УНИВЕРЗИТЕТ У БАЊОЈ ЛУЦИ

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ

ОДСЈЕК: ИСТОРИЈА

ОПШТА ИСТОРИЈА РАНОГ СРЕДЊЕГ ВИЈЕКА

-скрипта-

- Дејан Ђукелић-

МАЈ, 2014

Сеоба народа (350-650) је подијељена на двије фазе:

1. од 350. до 500. год. - у Европу долазе Готи, Хуни, Алани, Вандали, Свеви, Франци, Аламани, Бургунди, Гепиди и Лангобарди. Уз изузетак Хуна сви су германског поријекла.

2. од 500. до 650. год. - Авари, Словени и Бугари.

896. год. долазак Мађара;

разлози сеобе: демографски раст становништва, недостатак хране, притисак источних номадских народа.

Визиготи:

- Досељавају се 376. год. на простор доњег Дунава и сматра се да тиме започиње сеоба народа (притиснути од Хуна).

- Алалив и Фритигерн траже од Валенса земљу за насељавање и он им додјељује простор провинције Мезије; постали савезници, односно федерати, Римског царства. Међутим, незадовољни односом провинцијских власти према њима, Визиготи су се побунили. Валенс је позвао у помоћ Грацијана (375-383), цара Зап. римског царства и током двије године било је више мањих сукоба, али рат није био одлучен.

- Стога је Валенс одлучио да он лично, водећи велику војску, нападне Готе. 9. августа 378. год. одиграо се сукоб код Хадријанопоља. Готи су прије битке затражили мир и понудили да остану у својству федерата у замјену за неку земљу, али је приједлог одбијен.

- Пораз Валенса код Хадријанопоља, Визиготима је омогућио несметано кретање по царству и њихови одреди су у наредним годинама пљачкали по територији Мезије и Тракије. Повремено их је Теодосије привлачио као савезнике, али су већином ратовали за свој рачун.

- Овакво стање потрајало је до V вијека када су Визиготи, под краљем Аларихом, отишли према Италији и након три опсаде опустошили и сам Рим. Одатле су се запутили према Шпанији гдје су основали Визиготску краљевину која ће потрајати до 711. год., а обухватала је Иберијско полуострво, Аквитанију и Нарбонску Галију.

Остроготи:

- Остроготи или Источни Готи су германско племе првобитно насељено на подручју црноморских степа. За разлику од Визигота који су се населили на територију Римског

царства одједном, Остроготи су долазили дјеломично и у етапама. Појавом Хуна око 370. год. Остроготи су потчињени и у оквиру хунског племенског савеза узимали су учешћа у походима према Римском царству, па се заједно с Хунима и насељавају на простору Дакије и Паноније. Као дио хунске војске учествовали су у чувеној бици на Каталунским пољима.

- Остроготи почињу самостално да дјелују послије смрти Атиле (453. год.). У бици на ријеци Недао 454. г., заједно са Аланима и Гепидима, а под вођством остроготског краља Теодемира поразили су Атилине синове. Послије ове битке Остроготима је дозвољено да остану у Панонији као савезници Ист. Римског царства (Маркијан).

- Највећи остроготски владар је Теодорих Велики. Још као дјечак послат је у Цариград и тамо образован. 476. год. поразио је свог рођака Теодориха Страбона и учврстио власт међу Остроготима. 480-их Остроготи су опустошили велике дијелове Мезије, Тракије и Грчке и појавили су се и пред зидинама Атине и Коринта.

- Да би уклонио опасност од Острогота, цар Зенон је 488. год. послао Теодориха да поврати Италију, тада под влашћу Одоакара, под власт Ист. Римског царства. 493. год., послије неколико битака и опсаде низа градова, Одоакар је убијен и основана је остроготска краљевина, која се одржала до 554. год. Теодорих је као регент владао и краљевством Визигота, тако да је под његову управу потпала и јужна Галија и Иберијско полуострво.

- 526. год. послије његове смрти дошло је до опадања централне власти. До 534. год. владао је његов унук Аталарих. Када је погубљен од стране рођака Теодада, то ће бити повод за војну акцију цара Јустинијана, а све у циљу обнове некадашње моћи Римског царства. Од 535. до 540. г. Велизар је заузео Далмацију, Сицилију и два најважнија града у Италији, Милано и Равену.

- Јустинијан је тада понудио Готима трајан мир и краљевину у сјев. Италији (брана према Францима), под условом да то плате половином краљевског блага. Краљ Витигес који је прихватио ове услове, збачен је од стране племства, а круна је понуђена Велизару. Он је, претварајући се да долази на крунисање, ушао у Равену и похапсио затворенике. Потом је прогласио заузеће читаве краљевине Острогота и њено припајање Византији. Чим је напустио Италију, како би ратовао на ист. фронту против Персије, Остроготи су под вођством Тотиле наставили рат и врло брзо повратили сјев. Италију и Рим. 548. год. Велизар је смијењен, а постављен Нарзес. У бици код Тагине јула 552. год. Тотила је убијен, а исте године у бици код Лактарије и најзначајнији сљедбеници заједно са краљем Тејом. 554. год. завршено је освајање Италије.

Лангобарди:

- Лангобарди су испрва живјели на западној обали ријеке Лабе. За вријеме ''велике сеобе народа'' они су кренули на југ, ка границама Паноније, а затим још ближе граници Италије. Учествовали су у офанзиви Византије на Остроготе (535-555), заједно са Аварима поразили су 567. год. Гепиде, а следеће 568. год. у савезу с низом племена (германских, сарматских и туранских) напали су на Италију и срушили византијску власт.

- Освојили су знатан дио Италије, али су се настанили углавном у сјеверној Италији (са изузетком Венеције и Равене), која је од тог времена и почела носити назив Лангобардија а касније и Ломбардија. Затим су заузели већи дио средње Италије, са изузетком града Рима. Средиште им је било у Павији, у долини ријеке По.

- Лангобарди су по заузимању простора Италије почели да одузимају имања свештеницима и да врше феудализацију земље. Пошто су заузели све веће градове осим Рима, а притом су били и аријанци, дошли су у сукоб са папством. Равенски егзархат, који је и основан у сврху одбране од Лангобарда (за вријеме цара Маврикија), играо је битну улогу у односима папе и Лангобарда. Кад је 751. год. срушен папство се обраћа за помоћ франачкој држави.

- У краткотрајном рату против лангобардског краља Аистулфа Пипин је однио побједу и натјерао Лангобарде да папи уступе град Равену и област Пентаполис. Овај акт познат је као Пипинова даровница и њиме је практично успостављена Папска држава.

- 773/774. год. Карло Велики је опсједао Павију, а претходно му је папа Хадријан II упутио позив замоливши га за помоћ, јер је краљ Дезидерије одузео папи области у Пентаполису, неке градове око Равене а кренуо је и на Рим. Пошто се Павија предала 774. год., краљевина Лангобарда престала је да постоји, а гвоздену круну (Corona Ferrea) лангобардских краљева Карло је ставио на своју главу. Само је лангобардска кнежевина Беневенто остала независна у наредном периоду.

Хуни:

- Хуни су поријеклом из Азије. Припадају турским степским племенима који су боравили на простору источно од доњег тока Волге, гдје су сматра се дошли око првог вијека наше ере из правца Монголије.

- Основни историјски извори који пружају најраније вијести о Хунима су Амијан Марцелин, Олимпиодор, Приск и Јордан (IV и V вијек). Присков извјештај са Атилиног двора из 448. год. је најпоузданије свједочанство о Хунима и народима који су живјели у Панонији под њиховом влашћу. Пријестоница Хуна није са сигурношћу потврђена и зна се само да је била на подручју данашње сјеверне Мађарске.

- Око 370. год. Хуни су се појавили у црноморским степама гдје су поразили и потчинили Алане. Напредујући даље према западу, сукобили су се са Остроготима, чији је краљ починио самоубиство, а Хуни и Алани однијели побједу 376. год. Следећи на удару били су Визиготи, али они су прешли Дунав и затражили помоћ Рима.

- Од 395. до 398. год. траје први велики напад Хуна на Источно Римско царство. Опустошили су Тракију, Јерменију и дијелове Сирије. 408. год. под вођством Улдиса, прешли су Дунав и опустошили Тракију. У наредним деценијама наметнули су своју превласт већем броју племена у Панонији и Дакији (Остроготи, Гепиди, Сармати, Аламани итд.).

- Тридесетих година истакао се као вођа Атила (433-454). У својој младости био је талац на двору Ист. Римског царства и служио је у римској војсци. Најприје је владао заједно са својим братом (претходио им стриц Ругила), кога се затим ослободио путем убиства.

- 441. год. имамо упад Хуна у Илирик, када су заузели и Сингидунум и Виминацијум, а пустошили су Ист. Римско царство још у пар наврата до 448. год. Од тог тренутка Атила се окреће искључиво западу. Поход је започео 450. године. Прешао је Рајну, порушио низ градова (Тријер, Мец, Ремс) и опсјео Орлеан. Аеције, римски намјесник, примио је у своју војску Визиготе, Франке и Бургунде, повратио Орлеан и сустигао Атилу који се кренуо повлачити. У бици на Каталунским пољима 451. год. ниједна страна није однијела побједу, али је Атила био тај који је приморан да се повуче. 452. год. кренуо је на Рим, али је послије преговора договорено да се повуче, вјероватно уз годишњи данак.

- 453. год. Атила је изненада умро и његов војни савез се распао.

Авари:

- Авари су били народ турског поријекла из централне Азије. Средином VI вијека, након слома аварско-турског племенског савеза, један њихов дио, под вођством кагана Бајана, прешао је у Европу. Стигавши у Панонску низију, 567. год. заједно са Лангобардима, уништили су државу Гепида. Следеће године Лангобарди су отишли за сјеверну Италију и Авари су завладали Панонском низијом. Ту су потчинили под своју власт и Словене, затечене у том предјелу.

- У оквиру аварско-словенског племенског савеза врше пљачкашке упаде на византијску територију и шире своју власт према Далмацији и Алпама. 614. год. пада Салона а из 626. имамо опсаду Цариграда.

- Аварски каганат као државна формација постојао је од 567. до 804. год., а средиште му је био тзв. Хринг или Ринг у данашњој Мађарској, утврђени град са девет појасева зидина. 790. год. Карло Велики покренуо је офанзиву на Аваре, пошто су они претходно напали

Фријули и Баварску. Његов син Пипин, водећи трупе из Италије, продро је 792. год. дубоко у Панонију дуж ријеке Драве. Тзв. Ринг освојен је 796. год. Аварима је остала територија у југоисточној Панонији и Трансилванији, а њу ће 804. год. заузети Крумова Бугарска.

Гепиди:

- Гепиди су били источно-германско племе, блиско повезани са Готима. У вези с њима је и њихов најранији помен у историографији VI вијека гдје се каже да су око 260. год. заједно с Готима напали Дакију. Према Јорданесу, име Гепиди потиче од готске ријечи ''гепанта'' што значи ''спор'', јер су Гепиди заостајали у сеоби из Скандинавије.

- Били су у саставу хунског племенског савеза, да би послије Атилине смрти, под вођством њиховог краља Ардарика и заједно са осталим Германима, поразили Хуне 454. године на ријеци Недао.

- Гепиди су затим основали краљевину која је првобитно обухватала просторе источно од ријеке Тисе и сјеверно од ријеке Дунав. Затим проширују своју територију на запад, заузимајући Срем, Бачку и сјеверно Потисје. Гепидска краљевина врхунац достиже око 537. год. када заузимају и околину Сингидунума, тј. Београда, а Сирмијум постаје средиште државе.

- Византија се 546. год. удружује са Лангобардима у борби против Гепида. Гепиди су слабили у борби с њима, да би коначно били уништени 567. год. када су и Авари стали уз Лангобарде.

Мађари:

- Мађари су угарски народ из групе угро-финских народа и поријеклом су са Урала, а у Панонску низију су се доселили у деветом вијеку. Сматра се да се прапостојбина Мађара налазила на источној страни Урала, гдје и данас живе Обски Угри, да су се прво преселили на западну страну Урала, на подручје познато као Магна Хунгарија, одатле су се даље селили у данашњу источну а затим и западну Украјину.

- 892. године долазе на подручје Дунавске низије, прво као савезници Франака, а потом их византијски цар Лав VI Мудри (886-912) позива у помоћ против Бугара под вођством Симеона. Међутим, Мађари су доста били оријентисани на пљачку и крајем IX и почетком X вијека крстарили су читавом Европом, палећи села, градове и манастире. 955. год. у бици на ријеци Леху Отон I је страховито поразио Мађаре. Послије тога су се њихове

провале стишале, тим прије што су почели да постепено прелазе на сједелачки начин живота и земљорадњу.

- Код Мађара се постепено истичу кнежеви из рода Арпада који шире своју власт на цијелу земљу. Стефан I Арпад (или Арпадовић), који је владао од 997. до 1038. год., примио је краљевску круну 1000. год. од папе Силвестера II. За вријеме Стефана у Угарску је заједно са процесом феудализације продрло и хришћанство.

Вандали и Алани:

- Племе Вандала припада Ист. Германима и становало је неко вријеме на обалама средње Одре. Дијеле се на двије групе: Силинге и Хасдинге. Почетак кретања Вандала на југ пада у другу половину II вијека. 174. год. Марко Аурелије дао им је земљу у Дакији, гдје су живјели до тридесетих година IV вијека. Али их затим Готи истискују из Дакије, и цар Константин допушта да се населе у Панонији са правима коњичких помоћних одреда. У то вријеме пада и њихов прелаз у аријанство.

- Почетком V вијека њих истискују Хуни из Паноније, тако да се крећу на запад, уз Дунав ка Рајни. Тамо су прелаз чували Франци као римски федерати. Вандали су уз помоћ Свева и Алана (сарматска племена) поразили их и ушли у Галију. 406. год. сви они продиру у Шпанију. Хасдинзи и Свеви заузели су сјеверозападни дио Шпаније (Галицију), Алани средњу Шпанију и Лузитанију, а Силинзи јужни дио (Бетику). 416. год. Визиготи су освојили сјеверну и јужну Шпанију.

- 429. год. маса од око 80.000 Вандала под вођством Гајзериха прешла је Гибралтар и стигла у Сјеверну Африку, коју су и освојили у току једне деценије.

- 455. год. Вандали су заузели и опустошили град Рим. Отада почиње термин вандализам за висок степен разарања.

- 534. год. Велизар је освојио Вандалску краљевину, а последњи краљ Гелимер одведен је у Цариград.

Бургунди:

- Бургунди су, као и Готи и Вандали, припадали Источним Германима. Они су првобитно живјели на Прибалтику, код ушћа Одре, као и на острву у Балтичком мору које се по њима звало Бургундархолм. Послије ће се повући нешто јужније и пребивати у области између средње Одре и Висле.

- У првој половини III вијека основна маса Бургунда кренула је заједно с Вандалима на југ, а затим и на запад, у долину горње и средње Мајне. Ту су живјели дуго времена ратујући са Аланима и потпомажући Римско Царство у његовој борби с њима. Мало помало они продиру до Рајне, углавном у област Мајнца, мијешају се у унутрашње ствари Царства и подржавају поједине претенденте на царску власт. Предања казују да је град Вормс на Рајни био пријестоница бургундског племена. Ту међу њима почиње да се шири хришћанство, у облику аријанства.

- У бици на Каталунским пољима борили су се на страни Рима. Бургунди се као савезничке трупе настањују у Лионској провинцији (град Лион центар области), и њихови краљеви добијају римску титулу magister militum. Убрзо Бургунди оснивају краљевину и постају значајан фактор, запосједајући земљишне посједе од галских сенатора. За владе краља Гундобада (464-516) су на врхунцу моћи. Тада је записан Бургундски закон, састављен под јаким утицајем римског права. За Римљане је постојао посебан зборник римског права - Rex Romana Burgundionum. Бургундска краљевина покорена је од стране Франака 534. године.

Нормани:

- Нормани је термин који су употребљавали становници Западне Европе да означе народ са сјевера, односно Викинге, како су се они сами називали. Грци и Ист. Словени називали су их Варјазима. Нормани су германски народ из Скандинавије који су крајем VIII вијека покренули последњи талас германских сеоба. Разлози су прилично нејасни, али се претпоставља да је основни узрок повећање становништва на ионако слабо плодној земљи.

- Током IX вијека имамо мноштво пљачкашких похода и упада широм Западне Европе. Највише су страдале Француска и Енглеска, а забиљежени су упади и у Шпанију, Ирску, Исланд, као и насељавање острва сјеверних мора, Гренланда и чак сјеверноамеричке обале.

- Викиншки упади у Француску јењавају када је 911. године Карло Глупи додијелио земљу око ушћа Сене викиншком вођи Ролону. Касније је ова област увећана и остала је до данас позната као Нормандија.

- У Енглеској је англосаксонски отпор организовао и водио краљ Весекса Алфред Велики (871-899). Талас освајања данских Викинга достигао је врхунац 70-их година IX вијека, да би 878. год. Алфред склопио са њима мир. У том тренутку од седам краљевстава која су некада постојала у Енглеској, три су била под влашћу Данаца.

- У првој половини X вијека насљедници Алфреда Великог успјели су да обједине власт у читавој Енглеској, да би крајем X вијека отпочели нови упади Викинга. 1002. год. масакр Данаца на острву, организован од стране англосаксонског краља Етелреда II, био је повод за инвазију од стране Свена I који ће се након Етелредовог бјекства и крунисати за краља Енглеске.

- До норманске инвазије 1066. год. на енглеском трону смјењиваће се потомци и једног и другог краља. 1066. послије смрти краља Едварда Исповједника појавила су се три претендента на пријесто. Побједу ће однијети Виљем од Нормандије у бици код Хастингса, гдје је поразио Харолда Годвинсона. Послије тога прозван је Виљемом Освајачем а Енглеске улази у раздобље норманске власти.

- Почетком XI вијека, један одред норманских витезова је на повратку са ходочашћа у Јерусалим, зауставио се у јужној Италији гдје су приграбили земљу за себе. Били су то синови једног ситног норманског господара Танкреда. У почетку су била тројица, да би касније дошла и три млађа Танкредова сина, међу којима су најзначајнији Роберт Гвискард и Рожер Сицилијски. У почетку је Роберт владао као војвода Апулије и Калабрије. 1071. год. заузео је од византије Бари, а 1072. заједно са Рожером Палермо. 1095. год. Рожер је довршио освајање Сицилије.

Црква у раном средњем вијеку:

- Најчувенији манастир раног средњег вијека на западу био је Монте Касино, који је око 529. год. подигао Бенедикт из Нурсије.

- Хришћански писци из трећег вијека: Тертулијан у Сјев. Африци, Ориген у Александрији.

- Писци црквене историје: Еузебије из Цезареје и Созомен.

- Прогони хришћана: за вријеме Нерона; 250. год. за вријеме цара Деција; 303-311. год. за вријеме Диоклецијана.

- Св. Јероним сачинио латински превод Библије познат као Вулгата. Заједно са св. Амброзијем и св. Августином чини тројицу отаца латинске цркве.

- На захтјев Константина Великог, Еузебије из Цезареје је 322. год. начинио 50 истовјетних копија Библије на грчком коине језику - ист. Медитеран.

- Аријанске краљевине на западу: Визиготи, Остроготи, Лангобарди, Вандали и Алани.

- Манастири у Франачкој: Сен Дени (628-638) и Корби (око 660. год.) у доба Меровинга; Фулда (744), Лорш (767) и Корвеј (815).

Франци:

- О поријеклу Франака мало је познато. Сматра се да је ријеч о групи германских племена са десне обале доње Рајне. Подијелили су се на двије гране, на Салијске Франке који су живјели на доњој Рајни, и на Рипаријске Франке који су живјели јужно од Салијских. Још у III вијеку почињу њихови напади на Галију, да би послије дјеловали углавном као савезници Рима. Франци дају Риму помоћне војне одреде и доспијевају до високих административних положаја. 451. год. у бици на Каталунским пољима они пружају помоћ римском намјеснику Аецију у борби против Атилиних Хуна.

- Најважнији извор за рану Франачку историју је Григорије из Тура и његово дјело - Historia regni Francorum.

Франачка

- Франачка је у своме развоју имала одређене фазе: - доба Меровинга; - доба Каролинга; - доба послије диобе у Вердену 843. године.

Доба Меровинга:

- Утемељивач франачке државе је Клодовик (481-511), који води поријекло од извјесног Меровинга, по којем се и назива ова династија.

- Клодовик је 486. год. код Соасона уништио остатке римске власти у Галији и самим тим проширио краљевство на сјеверозападну и средишњу Галију. Проширење је било на рачун римског магната Сијагрија. Своју власт је учврстио браком с бургундском принцезом 493. год., иначе хришћанком. 496. год. крстио се у Ремсу, по правовјерном обреду, за разлику од осталих Германа који су били аријанци.

- 506. год. успио је да наметне власт Франака над Аламанима побједом у бици код Толбијака.

- 507. год. у бици код Вујеа поразио је Визиготе и тиме учинио крај њиховом присуству у Галији, са изузетком Септиманије. Послије ове побједе обрачунао се са низом франачких војвода и учврстио јединство земље. Пријестоницу је пренио у Париз. Византијски цар Анастасије шаље му знаке конзулског достојанства, чиме га сматра за савезника у борби против Острогота.

- Законодавство: између 508. и 511. год. састављен је тзв. Lex Salica (Салијски закон), а нешто касније и Lex Ripuaria (Рипуарски закон, око 600. год.). Они су засновани на обичајном праву и захваљујући њима можемо пратити друштвено уређење код Франака.

Касније ће, како се власт Франака буде ширила, настати и други закони, попут Баварског и Аламанског закона. На основу Салијског закона можемо извући закључак да је жена искључивана из насљеђа и читава земља је припадала мушким насљедницима. Колективно земљиште је још постојало, а индивидуалне парцеле нису могле бити предмет продаје и то ће доћи тек касније са Рипуарским законом.

- Послије Клодовикове смрти земља је подијељена између четворице његових синова, послије и унука итд. Формирају се три главна дијела франачке краљевине: Неустрија (сјеверозападни дио са Паризом), Аустразија (сјевероисточни дио Франачке) и Бургундија. Иако често завађени, Клодовикови синови су углавном водили заједничку спољну политику.

- 534. год. освојена је Бургундија, а 536. добијена Прованса од Острогота као награда за помоћ у борби против Византије; завршено је покоравање Аламана и освојена је Тирингија; Баварци су признали власт Франака.

- Уједињење свих краљевина: Аустразије, Неустрије и Бургундије, догађало се само за вријеме јаких владара као што су били Хлотар II (613-628) и његов син Дагоберт (628-639).

- Хлотар II је 613. год., издајом мајордома Аустразије и Бургундије који су прешли на његову страну, постао једини владар уједињене Франачке. Брунхилда, која је владала Аустразијом и Бургундијом, погубљена је. Како је до уједињења дошло захваљујући високом племству, Хлотар 614. или 615. год. доноси Паришки едикт којим је у 27 тачака уредио односе између племства, цркве и краља. Највећи уступак који је Хлотар учинио према крупном племству је његова одлука из 617. год. којом се положај мајордома проглашава доживотним.

- Дагоберт је 623. год. постављен за краља Аустразије, а као краљ читаве Француске владао је од 629-634. год. 631. год. водио је неуспјели рат против Сама, кнеза Карантаније, и доживио тежак пораз код Вогастисбурга.

- Мајордоми: од времена смрти краља Дагоберта почиње успон посебних високих чиновника који су се називали мајордомима, према латинском maior domus, што је функција још из римског доба и која је означавала управника палате.

Доба Каролинга:

- Најзначајнији од свих мајордома био је Пипин II , мајордом Аустразије, који је 687. год. постао мајордом сва три краљевства. Његов незаконити син Карло Мартел ударио је темеље династији Каролинга. 732. год. побиједио је Арабљане у бици код Поатјеа. Када је умро 741. год. наслиједили су га двојица синова на положају мајордома, Пипин Мали и

Карломан. Карломан је био мајордом Аустразије, а Пипин Неустрије. 747. год. Карломан се повукао са власти и замонашио.

- Уз подршку војске и папске буле Пипин је 751. год. проглашен за краља Франака у Соасону, од стране архиепископа Мајнца, Бонифација. Папа Стефан II затражио је помоћ против Лангобарда и том приликом подарио је Пипину и титулу римског патриција.

- 755. и 756. год. Пипин је прешао Алпе, побједио Лангобарде и натјерао их да папи уступе град Равену и област Пентаполис. Овај акт познат је као Пипинова даровница и њоме је практично успостављена Папска држава.

- 759. год. Пипин је Арабљанима одузео Нарбону, а до 768. год. покорена је и Аквитанија. Пред своју смрт Пипин је подијелио краљевину између својих синова Карла и Карломана. Карло је добио сјеверозападне дијелове, а Карломан југоисточне. 769. год. избио је устанак у Аквитанији и Карломан је одбио да пружи помоћ Карлу. 771. год. Карломан је умро.

Карло Велики:

- 774. год. Карло је након предаје Павије, покорио Лангобардску краљевину и крунисао се гвозденом круном за краља Франака и Лангобарда. Када се послије повлачења из Италије формирала коалиција баварског војводе Тасила, Авара и Византије, а која је подржавала лангобардске војводе, Карло се вратио у Италију, потукао војводе, а затим савладао и Тасила и управу над Баварском повјерио једном од грофова.

Ратови са Саксонцима (772-804):

- Племена Саксонаца захватала су територију од доње Рајне до Лабе на истоку и Ајдера на сјеверу. Дијелила су се на четири племенска савеза: Западне, Сјеверне и Источне Саксе и Ангаријце (у центру). Налазили су се на последњем степену родовско-племенског уређења, с почетком процеса образовања класа. Разликовала су се три главна социјална слоја: еделинзи (родовско-племенска аристократија), фрилинзи (обични слободни људи) и ласи (неслободни људи). Сачували су паганство.

- 772. год. Франачка војска кренула је против Ангаријаца и заузела њихово утврђење Ересбург. Тек од 775. год. почиње право покоравање Саксонаца. Зап., Ист. Саксонци и Ангаријци су поражени и дошли су молити Карла за мир. Он је заузео њихова утврђења и затражио да приме хришћанство. 777. год. на сабору у Падерборну саксонска аристократија примила је хришћанство, положила Карлу заклетву на вјерност и добила као награду поједине грофовије у Саксонији.

- Од 778. до 785. год. имамо низ устанака на челу са Видукиндом (аристократа). Карло издаје тзв. Саксонски капитулариј, којим је у земљи заведен специјални режим и најмањи пријеступ кажњавао се смрћу. У бици код Вердена поразио је устанике. 785. год. Видукинд се покрстио и прешао на Карлову страну.

- Од 793. до 804. год. траје борба са Сјеверним Саксонцима. Тад је прибјегнуто и масовним исељавањима.

Карло према Баварској:

- Карло је оптужио војводу Тасила за кршење заклетве вјерности и натјерао га да се повуче у манастир. 794. год. на Сабору у Франкфурту Тасило је одступио са власти, а Баварска је подијељена на франачке грофовије. Франачка је добила и територију Карантаније која је до тада била под влашћу баварских војвода.

Карло и Арабљани:

- 777. год. Карлу су дошли локални емири из Сарагосе и Барселоне, тражећи његову војну помоћ против Омејадског калифа Кордобе, а заузврат се заклели њему на вјерност. Карло је 778. год. повео двије армије преко Пиринеја и стигао пред Сарагосу. Град му се међутим није предао, а бројна арапска војска навела је Карла да се повуче. У повлачењу Баски су напали франачку комору и много знаменитих Франака је погинуло (пјесма о Роланду).

- Франци су до краја Карлове владавине досегли ријеку Ебро. Освајања су призната од стране Арабљана уговором из 812. године.

Карло и Авари:

- 783. год. Франци су заузели Истру; 788. год. Авари су напали Фријули и Баварску;

- 790. год. Карло је покренуо офанзиву на Аваре. Његов син Пипин, водећи трупе из Италије, продро је 792. год. дубоко у Панонију дуж ријеке Драве. Средиште аварског каганата, тзв. ринг освојен је 796. год. Од територије освојене у Панонији образована је Панонска марка.

Крунисање:

- Папа Лав III је, након што је против њега дигнута побуна у Риму (аристократија), побјегао Карлу и затражио помоћ. Карло му је помогао да се тамо врати, а и сам је дошао у Рим. Папа је заузврат 25. децембра 800. год. крунисао Карла за цара.

- Да би добио признање царске титуле, Карло је повео преговоре с византијским двором. Притом је у његове планове улазила чак и женидба с царицом Ирином, али је она ускоро

збачена с пријестола. Уговором у Ахену византијски цар Михаило Рангабе признао је царску титулу Карлу, али не и то да је римски цар (812. год.).

Подјела власти:

- 806. год. Карло је одредио да у случају његове смрти земља буде подијељена његовим синовима: Пипину, Лудвигу и Карлу. Међутим, Пипин и Карло су умрли 810. и 811. год., па је једини насљедник остао Лудвиг. Карло је Лудвига 813. год. крунисао као ко-императора. Италију је Карло намијенио Пипиновом ванбрачном сину Бернарду.

Државна управа у вријеме Карла:

- Франачка је била подијељена на провинције којима су управљали комеси, тј. крупни феудалци, и територија комитата поклапала се са духовном влашћу на том простору, тј. епископијом. Из ових округа сабирана је и војска - сваки слободан човјек имао је дужност војног служења. Комеси су били и судије у својим областима, прикупљали су порезе, одржавали путеве итд. У сваком погледу одговарали су само врховном господару. Власт комеса и маркгрофова контролисана је преко ''владаревих посланика'', људи са двора, који су од Карла слати у провинције да провјере стање послова. Једном у шест мјесеци Карло је правио велике јавне саборе. Том приликом доношени су законски акти, а свјетовни и духовни представници власти подробно су извјештавали Карла о стању на њиховим територијама.

- На границама су постојале посебне области под именом марке, које су биле често изложене ратним опасностима.

Каролиншка ренесанса:

- Каролиншка ренесанса је назив за културни препород покренут на двору Карла Великог. Циљ је био да се на двору окупе најученији људи из цијеле Европе који ће постати носиоци промјена. Међу њима нарочито су се истицали Алкуин из Јорка, Петар из Пизе, Павле Ђакон (''Историја Лангобарда'') и Ајнхард, царски биограф. Подстицано је оснивање школа у катедралама и манастирима како би се у њима образовали свештеници и световњаци жељни знања. Као основа образовања уведен је систем тривијума (граматика, логика, реторика) и квадривијума (аритметика, геометрија, музика, астрономија). Посљедица тога је развој књижевности, писмености, умјетности, права, архитектуре итд.

- Битна тековина Каролиншке ренесансе је и Каролиншка минускула, писмо које је калиграфски стандардизовало латински алфабет тако да је могао бити препознат и кориштен широм Европе.

Франачка у вријеме насљедника Карла Великог (814-888):

- Карла Великог наслиједио је његов син Лудвиг (814-840) који је због покровитељства над црквом добио надимак Побожни. Уз изузетак Италије, којом је по Карловој жељи владао Бернард (ванбрачни син Пипинов), Лудвиг је владао у остатку царства. 816. год. папа га је крунисао, више ради обичаја него стварне потребе.

- 817. год. у Ахену, након једне несреће у којој је замало изгубио живот, Лудвиг Побожни доноси декрет (познат као Ordinatio imperii) о начину насљеђивања послије његове смрти. Царство је подијелио тројици синова:

- најстарији Лотар постаје савладар и добија највећи дио, укључујући Италију гдје Бернард губи независност и ступа у вазалски однос. Послије смрти Лудвига Лотар треба бити цар и бити изнад браће;

- Пипин је проглашен краљем и добио је Аквитанију и околне територије;

- Лудвиг I , најмлађи син, проглашен је краљем и добија Баварску и околне територије;

- Бернард, који је био незадовољан овом подјелом, покренуо је устанак уз помоћ италијанског племства и клера. Међутим, Лудвиг је покренуо војску према Италији и позвао Бернарда да се преда. Овај је дошао у царев логор да објасни свој случај, али му је тамо суђено за издају и осуђен је на смрт. Казна је преиначена у осљепљење, које је извршено тако нестручно да је Бернард убрзо умро.

- Следећих година Франачку ће потресати низ грађанских ратова унутар владарске породице. Наиме, Лудвигу се 823. год. родио још један син (Карло, из брака са другом женом). Првотном подјелом царства оваква ситуација није била предвиђена, тако да кад је 829. год. Лудвиг Карла прогласио за краља и дао му Алеманију то је довело до отпора синова из првог брака и грађанског рата. Сукоби ће трајати све до пред Лудвигову смрт 840. год. Прије тога уговором у Вормсу царство је још једном подијељено између Лудвига Њемачког, Лотара и Карла.

- Послије смрти Лудвига Побожног Лотар је тражио да му браћа признају покорност, али је наишао на отпор код обојице. Лудвиг Њемачки и Карло Ћелави су се ујединили и 842. год. потписали стразбуршку заклетву о заједничком дјеловању против Лотара. Међутим, ускоро је дошло до измирења и по Верденском уговору из 843. год. Франачка је подијељена на три дијела. Лотар је добио сјеверну Италију и дуг појас земаља од ушћа Рајне на сјеверу до ушћа Роне на југу, а задржао је и титулу цара. Карло Ћелави је добио земље западно од Лотара а Лудвиг Њемачки земље источно од њега.

- Последњи међу Каролинзима који је за извјесно вријеме успоставио јединство царства био је Карло Дебели (880-887). На крају, умјесто једне Франачке државе образовало се

седам држава: Њемачка, Француска, Италија, Прованса, Бургундија, Лотарингија и Наварска краљевина.

Западна Франачка:

- Читав X вијек обиљежен је ривалством између каролиншких принчева и потомака Роберта Снажног који су се смјењивали у ношењу краљевске круне. Роберта је још Карло Ћелави именовао за свог изасланика који је бранио долину Лоаре од Викинга. Ускоро су Роберт и његови насљедници били грофови великих области, а 888. год. Одо, Робертов син, крунисан је за краља. Међутим, био је у сукобима са Карлом III Простим , који је такође био крунисани краљ. Кад је 898. год. Одо умро, краљ Западне Франачке постао је Карло III.

- Два догађаја су обиљежила владавину Карла Простог. Први је уговор из 911. год. којим је област сјеверно од Сене дата у феуд викиншком вођи Ролу, у нади да ће Роло бранећи свој феуд штитити подручје сјеверно од Сене од даљих упада Викинга. Од тог времена та област Француске почиње да се назива Нормандијом, а упади Викинга полако престају. Други догађај је сукоб око Лотарингије, чије је племство након смрти Лудвига Дјетета признало Карла Простог за свог краља, са Конрадом а касније и Хенриком Птичаром. Сукоб је потрајао све до 922. год. када је побуна унутар Зап. Франачке приморала Карла да се окрене унутрашњим питањима.

- Роберт, брат Ода, и војвода Рудолф од Бургундије били су предводници побуне. 923. год. у бици код Соасона Роберт је погинуо, Карло је заробљен а круну је стекао Рудолф од Бургундије и владаће све до своје смрти 936. год.

- Пријесто је послије Рудолфове смрти припао Лују IV (936-954) , сину Карла III Простог. Његова владавина је испуњена сукобима са моћним племством, а посебно грофом Париза, Хугом Великим. Власт му се није ни простирала даље од сјеверне Француске, територије која ће постати позната као ''краљева земља''.

- Луја IV наслиједио је његов син Лотар IV (954-986) . Будући да је био малољетан регенство је вршио Хуго Велики, гроф Париза, а када је 956. умро наслиједиће га син, такође Хуго, који ће касније успоставити династију Капета у Француској. Читава владавина Лотара IV била је испуњена сукобима са јаким племством, а од 978. до 980. водио је и рат са Отоном II у Лотарингији. Већ за његове владавине постојао је утисак код савременика да он и није краљ већ да је прави владар Хуго Капет, гроф Париза. Послије Лотарове смрти (986. год.) Хуго ће бити подржан од стране племства и крунисан за краља. Исте године крунисан је и његов син Роберт. Успостављена је династија Капета.

Династија Капета:

- Хуго Капет (986-996) је родоначелник нове династије у Западној Франачкој од чијег времена се у историографији о њој почиње говорити као о Француској. 986. год. крунисан је и његов син Роберт што ће се показати важним за успостављање династије. Хуго Капет је само положио темеље за будући развој Француске, док он сам, у историји, није остао забиљежен у вријеме своје владавине нити као велики државник, нити као велики и способан војсковођа. Власт му је била врло формална а и територија коју је контролисао, са сједиштем у Паризу, обухватала је свега 1000 квадратних километара.

- Роберт II (996-1031 ) је увећао краљевство припајањем Бургундије након 13 година упорне борбе, 1003-1016. Почев од 1025. год., па све до своје смрти, трајао је рат између краља и тројице његових синова, који је окончан краљевом смрћу 1031. године. Наслиједио га је син Хенри I (1031-1060).

- Хенри I ( 1031-1060) је био крунисани краљ Француске и војвода Бургундије, али је Бургундију већ 1032. год. дао на управу своме брату Роберту, како би окончао сукоб унутар владарске породице. Затим је у унутрашњем сукобу у Нормандији помагао свога рођака, Виљема од Нормандије, против кога су се побунили вазали. Послије је, плашећи се Виљемове моћи, окренуо се против њега и неуспјешно ратовао 1054. и 1057. године. Његови војни и дипломатски покушаји да поврати Лотарингију такође су остали без успјеха.

Источна Франачка (887-1056):

- САКСОНСКА (ОТОНСКА) ДИНАСТИЈА 919-1024:

Хенрих Птичар 919-936

Отон I Велики 936-973

Отон II 973-983

Отон III 983-1002

Хенрих II 1002-1024

- САЛИЈСКА (ФРАНКОНСКА) ДИНАСТИЈА 1024-1125:

Конрад II 1024-1039 Хенрих IV 1056-1106

Хенрих III 1039-1056 Хенрих V 1106-1125

- Њемачка се дијелила на четири војводства: Швабију, Баварску, Франконију и Саксонију са Тирингијом, а почетком Х вијека њима се придружила и Лотарингија.

- Почетак средњовјековне њемачке државе означава смрт последњег франачког цара Карла Дебелог (јануар 888. год.) и коначна диоба Франачке на источни и западни дио. Побуна Арнулфа, ванбрачног сина Карломана Баварског (сина Лудвига Њемачког), довела је до одступања Карла Дебелог са пријестола. Када је умро 888. год., Арнулф је постао краљ Источне Франачке.

- 891. год. потукао је Викинге код Лувена и тиме окончао њихове упаде; - од 892. до 895. год. водио је борбе против Моравске, на рачун које је задобио територијална проширења; - Бохемија која се одвојила од Моравске постала је Арнулфов вазал.

- Арнулфова италијанска политика довела је до његовог крунисања за цара фебруара 896. год. Наиме, папа Формоз је 893. год. тражио да Арнулф интервенише у Италији против цара Светог римског царства Гвида и ко-императора Ламберта. Овај је то и учинио и заузврат је награђен круном, иако је пред крај кампање морао да се врати у Њемачку (доживио је шлог), па је Италија тако изгубљена.

- Кад је 899. год. Арнулф умро, а годину послије и његов син Свентиболд, краљ Њемачке постао је Лудвиг Дијете (900-911), последњи владар из династије Каролинга. Будући да је био малољетан земљом су управљали архиепископ Мајнца Хато и епископ Баварске Соломан. Знатан утицај остварила је и породица Конрадина из које је потицала и Лудвигова мајка.

- У то вријеме почињу непрекидни упади Угара на територију Источне Франачке. 907. год. код Пресбурга (Братислава) и 910. код Аугсбурга, војска Лудвига Дјетета тешко је поражена.

- 911. год. Лудвиг Дијете је умро а на власт је дошао Конрад од Франконије (911-918, рођак по женској линији), иако је племство Лотарингије изабрало Карла III Простог. Његова краткотрајна владавина била је испуњена сукобима, како на унутрашњем плану против војвода Саксоније, Баварске и Швабије, тако и против Угара који су наставили своје походе. На самрти препоручио је за свога насљедника војводу Саксоније, Хенриха Птичара.

Саксонска династија (919-1024):

- Хенрих Птичар (919-936) први је владар из саксонске династије. Конрад од Франконије предложио га је на самрти за насљедника. Наводно је одбио церемонију крунисања желећи да буде краљ вољом народа изабран, а не цркве. Подржан је био од војводе Франконије и војводе Швабије, док је војвода Баварске Арнулф, одбио да му се повинује.

Хенрих је у двије кампање 921. год. поразио Арнулфа и тако објединио све земље Источне Франачке.

- Сад је у првом плану био сукоб око Лотарингије, чије је племство признало краља Зап. Франачке Карла III Простог за свог владара. Међутим, 922. год. Карло III се суочио са побуном унутар Зап. Франачке, а 923. дошло је и до промјене на пријестолу (Рудолф). Хенрих је уз то склопио мир са Угарима тако да је његова борба за Лотарингију имала успјеха и она је 928. год. коначно прикључена Ист. Франачкој. Сада се краљевство састојало од пет војводстава. За разлику од Каролинга Хенрих је грофовима у потпуности препустио да уређују ствари у својим областима. Тиме је средишња власт ослабљена, али је у војном погледу краљевство ојачало.

- Од 928. до 934. год. Хенрих је водио походе против Словена са Лабе и Одре, као и Мораваца. 928. год. поразио је Хавеле и заузео њихову пријестоницу Бранденбург, а потом и Далеминце и њихову пријестоницу Јану. 929. год. покорио је Бохемију. Лужички Срби потчињени су 932. год., а Украни 934.

- Сукоб са Угрима поново је отпочео 932. год. будући да је Хенрих одбио да им плаћа годишњи данак. У бици код Рајде 933. год. Хенрих је са реорганизованом војском (увео тешку коњицу) однио велику побједу над Угрима. Под утиском ове побједе војска га је прогласила за цара, иако у правном погледу то није имало много значаја.

- Хенрих је умро 936. год. Његов син Отон I, који га је наслиједио, сматра се првим царем Светог римског царства.

- Отон I (936-973) сматра се за утемељивача Светог римског царства. Кад је наслиједио оца, Хенриха Птичара, још увијек је био само краљ, а круну ће добити тек 962. год. у Ахену. На самом почетку његове владавине 936. год., откривена су богата налазишта сребра у Саксонији, што ће Отону бити један од кључних стубова моћи.

- Првих десетак година Отонове владавине прошле су у сукобима са војводама Ист. Франачке. Први је покушао да се осамостали Еберхард, војвода Баварске, 938. год. Исте године Отон га је савладао у два похода. Затим је дошло до побуне у Франконији и самој Саксонији. И ову побуну Отон је брзо угушио, а онда је војвода Лотарингије Гилберт положио заклетву вјерности француском краљу Лују IV и сукоби ће трајати до 941. год., када је Лотарингија признала Отонову врховну власт. Сукоб са Лујом IV трајао је још низ година уз два упада у Зап. Франачку, 940. и 946. год., који су окончани половичним успјехом. У великој мјери због ових побуна, Отон је завео нови управни систем над војводствима, па су тако до 950. год. сва њемачка војводства била под управом Отонових рођака (Франконија је остала његов феуд).

- На спољном плану, осим сукоба са Лујом IV, Отон је имао доста неприлика на источним границама. Словени су се (Редијари) подигли на устанак још 936. год., али су исте године и покорени. Затим су Угари на свако неколико година (937, 940, 944, 950) упадали на Отонове територије, али су сваки пут бивали поражени, закључно са поразом 955. год. код Лехфелда.

- Врло је важна Отонова италијанска политика. Послије смрти Лотара од Арла, краља Италије, његова удовица Аделаида наслиједила је краљевску круну. То је хтио да искористи маркгроф Беренгар покушавши да натјера краљицу да се уда за његовог сина. Аделаида је позвала у помоћ Отона, који је 951. год. ушао у Италију, и већ 952. год. италијанско племство му је изразило покорност, а Беренгар положио заклетву вјерности и остављен је као вазални краљ Италије. Отон се оженио Аделаидом и узео титулу краља Лангобарда.

- Међутим, када је Аделаида родила сина Отону, дошло је до побуне у самој Њемачкој од стране Отоновог сина Лиутдолфа и Конрада, војводе Лотарингије. Грешка коју су устаници направили је што су се ослонили на Угре, па се племство ујединилио око Отона и 955. на Сабору у Ауерштату Лиутдолф и Конрад су лишени својих права.

- 961. год. Беренгар је заузео сјеверне дијелове папске државе, па је папа Јован XII позвао у помоћ Отона. Отон се одазвао позиву и папа га је 2. фебруара 962. год. крунисао за цара. Неколико дана касније написана је и Diploma Ottonianum, којом је Отон постао гарант независности папске државе. Пошто је Отон убрзо поразио Беренгара и остао без јаког супарника, папи је постало јасно да је он сада заправо пријетња за папску државу. Стога је упутио посланике у Цариград и код Угара, тражећи помоћ против Отона. Крајем 963. год. Отон се вратио у Рим, сазвао Сабор и успио да папа Јован XII буде свргнут, а на његово мјесто буде изабран Лав VIII . 964. за кратко ће Лав VIII бити збачен, али ће га Отон поновном интервенцијом вратити на папску столицу.

- Од 966. до 972. Отон је био у сукобу са Византијом, јер је виз. цар Нићифор Фока (963-969) одбио да призна Отону царску титулу. Међутим, поход на јужну Италију није довео до успјеха, а сукоб је окончан 972. год. када је византијски цар Јован Цимискије признао Отону царску титулу и дао његовом сину Отону II своју сестричину Теофано за жену. Следеће године, 973. Отон је умро.

- Отон II (973-983) наслиједио је свога оца одмах послије његове смрти, без отпора феудалаца. Он је већ 961. год. био крунисани краљ Њемачке, а од 967. и ко-император. Међутим, почев од 974. год. имао је проблема са Хенрихом II Баварским који се побунио јер није добио на управу Швабију. Завјера је била доста широка јер су против Отона II увучени Пољаци и Чеси, нешто касније и Французи, а и Данци су покушали да збаце њемачку власт.

- 975. год. протјерао је Хенриха II из Регенсбурга и Баварску предао на управу свом рођаку Отону Баварском. 977. год. напао је Бохемију и натјерао Болеслава II да призна његову врховну власт, а исто је учинила и Пољска. Наредне 978. год. скршио је нову побуну Хенриха II и тиме је Баварска коначно умирена.

- Односи са Француском: поново имамо спор око Лотарингије у којој је избио устанак на самом почетку Отонове владавине. Лотар IV упао је у Њемачку и на кратко заузео Ахен, а исте године Отон је са војском од 30.000 људи упао у Франачку и опсјео Париз. Због болести која се раширила по његовој војсци морао је да одустане од опсаде и врати се у Њемачку. Сукоби су потрајали до 980. год., када је Лотар одустао од Лотарингије у замјену за Отонову подршку његовом сину Лују као будућем краљу Француске.

- Италијанска политика: папа Бенедикт VI , кога је изабрао Отон I, био је свргнут и затворен од стране Римљана и умро је 974. год. Како је према заклетви Римљана, датој цару Отону I, било обавезно да новог папу призна и цар, Отон II је како би показао да влада ситуацијом дошао у Рим и 981. год. потврдио папу Бенедикта VII. У јужној Италији покренуо је поход против Арабљана који су вршили нападе са Сицилије, али је 982. год. претрпио тежак пораз код Стила и спасао се бјекством на једну византијску лађу која је била у близини. Овим поразом заустављен је и његов поход на византијску Апулију у који је кренуо заједно са лангобардским кнезовима.

- Прије него што је умро 983. год. успио је да обезбједи подршку венецијанске флоте против Арабљана, његов син Отон III на Сабору у Верони крунисан је за краља, а у Риму је обезбједио избор папе Јована XIV.

- Отон II је значајан јер је успоставио Свето римско царство као политички јасно дефинисану идеју. Избором Рима као сједишта почев од 980. год. изражена је тежња да се њемачко царство наставина традиције Римског царства и да њемачки краљеви буду насљедници римских царева.

- Отон III (983-1002) крунисан је за краља у Ахену на Божић 983. год. Будући да је био малољетан кад је децембра 983. умро Отон II, земљом је као регент управљала његова мајка, византијска принцеза Теофано. 984. год. за кратко је Хенри Баварац утамничио Отона и истакао право на регенство. Са њим у савезу био је и француски краљ Лотар IV. Међутим, посредством архиепископа Мајнца Отон III је ослобођен. Послије смрти Теофано 991. год. регент је била Отонова бака Аделаида, док Отон није постао пунољетан 994. год.

- Италијанска политика: локални племић Кресцентије 996. год. повео је побуну против папе Јована XV . На папин позив Отон III је дошао у Италију и прогласио се за краља Лангобарда и Павије, али је у Рим стигао тек послије смрти Јована XV. Успио је да свога

рођака Бруна од Карантаније постави за папу као Григорија V . Нови папа је Отона заузврат крунисао за цара. Међутим, кад је напустио Рим и вратио се у Њемачку Кресцентије је поново подигао побуну, збацио Григорија V и поставио свог кандидата Јована XVI . Отон се вратио и почетком 998. год. ушао у Рим, ухватио Кресцентија и погубио, Јована XVI ослијепио, а за папу вратио Григорија V. Отон III остао је у Риму, тамо уредио двор по византијском моделу и наставио је да слиједи идеју њемачке државе као настављача Римског царства.

- Према источној Европи је водио обазриву политику, која је била прожета његовим хришћанским убјеђењима. Болеславу I обезбједио је код папе круну, чиме он постаје први пољски краљ, а исто је учинио и Стефану Арпаду владару Угарске. Тиме је истакао царску вољу над њима и духовну супрематију.

- 1001. год. град Тиволи у близини Рима одметнуо се. Када га је Отон освојио назад поштедио је житеље. Римљани којима је овај град био економски супарник побунили су се против Отона и он је био присиљен да напусти град. У Равени је сакупио војску и крајем 1001. год. кренуо на Рим. Међутим, током марша се разболио и умро јануара 1002. год.

- Хенрих II (1002-1024), војвода Баварске, наслиједио је Отона III који није оставио насљедника. Уз подршку архиепископа Мајнца, Вигила, Хенрих II крунисан је 1002. год. за краља Њемачке.

- Хенрих је током првих година био забављен рјешавањем унутрашњих проблема са непослушним војводама Лотарингије, Саксоније и Швабије, а од тренутка Отонове смрти па до 1018. год. траје и сукоб са Пољском (Хенрихом савезник било племе Љутића). У Италији је Ардуин од Ивреа узео краљевску круну. Након почетних успјеха, Хенрих ће га приморати на предају и сам бити крунисан као краљ Италије 1004. год. у Верони. Будући да се Ардуин поново одметнуо 1013. год., Хенрих је позван од стране свештенства као помоћ. Ардуин се брзо предао и замонашио, а Хенрих је искористио тренутак, ушао у Рим 1014. год. и тамо био крунисан за цара.

- 1020. год. Хенрих II је повео велику кампању против Византинаца у јужној Италији. Успио је да поврати војводства Капуу и Салерно, које је претходно Византија придобила, али византијске посједе у јужној Италији није успио да освоји.

- На плану унутрашње политике најзначајнија је промјена на пољу цркве. Наиме, Хенрих је дао предност епископима над монасима и тиме им дао на управу огромне посједе које су имали манастири. Ово је био чисто политички чин, јер му је лојално свештенство, у виду феудалних господара, требало у случајевима унутрашњих борби у Њемачкој. Црквени посједи нису могли бити насљеђивани тако да су епископи зависили искључиво од краљеве воље.

- Хенрих је умро без насљедника 1024. год. и његовом смрћу престаје да постоји династија коју је установио Хенрих Птичар.

Салијска династија (1025-1125):

- Конрад II (1025-1039) наслиједио је Хенриха II избором племства. Зачетник је Салијске династије. Крунисан је за краља Њемачке 1025., краља Италије 1026., а за цара је крунисан 1027. године.

- Ратовао је против Пољске 1028-1031. год. и поразио их заједно са Русима. Пољски краљ имао је да се одрекне краљевске титуле и неких феудалних посједа, па је тако постао само војвода под сизеренством њемачког владара.

- Односи са Угарима такође су били затегнути око пограничних области у Баварској, па је Конрад упао у Угарску, али је тамо, суочивши се са угарском тактиком ''спржене земље'' био присиљен да се повуче, склони у Беч, гдје је био опсједнут и на крају се преда. Мировним споразумом угарска је добила спорне територије.

- 1032. год. тестаментом је добио Бургундију. Последње године владавине провео је у Италији како би уредио прилике између Салерна и Капуе. 1039. год. је умро, а пријесто је припао његовом сину Хенриху III.

- Хенрих III (1039-1056) је крунисан одмах послије очеве смрти за краља, а тек 1046. год. за цара. У првим годинама владавине имао је да се суочи са Бохемијом и Угарском које су дјеловале као савезнице. 1040. год. предузео је поход на Бохемију, али је претрпио тежак пораз. Послије тога дошло је до узурпације у Угарској, краљ Петар је збачен и побјегао је код Хенрика. Хенрик је то искористио, напао Бохемију и однио побједу.

- Затим је повео два похода против Угарске. У првом их је поразио и натјерао да врате земљу коју су отели од Конрада 1030. год., а коју је иначе Стефан I даривао Отону III. У другом походу, 1044. год., повео је са собом свргнутог краља Петра, поразио угарског узурпатора Самуила Абу и Петра, који сада постаје њемачки вазал, вратио на пријесто.

- На западу је водио борбу за Лотарингију против коалиције коју су чиниле војводе Лотарингије, Холандије и Фландрије. Иако је у првој фази рата претрпио тежак пораз од Холанђана, 1049. год. успио је да уз помоћ папе, који је изопштио неке од војвода, умири Лотарингију

- У последњим годинама владавине Хенрих III је ратовао готово са свима. Порасла је моћ крупног племства и непрекидне унутрашње борбе у самој Њемачкој трајале су све до његове смрти. 1050. год. отпочео је нови сукоб са Угарском, 1054. ратовао је против

пољског краља Казимира, а 1056. поново се одметнула Лотарингија. Хенрих III је исте године и умро.

Енглеска:

- Британија улази у раздобље средњег вијека 410. год. када су последње римске трупе напустиле острво. Убрзо послије одласка Римљана, на Британију нападају германска племена Англа, Саса и Јута. Ова племена стварају своја краљевства, дуж источне обале Британије: Источна Англија, Кент и Есекс; у средишњем дијелу Британије: Нортумбрија и Мерсија; на југу: Весекс и Сасекс. На западу британског острва снажно упориште Келта биће краљевина Велс.

- Дио келтско-римског становништва Британије мигрирао је у овом периоду према европском континенту, населивши се у великом броју у данашњој Бретањи. Доминација германских племена у првом вијеку њиховог насељавања довела је до опадања хришћанства на читавој територији Британије. Тек од краја VI вијека отпочиње нови полет хришћанства, када св. Августин, који долази 597. год. у Британију, покрштава Англе и Сасе.

- Крајем VI вијека почињу упади Викинга у Британију који ће потрајати наредних 250 година. Први упад био је 793. год. и они су у почетку углавном били према Ирској и Шкотској

- Алфред Велики био је краљ Весекса од 871. до 899. год. Једини је енглески владар који носи овај епитет - ''Велики''. За вријеме његове владавине долази до борби са Данцима, који су 865. год. извршили инвазију на острво. 879. год. склопио је с њима уговор о подјели земље: три краљевства (Нортумбрија, Мерсија и Ист. Англија) потпала су под Дански закон, а територија јужно и западно, тј. преостала четири краљевства (која су се сада називала Весекс) под Саксонски закон. Током борби са Данцима Алфред Велики је подигао велики број утврђења, а изградио је и моћну флоту. Око 890. год. донио је ''Закон краља Алфреда'' којим је обједињена законодавна пракса свих англосаксонских краљевина.

- На културном пољу створио је систем школства. И сам је био образован и превео је више књига са латинског језика, окупио је доста учених људи на свом двору. Ради лакшег убирања пореза извршио је подјелу краљевства на округе. Умро је 899. год. и наслиједио га је син Едвард који је, наставивши борбу против Данаца, 918. год. повратио Мерсију, а 927. год. и Нортумбрију. Најдуже се одржала викиншка краљевина у Јорку, до 950. год.

- 1002. год. Етелред Неспремни организовао је масакр Данаца, у којем је страдала и сестра данског краља Свена, а који је довео до читавог низа напада и коначне инвазије 1013. год.

Етелред је побјегао у Нормандију, а дански краљ Свен крунисан је и за енглеског краља (већ је био краљ Данске и Норвешке). Убрзо ће и један и други преминути и њихови насљедници смјењиваће се на власти све до Норманског освајања Енглеске 1066. год.

- Послије смрти енглеског краља Едварда Исповједника, појавило се неколико кандидата за краљевски пријесто: Виљем од Нормандије (рођак друге жене краља Етелреда), Харалд Хадард (краљ Норвешке) и Харолд Годвинсон (најмоћнији ерл у Енглеској). Харолд Годвинсон је подржан од стране племства и цркве и једини је био у том тренутку у Енглеској. Октобра 1066. год. код Стамфордског моста одбио је напад Харалда Хадарда. Двије седмице касније, у бици код Хастингса, Харолд је поражен и убијен, а Енглеска је дошла под власт Виљема Освајача.

Русија:

- Руски народ се формирао од словенских заједница које су насељавале подручје од Дњепра на југу до Финског залива на сјеверу. У историографији постоје двије теорије о настанку Руса: аутохтона и норманска, од којих преовладава ова друга, по којој се руски народ састоји из словенског и скандинавског елемента. Руски топоними имају изражено норманско поријекло, а имена чланова прве руске династије имају скандинавски карактер. Сама ријеч ''Рус'' грчког је поријекла и значи ''црвен''.

- Легенда о настанку Русије сачувана је у тзв. Несторовом љетопису, насталом у XII вијеку. Према овом извору руску државу је средином IX вијека основао Варјаг Рјурик, након сукоба са својом браћом Асхолдом и Диром. Борба је окончана стварањем двије самосталне области: Рјурикове на сјеверу (са сједиштем у Новгороду) и Асхолдове и Дирове на југу (са центром у Кијеву). Рјурик је умро 879. год. остављајући власт малољетном сину Игору, умјесто кога је владао његов стриц Олег (879-912).

1. ОЛЕГ 879-912 4. ВЛАДИМИР 980-1015

2. ИГОР 912-945 5. ЈАРОСЛАВ 1025-1054

3. СВЈАТОСЛАВ 945-972

Кијевска Русија:

- Под Кијевском Русијом се подразумјева ранофеудална држава која је настала као резултат уједињења Новгорода и Кијева. У изворима се спомиње да се то уједињење одиграло 882. год., када је Новгород, којим је владао Олег (879-912), успио да покори

Кијев. Кијев је због своје близине Византији и доброг географског положаја постао центар младе руске државе. 907. год. Олег је повео поход на Цариград. Византија, која се у то доба налазила у кризи, није могла да се супротстави Русима, па је била приморана на склапање трговачког уговора са Олегом (911).

- Кнез Игор владао је од 912. до 945. год. У два наврата организовао је поход против Византије, 941. и 944. год., али се на крају задовољио склапањем трговачког споразума. Погинуо је приликом једне побуне Древљана 945. год.

- Свјатослав (945-972) је наслиједио кнеза Игора, али будући да је био малољетан, умјесто њега је до 964. год. владала његова мајка Олга. Она је покорила племена Древљана и Дуљеба. 955. год. се покрстила и узела име Јелена, али по повратку у Русију није успјела да покрсти свој народ.

- Свјатослав је 964. год. преузео власт и показао се као врло способан војсковођа. Покорио је Алане, Јазиге, Осетинце и Черкезе, а 966. год. уништио је Хазарско царство.

- 967. год. на тражење Нићифора Фоке, напао је Бугарску и поразио је без већих проблема. Византија суочена са јаким противником у виду Русије, нахушкала је Печенеге против њих, па је Свјатослав био приморан да се повуче. 970. год., кад је опасност од Печенега прошла, Свјатослав је поново заузео Бугарску. Међутим, византијски цар Јован Цимискије је тада напао Русе и приморао их да се врате у Русију. 972. год. у још једном сукобу са Печенезима Свјатослав је погинуо. Он је први увео праксу давања удионих територија својим синовима. Тако је Јарополк добио Кијев, Владимир Новгород, а Олег област Древљана.

- Након Свјатослављеве смрти 972. год., његови синови Јарополк, Олег и Владимир су неко вријеме живјели у миру, а онда је између њих дошло до борбе из које је као побједник, 980. год., изашао Владимир (980-1015). Његова владавина је доба највишег успона Кијевске Русије, а њен најважнији политички и вјерски моменат је примање хришћанства 988. год.

- До покрштавања Руса је дошло након помоћи коју је Владимир упутио византијском цару Василију II. Василије није имао јачег ослонца у самом Царству, а морао је да се избори са узурпатором Вардом Фоком, који се прогласио за цара и угрозио Цариград. Он се стога обратио Владимиру и затражио од њега помоћ, обећавши му руку своје сестре Ане. Владимир је послао византијском цару 6.000 Руса који су му помогли да спаси пријесто побједама код Хрисопоља и Абидоса.

- Пошто је Василије оклијевао да да своју сестру једном ''варварину'', притом још и непокрштеном, Владимир је напао византијски Крим. Тек послије тога Василије је послао

Ану у Кијев, уз услов да се руски кнез и његов народ покрсте. Тај услов је био испуњен, чиме се Русија потчинила византијској цркви и захваљујући томе била током читавог Средњег вијека под духовном и културном доминацијом Цариграда. Руска црква је устројена по византијском узору, а на челу кијевске митрополије био је Грк делегиран из Цариграда.

- Већ при крају Владимирове владавине јављају се знаци распадања Кијевске Русије. Владимиров син Јарослав, који је владао у његово име у Новгороду, почео је да се осамостаљује и 1015. год. одбио је да плаћа данак Кијеву. Владимир је предузимао припреме за поход на Новгород, али је умро 1015. год. Међу његовим синовима избио је сукоб у коме је већина њих погинула. Двојица преживјелих, Јарослав и Мстислав, подијелили су државу и Јарослав је владао на десној обали Дњепра, а Мстислав на лијевој.

- Када је Мстислав умро 1025. год., Јарослав је завладао свим руским земљама све до своје смрти 1054. год. Издао је први законик - тзв. ''Руску правду'', а успио је и да жестоко порази Печенеге и задуго их потисне са својих граница.

- Прије своје смрти он је између пет синова раздијелио своје области тако да најстарији буду повлашћени. Најстаријем сину оставио је Кијев и Новгород, а осталима су додијељене земље на основу ранга што га заузимају у кнежевском родослову. По овом систему последњи по рођењу добија најмање богату покрајину, али по смрти своје старије браће, њему се даје друга, боља област. Најстарији брат је старјешина породице и као господар Кијевске кнежевине, он мора да брани заједничке интересе и да пази на одржавање добрих односа између свих кнезова.

- Такво је било начело, али није се строго поштовало, поготово не за вријеме Јарослављевих унука, када долази до оружаних сукоба. Временом ће се формирати нови политички центри око којих се стварају самосталне кнежевине. Таква распарчаност Русије и неслога руских кнежева ће резултирати лаким монголским освајањем у XIII вијеку.

Арабљани:

- Првобитна територија коју су Арабљани насељавали је полуострво Арабија и сусједне степске и полупустињске области Сирије, Месопотамије и источног Египта. Полуострво окружују Персијски залив, Индијски океан и Црвено море. Већи дио површине Арабије претстављају степе, обрасле травом и шипражјем. Нема ријека ни слатководних језера, а периоди суше трају и до 3-4 године. Воде су подземне и добијају се копањем бунара.

- Огромна већина становника Арабије, тзв. бедуини, бавила се номадским сточарством. Остатак су чинили земљорадници насељени у великим и малим оазама. На југозападу

Арабије, данашњом Јемену, а Грци и Римљани су ту област звали ''Срећна Арабија'', никли су богати градови чије се становништво поред земљорадње бавило и трговином. У V и VI вијеку Арабљани су још били у родовско-племенском уређењу. Свако племе претстављало је потпуно самосталну организацију, чији су чланови стајали између себе у крвном сродству. Ипак већ је било примјетно издвајање родовске аристократије и почетак распадања поретка првобитне заједнице.

- У VI вијеку у Арабији је избила криза изазвана пренасељеношћу. Ограничени са три стране морем, Арабљани су се нашли пред потребом да силом пробију византијску и персијску границу на сјеверозападу. У исто вријеме почели су се образовати савези племена, што је предуслов за уједињење читаве Арабије. Појавило се и учење ханифа, које је проповједало вјеру у једног бога јудејско-хришћанског типа. Ханифизам је био непосредан претходник ислама.

Стварање ислама:

- Мухамед, оснивач исламске вјере, рођен је око 570. год. у граду Меки. Припадао је племену Корејш које је држало власт у овом граду. По својим убјеђењима био је ханифа. Своју дјелатност проповједника почео је око 610. год. Религиозна искуства која је примио сакупљена су у Куран, који је подијељен на 114 глава - сура. Ту се заступа идеја строгог монотеизма. Учио је да су људи беспомоћни пред Богом и да треба да се покоре његовој вољи. Стога се то његово учење назива ислам (покорност), а вјерници муслимани (покорни). Како би добио што више присталица, Мухамед је Бога поистовјетио са Алахом, предисламским божанством чији је култ био широко распрострањен у Арабији.

- Међутим, род Омејада, племена Корејш, страховао је од губитка моћи и богатства због настанка и ширења нове религије, па је тако дошло до сукоба са Мухамедом. Он се 622. год. преселио у град Јатриб, који се отада назива Медина (''Пророков град''). Година 622. назива се још и ''година хиџре'' (пресељења) и узима се за прву годину у исламском рачунању времена.

- Мухамед је у Медини, поред духовног, био и свјетовни поглавар вјерско-политичке заједнице калифата. До измирења са родом Омејада је дошло 628. године. Мека је примила ислам, а Мухамед ју је признао за центар ходочашћа, задржавши Кабу (раније паганско светилиште) као свето мјесто. 631. арапска племена су се ујединила под исламом, али је Мухамед следеће 632. умро.

ЕПОХА ПРАВОВЈЕРНИХ КАЛИФА 632-661

ОМЕЈАДИ 661-750

АБАСИДИ 750-1258

Епоха правовјерних калифа (632-661):

- Мухамеда је наслиједио Абу Бекр, који је кратко владао (632-634). Њега је наслиједио Омар (634-644). Под овом двојицом калифа завршено је уједињење Арабије и започета је арабљанска експанзија.

- Арабљани су прво 636. год. потукли византијску војску у бици на Јармуку, након чега су постали господари Сирије. 638. освојили су Јерусалим, а 640. Цезареју. Исте те године први пут су напали Египат, који су освојили 645. године. У међувремену су освојили Иран и продрли у Месопотамију. Освојене области ушле су у састав калифата, чијим се творцем сматра калиф Омар.

- Након првих освајања, запажали су се знаци супарништва и борбе између корејшитске родовске аристократије и претставника арапских племена. Трећи калифа Осман (644-656), постављао је свуда по освојеним областима своје сроднике из Омејаде. То је довело до побуне и убиства Османа 656. год., а за калифу је проглашен Алија, Мухамедов брат од стрица. Али је намјесник Сирије Муавија, рођак убијеног Османа, отпочео оружану борбу против Алије.

- Борба је била један од узрока постанка секте хариџита. То су били поборници војне демократије, који су само муслиманску заједницу признавали за овлашћену да бира и свргава калифе. Оба претендента за врховну власт они су сматрали за узурпаторе, које треба силом уклонити. 661. год. убијен је Алија, а атентат на Муавију није успио. Он се прогласио за калифу и основао династију Омејада. Присталице и сљедбеници Алије, чији је број стално растао, постали су познати под именом шиита. Они су претстављали активну опозицију Омејадима.

Омејади (661-750):

- Омајади су арабљанска династија која је владала калифатом од 661. до 750. године. Њихова владавина је услиједила након ''епохе правовјерних калифа'' (632-661), а њихов оснивач је Муавија (661-680). Он је у грађанском рату поразио калифу Алија и након тога утемељио своју династију, чиме је установио принцип насљедности калифата. Муавија је био способан владар. Наставио је арабљанску експанзију обновивши сукобе са Византијом, изградио је флоту, укинуо племенске подјеле у војсци и успоставио вјерску толеранцију. За своје сједиште изабрао је град Дамаск у Сирији.

- Арабљани су 697. освојили картагински егзархат, покорили су берберска племена и наметнули им ислам, 711. год. прешли су Гибралтар и упали у Шпанију. Ту су уништили краљевину Визигота и заузели скоро цијело Пиринејско полуострво. Њихово даље надирање зауставио је Карло Мартел , који их је поразио у бици код Поатјеа 732. године.

Од 674. до 678. год. Арабљани су опсједали Цариград, а затим поново 717. године. Византијски цар Лав III нанио им је тежак пораз у бици код Акроинона 740. године. Након тога дошло је до унутрашњих немира у Омејадском калифату и обустављена је даља експанзија.

- Највећу и најјачу опозицију Омејадима претстављали су шиити, религиозна секта коју су основали сљедбеници Алија. Они су изазивали сталне немире и окупљали око себе слојеве незадовољне омајадском владавином. У таквој ситуацији се јавља род Абасида, који прихвата шиите и идентификује се са њима, а истовремено наглашава своје сродство са Мухамедом које је јаче од омејадског. Абасиди врло брзо стичу велики број присталица, нарочито у Персији и међу немуслиманским становништвом. Године 747. избија велики устанак протим Омејада, који се завршава 750. њиховим збацивањем и доласком Абасида на власт.

Абасиди (750-1258):

- Абасиди су арапска династија која је 750. год. збацила Омејаде и преузела власт у калифату. Њен родоначелник је Абу ел Абас (750-754). Сви њени чланови су били директни потомци пророка Мухамеда. За вријеме Абасида су остварена велика достигнућа у књижевности, филозофији, науци, умјетности, архитектури и музици, али су ширење вјерских праваца, одвајање појединих народа и настанак самосталних династија ослабили стварну власт калифе, остављајући му само улогу духовног поглавара.

- По доласку на власт Абасиди су премјестили пријестоницу у месопотамски град Куфу. Они ће тамо потпасти под јак персијски утицај. Арабљани ће под Абасидима изгубити свој повлашћени положај и почети да се мијешају са неарапским муслиманима.

- Абу Џафар (754-775) био је стварни творац абасидске моћи. Између 762. и 766. године он је на ријеци Тигар саградио нову пријестоницу калифата - Багдад. Под његовим унуком Харуном ал Рашидом (786-809) абасидски калифат је достигао свој највећи успон, да би већ у следећој генерацији почеле унутрашње борбе и немири. Свуда се осамостаљују локалне династије.

- 945. године калифат је потпао под власт Бувејхида, ратничке дружине из Персије, и абасидска династија је изгубила сваки политички значај. Године 1055. Турци Селџуци освојили су Багдад. Калифат ће признавати врховну власт Селџука све до пада под Монголе 1258. године.