СРПСКА РОДОЉУБИВА ПОЕЗИЈА

1

СРПСКА РОДОЉУБИВА ПОЕЗИЈА

Милутин Бојић

Плава гробница

Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне!

Газите тихим ходом!

Опело гордо држим у доба језе ноћне

Над овом светом водом.

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата

И на мртве алге тресетница пада,

Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,

Прометеји наде, апостоли јада.

Зар не осећате како море мили,

Да не руши вечни покој палих чета?

Из дубоког јаза мирни дремеж чили,

А уморним летом зрак месеца шета.

То је храм тајанства и гробница тужна

За огромног мрца, к'о наш ум бескрајна.

Тиха као поноћ врх острвља јужна,

Мрачна као савест, хладна и очајна.

Зар не осећате из модрих дубина

Да побожност расте врх вода просута

И ваздухом игра чудна питомина?

То велика душа покојника лута

Стојте, галије царске! На гробу браће моје

Завите црним трубе.

Стражари у свечаном опело нек отпоје

Ту, где се вали љубе!

Јер проћи ће многа столећа, к'о пена

Што пролази морем и умре без знака,

И доћи ће нова и велика смена,

Да дом сјаја ствара на гомили рака.

Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Softwarehttp://www.foxitsoftware.com For evaluation only.

2

Али ово гробље, где је погребена

огромна и страшна тајна епопеје,

Колевка ће бити бајке за времена,

Где ће дух да тражи своје корифеје.

Сахрањени ту су некадашњи венци

И пролазна радост целог једног рода,

Зато гроб тај лежи у таласа сенци

Измеђ недра земље и небесног свода.

Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,

Веслање умре хујно,

А кад опело свршим, клизите у ноћ црну

побожно и нечујно.

Јер хоћу да влада бескрајна тишина

И да мртви чују хук борбене лаве,

Како врућим кључем крв пенуша њина

У деци што кликћу под окриљем славе.

Јер, тамо далеко, поприште се зари

Овом истом крвљу што овде почива:

Овде изнад оца покој господари,

Тамо изнад сина повесница бива.

Зато хоћу мира, да опело служим

без речи, без суза и уздаха меких,

Да мирис тамјана и дах праха здружим

Уз тутњаву муклу добоша далеких.

Стојте, галије царске! У име свесне поште

Клизите тихим ходом.

Опело држим, какво не виде небо јоште

Над овом светом водом!


3

Владислав Петковић Дис

Наши дани

Развило се црно време опадања,

Набујао шљам и разврат и пороци,

Подиг’о се трули задах пропадања,

Умрли су сви хероји и пророци.

Развило се црно време опадања.

Прогледале све јазбине и канали,

На високо подигли се сутерени,

Сви подмукли, сви проклети и сви мали,

Постали су данас наши суверени.

Прогледале све јазбине и канали.

Покрадени сви храмови и ћивоти,

Исмејане све врлине и поштење,

Понижени сви гробови и животи,

Упрљано и опело и крштење.

Покрадени сви храмови и ћивоти.

Закована петвековна звона буне,

Побегао дух јединства и бог рата,

Обесисмо све празнике и трибуне,

Гојимо се од грехова и од блата.

Закована петвековна звона буне.

Од пандура створили смо великаше,

Достојанства поделише идиоти,

Лопови нам израђују богаташе,

Мрачне душе назваше се патриоти.

Од пандура створили смо великаше.

Своју мудрост расточисмо на изборе,

Своју храброст на подвале и обеде,

Будућности затровасмо све изворе,

А поразе прогласисмо за победе.

Своју мудрост расточисмо на изборе.


4

Место светле историје и гробова,

Васкрсли смо све пигмеје и репове,

Од несрећне браће наше, од робова,

Затворисмо своје очи и џепове.

Место светле историје и гробова.

Остала нам још прашина на хартији,

К’о једина успомена на џинове,

Сад сву славу пронађосмо у партији,

Пир поруге дохватио све синове.

Остала нам још прашина на хартији.

Под срамотом живи наше поколење,

Не чују се ни протести ни јауци,

Под срамотом живи наше јавно мнење,

Нараштаји, који сишу к’о пауци.

Под срамотом живи наше поколење.

Помрчина притиснула наше дане,

Не види се јадна наша земља худа,

Ал’ кад пожар подухвати на све стране,

Куда ћемо од светлости и од суда!

Помрчина притиснула наше дане.

1910.


5

Владислав Петковић - Дис

УЗДАХ СА ДУНАВА

На Калемегдану, посред старог града,

где Београд грле и Дунав и Сава,

Једно Српче гледа земљу наших нада,

Што их тајно крије та даљина плава.

Огромна равница пред њиме се пружа,

Несрећна и лепа, као српска туга,

У тој земљи има и поља и ружа,

Ал' слобода само тој се земљи руга.

Столећима Србин у тој земљи живи,

Ал' Немац и Мађар вечито га гоне,

Једино се Србин тој земљи не диви,

Јер његова звона само на плач звоне.

Ту је Банат, Бачка, ту је и Срем равни,

Далмација, Босна - све то земље Срба,

Ту је и Хрватска: свуд спомени славни,

Чувају се тајно место српског грба.

И док сунце греје Велику србију,

На Калемегдану док цвеће мирише,

Српче стоји тако, сузе му се лију,

И његово срце овако уздише:

"О велике земље, о српски народе,

Када ће и за те доћи живот прави?

Што судбина крије буктињу слободе?

Велико пролеће кад ће да се јави?

С Дунава и Дрине, Тимока, Вардара,

Кад ће у бој поћи наше моћне чете,

Да униште једном име господара,

Који као тиран гуши земље свете?"


6

Петар II Петровић Његош

Из Горског Вијенца

...Црни дане, а црна судбино!

О кукавно Српство угашено,

зла надживјех твоја сваколика,

а с најгорим хоћу да се борим!

Да, кад главу раздробиш тијелу,

у мучењу издишу членови...

Куго људска, да те Бог убије!

Али ти је мало посвијета

те си својом злошћу отровала,

но си отров адске своје душе

и на овај камен избљувала?

Мала ти је жертва сва Србија

од Дунава до мора сињега?

На трон сједиш неправо узети,

поносиш се скиптром крвавијем;

хулиш Бога с светога олтара,

мунар дуби на крст раздробљени!

Али сјенку сто му шће тровати

те је у збјег собом унијеше

медју горе за вјечну утјеху

и за спомен рода јуначкога?

Већ је у крв она прекупата

стопут твоју, а стотину нашу!

Виђи посла цара опакога,

кога ђаво овачему учи:

"Црну Гору покорит не могу

ма никако да је сасвим моја;

с њима треба овако радити..."

Па им поче демонски месија

лажне вјере пружат посластице.

Бог вас клео, погани изроди,

што ће турска вјера медју нама?

Куда ћете с клетвом прадједовском ?

Су чим ћете изаћ пред Милоша

и пред друге српске витезове,

који живе доклен сунца грије ?...


7

Милан Ракић

На Газиместану

Силни оклопници, без мане и страха,

Хладни к'о ваш оклоп и погледа мрка,

Ви јурнусте тада у облаку праха,

И настаде тресак и крвава трка.

Заљуљано царство сурвало се с вама.

Кад олуја прође врх Косова равна,

Косово постаде непрегледна јама,

Костурница страшна и поразом славна.

Косовски јунаци, заслуга је ваша

Што посљедњи бесте. У крвавој страви,

Када труло царство оружја се маша,

Сваки леш је свесна жртва, јунак прави!

Данас нама кажу, деци овог века,

Да смо недостојни историје наше,

Да нас захватила западњачка река,

И да нам се душе опасности плаше.

Добра земљо моја, лажу! Ко те воли

Данас, тај те воли. Јер зна да си мати;

Јер пре нас ни поља ни кршеви голи

Не могаше другом свесну љубав дати.

И данас, кад дође до последњег боја,

Неозарен старог ореола сјајем,

Ја ћу дати живот, отаџбино моја,

Знајући шта дајем и зашто га дајем.


8


Божур

Како је лепа ова ноћ! Гле, свуда,

С тополе, раста, багрема; и дуда,

У млазевима златокосим пада

Несуштаствена месечина. Сада,

Над ливадама где трава мирише,

У расцветаним гранама, сврх њива

Које се црне после бујне кише,

Велика душа месечева снива.

Све мирно. Тајац. Ћути поље равно

Где некад паде за четама чета...

Из многе крви изникнуо давно,

Црвен и плав, Косовом божур цвета...


9

Алекса Шантић

Српском оцу

Слатко ти спава малено чедо -

Пупољак дивни, неразвијен цвијет,

Слатко ти снива, тихо почива, -

Санак је њему најљепши свијет.

А брижна мајка, лебдећ над њиме,

Пјесму му пјева, кр'јепи га њоме,

И ти га гледаш, а суза ето

Заблиста једна у оку твоме.

О, знадем сузу - из бола душе,

Разум'јем боре на челу сјетне;

Ти тихо шапћеш: " Спавај ми, сине,

У санку часе уживај сретне;

Кад љета тебе на ноге дигну,

Минуће санак, спокојство благо,

Гледаћеш, небо, ал' небо тамно,

Плакаћеш, чедо, очева снаго!

На сваком путу, на свакој стази,

Куда те жеља водила буде -

Трње ће тебе сретати само,

Груди ти сламат' ледене груде;

Слушаћеш уздах очаја горког,

Из груди гора, дома ти мила,

На гробу српске пропале славе

Слушаћеш како тугује вила"...

Ти тако велиш, ој оче српски,

У болу јада, очају тешку, -

Па зашто тако саламаш јадом

Витешки сине, душу витешку?

Не тужи, стани, па врлог сина

Уздање твоје, злаћану наду,

Зарана јоште учи га, свјетуј


10

За борбу душу нек спрема младу!

Учи га оче: да муком само

Дижу се храми славе и среће,

Да муке само и тешки труди

Дарују плода мирисно цв'јеће.

Учи га: нека пред силом грома

К'о станац камен не дрхти, стр'јепи;

Нек младу душу небеском пјесмом

Гуслара слијепа снажи, кр'јепи!

Па кад ти синак утуби р'јечи,

Кад појми смис'о очевог збора:

Сл'једиће стазом, што небу води,

Гдје љепше свиће данак и зора!

У Мостару, 21. 1890.


11


Србиново оружје

Кад остави Срба срећа,

И гони га судба црна,

И тужноме, мјесто цв'јећа,

Пружа оштра в'јенац трна;

Кад му име, вјеру, части

Газила је злоба врага,

Под насиљем пакла страсти

Служила му сеја драга.

Кад под ада стравом мрском

Земља му је сузе лила,

А његовом крвљу српском

Змија душу кријепила.

За одбрану части, вјере

Трзао је Србин мача,

Да слободе цв'јеће бере -

И душмане да надјача;

Да сатану гадну смрви

Презир'о је муке љуте;

Газио је море крви,

Ширио је слави путе.

Ал' оружја јачег има

Што нам црну поноћ слама,

А окове ропске снима

И власт силе пружа нама;

Проводи нас кроз мракове

До дворова моћи славне,

Слободе нам златне, нове

Буди ведре, св'јетле дане.

То оружје што све слама


12

чили дух је пунан моћи;

Бистри разум, гдје се тама

Није свила, нит' мрак ноћи;

Што је срамно и презрено;

Што пред срџбом судбе није

Ледном тугом оборено;

А с браника светог права

Не отступа, не скрива се, -

Са смјелошћу гордог лава

Трпи муке и ужасе.

То оружје, што све ори

И до златне води мете,

Чисто ј' срце, у ком гори

жар истине, правде свете.

Што се труди да саплете

В'јенце славе роду своме;

Да разагна тмине клете,

Што му мајци груди ломе.

С тим оружјем, даром неба, -

Напр'јед, брате, свуд без страха!

То оружје теби треба

Србадијо, муњо плаха!

С тим оружјем смјело ходи

И циљу ћеш ближе бити,

То оружје срећи води -

Са њиме ћеш поб'једити!

У Дубровнику, 14. фебруара 1890.


13

Доситеј Обрадовић

Востани Сербије!

Востани Сербије! Востани царице!

И дај чедом твојим видет твоје лице.

Обрати серца их и очеса на се,

И дај њима чути слатке твоје гласе.


Давно си заспала,

У мраку лежала.

Сада се пробуди

И Сербље возбуди!

Ти воздигни твоју царску главу горе,

Да те опет позна и земља и море.

Покажи Европи твоје красно лице,

Светло и весело, како вид Данице.






Теби сад помаже и Небесна Воља

И сад ти се показује и судбина боља.

Сви ближњи твоји теби добра желе

И даљни се народи твом добру веселе.







14


Химна

Заиграјте, срца жива,

Једном жељом рода свог!

Што Авала давно снива

Нека благи даде Бог!

Као звона Васкрс-дана,

Која вјером дижу нас,

Да одјекне про Балкана

Српске славе бурни глас!

Боже, што си од в'јекова

Челичио српски над,

Благослови нас синова

Повјековни труд и рад!

Блегослови и пробуди

Наша срца силом свом,

Да и отсад наши труди

Прослављају мили дом.

Благослови стијег ови,

Благослови, пјесму, пој,

Да слободу дани нови'

Свуда јави браћи свој:

Тамо гдје се чују клетве

Са Косова жалосног,

И са Дрине и Неретве

Све до Мора Јадранског.

Благослови и обдари

Наше горе, њиве, плод,

Св'јетлом зором ти озари

Српске земље, српски род!

Као звона Васкрс-дана

Која вјером дижу нас,

Да одјекне про Балкана

Српске славе свети глас!


15

1903.


Ми знамо судбу...

Стевану Сремцу

Ми знамо судбу и све што нас чека,

Но страх нам неће заледити груди!

Волови јарам трпе, а не људи -

Бог је слободу дао за човјека.

Снага је наша планинска ријека,

Њу неће нигда уставити нико!

Народ је ови умирати свикô -

У својој смрти да нађе лијека.

Ми пут свој знамо, пут богочовјека,

И силни, као планинска ријека,

Сви ћемо поћи преко оштра кама!

Све тако даље, тамо до Голготе,

И кад нам мушке узмете животе,

Гробови наши бориће се с вама!


16


Кајмакчалан

Путниче, стани! Овде леже они!

Гомиле ове прах краљева крију.

С капом у руци њима се поклони,

И редом тако ижљуби их свију!

Из ових хумка, из хрњаге кама,

Где труба свести срца јака сврста,

Празници славе гранули су нама

И мученике скинули са крста.

Овде су вечни, што ватрама жртве

И билом срца пробудише мртве -

Србине, стани! Овде леже они!

Ово су наше лавре и олтари;

Њиховим светлим сјајем се озари,

И чело своје молитвом приклони!

1920.


17

Јован Јовановић Змај

Видов-Дан

Не ти, што браниш невидним духом

Клонуле, слабе, невине,

Већ ти, што држиш крепосном руком

Мерило правде, истине;

Ако ти ј` заман молитва ова,

Глас рода ваљда није `ман,

Ох, ево, иште тол`ко векова

Још само један Видов-дан.

Тужан је јаук из околина,

Громак је одзив гласа тог,

Тврда је мишца српскога сина,

Свете му патње рода мог.

Чудна му мисао на јави плане,

Чудно га ноћу теши сан;

У зору чека хоће л` да сване

Још само један Видов-дан.

Не иштем снагу, већ само слогу,

Да једном познам своју коб,

Па ако живет српски не могу

Бар да ми поштен остане гроб.

Косово ћути, Ситница јечи,

- Гроб зија давно ископан.

- Ал` кога чека? Знаће тек рећи

Још један нови Видов-дан.


18

Јован Јовановић Змај

Српска мајка

На меком, топлом крилу

Јединка сина њиха,

Љуби га ноћ и дан;

Цвећем му власи кити,

Песмом му слади сан.

Расте јој синак, расте,

На своје ноге стаје,

Васцео мајчин свет –

Ох, није шала, није:

На грани један цвет.


А мајка дршће, стрепи,

У нежном срцу свом,

Да не би на цвет пао

Из ведра неба гром.


Једино благо мајци

Које јој даде Бог.

Ко не би брижно чуво

„Зеницу ока свог?“


Мајка би звезде с неба

Скидала сваки час,

Да синку, свом јединку,

Од звезда сплете пас.

Синак се снагом паше,

А мајка снева свате,

Весеља нада свог;

Топи се од милина

Крај сина јединог.


19

Ал' зачу с' бојна труба:

„За Српство, за слободу!“ –

Мајка му паше мач.

А кад је пао, нико

Није јој чуо плач.


20

Владимир Васић

Нек види душман

Што ћутиш, ћутиш, Србине тужни?

Протрљај очи! Слава те зове,

Слава те зове на црно гробље:

На оно тужно Косово поље.

Та да ли живиш? Та да ли чујеш

Ту црну клетву, тај уздах тешки?

Да ли још памтиш, да ли још знадеш

За онај бојак, бојак витешки?

Грешниче тешки, тржи се, тресни

Ланцем о земљу! Нек мине мрак!

Нек душман види, нек душман чује,

Да Срб још живи, да је јунак


21

Љубомир Ненадовић

Теби само

Ново лето, нови дан времена,

Све је ново, али чувства стара,

Сећају се једнога имена,

Сећају се небескога шара.

Теби само, сунце мојих дана,

Песму певам и имену твоме,

Теби само, сунце мoјих дана,

Отворена двер је к срцу моме;

Ти си само једина на свету

Што се песми свагда узбуђујеш;

Ти ме само у новоме лету

На певање ново побуђујеш.

Теби само ја певам и пишем,

Рај на земљи ти си мојој души.

Теби живим, за те само дишем,

Спомен на те све спомене гуши.

Најслађе бих ја онда живио,

Кад бих знао да ћу умрет за те;

И смрт саму ја бих загрлио,

И умро бих све мислећи на те.

Ти си лепша од целога света,

Из тебе ми само сунце сија;

Цветаш лепше од самога цвета,

Име ти је поносно – СРБИЈА.


22

Ђура Јакшић

Отаџбина

И овај камен земље Србије,

Што претећ сунцу дере кроз облак,

Суморног чела мрачним борама,

О вековечности прича далекој,

Показујући немом мимиком

Образа свога бразде дубоке.

Векова тавних то су трагови,

Те црне боре, мрачне пећине;

А камен овај, ко пирамида

Што се из праха диже у небо,

Костију кршних то је гомила

Што су у борби против душмана

Дедови твоји вољно слагали,

Лепећи крвљу срца рођеног

Мишица својих кости сломљене, -

Да унуцима спреме бусију,

Оклен ће некад смело презирућ

Душмана чекат чете грабљиве.

И само дотле, до тог камена,

До тог бедема -

Ногом ћеш ступит можда , поганом!

Дрзнеш ли даље? ... Чућеш громове

Како тишину земље слободне

Са грмљавином страшном кидају;

Разумећеш их срцем страшљивим

Шта ти са смелим гласом говоре,

Па ћеш о стења тврдом камену

Бријане главе теме ћелаво

У заносноме страху лупати!

Ал један израз, једну мисао,

Чућеш у борбе страшној ломљави:

"Отаџбина је ово Србина!"


23


Јевропи

Теби да певам -- теби, тиранко!

А дух ми мори отров и гнев;

Увреда твојих жаоци јетки

Потпаљују ми племенит спев.

Милионима народи пиште,

Милион груди просипа крв --

Милионима пале кућиште,

Милион људи гмиже ко црв.

И милиони долазе смерно

Јевропи гордој на холи суд:

"Не може више, раја не може

Сносити јарам, мучити труд!

Тиран нас гази, срамоти жене,

Усева наших отима плод.

Пресуди, смерна, да л' живот може

У таквом игу несрећни род?...

Изгинућемо!...

"Па изгините!"

Подсмеха твога горди је збор.

"И гинућемо, гинути славно --

Ил' мачем пресећ Гордијев чвор!

Изгинућемо -- али слободни,

Јер Србин неће да буде роб!

Тамо далеко, на светом гробљу,

Потражићемо живот ил' гроб!


24


Косово

Где преста закон, нестаде греха,

Не чујеш плача, не чујеш смеха;

У пусту земљу, у стене голе

Срце ме зове...

Камен до кама, стена до стене,

Небу се дижу, крвљу појене,

Храстови над њим' гордо се шире,

Громове, муње, међ' собом мире;

Тамо развале — раке крваве

Негдашње снаге, негдашње славе!

Многих јунака ту кости леже,

Из њих се после ор'о излеже

И с овог света горе одлета,

Да јаде наше небу докаже.

Пода мном поље од крви наше,

На њему паде све што бејаше!

Ту царе Лазо, ту сунце зађе,

Ту девет миле изгину браће,

Ту с дружбм давно Обилић спава! —

Косово равно!... Рано крвава!...

Ту паше нема за мирна стада,

Где кости леже многих хиљада;

Ни са њих тече изворна вода,

Крв где је текла целог народа!

Песмицу славуј не пева мали,

Где бесан хајдук џевердар пали;

Тек ветар хуји... врани гаврани

Унапред гракћу о новој храни...

Севкају муње, громови буче.

Посред олује ја, јунак, стојим,

Нити се муње ни грома бојим,

Та мене срце на страшно вуче!

Виша су дела мојих оцева,


25

Нег' да ј' уз гусле унуче пева:

Глас грозе, страха, грома, олује,

Уз песму треба громко да хује,

Да чује свете, чују нељуди

Громовну песму србињских груди!...

А кад ми старост косе почупа,

Дршћућа нога већ гробу пође,

Нека ми човек гроба мимође —

Глас човека нек вихор заступа!

(1857)


26


Падајте браћо

Падајте, браћо! Плин'те у крви!

Остав'те села, нек гори плам!

Бацајте сами у огањ децу!

Стресите сa себе ропство и срам!

Гините, браћо, јунаци, људи!

За пропаст вашу свет ће да зна...

Небо ће плакат дуго и горко,

Јер неће бити Србина...

Ми несмо браћа, ми Срби несмо!

Или ви несте Немањин сој?

Та да смо Срби, та да смо људи --

Та да смо браћа -- ох, боже мој!...

Та зар би тако с Авале плаве

Гледали ледно у огњен час?

Та зар би тако -- ох, браћо драга!

Та зар би тако презрели вас?

Презрите братства, покор и клетву!

Што небо даде, погаз'те ви!

Та није л' грешно, није ли грозно --

Крв деце ваше гледамо ми!...

А где је помоћ, ил' суза братска?

Ил' "Јуриш, роде, за брата свог!"?...

У вељој беди, смрти и крви

Данас вас, саме, оставља бог!...

Ал' опет, грешан, грешно сам пево --

Рањено срце народа мог!

Та Србин кипи -- кипи и чека --

Ал' не да ђаво... ил' не да бог


27

Десанка Максимовић

Србија је велика тајна

Србија је велика тајна;

не зна дан шта ноћ кува,

нити ноћ шта зора рађа,

не зна грм шта суседни грм сања

нити птица шта се догађа

између грања.

Не зна гуштер шта пузи испод камења,

нити кукуруза струк слути

шта се у суседној њиви спрема.

Сваког часа све се мења,

ниједног кута ни листа нема

да није тајна.

Ко зна шта крије у себи

и та невина роса сјајна;

ти сељачки пословни крици

што се с брда на брдо чују

заверу можда кују.

Ко ће у тој земљи када

знати шта и девојка млада

у недрима нетакнутим носи;

какву тешку тајну

у рукама својим држи дете;

и старица погрбљена свака

до какве се упутила мете.

У тој земљи и ветри,

и мириси, потоци и реке,

и црквена звона

потајне преносе вести,

на првом завијутку

где шума почиње она

ко зна шта можеш срести.


28

У тој земљи ни зечијој стопи

непријатељ веровати не сме,

ни трагу воловских копита.

Договори су можда тајни

и жетелачке песме

и удари шумских секира

и успаванка уз колевку свита.


29


Писмо оцу

Сад је на земљи, оче, други свет.

За себе сви се грозничаво брину,

цене своја имања и сићушна бића.

Само је неколико сиромаха и младића

који би могли за добро других да гину.

За благом сад највише жуде људи;

према човеку све се хладнији бива;

граби свак да се на земљи наужива,

јер не верује да ће на небу да се суди.

Ни твоја молитва код Бога не помаже:

из дана у дан бива овде све грубље;

друкчије је сад, оче, и наше родољубље,

Србија и Војводина се чак гложе.

Сад мисле да треба богато да се плате:

труд за родну груду и љубав и идеали;

причају гласно шта су за земљу дали.

А ја с болом мислим на твој живот и на те,

и чини ми се сада: ниси морао умрети,

све је можда било празно и узалудно:

пламичак твоје вере само ја чувам будно

и кроз све мржње овде чистог ћу га пронети


30


У ропству

Некад смо сви знали јасно,

од најнеписменијег сељака

па до господе и деце њине,

шта је родољубиво и часно,

и шта треба да чине

потомци негдањих јунака.

Не могу да познам народ

чије су певали врлине

песници од Бранка до сада.

Српско се стадо мало

све до последњег руна

разбило и ошугало.

Постали ми смо земља

робова и потказивача

и стокатних зеленаша.

Пуне су нам улице сада

поштованих зликоваца,

а затвори невиних робијаша.

На леђима као да грбу

носим од бола и стида,

и улицама кад идем,

као да ми блато баца

поглед охолих странаца

у лице, и сваког дана

вео ми се по вео скида

са ругоба наших и рана.


31

Мира Алечковић

Знам ту земљу буне

Ја Србију памтим из детињих снова,

у невољи тешкој у патњу ураслу,

место кише увек ледом затрпану,

градовити облак на пустом салашу,

и руку просјачку на бедноме прагу

крај богатих њива и зрелих воћњака,

ја Србију памтим из народних прича,

чуда од љубави, чуда од јунака.

Знам ту земљу буне и земљу тишине,

гостопримство топлог у домаћем куту,

земљу, где се умире и гине

и упале стопе на блатњавом путу,

и знам чежњу болну, чежњу неречену

за нечим што нико доживео није,

ту Србију другу, пићем опијену

која срце тражи поред провалије,

али знам још једну, трећу, најмилију,

њу сам срела скоро слободи на трагу,

њој сам заволела ту душу дечију

која тражи сунце на бесном облаку,

која испод леда, громовитог беса,

лепоту, слободу, и ширину сања,

и окове за њих са вешала стреса,

животнија после сваког умирања.


32

Јован Дучић

Сину тисућљетне културе

Ти не знаде мрети крај сломљеног мача,

На пољима родним, бранећи их часно

Китио си цвећем сваког освајача,

Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.

Слободу си вечно, закржљала расо,

Чек’о да донесу туђи бајонети,

По горама својим туђа стада пас’о,

Јер достојно не знаш за Слободу мрети.

Покажи ми редом Витезе твог рода,

Што балчаком с руку сломише ти ланце,

Где је Карађорђе твојега народа,

Покажи ми твоје термопилске кланце.

С туђинском си камом пузио по блату,

С крволоштвом звера, погане хијене,

Да би мучки удар с леђа дао Брату,

И убио пород у утроби жене.

Још безбројна гробља затравио ниси,

А крваву каму у недрима скриваш,

Са вешала старих нови коноп виси,

У сумраку ума новог газду сниваш.

Бранио си земљу од нејачи наше,

Из колевке пио крв невине деце,

Под знамење срама уз име усташе,

Ставио си Христа, Слободу и Свеце.

У безумљу гледаш ко ће нове каме,

Оштрије и љуће опет да ти скује,

Чију ли ћеш пушку обесит’ о раме,

Ко најбоље уме да ти командује.


33


Ave Serbia

Твоје сунце носе сад на заставама,

Ти живиш у бесном поносу синова;

Твоје светло небо понели смо с нама,

И зоре да зраче на путима снова.

Још си уз нас, света мајко, коју муче;

Све су твоје муње у мачева севу,

Све у нашој крви твоје реке хуче,

Сви ветри у нашем осветничком гневу.

Ми смо твоје биће и твоја судбина,

Ударац твог срца у свемиру. Вечна,

Твој је удес писан на челу твог сина,

На мач његов реч ти страшна, неизречна.

Млеком своје дојке нас си отровала,

У болу и слави да будемо први;

Јер су два близанца што си на свет дала -

Мученик и херој, кап сузе и крви.

Ти си знак на небу и светлост у ноћи,

Колевко и гробе, у одећи сунца;

Ти си горки завет страдања и моћи,

Једини пут који води до врхунца.

Ми смо твоје трубе победе, и вали

Твог огњеног мора и сунчаних река:

Ми смо, добра мајко, они што су дали

Свагда капљу крви за кап твога млека.


34


На Царев рођендан

За твоју Славу светли Царе

Што и сад владаш у нама,

Који чувамо славе старе

У молитвама и на струнама!

Али је црно доба за нас

Откад је ово каљено:

Све је на пазар пошло данас,

Све слављено и вољено.

За твоју Славу светли Царе,

Нека свак пехар попије -

Јер су спопале путе старе

Змије и љуте шкорпије...

Куда су пошли сви трофеји

С војскама твојим смелима,

Сад стоје слуге и лакеји

Сви с обореним челима.

За твоју Славу светли Царе,

Царе над трима морима!

Зли жреци данас причест кваре;

Губа је у свим торима...

Над твојим царством мрак се шири,

Ветрови црни дувају:

Сад нашу савест бране жбири,

Лупежи благо чувају.


35


Химна победника

Победа ће прећи све путеве наше

и огледнути се у дну свију река;

умирућим дати кап из своје чаше,

а новорођеним кап отровног млека.

Ова иста поља што крв једних зали,

уродиће другим причешћем и хлебом

и траг ових истих што су данас пали

видеће се сутра како светли небом.

Јер доцније крупни огњеви да плану,

треба искра оних што умру у сјају;

само зоре које из очаја свану

прокажу гроб претка и пут нараштају.

Јер је отаџбина само оно куда

наш зној падне где је крв очева пала;

и плод благословен рађа само груда

где су мач захрђан деца ископала.

Само буктињама збори се кроз тмине;

у зрцалу мача будућност се слика;

преко палих иду пути величине;

слава, то је страшно сунце мученика.


36


Остајте овдје

Остајте овдје!... Сунце туђег неба

Неће вас гријат ко што ово грије;

грки су тамо залогаји хљеба

Гдје свога нема и гдје брата није.

Од своје мајке ко ће наћи бољу?!

А мајка ваша земља вам је ова;

Баците поглед по кршу и пољу,

Свуда су гробља ваших прадједова.

За ову земљу они беху диви,

Узори свијетли, што је бранит знаше,

У овој земљи останите и ви,

И за њу дајте врело крви ваше.

Ко пуста грана, кад јесења крила

Тргну јој лисје и покосе ледом,

Без вас би мајка домовина била;

А мајка плаче за својијем чедом.

Не дајте сузи да јој с ока лети,

Врат'те се њојзи у наручја света;

Живите зато да можете мријети

На њемом пољу гдје вас слава срета!

Овдје вас свако познаје и воли,

А тамо нико познати вас неће;

Бољи су своји кршеви и голи

Но цвијетна поља куд се туђин креће.

Овдје вам свако братски руку стеже -

У туђем свијету за вас пелен цвјета;

За ове крше све вас, све вас веже:

Име и језик, братство, и крв света.

Остајте овдје!... Сунце туђег неба

Неће вас гријат ко што ово грије, -

Грки су тамо залогаји хљеба


37

Гдје свога нема и гдје брата није...


Моја отаџбина

Не плачeм само с болом свога срца

Рад земље ове, убоге и голе;

Мене све ране мога рода боле,

И моја душа с њим пати и грца.

Овдје, у болу срца истрзана,

Ја носим клетве свих патњи и мука,

И крв што капа са душманских рука

То је крв моја и мојијех рана.

У мени цвиле душе милиона

Мој сваки уздах, свака суза болна,

Њиховим болом вапије и иште.

И свуда гдје је српска душа која,

Тамо је мени отаџбина моја,

Мој дом и моје рођено огњиште.


38

Алекса Шантић Моји очеви Моји су очеви из онијех страна Где мотика звони и гдје красна бије; Гдје зној с чела капље и гдје рало рије; И тврде се груде дробе испод брана... Моји су очеви из колиба груби', Гдје се гусле чују, приповјести, бајке, Гдјено дјецу уче просте, добре мајке Кам рођени како брани се и љуби... Моји су очеви са тимора тије' Гдје гнијездо своје крсташ оро вије, И са вихорима бије се и туче... Моји су очеви бунтовници свети, Са душом олуја што хрли и лети, И крилима златне распаљује луче..


39


Србадији

Србадијо, ватро жива,

Србадијо, орле мој!

Небо ти се разгаљива,

Све се већма губи, скрива

Петстољетна мрска тама,

Са копљем је свјетлост слама

Весели се, пјесму пој!

Утри сузе чемер јада

Нек' умукне горки вај,

Ускрснуће твоја нада,

Што је гаји душа млада;

Твојих милих светих снова

Родиће се зора нова,

Родиће се Српству мај!

Патили смо петсто љета

Ал' је тако хтио Бог:

Да нас судба гони клета,

Да окуша да л' ће знати

Србин борбу одржати,

И к'о соко са врлети

Трзат' ланац врата злог.

Хај, буди се, мој соколе!

Већ је близу јаду крај -

Заборави тешке боле,

У будућност смјело броди,

Дигни слогу на престоле,

Та она те срећи води, -

Она рађа славе сјај!


40

Борис Стапарац

Орлови над „светом”

Орао сломљених крила лебди над светом земљом,

милион пута до сада Царство је платила главом,

Сада се жуте вране сладе са њеним телом,

Распродаја је у току због шаке безвредне славе.

Све српски свеци на небу, метаније чине пред Христа,

И звекет симандра њише уздахе пуне бола,

Негде тамо на земљи продају земљу свету

Душмани своје деце, крај крвавог ћошкастог стола.

А Србија се стисла ко’ шака збуњеног соја,

Док младост напушта села и јури у земље стране,

Тражећи вредност у ничем, без корена и почетка,

Не знајућ’ да тако сече, дечици својој гране.

Свуда мук и тишина, мрак нам сапео очи,

Не видимо над собом небо, ни јунаке Царства што јашу,

Нас земљи нови вуци прождиру стада бела,

А евнуси уместо сабље за појас пера пашу.

По земљи вождова газе наказе срамног знања,

И распродају свету за шаку пролазне славе,

Више не јашу јунаци по земљи Христовог Царства,

тамо се настрани блудом и срамотама хвале.

Са Метохије хуче звона, препуна молитве тихе,

Мук светиње ветрови носе у глуве бесчасне ноћи,

Док црни орлови кљују у јуначке косовске груди,

Српкиња мајка чека, јединца што неће доћи.

Клечим пред Тобом Христе, мука ми усахла речи,

Гледам где ратници просе за мрвицу скривајућ’ ране,

Празне им очи од јада, без руку милости моле,

Док Савино свето семе развлаче жуте вране.

Оно што видех кроз сузе кида ме мучи и пече,

У Србију јањичар нови довлачи блудна весеља,

Кад згасне пред иконом жижак, то није само вече,


41

Нег’ нова припрема Христос за грешнике распела.

Нека ме браћо, првог разапну на ране светој

И нека ме бичују, туку наносе боли и муке,

Мање ме тако боли него сломљен да гледам,

Како Србију свету развлаче паганске руке.


42

Милош Црњански

Сербиа

Испливах гробљу, у несвести, као модар рак.

Вазнесен у зеленом вртлогу, из бездана.

Са неба је у свет отицала ноћ звездана,

а Месец, у таму, спуштао свој последњи зрак.

Безмерно је свитало и ја, неизвесна сен,

за острвом овим, осунчаним вукодлаком,

још у мутном сну, у вале и пене разнесен,

поскочих морем рујним, на игру лак, и лаком.

Погледах увис, да ли је то месечине прах,

или је ледени вир зоре, што ми гуши дах?

Нисам знао да ми, трешњом и бистрим потоком,

и страсном виткошћу девојке, њином притоком,

Она то већ, из далека, колена пребија!

Први пут изговирих: Сербиа.

Порођајем у туђини, под замрзлим снегом,

хранише ме твојим гласом, слабошћу и негом.

Спустише ме у немоћ детињства, да те волим

и бригом, за Тобом, за цео живот, оболим.

Повише ме у беду, да Те дивну, рајску, знам,

али не додирнем дисањем и не сагледам.

Тридесет година да чекам да ми се јавиш

и зеницом твојом, грозном, над земљом заплавиш.

Таласај,

милуј, спавај - као јарак сад чека завичај,

да трулим, и да се никуд више не винем, жив.

Кад изнемогнем, и мога распадања талог

сливаће се у таму, кроз река наших муљ и слив,

у земљу која ври, на дну блата устајалог.

О, та крпа,

страшило у житу, испод Месечевог српа,

бедница што вреба пут и стада, из заседа.


43

То је сад Она, одмор вранама и врапцима,

што ни сахранити мирно у небеса не да,

сјај, што ми још оста, под болним очним капцима!

Зар лутајућ ми отац ту је земљу видео?

И њој ме мати дојила, од првога плача?

Љубичасти Шар зна колико сам се стидео,

јер, са мном, цветно дрво, већ уморно корача.

Никад ме нису свет, ни блуд, слатко опијали,

већ та земља коју се умарам да разгалим!

Ни свила, ни страст, ме нису тако увијали,

као загрљај болан тих мртвих, телом палим.

За тамни јаз лепоте државе сам лудео,

у души мирис горак рађања удисао,

па и кад бих, смућен, у туђини заблудео,

брак, на родном тлу, враћао је свему смисао!

И сад, у тој

брдини тврдој, без смисла по крви расутој,

не само да сенима својим не нађох мира,

него ни за туге, што се родих да ублажим,

не знам више шапата, погледа, ни додира!

У Сербии, зорњачу тражим.

А биће:

аметист нису ни овде зенице, кад свиће,

и дах је жића мање, него у тушини, чист.

У Богу је ведро. У нас, све се сневесели

и, као што јесен не зна сваки свој свео лист,

умрећу због Сербие, а нисмо се ни срели.

Да ли је

то иста моћ, која све расипа и разлије?

Месец, што котрља, вечером, празни свет свој жут?

Она магла, и дим, што стреса, луком сребрним,

кад раздире ноћ, на светли, незнан, Млечни Пут,

што се губи у звезданим пустињама црним?

Или сјај


44

јутарње буктиње Сунца, што диже у бескрај,

па нас љуља, у плаветнилу, као росну кап?

Лед вечерњаче, румен, у надземаљској тузи?

Кад, у сутон, преливају облаци, као слап,

пролазност, у којој смо сви, у провидној сузи?

Увек сам, блед и празан, у света овог сласти,

знао да све то губим, у телу, и под травом.

Да и са тих промена пада мрак пепељасти,

и веје, густо, блиском и даљем, сном и јавом.

Сербиу, једину још, хучала је та бура,

које се сад, модар од дављења, горко, стидим!

Урлах, сред лудог скакања мора и мехура,

да тишину ванредну над завичајем видим.

Надах се да ћу на брду уморан да духнем,

зачеће и весеље пољупцем да потпирим.

Расцветане падине да врачам и укунем,

непомичношћу, сав свет да стишам и умирим!

Па то зар

да буде и мени гроб? Где је болан Светозар

миловао лица, под образинама руским?

Зато се, као Михајло, туђине лиших?

И ја ћу ту вртети, по гунгулама уским,

бедне знаке љубави, све празнијих и тиших?

И би рат,

да се, над гробљем нашим, омили смех и разврат,

и скине, навек, жуд за сином, са мутна ока?

Зато је зар била тама меса и сјај мисли,

дуж младости, невеселост горка и дубока,

да са Сербиом умру и мог имена смисли?

Патио сам увек, и зар није прах, ништа, дим,

то пролеће, са својим биљкама и бубама?

У земљи мог детињства, коју и не видим,

невраћеној више дечјим, ни војним, трубама.

Зар ме није киша мутна, марта и априла,

увела у болну збрку играчака ситних?


45

Па шта ми добро оста, од свих тих топлих крила,

што су ме над Фрушку бацала, са равни житних?

Не остаде ми ни мила рода,

што, бела, руменом ногом, хода.

Ни дете моје, дакле, не силази са неког,

пречистог и предивног, нежног, света, далеког,

у коме се невидљиво у видљиво мења,

недокучивом, свезнајућом слашћу рођења!

Стидни бол прве неправде, лажни жиг срамоте,

и прво понижење, кикотом је опекло,

али тек кад љубав снагу и вољу ми оте,

све је, изнемогло, у неповрат, отекло.

Жар, сан, свилу, песам, шта ли, сад, у руци држим?

Кад све то, што тамо би и прође, овде захватим.

Зар сам то ја, што упаљеним погледом спржим,

сав тај свет, куда више не могу да се вратим?

Да ли тела, мили градови, или сени, то

дрхте, у слабости сна и жуди руку грубих?

Све оно што видех драго, тужно, племенито,

због чега, где све, и шта све, жарко, не изљубих?

Вратих Ти се!

Па зар да копним, болујем, мрем,

у смрти, куда си брдовита се расула?

Будућност, што ми обећа расцветани Срем,

узалуд је, сузом брака, на Тебе, канула.

Љубав мутна више на уснама ми не руди,

нит ми по несвести протичу преображења.

Згуснуо жар за Тобом сија ми још из груди,

али пун жалости и очајног раздражења.

Нећу сачувати ни мисао,

да сам цветну грану удисао.

Занавек, збиља, зар, овај свршетак се шири,

свему што је било сазидано у врх гора?


46

Зато су фрулом планини свирали пастири

и души мојој Сербиа била што и зора.


47

Војислав Илић

На гробу Војводе Дојчина у Солуну

По светим пољима отаџбине моје

Многе свете хумке растурене стоје,

Где витези врли у данима славе

Положише главе.

Од капија тврдих Виндобоне града,

До обала цветних где пролеће влада,

Гроб до гроба лежи и сведоци јавно,

Да гинусмо славно.

Па и овај спомен, где замишљен стојим,

Јесте неми сведок о витешкој сили…

Међе царства свога гробницама својим

Ми смо бележили.

Ни црни кипарис, ни зелена трава

Твоју свету хумку не покрива собом,

Дојчине-витеже! Ал' је никла слава

Над сравњеним гробом.

Син мајке Агаре и презрени Јуда,

Са побозним страхом обилазе туда:

Смрт славећи твоју, на коју се сећа

Толико столећа!

А и на сто црног кипариса грана?

Дан помена стиже. Тога славног дана

Одслужена биће, сто окове кида,

Страшна панихида.

О витези србски, пепелишта тавна

Походиће тада наши милијуни,

Место тужних звона хориће се трубе

И наши плотуни.


48


Над Београдом

Спомениче неми прохујалих дана,

Зашто ти је чело суморно и тавно?

Да л' се сећаш, можда, крвавих мегдана,

Што дигоше у зрак твоје име славно?

Ил' гробове бројиш туђинских синова,

Што падоше редом под зидине твоје,

- Занесени чаром освајачких снова

Далеко од крила домовине своје?

Јест, и сада често, кад те кроз ноћ гледам,

Укажу се људске горостасне сени:

С размрсканим грудима, са челима бледим,

И уснама хладним у крвавој пени...

И ја слушам шапат непојмљивог збора,

Шапат који тихо умире и тоне...

То је, можда, израз дубокога бола?

То су, можда, речи које клетвом звоне?

О, колевко снова, надања и мука

Заривено лежи у камену твоме,

Што их сруши смрти оружана рука

У данима славе, у помаму своме!

И ти јоште живиш!... Твоју седу главу

Не положи у гроб тако бурно време!

Можда чекаш снова поништену славу,

Тај блеђани призрак будућности неме?


49


Домовина

Нека друга земља у срећи сија,

мени си ти увек најмилија.

Нек другу земљу богатство кити,

у теби волим сиромах бити.

Сем тебе никуд не тражим блага

Србијо драга

И ако кадгод на страну пођем,

опет ћу теби натраг да дођем

ко миле ласте, што некуд лете,

ал' после опет натраг долете.

Ван тебе неђу да знам за блага,


Нек туђе небо радост пролама,

нек туђе горе јече с песмама,

ја волим, мајко, у теби бити,

па макар мор'о и сузе лити.

Ван тебе нећу среће ни блага,


Тек када гусле преда мном гуде,

па ми се жеље синовље буде

кад чујем твоју негдашњу славу,

ја онда вес'о подижем главу,

ко да сам стеко силнога блага,


Када о Вуку слушати станем,

ја онда гневом синовљим планем.

Ал' кад се Милош у песми пева,

е, онда миље душу разгрева,

а срци нова придође снага,


Када се о турском зулуму збори,

крв ми узаври, кипи и гори.

А кад се пева о Вељку славном,


50

ил' бојном пољу, Мишару равном,

то ми је драже од светског блага,


Нека те моје уздање прати,

нек ти се негдашња слава врати

Нека те туга занавек мине,

нека ти сунце занавек сине

Од тога већег не тражим блага,

Србијо драга!


51

Владимир Васић

Нек види душман

Што ћутиш, ћутиш, Србине тужни?

Протрљај очи! Слава те зове.

Слава те зове на црно гробље:

на оно тужно Косово поље.

Та да ли живиш? Та да ли чујеш

ту црну клетву, тај уздах тешки?

Да ли још памтиш, да ли још знадеш

за онај бојак, бојак витешки?

Грешниче тешки, тржи се, тресни

ланцем о земљу! Нек мине мрак!

Нек душман види, нек душман чује,

да Срб још живи, да је јунак!


52

Мирко Поповић

Српкиња сам

Кад сам била још дијете

Мајка ме је световала

И к`о кћери ово ми је

У аманет свети дала.

Као што се птица дичи

Што имаде своја крила,

Тако и ти поноси се

Што си ћерка Српства мила.

Српски понос чувај, брани

Српски језик, веру свету,

Над све српско име љуби

Док те траје на свијету.

Хоћу, мати, ја јој рекох

Српкиња ћу увек бити

И до гроба с тим именом

Увек ћу се поносити.

Очуваћу српски понос

Што ми слатка мајка рече

И за образ умријећу

Изродом ме звати неће!


53

Лука Сарић

Ој, Србијо, мила мати

Ој, Србијо, мила мати!

увек ћу те тако звати.

Мила, земљо, мили доме,

На крилу ћу свагда твоме

Срећно живет ко у рају,

Где милине вечно трају.

У теби је оно све,

За чим моје срце мре.

О, дижи се, мати мила,

Да нам будеш што си била,

Јер си дуго робовала,

Дуго сузе проливала,

Сунце ти се већ родило,

Које ти је зашло било.

Куцнуо је, мати, час,

Да се и твој чује глас.


54

Владика Николај

Ој Србијо

Ој, Србијо, небројено гробље,

Срби, браћо, заробљено робље,

Ево мене да се вама јавим,

Из овога света небескога,

У светлости Христа спаситеља,

У сијању небеске Србије.

Жив сам, браћо, живљи но икада,

У друштву сам бољем нег' икада,

У близини светитеља Саве,

Који сија као сто сунаца;

Крај мене су и Милош и Марко,

Старац Богдан са девет синова,

И сва српска крстоносна војска,

Са Косова поља широкога,

Што изгибе за крст и слободу.

Око мене безбројни ускоци,

Што бранише сиротињу рају,

Кроз векове од турских зулума:

Павле Бекић, страшни војсковођа,

Два Јакшића, два хероја дивна,

Хаџи Продан, Коча Капетане,

Хаџи Ђера и Хаџи Рувиме

И Авакум, дика мученика;

Карађорђе и његова војска,

Са Мишара и са Иванковца,

Кнез Алекса, страшни Бирчанине,

Голи Зека и Змај од Ноћаја,

Хајдук Вељко и Курсула Јово,

Хаџи Милош и храбра Љубица,

И све српске изгинуле војске,

На Грахову, Лазу и Никшићу,

На Мишару и реци Тамишу,

На Анголи и на Мариц' реци.

Сви јунаци наши с Куманова,


55

С Куманова и са Облакова,

Са Битоља и с Кајмакчалана,

И босанско оковано робље,

Што му Арад беше костурница,

И сво српско нежидарско робље,

Што изгибе с глада и помора.

Још су са мном сви моји четници,

Официри, храбри командири,

Што пет лета са мном четоваше,

Од тирана Србију бранише,

У биткама ил' по тамницама,

Бројеви су људски премалени,

Да изброје сву небеску војску,

Сву небеску србинову војску

И вечиту светлост и красоту.

Где је моја душа узлетела,

Кад ми јуде тело умртвише,

Без опела у земљу забише,

Да се мени за гроб не дознаде.

Ал' Бог види све скривене тајне,

Залуду су земље безбожничке,

Небеса се њима потсмевају,

Време иде и скоро ће доћи,

Да Србија буде слободија.

Ја ћу неком пријатељу своме,

На сну јавит' и мој сан објавит,

Да се мени поје литургија,

Тога света као и онога;

Све непрапде људскe су пред Богом,

Као плева пред вихором ветра.

Дрште веру, слогу и поштење,

У томе је Србину спасење;

Не жалите за нама умрлим,

Ми смо живи где се не умире;

Не жалите за душам умрлим,

Што у телу као сенке крећу,

Што сатани против Христа служе,


56

Против Христа и свога народа,

Што Крст ломе и грбачу гњече.

Храбри будте, ми смо с вама стално,

И дан и ноћ Бога прослављамо.

И сви за вас Богу се молимо,

Ми смо јачи од свих људских војски,

Ми смо ваши моћни савезници.

Земља Небу одолет не може,

Нити ико небеској Србији,

Чије число премашује звезде,

Чијој сили отпори су смешни,

Јер без муке побеђује беду,

И пре битке односи победу,

Све по правди Бога праведнога

А у славу Христа васкрслога!


57

Петар Кочић Молитва Несрећан си, Народе мој, биједна си, Отаџбино моја! Знам ја и осјећам невоље твоје и црни чемер што ти је стегао душу твоју. Знам ја то све и осјећам, али ми не дају пјевати о срећним данима минула времена, али ми не дају кукати над општим јадом твојим, Народе мој заробљени и кукавна Отаџбино моја! Немилосно ме тјерају с гробља, шибају ме страшно и ријечи ми у грлу стају. Гробови остају неопојани ријечима чистијем, непокапани сузама искренијем, а мајке сиње неутјешене утјехом благом, па се буни у љутој срџби и Божје и људско срце, и мртва се тијела у мртвачкој одори дижу из неоплаканих гробова и оглашује се језивим јауком и лелеком да душа у човјеку протре и премрзне. O Боже мој велики и силни и недостижни, дај ми језик, дај ми крупне и големе ријечи које душмани не разумију а народ разумије, да се исплачем и изјадикујем над црним удесом свога Народа и Земље своје. Поклони ми ријечи, Господе, крупне и замашне ко брда хималајска, силне и моћне ко небески громови, оштре и језиве ко свјетлице божје, и тирјанима неразумљиве ко што је неразумљива сфинга египатска роду човјечанском. Дај ми те ријечи и обдари ме, Господе мој, тијем даром својијем великијем и милошћу својом неизмјерном, јер ће ми срце свенути, јер ће ми се душа од превелике туге и жалости разгубати!


58

Танасије Младеновић

Ноћ пред полазак

У тами ћути село моје драго,

ћути село моје и Србија ћути,

ћути моје благо,

љубави моје понајлепши дар.

У срцима тиња, у мраку пламиња –

нове буне жар.

Шуште кукурузи. Нова жита зру.

Са брега, пропланка,

у ноћи овој,

у ноћи устанка,

јесен игра лишћем, јесен ме поздравља

шумећ тиху сету.

И прошлости мојој која ме оставља,

и животу бившем, и мом бившем свету,

не поклањам више

љубав топлу, сву.

Љубав моја одсад биће цвет у цвету –

људи који са мном

пате, гину, мру.

Србија је љубав и љубав Србија,

која сунцу пружа своје руке беле;

њене шуме, поља

храстови и јеле;

њене ноћи дивне и њен дивни дан;

чежња снажна, врела

и њен врели сан.

Одлазим… И никад,

никад неће више

тенкови ми туђи кроз тишину проћи

поља мојих плодних,

њива мојих родних –

кроз тишину дана ил’ тишину ноћи!

Као младо вино,

као плахе кише,

као море кад се узгиба,


59

запени, -

ноћас семе буне рађа се у мени:

Србија се неће

умирити више.


60

Момир Војводић

Србија се никад ниже сагла

Гавранови над Србијом грачу,

Оплакују олтаре скитнице

И монаси, боси трњем крачу,

Крв изгони воду из Ситнице!

Крвљу плаче на божуру ружа,

Најхрабрији вјечни сан бораве,

На руднику траје змија мужа,

Свађају се обале Мораве.

Стењу брда с обје стране Дрине,

Црноперке Радовањским лугом

Оплакује убикума, крине,

Покајница опасана тугом;

Шумадија остаје без шума,

Церу кружи око главе магла

Леже Срби с обје стране друма

Србија се никад ниже сагла.


61

Добрица Ерић

ПРКОСНА ПЕСМА

Ја

раб Божји

Србин

са проседом брадом

изјављујем драговољно

кроз ланце и жицу

пред сведоцима

Силом, Муком и Неправдом

да сам крив и да признајем кривицу!

Крив сам што сам неко

а не нико и нетко

Крив сам што у доба општег србобрста

идем у православну цркву

додуше поретко

и што се крстим овако

с три прста!

Крив сам што јесам

а треба да нисам

Крив сам одавно

што стојим усправно

и гледам у небо, уместо у траву

Крив сам што се дрзнух против кривде

крив сам

што опет славим своју крсну славу!

Крив сам што пишем и читам ћирилицом

Крив сам што певам, смејем се и псујем

а понекад и лајем

Крив сам и признајем

да не знам што знам и да знам што не знам

Крив сам, и да завршим

с највећом кривицом

(пре него што се заценем од смеха),

крив сам тврдоглавац

што сам Православац


62

и Светосавац и што не верујем

у свети злочин и опроштај греха!

Крив сам и грешан

дакле

што постојим

и кад већ постојим и још дрско стојим

што бар не признам да не постојим!

Ако то признам

да сачувам главу

изгубићу часни крст и крсну славу

Ако не признам

црно ми се пише

цео свет ће на моју Земљу да кидише

Руље бивших људи

лопова и гоља

чопори робота и других монструма

кидисаће на моје воћњаке и поља

и на моју белу кућу поред друма

око које као најлепше одиве

цветају трешње, јабуке и шљиве.

Па ево

признајем и то

за спас рода

Ја више не постојим

скините ме с листе

Ја сам од сад само

ваздух, светлост и вода

три елемента која вам користе

А ово што пред вама говори и хода

то је оно што ви од мене створисте!

Моја ружна слика

озверена лика

коју умножавате у вечери и јутра

то је слика ваше свести и подсвести

то нисам ја, споља

то сте ви - изнутра!


63

Мој душманине са хиљаду руку

с хиљаду слугу и слушкиња лажи

убрао си ми сунце ко јабуку

и радост чисту ко булка у ражи

Моји ће потомци пити јед и чемер

а твоји већ пију горку медовину

за крвав новац којим пуниш ћемер

распродајући моју ђедовину

Усуд ће ти лудачку кошуљу обући

и тада ће се мало разданити

или ће планета од срамоте пући

и све нас у исти амбис сахранити!

Много сте важне

Земљо моја мила

Ти и Твоје сестре

Истина и Правда

чим се на вас дигла оволика сила

чим су на вас зинуле

кривда и неправда.

Руље бивших људи

убица и гоља

чопори робота и других монструма

палацају на твоје воћњаке и поља

и на моју белу кућу поред друма

око које као најлепше одиве

цветају липе, јабуке и шљиве.

Шта ће овде џихадлије

крсташи, фармери

који Ти черече синове и кћери

Мора да су чуле белосветске банде

да имају златна срца

па их ваде

да их пресаде у сопствене груди

не би ли и они тако били људи.

Господо тужиоци

суци и џелати

исписали сте ми своје заповести

по зеницама


64

најфинијем стаклу

што теже живим, лакше ћу умрети

Зашли сте много у ноћ поодмаклу

али узалуд ћете линчовати

најгостољубивији народ на планети

(због чега ћете горети у паклу)

јер Људско Срце

чудо над чудима

неће да се прими у вашим грудима!

Ми се не плашимо смрти

црне вуге

већ ропског живота и болести дуге

Смрт је честа појава међ нама Србима

као што су пролеће, лето, јесен, зима

И није страшнија

поготову дању

од суше, поплаве, земљотреса, мраза

кад је човек сретне на своме имању

окађене душе и светла образа.

Злонамерници

сити и манити

све ми забранисте у рођеној кући

ал не може ми нико забранити

да певам и да се смејем умирући

а то се вама више не догађа

ни кад свадбујете

ни кад вам се рађа!

Поштедите ме коца и конопца

и разапните ме на врху планина

ко ваши праоци што су мог Праоца

Исуса Христа Назарећанина.

Ја ћу да гледам

а ви зажмурите

иначе ће вам се очи распрснути

од сјаја мог лица

Само, пожурите

што пре ме разапнете

пре ћу васкрснути!


65

Тамо далеко

Тамо далеко, далеко од мора,

тамо је село моје, тамо је Србија.

Тамо далеко, где цвећу нема крај,

тамо су најдражи моји, тамо је мој завичај.

Тамо далеко, крај Саве и Дунава,

тамо је радост моја, тамо је Београд.

Тамо где душман све руши и обара,

Тамо су моји двори, тамо је Колубара.

Тамо далеко, где сунце већ не сија,

тамо је љубав моја, тамо је Шумадија.

Тамо где хладна протиче Морава

тамо ми икона оста, тамо је моја слава.

Тамо у брда Ђетине где је пут,

тамо ми суза мајке, прелива сваки скут.

Тамо где Тимок поздравља Вељков-град,

тамо ми спалише цркву, у којој се венчах млад.

Тамо где Дрина уништен кваси гај,

тамо ми љубав оста, тамо је мој родни крај.

Тамо далеко, где цвета лимун жут,

тамо је српској војсци, једини био пут.

Тамо далеко, где цвета бели крин,

тамо су живот дали, заједно отац и син.

Без отаџбине, на Крфу живех ја,

али сам клицао увек, живела Србија!


СРПСКА РОДОЉУБИВА ПОЕЗИЈА

Documents

Transcript of СРПСКА РОДОЉУБИВА ПОЕЗИЈА