јављало у различитим земљама.

У недостатку заједничке државе, оно се одигравало у феудалном окружењу мноштва

малих и углавном протестантских апсолутистичких монархија, у којима су

лутеранскапасивна послушност и предузимљиви монарх јемчили поредак који су Бüргер

богобојазно сматрали светим.9 Просветитељски покрет је почео не у седамнаестовековној

Британији или евентуално Холандији, одакле се онда колектив слободног ума прелио на

Француску, закључио се у Немачкој, али и утицао на готово све европске народе и, са

изузетком Антарктика, читав свет. 10

Ако се све то и не може окупити под капу јединствене дефиниције, то није разлог за

одустанак од термина: Мањак једноставне дефиниције је у стварности позитивно

постигнуће: ни појединци који су непосредно допринели просветитељству, нити шире

реперкусије нових начина мишљења не могу бити, нити треба да буду одвећ ригидно

раздељени. Уместо тога, можемо гледати на просветитељство као на много различитих (и

не нужно увек потпуно компатибилних) делова, од којих се за неке може рећи да чине

8 Робертсон 2005: 29 Бруфорд 1965: 22210 Munck 2002: 3

9

стварно језгро, а за друге да га оркуţују као лабавији скуп чији је значај отворен за

тумачења.11

Радикална међузависност разнородних сегмената друштвене стварности и догађаја у

различитим друштвима условљава то да диспаратне логике деловања не могу да се

одвијају у изолованим доменима. У складу са тим, промене у једном домену изазивају

ланчану реакцију у другим доменима, и то тако да се ток тог одвијања не може унапред

предвидети, нити се њим може поуздано управљати. Значајна последица таквог стања, које

називамо постмодерним, јесте дисперзија поља у коме се доносе политичке одлуке. Наиме,

политичко не фигурише само у јавно именованој политичкој сфери, него често пресудније

у сферама које су у традицији модерне биле обележене као не-политичке (економија,

технологија, криптополитика).

Дисперзија политичког поља у све сфере друштва указује на још једну важну

чињеницу – конституисање јединствене равни у којој се сучељава плуралитет животних

форми, равни која не дозвољава његово функционисање у области изолованих аутономних

подручја. Ову раван обележавамо као основну практичну раван која се у основи тиче

питања опстанка. Политика постмодерног стања је политика опстанка.

Према Хоркхајмеру, основни циљ и покретач критичке теорије је интерес за

превладавање друштвене неправде, а то је неправда према индивидуама.12

Просветитељски ratio, принцип обликовања свих форми модерне културе, садржи своју

негацију, што значи да повест субјективног ума не може бити схваћена као континуирани

прогрес и превазилажење митске слике света помоћу знања и науке, већ као негативна

историја, у којој се у свакој тачки ови екстреми преливају један у другог, па ни просвећене

индивидуе никад не успевају да умакну несвесном паду под власт спољашњих сила.

Историја није, као што мисле Хегел и француски просветитељи, прогрес ка слободи или

поље неограниченог усавршавања човека, већ регресија у стање неслободе.

Једини начин којим ум може да разбије овај зачарани круг владавине, није отклон од

просветитељства у његову супротност, нити је потрага за истинитим изван ума, јер идеја

11 Munck 2002: 2 – 3. 12 Horkheimer 1974: 199

10

истине потиче од самог ума; то је пре самосвестан увид у властиту конституцију, односно

његова могућност да пружи објашњење сопственог преображаја и пропадања. Такво

поступање на самом себи има карактер самокритике и могуће је само под условом

екстремног отуђења.13

Чини се да је конституисање ума кроз владавину над природом нужан процес, а тек у

резултату тако образован аутономни субјект постаје кадар за повлачење пред објектом и

промишљање праповести свог настанка. Његова самокритика је свесно промишљање и

негација сопственог постварења, чиме би ум требало да постане дијалектичко оруђе

ослобађања природе. Тај резултат би, са друге стране, довео до његовог укидања, зато што

би идеје правичности, слободе, једнакости и сл. биле опредмећене у материјалним

условима живота, па би филозофија постала излишна. Тако би се и човек ослободио

друштвених притисака и ауторитета, као и културног пропадања које је са тим темељно

повезано. Тек овај помирујући ум, ствара услове за наступ истинског просвећивања,

окренутог не према рашчаравању природе, већ ума, и излазак људи из стања које је Кант

назвао ,самоскривљеном незрелошћу. 14

Дијалектика владавине уређује и позорницу модерног просветитељства и научног

доба, чијим лајтмотивом аутори сматрају Беконову тезу о преклапању знања и моћи.15 Оно

у шта просветитељи верују је субјективни разум, чија је улога била да потврди

континуитет природних догађања и помогне напредак људског духа у складу са законима

природе.16 Они виде разум као свеобухватну уређујућу моћ искуства и меродавну инстанцу

практичног живота, јер је по њима целокупни друштвени живот било могуће изградити на

самосталној и критичкој употреби разума. То је формални механизам одвојен од ствари,

који им се намеће као техничко-манипулативна и контролна инстанца, тежећи да обликује

свет и уређује га по сопственим математичким законима.

Први прави бунт против просветитељства појавио се у Немачкој, под условима тешке

социо - економске ситуације. Почетак бунта против просветитељства везује се за Хамана,

који се позивао на Хјумову тезу и тврдио да на истин начин као што код Хјума универзум

13 Horkheimer 1988: 125114 Kant 1998: 5315 Хоркхеимер, Адорно 2008: 1016 Жуњић 2009: 175

11

спознајемо вером, на такав исти начин функционише и његова вера у Бога и стварање.

Његове тврдње односиле су се на то да је сваки човек индивидуа за себе и да се сваки

човек може спознати тек правом комуникацијом. Сваки човек у себи има стваралачки дух

који не треба да буде спутан и сврха сваког човека јесте да дела и да се изражава.

Стварање јесте највиши чин за човека. Примена науке, логике и било каквог система на

свет само би довео до бирократизације људског друства и то није пожељно.

Просветитељство, по Хамановом мишљењу убија оно што је живо код човека. Дакле,

Хаман је био први који је започео критику просветитељства и увео нову идеју, а то је та да

је сваки човек индивидуа чија сврха јесте да ствара и неспутано се изражава.

Са становишта интересовања за стање савременог српског друштва истраживања

активности и идеолошко - политичких усмерења удружења могу, бар на феноменолошкој

или симптомалној равни, бити од извесног значаја. Али, више од реконструкције и

испитивања њихових светоназора, чини се занимљивом чињеница да се у оба случаја

Доситеј Обрадовиæ, од једне историјске, готово антикварне фигуре културног јунака,

данас претвара у вредносно поларизовану, полемичку фигуру која добија важну улогу у

савременим споровима о будућности, а не само о прошлости српског народа и његове

културе. Како је Доситеј у српској култури родоначелник епохе Просветитељства и

симбол просвећености, савремена проблематизација његове улоге и значаја проширује се

на статус целокупне идејне традиције коју он представља у колективној свести. Стога,

опозитне оцене Доситеја Обрадовића превазилазе значај интерпретативног спора о смислу

и дометима дела појединца и указују на дубљу несагласност у погледу савременог статуса

и вредности читаве идејно - филозофске и политичке традиције коју он оличава.

Прецизније, Просветитељство као временски ограничен сегмент традиције, као и

вредности просвећености које имају трајнији, дијахрони статус, данас постају упитни и

подложни критичкој ревалоризацији у широком распону од радикалног одбацивања, до

одбране и истицања неопходности њиховог даљег развијања и доследног афирмисања.

Назначени проблематичан статус просветитељске традиције и идеала просвећености

није само локална, национална специфичност, нити је ограничен на савремене филозофске,

идејно - политичке и културне спорове. Напротив, од самог историјског настанка

Просветитељства, може се пратити снажна критичка, анти-просветитељска традиција у

12

оквиру које су на различите начине оспораване основне програмске вредности и идеали

просвећености – разум, слобода и напредак. Имајући то у виду, можемо тврдити да сукоб

просветитељске и антипросветитељске традиције представља један од основних садржаја

двовековног развоја европског мишљења. Зато је реконструкција и реинтерпретација

спорова око Просветитељства и просвећености трајни изазов за историчаре идеја.

Назначена перспектива дијахроног истраживања спорова о просвећености условњава

се њиховим синхроним разматрањем и ситуирањем у три различита социјално - историјска

контекста. Наиме, од свог настанка у Западној Европи, Просветитељство је имало

претензије на опште, космополитско значење које се ослањало на тезу о универзалном

статусу вечних истина разума и на њима заснованог новог социјалног поретка који је

изједначен са цивилизацијом. Према саморазумевању мислилаца епохе Просветитељства

историјски развој је схваћен као процес ширења и усвајања новооткривених истина од

стране остатка света који се још налази у стању варварства, стању које је карактерисало и

саму мрачну западноевропску прошлост.

Овај сазнајни, социјално - политички и историософски оптимизам Просветитељства

био је пре свега усмерен на његово непосредно истоèно суседство које је у

просветитељској имагинацији представљано као заостало или варварско подручје

јединственог европског света. Стога се већ од настанка Просветитељства његове

претензије на универзално важење социјално - историјски конкретизују и

операционализују у подели Европе на Запад и Исток, те у антиципирању пројекта њеног

будуæег уједињења путем ширења и усвајања скупа истих, светлошћу разума откривених

вредности, социјалних принципа и политичких институција. Овај европски социјално -

историјски контекст, без обзира на разликовање специфичности (француског, британског и

немачког) Просветитељства представља најопштији оквир истраживања структуре и

динамике просветитељске мисли.

Такође, он омогућава разумевање и интерпретацију истрајно понављаних и данас

актуелних покушаја да се универзалистичке претензије просветитељства доведу у питање

са партикуларистичког становишта, тј. у име одбране (културне, политичке, историјске,

националне) посебности и самобитности. С друге стране, ширење и рецепција

просветитељских идеја изван њиховог изворног културног и политичког језгра,

13

представља истраживачку перспективу која омогућава да се детектују заједничке

карактеристике просветитељства у подручјима европске периферије која крајем XVIII века

још није конфигурисана у складу са принципом националних посебности. Поред опште

поделе на Западну и Источну Европу, ужи регионални оквир који је за разумевање

рецепције просветитељских идеја у нас од највећег значаја јесте Балкан или Југоисточна

Европа.

Идентификовање заједничких културних, социјалних и политичких карактеристика

овог периферног региона под отоманском влашћу, као и праћење процеса трансформације

просветитељских идеја под притиском ове особите социјално - историјске и политичке

реалности представља задатак који превазилази уобичајену усредсређеност на посебне

националне традиције. Тачније, може се тврдити да је управо успостављање посебних

националних (пре свега, културних, па и политичких) оквира на Балкану представљао

један од основних учинака рецепције просветитељске мисли. Јер, управо су идеје

западноевропског Просветитељства, прихваћене од појединих припадника балканских

народа из централно-европског окружења, биле онај фермент који је у раним дебатама о

језичким реформама, значају и улози знања, односу према Цркви и вери, као и ставом

културног критицизма који заузима просвећени појединац према свом окружењу, снажно

утицао на сазревање националних покрета, те допринео конституисању модерних нација

на Балкану.

Ова конститутивна улога идеја класичног Просветитељства у процесу формирања

(балканских) нација истовремено представља фактор којим се могу објашњавати

модификације тих идеја у социјално – историјском контексту европске периферије. Наиме,

за разлику од свог западноевропског узора, Просветитељство на Балкану се веома рано

окреће прошлости као извору културног самопоуздања националних покрета који теже

културној и политичкој самосталности. Отуда, док су историзам и романтизам идејни

покрети који у Европи настају као критичке реакције на Просветитељство, балканска

рецепција идеала просвећености већ у свом првом, формативном периоду бива проткана

снажним историцистичким и романтичарским мотивима. Изложеност утицајима

различитих и супротстављених идејних традиција (просветитељства и романтизма, на

пример) у кратком периоду од неколико деценија (од краја XVIII до средине XIX века),

14

резултовала је својеврсним теоријскимБуðење осеæања посебног историјског идентитета у

различитим балканским народима је вероватно најзначајнија и најтрајнија идеолошка

последица културних промена иницираних Просветитељством и идеолошким

синкретизмом балканских идејних покрета.17

Филозофски горостас антипросветитељства био је Ирац Едмунд Берк, који иако је

васпитаван као Протестант, његова мајка је била римокатоличке вере, као и његов отац

што доводи до закључка да је имао католички сензибилитет. За Берка подухвати усмерени

на усавршавање људи осуђени су на неуспех, по својој прилици и на катастрофу.

Прихватање учења о првобитном раду значи признање и прихватање несавршеног овога

света.18 Берк је веровао да очување једног несавршеног наслеђеног света од још већих

несавршености за које су људска бића спосбна јесте главни задатак политичких вођа и

отуда његов нагласак на чување традиције. Берк је веровао да је морал укорењен у

безвременим принципима хришћанске вере али је политича права и слободе схватао као

трошне грађанске творевине као дело многих генерација.сатрао је да је моћ без својине

нешто посебно опасно што доовди до велике надмоћи сиромашних над својинским класам

у парламенту.

Највећи број просветитељских напада на науку усмерени су пре на рано него на

зрело просветитељство. Пример за то је Рортијев напада на пројекат у књизи Филозофија и

огледало природе које за центалну мету узима картезијанско – кантовски пријекат

постизања несумљиве неизвесноти. Рорти и други постмодернисти сувише брзо прелазе

ове уверљиве критике рано – просветитељске опседнутости поузданим сазнањем на

потпуно одбацивање идеје по којој наука може и треба да тежи постизањем истине, која ће

бити поузданија од мњења, конвенција, празноверја и традиција.

Поред Рортија и Дјуи се овоме супротстављао. Ма колико његово схватање о дејству

науке на политику деловало наивно, потпуно је очигледно да је он иако фабилиста,

сматрао д анаучно сазнањ може и треба да води ка побољшању људских ствари и да је

17 Kitromilides, Enlightenment, Nationalism, Orthodoxy. Studies in the Culture and Political Thought of Southeastern Europe, Aldershot and London: Variorum, 1994: 5418 Шапиро, Ј. (2008) : Морални карактер политике, Филип Вишњић, Београд

15

одбациовао морализам као слепо празноверје као темељ за људску интеракцију. У том

смислу је он био несумљиво просветитељски мислилац чије тежње показују више

сличности са утилитаристичким и марксиситичким аспирацијама према замени политике

управљањем стварима него са постмодернистичким одбацивањем просветитељског

пројакта у корист херменеутичког метода утемељеног у прихватању норми које случајно

важе у некој култури.19

Литература

1. Bruford, Walter (1965), Germany in the Eighteenth Century: The Social Background of

the Literary Revival, Cambridge: Cambridge University Press

2. Horkheimer (1974), Die gesellschaftliche Funktion der Philosophie. Ausgewählte Essays,

Frankfurt am Main: Suhrkamp.

3. Horkheimer, Max & Theodor Adorno (1997), Dialektik der Aufklärung, Theodor W.

Adorno: Gesammelte Schriften, tom 3, Frankfurt am Main: Suhrkamp.

4. Horkheimer, Max i Adorno, Theodor W. (2008), Dialektik der Aufklärung.

Philosophische Fragmente, Frankfurt am Main: Fischer.

5. Kant (1998), ,Beantwortung der Frage: Was ist Aufklärung?, у: Werke in

6. Kitromilides, Enlightenment, Nationalism, Orthodoxy. Studies in the Culture and Political

Thought of Southeastern Europe, Aldershot and London: Variorum, 1994

7. Munck, Thomas (2002), The Enlightenment: A Comparative Social History 1721–1794,

London: Arnold.

8. Robertson, John (2005a), The Case For The Enlightenment: Scotland and Naples 1680–

1760, Cambridge: Cambridge University Press.

9. Rocco, Christopher (1997), Tragedy and Enlightenment: Athenian Political Thought and

the Dilemmas of Modernity, Berkeley: University of California Press,

10. sechs Bänden (6), Darmstadt: Wissenschaftliche Buchgesellschaft, 53–61.

11. Sloterdijk, Peter (1992), Kritika ciničkoga uma, Zagreb: Globus.

12. Жуњић, Слободан (2009), Модерност и филозофија, Београд: Плато.19 Шапиро, Ј. (2008) : Морални карактер политике, Филип Вишњић, Београд

16

13. Савић, Миле (2010), Наслеђе просветитељства, Бања Лука: Арт принт.

14. Хоркхеимер (1988), Критика инструменталног ума, Загреб: Глобус

15. Шапиро, Ј. (2008) : Морални карактер политике, Филип Вишњић, Београд

17