БогданТирнанић

Шзгледа како од моје идеје да оста- так живота проведем као нико и ништа неће остати ни камен на ка-

мену!Одакле ми овако напрасно сазнање?

Хелсиншки одбор извесне Соње Бисерко, за коју мислим да је у она времена ради- ла у кабинету Будимира-Леке Лончара, једног од идејних пројектаната распада Ју- гославије (данас је, упркос поодмаклих го- дина," саветник председника Месића), из- дао је годишњак о свом раду у 2007. го- дини, са претенциозним насловом Само- изолација - пројекат или циљ. Односно, тако некако. Насловну страницу краси фотографија (или цртеж?) Србије, која, по- пут санте леда, плута узбурканим морем. Наравно, без Косова.

Није ми падало на памет да то узмем у руке. Али, неки су недељници купуса- ру озбиљније схватили, посветивши јој па- жњу као још једном манифесту оне Дру- ге Србије, ваљда (крипто) комунистичке. Разуме се по себи, кажу критичари, да се Друга Србија бави развојем демократских односа у земљама из окружења, са ак- центом на Хрватску. Не капирам баш нај- боље шта би то могло да значи: нисам рођен у Блајбургу, али су неки моји бли- ски рођаци пореклом из Јасеновца.

Међутим, у Србији још има оних који се томе противе. Ко су дотични? Бисер- ко и сарадници су, у најбољој титоистич- кој традицији, сачинили списак од преко шездесет имена, углавном професора фа- култета и академика, писаца и сликара, редитеља и новинара, чији је заједнички именитељ некаква националистичка ели- та. А док је нама такве елите напретку се не смемо надати. Питање, које залази у област теорије, гласи: јесу ли они елита (у чије постојање, иначе, дубоко сумњам) зато што су националисти или су се, као националисти, организовали по правили- ма некакве елите? Но, свеједно, такве тре- ба лустрирати, можда чак и похапсити, уз изузетак оних који имају оверено ле- карско уверење да ће ускоро умрети.

Међу припадницима дотичне национа- листичке елите нашло се, уз још петоро новинара, и име моје маленкости. У том смислу, срдачно се захваљујем. Наиме, већину поменутих (предњаче професори Правног) уопште не познајем, за неке сам први пут чуо, а само је мало оних који су моји вишедеценијски пријатељи или они са којима сам у некаквој свађи. Али, опростите, велико је признање за једног професионалног малог матуранта, доду- ше са петицом из предмета Свечана ака- демија - или то беше Велики одмор? - да се нађе у друштву (то јест, на списку) то- ликих универзитетских професора и ака- демика, са највећим данашњим српским сликаром Љубом Поповићем, прести- жним редитељем Кустурицом, кафан- ским пајтосом, лаким писцем Капором,

па чак и са оцем нације Д. Ћосићем. А о мртвима иначе све најбоље. Није била на- мера особе Бисерко да ме под старе дане прослави, већ да надлежну власт опоме- не како би морала да ми забрани свако даље писање. Е, у том смислу, мож да ме у вате за ону ствар, тек да виде како Она изгледа.

Не спорим ја могућност да су неки од проскрибованих убеђени националисти. Па шта онда? То да су они удружени у некакву националистичку елиту већ је мање вероватно. С друге стране, замолио бих Хелсиншки одбор да наведе макар је- дан мој текст који је отворено национали- стички. Биће да таквог пронаћи неће. Уко- лико, пак, наведу чланке у којима са из- јашњавам као Србин, онда је та неумит- на биолошка чињеница њихова ветрења- ча Да ли сте икада чули за неког Фран- цуза који се стиди што је рођен у вино- градџма изнад Кана и Нице? Елем, ина- че иичим изазвана припадност национа- листичкој елити састоји се у томе што не пропагирам идејне ставове Хелсиншког одбора и њему сродних НВО. Истини на вољу, ни покојни Игњацио Лојола, шеф средњовековне инквизиције, не би ме на- терао да тако нешто учиним. Управо су- протно: борио бих се против Хелсиншког одбора када бих знао шта његови члано- ви заиста заступају. Сада сам, ето, сазнао.

Они су, једном речју, против Србије и њених државотворних интереса. Можда ће илустрација за насловну страницу из- вештаја о делатности ХО у 2008. години бити само мало (ре)дизајнирана: Србија ће, као каква санта леда, плутати узбурка- ним морем и без Војводине, која се већ прогласила европском регијом са многим елементима државности. То је прави пут. Узгред буди речено, када смо се већ до- хватили ове теме, сепаратисти из Новог Сада, предвођени једним пропалим ка- фанским музичарем, тамбурају да Војво- дина само брани сопствене интересе (буџелар) итд. Они тако васкрсавају ко- мунизам. Јер, шта је то уопште Војводи- на? Када је (мислим) 1609. године дошло до велике сеобе (српског) народа, царица Марија Терезија им је дозволила да се на- селе у равницу с ону страну Саве и Ду- нава, а из неког свог интереса омогући- ла им је и степен аутономије, то јест да се назову Српском Војводином. На крају, признајем: јесам припадник национали- стичке елите уколико се под тим подра- зумева нетрпељивост некакве Друге Ср- бије. Такође: када је вођена расправа о химни ја сам предлагао - и то јавно об- јавио - да се за њен текст узму стихови Доситеја Обрадовића: Востани Сербие, ду- го си спавала!. Чудим се да сироти Доси- теј није и данас члан националистичке елите. Ваљда отуд што је извесно време живео у Трсту. Да ли је тада продавао из- лизане фармерке на Понте Росу? ■