ПИТАЊА1. После пада Кордовског калифата, муслиманске државе на Пиринејском

полуострву, настало је мноштво муслиманских држава на челу са владарима који носе назив таифа.

2. Које две врсте витезова настају у Шпанији? калатрава и сантјаго3. Поређај догађаје по редоследу:

понтификат Бонифација VIII 5.смрт Фридриха II 3.обнова Ломбардијске лиге 2.делатност Отона де Брунсвика 1.сицилијско вечерње 4.

4. Објасни појам гвелфи и његово етимолошко значење.5. Ко је Лоренцо Вала?6. Не знам како је гласило питање ал одговор је подеста.7. У 12. и 13. веку у Западној Европи се међународна трговина и банкарство у

одвијало преко сајмова у Шампањи.8. Шта је заједничко за ал-Едризија, Евгенија и Енрикеа ( Аристипа ) и у ком

веку они раде? 9. Пре него што је постао владар Милана, Франческо Сфорца, је био кондотјер

Фиренце. Он је био ожењен припадницом породице Висконти.10. ?

Оживљавање градова Током 11. и 12. века одиграла се дубока промена у привредном систему на ком је почивала цивилизација Западне Европе. Основно обележје ове промене је била постепена обнова новчане привреде а истовремено са њом долази и до пораста трговине, оживљавања заната и развија градова.

- трговци и сајмови – Опште опадање трговине у Западној Европи је достигло врхунац у 9. веку, а правцем преко Средоземља су загосподарили муслимани, који су држали обале Африке и Шпаније и острва западног Средоземља. С друге стране, правац уз Јадранско море је остао отворен захваљујући византијској морнарици, а оно мало трговачких насеља на северу је уништено у викиншким нападима. Оживљавање трговине се најпре јавља у Италији. Цео 9.век Венеција је превозила вино, жито и дрво у Цариград, а већ у 10.веку млетачка трговина је цветала. За отварање нових путева ка новим тржиштима била су заслужна приобална насеља из западне Италије. У 10. веку су становници Ђенове и Пизе почели да предузимају трговачка путовања према Француској. Ова два града су трпела пљачкашке походе од стране муслимана све до 1016.године када су удружене поморске снаге Ђенове и Пизе протерале муслимане са Сардиније. У исто време Нормани освајају Сицилију а по завршетку њиховог освајања 1091.год., Западно Средоземље је скоро сасвим отоворено за хришћанске трговце. Развоје Ђенове и Пизе су убрзали и крсташки ратови јер су ђеновљански бродови пловили до латинског јерусалимског краљевства довозећи крсташе и уједно су добијали слободан приступ тамошњем

1

тржишту. Свилене тканине, шећер и зачини су преко Ђенове и Пизе стизали до Марсеја, Нарбоне и Барселоне. У северној Европи, Фландрија је имала исту улогу као Италија у јужној. Ова област дуж обале садашње Белгије и северозападне Француске је чувена по вуненим тканинама. Викиншки напади су тешко погодили Фландрију али су грофови завели ред у области до друге половине 10.века. Скандинавски трговци су се са, својом робом ( крзно и соколови за лов ) спуштали до Фландрије и ту трговали. Поред морског пута, Фламанцима је на располагању била и Рајна и њене притоке. Најзначајнија трговачка и производна средишта у Фландрији су били Бриж, Ган, Лил, Ипр и Арас. Међутим, убрзо на сланим фламанским мочварама више није могло да се произведе довољно сирове вуне за предиоце и ткаче, па се сирова вуна морала увозити. Главни извор вуне била је Јужна Енглеска, а од 12.века, када су цистерцити почели да гаје овце у северној Енглеској и Велсу, Енглеска постаје и главни произвођач вуне у Западној Европи а Фландрија средиште трговачког промета. Све док није на власт дошао Едвард Исповедник, Англосаксонци су пили пиво домаће производње. Његовим доласком, Нормани су затражили да пију вино уместо неукусног пива ( ? ) и ускоро је процветала трговина вином између Руана и Енглеске. Када је Хенри II, гроф Анжуа и војвода Аквитаније, постао краљ Енглеске 1154.год. главни извозници вина за Енглеску су постали долина Лоаре и област око Бордоа. Размена између Италије и Фландрије је била онемогућена због саобраћајних потешкоћа. Најлакши пут је водио морем до Марсеја, па преко Провансе до Роне, и онда долинама Роне и Соне до источне и средишње Француске. Међутим, овај пут је био врло тежак и скуп, јер је сваки властелин тражио царине за прелаз преко његових територија. Почетком 12.века су грофови Шампање, области између горњег тока Соне и притока Рајне, Сене и Лоаре, своја имања претворили у огромну тржницу. У неколико градова су оснивали и сајмове ( Троа, Прованс и Лањи на Марни ). Сваки дан сајма је био предодређен за трговање посебном робом, а званична валута сајма је била тројска ливра. Управо ови сајмови у Шампањи су постали место сусрета трговаца из Италије и са севера. Најважнији сајмови у западној Европи су били сајам на дан св. Гила које је одржавао епископ Винчестера и сајам у Бостону ( источна Енглеска ) који је био велика тржница вуне. У 14.веку је дошло до опадања сајмова у Шампањи и развоја других веза између Италије и северозапада. Поред тога, појављују се и конкурентни путеви. Млечани су почели да шаљу галије морским путем за Енглеску и Фландрију. Затим је, средином 14.века, скупина севернонемачких градова формирала трговачки савез познат као Ханзеатска лига, која је венецијанску и ђеновљанску робу из Улма и Аугзбурга, превозила даље на север. Правац уз Рону није сасвим напуштен, али се завршавао код Лиона где се одржавао велики сајам попут оних у Шампањи.

- успон градова – Током германских најезда, градови у привредном смислу су ишчезли из Западне Европе. Градови су, још од антике, били средишта духовног и световног живота. У 11.веку су неки сељаци плаћали ренту занатским производима и иако је првобитна намера била да производе само за свог господара, они убрзо почињу да продају и другима. Док год су занатлије били кметови, њихова производња је била ограничена, јер све што кмет поседује је у власништву његовог господара. До краја

2

11.века ове скупине занатлија и трговаца почеле су да добијају од својих господара повластице за успешније пословање. Основна повластица потребна трговцима и занатлијама је добијање статуса слободног грађанина. Обично је господар оснивачком повељом града одређивао да свако ко у граду проведе годину и један дан постаје слободан. То је значило да одбегли кмет који дође у град и преживи годину и један дан, постаје слободан. Трговци и занатлије су желели и да им се омогући да плаћају ренту новцем и да се онемогући самовољна заплена њихове имовине од стране господара. Многе повеље су давале могућност грађанима да стварају гилде, организације које су им служиле у заједничком интересу. У почетку је већина градова имала само једну гилду којој су припадали и трговци и занатлије али су временом ове две скупине почеле да се раздвајају. Обично су се занатлије издвајале и стварале занатску гилду а првобитна гилда постаје трговачка. Занатске гилде се у 13.веку развијају запањујућом брзином и свако занимање је имало своју гилду. Занатлија је започињао радни век као шегрт и у време када настају прве занатске гилде, сваки шегрт је могао са великом сигурношћу да очекује да ће постати мајстор јер су радње биле мале а мајстори имали мало шегрта. Касније се уводи плаћени радник, калфа, и многи људи су цео век проводили као калфе. Многи градови никад нису стекли ширу политичку самосталност, а они који су то успели, учинили су то силом. Најраширенији облик исказивање ове силе био је савез грађана повезаних заклетвом – комуна. Комуне су се најпре појавиле у Италији, у Ломбардији и Тоскани, а крајем 11.века и у Француској и Фландрији. Градом је обично владао његов епископ, а племићи чији су се поседи простирали по околини су били његови вазали. Међутим, крајем 11.века грађани су постали немирни под епископском влашћу и стварали су савезе заклетих, комуне, ради обарања његове власти. Епископи су губили своју моћ и комуне су успостављале своју власт. Све ово је довело до борби са царевима током 12. и 13. века из којих су комуне изашле као победници и градови су постигли практично потпуну независност. Међутим, то није био крај сукобима, јер су већи градови покушали да ставе под своју власт своје мање суседе а и велике комуне су повеле бесконачне ратове у тежњи да прошире своје територије. У почетку су припадници комуна лично учествовали у борбама, али су касније унајмљивали професионалне војнике предвођене заповедницима – кондотјерима. Одмах по стицању независности, у комунама је дошло до стварања супротстављених странака. Гибелини су подржавали цара а гвелфи папство. Многи градови су покушавали да реше овај проблем доводећи са стране неутралног врховног магистрата, званог podesta. То се показало прилично успешно, али је на крају већина градова у Ломбардији и Тоскани дошла под управу деспота (диктатора). Обавезе комуне властелину су биле плаћање утврђеног годишњег износа и давање одређене војне помоћи. Подручје на коме се простирало градско насеље и територија под надзором градске власти су се ретко поклапале. Трговци и занатлије су углавном живели ван зидина града стварајући подграђе ( fauburg ). Пошто је градња зида биле изузетно скупа, простор унутар њих је увек искоришћаван до крајњих могућности. Улице су биле уске а куће врло близу зидина тако да су многе и страдале приликом опсада. Пре 14.века су све куће биле од дрвета тако да је град лако могао цео да изгори али и да се брзо обнови. Цркава је у граду било веома много, у Лондону 1200.године

3

било 120 цркава. После цркава су се највише истицали један или више замкова. У Паризу су се налазила два велика краљевска замка, Бастиља и Лувр. Поред цркава и замкова, најважније зграде у граду су биле седишта гилди. Оживљавање трговине је довело до све веће потребе за кованим новцем. У Западној Европи све до 14.века није кован златни новац и са изузетком неколико италијанских златника, током раног средњег века је новац кован од сребра. Основна кованица је био сребрни денариј. Дванаест њих је чинило солид а двадесет солида једну ливру. Постојала је и марка која је вредела тринаест солида и четири денарија. Међутим солиди, ливре и марке су постојали само као обрачунски новац и нису постојали као прави новчићи. У 12. и 13. веку међудржавни новчани промет је вршен од стране два велика војничка реда, хоспиталаца и темплара. Развој банкарске делатности се одвија споро јер је црква забрањивала камате на позајмице и сматрала зеленаштво грешним. За тај посао су, у 11. и 12. веку, били заслужни Јевреји, јер њих хришћански закон није обавезивао. Они су позајмљивали новац уз високу камату и на тај начин зарађивали огроман новац. Међутим, господар је могао да им заплени капитал кад год му је био неопходан новац. Појава зајмодаваца хришћанске вере је Јевреје учинила сувишним и они су у 13.веку протерани из Енглеске и Француске. Најпознатија породица која се бавила банкарским пословањем су били Медичијеви из Фиренце.

Шпанија У 11.веку је ширење хришћанства у муслиманским земљама од Шпаније до Свете земље било најупечатљивији догађај. Тај покрет обнове хришћанства се у Шпанији називао реконквиста ( реконкиста ). На Пиринејском полуострву су постојале две групе хришћанских држава : на северозападу и југоистоку. Седиште из Астурије у Леон, је 914. год пренео краљ Ордоњо II и управо су краљеви Леона зауставили продирање муслимана са југа. За време Фернана Гонзалеса, средином 10.века, Кастиља се одвојила од Леона и прогласила независном. Други центар хришћанске моћи је био у подножју Пиринеја. Од грофовија каролиншке марке су створене државе са моћним владарима на челу: Навара, Арагон ( краљевство 1035. ) и каталонске области под вођством грофова од Барселоне. До 1085. Кастиљанци су стигли до Тага, а почетком 12.века Арагонци и Каталонци су учврстили своје положаје у долини Ебра. Тада није постојала одређена граница између хришћанског и муслиманског света па су освајања заправао представљала отимање појединих утврђења. На југу су се страначки краљеви ( ''taifa'') међусобно борили и на тај начин постајали лак плен за суседне хришћанске моћнике, којима су морали да плаћају ''parais'' – накнаду за војну помоћ против њихових муслиманских непријатеља. У 10.веку је била присутна миграција ''Мозарабљана'' ( арабизираних хришћана ) које су шпански краљеви насељавали у опасне регионе. У пограничним пределима се богатство лако могло стећи пљачком па је дошло до стварања витезова-коњаника ( caballeros ) или групе коју чине људи нижег порекла ( hidalgos ).

4

Однос према поробљеним муслиманима је промењен након догађаја после пада Толеда 1085.год. и његовог преласка у руке Алфонса VI од Кастиље ( 1065-1109 ). Он је, по наговору своје краљице, велику џамију у Толеду претворио у катедралу, а захваљујући утицају Клинија, домаћа мозарапска литургија је напуштена и прихваћени су римски обреди. Краљ Арагона и Наваре, Алфонсо I Ратник ( 1104-1134 ), је позвао све хришћанске народе да дођу и помогну му да настави освајања у долини реке Ебро, док је о нападу на Сарагосу расправљано на сабору у Тулузу 1118.год. Као територија на којој се води крсташки рат, Шпанија је потпуно призната када је папа Геласије II дао опроштај грехова свим учесницима. Оснивани су војнички редови слични темпларима и хоспиталцима у Светој земљи : ред калатрава 1158. и ред сантајаго, који 1175. добијају папски благослов. Међутим, ни муслимани нису седели скрштених руку. После пада Толеда, ал-Му'тамид од Севиље се обратио Алморавидима из северне Африке за помоћ против Алфонса VI. Током целог 12.века су Алморавиди и њихови наследници Алмохади контролисали муслимански део Шпаније. Тек када је Родриго Хименез де Рада, архиепископ Толеда, проповедао о користи крсташког рата по Италији, северној Француској, Холандији и Прованси, окупила се велика хришћанска војска и нанела тежак пораз Алмохадима код Лас Невас де Толосе 1212.године. У Шпанији, у Толеду, је деловала и добро организована преводилачка школа коју је водио Италијан Ђиралдо из Кремоне. Угледни опат Клинија, Петар Пречасни, је 1141. наложио тиму у Толеду, да се Коран и неки краћи муслимански текстови преведу на латински. Као познаваоци латинског, хебрејског и арапског, и Jевреји су учествовали у превођењу ( Мојсије Мајмонид, Петар Алфонси ). Од 1260. и заузећа Дамаска, хришћанске снаге су биле осуђене на пропаст. Нови султан Бајбар је освајао једну по једну тврђаву крсташа: 1265. освојио Цезареју, Хаифу и Арсуф, 1266. Сафад и Галилеју, 1268. Јафу, Бејрут и Антиохију а 1271. тврђаву хоспиталаца Крак де Шевалије и Акар. Уследило је примирје које нарушава нови султан Калавун, освајањем Триполија 1289, а две године касније, освајањем Акре, хришћанска окупација Прекоморја је окончана. Међутим, ситуација у Шпанији је била другачија. Тамо су хришћани поразили муслимане у бици код Лас Невас де Толосе 1212.год. а потом је краљ Фердинанд III од Кастиље ( 1217-1252) освојио и Кордову 1236., Мурсију 1243. а Севиљу 1248.год. Јаков I Освајач од Арагона ( 1213-1265 ) је освојио Мајорку 1229. а потом и Минорку и Ибицу, 1238. град Валенсију а 1245. и целу њену област. До 1249. су освојени сви градови дуж јужне обале, осим неких планинских делова на југу Гранаде. Освајањем ових крајева, Кастиљци су одузимали земљиште муслиманима и пољопривредна производња је почела да опада, а Јужна Кастиља постаје погранична држава где највећу власт имају барони, власници латифундија. Са Арагоном је било другачије. Муслиманима је дозвољено да остану у градовима и селима под хришћанском управом. Барселона, у то време једини град који је у трговини могао да парира италијанским градовима, постала је центар арагонске економије. Поред муслимана, на живот оба краљевства су утицали и Јевреји јер су се бавили пословима који су хришћанима били забрањенини или којих су се нерадо латили ( зеленаштво, управа, медицина ). ''Краљем трију религија'' је назван Алфонс X Мудри Кастиљски који је постао симбол реконквисте.

5

У то време на Балкану јача османлијска држава. Криза хишћанских држава на истоку се брзо преноси и на Шпанију. Поред тога, Шпанија је била увучена и у нека дешавања на међународној политичкој и ратној сцени, на Медитерану и јужној Француској. Многи шпански краљеви у то време су били слаби а остављајући ванбрачне потомке, питање наследства су препуштали династичким борбама. Најразорнији рат је био после смрти Алфонса XI Кастиљског 1349.год. у коме је Енрике од Трастамара преузео власт Алфонсовом сину Петру Суровом 1369.год. Племство је водило главну улогу у династичким кризама у Арагону где је ратови били краћи али чешћи. Ту се развијају представничке институције ( cortes ) и успоставља се тзв. пактизам, блиски односи између круне и њених поданика. Између оба краљевства, која су била повезана брачним везама, је вођен рат, јер су и једна и друга страна тежиле да припоје супротно краљевство и уједине цело полуострво. Од средине 14.века многе сукобе је изазивла династија Трастамара, која 1383. покушава да власт прошири и на Португал што изазива побуну и ступање на престо династије Авис. 1412.год. Трастамаре су освојиле престо Арагона што у 15.веку доводи ди сједињавања две круне. Крајем 14. и почетком 15.века трговина у Каталонији је ослабила, а и у Арагону и у Кастиљи је новац све брже губио вредност. Све то доводи до сељачких немира у северној Шпанији и крајем 15.века и до грађанског рата. Незадовљство је почело да се искаљује и над Јеврејима ( велики погром започет у Севиљи 1391.год ). И док је Каталоније економски пропадала, у Кастиљи долзи до пораста овчарства и трговине вуном ( Севиља и Сантандер ). Томе је, у великој мери, допринео и Стогодишњи рат, који је уназадио енглеску индустрију вуне. Венчавањем владара Арагона и Кастиље долази до уједињења две круне али не и до коначног уједињења Шпаније. Изабела од Кастиље се борила за престо са Јоаном, вереницом португалског краља, у Арагону је сам владао Фердинанд а у Кастиљи заједно са Изабелом. Арагон је имао своје интересе на истоку, на Медитерану, а Кастиља на Атлантику, на север Европе. Два владара су се разликовала у начинима владавине и у програму своје политике. У Кастиљи је било најважније да се поврати царски ауторитет над властелом. Враћена је институција hermandades, градска милиција, а властелу која је радила у администрацији су замењивали факултетски обраовани људи ( letradosi ). Од властеле је створена класа дворана која је зависила од милости монарха и њима су дате привилегије као члановима месте, удружења власника сточног фонда. 1481. је почео рат за освајање Гранаде и трајао је једну деценију, до 1492. када је извијевана победа, углавном захваљујући неслози муслимана. Исте године су протерани и Јевреји без могућности да са собом понесу свој иметак. Крајем 15.века, муслимани у Гранади су имали две могућности: или да се покрсте и остану или да напусте град. 1502.год се то проширило и на муслимане у Кастиљи. Они кји су одлучили да остану додатно су обесправљени,као и јеврејски conversi, доношењем прописа о чистоти крви ( limpieza de sanдre ), којим им је било забрањено да стичу јавна звања и обављају важне функције. Католички краљеви су имали контролу и над црквеним особљем, а папству су дозвољавали само минимално уплитање ( папа чак није имао неку већу улогу ни у шпанској инквизицији ). Инквизиција је 1483. основана у Кастиљи и Арагону ради контролисања правоверности свих

6

преобраћених из јудаизма. Владавина Фернанда и Изабеле није била апсолутистичка, њихова моћ се заснивала на многим освајањима. Португалски програм истраживања је почео освајањем Сеуте, близу Гибралтара, од Мавара 1415.год. Они потом колонизирају Мадеру 1424. и Азоре 1439.год. Они су открили и Зеленортска острва 1462.год. и Гвинеју ( злато, робови ). Колумбо је пловио под покровитељством Кастиље, али су трошкове сносили Ђеновљани.

Италија Највећа претња Италији у 10.веку су били Сарацени из Фраксинета и муслимани из северне Африке. Међутим удруженим снагама, Лангобарди, Грци и папе, успешно су отклонили опасност од муслимана ( база у Фраксинету уништена 973.год. ). Та стална опасност од Сарацена дала је изговор немачким царевима да се умешају. Отон II је 982.год. кренуо од Салерна ка југу под изговором да ''брани хришћанство'', али је убрзо након пораза код Тарента умро. Његова смрт је отворила пут другим освајачима са севера, Норманима. Нормански витезови се 1017.год. први пут појављују јужно од Гариљана и у почетку учествују у борбама као најамници, а онда, када Рајнулф постаје гроф од Авера 1030.год., долази до њиховог трајнијег насељавања. Најпознатија норманска породица су Отвилови који су учествовали и у походу Византије на Сицилију 1038.год. Виљем де Отвил је 1042.год. постао нормански гроф и прихватио лангобардског принца Гајмара од Салерна за врховног господара, а његов брат Роберт Гвискард се оженио лангобардском принцезом Сихелгајтом. Норманска права и поседи су потврђени на састанку у Капуи 1047.год. на коме је учествовао и Хенрих III и тиме је заправо законски признато теритиријално присуство Нормана. Папа Лав IX ( 1049-1054 ) је покушао да освоји територију Беневента, али су његове снаге у бици код Чивитатеа 1053. поражене од Нормана, па је тако шест година након тога, 1059.год. на синоду у Мелфију, папа Никола II поставио Ричарда од Аверса за кнеза Капуе, а Роберта Гвискарда за владара Апулије, Калабрије и Сицилије.1 Роберт се 1080.год. заклео на верност папи Гргуру VII а Рожер II је 1130.год. крунисан за ''краља Сицилије, војводства Апулије и кнежевине Капуе''. Наклоност савременика, Нормани су стекли ''праведним'' борбама на Балкану против шизматичких Грка. Те борбе против Византије су 1080. водили Роберт Гвискард и његов син Боемунд Тарентски. Нормани су били и главна војна снага у Првом крсташком рату. За разлику од Нормана у Шпанији, Нормани на Сицилији нису са собом водили насељенике. Нису наметали своју традицију и прихватали су политичко и културно наслеђе земаља које су освојили. Нормански владари су се поистовећивали са најмоћнијим хришћанским владарима на Медитерану - византијским царевима, а и на културу Сицилије у 12.веку највише је утицао Исток. Владари су такође помагали и учене људе са Истока : арапског географа ал-Едризија који је Рожеру II посветио своју ''књигу о краљу Рожеру'', затим грчког научника Евгенија који је Птолемејеву Оптику превео са арапског на латински и Енрика ( Аристип ) који је Платонове дијалоге Менон и Федар превео са грчког на латински. Градили су и споменике: дворска капела у Пелерму, Боемундов маузолеј у Каноси ди Пуља, грчки Пантократор у апсиди катедрале у Ћефалу, црква светог Николе у Барију.1 Сицилија је тек после тридесет година потпуно покорена од стране Робертовог брата, Рожера. Палермо је пао 1072. а емират Таормина 1079.године.

7

Пошто краљ Виљем II није имао легитимног мушког наследника, венчао је своју тетку Констанцу са Хенрихом VI, сином Фридриха Барбаросе, што се није допало старим норманским породицама па после смрти Виљема II 1189. год. долази до грађанског рата. Хенрих VI је кренуо на југ да се бори за права своје жене и после тешке борбе је у Палерму 1194. крунисан за краља Сицилије.

- успон трговине – Успостављање латинске моћи на источном Медитерану је условило и подстакло развој међународне трговине. Већ крајем 9.века је у Италији започело ширење трговине. Податке о организовању трговине у северноиталијанским градовима у Павији даје документ Honorancie civitatis Papie.2 До 1000.год. улогу најважнијег трговачког града Ломбардије преузео је Милано, како због географског положаја тако и због политичке активности цара Отона који је цркви Светог Амброзија 952. доделио трговачке повластице. Градови ближи југу су своје богатство стицали прекоморском трговином ( Амалфи и Венеција су имали развијену трговину и пре 1000.године ). Писац Ибн Хокал у свом делу Књига о путевима и краљевствима, описује Амалфи као ''најуспешнији град Ломбардије'', а трговина унутар граница Византијског царства је довела до процвата града Венеције. Трговина Венеције са Истоком и другим деловима Италије је ишла Јадраном па је и њен највећи проблем био обезбеђивање сигурног пута за трговачке бродове. Многе хрисовуље из 10. и 11. века сведоче о све привилегованијем положају млетачких трговаца у Константинопољу. Док се Венеција усресредила на трговину са источним Медитераном, Пиза и Ђенова су развили трговачке везе са муслиманским градовима северне Африке. Ђенова извози тканине из Милана и Павије, платно из Немачке и Шпаније, затим памук, драго камење, мирисе и зачине са Истока. Муслимански и хришћански трговци нису једни другима залазили у територије. Пловидба морем је била опасна па самим тим и трговина је била скупа. У Ђенови су постојала две уобичајене методе финансирања трговачких експедиција: commenda, када инвеститор обезбеђује новчана средства и добија три четвртине од профита и societas maris, када инвеститор који остаје код куће обезбеђује три четвртине новчаних средстава, трговачки агент једну а профит се дели на пола. Од 10. века трговци и друге групе грађана су постајали све присутнији у политичком животу грађана. Они стварају удружења, комуне, чије су вође 1150.год. називане конзулима. Број конзула није био сталан ( два, четири... ). Испод конзула је био савет који су чинили водећи људи града. У Милану, и у Италији су постојале три групе земљопоседника: capitanei, важни земљопоседници са имањима, не само у селу, већ и у граду, затим vavasores, мањи земљопоседници који су често били у обавези према capitaneima и cives, трговци и стручњаци. Моћ сapitanei-a је ојачала после 843.год. када им је цар доделио земљу која је некада припадала цркви. Токм 11.века цареви су фаворизовали vavasores а Constitutio de feudis ( 1037 ) им је омогућио да постану слободни власници своје земље и смањио њихове обавезе према господарима. Крајем 12.века није више било присутно традиционално окупљање ( arengo ) и појавила се нова скупштина од 480 чланова, Велико веће ( maggior consilio ). Њене чланове су бирала два представника из сваке сестиерије, подручја града Венеције. Од 1185. веће је бирало и савет четрдесеторице које је обављало законодавне

2 овај документ је датиран с краја 10. почетка 11. века.

8

функције. У северној Италији је 1167. настала Ломбардијска лига за одбрану од напада Фридриха Барбаросе. Миром у Констанци 1183.год. цар је признао право градовима да приступе лиги, чиме је прихватио право градова на слободу политичког деловања. Слично је и папа Хадријан 1157. ставио град Орвијето под своју заштиту.

- Папство – Учени испосник, Јоаким из Фриоре, је уобичајеној подели на доба Оца и доба Сина, додао и треће, доба Духа. које је изједначавао са рајем на земљи. Умро је 1202.год. у родној Калабрији. Улазак у треће доба је био предвиђен за 1260.годину. Та апокалиптична тумечања започињу од времена Фридриха II ( 1194-1250 ), последњег цара који се сукобио са папством током борбе за инвеституру. Он је одгајан на Сицилији и ту је створио своју сопствену космополитску културу, а његов двор је постао стециште муслиманских научника. Иако својевремено екскомунициран, Фридрих је заслужан за један од неколико крсташких похода, чији је успех резултат преговора са султаном, а не оружја. Папе су Фридриха 1194.год. спречиле да наследи обе круне.3 У доба његове младости, папа је био Иноћентије III ( 1198-1216 ), који је, зарад ширења хришћанства, активно учествовао у сукобима Енглеске и Француске и примао поклоне од разних владара. После двоструког избора 1197. он је прво стао на страну кандидата Велфа, Отона де Брунсвика, па се помирио са Филипом Швапским Хоенштауфеном, да би се после Филиповог убиства поново окренуо Отону. Међутим, Отон је убрзо почео да ради против папе, па се Иноћентије окренуо јединој преосталој могућности, Фридриху II. помажући га у све до победе над Отоном у Немачкој. На тај начин је Фридрих присајединио Немачку Сицилији, упркос напорима папе да то онемогући, јер је у стварности папа имао само привремену контролу над Сицилијом. Цар се 1220.вратио у Италију и започео сређивање ситуације на Сицилији, а онда у северној Италији сазвао сабор у Кремони 1226. са циљем да поврати царска права на ту област. Међутим, градови обнављају Ломбардијску лигу, пружају му отпор и он се повлачи.4 По повратку из шестог крсташког рата ( 1228-1229 ), он бива суочен са новим папом, Гргуром IX, који је био велики царев противник. Он је искористио царево одсуство и распиривао устанке на северу и на Сицилији. После смрти Гргура IX, Фридрих је покушао да утиче на избор новог папе и опет долази до сукоба Рима и цара. Наредне две године папа није био изабран а нови кандидат Иноћентије IV, био је још неповољније решење од Гргура. Иноћентије се склонио у Лион и сазвао сабор на коме је Фридрих збачен. Цар је умро 1250.године и од његова три сина, само је Манфред ( ванбрачни син ), успео да настави владавину Хоенштауфоваца на Сицилији, али и он умире 1266. у бици код Беневента. Погубљење Фридриховог унука Конрадина 1268. после битке код Гаљакоца, означило је крај владавине Хоенштауфоваца. Пола века је протекло пре него што је други цар, Хенрик VII поново кренуо на поход у Италију ( 1310-1313 ). Његов поход је прекинула смрт. Двадесетих година 14.века је још један цар дошао у сукоб са папством, Лудвиг Баварски.

3 Фридрих Барбароса ( 1152-1190 ) се побринуо да се све жешћи сукоб између папе и цара води у Италији, близу центра папске моћи. Венчање његовог сина Хенриха и Констанце, наследнице Сицилије, није било само притисак већ и отворено опкољавање Рима.4 Ломбардијска лига постоји још из времена отпора према његовом деди Фридриху Барбароси.

9

Фридрихова грешка је, у ствари, била та што је за поприште сукоба узео северну Италију и што је његова политика била дубоко конзервативна. После 1250.год. контрола над Сицилијом је постала главна преокупација папске столице. Пошто се у спровођењу своје политике увек ослањало на војну помоћ других, папство се дало у потрагу за савезником. Одлучили су се за Анжујце и позвали Карла Анжујског ( 1266-1282 ), брата француског краља Луја IX, да се у јужној Италији супротстави Манфреду. За саму Сицилију, долазак Анжујаца је био само наставак туђинске управе и наставак ратовања и подела. Његов долазак на Сицилију је изазавао бурне реакције и отпор. 1282.год. долази до крваве побуне ''сицилијског вечерња'' и упућивања позива Петру III Арагонском да преузме престо. Тиме је краљевство Сицилија подељена на краљевство Сицилију и Напуљско краљевство. Деведесет година су се смењиавли слаби монарси, Анжујци у Напуљу а Арагонци на Сицилији. Савезништво папства и Анжујаца повећавало је приходе пропапске струје или партије гвелфа и увећавало број њихових присталица широм Италије. За папство је то савезништво било судбоносно. Папу Целестина V, који се повукао 1294. је наследио анжујски кандидат Бонифације. Нови папа се, међутим, убрзо заинтересовао за лична и династичка питања што се Анжујцима није допадало. Прве несугласице између Бонифација и Филипа Лепог, настале око питања пореза, су имале катастрофалне последице по папу и довеле су до његовог преласка из Рима у Авињон.

- италијански градови-државе – Историју касног средњег века северне и централне Италије углавном чини историја њених градова-држава. Велики револуционар св. Фрања Асишки је одлучио да оснује ред који ће актвино учествовати у световном животу. У Италији су фратри били најпоштованији ред. Они су живели од милостиње грађана, проповедали, учили и образовали све људе подједнако. Убрзо долази и до унутрашњих подела и међудруштвених савезништава и контрасавезништава. У Фиреници јача антиаристократска странка гвелфа, а на северу аристократска царска партија гибелина. Велики проблем тек насталих комуна су представљале границе до којих су се шириле, могућност да се исхрањују и одреде одговарајуће порезе, као и способност да спутавају велике земљопоседнике у оквиру своје територије. Контрола над тим моћним сеоским великашима никада није у потпуности успостављена. Процес укључивања сеоског племства у градске послове почео је у 12. а наставио се у 13.веку. Чим су населили градове тежили су да се организују по великим породицама и сродствима ( cosorterie ). Статусни симбол cosorterie постале су високе одбрамбене куле које су постале главан обележја средњовековног града. Крајем 12. и почетком 13.века конзуле су заменили podesta , чиновници који нису били из тог града и постављени су од стране извршне власти. Као противтежа властели, у многим градовима се ствара противничка струја popolo, чије се настајање повезује са партијом гвелфа и њеним тријумфом, нарочито у Тоскани. Међутим, средином 13.века стање се смирили што се јасно огледа и кроз реформе попут Фирентинске уредбе о правди из 1293.године. Тријумф попола је за последицу имао формирање независне владе у градовима где је ова струја однела

10

победу. Поред тога, у тим градовима долази и до стварања еснафа ( банкарског, трговачког и стручног ) и мањих удружења ( занатлија и ситних трговаца ). Искључене великашке породице су замењиване новим, махом трговачким породицама ( gente nuova ) које су добијале племићке титуле У 13.веку градској управи су била додата два нова степена: генерално веће са око 300 људи и виши извршни комитет опата који је био биран на два месеца и чији је задатак био да генералном већу подноси законе на усвајање и дефинише основне политичке принципе. Избори за члана комитета опата, као и избори за већину функција су представљали спој избора коцком и одабира ( који је некад могао да буде врло компликован ). Устави комуна су били идеалистички, али се систем у већини градова убрзо и распао. У првој половини 13.века у северној Италији себи стварају државе Уберто Пелавичини и Езалино да Романо ( штићеници Фридриха II ). За време Владе деветорице ( 1287-1355 ), Сијена је до савршенства развила свој порески систем. Главнина пореза је сакупљана из contado области. Подизани су нови градови на јужним деловима комуне, а да би се населили у њима, грађани су подстицани ослобађањем од пореза; такође, подигнута је читава мрежа утврђења, наводњавања и брана.5 Градска привреда је била у другом плану, насупрот банкарству и кредиторима какви су били градови Фиренца, Ђенова и Сијена. Што се тиче привреде, најзначајнија је била фирентинска индустрија тканина. Роба је, захваљујући ђеновљанским и млетачким трговцима, стизала у разне делове Европе. Венеција је имала апсолутни монопол на извоз жита и соли у источни Медитеран а у овом граду је и прозводња стакла достигла свој врхунац. У то време су била популарна и поморска путовања и експедиције попут оне Марка Пола. На западу, папир се почео производити у Фабријану, механички сатови су били италијанско откриће а и арапски бројеви долазе у Европу путем италијанских математичара. На пољу песништва најзначајније место заузима Данте Алигијери, који је рођен у Фиренци и учествовао је у политичком животу на преласку из 13. у 14. век, пре него што је протеран из родног града. Његово највеће дело је свакако Божанствена комедија чија се радња одиграва током замишљеног духовног путовања кроз пакао, чистилиште и рај.

- Опадање привреде - И пре прве епидемије куге, долази до опадања броја становника и економских проблема ( слом банака Барди и Перуци ). Ти проблеми су само погоршавани и продубљивани великом епидемијом куге у 14.веку. Читав век после ''црне смрти'' су опадали трговина и привреда у неколико градова, посебно у Фиренци и Ђенови. И уопште, у 14.веку је читаво полуострво било притиснуто политичким проблемима: гвелфи су били изложени сталним притисцима, папство се налазило ван Италије, а у Напуљу је смрт Роберта Анжујског довела краљевство у стогодишњу нестабилност. Папство је тек у ропству, захваљујући кардиналу Жилу Алборносу, предузело одређене кораке како би смирило ситуацију у својим државама. Склапани су мировни уговори и тежње неких обласних господара су оствариване оснивањем викаријата. Међутим, слаба тачка је била северна граница државе, посебо стратегијски важан град Болоња, око кога су се спорили Фиренца и папе. У тзв. Рату осам светаца, Фиренца је победила папске снаге и тако себе изложила

5 Водовод је покривао читаву територију града, са чак 25 километара подземног аквадукта.

11

искључењу из црквене заједнице. До врхунца је дошло кад су се побунили слабо плаћени индустријалци – чомпи ( ciompi ), који су накратко и преузели власт. То је била прва социјална револуција у Европи. У северној Италији су постојали владари који су намеравали да успоставе династије. Једна од најзначајнијих је била породица Висконтијевих из Милана. Значај Милана је порастао крајем 14.века појавом Ђангалеаца Висконтија, који је успео да успостави власт у северној Италији, већем делу Тоскане и неким папским државама. До 14.века многи градови су напустили систем милиције и створили најамничку војску на челу са вођама, condottieri-ма. Француски, немачки и енглески condottieri су били истакнути борци у ратовима крајем 14.века, све док Ђангалеацо Висконти то није забранио, покушавајући да спасе Италију од странаца. Сondottieri, многи пореклом из папских држава, тражили су за себе посебне титуле и територије, и ради остварења тог свог циља успели су да се умешају у унутршњу политику појединих градова-држава. Уопште, о 14.веку се говори као о веку распада система комуна које је заменила властелинска или деспотска владавина. Крајем века су само Фиренца, Сијена и Венеција очувале какав - такав статус републике.

- Консолидација и експанзија – Почетком 15.века у Италији је постојало пет главних центара моћи: Милано, у којем је владала династија Висконти, Напуљ, који се консолидовао тек након припајања Арагонском краљевству, Фиренца, где је створена олигархијска власт која 1434.прелази у руке породице Медичи, затим Венеција која је била република са званичним владарем ( дуждом ) који је биран доживотно и на крају папство. У 15.веку папство се могло сматрати политичком силом упркос бројним проблемима који су га потресали. Наиме, слабост папства је представљао изборни систем, по коме су све кардинале бирале претходне папе. У 15.веку је скоро сваког папу наслеђивао неки члан његове породице и папе из Венеције, Ђеновве и Сијене су се међусобно смењивале. Између традиционалних непријатеља, Милана и Фиренце, 1423.године је избио рат, који је трајао 22 године. У тај рат је Фиренца увукла и Венецију. Током рата вођи су били condottieri, Никола Пичинино на страни Милана и непоуздани Франческо Сфорца на страни Фиренце. Крајем рата, Сфорцу је напао Алфонсо од Напуља, који се борио за успостављање краљевства. Сфорца се оженио ћерком Филипа Марија Висконтија који је умро 1447. и поставио питање наследства Милана као и Алфонсо. Три године касније, Сфорца је победио. Милано и Венеција 1454.год. склапају Лодијски мир који траје 40 година, а после њега долази и до општег измирења и формирања Италијанске лиге. На истоку су Турци управо освојили Цариград и та нова опасност је држала новоосновану лигу на окупу. Период мира доноси многобројне позитивне промене. Развија се дипломатска вештина и Италија постаје колевка модерне дипломатије. Међутим, што се трговине тиче, она је у 15.веку слабила и други су преузимали водећу улогу. Италијанска лига је и даље солидно функционисала и пет великих центара су били равноправни. Али онда на чело Напуља долази енеригични Феранте ( 1458-1494 ) а папство реагује и поново ремети равнотежу снага. Папа Сикст IV прекида односе са Фиренцом што све остале увлачи у сукоб. У овом новом рату су учествовале и две стране силе, Француска и Шпанија, које су претендовале на титуле у Италији.

-Нове идеје-

12

Зачетник идеје коју је Колумбо касније спровео у дело, био је Фирентинац Паоло Тосканели, који је о томе писао португалском краљу 1474.год. Интересовање за географију је повећано након објаве Птолемејеве Географије на латинском, коју је превео један Фирентинац 1409.год. Оно што одликује живот тог времена јесте аристократска култура витешких вредности, дворске љубави, херојских епова, затим дубока прожетост културе вером ( религија је надахнула реконквисту и религиозну културу су ширили фратри ). Те две основне струје, витешка и религиозна, су значајно утицале на ренесансу. Међутим, у градовима долази до стварања и треће, световне струје, која настаје из потребе градова за ученим људима. У оквиру катедрала и црквених школа настају приватне и комуналне школе, које су утирале пут универзитетима који се од 13.века појављују у градовима северне Италије ( нарочито из области медицине и права ). Потреба за адвокатима и нотарима је била велика. У 13.веку се у Болоњи, заједно са студијама права учила и ars notari. Градовима су били потребни и говорници и уз ars notari развијали су се и ars dictaminis и ars rhetorica, вештине писања и говорништва. Реторика се учила у Тоскани а проучавање говорништава произвело је интересовање и за класичне студије. Најпознатији класичар хуманиста тог времена је био Франческо Петрарака, ''отац хуманизма''. Био је Фирентинац али је већи део живота провео у изгнанству у Авињону. Школовао се за правника и свештеника, а постао је познат по својој љубавној поезији, писмима и расправама. Трагао је за старим рукописима и обожавао Цицерона. Интересовање за класику је подразумевало дословну потрагу за материјалним остацима и превођење текстова са грчког. У првој половини 15.века тај циљ су следили Флавио Бјондо, са својим расправама о италијанској топографији и историји и Киријак из Анконе са збирком античких натписа. Долазак Манојла Хрисдарија у Фиренцу 1396.год. је најавио почетак процеса превођења текстова са грчког, а Леонардо Бруни и Лоренцо Вала су га утемељили.6 Посебно интересовање су побудили реторички текстови антике. Хуманисти су у текстовима Квинтилијана и Цицероновом тексту De oratore, који су откривени од стране Пођа Браколинија, пронашли теоријсу основу класичног латинског беседништва. Хуманисти су били у блиским везама са влашћу и они су ширили нове идеје о држави. У Фиренци је јачала ''грађанска идеологија'' – цивицизам, која је почивала на класичним изворима. Она се налазила у делима Ремиђија де Ђиролама, доминиканца и Дантеовог учитеља. У 14.веку Марсилије из Падове је разрадио идеју о републиканској влади. Делокруг и значај хуманиста је био веома широк. Ренесансна литература је подстакла развој комедије и трагедије. Дугорочно гледано, хуманисти су највећи утицај имали у сфери образовања. Школе попут оних Виторина де Фелтре у Венецији или Гварина из Вероне на двору у Мантови, су доприносили описмењавању. Истовремено са развојем књижевности развијале су се и ликовне уметности чији је центар била Фиренца. Ђото је увео просторно представљање и мајсторство фрескосликарства, а после ''црне смрти'' појављују се сликари Брунелески, Донатело, Гиберт,Мазачо. У сликарству се јавља слободнији реализам. Брунелески је катедрали додао величанствену куполу; ницале су нове грађевине, црква Санто спирито и Светог Лоренца. Средином 15.века, пажња је усмерена на

6 Лоренцо Вла се назива и оцем модерне филологије.

13

Рим, у коме су се под руководством папа окупљали ерудити. Типичне ренесансе папе су били Никола V, Пије II, Павле II и Силвије IV.

14