протојереј Григорије Петров-Зидари Живота (1923)

Зидари живота

ГРИГОРИЈЕ ПЕТРОВ

ЗИДАРИ ЖИВОТА

Друштво Хиландар Ваљево 2010.


3

ММЕЕННЕЕ ,, ТТЕЕККЕЕЛЛ ,, ППЕЕРРЕЕСС У Москви, пре неколико година, изненада су

се појавиле велике пукотине на зиду огромног др-жавног позоришта. Пукотине су се протезале све од темеља па до самог крова и претила је опасност да ће се огромна зграда срушити и затрпати људе, који се налазе у њој и око ње.

Почели су да испитују узрок овим пукотина-ма, те су стали копати на неколико места темељ и опазили су: огромна зграда државног позоришта у Москви, која је сазидана од камена, стоји на тро-шном дрвеном темељу.

Пре сто година, за време зидања тог великог позоришта у Москви, у земљу су усадили велике дебеле коце, на њих су пометали низ дебелих хра-стових брвана, а на то су подигли дебеле високе зидове од камена. За оно време тај је темељ изгле-дао добар.

И позориште је стајало стотину година, али време је учинило своје. Дебела брвна су иструну-ла, а зидови су се почели угибати, пуцати. Појави-ле су се пукотине, претила је опасност да ће се срушити. Шта да се ради? Да се зграда сруши? Ин-жењери су одлучили друкчије. Они су најпре по угловима почели да постепено замењују трула брв-на великим гранитним плочама, а затим су тако из-менили сав темељ.


4

Огромна зграда државног позоришта бејаше на новом чврстом темељу. Тако чврсто стоји и дан-данас.

Историја држава, живот народа подсећа нас на историју државног позоришта у Москви. Стари темељи државног поретка, стари начини управе народом, који су имали смисао у стара времена, са-да не вреде, управо су немогући.

Мудра пословица вели: "Нове птице нове пе-сме поју"! Поколења људи мењају се. Обнављају се. Доносе са собом нове појмове, нове жеље, нове потребе.

И за те нове нараштаје људи не може се на-силно увести у ствари већ давно истрошени начин управе, него у живот нових нараштаја треба поло-жити разумнији, праведнији и чвршћи темељ др-жавне управе.

У неким земљама паметни државници тако и раде. Мирно, без икаква рушења, на време уводе паметнији и праведнији начин управе народним масама.

У другим опет земљама не разумеју, или неће да разумеју, неопходност постепеног и непреста-ног побољшавања управе народа и народног вас-питања.

Зидови државног живота се ломе, појављују се пукотине, пукотине постају све дуже и шире, а на њих не обраћају пажњу. Зато није ништа чудно-вато, да старе, рекао бих, јаке државе, не само пу-цају него се и руше. Срушила се стара Персија. Срушила се стара Турска. Срушила се стара


5

Аустрија. Срушила се напослетку стара велика Ру-сија и стара Немачка. Немачка Бизмарка и Вилхел-ма.

У Библији има стара прича како су се некада на зидовима дворца једног моћног, али суровог и немилосрдног цара појавиле огњене речи: Мене, текел, перес.

Мудри Данило објаснио је смисао и значење ових речи. Он је рекао:

- Ове речи грозне су опомене. Оне говоре да је стара држава изгубила своју животну снагу и да је неизбежно осуђена да пропадне.

Жалосна судбина старога Рима, велике шпан-ске монархије, Филипа и војводе Албе, француске монархије Луја XIV и XV, затим трагедија Русије Романових, Немачке Хоенцолерна и Аустрије Хаб-збурга све су то огњене речи историје:

- Мене, текел, перес. Немојте бити лакоумни. Немојте се увлачи-

ти, као црви, у масу ваших ситних послова и бри-га. Мислите о учвршћењу темеља наше државе. О новом, даљем и вишем васпитању нашег народа.

И као год што на жалосној судбини неких др-жава и народа историја пише своје грозне опоме-не, тако исто у напретку других држава историја нам пружа поучне примере како и чиме се учвр-шћава јавни живот и како се васпитавају народне масе, да не постану стадо двоножних животиња, нити велики марљиви мравињак, него велики уметник, стваралац паметног и радног живота.


6

ХХЕЕРРООЈЈИИ ИИ ММААССАА Као год што жалосни примери пропасти, или

тешких трзавица у неким државама, тако и светли примери мудре лепоте и уређења живота код дру-гих народа, и једно и друго вреди не само за поје-дине државнике: за министре, краљеве или члано-ве парламента. То се тиче сваког човека у народу, сваког грађанина:

- човека и жене, - старих људи и младежи, - грађана и сељака, - оних, који раде главом, и оних, који раде

жуљевитим рукама. Јачина и слабост државе, напредак и пропа-

дање народа не зависи само од врлина или од ни-штавила управника. Управници какви су год, до-бри или неваљали, јунаци или зликовци, они су увек слика свога народа. Они су копија народног духа. Они су дело народних маса. Они су увек она-кви, какав је сам народ. Зато, давно је већ речено да сваки народ има такву управу и такве управни-ке какве заслужује.

Да боље развијемо и докажемо ту важну истину коју, на жалост, људи слабо разумеју, до-зволите да се зауставимо на једној старој филозоф-ско-историјској преписци.

По питању:


7

- Ко чини историју народа? Ко покреће најве-ће догађаје у државном животу и целом човечан-ству? Ко им даје правац?

- Поједине личности, то јест поједини велики људи, хероји, како их назива енглески мислилац Карлајл?

- Или заједнички напори целог народа, буран дух или мртвило народних маса?

Карлајл у својој занимљивој књизи: "Хероји и херојство у историји" проповеда култ и културу хероја. Карлајл говори, да су народне масе грудве мртве глине, које без уметника леже и лежаће не-помично. Али долази уметник, велики човек, хе-рој: Цезар, Наполеон, Петар Велики, Сократ, Му-хамед; и узима глину у своје руке и даје јој један или други облик. Лепе од људи, од масе, шта хоће.

Џингис Кан скупља у азијским степама ми-лионе Монгола и води их да освоје Кину, Индију, Персију, стару Русију.

Петар Амјенски подиже целу католичку Европу, да ослободи Јерусалим од муслимана. Лу-тер чини реформацију. Нерони и Каракале упропа-шћују стари Рим. Политика Бизмарка и Хоенцо-лерна доводи Немачку до ужасних трзавица.

Једном речју, по мишљењу Карлајла, истори-ју народа и чак целог човечанства чине поједине личности, јаке духом и генијални људи, хероји:

- Рамзеси, Ромули, Темистокли, Лутери, Би-змарци и тако даље.

Лав Толстој тврди сасвим противно. Он гово-ри, да то нису поједини људи, нису Наполеони, не-


8

го народне масе, које чине живот, дају правац, ка-рактер и тон свим догађајима.

Карлајл говори, да су народне масе слама, ко-ја лежи и може да изгори и постане ђубре, а вели-ки људи, хероји, то су муње, које падају с неба и запаљују је.

Лав Толстој даје друкчију слику. Он говори: - Замислите да по мору плови велика-велика

лађа. Крстарењем лађа отискује пред собом велику струју.

- Зар ће се наћи когод да каже да та струја ву-че за собом лађу? Јасно је да лађа проузрокује и тера пред собом струју. Снага која покреће, овде је лађа, а струја је резултат, један облик, којим се очитује снага лађе која плови.

- Тако је и са народом - говори Лав Толстој - Кад се у њему роди и скупи снага кретања, народ сам иде напред, сам се покреће. И тера пред собом струју. Издваја из своје средине вођу, који изража-ва његове осећаје и тежње.

Кад би Лав Толстој узео Карлајлово упоређе-ње са муњом, аутор "Рата и Мира" рекао би:

- Заиста, јунак, велики човек је муња, али на-родне масе нису грудве глине, нити стогови сламе. Оне су облак из кога светли муња. Ако је облак пун електрике, муња ће синути. Ако ли пак у обла-ку нема електрике, муња се уопште неће појавити. Облак ће бити само нагомилавање водених пара. Тако је и народ: ако се у њему налазе елементи ве-личине хероизма, онда из њега могу изаћи велики људи, хероји. Ако су народне масе само хладна ма-


9

гла, никаква снага неће у њима изазвати светлуца-ње муње.

У први мах изгледа, да се та два мишљења о јунацима у историји (личност - хероји, или народ - маса) никако не могу довести у склад. Изгледа, да они једно другог искључују. Закључак би био:

- Или има право Карлајл или Лав Толстој. Али та противречност између мишљења Карлајла и Толстоја само је привидна. Карлајл и Лав Тол-стој не противрече један другоме, него се само до-пуњавају. Ту не треба рећи: "или - или", него: "и - и".

Право има Карлајл, право има и Толстој. Они су две стране једног истог новца. Они су две поло-вине једне велике истине. Хероји запаљују, одуше-вљавају масу, али је запаљују огњем, ког добијају од масе свога народа.

Узмите оптичко, увеличавајуће стакло. Оно је шлифовано на особит начин, благодарећи чему скупља у једну тачку раштркане топле сунчеве зраке. На тај начин добија се светла тачка, у којој је скупљена у један фокус топлина хиљада и хиља-да појединих сунчевих зрака. Та светла тачка може да упали дрво, камен, гвожђе.

Сваки велики човек у народу, то је увелича-вајуће стакло које запаљује. Он скупља у својој личности све најбоље снаге, сву генијалност свога народа и тиме запаљује милионе људи свога и ту-ђега народа.

Али ако је небо облачно, ако у атмосфери не-ма сунчевих зрака, никакво стакло неће бити у ста-


10

њу да растопи снежне пахуљице, нити да угреје ка-пи воде.

Швајцарски сир може се направити од млека само оних крава које се хране планинском травом, а холандски сир се прави од млека крава које пасу на плодним холандским пашњацима. Они су мио-мирис свога народа. Наполеон се могао родити у Француској, али не у мирољубивој Кини. Енглеска је дала Дарвина са његовим учењем да је основни закон природе борба за опстанак живота. Русија је дала Лава Толстоја, који је проповедао да се не треба противити злу. Друкчије није могло ни бити.

И тако свуда и увек. Није Вилхелм II гурнуо Немачку у светски рат, него је груби, грабежљиви дух Немачке нашао израза у особи Бизмарка, Вил-хелма, Хинденбурга и Рорбаха. Нису Нерони, Ка-ракале, Комоди упропастили стари Рим, него сиро-машни духом, услед дугих разбојничких ратова развратни римски народ могао је поставити на вр-хунац власти само развратне тиране и џелате.

Сваки ће народ дати било велике, било ни-штавне људе и поставити их на чело власти према томе какво је духовно стање народних маса. Има ли у народу шта добро? Или нема? Развија ли се народни ум, народна воља, народна свест? Или труну, или се трују? Да ли се троше на бедни или чак срамотни живот?

Овде се јавља питање о карактеру живота и рада свију нас. Шта ми радимо у нашој земљи? Ка-кву улогу играмо у судбини свога народа?


11

У јужним земљама има десетак коралских острва. Корали су чудновате наслаге од камена. Ситни полипи избацују из себе и одвајају од себе мале делиће, који неопажено расту, али као резул-тат дају читаве низове острва, на којима могу да живе људи. С друге стране, у јужним земљама жи-ве мали мрави, који су бич становника. Они под-гризају читаве куће, сав њихов намештај. Примо-равају становнике да беже из тих места.

Какве је врсте наш народ у нашој земљи: да ли ствара, или руши?

Као најбољи и најочевиднији пример да бла-гостање земље, и јачина државе, и врлина народа зависи не од воље појединих лица, управника, него од воље самих грађана, може да служи мала, сиро-машна земља са три милиона становника.

Та се земља налази на крајњем северу Евро-пе. Клима је оштра: честе кише, вечне магле, касни мразеви у пролеће и рана зима у августу. Земља неплодна: или голи камен, гранит или ниске мо-чварне долине. Руда готово нема. Земљорадња је скопчана са великим потешкоћама.

Сами становници нису никада живели само-сталним државним животом. Бејаху час под вла-шћу једног, час под влашћу другог суседног наро-да.

Та се земља зове Финска, земља Финаца, а сами Финци своју хладну, али веома љубљену отаџбину називају "Суоми", што у преводу с фин-ског језика значи: "Земља мочвара".


12

ССУУООММИИ

У току многих година бивао сам у разним ме-стима Финске. Бивао сам и лети и зими, и у проле-ће и јесен. Бивао сам у богатим, трговачким градо-вима. Бивао сам и у забитим селима сред језера и шума. Видео сам живот Финаца са свих страна. Видео сам њихов свакидашњи рад, видео њихове празнике, забаве. Проучавао сам њихову музику, литературу, сликарство, позориште, архитектуру. И рећи ћу искрено: свему сам се дивио. И са сва-ком новом посетом Финске, све сам више и више ценио, поштовао и волео тај ћутљиви, на изглед снуждени, издржљиви у раду, малобројни, северни народ.

У Абоу, у малој, скромној приморској варо-шици, на голој гранитној обали, која као зид опа-сује варош, поносно се диже нови музеј уметности. Зграда је у погледу архитектуре необично лепа: из-нутра као год и споља, свака линија, сваки камен, ограда на степеницама, оквир прозора - зауставља-ју на себи поглед и очаравају га.

У музеју су скупљена дела искључиво фин-ских уметника. Малобројна, али у уметничком по-гледу скупљена дела могу да служе на част фин-ској уметности. Како сликарство, тако исто и скулптуре говоре о великој спољашњој техници као и о великој замисли финских уметника. Тако и овде, међу осталим кипарским радовима, особито


13

се истицала велика статуа г. Викстрема - "Фин-ска". Лик је узет сасвим обичан: млада, јака, висо-ка жена, Финкиња. Али у тај лик, што се ретко де-шава, уметник је унео много унутрашњег смисла и осећаја.

Цела слика "Финске" пуна је неке дубоке - дубоке и озбиљне мисли о нечем важном, великом и дубоком. Једна рука, лева, спуштена је. Друга је затакнута у бујну косу и као да подупире главу, која тек што се није спустила под притиском сил-них мисли.

На лицу "Финске" г. Викстрема види се сла-би, једва приметни остатак прошлих патњи. То је лице жене, која је сада и сретна, и јака, и која је уверена у своју будућност, али која је у својој ра-ној младости претрпела много тешких, страшних дана. Иако су ови већ заборављени, ипак их је она проживела. Они су опалили душу земље. Оставили су на њеним становницима свој отисак.

Фински уметници Еделфед, Гебхард, Енкел, Вестерхолм, Халонен и други, као и остали Фин-ци, који страсно воле своју малу, сиромашну зе-мљу, са нежном љубављу сликају лепоте финске природе, али и они, поред оштрог вида уметника, нису у стању да нађу пејзаже, који би привлачили пажњу посматрача.

У природи Финске има много тихе жалости, тужне самоће, али нема ни сурове величине, ни сјаја, који опија. Камење обрасло маховином. Гра-нитне стене. Јела и бор. Снуждене мочваре. Бледо-зелена даљина језера под бледо-зеленим небом.


14

Куд год се макнете по Финској, свуда ћете, ако тражите нека богатства природе, наићи на шу-му и камен. Свуда се ломе стене, теше се гранит, од ког отпадају искре као од шећера. Види се бес-крајни низ сложених дрва, свуда брда балвана и бачава са смолом.

Сиромашни крај. Сиромашан у свему, осим у једноме. Осим енергије и упорности у раду. Осим љубави према својој сиромашној земљи.

У Хелсинкфорсу, у "Атенеуму", у чуварници финске уметности, наћи ћете неколико слика Јери-фелта, Халонена, Бломстета и Рисапена, који ће вам очигледно показати колико напора, труда и лишавања стаје живот Финце у њиховој земљи. Читав низ слика представља један исти сиже. Се-љаци са целим породицама чисте поједине комаде земље и припремају их за орање. Секу и обарају дрвеће. Крче и спаљују пањеве. Преврћу из земље тешко камење. На голе гранитне стене насипају зе-мљу.

Свако парче земље изискивало је много тру-да целих нараштаја. Изгледа да се природа хтела наругати човеку: бацила га је сред мочвара и језе-ра, на голо камење. Али се човек наругао природи. Примио је изазов и победио је природу.

У многим градовима Финске, шврљајући по улицама, наићи ћете на голи гранит, који као да ниче из земље. Коса од камена протеже се дуж чи-тавог кварта као хрпа нагомиланог камења. Ко је видео гола брда у Херцеговини, тај ће разумети труд Финаца. Код нас у Русији, у Новгородској и


15

Псковској области виђају се такве гомиле стења. Тамо их зову: "Ђавољи судови за шећер". Финци су претворили "Ђавоље судове за шећер" у вртове и паркове. На камење су навукли плодну земљу, посадили дрвеће, посејали цвеће.

- Нама су пали у део мочваре и камење, ми смо њих претворили у културан крај - рекоше Финци.

То су показали својим столетним трудом, својим упорним радом.

И све је то учинио један мали народ, једна област чије становништво броји око три милиона: два милиона и триста хиљада Финаца и четири стотине хиљада Швеђана.

* * * Гледајући на Суоми, човек постаје завидан.

У земљи је све малено: и градови су мали, и сред-ства малена, али рад је велики. О нашем словен-ском нераду, несређености, рушењу, распуштено-сти овде нема ни спомена.

Почев од Виборга, само три и по сата вожње од Петрограда, ви се осећате као у неком особитом крају. И Виборг, и Куопио и Улеаборг, и Васа, и Габасдгус, све су то градови, који би се тако рећи могли сместити на једном великом, широком дла-ну, али сви су они као лепа играчка. Чини се као да су тамо све кућице налепљене на картону за изло-жбу.

Улице су широке, чисте, лепо покалдрмиса-не. Дворишта су чиста, станови удобни. У гостио-ницама и на поштанским станицама свуда чистоћа


16

и ред, свеже јело, све удобности, и општа јевтино-ћа. Уз то савесност, која узбуђује сваког странца.

О Хелсинкфорсу, главном граду земље не треба ни говорити. За нас, Словене, овај град може да служи као предмет за очигледну наставу.

Никаквог луксуза, нити бацања новца, ни спомена од расипног живота само да би се човек показао пред другима, све је удешено разумно, ле-по и чисто. Почевши од нове станице, која се нала-зи на главном тргу, у центру града. Ту у близини је и народно финско позориште, и "Атенеум" са шко-лом уметности, и зграда народне скупштине.

Спољашњи изглед станице с трга задивљује својом лепотом и племенитом једноставношћу. Ниједне неприродне линије, а у исто време ничег стереотипног. Унутра је све под руком: и пошта, и брзојав, и товарни одељак, и каса.

Народно финско позориште - дело је нове финске архитектуре. Фински градови сад су пуни нових зграда, које се одликују особитом архитек-туром. Куће за становање, банке, позоришта, музе-ји, цркве, чак фабрике и ватрогасне зграде зидају се тако да свака зграда представља једно уметнич-ко дело.

У том погледу, без претеривања и сасвим озбиљно може се рећи да Финци личе на средњо-вековне Фирентинце. У Фиренци ћете често, про-лазећи по забаченој улици наићи на тако лепо про-чеље неке старе куће да сте у стању читав сат пред њом да стојите. Тако исто и код Финаца. Одакле то племе које живи сред тужног и једноличног каме-


17

ња, мочвара и шума поседује тако јако осећање за лепоту, и погледајте само како се то осећање код њих брзо и снажно развија.

Уметнички музеји Хелсинкфорса и Абоа за-служују најозбиљнију пажњу. Нема их много, али онолико колико их је у уметничком погледу много вреде. Сликарство им је изврсно, скулптура још боља, архитектура понајбоља.

Финац, као становник севера, обично почиње са спољашњим зидовима, а затим прелази на по-кућство.

Са мном је у Хелсинкфорсу једном био један бугарски писац. Он се зауставио пред финским по-зориштем и са средине трга дуго га посматрао са уживањем. Приближио му се, разгледао га са свих страна и чисто са завишћу рекао:

- Да, ово разумем: зграда има свој лик. И сада је гледаш са задовољством, и касније је не можеш заборавити. Није то, као код нас у Софији: поди-гли су народно позориште, утрошили силан новац, а зграда као какав велики сандук.

Позориште није усамљен пример. Финци, кад би хтели, могли би да издају велики албум од са-мих уметничких зграда, које се подижу по целој земљи. У Абоу, на пример, уметнички музеј, или у Тамерфорсу - нови протестантски храм. Не можеш их се нагледати. Не само да су у уметничком по-гледу те зграде лепе него и у целини. Красан је сваки поједини део. Свака врата, сваки прозор, жљеб, све линије углова и карниза. Изгледа да сва-


18

ки камен није положен руком радника, него руком великог уметника.

И приметићете да се све то догађа и развија поред врло оскудних средстава земље. У Финској уопште нема великог богатства, не поседују га ни поједине приватне особе. Па и леја, на којој се мо-гу скупити таленти, није велика: број становни-штва не достиже 3 милиона. А ипак цела Финска може да служи као најбољи пример уређења.

У чему је овде тајна? Да ли у особитој нада-рености месног становништва? То вам неће рећи ни највећи фински патриота.

Ни по способности, ни по измореним леђима и раменима наше радино становништво словенско не уступа ни Финцима, ни ником другом на свету.

Тајна разлике је у другом. Од рада до рада је разлика. Груби рад, рад

вола и бика, рад изнемоглог кљусета, и рад умни, рад просветни. Рад, појачан знањем за десет, сто, за хиљаду пута.

Рад спутани, робијашки, рад без воље, рад по заповести, рад туђих руку. Рад који угњетава. А има рад који храбри. Слободни, самостални рад. Стваралачки, живи рад. Рад са орловим крилима. Ту је управо, у карактеру труда између нас и Фи-наца, за све време од њиховог сједињења с нама па све до последњих дана - велика разлика.

Сиромашне, камените и ретке њиве Финске никада нису могле дати својим становницима хле-ба колико им је довољно да се исхране. Финска од-вајкада живи од жита које купује, и сада увоз жита


19

представља готово 1/3 целог увоза. Али Финска не познаје ни глад, ни сиромаштво.

Зато она на простору, који заузима, који је раван Босни или Далмацији, има 1 универзитет, 1 политехнику, 51 гимназију, 23 реалне школе, 8 учитељских школа, 7 поморских школа, 9 трговач-ких школа, 10 техничких школа, 24 пољопривред-не школе итд, не рачунајући женске. Тај се утисак појачава ако сами одете и уверите се на своје очи какве су школе и како су размештене по земљи.

У Куопију на 15 хиљада становника долазе семинар, лицеј, техничка школа, школа за слепе и за глувонеме, занатлијска школа, неколико народ-них школа, шведска мешовита девојачка и дечачка школа са седам разреда.

У Тавасдгусу има око шест хиљада становни-ка. По изгледу то је сасвим запуштена, провинциј-ска варошица. Са сатом у руци прешао сам је уз-дуж за 7 минута и попреко за 3 минута. У целој ва-роши има само једна гостионица и један ресторан ("Позоришни"), где се у великој сали понекад дају забаве. Али зато школа има силесија. Има: осмора-зредна мушка гимназија, учитељска школа, виша ткалачка школа, две женске гимназије (финска и шведска), две више народне школе (за дечаке и за девојчице), основна школа, недељна за раднике, недељна школа "Слободне цркве".

Нађите код нас варошицу са шест хиљада становника која има толико школа.

У Абоу од милион и сто педесет хиљада ру-баља годишњег општинског прихода, двеста хиља-


20

да рубаља иде на издржавање школа. А како су школе тек уређене?

У мојој младости много сам година предавао у петроградским гимназијама. Просторије тесне, разреди препуњени. После дванаест сати у разре-дима се нема шта дисати. Ваздух је покварен. Уче-ници нису у стању, да слушају. Пажња попушта, наставници се љуте. Ученици сваки час траже да изађу напоље. И то се догађа у престоници.

Гимназије у Виборгу, Тавасдгусу, женске гимназије у Хелсинкфорсу, по спољашности то су мале палате. Школске зграде често су најлепши украс вароши. На пример, у Абоу, високо изнад града, над самом обалом канала поносно се уздиже град, кућа - кула. То је поморска школа.

Отиђите на другу страну у правцу према му-зеју, наићи ћете на једну лепу осамљену кућу. Ми-слите, да је то кућа каквог богаташа са уметнич-ким укусом. То је такође школа, трговачка.

У Виборгу су школске зграде некако све за-једно и сачињавају нарочити кварт зграда са висо-ким спратовима, са широким прозорима, и са сала-ма осветљеним са две стране.

Предавања су у школама распоређена на осо-бит начин. Два сата изјутра, од 8 до 10, два сата по подне, од 2 до 4. Зато ђаци нису никад уморни од дугог седења у затвореном простору. Разреди су увек лепо проветрени.

У слободно време финска младеж зими се клиже на клизаљкама. Лети се рве, купа, игра лоп-те, трчи. Развија прса, мишиће, плућа, руке, ноге,


21

навикава се на издржљивост, учвршћава своје здравље.

Рано у пролеће срешћете на улици много ма-лишана, који иду боси. На њима је лепо одело, што је доказ да нису босоноги због сиромаштва. Од слабости, изнурености, зеленила у лицу, као код наше деце, нема ни трага. Деца расту чврста, као беле печурке, или боље рећи, као да су умешена од најчвршћег теста.

- Школа је наше главно богатство - говоре Финци - Ми немамо ваших руских уралских и си-бирских рудника. Природа нас није обасула својим даровима. Ми све треба да надокнадимо својом енергијом. Морамо захтевати од наших грађана све што они могу дати. У школама ми кујемо нашу младеж као што се у фабрикама кује енглески че-лик. Помоћу школе ми смо овде међу камењем и мочварама створили прилично леп живот од кога је становништво остале Русије још далеко. Оду-змите нам школу и ми смо пропали. Спласнућемо као тесто без квасца.

Услед тога што је образованост у земљи јако раширена, становништво је научено на читање књига и новина.

У музеју у Абоу има прекрасна слика Аксела Галена. Представља сиромашну рибареву колибу. Голи зидови, празне клупе уздуж зидова, дрвени сто. На поду стара мрежа. Под мрежом на једној полици висе суве лепињице од ражи, место хлеба.


22

Стари деда плете, крпи мрежу. Поред њега на клупи, у самој кошуљици, његова седмогодишња унука муцајући чита деди.

Остала породица је на раду. Код куће су дво-је - старо и мало - и обоје се занима књигом.

Новина, као год и школа, има на претек. У сваком граду имају двоје новине. У Виборгу на 18 хиљада становника излазе четири новине, две фин-ске и две шведске. Новине добија готово свака по-родица у селу.

Ја сам видео такав случај. У селу су две сиро-машне, али као обично чисте колибице. Господар једне је старац без ногу, осамљен, као какав изго-рео пањ. Власница друге колибе је слепа старица са десетогодишњим унуком. Преко лета они издају своје избе јевтино. Ово двоје стараца заједно доби-јају новине. Притом унук сваки дан отрчи на по-шту, да донесе новине, а затим поведе своју слепу бабу старцу и тамо им прочита новине од почетка до краја.

Зато овде и у најнижим слојевима мисао не спава непробудним сном, не труне као изваљено дрво. Људи неће да се помире са својим сирома-штвом. Не ослањају се на туђу вољу:

- Што мора бити, биће. Не, као свежа трава у шуми, овде се сваки чо-

век стара да се ископа испод пожутелог лишћа које је на њега нападало. Земља живи. Живи одозго до-ле.

Миња Силапња беше куварица, али се обра-зовала и пише чланке. Она је зачетница великог


23

женског радничког покрета. Покреће низ важних друштвених питања, игра велику улогу у политич-ком животу своје земље. Била је изабрана као по-сланик у сабор.

У Финској не учествује само мушко станов-ништво у изборима за народну скупштину него се и жене бирају као представници народа. А с њима у кругу народних законодаваца почињу да се чују нове речи о питањима о којима пре нису хтели ни да мисле, на које су тако рећи очи затварали.

Претресају се питања о породици, о браку, о положају жене. У целој Финској, као још нигде у Европи, забрањена је озакоњена трговина женски-њем. Нема ни једне јавне куће, која би била зашти-ћена законом.

Народном пијанству објављен је рат. По сво-јој природи Финци су склони пићу, али тој склоно-сти овде нико не повлађује.

У Финској државна се каса не пуни прихо-дом од ракије, него напротив, ракија се као сабла-зан сакрива од народа, што је могуће даље под кључ, у сандуке. У целој Финској ракија се може куповати у великим судовима, кантама од три и по флаше што се добија за пет марака. Такав је суд те-шко купити.

Осим тога, прошле године фински сабор из-радио је и усвојио закон о потпуној забрани прода-вања алкохолних пића, чак и пива, по целој Фин-ској. Овај закон само чека на потврду.

И тако сјајно уређен је и уређује се и економ-ски, и политички, и социјални, и умни, и морални


24

живот масе финског народа. Поштење становни-штва у Финској, или у "Суоми", како сами Финци зову своју отаџбину, просто је за причу. Ко није био сам у Финској, у Суоми, тај ће тешко и верова-ти, и тешко разумети финско поштење. Ничега сличног, осим у Финској, ви нигде нећете наћи.

И све је ово у своје време постигнуто напо-ром младе Финске, за време од 70-80-90 година.

Њихова висока култура дело је целога наро-да.

ССННЕЕЉЉММААНН

Снељман је био најбољи представник нове младе Финске интелигенције. Неколико младих учитеља, свештеника, адвоката и чиновника Фина-ца отпочели су проповед крсташког рата за про-свећивање народних маса. Они су непрестано уве-равали:

- Бити интелектуалац не значи носити го-сподско одело, или имати штиркани оковратник на врату и модерни шешир на глави. Интелигенција, то је мозак народа. Народ вас није васпитао да ви, након тога што сте добили образовање, можете до-бијати лепу плату и увече седети по кафанама и играти карата и домина у такозваним читаоница-ма. У таквом случају ви нисте интелигенција, ви сте интелигентна плесан. Ви треба да будите на-родни ум, народну вољу и енергију, народну свест,


25

народну мисао. Учите народ - сељаке, раднике, ни-же слојеве грађанства, како ће боље живети, како ће уредити бољи живот.

- Учите га, како треба да ради. Учите га, како ће уредити свој сиромашни, али здрав стан. Научи-те га, да чува здравље своје и своје деце. Учите га, како ће уредити радостан породични живот: како треба да муж поступа са женом, а жена с мужем, како треба да васпитавају децу.

- Навикавајте народ на тачност, на ред, на ди-сциплину. Развијајте у народу савесност. Навика-вајте га да цени поредак. Да поштује своја и туђа права.

- У томе будите добар пример народу. - У вашем поступању према народу, било

речју, било пером, покажите, да сте васпитани. - Памтите, да је сва наша Суоми једна велика

породица, и да је сав фински народ, па био то си-ромашан шумски радник или ма који радник, удо-ва праља - ваша млађа браћа и сестре.

- Ваша је дужност, да их васпитате. Да их уведете у породицу старијих културних народа.

- Памтите, да непросвећеност нашега народа, његова грубост, његово дивље пијанство, његове болести, његово сиромаштво, то је све ваша срамо-та, ваш злочин.

Тако су мислили, тако су говорили и писали многи млади народни учитељи, свештеници, лека-ри. Снељман се међу њима одликовао особитом страсношћу и енергијом.


26

Снељман је зими на клизаљкама, а у пролеће и лети чамцем, или чак пешке обилазио један за другим предео Финске. Упознавао се са најбољим људима: са сељацима, који су од природе били на-дарени, с радницима у шуми и у мајданима. Упо-знавао се с најбољим момцима и девојкама. Разго-варао је са њима. Давао им књиге. Узимао њихове адресе и дописивао се с њима.

- У тамним угловима запаљивао би живе све-тиљке. Долевао би у њих уље, да боље горе - како је радо говорио сам Снељман.

- Из једне, две, три иако велике реке не могу се напојити становници читаве једне земље - гово-рио је Снељман. Свако најзабитије село треба да има своју питку воду: језеро, поток, извор или бу-нар. Тако је исто и са духовном жеђу народа. Сва-ко место треба да има своје људе, своје живе буна-ре. Таквим људима Снељман је писао писма, која су се затим слала из једног места у друго. Снељ-ман је у овим писмима (апостолским посланицама: како су их у шали називали његови пријатељи), једне храбрио, соколио, учвршћивао духовно. Дру-ге опет корио. Трећима давао савете, постављао нове задатке, указивао на добре примере других.

На пролазу окупио би око себе пријатеље на-родног просвећивања на пријатељски договор. Го-ворио би им:

- Видите ли како се од конопље праве ужад. Испочетка то је само комад кучине из које се пре-ду танки конци, а од њих се праве ужад, а неколи-ко танких ужади плету се уједно и добијају се де-


27

бели једеци, којима се вежу велике океанске лађе. Тако је и са нашим радом. Ми из појединих раштр-каних добрих напора можемо и морамо да свијамо, да сјединимо једну велику просветну снагу за три милиона нашег народа.

За време школских празника, лети, Снељман је у разним местима по две-три недеље окупљао народне учитеље из читавог округа. Скупило би се стотину и више људи. Испочетка су се скупљали некако слабо. Уморни од рада преко зиме по заби-тим местима, многи незадовољни својим тешким учитељским радом. Неки су говорили:

- Каква је то сада нова измишљотина? Какви су то течајеви? Нас учитеље да уче?

Снељман је знао све то, разумео је и није се љутио. Он је гледао на људе као лекар на болесни-ке: треба их лечити. На првом летњем течају за учитеље Снељман је говорио народним учитељи-ма:

- Драги пријатељи, ја знам како је тежак ваш посао. Знам, како вам је тешко живети у забитим местима где непросвећени становници не цене ваш рад. Разумем и ваш тешки материјални положај. Али шта да се ради?

- Памтите: ми тек почињемо велики рад бу-ђења народа. Ми смо као пионири у новој земљи. Ми на својим леђима морамо понети сву тежину борбе с народном непросвећеношћу. И ту за сада не чекају нас похвале ни саосећање народа; него тешке жртве. А ја вам говорим о жртвама. О њихо-вој потреби. О њиховој неизбежности. На жртве


28

вас зовем. Не зовем све. Зовем оне који пристају на жртве и који су за њих способни. Опростите, рећи ћу отворено, ја знам да, као и у сваком дру-гом звању, међу учитељима је много људи који су по духу далеко од наставе. Они нису чак ни зана-тлије. Они су горе - они су најамници, који не во-ле, који проклињу свој учитељски рад. Ја им прија-тељски саветујем: оставите школу. Тражите друго занимање. Идите у канцеларије. Бавите се тргови-ном. Радите шта знате, само немојте заузимати ме-сто где су нужни људи жива духа и великог зна-ња... Зато су се на моју молбу најкултурнији људи нашег народа, група финских научника, одлучили да сваки од њих одржи пет, шест, десетак предава-ња, да и издалека покажу сву лепоту разноврсних знања, како би затим жељу за науком ви могли предати вашим ученицима.

Народни учитељи у већини су били одуше-вљени Снељманом. Јавили су се као његови по-моћници. Почели су самостално да много уче, да се сами усавршавају. Сваки је од њих постао вели-ка културна снага.

По земљи се разишло десетак, затим стотине великих и малих Снељмана.

ЦЦРРККВВАА

Али није само са народним учитељима сту-пио Снељман у додир у сврху буђења његове драге


29

Суоми. Где год су биле скупштине чиновника, ле-кара, свештеника, трговаца, учитеља, официра, Снељман је увек и свуда одушевљено говорио:

- Сећајте се народа, Ви сте сви изашли из на-рода. Ко сте ви? Јесте ли побегли од ваше непро-свећене браће? Или размишљате како ћете лепше уредити живот вашег народа? Шта сте допринели за културно буђење народних маса?

Свештеницима је Снељман говорио: - Поштовани оци, пастири цркве! Не неприја-

тељ ваш, него син цркве, човек религиозне душе, ја вас молим:

- Будите у ствари пастири вашега народа. Свештеници нису црквени чиновници. Ваш зада-так није само свршавање обреда и свештенодеј-ства. Ваша се служба не састоји само у испуњава-њу црквене службе. Исус Христос је пре свега учио народ чистом, добром, праведном животу. Будио је у људима савест. Будио у њима љубав према ближњему. Учио их је да чине добро. Учио их је како ће од људи-животиња, од људи-зверова начинити синове Божије. Идите народу са живом проповеди живе истине. Немојте говорити вашим досадним, гадним до одвратности поповским јези-ком, којим стотину година као мртви лицемери по-нављате мртве речи. Говорите како би говорио сам Исус Христос вашем народу, кад би сада Он до-шао у нашу Суоми. Оци, пастири Христова стада, у име три милиона финскога народа са сузама вас молим:


30

- Стресите дебели слој ваше мртве сколасти-ке са живога Христа и научите народ да разуме Христову истину. Пробудите у старцима и малима, у младежи и одраслима живу вољу да живе онако како учи Јеванђеље.

У Хелсинкфорсу, престоници Финске, бејаше сабор епископа. Као предмет расправе бејаше:

- Умирање религије у народним масама. - Равнодушност према цркви и непоштовање

свештенства. - Мере које треба предузети у борби са овим. Снељман је молио за дозволу да на сабору

прочита реферат. Испочетка су му отказивали. Ре-коше:

- Сабор је епископски, световњаци ту немају места. Па шта најпосле Снељман који није бого-слов може рећи вишим вођама цркве?

На то је Снељман послао отворено писмо са-бору.

- Ја немам намере да вас учим. Ја, световњак, хоћу да вам кажем зашто је нама световњацима хладно у вашим великим и богатим црквама. Ви велите да је народ охладнео према религији и цр-кви, а ја хоћу да вам кажем зашто се то догодило. Ја вас молим: "Чујте ме као глас из народа", а ви нећете да ме пустите на сабор. Како можете да ле-чите болесног пре него сте га саслушали?

На то Снељмана позову на сабор. И он гово-раше епископима:

- Нећу да вас кривим, нити да вас изоблича-вам. И без мене има их много који оптужују све-


31

штенство. Ја не кривим свештенике. Ја кривим се-бе, кривим друштво, кривим сав народ. Свештени-ци не падају с неба, нити их ветар доноси са мо-чвара. Наше свештенство је тело од нашег тела и кост од наше кости. Наше свештенство, какво је да је, добро или рђаво, то смо ми сами. Оно је изашло из наше средине. Зато кад чујем пакосно осуђива-ње свештенства, ја питам оне који осуђују:

- А колико је код вас поштених, савесних тр-говаца? Имате ли поштених куварица, савесних радника, зидара, ковача? Који сталеж код вас нај-боље одговара захтевима? Ваши адвокати, чланови парламента, ваши новинари, могу ли се они назва-ти со земље? Шта ви хоћете? Између себе не мо-жемо наћи савесних чобана за свиње, а зашто се онда чудите да међу вама нема пастира цркве? А црква ваша то сте ви. И ваши свештеници то сте ви. Они су испечени од вашега теста.

- Зато сам ја дошао овамо, не да вас окривим - говорио је Снељман сабору епископа из целе Финске. - Ја сам дошао к вама као што долази бо-лесник лекару. Дошао сам да вам кажем:

- Народ је груб. Народ је суров. Народ је ла-жљив. Народ је похлепан. Народ не поштује нико-га и ништа. Народ никоме не верује. Подозриво гледа на све и на свакога. Где је ту место за рели-гију? Каква ту може бити религија? У народним масама постоје неке старе црквене навике, одлом-ци сујеверја.

- Зар је томе народ крив? Ко је и где, када и како говорио народу о религији? Исус Христос, а


32

за њим апостоли, сами су ишли међу народ. Гово-рили су просто, јасно у сликама, у причама. Дира-ли су у душу и срце.

- И на хиљаде из народа пошло је за Хри-стом, ишло је Јовану пророку у пустињу... А сада за време великих празника у црквама све је пусто! Људи беже од црквених проповеди. Зашто то? Зато што мртви људи говоре мртве речи, које ништа не казују ни уму, ни срцу народа. Размислите, како и чиме да се помогне овој невољи. То је ваш задатак. Ваша дужност.

- Ја вам пак говорим - настави Снељман - да је народ тешко душевно болестан. Опасно боле-стан. Религија, то је осећај везе човека са светом, са људима, са сваком травчицом у пољу. Ако нема те везе, не може бити ни државе, ни друштва, ни породице, чак ни човека. Недостатак религије у народу није црквено питање. То је опасност за др-жаву. Равнодушност маса према религији може да буде најопаснија болест народа. Узалуд мисли ла-коумна младеж, а такође и умно-сиромашни либе-рализам, да је безбожност знак слободоумља. Без-божност је сиромаштво душе, болест духа. Безбо-жност то је умирање свега што је свето у народу, и као резултат имамо људе-животиње, несавесност, неморал, груби егоизам, разбојништво, дрску мо-ралну раскалашност.

- И ја, световњак, говорим вама, пастирима цркве: Бог умире у души народа! Шта може бити страшније од те смрти? И ако хоћете да будете ис-крени сами пред собом, пред Богом и пред вашим


33

народом, немојте тражити кривце унаоколо. Не кривите ни науку, ни филозофију, ни интелигенци-ју, као што су то увек чинили и чине фарисеји свих вера.

- Кривите себе! - Лечите себе! - Сами се учите како треба учити народ! - Нађите Бога, сами. У себи. За себе. А затим

покажите народу пут Божијем животу. - Понављам, без Бога у души нема народу

спасења. Затим завршавам свој говор вама, еписко-пима цркве, повиком за помоћ:

- Спасавајте наш народ! Дајте му Бога. Не мртве формуле вере, него живи осећај Бога у ду-ши.

Снељман је завршио и ниско се поклонио са-бору. Његов говор учинио је на све јак, иако разли-чит утисак. Једне је озлоједио. Ови су гласно мр-мљали.

- Безобразлук! Дрскост! То је увреда цркве! Исмејава нас!

Други, а то је била већина, што служи на част сабора, ћутали су, али ћутање њихово бејаше нај-боље признање истинитости речи Снељмана. Било их је стид због прошлости, а истовремено су се ра-довали будућности.

Један од најстаријих епископа на сабору, који је у доба детињства Снељмановог био његов веро-учитељ, приђе говорнику, чврсто га загрли и рече:

- Хвала ти! Обрадовао си свог старог учите-ља. Сад могу казати:


34

- Сад отпусти слугу твога с миром, јер су ви-дели они спасење моје и мога народа. Нека ти Бог буде на помоћи! Подижи народ, дижи га. Хвала ти!

Неки епископи после сабора окупили су све-штенике, своје пастире. Дуго су лепо и од срца го-ворили како да се оживи црквена проповед, како да се свештенство уопште приближи народу. Како да му се приближе као прави пастири.

Свештеници су се у многим местима скупља-ли на састанке. Заједнички су читали Јеванђеље. Дубље су проницали у смисао великих истина. По-чели су привлачити на своје састанке религиозне световњаке. Говорили су народу новим језиком. О новим предметима и новим питањима.

Скупљали су посебно младеж, посебно децу. Утицали су на њих. Нису проклињали ни ум, ни науку, ни радости живота, него су тражили да се увек у све уноси дечија чистоћа душе, топлина младићког идеализма.

Народне масе као да су се пренуле. Спремале су се за бољи живот. Многима као да је лакше по-стајало на души. Срца су омекшала. Очи су гледа-ле отвореније, умиљатије.

Снељман и његови пријатељи били су радо-сни. Говорили су:

- Наша се војска повећава. Ми смо добили нове, могуће савезнике на пољу народног просве-ћивања.


35

ККААННЦЦЕЕЛЛААРРИИЈЈАА

1816. године је по уговору приликом сједи-њавања Финске и Русије био уведен нови устав, с новим правима скупштине. Александар I је још једном потврдио, као што је било речено у цар-ском манифесту, "на вечна времена дато од Цара обећање о светом чувању посебног устава земље под влашћу Цара и његових наследника".

У Хелсинкфорсу приликом отварања преуре-ђене скупштине био је збор државних чиновника из целе Финске. Снељман је и на том збору прочи-тао реферат. Он је почео од историје чиновништва Финске за време Швеђана.

- Швеђани су красан народ: паметан, поштен, племенит, љубазан, весео и културан - отпочне Снељман. - Ја волим Швеђане. Имам међу њима много присних пријатеља. Искрено желим Швед-ској свако добро. Али ја сам срећан да наша бедна, запуштена земља не припада више Швеђанима. Ја поздрављам ослобођење нашег народа не од швед-ске државе, него од шведских чиновника.

- Какви су били шведски чиновници у Фин-ској? Они су били двоструко зло: зло за наш народ и зло за шведску власт. То је било зло за сваку власт.

- Чиновници у Шведској - то су паметни, по-штени и вредни људи, али, на жалост, код нас нису били такви. Шведска влада је понављала опасне погрешке многих власти. Пажљиво бирајући чи-


36

новнике у унутрашњости земље, она је на перифе-рији земље постављала чиновничко ђубре, често олош друштвени.

- Као и код свију народа, у шведским бога-тим и угледним породицама било је рђаве деце: ле-ње, несташне, глупе, дегенерисане, деце пијаница, покварених дечака.

- Њих су истеривали из свих школа. Нису их примали ни у какву службу. Сами нису били у ста-њу да самостално предузму неки посао: нису ни-шта хтели да раде, само су лумповали и бацали но-вац.

- Шта да се ради са овим незналицама и лен-штинама? Родитељи и родбина, ако су имали угледну својту, или ако су сами били људи од уплива, намештали су ову изопачену младеж као чиновнике у Финску. Можете замислити шта је урадила хиљада, а могуће и две хиљаде таквих чи-новника! Са образовањем од два-три разреда гим-назије, лењи, морално покварени, они су у Фин-ској проводили више времена у бољим кафанама и у разним местима за забаву, него ли у служби.

- Нису хтели радити, а нису ни умели. Били су груби, необразовани. У служби немарни. Према становништву надувени. Долазили су на службу касно, а одлазили рано. У канцеларијско време пи-ли кафу и пушили, читали новине, брбљали с при-јатељима.

- Ко им је долазио послом, морао је дуго че-кати. Груби послужитељи би викали народу:

- Начелник је запослен. Чекајте!


37

- Кад би се ко докопао таквог "начелника", овај би с испијеним, често пута глупим и неиспа-ваним лицем примао посетиоца, као надувени ћу-ран. Обично га је прекидао, не саслушавши га до краја, и оштро добацио:

- Дођите сутра! Данас сам запослен. - Чујте ме, ја сам са стране. - Сутра! Још оштрије повиче ћуран. - Немам новца да чекам... - Речено вам је: Сутра! Напоље! - У ноћним локалима вино је текло као река.

У читавим ројевима кружиле су скупо плаћене же-не. Све је то стајало много новца. При том у тим локалима свршавали су се такви послови, да су се касније, дознавши за то ужасавали сви поштени људи. Говорили су:

- Шта је то?... Како дозвољавају то у Шток-холму? И како дуго ће то тако трајати?

- Становништво је страдало. Жалило се. Не-годовало. Било је озлојеђено. Постајало је немо-рално, подло. Говорило је:

- Кад управа тако ради, зар ћу ја да пропу-стим тако згодну прилику!

- Сада, Богу хвала, није тако - продужи Снељман - Помало, полагано, ми постављамо сву-да своје финске чиновнике или чак бирамо боље људе међу месним Швеђанима.

- Ми можемо улевати ново вино у нове ме-шине. Цените ово време. Одмах испочетка радите како треба. Истерајте стари дух, да од њега не остане, ни трага. Створите нову, нашу, финску тра-


38

дицију. Нека становништво увиди да сте ви слуге, радници народни, а не паразити његови. Не гледај-те на оне који к вама долазе као на досадне муве, настојте да по могућности свима и свакоме изађете у сусрет. Нека народ зна да ако шта не учините, није зато што нећете, него зато што то није могуће.

- Памтите, да ви чиновници нисте ништа ма-ње васпитачи народа него што су то свештеници и народни учитељи.

- Знате ли ко су главни учитељи неправде? - с дубоком иронијом говорио је Снељман - Чиновни-ци! Представници закона! Они уче народ да не по-штује закон.

- Зато од стране нове Финске ја вас молим, људи закона, помозите нам да код наших грађана васпитамо осећај законитости. Или још више осе-ћај дубоке унутрашње праведности.

Овај говор Снељманов није био усамљен. У целој земљи само становништво је строжије, али истовремено са више поверења гледало на своје чиновништво.

За једно два нараштаја финско се чиновни-штво препородило. Постало је боље у умном и мо-ралном погледу. Могло је служити за углед. Ста-новништво се поносило њиме и благосиљало га.


39

ККААССААРРННАА

По уставу Финска је још за време Швеђана имала своју пошту и свој новчани систем. Имала је и своју војску.

Тако је и остало и кад је Финска прешла под власт Русије. Новац, пошта, касније железнице, об-ласна и градска самоуправа, све је остало финско. Остала је и мала финска војска.

Са прелазом Суоми под власт Русије, Финци су постепено, али чврсто почели заузимати место које им по праву припада као господарима свога краја.

Финском је, по духу, постала и мала финска војска. Већина војника у тој армији још за време Швеђана били су Финци, али то је била само фин-ска кожа за шведску војничку чизму.

Више заповедништво армије, њен дух, однос официра према војницима - све је то било швед-ско.

Швеђани су храбар народ. Шведски краљ Гу-став Адолф за време реформације и Карло XII за време Петра Великог у Русији су прославили шведску војску у целој Европи. Али војна власт Швеђана, као уосталом и у другим земљама, била је аристократска. Чинила је у земљи неку особиту, привилеговану касту. Официри су гледали с виси-не и на чиновнике, и на трговце, и на сву интели-генцију. Народ, нижи слојеви, војници, то је било


40

месо за топове, које је требало држати у грубој, су-ровој дисциплини.

Осим фронта, параде и касарне, официри ни-су хтели ни за шта друго да знају. Све слободно време проводили су у пијанству, картању, у најбо-љем случају на плесу.

Већина је била слабо образована. Готово ни-шта нису читали. Нису имали никаквих друштве-них, а још мање народних интереса. Волели су са-мо да се кочопере и прете оружјем. Били су велики кицоши. Одевали су се у парадне униформе. Били су велики салонски каваљери, вешти плесачи. Али највише су пили и играли карата. С војницима су били груби, често сурови. Презирали су "касарн-ску стоку", тако су они звали војнике.

Млада финска интелигенција, са Снељманом на челу, обратила је озбиљно пажњу на своју вој-ску, на васпитање војника у њој. Многи бољи уче-ници гимназије, чак и ђаци универзитета, после свршетка науке, ступили су у војничке школе, за-тим у војску, те у њој служили по 5, 6, чак и 10 го-дина, док су се у исто доба занимали науком.

Снељман је био израз њихових мисли и осе-ћаја. Снељман је на састанцима ђака, на састанци-ма младих официра говорио, а такође писао у но-винама.

- Војска може да буде најбоља, најзахвалнија, најодговорнија школа за народ. Памтите само: од читавог становништва земље, често из најзабити-јих места, избивају на хиљаде најздравијих људи у најлепшем добу њиховог живота.


41

- Растављају их од породице, од њиховог обичног посла, и на хиљаде их сакупљају на дуже време у касарне. Овде их хране, одевају, дају им потпуну опскрбу. Приморавају их да раде, често и сувише, али у сваком случају тај је посао за њих потпуно некористан када се врате у свој пређашњи живот.

- Најкултурнији на изглед народи, на жалост, још не умеју да живе у миру - говорио је Снељман. Давнашња злоба и разбојништво наједанпут плане из њих, као год што бурно море за час потопи неку обалу. Против крваве поплаве треба се бранити на-сипима. Свака је војска скупоцени живи насип, ко-ји грудима хиљада својих јунака чува границе сво-је отаџбине. За својим леђима она ће дати своме народу мир и слободу рада.

- Војска, то је нарочити самопожртвовани ка-луђерски ред - говорио је Снељман. - А ми, који нисмо војници не умемо довољно да ценимо и да поштујемо своје живе насипе, где је свако поједи-но зрно песка жив човек. И хиљаде ових комадића песка, ако буде потреба отићи ће и умрети за нас, за наш миран живот.

- Када било где на улици, у пољу, у трговини, или чак у кафани, видим официра или војника, имам жељу да их уљудно поздравим. Хоћу да им с љубављу кажем:

- Мили! Рођени! Драги! Због нас, због мене, ви сте се посветили тешкој служби одбране отаџ-бине. Нека вас Бог чува!


42

- Помислите само - наставио би Снељман - сваки војник у касарни, та то је живи драгоцени камен. И таквих живих драгоцености скупља се сваке године више хиљада. Држе их на окупу дуго времена. Не само да је жалосно, него би било управо грешно, кад би после дугог боравка међу нама ови живи брилијанти отишли од нас изгреба-ни или чак испребијани.

- Наша нова финска војска мора бити нова и по духу и по обичајима, и по развићу, и по резул-татима службе у касарнама - одушевљено су гово-рили нови млади официри, Финци, Снељманови духовни ученици. - Војници нису касарнска марва. Војник је млађи непросвећени брат, кога је мати-отаџбина послала мени на васпитање. И када се он после свршене службе поврати својој кући, отаџ-бина ће ме питати:

- Кога си припремио? Какве си отпустио од себе стотине и хиљаде младих, зелених младића, које сам ти поверила.

- Официр није војнику само брат. Није само његов старији друг у рату. Официр је учитељ вој-ника. Његов васпитач. На одговорности официра је и тело војника (његово здравље), и глава војника (његов ум, његов мозак), и срце војника, његова душа (његов карактер), његова савест, његово раз-умевање живота, његов однос према људима, пре-ма родитељима, према животу.

И млади фински официри, радници у новој финској војсци, код таквог разумевања својих ду-


43

жности нису се бојали потешкоћа у служби, него су са усхићењем, ватрено говорили:

- Та, шта је то?... Не само за време рата ми можемо да будемо корисни својој отаџбини. Ми можемо да служимо своме народу сваки час свог боравка у касарни. У сваком додиру с појединим војником. До сада је често сама реч "касарна" зна-чила као псовка. У друштву би се чуло:

- Понашајте се пристојно, нисте у касарни. - Миришете на касарну. - Касарна га је покварила... Сада пак касарна може и треба да постане

друкчија, мислили су млади официри - Финци. Ми ћемо од касарне начинити народну школу. Учини-ћемо је народним универзитетом. Војници ће се радо сећати касарне. У народу ће се с поносом го-ворити о касарни:

- Касарна га је поправила. - То га је касарна васпитала: развила га је,

учинила га спретним, поштеним, марљивим, уљуд-ним, услужним, уредним.

Тако су Финци - официри усрдно прионули на своју велику апостолску мисију у касарни. Мно-го су радили сами на себи. Пазили су на сваки свој корак. Преуредили су сав живот у касарни.

Раније је у касарнама све било нечисто, неу-добно. Као обично, у касарни је све било оскудно. Ваздух је био загушљив, кисео. Војници су били немарно одевени. Гладовали су. Често су боловали од рђаве хране. Старији су их често поткрадали у свему: у храни, у оделу, у обући, у огреву, у издр-


44

жавању зграда. С војницима су грубо поступали. Најциничнија псовка спадала је у дужност.

Сад се све наједанпут променило. Касарне су очистили. Непрестано су их ветрили. У слободно време, у дворишту и око куће сејали би траву, гаји-ли цвеће. Цвеће у саксијама појавило се у касарна-ма. На прозорима завесе. По поду уски ћилими и отирачи за ноге. На улазу су се брижљиво чистиле ноге. Обућа и одело су се такође чистили. Војници су се једном недељно купали.

Упоредо са спољашњом чистоћом, неговала се и унутрашња чистоћа.

Из старих времена остала је изрека о пијан-ству и грубим псовкама Швеђана. Говорило се:

- Пијан као Швеђанин. - Псује као шведски војник. Заиста, за време Швеђана у касарнама се

ужасно много пило и свуда унаоколо разлегале су се најгадније псовке. Псовали су војници, псовали официри, псовали генерали. Псовали су у љутини, псовали у пријатељском разговору. Гадно су псо-вали. Псовали су гадно и матер, и Бога, и Христа и сунце, и небо. Као да се излио потоп од најгадни-јих псовки.

Млади официри Финци почели су у касарна-ма да употребљавају сапун. Научили су војнике да изјутра, и увече, и пред сваким јелом перу руке. Узели су за њих пешкире, зубне четке. Научили су их да чисте зубе.

Кад су их научили да држе уста чиста, гово-рили су им о чистоћи језика, о чистоћи говора. Пре


45

свега ниједан од њих није псовао. Били су строги. Нису дали да се војници распусте. Захтевали су најстрожију дисциплину, али без раније војничке праксе.

Раније, не само војници, него и официри, че-сто људи из бољих породица, сматрали су најгору псовку за неку врсту јунаштва, елеганције, готово као неки захтев војне службе. Постојали су наро-чити специјалисти за уличну псовку. Они су се хвалили да могу бесконачно разноврсно да псују.

Млади официри - Финци, створили су и енергично уводили у живот нову моду.

Они су говорили: - Касарна, то је наш општи породични дом.

То је наша катедра. Што је свештеницима црква, то је нама касарна. Ми овде треба да будемо уљуд-нији него у женском друштву.

Тако су млади официри и речју, и примером утицали на војничку масу:

- Немојте претварати касарну у пијану кафа-ну или у нужник. Немојте пљувати на под, чувајте чистоћу пода. Немојте запљувати ваздух грубом псовком, чувајте чистоћу свог језика и чистоћу ушију ваших другова. Груба псовка је горе него лавеж пса. То је знак умне и уопште моралне не-културе. Ако хоћете да покажете своје јунаштво, тражите други племенитији и лепши начин:

- Бавите се спортом. Учите лепо и дуго пли-вати. Брзо се клизати на клизаљкама. Спретно се рвати. Чинити скокове у дужину и висину.


46

- Учите певати, свирати на једном или дру-гом инструменту. Учите лепо плесати.

- Учите да се лепо понашате у друштву. На-стојте да будете занимљиви у разговору. Читајте и слушајте поуке. Памтите их.

Тако су млади официри постали најбрижнији педагози. И поред многобројних војничких вежби, сваки је од њих налазио дневно сат-два за васпита-ње војника.

Приређивали су војничке игре, забаве, разо-ноде. Учили су војнике како ће оснивати певачка и музичка друштва, плесне течајеве, течајеве за цр-тање.

Са онима, који су били слабо писмени посту-пали су, као с ученицима. Приређивали су зајед-ничко вечерње читање. Разговарали су се. Читали су приче разних народа, занимљиве приче о дога-ђајима и делима разних јунака. Показивали су на платну слике из историје отаџбине и других наро-да. Показивали су им градове и лепе пределе Суо-ми и других земаља.

Многи су често говорили о томе како сваки војник, кад се врати кући, може да буде од велике користи отаџбини.

- Тамо људи живе као кртице, у рупи. Шта виде, и шта чују? И ви сте онда постали попут кр-тица. Биће вас стид, ако се опет као кртице вратите у кртичњаке! Будите весници новог живота. Идите и пробудите успавани ум у вашим забитим мести-ма. Будите нова гарда. Гарда мирног културног ра-да.


47

- У војсци постоје особито заслужни пукови. Пукови јунака. Они сами себе, а и други их назива-ју: "пукови смрти". Хусари смрти, драгуни смрти, стрелци смрти и тако даље. То значи да они обећа-вају да ће у случају потребе у боју умрети сви до последњег. То су прави јунаци. Не мање јунаштво него што је умрети за отаџбину - јесте живети за отаџбину. Учите, радите за добро отаџбине, за на-предак свога народа.

- Како код вас обрађују земљу, како сеју, ка-ко спремају жито?

- Како код вас припремају млечне производе, како ли шумске?

- Како се баве занатима? - Како код вас поступају људи са женама? - Како родитељи васпитавају своју децу? - А ево како се све то ради у земљама где на-

род паметно мисли. Зашто сви хвале и скупо пла-ћају енглеско сукно, чешко стакло, холандску ри-бу, ирске овце, француско вино, дански путер, бра-зилске чипке, швајцарске краве, америчку лозу, руско крзно и кожу, шведски картон и шведске шибице? Зато што се тамо те ствари и најлепше из-рађују.

- Настојте да тако буде и код нас - непреста-но су понављали својим војницима млади офици-ри, Финци.

Објашњавали су им, учили су их, како се све то може постићи у Финској.

- Ко ће то урадити? Ко ће научити ваше не-просвећене очеве и браћу по селима? Ко ће стићи


48

до забитих места посред блатних мочвара и непро-лазних шума? - питали су племенити педагози сво-је војнике и додали би:

- Ви! Пре свега ви! Тада ваша села, ваша отаџбина неће ништа изгубити, што сте ви тако ду-го били затворени у касарни. Нарочито ћете ви за њу бити драгоцени добитак. Донећете са собом ве-лике проценте. Дошли сте у касарну као дрво, а из ње ћете изаћи као живо светло, као моћна чудо-творна топлина.

На тај су начин официри финске војске по-стали једна велика културна снага у њиховој ди-вљој, лишеној природног богатства Суоми.

Војници су ценили своје старије другове у војсци. Волели су их. За време службе бојали су се, да их не разљуте: сами су пазили на владање својих слабијих, распуштених другова.

По повратку у родно место, војници су често писали својим официрима. Са захвалношћу су се сећали службе у војсци. Јављали су им како сад друкчије, другим очима гледају на живот око себе.

Писали су им о својим плановима, тежњама. Тражили су њихове савете. Молили су их да им наруче потребне књиге, новине.

По читавој земљи, до најзабитијих места ус-постављала се племенита, дивна духовна веза ка-сарне са становништвом. Касарна је постала вели-ка ткачница, где се ткало платно новог, културно-чврстог и културно-лепог народног живота.

Касарна је престала бити страшило народа. Касарну су почели ценити. По селима и по варо-


49

шима могло се чути, како родитељи говоре лако-умном, несташном, или грубом сину-момку:

- Кад ће једном већ доћи време да идеш у вој-ску? Можда ће те касарна поправити.

- Касарна ће изменити делију - говорили би суседи - И од горих битанги тамо су начинили "људе". Сетите се Пеке Јуксеина, погледајте на Ру-ђу Антонена. Изгледало је, да су ти дерани пропа-ли. А кад су се вратили из војске, оба су били мла-дићи за пример. Ми бисмо хтели да наши синови буду такви. Излази да касарна зна боље васпитати младе људе него ми, него наша породица.

- Да, да, да - говорили би старији - Заиста ми смо били слепи. Мало смо разумели. Слабо живе-ли. Богу хвала, нови људи отпочињу живети на нов начин, да боље, паметније, лепше уређују жи-вот.

Касарна је умно и морално сама узрасла. Ум-но и морално подизала је народ, као што добар квасац подиже тесто.

ФФУУДДББААЛЛ

Једном је била велика фудбалска свечаност. Једно од главних фудбалских друштава славило је десетогодишњицу свог постанка. Била је једна ве-лика, општа утакмица. На крају утакмице била је свечана конференција са говорима.


50

Учествовали су љубитељи свију врста спор-та. Ту су били и Снељманови пријатељи.

Снељман је пак био почасни председник јед-ног од највећих друштава, која су учествовала у борби. На свечаној седници Снељман је рекао:

- Мило ми је да се наша финска омладина ба-ви спортом. Разноврсне и са смислом, физичке ве-жбе имају огромну васпитну вредност. Стари Гр-ци, народ мудраца, нису узалуд веома ценили гим-настику, рвање, трчање, бацање у даљину. Физич-ке вежбе развијају еластичност и спретност тела. Тело од њих постаје витко, ход лаган, покрети ле-пи.

- Варошки живот уз дуго седење, често у те-сним и загушљивим просторијама, може да унака-зи тело. Слаби мишиће. Трује крв. Људи постају троми. А к томе још бесмислено дугогодишње школско образовање. Претварање живог знања у школску сколастику. Преоптерећивање мозга изво-дима из књига: годинама, именима, мерама, фор-мулама, мртвим законима.

- У Немачкој маса деце у школи носе наоча-ре. То значи да имају покварен вид. По варошима код већине деце искривљена су леђа, угнута прса, танке ноге, слабе руке, бледа лица; изгледају замо-рена, као биљке без ваздуха. Човек добија жељу да их изведе у околину града. Да их примора да трче, скачу, да се рву на трави. Да дубоко дишу.

- Грци су тако и радили. То исто чинимо и ми. Али савременици Сократа, Фидије и Перикла


51

поставили су на основу животне мудрости прави-ло:

- Ништа одвише! То значи да не треба да бу-де никаквих крајности. Никакве једностраности. Све са мером. Све у своје време. И све на свом ме-сту.

- Још су савременици Сократа, Есхила и Ари-стофана злобно исмејавали одвојеност мисли од живота, мртвило и слабост интелигенције.

- Велики аутор бесмртне сатире "Похвала глупости" немилосрдно шиба пуноглавце, како он назива књишке мудраце, сувопарне теоретичаре.

- Генијални аутор "Гуливера" Свифт, колико места посвећује исмејавању свих страна живота Лилипута, народа патуљака, који се као жабе нади-мају, како би представљали народ великих људи, исто толико места (једну целу посебну главу) Свифт посвећује подругљивом описивању нака-зног живота, наказним сликама Лапута. Лапути су народ са великом отеченом главом на танком вра-ту и на слабим раменима. Сав је њихов живот уре-ђен по књишким формулама, геометријским црте-жима... Све је код њих ружно и наказно, као што су ружни и наказни они сами.

- А ја не желим - говораше Снељман - да на-ша будућа Суоми, о којој сањамо ја и моји пријате-љи, наличи на Лапутију. Нама не треба ни Лили-пут, ни Лапут. Али ми нећемо да Финци буду на-род јаких ногу, а слабог мозга. Доле биволске но-ге, а горе овновска глава, празна или чак само ла-гана лобања, као каква кутија, таква нас слика не


52

заноси, не одговара нашим сновима о величини на-шег малог народа.

- Ви се заносите успехом фудбала у Финској. Ви кликћете од радости, велите да је наше дру-штво "Јака нога" било позвано на утакмице у су-седне земље: Шведску, Норвешку, Данску, да је "Јака нога" била чак у далекој Мађарској и да је та-мо победила. Ваша ме радост не весели.

- Ја бих више желео кад би у нашој драгој Суоми било неколико друштава са називом "Јака мисао", "Велико дело", "Млекарство", "Најбоље ја-је", "Изабрано зрно", "Бело платно", "Чиста са-вест", " Нове идеје", "Понос механике", "Сити на-род".

- Ја бих хтео да ви, млади Финци, не побеђу-јете само Мађаре, него и Немце, и Французе, Ен-глезе, али не ногама ударајући лопту, него главом и срцем, и вољом на пољу науке, вештине, тргови-не, разних заната, мудрог законодавства, у борби народа за добро уређење своје отаџбине.

- У тој великој борби на жилавим ногама фудбала нећете далеко стићи. За одбијање лопте главом треба чврста лобања, а најчвршћа лобања је у овна.

- Ја не мислим да је овновска глава понос финске младежи.

- Потражите и упоредите фотографије Сокра-товог портрета и знамените статуе Херкула. У Со-кратовом портрету пада у очи глава мудраца, вели-ко-велико чело, место за смештање мозга. Изгледа као да мозак излази из чела, будући да му је тамо


53

тесно: тако је он велик. То су чело и глава Сокра-та.

- Сад погледајте на статуу Херкула. Пре све-га вас поражава моћна, тешка, жилава фигура јуна-ка из старогрчких предања. Тело масивно, почива на дебелим, као брвно ногама. Мишићи руку, као испревијани морски једеци. Широка рамена, висо-ка прса. Врат као у бика, а глава непропорционал-но мала. Ниско чело.

- Све говори да се пред вама налази огромна физичка, али нипошто не интелектуална, духовна снага. Херкул је човек снажна тела, чврстих кости-ју, јаких мишића, али то није човек великог ума, није витез мисли и духа.

- Ја вам не предлажем да изаберете или главу Сократа или главу Херкула. Ја вам велим:

- У потери за биволским ногама не заборави-те да се побринете о Сократовој глави. Немојте остати са као камен тврдим овнујским челом. Пам-тите правило:

- Засвирај, па за појас задени. Младој Фин-ској не требају људи који само знају да терају ко-жну лопту. Њој требају моћни покретачи економ-ског, социјалног, умног и моралног живота фин-ског народа.

- Немојте подражавати бедне шарлатане сла-бо културних народа који почињу да изучавају жи-вот културних народа са дворишних степеница, са сандука за ђубре.


54

- У Паризу изучавају шантане. У Немачкој почињу од кафана, у Енглеској узимају фудбалску лопту.

- Гледајте навише. Идите у собу за рад у Европи. Идите у храмове мисли. Радите на развићу вашег духа. Памтите заповест: "Здрав дух у здра-вом телу".

- Запамтите: - Ваш је задатак, финска младежи, не да ви-

соко и далеко добаците ногама тешку лопту, него да високо уздигнете свој народ. Да подржите на-предак наше отаџбине.

РРООДДИИТТЕЕЉЉИИ ИИ ДДЕЕЦЦАА

Све своје лепе наде у будуће буђење Финске, Снељман и његови пријатељи зидали су на мудром васпитању младежи. Младеж је била његова вели-ка љубав, а у исто време велико болно место.

Догађало се да је Снељман често у очи грдио младеж, али ју је пред старијима увек ватрено бра-нио, особито кад би старији, као што је то обично увек и свуда, грдили младеж, кад би говорили да је младеж покварена, да од ње неће ништа добро иза-ћи. Снељман је говорио старијима:

- Немојте кривити вашу младеж, кривите са-ми себе. Ваша је младеж онаква како сте је васпи-тали. Како ви васпитавате вашу младеж? Никако. Матере су заузете домазлуком, кухињом, спрема-


55

њем соба, прањем веша. Очеви су заузети слу-жбом, трговином, пословима. Увече седе по кафа-нама и клубовима, играју карата. С децом се никад не забављају, немају времена, мучно им је и досад-но.

- С децом не говоре. Не интересују се њихо-вим животом. Кад су слободни, мало их помилују, дају им слаткиша, играчака, а затим:

- Но, хајте децо! Играјте се сами! - Другим речима то значи: - Одлазите нам с очију. Радите шта хоћете.

Само нас оставите на миру. - Дечије време, дечији ум, дечија душа, као

запуштена ливада, остају празни. Ничим се добрим не засејавају. Деци ако и говоре о добру, о истини, о љубави, говоре неким укоченим, досадним, ту-ђим речима. Неће и не знају да заинтересују дечији ум. Не загревају њихову осетљиву душу.

- Искрено говорећи, деца и поред родитеља, и поред многих тетака и стричева, у кући расту као сирота.

- Децу, могуће, и добро хране, одевају, брину се о њиховом здрављу, али управо врло мало ми-сле о здрављу, о чистоћи, о храни дечијег ума и де-чије душе.

- Доиста, треба се чудити; како наша деца ни-су још гора него што су.

- Док деца расту, кад почињу да разумевају све што чују, шта виде око себе, у породици?

- Када по улицама и трговима вароши и села, у двориштима кућа леже хрпе ђубрета и заразне


56

прашине, сви се буне да станови нису хигијенски удешени и не чуде се да је здравствено стање ових места ужасно, да људи овде болују и на хиљаде умиру. Дегенеришу се.

- Сада промислите, родитељи, и искрено, по души, реците: да ли је умно и морално здрава по-родична средина где се изграђује и ствара карактер наше деце?

- Деци говоре: "Не лажи, не варај! То није ле-по, то је гадно! Грех. Бог то не воли. Зато ће те ка-знити". А сами лажу и варају. Лажу један другога. Лажу туђина. Лажу децу. Говоре: "Немој никога вређати, немој бити груб и зао", а сами су и груби, и зли, и вређају. Једно говоре, друго раде.

- Деца то брзо опазе. Испочетка се чуде. Не разумеју, како то њихов отац и њихова мати, који су за њих вредели као закон, како они чине оно, што је по њиховим речима: гадно, ружно, грех.

- Затим почињу разумевати да родитељи го-воре једно, а чине друго. Тако деца престају по-штовати своје родитеље. Не цене њихове речи о томе шта ваља чинити, шта не ваља. Слушају речи о добру и злу као досадне непотребне речи.

- Родитељи се непрестано туже да их чак ма-ла деца не слушају, да су тврдоглава, покварена. А ко први квари нашу децу? Ко их учи да не придају никаква значења нашим речима? Ми сами, очеви и мајке.

- Не захтевајте од деце љубави, поштовања и послушности. Немојте мислити да ћете то постићи претњама, псовкама, казнама. Понашајте се пред


57

децом тако да вас она поштују и воле због ваших врлина.

- У Библији има прича о томе како је једном Мојсије кад још није био вођ јеврејског народа и кад је чувао стадо близу горе Хорива, видео како гори жбун, гори, гори и не може да изгори. По би-блијској причи, Мојсија је занимало да дозна шта је то. Приближи се жбуну и зачу глас:

- Мојсије скини обућу с ногу твојих. Место на коме стојиш света је земља.

- Ова библијска прича има дубоки смисао за људе и за народе свију времена, ако људи и народи отпочињу какво велико дело. Прича вели:

- Великом, чистом и светом делу немој се приближавати нечистих руку и ногу. Чистом делу требају чисте руке. Великом делу треба приступи-ти са озбиљном, потребном спремом.

- Свака породица која има децу, то је један живи горући жбун. А с каквим прљавим ногама и рукама, у каквој прљавој одећи прилазимо ми томе жбуну! Као год што су родитељи, и отац и мати, често код куће неуредни, те ходају без горњег оде-ла, само у нечистом рубљу, тако су нечисти и у својим речима, делима, у свом узајамном односу према деци.

- Да не говоримо о грубости и нискости свађе међу родитељима пред децом, кад често отац и ма-ти хоће да напакосте једно другоме и довикују де-ци:

- Гледајте децо какав вам је отац! - Уживајте каква вам је мати!


58

- И тако даље, нове грубости, нове псовке. Узмите уопште домаће, мирне разговоре. Са свију страна купе се сплетке. Празно, досадно брбљање. Ситне тужбе. Бедни снови о сувишном динару, шареним крпетинама, незнатној повишици у слу-жби.

- Као нека густа мочварна плесан у којој деца чепркају 15-20 година као жабе! А затим се стари-ји чуде зашто младеж не лети под небеса, по подо-бију орла, зашто су им деца без крила.

- А дозволите да вас запитам, очеви и мајке, да ли су поред вашег васпитања ваша деца уопште могла добити крила? Или сте им ви одмах, у зачет-ку, до корена ломили та крила?

- Кад деца одрасту, постану младићи и девој-ке, почиње се разговор о будућем животу и раду младежи.

- Мисле о томе како ће их, и куда ће их сме-стити.

- У инжењере, у чиновнике, у трговину, у докторе, у адвокате. Траже пробитачну службу, пробитачно занимање. Девојкама траже имућне ве-ренике.

- Корист, корист и корист. Настоје да што бо-ље "сместе" децу. Да их поставе на неко топло ме-сто. И држе да тим извршавају дужност и љубав према деци.

- Том приликом лепо је рекао Лав Толстој: - Један од главних узрока тешких "неуредно-

сти" у животу састоји се у томе што свако жели да


59

се добро "уреди" у животу, а нико неће да "уређу-је" живот.

- Сви хоће да примају од живота, а нико и не мисли да њему шта даде. Улазе у живот као егои-сти, пљачкаши, експлоататори, паразити. У том паразитству виде мудрост живота.

- И ту "мудрост" живота калеме деци дуги низ година њиховог боравка у породици. Ко им ка-леми? Родитељ?

- Деца и младеж расту, као егоисти, воле ис-кључиво себе, то су људи ситне и бедне душе. Ле-њи. Лакоми. Похотљиви. Распуштени.

- На крају крајева, немају ни љубави, ни по-штовања ма према коме, ни према чему: ни према отаџбини, ни према људима, ни према раду, ни према великим идејама, ни према родитељима, па чак ни према себи самима.

- Шта сејемо, то ћемо и пожњети. - Шта скувате, то ћете и појести. - Остављате дечији ум и душу као забачену

пустош на којој расте коров, коприва, чичак и дру-го.

* * * - Очеви и мајке, немогуће је даље тако оста-

вљати децу: без васпитања, без разумног и пуног љубави обрађивања њиховог ума и срца. Рећи ћу друкчије, то је неморално, злочиначки. То није са-мо ваша лична породична ствар. То је питање дру-штвено, народно, државно.

- Стварајте какве хоћете уставе, изборна пра-ва, издајте најлибералније законе, верујте у чудо-


60

творну снагу социјализма или комунизма, али ако стотине хиљада наше деце буду улазила у живот као ситни, ништавни људи, и поред свих парламе-ната наш ће живот бити бедан, чемеран, наказан. Чиновници ће бити немарни. Министри ће бити политички лажови. Посланици - шпекуланти на рачун народа. Школа ће бити сушара ума и срца нових нараштаја. Штампа ће наличити на уличну лепотицу, која живи од продаје својих дражи.

- Народне масе биће сито или гладно стадо у коме ће расти злоба и мржња према вишим класа-ма, жеља за осветом и рушењем свега што је над њима, али што им је туђе.

- То није оно што од вас чека нова, будућа отаџбина. Нова Суоми биће оне нове јеванђеоске мешине у које ми морамо улити ново вино. Вино мудре и поштене државности. Вино снажне ради-ности ума, савести и воље народних маса. Вино устројства свеопште ситости, општег благостања, општих права на слободно самоустројство разум-ног личног и народног живота.

- Очеви и мајке, хоћете ли да будете такви нови виноградари? Хоћете ли изнова да обрадите винограде ваших породица и да их засадите новом, бољом лозом?

Снељман и његови пријатељи држали су сто-тине оваквих говора по варошима и селима. Роди-тељи су слушали и почели су да размишљају о бо-љем васпитању деце и младежи. Почели су да раз-умевају своју велику одговорност за развитак и ка-рактер своје деце.


61

У многим местима основала су се родитељ-ска друштва. Очеви и мајке скупљали су се и раз-говарали о свом неуспеху у васпитању младежи. Користили би се стеченим искуством. Позивали су познате педагоге и психологе. Они су путовали по земљи, држали предавања о томе како треба васпи-тавати децу. На основу искуства и научног опажа-ња објашњавали су природу дечје душе.

Говорили су о недостацима и болестима деч-јег духа, о начину како да се поправе.

Пробудила се и почела умно и морално да се подиже финска породица.

ККААРРООККЕЕПП

Око Снељмана се окупио круг финске инте-лигенције. Тај круг се непрестано попуњавао при-доласком нових културних радника. Снељманов-цима су се придружили и млади професори са уни-верзитета у Хелсинкфорсу, и свештеници из заба-чених села, и неколико напредних трговаца и фа-бриканата, многи лекари, чиновници и адвокати из провинције.

Сви су радили. То су били у најбољем сми-слу речи мисионари културе. Радили су неуморно, несебично. Са надахнућем.

Скупљали су старе књиге. Бирали су најбо-ље. Слали су их у села помоћу покретних библио-


62

тека. Мењали су их премештањем из једног места у друго.

Приређивали су испочетка једном у два-три месеца, а затим сваке недеље популарна предава-ња и читања из хигијене, пољопривреде, решавали питања морала и савести.

Бирали су најбоље и најдаровитије предава-че, одане свом послу. Слали су их по читавој зе-мљи.

На тај начин настала је нека врста народног универзитета са стотину путујућих професора, ко-ји су сви били истакнути говорници, врло зани-мљиви. Људи јаке, здраве мисли. Они су ширили у народу најразноврснија знања. Будили су мисао и код најтупљих људи. Изазивали су код сваког по-јединца потребу да нешто ради, да се прикључи културном просвећивању и уређењу отаџбине.

Било је дирљивих случајева. Сељаци су доно-сили путујућим професорима путер, мед, јаја, платно, тканине и везене ручне радове. Молили су:

- Узмите. Понесите својим породицама. Ви нама доносите ваше знање, ваш ум, бринете се о нама. Дозволите да вам скромно, чиме можемо уз-вратимо за то. Та то су само незнатни проценти од оне користи и од оне радости коју нам ви чините.

* * * Кад се навршило 25 година усрдног и неу-

морног рада народног универзитета, у Снељмано-вој отаџбини, у Куопију, бејаху велике народне свечаности.


63

При крају седнице замоли реч богати трговац Јарвинен, "Слатки краљ", како су га звали у чита-вој земљи. Јарвинен је говорио више од једног са-та, и сви, не гледајући на умор од пређашњег гово-ра, слушали су Јарвинена с великом пажњом. Он је говорио:

- Ја сам био сиромашан, мали трговац. У де-тињству сам продавао из корпе слаткише по ули-цама. Затим сам износио ситне слаткише на пијацу и тамо их продавао. Велики трговци давали су ми кредите од две-три стотине марака за медењаке, бомбоне, суво воће, и ја сам их увек тачно плаћао. Волели су ме, обећавали с временом да ми више помогну, да могу да отворим дућан.

- Био сам сит, пристојно одевен, имао сам ле-пу собу. Али мени бејаше, како бих казао, мени бе-јаше досадно. Да досадно и некако тескобно. Често сам мислио:

- Мали дућан, мали купци, мали ћар... И тако целог живота: све мало.

- Господо! - рећи ће Јарвинен ученим преда-вачима - Немојте да вам буде досадно да чујете моју историју. Од дечака са корпом слаткиша не постају сваки дан "Слатки краљеви", који касније могу да дају сто хиљада марака за позориште у родном месту и да оснују велике, лепе локалне но-вине, као што је то учинио Јарвинен.

- Ово вам говорим, не да себе похвалим. Није овде место да се пред свима хвалим. Пред вама са-да не говори Јарвинен - Слатки краљ. Пред вама, у мојој особи видите млади, јаки, здрави фински на-


64

род. Народ беде. Народ који једе хлеб од ражи, по-мешан са кором. Народ који је осуђен на тешки, робијашки, незахвални рад усред мочвара, или усред голог камена.

- "Слатки краљеви", мецене вештина међу њима су ретке птице. Али Јарвинени нису ретко-сти. Нису усамљени. Нису случајни изузеци. Јар-виненима је име легион. Нас има на хиљаде у на-роду. Јарвинени крче шуму. Јарвинени ломе каме-ње. Јарвинени у мрачним, тесним и влажним по-друмима мећу закрпе на подеране ципеле.

- И многим, многим је тескобно у њиховом бедном послу. Досадно. Није им тешко, ми се не бојимо рада и невоље. Не завидимо, ако други бо-ље живе. Јарвиненима је наиме досадно. Тескобно и досадно. Хтели би нешто више. Хтели би нешто велико-велико. Лепо, светло као сунце. Унутра не-што урла, хоће да изађе напоље, а излаза нема.

* * * - Господо, сећате ли се ви имена Јохана Ка-

рокепа, који је пре 25 година био ужас готово за сву Финску? Карокеп бејаше пљачкаш и разбој-ник. Пљачкао је банке, трговине, цркве у великим варошима. Пљачкао је дрско. Са некаквим изази-вањем. Готово на очи полиције. Кад би Карокеп извршио убиство, та су убиства зачуђавала својом немотивисаношћу. Зато кад су Карокепа ухапсили, најпре су га послали у лудницу, на посматрање, да ли је он уопште нормалан човек.


65

- Онда је Карокеп с одвратном дрскошћу по-бегао и - нестало га је. О њему се у Финској ника-да више није ништа чуло.

- Господо, Карокеп је жив. Ја сам прошле го-дине, док сам био у Италији, лично видео Кароке-па. У Ђенови.

- Ја га не бих препознао. Ја сам, као и сви у Финској, мислио да Карокепа нема међу живима. Он ме препознао у гостионици и сам ми пришао. Био је са три сина. Какви су то били момци! Нај-лепши примери лепоте и здравља финског народа. Високи, широких плећа, јаких прсију. Плаве косе, плавих очију, тамне боје лица, као становници Ју-жне Америке.

- Три Аполона, како су их називали Италија-ни. Сва тројица бејаху студенти универзитета у трима земљама Европе. Старији је изучио рудар-ство у Шведској, и већ се налазио на челу једног великог рударског предузећа у Калифорнији. Мла-ђи је учио агрономију у Француској. Средњи је управо свршавао науке. Он је обећао да ће постати знаменити хемичар. На најбољем немачком уни-верзитету он је обратио на себе пажњу као специ-јалиста за хемијско обрађивање коже, дрвета и ма-сти, и сва три ова паметна, лепа, племенита млада човека бејаху деца Карокепа, који је код нас некад био пљачкаш и разбојник.

- Сећате ли се, у новинама се онда писало да је Карокеп имао породицу, и да жена није имала ни појма о страшним делима свога мужа. Он је био најнежнији муж и отац. Затим су жену и малу Ка-


66

рокепову дечицу сасвим заборавили. Али отац их није заборавио. Преко својих другова он је довео породицу к себи, у Америку. Жена је у Америци још на путу умрла од жуте грознице. Тако је Каро-кеп сам васпитао своја три мала сина. Био им је и мати и друг. Сам је с њима учио.

- У Ђенову је Карокеп (сад је он носио друго име, нећу вам га казати) довезао два океанска бро-да пшенице. У исто време је и сам хтео да види Италију и да је покаже својим "јунацима".

- Карокеп под новим именом, у новој отаџби-ни, у једној од земаља Јужне Америке, постао је краљ пшенице. Богаташ поред кога Јарвинен, ваш фински "Слатки краљ", изгледа сиромах.

- У детињству, а затим у младим годинама, Карокеп и ја смо били велики пријатељи. Наши си-ромашни родитељи, који су се бавили у шуми до-бијањем смоле, бејаху суседи. Ја сам с Карокепом заједно растао, заједно смо се играли. Некако у исто доба смо остали сироти. И наше мајке, удови-це, заједно су нас одвеле у варош. Мене су дали да радим у пекари, а Карокепа је узео себи један бога-ти трговац на велико, који је куповао и отпремао у иностранство конопљу, вуну, смолу, а сељацима продавао жито, које се код нас увозило, будући да свога нисмо имали довољно.

- Карокеп је био леп, паметан, поштен, добар и марљив дечко, само превише напрасит, није мо-гао да се савлада и у љутини је био у стању да Бог зна шта учини нападачу. Кад се разљути, сав за-дрхти, стисне зубе, побледи. Очи му горе. Сикће:


67

- Ја ћу ти већ показати! Запамтићеш кад си увредио Карокепа.

* * * - Трговац је заволео Карокепа. Није могао, да

довољно похвали његово поштење. Кад је дечко одрастао, трговац му је поверио куповање робе на велико. Поверио му је велике суме новца. Напо-слетку, поставио га је за управитеља једног од ве-ликих стоваришта.

- Ту се догодило нешто неочекивано и нера-зумљиво. Карокеп је наједанпут раздао сељацима велику суму господаревих новаца. Учинио је про-неверу. Добро је измлатио господара. Дошао на суд. На суду је ћутао. Злобно се смешио. На крају осуде само је казао:

- Боље да судите мога господара, а не мене. - Господар је сам свима касније говорио: - Мислим да је Карокеп полудео. - Карокеп је одлежао неколико месеци у там-

ници. У тамници је био суморан и ћутљив. Много је читао и волео је да слуша приче разбојника, који су у двориште и на шетњу излазили у оковима.

- После изласка из тамнице Карокеп је узео жену са троје малишана и некуда их одвезао. Ускоро су затим у разним крајевима Финске отпо-челе дрске пљачке и убиства. За две године било је опљачкано више банака, више од десет цркава, убијена су три свештеника. Без пљачке, уопште - без икаквог разлога, убијен је на путу када се вра-ћао од болесника у селу општински лекар кога је волео читав округ.


68

- Напослетку је на крају великог града опљачкана богата црква на гробљу. Свештеник, који је становао поред саме цркве, случајно је опа-зио светло на једном од црквених прозора. Дозвао је стражара и пошао цркви.

- У вратима високе ограде они су се сукобили са злочинцем! Овај је једним ударцем полуге убио стражара, који је ишао напред, а затим је ударио полугом по глави свештеника. Пробио му је лоба-њу и повредио мозак. Мало пре тога свештеник је успео да гласно повиче: - У помоћ! У помоћ!

- Бејаше месечина, зимско доба. Све се бели-ло унаоколо. Путем, недалеко од гробља, случајно су пролазили сељаци. Они дотрче на запомагање. Опазили су да неко бежи. Потрче за њим. Ухвате га, доведу у полицију. Почели су га испитивати. Пљачкаш-убица каза своје име:

- Јохан Карокеп. - И мирно, са злобним осмехом сам је испри-

чао како је пљачкао банке и цркве, убио три све-штеника и једног доктора.

- Ко су били помоћници? - Убијао сам и пљачкао сам. Помоћници су

само скупљали податке. Ни једног вам нећу каза-ти. Ја сам се играо за свој рачун. Игра је изгубљена - ево, узмите. Плаћам потпуно, ако хоћете, можете ме погубити. Моји се јатаци вас не тичу.

- Затим је побегао из болнице и нестало га је. Сада је у Ђенови сам пришао моме столу. Био је сам. Синове је послао у шетњу. Дуго ме је посма-трао и фински ме упита:


69

- Опростите, јесте ли ви Јарвинен? - Јесам! - зачудим се ја. - Јуко Јарвинен? - Да! - Јуко Јарвинен из Колмијарви, испод Тамер-

форса? - Да, да, да! Откуда ви то све знате? Ја вас пр-

ви пут сада видим - рекох му зачуђено. - Ја сам негдашњи Карокеп! - с тешком му-

ком изусти он - Јуко, мој негдашњи љубљени Јуко! Драго моје детињство! Сећаш ли се свог друга, ма-лог Јохана? Можеш ли пружити руку негдашњем Карокепу?

- Пођемо у моју собу. И до касно у ноћ гово-рили смо фински.

- Синови немају појма о Карокепу - рећи ће мој гост - У Америци сам променио две земље. Двапут сам име променио. Отпочео сам живот на северу, а породицу сам довео на југ. Овде су ме познавали и сад ме познају под другим именом. По спољашњости ја сам пола Американац - пола Шпа-нац, али у души сам Финац. Ето видиш како сад живим. Желиш ли да чујеш моју исповед? Можеш ли ми дати поштену реч да никоме нећеш открити мој траг?

- Ја познајем твој живот, Јарвинен. Пратим живот наше Суоми. Волео сам те док си био дете. Волим у теби Слатког краља.

- Желим да разумеш свог друга из младости. Хоћу да не презиреш Јохана Карокепа. Карокеп није био злочинац.


70

- Ти си онда био душевно болестан? - додам ја.

- Исто толико болестан као и ти - жалосно се осмехну Јохан. - Ја сам био мрачан човек. Замисли, сам по мраку луташ у великој непознатој кући. Стотине соба, у њима на хиљаде свакојаких ства-ри, и ниједног зрачка светлости. Луташ тапкајући. Није никакво чудо да штету направиш! И туђе ствари ћеш покварити, и сам себе можеш осакати-ти!

- Ко си ти у таквом случају? Злочинац? Или лудак? Просто: несрећан човек без светлости. Та-кав сам био ја, твој Јохан, кога си ти, као и многи други, због нечег ипак волео.

- И колико је нас таквих мрачних Јохана! - тешко уздахне негдашњи Карокеп.

- Милиони! Читави народи! - Радујем се због тебе, мој стари Јуко! - узе

ме при том за руку - Радујем се и чудим да се ниси спотакао у мраку живота. - Мени је било тесно у стовариштима мог господара. Тескобно и досадно.

- Како? Тескобно и досадно? - зачудим се ја. Та ја сам то исто осећао читаво време.

- Ето, дакле, видиш: и милионима Јарвинена и Карокепа тескобно је и досадно живети. Хтео бих нешто шире, више, лепше, радосније. Био сам сит. Имао сам жену и троје малишана, волео сам их. Имао сам наду да сам постанем трговац. Али било ми је тескобно. Тескобно и досадно. Уз то сам дознао да мој господар у своме стоваришту има нетачне ваге. На једној прима од сељака робу.


71

На другој мери жито које продаје. И на једној и на другој ваги краде. Тако је трајало више година. И ја сам му помагао.

- То ме је озлоједило. Узмем и разделим се-љацима сав господарев новац који сам тада имао код себе, а господара измлатим. Могуће да бих га и убио, да га нису на време од мене отели.

- Затворили су ме у тамницу. Покушавао сам да испричам о нетачним вагама, али, како сам чуо, сељаци су потписали изјаву да никад нису имали разлога да буду незадовољни мерењем.

- Бедне кукавице, робови сиромаштине, боја-ли су се да ће их господар, ако се разљути, унапред лишити кредита. И ја сам заћутао. Осетио сам пре-зир према робовима. Хтео сам и сам да их убијам, мучим, вређам, да се они макар од тога узбуне, уз-немире. У тамници сам седео и мислио:

- Пошто издржим казну, пустиће ме - шта он-да да радим? Да опет закидам на мери? Или пак да мене варају. Мојој души било је још теже.

- И ја сам се озлоједио на људе и на Бога. Хтео сам да мучим људе, да их спаљујем, да их би-јем по телу и по души. Да им довикнем: Ако сте робови, жртве, нека сте. Трпите. Страдајте. Пропа-дајте!

- Одлучим да се светим људима и Богу! - Почео сам да пљачкам банке. Мислио сам

да ћу разарањем банака уништити што више људи. Али највише сам волео да пљачкам цркве. Распи-тивао сам се за најбоље свештенике, и управо њих сам убијао. Смејао сам се Богу. Изазивао сам га на


72

борбу са мном. Бешчастио сам храмове. У њима сам викао:

- Казни ме! Нека ме ухвате! - Нису ме могли ухватити. То ме је још више

љутило. Гледао сам на небо и мислио: - Тако, дакле, тамо је празно. И на земљи

лаж? И на небу лаж? - Да је само било могуће, ја бих онда убио

сваки живот на земљи, само да убијем лаж. - И наједанпут ме ухвате, улове ме. - То ме је поразило. Нисам се препао, него

сам се зачудио. - Зар то није лаж? - Држали су да нисам нормалан, те место да

ме казне, пошаљу ме у лудницу! Помислим: - Бу-дале! Будале и лажови! Лажови! Лажови и будале. И ја сам сам будала. Глупо сам настрадао: пошао сам да пљачкам по месечини усред снежног поља!

* * * - Остао сам у болници неколико месеци, - све

су ме испитивали, нису ме разумели. Будале. Уло-вим прилику и побегнем.

- Зажелео сам да учиним нешто особито др-ско. Свештеник кога умало нисам убио на гробљу био се опоравио. Из болнице одем право к њему! Само сам се преобукао у познатом лоповском склоништу.

- Било је касно увече. Видим кроз прозор: се-ди и чита књигу. На врх чела црвени му се масни-ца, успомена од мог ударца полугом. Зазвоним. Чујем кораке. Глас кроз врата:


73

- Ко је тамо? - Треба ми свештеник. - У чему је ствар? - Питање човечије душе! Врата се отворе. У рукама свећа. Уздигне је

над собом. Осветли ме. Мало задрхти, намршти обрве и чело, као да се нечега сећа.

- Познајете ли ме? - рећи ћу, стојећи на вра-тима.

- Негде сам вас видео, а не могу да се сетим, у последње време памћење ми је ослабило.

- То сам вам га ја ослабио - рекох му - Сећате ли се убиства на гробљу? То сам био ја.

- Свештеник јаче задрхта, али не повика, не затвори ми врата пред носем. Дубоко уздахну и ти-хо запита:

- Како, зар сте ви на слободи? Зар... - Побегао сам - прекинем га. - Зашто сте дошли овамо, к мени? - Да ме ви сакријете. Читао сам да су некада

злочинци налазили уточишта у Божјим олтарима. Ви сте моја жртва. Хтео сам вас убити. Ето сад хо-ћу да видим шта ће урадити хришћански свеште-ник са својим убицом.

- Уђите! - тихо рече домаћин. - Ја пређем преко прага с лупом, затворим

врата, и са злобним осмехом кажем: - А зар се ви не бојите да вас сада могу уби-

ти? - Домаћин ме поново погледа право у очи, и

опет тихо рече:


74

- Не, не бојим се. - Зашто? - Човек са таквим очима не убија. - А какве су моје очи? - Жалосне - жалосне! Пуне дубоке сете! Ви

сте болесни душевно. Хајте у моју собу за рад. - Не знам шта се са мном десило. Ја, гвоздени

Карокеп, некако сам одједном омекшао, као смр-знута риба у топлини. Уђосмо у собу. На столу је лежало откривено Јеванђеље, то је њега читао све-штеник када сам гледао кроз прозор. Изнад стола висила је дивна слика: "Милосрдни Самарјанин".

- Ви сте гладни! Хоћете ли да једете? - упита домаћин.

- Дајте ми вина - једва одговорим. - Нешто ми стало у прсима. Стегло ми грло.

Кад је домаћин изашао, седнем на столицу крај врата и заплачем. Плакао сам, како ни у детињству нисам плакао.

- Уђе домаћин с чашом вина и с комадом хле-ба с путером. Скочим према њему, паднем му пред ноге и обухватим му колена:

- Опростите, опростите, опростите. - Умирите се. Прогутајте један гутљај и реци-

те шта сте хтели казати. - Шта сам хтео казати? Хтео сам добацити

Богу ново, најдрскије изазивање. Хтео сам доћи свештенику, преплашити га и сад већ коначно га убити. Изашло је друкчије.

- Ја онако збуњен, без везе, прескачући с јед-ног на друго, станем причати домаћину шта сам


75

мислио и осећао дуги низ година, како сам хтео убити лаж на небу и на земљи.

- Домаћин је ћутке слушао, и само с времена на време, као дете, гладио ме час по руци, час по глави. Кад сам свршио причу о Богу, домаћин са необично добрим осмехом рече: - Дакле ви сте се борили са Богом? Пљачкали сте цркве и убијали добре људе, да изазовете Бога на борбу с вама.

- Глупи сте! Глупи сиромах! Мрачни! - Али зашто ме Бог није казнио, ако он посто-

ји? - као тврдоглав јогунаст дечко ја сам стајао на своме - Ево и сада: ја сам вас хтео убити, а место тога ја сам ваш гост.

- Причекајте, све редом - одврати домаћин - Најпре ваша борба против Бога, а затим казна. По-стоји зборник средњовековних легенди, који је са-ставио један знаменити отац. У легендама има много измишљеног, чудесног, али с обзиром на основну идеју многе су легенде пуне велике му-дрости.

- Тако се у једној легенди прича како се у не-ком пределу у Француској, у главну зграду мана-стира уселио ђаво. Почео је да плаши калуђере. Сваке ноћи би лајао као пас, блејао као овца, рок-тао као свиња. Растерао је калуђере и био је задо-вољан. Манастир је дуго времена био празан.

- Дошао је у тај предео нови епископ, добри, мудри старац. Дознао је за ђаволове лудорије у ма-настиру и рече:

- Идем тамо. Тамо ћу ноћити.


76

- Преплашени људи одвраћаху га, говорећи да је било случајева да су људи од страха оболели, и чак умирали. Епископ ипак оде.

- Ноћу је остао потпуно сам у празној кући. И легенда прича:

- Чим је избило 12 сати ноћу, око епископа поче се разлегати лавеж, врисак, писка и ужасна дрека.

Епископ се пробуди и упита: - Јеси ли ти то, ђаволе? - Ја сам. - Онај ђаво који је по причању хтео свргнути

Бога? Онај ђаво који је хтео Исуса Христа учинити слугом својим?

- Ја сам - поносно одговори ђаво. - Како те није стид? - засмеја се епископ. - Почео си од тога, што си хтео од Бога да от-

меш управљање светом, а дошао си дотле да ноћу у празним кућама рокћеш као свиња и лајеш као пас. Добрим људима спавати не даш. Какав си ти противник Божји?

Легенда свршава: - Ђаво се постидео, и заувек оставио своје

глупе изгреде: - Какав сте ви противник Богу? - И ја ћу вам

рећи - говораше свештеник пљачкашу цркава - Хо-ћете да убијете у себи Бога, и због тога убијате љу-де, пљачкате места молитве.

- Али зашто ме Бог није казнио? Зашто ви не-ћете да ме издате? - тврдоглаво је понављао Каро-кеп.


77

- Па просто због тога што Бог није што и ви, нити сте ви Бог. Бог и ви имате разне начине бор-бе, разне циљеве, разна осећања. Ви сте живели од мржње, а Бог је љубав. Ви сте хтели убити Бога, а Бог је чекао време да душа ваша оживи. И ја нисам ваш крвник, ни судија, ни тужилац. Ја бих хтео да вам помогнем да у себи нађете давно заборавље-ног малог, драгог, поштеног Јохана.

На то Карокеп рече да ће отићи и сам себе издати.

- Не смете - заустави га свештеник. Вама су већ судили. Судио вам је Божји суд. И тај Божји суд је решио да је ваша душа жива. Људски суд не-ма више ништа с вама. Сетите се шта је Христос рекао грешници:

- Иди и не греши више. - Идите и ви у живот и будите апостол по-

штеног и трудољубивог живота. Ви, чини ми се, имате децу. Васпитајте их да буду добри радници у животу. То је теже него издржати казну у казни-оници. И корисније је за живот.

- И ја сам ступио у живот. Видиш шта сам постао? Како сам децу васпитао! - заврши Каро-кеп. - Али доста о мени. Ја сам ти објаснио како је твој друг из детињства Јохан, добри и поштени дечко, постао страшни Карокеп. Сада ти, драги мој Јуко, објасни мени, како је од тебе постао Јарви-нен, Слатки краљ. Та Карокеп и Јарвинен су два друга из детињства. То су две половине нашег жи-вота: једна убијена хладним мраком, друга позвана


78

да живи, као земља у пролеће под сунчаним зраци-ма.

- И ја сад желим да вам кажем, моји драги учитељи, обрати се Јарвинен вођама народног уни-верзитета - Желим да вам кажем шта сте ви учини-ли за мене, Јарвинена, Слатког краља, шта сте учи-нили за много хиљада Јарвинена, шта чините за сав народ!

- Ја сам већ казао, драги моји учитељи, да су и Јарвинени и Карокепи деца једног истог народа, и да су у свом детињству били изложени колико добру - толико и злу. А ако сам ја постао човек ко-га сви поштују и цене у земљи, то заиста није моја заслуга. Ја вам лично кажем да је то био за мене само срећан случај. А ако је мој љубљени друг из детињства, Јохан Карокеп, постао у младости пљачкаш и убица, то није пре свега његова криви-ца. То је његова велика несрећа. Понављам: и Јар-винен, и Карокеп, то су две стране једне исте меда-ље. Две гране на једном стаблу, а стабло то је на-род, милиони народних маса.

ИИННТТЕЕЛЛИИГГЕЕННЦЦИИЈЈАА ИИ ННААРРООДД - Господо, ја можда више него ви, професо-

ри, писци, уметници, ценим интелигенцију. Инте-лигенција то је горућа народна мисао. Интелиген-ција то је народни мозак земље. Несретна је она зе-мља која нема своје рођене интелигенције. И само


79

глупи, непросвећени, а често дивљи пљачкаши на-родних маса, могу да буду и јесу непријатељи ин-телигенције. Њима, тим совама и јејинама, ноћним дивљим птицама, мио је мрак народног ума. Сову-љаге не воле светлост, од сунца их боле очи. Зато совуљаге и јејине свију земаља, свију народа и свију времена нису волеле, нити воле светлу ми-сао, светло знање. Ја, негдашњи улични деран, не-писмен, лист са стабла нашега народа, из свог вла-ститог искуства знам како је народу потребна ин-телигенција. Зато узимам слободу да вама интели-гентнима кажем:

- Ваша интелигенција није ваша привилегија. Није право на власт, на почасти, на задовољан жи-вот. Ваша интелигенција је ваша дужност, ваша служба. Ви сте светионик народу, а свећа, кад се запали, не држи се под капом, него се меће високо на свећњак, да светли свима около.

- Ви, моји учитељи, светлили сте и светлите, али стотине других такозваних интелигентних љу-ди шта су учинили они за просвету милиона свог народа.

- Горе ли они чистим огњем ума и знања? Светле ли они своме народу?

- У Јеванђељу су записане страшне, грешне речи које су говорили фарисеји о своме народу. Фарисеји су корили Исуса Христа, зашто он не-престано разговара с народом, а не води учене раз-говоре с њима, с књижевним људима. - Овај је на-род проклет. Он је незналица, што се закона тиче.


80

- И тако је било и тако је увек и свуда. Обра-зовани виши сталежи народа презиру оне који су нижи од њих. Говоре:

- Народ је непросвећен. Народ је груб. Народ је пијан. Народ је лењ. Лаком. Прљав. Лажљив. За-видљив. Народ - то је животиња са милион глава. То је дивља звер, којој не треба давати слободе.

- И, ако хоћете, у овим злим речима о народу 90, а могуће и 95 процената је истине. Али ко је за то крив?

- На запуштеном месту не расту ни руже, ни јабуке, ни краставци, ни кромпир. Тамо расте ко-прива, чичак, и сваковрсни коров. Тако је исто и у главама народних маса.

- Шта виде народне масе око себе? - Како се с њима поступа? - Ко им даје и како им даје умно и морално

васпитање? * * *

- За такозване културне људе, после универ-зитета има увек и свуда књига, слика, музике, пре-давања, позоришта, концерата, новина, вештина, изложби, писаца из целог света, клубова, састана-ка. А шта имају народне масе? У најбољем случају две-три, а највише пет година основне школе. Ту су пак обично досадни, мртви уџбеници, које су написали неспособни просветни чиновници. Код деце се не буди воља за знањем. Не облагорођавају се њихове мисли и осећања. Често се у њима убија сваки интерес према књизи и раду мисли. А затим? Шта бива даље, после школе? Милиони народа


81

представљају сами себе. За њих се не пише. И не говори. И литература, и позориште, и наука, и из-ложбе, и концерти, и предавања, све то није за њих. Као и у време Христа, књижевници наших дана с презрењем говоре о народним масама:

- Проклет био тај народ! Он је незналица у свему. Глув према свему што је паметно. Осим стомака, џепа и ракије, њега ништа не занима.

- Господо, сећате ли се приче у почетку Би-блије? Каин је убио брата Авеља. Кад је глас Бо-жији упитао Каинову савест: - Где је твој брат Авељ? - Каин је одговорио: - Шта ме се тиче Авељ? Зар сам ја стражар брата свога.

- Ова страница Библије понавља се хиљаду пута у животу народа. Глас савести старијој, кул-турној браћи, интелигентним слојевима народа по-ставља питање: - Како духовно, умно и морално, живе милиони народних маса, ваша млађа браћа? - Као одговор су обично Каинове речи: - Шта се ме-не тиче? Ја нисам стражар те моје браће. Ја имам свога посла и бриге.

- Неће да имају бриге о васпитању свога на-рода, а због последица те своје небриге морају да се брину о пијаним, болесним, грубим, озлојеђе-ним и непросвећеним народним масама.

- Право рећи, народне масе остају без васпи-тања. Оне га добијају, али, на жалост, то васпита-ње је негативно. Погледајте сами, како су обично људи из народа збуњени, као да су у некој неприја-тељској кући кад се састану са људима виших кла-са. Зашто је то тако? Зато што на њих свуда свако


82

виче. Грубо их тера. Гледа на њих охоло. Зато се они и клоне људи који су господски обучени. Не воле их. Боје их се. Купе и скривају у срцу злобу, мржњу, жељу за осветом. Иако деца једног народа, они бољима од себе нису браћа, него завидљиви непријатељи.

- Виде око себе луксуз, лепа одела, бучне за-баве. Све то у њима буди нову завист. Још их горе озлојеђава. Људи се рађају и живе у атмосфери за-висти и негодовања, незадовољни животним при-ликама. Уређење друштвеног живота чини да по-стају груби и озлојеђени. А о лечењу грубости у народу, о васпитању народних маса нико и не ми-сли. Нико ништа не ради. Научници са својим зна-њем седе на висини куда народне масе немају при-ступ. Књиге и новине тако се пишу да их прост на-род не разуме. Код старих Грка Сократ је годинама на трговима разговарао са народним масама о ви-шој истини и лепоти живота. Где су код нас такви народни васпитачи?

- Милиони народа су препуштени кафанама. Продаја ракије, продаја отрова за народни ум и са-вест обавља се готово у свакој кући, а лепе и па-метне речи о бољем животу народа не чују се у то-ку многих година у читавој области.

- А затим се сва учена господа чуде и буне што су нижи слојеви народа груби, пијани, лажљи-ви, завидљиви, озлојеђени на све и на свакога.

* * * - Господо! - говорио је Јарвинен професори-

ма народног универзитета - Ви чините неизмерно


83

велико дело. Мудрост живота износите на улицу, међу народну масу. Али знајте, из виших школа већином излазе људи који сами не познају мудрост живота. То није интелигенција. То је само имита-ција интелигенције.

- Има намештаја од скупоценог, црног, црве-ног, палмовог дрвета, а има имитација црног и цр-веног дрвета. Имитација храстовине. Ораховине. Слично храсту, али храст није, него само имитаци-ја. Слично палмовом дрвету, а палма није.

- Тако је исто и са људима који имају дипло-ме виших школа. То није интелигенција, него не-што слично интелигенцији. Говорите вашим ђаци-ма да више школе нису радионице у којима се из-рађују дипломе, него да су то творнице живих све-ћа, да је то централна станица за умно и морално осветљавање читаве земље.

- И кад би тако било, будите уверени, да би Карокепи били ретки, болесни изузеци, а Јарвине-на би било на сваком кораку. Сав би народ постао један Јарвинен са много глава. Свуда би били кра-љеви дрвета, краљеви хартије, краљеви железа, краљеви стакла, краљеви млека и сира, краљеви рада, краљеви ума, краљеви знања. Цела земља по-стала би краљевство мудрог стваралачког рада, краљевство народног благостања, краљевство са-вести... Дајте само народним масама мудру живу реч. Говорите народу о лепоти мудрог живота. Раз-вијајте у народу жељу за паметним радом, за све-тлим и радосним животом.


84

ССЛЛААТТККИИ ККРРААЉЉ - Ја, сиромах, просјак, улични деран, постао

сам велика и, рећи ћу, велика сила у нашој Суоми. Како се то догодило? Захваљујући једном лепом предавању. Захваљујући срећном случају.

- Ја сам већ био власник малог дућанчића, где сам продавао слаткише и, као што сам вам већ говорио, било ми је ужасно досадно и тешко ми-слећи да преда мном лежи тако уски и досадни жи-вотни пут, незнатна добит. Понекад празником сам почео пити. Али ето једном дође у наш град један наш знаменити научник и налепи по угловима ули-ца следећи оглас:

- Позивам старе људе, позивам и децу. Пози-вам и научнике, позивам и неписмене. Ја сам сав свој живот посветио раду за нашу Суоми. Уделите ми у недељу један ваш слободан час. Од ових ва-ших слободних часова ја се надам учинити много година вашег корисног живота за нашу драгу Суо-ми.

- Два-три пута у животу био сам на предава-њу. Били су и моји познаници. Али смо престали ићи, јер то није имало смисла. Обично су држали предавања људи, које није требало пуштати на ка-тедру. То су били сувоњави старци без зуба, који су мрмљали нешто о неким непознатим стварима.

- Или пак млађи људи, у себе заљубљени, не-просвећени, - шарлатани. Место паметних мисли,


85

пресно тесто. Трећи су били чиновници из мини-старства просвете. Путовали су само да добију путне трошкове и хонораре за одржана предавања.

- На њиховим предавањима све је било пра-зно. Необичан позив научника многе је заинтере-совао. Сала је била пуна. Био сам и ја. Предавање ме оживело. Пробудило из сна. Показало ми је смисао живота. Научило ме како ћу га остварити. Предавање је имало наслов: "Опљачкана књига", а научник је говорио о Робинзону Крусоу. Али како је говорио! То је био Сократов говор: мудрост фи-лозофа и дечија једноставност језика. Професор је говорио:

- Човечанство је још увек слично великом детету. Људи као луда деца тучњавом решавају своје спорове. Као луда деца јогунасти су и тврдо-глави у својим препиркама о Богу и о светлости у животу. Хоће да бране Бога палицама, кољем, ка-знама и ломачом. Као луда деца од мудрости чине себи играчку и забаву. Сви сте чули, а могуће и читали о Робинзону Крусоу. Када сте читали? Кад сте били још деца.

- Од приче о животу Робинзона Крусоа учи-нили су забаву за малу децу. То је пак уџбеник му-дрости за народе који желе да постану велики: Ро-бинзон Крусо то је највећи јунак на свету. Јунак над свим јунацима. Већи јунак од Ромула, Цезара, Наполеона. То је јунак културног рада. Живи при-мер непоколебиве добре воље.


86

- Робинзон Крусо је кључ за разумевање сна-ге и славе Енглеске. Кључ за разумевање снаге и славе Северне Америке.

- Човек је господар земље и живота на земљи - учи Робинзон. Учи не речима, него фактима сво-га живота. Човек, гениј човека, његова добра воља и мудри ум јачи су од свију мрачних природних сила. - Оставите којекаква измишљања уморног и болешљивог слабог мозга, - говори Робинзон - Узмимо стварност. Ево вам овај пример. Бура на мору уништила је лађу. Не само отаџбина, него уопште културна земља је далеко. Наоколо неиз-мерно море. Сви су сапутници погинули. Остао је жив само један младић. Море га је избацило на пу-сто острво. Избацило га гола и гладна. Шта је било с њим? Је ли пропао? Да ли се убио у очајању? С тешком муком Робинзон је довукао на острво све што је могао узети с разбијене лађе. Уредио је себи кућицу. Посејао жито. Припитомио је дивље козе. Затим је припитомио дивљака. Учинио га својим културним помоћником и другом. Створио је леп и задовољан живот.

- И то сам! Младић! На пустом острву! - Браћо-Финци! - заврши предавач - зар наш

народ у целини, три милиона Финаца, зар смо ми слабији, немоћнији, глупљи од дечака Робинзона?

- Господо професори, свештеници, судије, инжењери, чиновници, адвокати, синови младе Су-оми, цвете наше интелигенције, зашто ви нећете да будете Робинзони међу вашим народом. Робинзон је на пустом острву од дивљег људождера васпи-


87

тао друга-сарадника. А ви у вашим великим градо-вима, поред зидова ваших школа, редакција, позо-ришта и музеја знате само да се тужите, како су милиони вашег народа непросвећени, пијани, гру-би, штавише - дивљи.

- Имајте пред очима Робинзона и размишљај-те о вашем односу према животу око вас.

* * * - Ово предавање отворило ми је очи - проду-

жи Јарвинен - Ја сам осетио да су ми, место грбаче на леђима, порасла велика и јака крила.

- Изашао сам с осећањем духовног витеза. Прохтело ми се да постанем велик и јак. Прохтело ми се да учиним нешто велико за нашу малу Суо-ми.

- Шта сам могао учинити? Ја, један обични продавац посластица? Са робом у вредности од стотину-две марака?

- Тако су ми и говорила три моја друга, које сам тако рећи на силу довео на ово предавање. Они су били по занимању:

- Један обућар. - Други ковач. - Трећи је на пијаци продавао јаја. - Да красних јунака! - горко су се смејали они

на повратку са предавања - Један продаје јаја. Дру-ги је обућар, а ти продајеш деци медене колачиће. Какви ту могу бити Робинзони? Мене обузе оду-шевљење. Ја, продавац колача, постао сам песник. Мој је говор текао као жива вода. Рекао сам:


88

- А зашто ја, продавац колача, не могу да бу-дем Робинзон у своме послу? Могу да тргујем са-мо меденим колачима. Могу да развијем трговину медом. Могу да развијем пчеларство у читавој зе-мљи. Учинићу да слаткиши неће бити предмет луксуза и лакомости. Учинићу да ће слаткиши би-ти приступачни и раднику и сиромашном сељаку. Постаћу краљ слаткиша.

- А ми? - смејаху се моји другови. - А један од вас може постати краљ обуће,

други краљ јаја, трећи краљ железа. Почели смо да стварамо планове. Отишли смо мојој кући и разго-варали до зоре.

- Па шта је најпосле било? Прошло је не мно-го година и ми смо остварили наше младићке пла-нове.

* * * - Обућар је скупио новца и три године је ра-

дио у најбољој обућарској радионици у Паризу. Постао је обућар уметник. Сада с њим раде његова два сина. Обојица су свршили више школе. Један од њих је механичар и директор и власник највеће фабрике кожа у Финској. Фирма "Укокен и сино-ви" позната је у читавој Европи. Обућарске радње "Укокен" не налазе се само у сваком граду Финске. Ви можете видети поносну фирму "Обућа Укокен" на Пикадилију у Лондону и на шеталишту Д'опер у Паризу. Радњама, као и радионицама, које се нала-зе покрај њих, управља млађи син Укокена. Он је свршио универзитет у Јени. Говори француски као Парижанин, а млади енглески престолонаследник,


89

син Викторије, законодавац моде, принц Едвард, поручује ципеле само код Укокена млађег и, пола у шали, а пола озбиљно, у пријатељском разговору зове га "колега". Вели му:

- Ја и ви, ми смо два краљевска наследника. Ја сам син краљице Енглеске, а ви сте син финског краља обуће.

- И мислим - додао би весели принц Едвард - да сте ви достојни свога звања.

- Ова два млада Укокена изаберу сваке годи-не по десетак талентованих младића из целе Фин-ске, и на свој трошак дају им могућности да сврше више образовање у лабораторијама Вирхова у Не-мачкој, Пастера у Паризу, Едисона у Америци.

- Види се какав је био резултат лепог преда-вања о Робинзону. Али то још није све.

- Трговац јаја са пијаце, Томас Гуљбе, постао је краљ јаја, чије је име свима познато у престони-цама Енглеске, Француске и Немачке.

* * * - Томас Гуљбе је почео да купује јаја по сели-

ма. Скупљао је по колибама по 2-3 јајета, 3-7-10 ја-ја. Место јаја давао је сељацима ситну мануфак-турну робу, а затим на хиљаде јаја у сандуцима је продавао стовариштима јаја у иностранству. Купо-вао је само свежа јаја, не старија више од 2-3 дана. И на свако је метнуо свој жиг:

- Томас Гуљбе, "Т. Г." - Кроз годину дана најбоље гостионице Лон-

дона, Париза и Берлина захтевале су од својих ли-фераната јаја с марком:


90

"Т. Гуљбе". - Гуљбе није могао сам да путује по свим за-

баченим местима Суоми. Осим тога, то би кошта-ло много пара. Зато је Томас Гуљбе ступио у пре-писку са свим народним учитељима Финске. Начи-нио је велики и у исто време врло прост план. Раз-делио је земљу на округе: I, II, III, IV, VII, XX итд. Бројеви су писани римским бројкама. У сваком округу свака поједина школа била је означена арапским бројем: 1, 2, 3, 5, 7, 10, 20...

- Ученици долазе у школу и сваки са собом донесе по 2-3 јајета, 3-7 јаја колико је тај дан имао код своје куће, или пак код суседове.

- Зато су јаја врло свежа, и код учитеља их се накупи на стотине. Учитељ на свако јаје напише број свога округа, своје школе и слово под којим води рачун сваке поједине домаћице.

- Знаци се пишу хемијским мастилом. Јаја се на стотине пакују и исти дан шаљу у Або, у стова-ришта Томас Гуљбе. Отуда се сандуци одмах това-ре на лађе. И кроз 3-4 дана финско се јаје већ нала-зи на столу у гостионицама Париза, Лондона, Бри-села, Антверпена и Берлина.

- Ако би која домаћица подметнула старо ја-је, те би услед тога гост у гостионици у Лондону изразио своје незадовољство, у складиште Гуљбе би исти час послали отворену карту:

- Јаје бр. VII, 15, М, од 15-ог априла, било је покварено. У складишту Гуљбе, у Абоу за два-три минута већ се знало:


91

- Бр. VII - округ Куопио, 15 је знак учитеља у неком селу, слово "М" означава жену од које је јаје узето.

- Одмах би учитељу било достављено писмо: - Обратите пажњу, газдарица Макинен донела вам је 15-ог априла покварено јаје.

- Кроз десет година Томас Гуљбе је постао у Финској краљ јаја. Имао је летње хладионице, а зими топла стоваришта, и у Гангеу, и у Абоу. Имао је складишта у Хамбургу, у Лондону и у Флизингену.

- У свим окрузима Финске имао је своје жи-винарнике, где се узгајају племените кокоши, које је уз извесну цену продавао сељацима за расплод.

- После трговине јајима дошло је кокошар-ство, затим трговина заклане перади. После живи-не дошла је трговина дивљачи.

- Томас Гуљбе већ је давно милионер, али што је главно, он сваки дан даје сељаштву Финске више милиона марака из иностранства.

- Као правило трговачке куће "Томас Гуљбе" било је уобичајено да фирма сваке године од до-битка одвоји сто хиљада марака у корист сеоских библиотека. Сто хиљада за опремање у иностран-ство најинтелигентнијих сељака ради изучавања пољопривреде у Данској, Норвешкој и Швајцар-ској. И напослетку сто хиљада марака годишње припомоћи најспособнијим научницима, писцима, уметницима у сврху путовања у иностранство.


92

- Сваке године три стотине хиљада марака! И тако већ осам година. Два и по милиона. И то је са-мо мали проценат од прихода од трговине јајима.

- Да вам не досађујем преко мере, завршићу историјом мога "престола", наиме причом, како сам ја од уличног продавца посластица постао "Слатки краљ".

* * * - После предавања о Робинзону ја одлучим,

да постанем Наполеон у свом послу. Одлучим, да најпре освојим Финску, а затим да учиним Европу својом колонијом. За готово неписменог и сирома-шног Финца план, као што видите, био је сувише смео. Али ја сам рекао себи: - Извршићу, што сам наумио!

- И заиста сам постигао. Отпочео сам од ма-лог: отворио сам малу фабрику сирупа. Она и сад ради. То је једна дрвена зграда, слична шупи за се-но или за кромпир. Уређена је била сасвим обично. Па ни за то нисам имао новца. Отишао сам дирек-тору банке и рекао:

- Хоћу да освојим Финску. Хоћу да постанем "Краљ слаткиша".

- Испричао сам свој план, своје жеље. - Покушајте - одговори директор - Ризикова-

ћемо на рачун вашег будућег "престола". То је управо он, директор банке, први изустио крилату реч "Слатки краљ". Посао је успео. Сируп је био чист, густ, сладак. Бољи него шећер.


93

- Испочетка ја сам ишао по селима и мењао сируп за кромпир. Кромпир сам претварао у сируп. И поново мењао.

- Након две године имао сам пет таквих ма-лих фабрика у разним местима Финске. Тад сам отпочео нови посао. Код нас по шумама има много малина. Зими сам дао сељацима хиљаду литара си-рупа на рачун малина. Деца су лети накупила чита-ва кола малина. Почео сам правити слатко од ма-лина, и то са сирупом. То ме је све јевтино стајало. "Јевтиније, него кувана репа", као што је говорио мој главни мајстор. Сељаци и радници јели су слатко Јарвинена с хлебом. Често пута то им је био ручак и вечера. Било је слатко, укусно, јевтино и сито.

- Друге године шумских малина већ ми није било доста. Ја сам поручио најбољу врсту малина из Русије, из Немачке. Из Русије сам поручио чу-вену "владимировску" вишњу. Из Ирске сам пору-чио једну врсту кромпира са великим процентом шећера.

- Путовао сам по селима: раздавао сам мла-дице. Учио сам како их треба садити, како обрађи-вати. Читава Финска постала је моје велико тело. Хиљаде живаца, хиљаде крвних судова, мишића и жила везали су ме са становништвом. Постао сам борац у свом послу. Уживао сам у њему. Мислио сам само о сирупу, о кромпиру, о малинама и ви-шњи. О њиховом припремању. Моји помоћници бејаху уметници, песници сирупа и слаткога. Сва-ко усавршавање у мом послу веселило их је.


94

- Ја сам ипак мислио само о једном: Како ће сваке године слатко Јарвинена постати све јевти-није и јевтиније. И боље.

- Лимене кутије са марком "Јарвинен" продр-ле су у све колибе финских сељака. С њима су ске-леџије возили дрва по рекама и по језерима. С њи-ма су радници који праве смолу читаве месеце жи-вели по шумама.

* * * - Директор енглеског шумарског друштва

био је у Финској. Кушао је јело наших радника. Кад је видео моје слатко, рекао је: - То није јело за раднике, него краљевска посластица.

- Није могао веровати да цена може бити та-ко ниска. Затим упита: - А ако ја од вас поручим 50 хиљада лимених кутија, да ли би ми могли дати по цени коју сте ми рекли?

- Ја сам мало размислио. У себи израчунам и кажем: - У том случају могу вам дати два процента попуста.

- Слатко Јарвинена продрло је у Енглеску, за-тим у Данску, Норвешку, Белгију, Немачку, Фран-цуску и чак у Америку.

- Код мене на челу разних одељења стоје уче-ни хемичари, специјалисти. Три изучена агронома и вртлара путују по Финској, држе предавања се-љацима о култури кромпира, малина, вишања и других врста јагода.

- Ја имам своје вагоне-хладионице (за лето) и топле вагоне (за зиму). Своја стоваришта и тргови-не у иностранству. Сваке године купим по једну


95

лађу поморанџи у Месини, у Италији. Једну лађу пиринча у Сингапуру. Благодарећи мени улични дерани у Финској могу да једу банана колико их је воља. Моје кутије са сирупом, слатким и компоти-ма успешно ратују са флашама рума, шведског пунча, вискија, абсинта, порта и ликера. Становни-штво се поучава да боље једе, а мање пије.

- Господо научници! - рећи ће Јарвинен про-фесорима - Ви боље од мене знате да шећер није непотребна посластица, шећер је основ сваке хра-не. Основа ситости и здравља. А сит човек и сит народ мање пије. Зато је слатко одувек било не-пријатељ горког. И горко непријатељ слатког. Пи-јанице не воле ништа слатко, а ко воли слатко, тај не воли жестока пића.

- Зато су кутије Јарвинен мисионари трезве-ности. Они доносе здравље људима. Свака је од њих, као сунчани зрак радости у сељачкој или рад-ничкој породици, где је доноси домаћин.

- При погледу на сваку нову кутијицу у рука-ма кућног старешине дечија лица су обасјана радо-шћу. У очима домаћице чита се израз захвалности и пажње према мужу.

- Значи да муком стечени мужевљев новац није отишао у кафану за отров, него је дошао кући на радост и задовољство породице.

- Зато - заврши свој говор Јарвинен - када у мојим стовариштима видим милионе лимених ку-тија, када у пристаништу видим хиљаде сандука с марком "Јарвинен", душа је моја пуна поноса, ра-дости и среће. Ја мислим: - То је моја војска, моји


96

војници мира, војници народног благостања, вој-ници тихе породичне радости.

- И ја их у мислима благосиљам. Благосиљам сваку поједину кутију: - Хајде благословена, у жи-вот! Чини своје велико, добро и "слатко" дело.

- И ја радосно благосиљам дуге године мога рада. Благосиљам сав свој живот, знам да мој жи-вот на земљи није био без смисла. Ја сам поштено дао свој део сласти животу и у мојој Финској, и у животу чак других далеких народа. И за све то имам да захвалим лепој књизи генијалног писца, која је запалила у мени искру Божју. Затим треба да захвалим вама који ширите просвету међу на-родним масама. Ви нисте дали да се угаси светла искра коју је случајно у мени запалио професор који је дошао издалека. Од те искре ви сте распа-лили јасну, велику ватру. У кандило моје душе на-лили сте ново горуће уље. Хвала вам! Неизмерно хвала! Моја захвалност не може вам бити награда за ваш велики културни рад. Но, нека вас она увек покреће на још шире поље неуморног рада.

* * * - Читао сам историју народа. Распитивао сам

се и код многих учених људи. Много сам, много, и сам размишљао. Па ми се чини, да већина народа на земљи још није изишла из положаја људождера, само што људе једу на различите начине. И ја не разумем зашто са толиким поштовањем говоре о освајачима царства и народа. Шта су учинили и шта чине сви ти Александри Македонски, Сципио-ни, Цезари, Карли Велики, Наполеони и хиљаде


97

сличних? Освајају туђе земље, пљачкају их, али их не обрађују. Увећавају број својих поданика, али не васпитавају од њих паметне, племените гради-теље њиховог личног и државног живота.

- Стварају се огромне државе, а становници у њима живе бедно, гладују. Милиони људи су не-просвећени. Свуда пијанство, крађа, груби разврат, дивља псовка, беда, свеопшта узајамна озлојеђе-ност... И никог није брига. Ко се случајно ископао или помоћу наследства, или школске дипломе из тог смрдљивог општенародног блата, и дошао на суво, чисто, удобно место, тај неће ни прстом да макне да извуче из таме милионе свога народа. И неће да знају да су велике државе с непросвеће-ним, пијаним и гладним народним масама исто што и огромне куле од камена, сазидане на блату.

- И колико је већ пута историја начинила све ове "надувене" јунаке, колико је пута једним зама-хом руке рушила освајања и лукавих Метерниха, и грабежљивих војвода Алби. Рушила као дечије ку-ћице од карата. И све то није никоме послужило као пример. Политичари један за другим понавља-ју стару, глупу, грабежљиво-злочиначку игру. На-стоје да што више прошире границе својих држава, а у проширеним границама не шире ни разум, ни знања, ни савест народа.

- Наша мала Суоми не може да постане вели-ка. И ја не желим велику Суоми, велику површи-ном. Ја јој желим што више и више великих грађа-на. Желим да три милиона грађана наше Суоми постану развијени, образовани, поштени и добри


98

градитељи и свог личног, и нашег општег народ-ног живота.

- Јарвинен се ниско поклони скупштини про-фесора.

- Амин! Нека тако буде!!! - рећи ће стари се-љак, Торстен-Форстен који се бави лучењем смоле и чија су три сина били професори у Хелсинкфор-су.

- Амин, амин, амин. - Одјекне дуж редова слушалаца.

Извештај о свечаној седници са говором Јар-винена (у целости) био је одштампан у свим фин-ским новинама. Говор Јарвинена био је читав дога-ђај. О њему су за дуго свуда говорили. Он је оку-пио стотину оданих радника у армију просветите-ља радних маса у Финској.

У неким варошима богати трговци даровали су народном универзитету готове куће или су пак саградили нове.

Многе учитеље, судије и адвокате, свештени-ке и докторе бејаше стид да седе и играју свако ве-че карата и пију пиво. Они се поново прихватише књиге. Почеше сами да уче, како би касније могли учити народ.

Нашло се неколико истакнутих предавача. Они су се радовали новом раду. Говорили су: - Живот је постао занимљив, пун смисла, радости. Као да смо се тек пробудили.

На свим селима, забавама, у гостионицама скупила би се увек нека свота новца. За тај новац


99

су куповали најбоље књиге за народ и слали су би-блиотеке у најзабаченија места.

Назначавали би теме и давали премије за нај-боље написане књиге на ове теме. Помагали би пи-сцима да издају књиге. Затим би их растурали ме-ђу народ по јевтиној цени.

- Знате шта? - радосно је говорио Снељман својим пријатељима последњих година свога жи-вота - Кад се сетим моје Финске каква је била у да-не мог детињства и каква је сад, представља ми се следећа слика. Стајала је једна велика стара кућа. Готово сви прозори на њој бејаху затворени. Спо-ља кућа изгледаше мртва, а унутра бејаше и тамно, и загушљиво, и влажно, и досадно. Мрачно. Нали-чило је на једну велику-велику гробницу. Али ево, долазе млади, одважни и јаки људи. Долазе весели. С отвореним паметним лицима. Пре свега отварају капке на прозорима. Подижу завесе. Отварају про-зоре... У собе долази сунце, светлост, чисти ва-здух, мирис цвећа. У кући све оживљава, постаје весело. И сама кућа споља се подмлађује. Страни људи сад се већ не клоне куће као каквог привиђе-ња, као што су пре радили, него са задовољством јој се приближавају. Разгледају. Диве се.

- А таква чудна промена може да се деси и у свакој земљи, у сваком округу. У сваком најзаба-ченијем углу - заврши Снељман - Потребни су са-мо мађионичари, људи живе мисли, велике душе, људи неуморног културног рада.


100

ССЕЕЉЉААШШТТВВОО

Снељман се још из детињства бунио против злочиначког, или, као што је он говорио, подлог, ропског, лакејско-дворског разумевања народних и светских догађаја. У свим школским уџбеницима историје, а затим и на свим предавањима професо-ра, само се говорило о краљевима и царевима, о њиховим министрима, о борби племићких породи-ца, о војводама, о генералима, у најбољем случају о стотину великих научника, о знаменитим писци-ма и генијалним уметницима. Причале су се њихо-ве биографије, потанко су описивани ратови и бо-јеви, дворске интриге, лукавство дипломатије, за-вере и устанци.

То пак како су кроз покољења, у току стоти-на и хиљада година живели и живе милиони на-родних маса у свим земљама, то или се узгред спо-миње, или се о томе никако и не говори.

Милиони сељака, милиони радника, стотине хиљада сваковрсних занатлија, а затим милиони обичних грађана одувек су живели и живе некако ван домашаја историје.

О развићу ума народних маса, о васпитању њиховог срца и воље, о просвећивању милиона ширег становништва - мало је ко икад и мислио. Већином нико се није бринуо о побољшању ни спољашњег, ни унутрашњег, духовног, живота на-рода.


101

Усавршавала се пољопривреда, усавршавало се сточарство, усавршавала се израда црепа, харти-је, сукна, а да се усаврши глава, душа, да се по-бољша здравље, храна и удобност живота милиона радничког становништва нико се није бринуо ни мислио, нити је хтео да мисли.

Препуштали су судбини живот, карактер и благостање народних маса. Као да се то никога ни-је тицало. Као да су сви и заувек одлучили:

- Нека живе како знају. Ако им је добро, то је њихова срећа. Ако им је зло и тешко, нека трпе.

Народне масе свуда и увек морале су трпети. Страдање, покоравање невољи, лишавање, постали су тако рећи дужност народних маса.

За много штошта грдили су и презирали на-родну масу. Говорили су свуда и увек:

- Народ је пијаница, народ је ленштина, неће да ради. Народ је груб, лаком, суров.

Али су додавали: - У једном је народ велики: у страдању. Гла-

дује, живи у хладноћи и у прљавштини и све мир-но подноси.

И сви су хвалили народно страдање. Дивили су му се. Бивали су чисто дирнути. Од народног стрпљења начинили су религију. Снељман се бу-нио против овог култа страдања. Негодовао је и бранио се двоструко:

Против виших класа народа, које су за себе захтевале све могуће слободе, удобности и блага у животу, а народу су говориле да мора да трпи нај-грубљу, често управо дивљу невољу.


102

Бунио се и против самих народних маса што страдају. Бунио се против њиховог умног мртвила. Бунио се што су се народне масе навикле на своју грубу непросвећеност, на своје пијанство, на ли-шавање права, на своју спољашњу и унутрашњу прљавштину живота.

- Милиони народа живе, као двоножне свиње - у часовима љутње говорио би Снељман - Прљави су, глупи, похотљиви. Само мисле о ждерању.

- Али зар је то њихова кривица? - сам би себе поправио Снељман - То је њихова несрећа.

* * * Снељман је узео за главни циљ свог живота

просвећивање и свестрано васпитање народних ма-са: сељака, радника, грађана.

Он је свуда и свима говорио: - Срамота је трпети непросвећеност и гру-

бост већине становништва у земљи. То је злочин свију оних који су образовани, који су обасјани сунцем културе. Држава не сме да личи на високу кулу у којој су у горњим спратовима велике светле одаје са широким прозорима и високим таваница-ма, а доле тамне, влажне, тесне, подземне одаје, скоро сасвим без прозора.

- Непросвећеност главне, основне масе ста-новништва - то је културни злочин: пљачкање, ру-шење, исмејавање самог себе - говораше Снељман - О дивљим народима причају да су сиромашни, да живе у беди, да изумиру због тога што не експлоа-тишу богатство својих земаља.


103

- Највеће је дивљаштво - наставио је Снељ-ман - не знати, не хтети, не бити способан за екс-плоатисање физичке, умне и духовне снаге сваког појединог човека у земљи.

- Замислите милионе квадратних хвати најбо-љег, најдрагоценијег шумског дрвећа. Каква је ко-рист од њега, ако нико не обрађује, не чува и не чисти ту шуму. Горостасно дрвеће пада услед олу-је. Труне. Трулеж упија у себе кишницу. Шума се претвара у блато, у расадник маларије. Место дра-гоценог грађевинског материјала - блатна трулеж.

- Место здравог шумског зрака, на стотине километара унаоколо хара грозница. Место вели-ког блага, велико зло.

- Разумите, разумите, разумите - говораше Снељман - сваки здрав и вредан радник у земљи, велико је благо. Израчунајте у новцу: шта стаје док се отхрани сваки поједини човек у земљи. Ко-лико је за њега потрошено.

- И колико би сваки човек и свака жена мо-гли дати користи народу, кад би их васпитали као добру живу снагу.

- Сад израчунајте, колико је у земљи пијани-ца, који би поред разумног васпитања народних маса били трезвени радници.

- Израчунајте, колико је у земљи незналица, колико напослетку злочинаца. Већина њих били би корисни синови своје отаџбине, када би их од раног детињства, а затим у младим годинама, када се изграђује карактер човека, кад би их у то време


104

паметно васпитали, и не би их остављали без упут-ства у тамној шуми живота.

* * * - Шта хоћете? Шта можете захтевати од на-

родних маса тамо где нема ни школа, ни књига, где се не чује ни једног гласа који би призивао на уређење здравог, лепог и радосног живота? Мили-они становништва труну физички, и умно, и мо-рално, и нико не осећа смрад: сви једнако заудара-ју. Навикли се. Уживели се. Мисле да све тако мо-ра бити.

- Мора ли бити тако? * * *

- Милиони људи рађају се, живе и умиру у дивљој беди која доводи до отупљивања. Тако мо-ра бити.

- Милиони људи, и то људи често по природи талентовани, сав свој живот остају као глупе живо-тиње. Зар и то мора бити?

- Милиони ваше младе браће духовно су гру-би, сурови, ниски и похотљиви. Зар и то такође мора бити?

- И зар вас није стид од стотине ових срамот-них и злочиначких "мора бити"? Зар срамотна дру-штвена ограниченост и равнодушност такође "мо-рају бити"?

Снељманов говор у оваквом случају уздигао би се до пророчанских надахнућа. Његове речи шибале су бичем оштрог прекора по тупим глава-ма и тврдим срцима. Будиле енергију живих срда-ца.


105

Лекари, сеоски свештеници, народни учите-љи, окружни чиновници почели су да пажљиво из-учавају живот народних маса са свих могућих страна. У штампи, у новинама, листовима, у по-себним књигама појавили су се занимљиви описи из народног живота.

ДДВВЕЕ ККЊЊИИГГЕЕ

Особито су обратиле на се пажњу две књиге. Једна је књига "Успомене сеоског лекара". Друга је "Белешке сеоског свештеника".

Обе ове књиге су у критици, и у штампи иза-звале праву буру. Једни су се заносили њима, узди-зали их до небеса.

Говорили су: - И једну, и другу књигу треба да прочита

сваки писмен човек који је у стању да мисли о свом народу и да страда због њега. Књиге отварају очи слепима. Изазивају руменило жестоког стида на лицу сваког оног ко још није сасвим отупео.

Други су се бунили. Бацали муње и громове на ауторе. Били су спремни да их каменују. Писце су називали изродима свог народа. Говорили би:

- Обе књиге су једна велика увреда финског народа. Пуне су лажи. Све је карикатурно преуве-личано.

Прва критика била је много праведнија. Сва вика негодовања долазила је од лажних, тобожњих


106

родољуба, који под љубављу према отаџбини под-разумевају дивљење своме сопственоме, па макар то било и грубо, и наказно. Они су као ној у пусти-њи закопавали главу у песак, да не виде опасност. Љутили су се кад су им вадили главе из песка. Та-ко је и било кад су се појавиле две наведене књиге. Аутори - лекар и свештеник - на свакој страници својих књига довикивали су вишим слојевима финског народа:

- Пробудите се! Идите да спасете свој рођени народ! Ужасан је живот три четвртине становника у нашој земљи. Сељаци и радници изумиру, деге-неришу се и физички, и духовно.

И лекар и свештеник - оба су даровити писци - нису измишљали. Нити су једнострано износили материјал. Нису настојали да ударају на живце.

Они су слово по слово, мирно описивали сва-кодневни живот становника у своме округу. То је била заиста ужасна, дирљива слика. Многи су чи-таоци говорили:

- Како можемо да трпимо овакав живот мно-гобројне наше браће? Човек се осећа злочинцем, ћутљивим саучесником, јатаком општег злочин-ства.

Други су се ужасавали, питали: - Како људи могу да поднесу такав живот?

Ко су они: свеци или глупе, двоножне животиње? То је страшније него описивање Дантеовог пакла. У Дантеовом паклу људи су испаштали своје гре-хе, а овде зашто страдају? Па напослетку страхоте Дантеовог пакла од почетка до краја само су гени-


107

јална измишљотина песникова, а овде је све ужа-сна проза стварности.

Аутор "Успомена сеоског лекара" почиње од првог дана своје службе. Приповеда како је, с ка-квим плановима дошао на своје ново место. Живот га није размазио, детињско и младићко доба про-вео је у суровој беди: бејаше син обућара у малој варошици. По себи је знао да свачији живот није ружичаст. Али што је овде видео - и њега је пора-зило.

Кад је обишао свој округ, њему се чинило да је то неки дивљи сан, бунцање у сну, пуном приви-ђења. Први утисак био је као да се пренео у преди-сторијско доба, кад су људи живели у пећинама.

Мислио је како је могуће да је његов округ случајни, жалосни изузетак. Тад је пропутовао оближње округе, али и овде је нашао исто. Поне-где је било још и горе. Свуда је добијао утисак до-ба када су људи живели по пећинама.

Где је предео био каменит, за становање су служиле стене грубо истесаног и слабо сложеног камења. Врата су била ниска, прозори малени. Оквири танки и слабо узидани, са свих страна је дувало, прокишњавало, а зими је налетао снег.

Стакла је било мало. Место стакла, стајале су крпе, запрљана масна хартија, ређе разапети ме-хур. Често су зјапиле отворене рупе. Нигде, без из-узетка, није било димњака. Бејаху само огњишта сазидана од камена и глине. Дим се разилазио по целој кући, од плафона до пода, док напослетку


108

није излазио кроз рупу на крову. Уједао би за очи, људи су се гушили у чађи.

Радили су, јели, спавали: све у једном оделу. По читаве године нису се купали. Веш нису никад прали. Тело им је било покривено паразитима.

Боловали су од трахома. Често су зебли и као резултат добијали су туберкулозу.

Где су били бунари тамо су били и клозети. Вода је била заражена. Због тога је стално харао тифус.

Међу децом је харала срдобоља, дифтерија, шарлах, богиње. Деца су умирала на хиљаде. Чита-во становништво је боловало. Дегенерисало се. Хранило се слабо. Зато се страшно много пило. Било је много глувонемих, грбавих, слепих, идио-та, сувоњавих руку и ногу.

Било је и губавих. - Страшно је било ући у село - писао је аутор-

лекар. Стид ме било за себе, за људе, за друштво, за такозвану културу. Мислио сам:

- Негде далеко и високо су позориште, музи-ка, уметници и писци, парламенти и академије на-ука, а овде: пакао милиона људи.

* * * - Уђем у колибу: троје деце леже од шарлаха

на земљаном поду. Међу њима јауче мати у поро-ђајним мукама. Отац седи натмурен и пијан.

Кажем му: - Како те није стид? У кући толико јада, а ти

се опио!!! Пијани стаде причати:


109

- Кад би ти овде живео и све видео, удавио би се, а не само напио. У таквим приликама немо-гуће је не пити.

- У другој колиби друга слика: мати пљује крв у последњем степену туберкулозе, лежи, не може да подигне главу. Отац бунца од болести ти-фуса. Обоје леже на крпи дроњака на земљаном поду - кревета нема. Између њих пужу две девој-чице: једној је година, а другој - две. Обе као два жива скелета.

- Суседа се то ништа не тиче: научени су на то, напослетку сваки има доста своје беде.

- Ако се где појави епидемија богиња, или тифуса, те власт пошаље двојицу - тројицу лекара да сузбију болест - становништво злобно мрмља:

- Какво калемљење! Каква дезинфекција! Бо-лест је од Бога!

- Немојте децу лечити - нека умиру: мање ће бити гладних. Нама одраслима помозите, нас лечи-те.

- Скоро из сваке колибе видиш како излазе људи са ранама од сифилиса, шугом, са загнојеним очима, с воденом болешћу, с раком итд.

- Човека обузме очај, а затим апатија од сил-ног умора. Хвата те жеља да се опијеш или да се удавиш, као што рече пијани муж оне породиље.

- Господо! - Обраћа се лекар-писац становни-цима градова, политичарима, људима од науке, уметности и штампе - Када ћете једном престати с игром жмурке? Вичете о патриотизму, о љубави


110

према народу, о својој култури, а шта радите за на-род, за отаџбину, за културу?

- Једни дрско, без сваког стида, са злочинач-ким цинизмом, пљачкају ту "драгу отаџбину", за милионе поткрадају "свој љубљени народ". Други опет седе беспослени по канцеларијама, по редак-цијама, проводе чиновнички живот у школама, на универзитетима, а милиони њиховог "љубљеног народа" труну, дегенеришу се, опијају се, озлојеђу-ју се. Руши се темељ становништва.

- Спасавајте земљу и народ, док не буде ка-сно - позивао је лекар-писац. Зађите међу народне масе. Лечите их, учите, васпитавајте их.

- Учите их да зидају куће и да одржавају у њима ред. Учите их да рационалније обрађују зе-мљу. Дајте милионима становништва хигијену, сунце, чист ваздух, светло, сув и топао стан. Учите их да живе, како пристоји живети људима. Пружи-те им могућност да суделују у изграђивању чове-чанског живота. Помозите им у томе.

- Држава је - писао је при крају књиге лекар-аутор - једна велика породица, а народне масе - то су наша млађа браћа. Страхоте њиховог живота - то је срамота и злочин виших слојева становни-штва. Памтите: народ може дуго да трпи али свему има крај. Народне масе могу да се претворе у звер. Немојте дозволити да до тога дође.

У литерарним круговима она је извршила своје велико дело. У лечничким друштвима целе Финске су тако рећи страницу по страницу анали-зирали књигу свог колеге.


111

Окружне власти, представници општина, скупљали су се и решавали многа питања која је ова књига побудила. Читали су се реферати из по-јединих места, штампали чланци, правили се изве-штаји. Застарело народно зло, о коме су ћутали и нису хтели ни мислити, бејаше изведено на улицу и стављено на видик свију.

Требало је престати са партијским свађама и личним интригама, а позабавити се питањем о чу-вању и поправљању народног здравља.

Било је израчунато колико у земљи умире од туберкулозе, колико је умирало годишње од те бо-лести, тешке и за болесног и за његову родбину.

Колико је људи боловало од маларије. Колико од трахома. Колико је деце умирало услед немарности,

колико услед заразних болести. Колико је људи годишње патило због боле-

сти зуба. Колико је оглувело, колико ослепело. Колико

је уопште било сакатих. Колико је у земљи потрошено новца за пиће,

колико је извршено злочина: свађа, озледа, убиста-ва, пожара, насиља и пљачке у пијаном стању.

Добиле су се ужасне бројке. Ове су бројке го-вориле, тако рећи ударале чекићем по глави. Буди-ле су стид због народа. Захтевале су борбу са са-мим собом.

Влада, области, поједине општине - заједнич-ки су позивале разне летеће одреде лекара специја-листа.


112

Бејаху састављени одреди зубара, лекара за болести очију и ушију, за дечије и женске болести. Они су све време путовали из једног места у друго. Лечили су. Говорили су о неговању очију, зуба, ушију, о неговању жена и деце.

Претварали су у новац здравље и живот дете-та, жене и човека: наиме израчунавали су шта све стаје док се отхране и колико се губи са њиховом болешћу и смрћу.

Сељаци су почели разумевати економску вредност човечјег живота. Говорило им се:

- Чуваш новац да ти га не украду, да ти не из-гори. Твоја деца, твоја жена, ти сам, све је то нај-драгоценији новац. Чувај га. Не расипај га, него га умножи.

У многим селима биле су саграђене узорне сељачке куће: са пећима и димњацима, с великим двоструким прозорима.

Скупило би се неколико радника који би уз јевтину цену зидали такве куће сељацима у селу. Влада је у многим местима основала стоваришта грађевинског материјала, одакле би се под најбо-љим условима преко сеоских задруга издавало све што је било потребно за ове нове грађевине: ста-кло, готови оквири, врата, кућни прибор.

Кроз 5-8-10 година многа су се села сасвим преуредила. Куће су заиста биле станови за људе, а не штале за марву.

Сељаци су се почели лепше и топлије одева-ти. Под надзором друштвених радника изабраних међу најбољим људима у земљи, у нарочитим ра-


113

дионицама израђивале су се на хиљаде топлих оде-ла, капути, хиљаде пари топле обуће, веша. Све од најбољег, најчвршћег материјала. Све се то раза-шиљало по читавој земљи и продавало по најнижој цени. По производној цени.

Становништво је добило нови, радосни, пра-знични изглед. Не бејаше више гладних, ни прља-вих дроњака и стотину закрпа.

Готово се нигде није видело голих тела зими и јесени. Уједно с њима нестало је кашља, назеба и бронхитиса. Жртве туберкулозе умањиле су се за двапут.

Смањио се помор деце. Трахома је нестало. Становништво је у мно-

гим местима заборавило да је та болест и постоја-ла.

Жене су постале здравије. Повећао се број порођаја; деца су се рађала здрава, крупна.

У земљи се повећала радна снага. Становни-ци су више зарађивали, могли су се боље хранити.

Кад је лекар-писац умро, на његовом спрово-ду били су представници из стотину села. Они су били изабрани међу младежи. Стасити. Плећати. Развијених прсију. Румени. Јаки, снажних руку и ногу. Они су на својим плећима носили кроз сву варош мртвачки сандук "народног лекара". И кад су ходом ишли лепо у реду по градским улицама, грађани су радосно говорили:

- Читава жива борова шума! Сваки од њих као какав велики јарбол!


114

Кад је тело покојника требало спустити у гроб, из реда сеоске младежи иступи један младић и рече:

- Ми смо дошли са сеоских поља и из шума. И дошли смо твоме сандуку без обичних венаца и цвећа. Дошли смо тако, јер су нас наша села посла-ла на твој спровод као живо цвеће из твог врта, ког си ти засејао у нашој Суоми. Одмори се у миру, ве-лики народни градинару! Ми благосиљамо твој племенити мудри рад. Ти си био прави народни ле-кар: оздравио си на стотине хиљада сељака. Улио си у жиле рода свежу, чисту крв. Као једеке свио си наше мишиће. Дао си отаџбини целе нараштаје великана и учинио си да упознамо радост у раду.

- Захвални народ хоће да ти подигне споме-ник. Ти си га заслужио. Али најбољи твој споме-ник то смо ми. Ми творевина и сами ствараоци но-вог народног живота. Сваки и свака од нас, из сре-дине нове, здраве младежи, биће живи споменик који ће опомињати сву финску интелигенцију како треба служити својој отаџбини и свом народу. И што даље, твоје ће име све више светлети у уму и срцу народа кога си ти оздравио. Ти ниси био ни Цезар ни Наполеон. Ниси освојио ни педља туђе земље. Ниси пролио ни капи крви, али дао си отаџ-бини много, много хиљада нових здравих, јаких и корисних радних руку. Слава ти велики освајачу и велики борче за живот свог народа!


115

ППААССТТООРР ММААККДДООННААЛЛДД

Још је јачи утисак учинила књига свештени-ка Макдоналда. О њој су писали и говорили по це-лој земљи током неколико година. Млади свеште-ници и ђаци-богослови држали су ову књигу као свој путоказ, али су је са великим интересом чита-ли и проучавали и атеисти, уопште људи индифе-рентни према религији. Њу су прозвали сунчаном књигом.

Занимљива је сама личност писца ове књиге. Пастор Макдоналд, чија је књига учинила велики преврат у раду финског свештенства и у духовном развитку финског народа, беше родом Швеђанин, син једне од најбољих шведских аристократских породица у Финској.

У њиховој породици је важило као правило да један од синова буде свештеник.

Тако је и Лука Макдоналд у Снељманово време постао свештеник. Он је читао, осим на шведском и финском, још и на немачком, францу-ском и енглеском језику. Касније је научио и руски језик. Био је доктор два немачка универзитета. По-знавао је добро филозофију и економске науке. За-нимала га је астрономија и геологија.

Њему су нудили катедру професора на бого-словском факултету универзитета у Хелсинкфорсу и обећали да ће га изабрати за члана скупштине. Лука Макдоналд је одбио понуду. Он је отресито одговорио да жели да буде сеоски свештеник.


116

- Промислите: шта ви радите? - говорили су му - Ви губите дивну катедру!

- Каријериста свештеника има доста и без ме-не - горко би се смешио Лука Макдоналд - Па на-послетку црква није место за каријеристе. Црква треба апостола. Ја сањам о вишој "каријери", о "ка-ријери" апостола сред заборављеног, грубог, не-срећног финског народа.

- Али помислите - говораху му: ви сте гроф, племић, човек високе културе и... хоћете да идете у село! Та тамо је и умна, и морална, и физичка пр-љавштина, полуживотињски живот...

- Зато баш и треба тамо ићи. Здравима не треба лекар, него болеснима. А народ је болеснији него што ми то обично мислимо. Ја сам цело про-леће и лето ишао по Финској с торбом на леђима. Јео сам и спавао по кафанама с простим народом. Ноћивао сам код ватре са скелеџијама, с радници-ма у шуми. Бивао сам на свадбама у нашим бога-тим селима, где живе богати сточари, сами велики и дебели као бикови, и угојени као свиње, духовно тупи као животиње. И да вам кажем!

- Мене је обузео страх за наш народ... - Стид ме је било због самог себе. Стид због

свих образованих људи. Стид због све наше култу-ре... Стид због хиљада, хиљада хришћанских све-штеника и епископа разних вера који виде ужасно, вапијуће и економско, и умно, и морално стање ве-ћине становништва и гледају на сав тај ужас, на све патње, на сву замашну трулеж народних маса


117

као на нешто природно, што је било, што јесте и што мора бити.

- Ја не могу да ћутим - настави Лука Макдо-налд - Ја морам викати, звати на узбуну, будити успавану мисао и савест државника, и писаца, и научника, а пре свега мисао и савест свештенства, које спава, спава и спава. Спава дубоко, мртвим сном. Грешно спава.

И као повик савести, као зов у помоћ, појави-ла се књига Луке Макдоналда.

Књига не само да је била написана са пуно одушевљења, она је била на висини и са уметничке стране. Износила је низ слика које су снажно пред-стављале сав ужас Дантеовог пакла у коме су на-родне масе страдале читав живот, мучиле се, љу-тиле се, опијале се алкохолним отровом, псовале, поганиле себе и своју децу.

У предговору је Лука Макдоналд писао о својим утисцима, како је он као младић у улози ка-петановог помоћника на лађи посетио западну оба-лу Африке где је упознао живот такозваних ди-вљака.

- Мени су у оно доба дивљи Африканци из-гледали као животиње у човечјем облик - писао је Лука Макдоналд.

- И чини ми се да сам их онда више презирао него жалио. И с поносом сам мислио:

- Како смо у културном погледу далеко одма-кли од ових дивљака.

- Сад не мислим тако - тужно би додао Лука Макдоналд - Што даље идем, све ми се више чини


118

да почињем више ценити афричке дивљаке него ли масу свога народа. Чини ми се да је наша маса и грубља, и глупља, и морално покваренија.

Даље је Макдоналд уметнички цртао слике и типове из народног живота. Води читаоце и по се-оским колибама, и по радионицама, по радничким становима, по крчмама, по сајмовима и пијацама. Ситна грамзивост, лаж, превара, крађа, несаве-сност, хладно самољубље, сурова безосећајност, пијанство, међусобна свађа, бијење деце, сурово поступање са женама.

И све је то тако обично. И то не од природне злобе, него од озлојеђености на свагдашњу беду. Људи у души нису ни зли, ни подли, ни грешни, они су потиштени - "намучени" услед лишавања, тешког рада, услед општег занемаривања и презре-ња међу људима. Душе су им пуне злобе, и они су спремни да излију ту своју злобу на свакога ко је слабији од њих.

Они хоће да све забораве, ма и на кратко, и зато се опијају. У пијаном стању бесмислено тро-ше с муком стечени новац.

Живе грубим животињским инстинктом. Не знају ни за какве узвишене, племените подвиге. Не мисле ни о ставу, ни о правди, ни о моралу, ни о Богу.

- Био сам у Кини - писао је Лука Макдоналд. Пажљиво сам посматрао и проучавао живот и ду-шу Кинеза. Чудноват, загонетан и ужасан народ!

- Народ - практични атеиста.


119

- То нису атеисти по уверењу, који одричу идеју божанства, напротив, они имају много бого-ва. Клањају им се. Али они немају осећања божан-ства. Не осећају потребу за Богом у души; они су као начињене лење машине. Раде на пару, на елек-трицитет, на ветар, како год хоћете, само нигде не осећате духа.

- Они воле своју отаџбину, али воле је живо-тињском љубављу, као што сваки цариградски пас воли своју улицу, као што вук воли своју логу у шуми.

- Исто тако животињски воле и своју породи-цу и свој народ. Али све је то груба љубав по ин-стинкту. Духа ни у чему.

- Такви су практични атеисти и стотине хи-љада нашег народа - писао је Лука Макдоналд. Ни-је да они принципијелно не признају Бога и рели-гију. Они просто не говоре и не мисле о Богу. Бог и религија не играју никакву улогу у њиховом жи-воту.

- Њих држе за хришћане, и они себе тако на-зивају, али ни о Христу, ни о Његовој науци код њих нема ни говора.

- Не зна се зашто, остало је име без сваке са-држине. Има река које су пресахнуле, воде давно и давно у њима нема, а ипак се зову: "реке". Тако и наши усахли хришћани. Хришћани без Христа, без Бога, без религије. Хришћани који без тога могу да буду.

- Али што је још чудноватије - наставио би Лука Макдоналд - постоје стотине цркава. Зидају


120

се нове цркве. У њима служе хиљаде свештеника. У црквама се сваког празника служи служба Бож-ја. Људи се крсте, венчавају, исповедају, сахрању-ју.

- И то све "само онако"! - У цркве, осим старих жена, мало ко залази.

Црквеним обредима не придаје се никаква ва-жност. Свештеници се баве политиком. Агитирају за партије, често с оружјем у руци. Баве се тргови-ном. Имају своје пилане, циглане. Многи од њих пеку и продају народу љуту ракију и пиво, на сто-тине и на хиљаде буради.

- И нико се томе не чуди. Људи као да су за-боравили да су хришћански свештеници наследни-ци Христових апостола, да је њихова дужност - ре-лигиозно и морално васпитање народа, рад на са-вести и срцу њихових парохијана.

- Знате шта - смејао се Лука Макдоналд - Кад се ја сетим наших цркава, свештеника, дебелих и досадних катихизиса, мени се чини да видим сто-тине наших воденица. На даскама или на чамцима стоје кућице. Унутра је воденични камен. Ово ка-мење је спојено са воденичним точком једним ве-ликим и дебелим брвном.

- Вода својим током окреће точак, точак врти воденични камен, али на камен нико не сипа зрна. Воденици нико не прилази - она је заборављена, напуштена.

- Тако празна, заборављена, никоме потребна воденица изгледа ми и наша финска црква - писао је Макдоналд.


121

- Точак се врти, камење се окреће шкрипећи, а брашна нема: нико не сипа зрна.

- Тако се добија сува, мртва смоква - као што је говорио још Исус Христос за време књижевника и фарисеја.

- Могао бих да направим још једно савреме-но, наше домаће, финско поређење - наставио је Макдоналд. Над вратима пекара, место фирме, код нас обично обесе глинени цреп, обојен као хлеб, а над вратима кобасичарских радњи обично виси исто тако дрвена шунка. На изглед прави перец и права шунка, али од црепа и од дрвета - не могу се појести. Нису за јело, они нису храна - они су само фирма.

- И помислите само - сетно би говорио Мак-доналд - о коме ми то говоримо!? О нашој финској цркви, о њеним пастирима: "празна воденица! Су-во, мртво дрво. Црепани перец!"

- И ја знам - бунио се Макдоналд - после ових мојих речи хиљаде црквених лицемера подиг-нуће галаму: "то је увреда цркве", "увреда све-штенства", "рушење религије".

- Лажљивци! Нови фарисеји! - негодовао је Макдоналд - Не вређам ја цркву, него ми је жао што сте ви усмртили, парализовали цркву као жи-во тело Христово. Ја не кривим "свештенство", ја тражим "праве" свештенике, људе живог, Божјег духа. Њих ја зовем. Обраћам се друштву, младежи са молбом:

- Дајте зрно живе Христове истине. Будите сами то зрно. Идите у цркву! Стресите прашину и


122

паучину с олтара у црквама. Одстраните чиновни-ке-формалисте, политичке каријеристе и преваран-те од апостолског служења. Запалите угашену лу-чу религиозности у души народа.

- Пробудите Бога у грубој, окамењеној души милиона народа.

- Религија није спој апстрактних књишких формула с лепим обредима - писао је Макдоналд - Обреди, они су одело на телу, они су као и свако одело потребни телу, али нису тело. Они нису главни, нити су основ. Тако је и са формулама ве-ре, догмама религије. Пре свега треба да буде вере, а затим долази дефиниција, њене формуле. Пробу-дите у људима, пробудите у народу осећај вере. Учините да људи осете потребу за Богом, као што имају потребу да једу, пију, дишу, да се друже с људима. Пробудите религиозност у народу!

- Код нас се често гимназијалци после свр-шетка испита скупљају и свечано спаљују школске књиге.

- Зашто? Шта то значи? - Зато што је наша духовно мртва школа уме-

сто живе мисли давала и даје ученицима мртву прашину сувопарних и досадних школских форму-ла. Не буди жељу за знањем. Не буди у ученицима вољу за науком. Не учи их да цене и разумеју нау-ку.

- Без науке, без љубави према њој, без жеље за научним знањем не може да буде ни науке, ни људи од науке.


123

- Исто тако без уметничког осећања, без по-требе за лепим не може бити уметности.

- Најпре жеља за науком, а затим наука. - Најпре жеља за уметношћу, а затим умет-

ност. - Жеља за знањем и уметношћу је земљиште,

а наука и уметности су цвеће које расте на том зе-мљишту.

- Исто је тако и с религијом - писао је Лука Макдоналд - најпре религиозност, осећање, а за-тим религија, израз тог осећања, његова дефиници-ја. Осим тога суштина религије није у обредима, ни у формулама, ни у свештенодејству, мада је и све то потребно, јер има свој дубок филозофски и уметнички смисао.

- Физика је створила своју формулу за дефи-ницију електрицитета, светлости и топлоте, али да би добили светлост, топлоту и радну снагу, која покреће, пре свега треба да имамо електрицитет.

- Ми треба да будемо снабдевени електрици-тетом - писао је Макдоналд - Сваки човек треба да буде жива електрична станица.

- Пре свега електрицитет, светлост, топлота, покретна снага, а затим њихова дефиниција.

- Боље речено - завршио је Лука Макдоналд - да бисмо добили зечије печење, треба да имамо зе-ца. Без зеца нема ни зечијег печења.

- Тако је исто и са религијом. Исус Христос није ишао по Јудеји са катихизисом и са молитве-ником у руци. Он је будио у људским срцима же-


124

љу за молитвом, потребу за молитвом, потребу за истином, љубављу.

- Порезника, митара, могуће - народног гули-кожу, Исус Христос зове са собом. И митар после неколико Исусових речи оставља своју службу, оставља своје лепо место и иде за Исусом. Постаје апостол, проповедник јеванђеља.

- Митар, човек који само мисли о грубој, сит-ној добити, постаје апостол јеванђеља. А код нас... каква сатанска иронија! Код нас људи који носе име апостола - постају митари. И не мисле ни о че-му него о приходу, заради, о ситом, лепом, беспо-сленом животу. Шта је ту чудновато, ако њихове речи немају никаквог утицаја на народ, ако их ни-ко уопште неће да слуша?

- Ови људи не знају да пробуде религиозност у душама људи. Неће да је буде. И не буде је.

- Они су од религије начинили зборник мр-твих верских правила. Религију су претворили у граматику вере са стотинама правила, параграфа, одредаба. Око јеванђеља су саздали масу својих досадних, схоластичких тумачења и сасвим су за-боравили личност Исуса Христа, заборавили су смисао његовог учења.

- Исус није учио: "мисли о Богу"! - Није говорио: "научи напамет стотину де-

финиција о Богу, о великим особинама, стотину његових заповести".

- Исус је учио и непрестано понављао: љуби, љуби, љуби! Љуби човека! Љуби сваког човека! Љуби свако живо створење! Љуби цео свет: љуби


125

и дрво и камен, и песак у пољу, и звезду на небу. Љуби све. Љуби Онога који даје живот свему. Љу-би Бога и ближњега свога - учио је Исус, и у тој љубави је смисао и суштина свих заповести, сми-сао и суштина религије, учења и пророка.

- Љубав, осећање тесне везе са свим што је около нас - ето шта чини човека, људе, народ и чо-вечанство религиозним - непрестано је понављао на различите начине Лука Макдоналд.

* * * Противници Луке Макдоналда, људи којима

је био непријатан укор због лењости, неморално-сти, духовне учмалости, правили су се као да не опажају сву горку истину Макдоналдове књиге и замерали су којекаквим ситницама, неуглађености и оригиналности стила. Прелазили су преко садр-жине књиге, а многи су викали због њене споља-шње стране. У разним круговима и у приватном разговору говорили су и писали:

- Садржај књиге није добро проучен. Мате-ријал је изнет без система, није сабран у складну целину. То је као каква хрпа разноврсног ђубрета. Све је случајно, маса понављања. На десет разли-читих места говори се о једном те истом.

Лука Макдоналд је читао и слушао ове напа-де на његову књигу задовољно се смешећи, али у петом издању своје књиге је у предговору написао:

- Не браним своју књигу, него само објашња-вам њен карактер и задатак, зашто сам тако писао и зашто не поправљам књигу у низу нових издања.


126

- Ја нисам романописац и моја књига није уметничка белетристика за пријатно читање у ча-совима и данима вашег беспосленог живота. Па најпосле, ја нисам ни друштвени, ни народни учи-тељ. Ја долазим као опуномоћеник од стране на-родних маса, опуномоћеник кога вам шаље живот са стотину рачуна, које нисте платили.

- Сви се туже на тегобу, патње и неред у жи-воту, а нико неће ништа да ради да уреди живот, да га учини бољим. Изгледа као да смо сви ми у животу некакви посматрачи са стране, као да смо постављени да судимо свему и свакоме. Сви захте-вају и очекују велика дела, велике људе, велике ра-дости, а мало ко мисли како ће макар за милиметар уздигнути себе и живот око себе изнад обичних нискости и глупих ништавности. Људи наличе на несавесне дужнике, који на сваки начин беже од уплаћивања својих дугова.

- Моја књига хвата свакога, ако не за руку, а оно за савест. Хвата и радника у каменолому, и министра, свештеника и официра, адвоката и умет-ника, посланика у скупштини и сеоског кнеза, на-родног учитеља и редактора новина, сељака и пи-сца. Хвата их и вели: - Шта ви радите? Зашто ни-шта не радите? Не чините ништа за уређење живо-та. Зашто живите као паразит, или као пљачкаш, рушилац живота? И зар вас није стид? Могли би бити уметник - зидар живота, а ви пужете као ка-кав црв на ђубришту, и претварате живот у смр-дљиво ђубре.


127

- Зато - наставио је Лука Макдоналд - моја је књига као портфељ који је пун пунцат ваших ме-ница, којима је рок истекао. И ја сам у неприлици, не стигнем ли да вам их уручим: и једном, и дру-гом, и трећем; једни су груби, други зли, трећи ле-њи, непоштени, несавесни.

- И кад ухватим кога, било за руку, било за савест: трговца, лекара, свештеника, грубог чинов-ника, сви у један глас се понашају као да су наивна мала деца. Од лењих робова постају лукави робо-ви. Не криве себе, него књигу, њеног аутора. Неза-довољно мрмљају:

- Шта нам све говорите о нашим манама, о нашој лењости, о нашем паразитству у животу! О томе како наопако живимо! Па добро, нека је тако, пристајемо: Ми смо лењи, глупави, сити робови. Али како да постанемо уметници - зидари живота. Реците нам, како и шта да радимо?

- Чудновата су та питања: "Шта да радимо?" - писао је Лука Макдоналд - Људи тргују, стављају у промет неколико милиона рубаља, управљају ве-ликим фабрикама, банкама, шумским и другим предузећима, и ту нико не тражи савете: сами знају шта треба, мајстори су у стицању пара.

- Други управљају општинама, градовима, срезовима, окрузима, целом земљом и довикују у сав глас људима других политичких партија:

- Само ја знам како треба управљати наро-дом.

- Учитељи у народним школама уче милионе деце - настави Макдоналд.


128

- Професори на универзитетима држе стоти-ну предавања хиљадама ђака. Свештеници пропо-ведају, новинари сваки дан уче министре и краље-ве како треба управљати народима.

- Сви су паметни, сви су мудри, сви знају, а чим их упиташ: "Зашто рђаво живите? Зашто неће-те да будете уметници - зидари живота?" Сви наје-данпут постају неискусна деца.

- Ми нисмо криви што смо паразити или ди-вљи отимачи место да будемо уметници - зидари живота. Томе нас нису учили. Научите нас!

- И све ове тужбе да их нико није учио, све ове молбе да их неко научи зидарству живота, све је то грубо лицемерство, гадна лаж лењог ђака - бунио се Макдоналд - Сви добро знају шта треба радити, само сви неће да раде, или не могу да раде. Не могу, будући да у њима нису развијене, нису васпитане, нису култивисане способности и потре-бе зидарства.

- Сви знају да треба јести, али има болесника који немају апетита, те они не једу, или слабо једу. Тако и већина људи су болесни услед тога што не-мају "апетита", што немају жеље да постану зида-ри живота. Њих треба лечити.

- Како и чиме? - Не треба им говорити о користи "јела", о зи-

дарству живота, него будите у њима потребу за тим зидарством.

- Кад је лампа пуна и лепо подешена, она не пита "шта треба радити", она лепо гори и јасно светли.


129

- Будите и ви живе лампе - писао је Лука Макдоналд - свако од вас нека светли својим ра-дом у своме послу.

Кад пећ гори и кад је пуна доброг горива, она не пита "шта треба да ради." Она греје кућу и људе у њој.

- Будите и ви живе пећи које дају топлоту на-шој души, нашем хладном животу.

- Мој се задатак не састоји у томе - писао је Лука Макдоналд - да сваком поједином човеку дам специјални рецепт само за њега, шта би морао да ради, него у томе да у свима, у сваком понаособ пробудим жељу, потребу:

- Да постане жива лампа која је напуњена најбољим уљем.

- Да постане жива пећ, пуна најбољег горива. - Зато ја и говорим по десет пута, на десет

различитих начина о религиозности - увек би се враћао на основну тему своје књиге Лука Макдо-налд.

* * * - Ни наука, ни филозофија, ни вештина, ни

политика, ни техника неће спасти живот од страда-ња, а људе од зла, ако у људима, у народу, у наро-дима не буде религиозности.

- Не говорим о религији, него о религиозно-сти - настављао је Лука Макдоналд - Религија има више, а религиозност је нешто једноставно опште свима људима најразличитијих религија.

- Груби дивљак, који спаљује свога сина или своју кћер на жртву Богу, пун је велике религио-


130

зности, иако се она очитује у грубом, ружном, на-казном облику. Он је груби дивљак, у грубом је облику, али он осећа тесну везу са силом која управља светом. Он јој даје што му је у кући нај-милије: своје дете.

- Фрањо Асишки, апостол хришћанске сунча-не радости на земљи, оставља шумни, весели, рас-кошни живот богатог Фирентинца, и у сиромашној калуђерској мантији иде међу народне масе да бу-ди у њима љубав према човеку, према богу, према ластавици у ваздуху и вуку у шуми.

- Он није строги чувар верске догме, као До-миник, оснивач другог реда калуђера. Доминикан-ци - то су "Домини канес" (Божји пси, пси чувари вере). Францисканци нису пси чувари. Они су Божји славуји. Они су апостоли љубавног једин-ства у свету. Не само на земљи, него у читавој ва-сељени.

- Сунце и звезде на небу, црв у рупи, мати у кући, министар у земљи, трава у пољу: све је то из-раз једне велике стваралачке снаге, све је то једна породица. Све је то родбина. Браћа, пријатељи, са-радници, помоћници један другоме.

- Ја сам у теби, ти у мени, ми смо у свету, свет у нама, сви смо ми једно. Ако шкодиш свету, ако зло чиниш људима, то у исто време себи шко-диш, себе унакажаваш.

- Ето шта је религиозност - писао је Лука Макдоналд - То је осећај чисте, сунчане љубави, која се показује на делу, љубави према свему и свакоме:


131

- Према пријатељу, и према непријатељу! - Према Богу, и према жаби! - Према Рафаелу, и према раднику у камено-

лому! * * *

Своју је књигу Лука Макдоналд завршио сле-дећом дивном легендом:

- Сусрела су се два духа: први је био дух зла, смрти, насиља, лажи, а други - дух истине, добра, радости и живота. Сусрели су се, те стали препира-ти, који је јачи од њих двојице. Препирку је отпо-чео дух зла. Он је с грубом иронијом навалио на духа истине, добра, живота и радости:

- Што ти као досадна сенка луњаш по свету? Досађујеш људима, сметаш им да задовољно оста-ну животиње што су и били, и јесу, и биће до краја света. Ако људи и народи хоће да буду звери које говоре, нека их, нек буду. Ако хоће да буду дреси-ране животиње, остави их на миру. Свеједно, не-ћеш их променити, нити препородити. Они нису твоје, него моје стадо. Ја знам шта њима треба. Знам како треба на њих утицати, како њима влада-ти. И они ме слушају, иду за мном. У борби за власт над њима, ја сам јачи од тебе. Сети се како си у току много и много хиљада година слао људи-ма свете људе, пророке, племените мудраце. Сви су се они борили против мене. И чиме се свршила та борба? Њиховим, твојим поразом. Ја сам првих двоје људи на земљи, Адама и Еву одвратио од по-слушности према Богу - одушевљено стане гово-рити дух зла и смрти.


132

- Мој је Каин убио Авеља. - Моја Далила ослепела је твог Самсона. - Моји жреци убијали су твоје пророке. - Моја сила отровала је Сократа у тамници. - Ја сам распео Исуса на Голготи. - По мојој вољи у римским циркусима поги-

нуле су хиљаде твојих најбољих људи. - Политику Европе претворио сам у тиранију

и лаж. Борце за слободу учинио сам крвницима и као оруђе дао сам им гиљотину.

- Сећаш се размишљања Христова у пусти-њи? Ја сам такође оних четрдесет дана био раме уз раме са Христом. Говорио сам Исусу:

- Немој сам себе варати, немој сањати! Немој мислити како ћеш од људи на земљи учинити си-нове Царства Божјег. Не требају њима идеали, истина, високе идеје, њима треба ситост, лењи мир, животињско, свињско задовољство. Дај им "хлеба" за трбух, радост тела и забаве за гледање - и они су твоји. Отићиће за тобом и у пустињу и на брдо. Признаће те за цара. Живеће и умираће за те-бе.

- Он није хтео ни да ме чује - злобно се осмехнуо дух мрачних сила - Тада сам му дао дру-ги савет:

- Ти нећеш да купиш људске душе за чанак сочива? Хоћеш да утичеш на њихову душу, а не на трбух? Дакле зачуди их! Порази њихов ум и срце сјајем и величином твоје чудотворне снаге. Нека они виде у теби више биће и слепо, понизно, роп-ски иду за тобом.


133

- И опет - ништа! - поново са злобом и пре-зрењем осмехну се тамни дух - Он као што видиш није хтео да поткупи људе ситошћу, нити је желео њихово ропско страхопоштовање и клањање. Он је желео свесну и слободну личну величину сваке од ових бубица на земљи.

- Тада сам му дао трећи савет: - Добро! Ти хоћеш да људи осећају себе ве-

ликима? Да им се други диве због њихове воље и снаге? Погледај на Рим и на Римљане. Воља Рима - закон је народима на земљи. Сваки Римљанин с поносом говори "цивис Романус сум", то јест "ја сам грађанин Рима", и нико се не усуђује да увре-ди римског грађанина. Рим је господар и заповед-ник света.

- Послушај ме! - говорио сам му. - Владај се по мојим саветима, иди мојим пу-

тем, и бићеш јачи од Рима. Рим ће бити твој слуга, твој роб. Сав ће свет бити под твојом влашћу. По-стаће твојим царством.

- Царством Христовим са законима ђавола? - благим осмехом радознало погледа дух истине у очи духу зла.

Овај окрену поглед на страну и кратко про-гунђа:

- Па макар и тако? Име ће ипак бити Његово! Царство Христово и власт Христова!

- Али дух ће остати твој! - поново се благо осмехну светли дух.

- Тако ми је и Он одговорио и с негодовањем ме одгурнуо. А мој се дух ипак показао јачи од


134

Његовог духа - злурадо ће рећи дух мрака! - И на Голготи ја сам тријумфовао.

- Тријумфовао сам увек и свуда. Тријумфујем и овога часа. И увек ћу тријумфовати - у злобној екстази грмео је мрачни дух.

- Ви сте зидали, а ја рушим. Ви сејете истину и љубав, а ја газим ваше усеве. Ви са великим по-тешкоћама ужижете лучу светлих идеала, а ја са једним попљувком гасим ту лучу. Претварам је у смрдљиву чађ. Цвеће девичанске и младићке љу-бави ја претварам у прљавштину пожуде, од сло-боде чиним распуштеност, од власти - насиље и терор. Христовом науком проузроковао сам рели-гиозну мржњу међу људима. Братство народа за-менио сам ратом свију против свакога.

- Ја сам господар земље! Ја сам господар чо-вечанства! И људи, и народи живе мојим духом! - дух мрака је поносито добацивао своје речи у лице светлом духу.

А светли дух само се благо смешио. Изгледа-ло је као да хоће да својим радосним светлом осве-тли тамни лик мрачног духа.

- Зашто ћутиш? - љутито упита дух зла. - Немаш шта да кажеш? Не можеш да одгово-

риш? Признајеш моју победу? - Твоју? Ти мислиш да си заиста победник?

Победник и Бога, и Христа и свега што је велико и светло на земљи?

- Разуме се! - поносно повика мрачни дух. - Бедни мој непријатељу! Једини непријате-

љу светлости! Као покварени, груби и глупи де-


135

ран, ти из велике луле пушташ у небо густе облаке смрдљивог дуванског дима и мислиш да си убио сунчано светло! Таква је и твоја победа над Богом, над Христом, над добром, над истином у животу. Ти велиш да си ти убио Христа на Голготи? Али голготски крст постао је симбол самопожртвова-ња, симбол победе добра над злим, у име тога кр-ста хиљаде и хиљаде људи ишли су и иду у муке и у смрт за истину. Ватра Христове ломаче обасјала је милионима људи пут ка истини. Ти си убијао и убијаш људе - носиоце великих идеја, али ти ниси могао, нити можеш убити идеје. Крв мученика је најбоље заливање за посејане нове светле идеје. Твоја убиства рађају мученике за идеју. Привлаче нове људе великим идејама истине и добра.

- Ја изопачујем и унакажавам те твоје идеје - прекиде га дух зла.

- Изопачујеш, али ниси у стању да их изопа-чиш. Ти гасиш поједине светле зраке, али ти си не-моћан да убијеш светло и огањ.

- Ја сам моћан! Ја сам сила! - Могу да убијем, и убићу све што је светло

на земљи! - помамно је викао мрачни дух. - Нећемо се свађати само са речима - мирно

заустави непријатеља светли дух - дај да измеримо своју снагу на послу.

- Како? - Узећемо бакљу и причврстити је насред тр-

га. - Па? Журио је дух зла.


136

- Ја ћу се ударити по прсима - настави светли дух - искочиће искра и запалити бакљу. Бакља ће јасно горети и светлети људима у мраку. Можеш ли учинити нешто слично?

- Ах то су твоји вечити напори да ужижеш! - с презрењем се засмеја мрачни дух - Ти све "зажи-жеш"! Зажижеш ум људи, зажижеш њихову са-вест, распаљујеш њихов дух! Све се играш "јуна-ка" са величином људи! Глупа бесмислица!

- Доста је речи и игре са речима - заврши препирку светли дух - То постаје већ досадно. Ти видиш бакљу коју сам ја запалио. Ево ти мој одго-вор ко је јачи. Моја искра производи пламен.

- А ево ти мој одговор - и с овим речима дух зла дуне на пламен и бакља се угаси - Видиш шта ја радим с твојим огњем? Дунем и огањ се гаси, и твог светла нестаје.

Светли дух, без иједне речи, по други пут се удари по прсима. Поново искочи искра, сјајнија од прве, и бакља поново плане.

Мрачни дух поново дуне на пламен и опет настане тама.

Светли дух удари се и по трећи пут по прси-ма и трећи пут јасно засветли пламен, јасније него прва два пута. Мрачни дух по трећи пут угаси пла-мен.

И тако је било четири, пет, десет, тридесет, сто пута. Светли је дух ужижао огањ, и сваки пут га је ужижао јасније и јасније, а мрачни дух је све једнако гасио и гасио. Сваки пут је морао све јаче и јаче дувати. Након стотину пута, кад је мрачни


137

дух гасио светли пламен, образи су му се надули као да су хтели пући. Очи му се закрваве, на челу се покажу жиле. Грашке зноја падале су му с лица.

Светли дух кресао је из себе сто прву, сто другу, сто трећу искру.

Мрачни дух је као и пре све гасио и гасио. Испочетка се смејао, затим се срдио. Није само ду-вао на огањ као бура, него је и пљувао на бакљу. Злобно је сиктао према светлом духу.

- Прекини свој глупи бесмислени посао. Ка-ква има смисла ужижати, кад ја исти час огањ по-гасим.

Очи светлог духа све су се јаче и јаче разга-рале од ентузијазма. Изгледало је да он сам гори. Искре су сипале из његових прсију. Од сваког по-крета његових рамена силесија искри летела је на све стране и ужижала стотине нових огњева.

Мрачни се дух вртео као оркан. Од разјаре-ности је рикао. Дувао је тако да не само да је гасио огњеве, него је и ломио, кидао на комаде горуће бакље.

Он је такође био у екстази злобе, рушења и жеље за пропашћу свега што је светло. Викао је:

- Смрт светлости! Смрт огњу! Ја ћу погасити и звезде, и месец, и сунце! Земља, сав свет - биће моје царство мрака! Одлази ми с пута ти који ужи-жеш огње! Не губи узалуд своје време и своју сна-гу!

Светли је дух већ по шестоти, седамстоти пут ужижао све нове и нове бакље. И пошто их је уже-гао хиљаду пута, повиче своме непријатељу:


138

- Ти си тама, ти си смрт, ти си рушилац! Твој је задатак и твоја радост да гасиш огањ живота - па најпосле гаси! Гаси их, гаси! А ја сам носилац жи-вота, његов зидар. Ја сам светло, ја сам огањ, ја сам истина, ја сам радост. Ја сејем живот. Ужижем светле огње. Нисмо ми тек данас, мрачни душе, от-почели нашу борбу - нећемо је данас ни свршити. Ти настави своје мрачно дело: гаси огње, ломи и кидај бакље живота! А ја и моји сарадници, ми ће-мо чинити своје светло дело.

И с новом снагом светли дух удари у прса. Као да је земља уздахнула. Уздах тај разнео се да-леко према брдима и тамо звонко одјекнуо, проло-мио се радосно више пута као пролетњи гром.

Не само искра, него хиљаду светлих муња за-сијале су из груди, из очију, из уста, из пружених руку, из краја сваке власи на глави светлог духа, и за тренутак све запламти и засја се около.

Мрачни дух хтео је да удахне, да удахне у се-бе сав ваздух, како би касније могао погасити све огње и одувати са земље светлог духа. Сав је поцр-венео од напрезања. Надуо се као ковачева меши-на, и... пао је у немоћној злоби. Није могао више да дува. Постао је немоћан. Само је прошапутао: - Имаш право: наша је борба вечна. Још ћемо се ми срести. Огњи светлога духа још су горели. Небо се почело руменити. Постало је црвено као огањ, за-тим сјајно као злато. На ведром небу показало се сунце.

- Смисао ове легенде је тај - завршио је Лука Макдоналд - да се свако зидање у животу, на жа-


139

лост, често компликује још и борбом са снагама које руше.

- Ретко када и у наше време идејни радник може да рачуна са друштвеним саосећањем - писао је Лука Макдоналд - У свако велико и добро дру-штвено и народно дело: и у политику, и у штампу, и у рад у друштву, свуда се дрско гурају, без саве-сти и стида, неспособни, частољубиви људи, лако-ми отимачи-паразити. Они од политике, од уређе-ња народног живота чине шпекулацију, средство за непоштено богаћење и лично уздизање.

- Црква, школа, државна служба за њих су места плаћеног нерада. Они тамо нису зидари жи-вота, нису савесне слуге народа, него лењи чинов-нички трутови.

- У разним друштвеним и културним устано-вама они траже да задовоље своје ситно самољу-бље. Теже за почасним звањима, а често и за непо-штеним добитком, и неће да раде. Штавише под-мећу клипове онима који пожртвовано и одуше-вљено хоће да раде у корист друштва и народа. Они интригирају против идејних радника. Клеве-тају их. Говоре им да они траже "популарност".

- И то још није највеће зло. Непоштени и грамзиви паразити, пљачкаши народа и рушиоци живота често чине још страшније зло. Они час лу-кавством - преваром, час подмитљивошћу или претњама, час цинизмом лажи, а више пута и отво-реним насиљем убијају ум и вољу народа, трују са-вест друштва, гасе идеале, и идеализам у омлади-ни. Они сеју око себе духовну таму. Шире злобу.


140

Повећавају жалост и страдања људи. Све су то до-бровољне и често одушевљене слуге мрака - писао је Лука Макдоналд - Сви су они пуни хладног ци-низма, то су људи без срца, без савести и без сти-да. Они гасе светле огње живота. И с њима је те-шко борити се. С њима је често тешко и препирати се. Они имају своју, ђаволску, на изглед убедљиву логику. Имају своју, на изглед, примамљиву пси-хологију. Своју филозофију лажи, егоизма и наси-ља. Свој, као гума еластичан, морал. Они имају, ако хоћете, и своју религију: религију подмитљи-вости и страха.

- Борба с њима није шала ни забава. Није лак и пријатан спорт. Ту се тражи и ватрено одуше-вљење, и чврста упорност, тврда и непоколебива вера, и верност своме идеалу.

- Твој је посао, мрачни душе, да гасиш! - го-вораше светли дух своме непријатељу - Па ти га-си! А ја носим огањ живота: огањ мисли, огањ са-вести, огањ добра. Ја ужижем. Горим и не гасим се!

- Не гасите се и ви зидари живота! - писао је Лука Макдоналд - Горите сами и ужижите друге! Где год "зидате": у селу (у задрузи, у читаоници, у соколани) или у граду, у парламенту, у војсци, у министарству просвете, или на другом месту: увек и свуда горите. Немојте планути само на часак и за дан, за недељу, или месец. Горите! Горите и ужи-жите.

- Наићи ћете на запреке, биће неуспеха, биће победа ваших непријатеља, непријатеља вашег ра-


141

да, немојте се гасити! Не клоните духом! Никада не прекрштајте руке!

- Код неуспеха и запрека, немојте говорити: - Ми смо покушавали, ми смо почињали, ми

смо се борили, али нисмо имали помоћи. На сва-ком кораку сретали смо се са запрекама и "непри-јатељством". Не говорите тако. "Дух мрака гаси, а ви ужижите!"

- Ако се угасило једном, ви ужижите други пут, трећи, пети, седми, стоти, хиљадити!

- Неуморно ужижите! - одушевљено је завр-шио Лука Макдоналд - Горите сами и ужижите друге, док не постане светло око вас. На путу ва-шем не чекајте брз успех. Место одобравања и сао-сећања, можда ћете наићи на исмејавање. Место почасти и славе - клевета и мржња. Место помоћи - тајне интриге и чак отворена борба против вас. Десетине, стотине, хиљаде мрачних сила гасиће ваше светло дело - а ви горите! Горите и ужижите!

О књизи Луке Макдоналда говорили су и пи-сали још више него о "Записима лекара". Књига Макдоналдова тицала се ума и савести читавог становништва. Питала је сваког:

- Ко сте ви: уметници - зидари живота? Или глупи и ситни црви са ђубришта? Или отимачи и рушиоци?

Многи су се љутили. Били су озлојеђени на Макдоналда и његову књигу. Њима се чинило да је управо њих оцртао Макдоналд у својој књизи. Књига Макдоналдова их је пекла. Била је за њих срамни стуб. И они су настојали да књигу ућутка-


142

ју, да је попљују. Подло су клеветали. Писали су и говорили:

- То је пасквила на адресу нашег финског на-рода. Макдоналд је Швеђанин, уз то још и племић, гроф. Он презире нас, Финце. Он нема права да пише о Финцима.

То су били гласови мрачних сила: говори и чланци политичких шпекуланата, паразита сваке врсте, бездушних формалиста школе, канцеларије и цркве.

Људи живе душе, напротив, писали су и го-ворили о топлини и светлу књиге Луке Макдонал-да. Говорили су и писали:

- Шта мари, ако Лука Макдоналд није Финац, него Швеђанин. Наша Финска постала је његовом отаџбином и он је дао свој таленат, свој труд и за-нос своје ватрене душе нашем Финском народу. Није он крив што смо ми, Финци, духовно спавали и што нико од наших финских писаца није мислио нити је писао о духовном сну Финског народа.

Омладина (студенти и гимназијалци), народ-ни учитељи и сеоски свештеници, писмени сељаци и радници, чиновници и трговци, куповали су књигу Луке Макдоналда, скупљали су се увече по њих неколико и читали наглас. Нису читали као роман, без прекидања. Читали су главу по главу, по одељцима, а затим су дуго и жестоко распра-вљали између себе.

Књига је будила мисли хиљаде најбољих љу-ди у свим крајевима Суоми. Будила је савест оних који су били одређени за зидање живота. Она је


143

изазвала хиљаде и хиљаде добрих побуда, претво-рила ове побуде у стваран рад. Дала је финском народу неколико стотина талентованих, енергич-них, несебичних идејних зидара живота.

У отаџбини Луке Макдоналда, на крају има-ња његових предака, на стени, високо над морем, на почетку залива засејаним мноштвом малих ка-менитих острва, сада је подигнут споменик аутору књиге.

На самом почетку залива се уздиже дивна ку-ла од гранита. На врху куле, чим се смркне, јасно гори светионик. Али као најбољи споменик све-штенику Луки Макдоналду и учитељу Снељману, трговцима Јарвинену, Томасу Гуљбеу, Укокену - служи сама нова Финска, малена и слаба по броју становништва, али велика и јака духом културе свога народа.

При израђивању плана неке велике грађеви-не, која има опште народно значење, говори се о разним "стиловима", о стилу ренесансном, о стилу рококоа, о стилу грчко-римском, византијском, готском и тако даље.

Сматрам, да, иако кратко упознавање с фин-ским стилом културног зидања народног живота, није било сувишно.

Сви ми даћемо нашим великим словенским силама ума и духа: нашој умној свежини и нашој осетљивости срца, том драгоценом и племенитом, али (засад још) сировом материјалу, даћемо умет-ничку израду.


144

Васпитаћемо у себи и у народним масама из-држљивост и упорност рада, дисциплину воље.

Одвикаваћемо се од наше словенске распу-штености, несуздржљивости и неуравнотежености у економисању од траћења и времена, и снаге, и наших средстава.

Обрадићемо слабо развијене, а често пригу-шене резерве наше велике словенске љубави према људима, према природи, према свему светом и ле-пом у свету.

Стара Грчка, Хелада, бејаше не само богата рудницима мрамора: Хелада је створила велику скулптуру. Дала је генијалне уметнике (вајаре).

Нас је Словене, природа дарежљиво награди-ла великим силама духа: и способношћу ума, и уметничким талентима, и великим срцем, и осе-тљивом свешћу. Зато ми можемо и морамо да по-станемо уметници - зидари живота, борци велике словенске културе. Панчево, 28.12.1923. Г. ПЕТРОВ

протојереј Григорије Петров-Зидари Живота (1923)

Documents

Transcript of протојереј Григорије Петров-Зидари Живота (1923)