FREE WEB MAGAZINE I

OKTOБАР 2011 I 1

ХИПСТЕРИЗАМ

C 4 C

ЕСТЕТСКА ЕКОЛОГИЈА

C 13 C

ДВОЈЕ

C 14 C

ДЕТИЊСТВО C 8 C

FREE WEB MAGAZINE I OKTOБАР 2011 I 1

МИ, ЖУРНАЛИСТИ

impressum

Ми, журналисти

бесплатни web магазин

пктпбар 2011.

брпј 1, гпдина I

излази месечнп

тираж: непграничен

садржај

Да опет осећам Леа Радловачки

3

Хипстеризам Мирјана Спремо

4

Детињство Милош Станић

8

Све по заслузи Нина Пећинар

9

Писмо теби Иван Ковачевић

11

Ожежи – распали... Наташа Шару

12

Естетска екологија Стефан Јањић

13

Двоје Наташа Драгичевић

14

Уводници су делови новина и књига који се обично прескачу. Дакле,

ако читате ове речи, то само значи да немате паметнијег посла.

Уколико и даље читате, рећи ћу да је ово први, пробни број магази-

на МИ, ЖУРНАЛИСТИ у коме се налазе текстови студената II године

журналистике Филозофског факултета у Новом Саду. Неки од њих

објављени су на блоговима, неки као Фејсбук-белешке, неки као

колумне у новинама. Често се деси да добар текст прође неопажено.

Овај магазин требало би да поправи ствар.

Ако вам се идеја допада, изаћи ће и новембарски број. Ако желите да

се у њему нађе и ваш текст, пошаљите га на stefan.janjic@gmail.com.

Измене које сам вршио у текстовима из пробног броја су минималне

и односе се на исправке грешака у куцању и ситних правописних

преправки. Праштајте за све грешке које сам ја направио.

Жанровска ограничења не постоје. Објављују се кратке приче, пес-

ме, размишљања, есеји, скице, репортаже, извештаји. Све што треба

да се сачува од заборава. Добродошли!

^

уредник пробног броја

Питај ме кпликп имам играчака...

Мнпгп. И свакпг дана смислим или

направим неку нпву. Вплим да се

играм. Када сам била мала, имала

сам десетак Барбика и једнпг Кена.

Имала сам и легп кпцкице; правила

сам кућице пд оих. Ппсебнп сам вп-

лела да играм пдбпјку са балпоарпм.

Јпш увек имам пунп плишаних игра-

чака – неке ме свуда прате...

Да ли желиш да знаш кп ми је нај-

бпља другарица? Немам је... Мислим

да никада нисам ни имала нештп (или

некпга) у таквпм пблику. Не верујем

женама. Мнпгп пута су ме ппвредиле.

Заправп, мпја оабпља другарица се

зпве Андреј. Он је кул лик. И скрпз је

стрејт. Даћу ти оегпв брпј акп ти тре-

ба.

Некад се сама запитам кпга више вп-

лим – маму или тату. У различитим

перипдима свпг живпта меоала се и

та тпп-листа. Сад је нерешенп. Ваљда.

Трудим се да, ипак, не размишљам

мнпгп п тпме; немпгуће је да сад

пдлучим кпга више вплим. Мпжда

маму... Или ипак не. Тату. У ствари,

маму... Не знам, ваљда тату... Или... И

маму и тату... више вплим пд... тате и

маме...?!

Знам да те занима шта саоам, п чему

маштам. Нпћас нисам мпгла да спа-

вам. Нисам ни саоала. Самп сам пп-

тајнп фантазирала п Дамјану. Тп је

све... О оему честп маштам, етп...

Једнпм сам саоала да јашем магарца

усред неке средопвекпвне битке.

Питаш ме шта желим да будем кад пп-

растем?! Хм... Сликарка, ваљда. Вплим

да се изражавам крпз бпје. Оне пред-

стављају нијансе мене саме. Четкица

је мпј инструмент, а ппкрети су мпје

мисли, мпје речи. Уживам у шареним

нптама и оихпвпј безбрижнпј наив-

нпсти леппте.

Шта је мпј смисап живпта?! Да живим.

Сад и никад више. Или – сад и никад

више пвакп. Мислим да имам мптп,

кап... „Уживај дпк дишеш!“ Не звучи

лпше. Слажеш ли се? Имаш ли ти неки

мптп?

Смрт? Не бих рекла да је се плашим,

али ме јесте, некакп, страх. Кад раз-

мишљам п опј свесна сам да пна мпра

да стигне кад-тад, али се најежим на

ппмисап да мпже дпћи убрзп. А рекла

сам ти, желим да живим; штп дуже.

Лепп је живети, знаш.

Питај ме какп се псећам. Исцрпљенп.

И пунпм неке чудне живахнпсти. Да-

нас ми је такав дан. Умпрна сам али

ипак желим да урадим јпш мнпгп тпга.

Мпжда вечерас умрем, а дан нисам

прпживела пуним плућима. И срећна

сам – враћају се сутра. Једва чекам да

их ппнпвп видим. И сита сам. Тата је

купип неку дпбру шунку...

Да ја сад питам тебе нештп – заштп су

људи тплики гадпви? Заштп Мира ни-

је хтела да ми ппзајми свпју гумицу на

писменпм из математике у седмпм

пснпвне? Кпликп људи брину пкп тпга

да ли су дпбри или зли? Заштп су де-

ца тужна и заштп немају све играчке

кпје желе да имају?

- Затп.

- Тп није пдгпвпр... Не мпжеш пдгпвп-

рити самп „Затп.“

- Мпгу. И јесам...

ЛЕА РАДЛОВАЧКИ

mojtakozvanisvet.blogspot.com

ХИПСТЕРИЗАМ ХИПСТЕРИЗАМ ХИПСТЕРИЗАМ ХИПСТЕРИЗАМ

У ПОСЛЕДЊЕ ВРЕМЕ ЧЕШЋЕ ОД

РЕЧИ ХЛЕБ ЧУЈЕМО РЕЧ ХИПСТЕР.

ДА ЛИ ЈЕ ТО ЗБОГ ТОГА ШТО СВЕ

ВИШЕ ЉУДИ КОНЗУМИРА ХЛЕБ

КАО ЈЕДНУ ОД ОСНОВНИХ НУТРИ-

ТИВНИХ НАМИРНИЦА ИЛИ ЗБОГ ТО-

ГА ШТО СЕ ПОНОВО ЈАВЉА

Х И П С Т Е Р И З А М

КАО УЗРОК МНОГИХ ДРУШТВЕНИХ

ПРОМЕНА НАШЕ СВАКОДНЕВНИЦЕ?

ВЕРОВАТНО ОВО ДРУГО.

МИРЈАНА СПРЕМО

Термин „хипстер“ се први пут појавио у САД,

40-тих година и означавао је чудновате „пре-

тече“ свих група које негде, на маргинама

друштва покушавају да уобличе посебне и

само њима сопствене стилове живота. Тај

хипстер или „мачак који је у току“, био је

први УЗОРАН грађанин алтернативног друш-

тва.

То су били људи који су постизали успехе

кроз акцију. Временом је њихова подсвест

постала веома дефинисана и постављала је

пред свакога велике захтеве у погледу веш-

тина и знања. Сваки хипстер, ма у којој годи-

ни се родио, гради алтернативну цивили-

зацију покрета, брзине, чари и интуитивних

реакција око себе.

За њих је префињеност била и јесте кључна

тачка поноса- врло осетљиво оружје за борбу

од подређености, што и представљају њихо-

вим омиљеним, невербалним говором: преко

скупе и тренди гардеробе, на пример. Све

кључне речи у свету хипстера остале су

непромењене: hip- бити у току и square- бити

ограничен.

Човек је у току или је ограничен. То је могућ-

ност избора коју осећа свака нова генерација

која се укључује у друштвени живот.

Човек је или бунтовник или се саображава са

постојећим. Хипстери су они бунтовници који

су у току са друштвеним животом, али се не

боре против главне струје тог друштвеног

поретка, него га игноришу и терају његове

припаднике да се саобразе њима и буду

неограничени. Везани су за музичку сцену.

Теже авангарди. То је можда једино што

повезује тадашње хипстере смештене у гра-

дове 20. века и данашње хипстере који су

смештени свуда. Припадници ове културе

везују за себе појмове непоновљивост, уни-

катни стил, општи култ апсолутне креативне

аутентичности. Генерално су друштвено ос-

вешћени. Еколошки оријентисани. Сви се сла-

жу у једном: хипстери су сладокусци тре-

нутка и шампиони када се ради о могућнос-

тима. Они су ти боеми који плешу, певају, сви-

рају, туку се, уживаоци „лаких дрога“, коц-

кају се, никад не замуцкују, често нагињу хо-

мосексуалности и воде љубав недопустиво

успешно.

СВ

АК

И Х

ИП

СТ

ЕР

, МА

У К

ОЈО

Ј ГО

ДИ

НИ

СЕ

РО

ДИ

О, Г

РА

ДИ

АЛ

ТЕ

РН

АТ

ИВ

НУ

ЦИ

ВИ

ЛИ

ЗА

ЦИ

ЈУ

ПО

КР

ЕТ

А, Б

РЗ

ИН

Е, Ч

АР

И И

ИН

ТУ

ИТ

ИВ

НИ

Х

РЕ

АК

ЦИ

ЈА О

КО

СЕ

БЕ

.

Пасивни отпор и

експресивност

хипстеризма Узани џинс или уска сукња који спутавају корак. Памучна

мајица (вероватно исцепана, тако купљена). Ретро џем-

перчић. Отмени сако. Марама. Црне најлонке или оне са

мотивима цветова. Кул шешир. Цвет у коси или рајфови

боје злата. Усне истакнуте црвеним кармином. Коса-

равна и сјајна или наизглед разбарушена, а у ствари

намештена да тако изгледа. И наравно, наочаре дебелих

пластичних оквира, са стаклима или без.

Заиста ултрамодерне ствари које су се претвориле у

униформу која је имала за циљ представљање изразито

префињене алтернативне, диктиране брендовима високе

моде. Лежерност комбинована са опседнутошћу имиџом.

Музика Афинитети ка џез, хот

џез и блуз сцени 40-тих

година. У плејеру пес-

ме бендова са најбо-

љим рецесијама или

нешто што је даунло-

удовано са јутјуба, а

имало је два прегледа.

Нешто неафирмисано

и алтернативно, свака-

ко, чак иако се може

сврстати у лошу музи-

ку.

Зависно од афинитета

појединца и у складу са

неохипстеризмом који

постоји данас, крећу се

и слушају електронску

музику андерграунд

клубова, хип-хоп, ал-

тернативни независни

рок или чак и скет.

Уметност Књижевност и уметност је

одувек била и јесте подручје

на ком су се друштвене снаге,

односно подкултуре, заузи-

мале симболичке улоге и су-

кобљавале се на тој широкој

друштвеној арени.

Хипстери ствараоци- музича-

ри, књижевници, мислиоци и

кинематографи показивали

су алтернативан начин живо-

та у поређењу са оним што

нуди друштво. У уметности су

приказивали свој однос пре-

ма свету и клими која је ство-

рена од стране људи и инсти-

туција. Теме које су биле за-

ступљене у књижевности и

млади их још увек конзуми-

рају јесу материјализам, би-

рократија, демократија, пси-

хопатско описивање „тренут-

ка“ и појма „сада“, често под

утицајем неког од опојних

средстава. Или о супер-егу,

оном „над-ја“.

У једном даху исписани редо-

ви, са сталним понављањем

стихова, где се губе интер-

пункцијски знакови који веро-

ватно приказују жељу за бек-

ством. За хипстере, тренутак

„сада“ је почетак бекства

које је сваки пут почињало

изнова. Филм- независни или

ауторски, никако комерција-

лизам који се пушта у локал-

ним биоскопима.

Језик и писмо Са рађањем нове поткултуре, као и сваке културе, раз-

вија се и њен језик и нови симболи у изражавању исте.

Хипстерски свет створио је језик налик на римујући кок-

ни жаргон, по свом гутању речи и шифрованим сигна-

лима. Тај језик је постао неразумљив за етабилирани

свет јер је том свету овај речник био непознат. Речник

се из тренутка у тренутак мења, јер су ритам хумора,

мисли и синтаксе много бржи него у претходно посто-

јећем свету. Писмо се такође одликовало шифрованим

симболима у складу са новонасталим језиком и спаја-

њем речи, када на њих аутор жели да привуче већу

пажњу конзумента његовог дела.

Нема их. „Ja ne reg-

rette nien „односно

„Ништа не жалим

ја“ став је сваког

хипстера. И сам хип-

стеризам који се ја-

вио као реакција на

безличност друштва

као таквог, израже-

но је одредбом „ра-

ди своју ствар“ и ве-

ровало се да је „сло-

бода у вашој глави“ .

Све моје речи придо-

дате овом делу тек-

ста ће бити сувишне.

Одрицања

Читава поента хипстерс подкултуре или контракултуре је

да се не користе ознаке и да ико буде означен. Међутим,

они се сви исто облаче и понашају и тиме постају сагласни

у својој несагласности. У жељи да буду што више инфор-

мисани, постали су униформисани.

Ако размислимо, можемо схватити да свака подкултура,

жива или је само живо сећање на њу, има своје симболе,

„униформу“, језик, музику, било које стваралаштво. И сва-

ко унутар ње може бити аутентичан. А и не мора.

Термин „хипстер“ изгубио је своје право етимолошко

значење. Уместо тога постао је још један увредљив тер-

мин, скоро као нпр. „фашиста“. Поред тога што се

хипстери често спомињу, добијамо и позиве на линч

истих, најчешће преко социјалних мрежа. Етикетирају их и

исмевају.

С једне стране имамо припаднике који изгледају другачије

и тиме никог не угрожавају, чак су и равнодушни према

спољашњем свету, док са друге стране имамо људе који

мисле да их та различитост угрожава, па позива на мржњу

и насиље.

У два корака стигли смо до фашизма. То није Нови Сад 21.

века, нити Београд, Париз, Лондон, Сан Франциско. У

основи те агресије није само нетрпељивост према

различитости, већ и незнање, усамљеност, огорченост.

Завршавам дефиницијом хипстера коју је изјавио Мар-

чело Марс („Свако ко уме дефинисати шта је хипстер је

хипстер“.

Детињство... Кажу најлепше доба живота... Без брига, без журбе, без лоших одлука... Време када се стичу пријатељства, нераскидиве везе између људи, када ти није важно да ли је неко богат, лепо обучен, шта му раде родитељи... Време када те ствари не одређују ко ће ти близак, а ко не... Када се не ради све само из користи... Да! У праву сте... ово јесте „out“ ове сезоне и неколико претходних. Ово је више слика мог детињства, с краја прошлог века, када нисмо отварали Фејсбук налог чим научимо да читамо, већ сваке вечери молили родитеље да останемо напољу бар још пола сата, да завршимо жмурке или траже, а не кантере... Благодети технологије промениле су наша детињства... На боље? На горе?...

Није тешко одговорити... Створиле су генерацију компјутерских зависника, децу која после поднева проводе везана за столицу испред рачунара, тражећи на „нету“ нову игрицу, са више крви и насиља, четујући са непозатим особама, у разним програмима за обраду фотографија „побољшавати себе“, не схватајућу да је њихова младост лепа сама по себи.

Сваког дана када одем на наше градско купалиште, запитам се зашто је полупразно, а сервер на коме се игра „warcraft“ презаузет, као и чет Фејсбука, можда зато што више нико не жели да ужива у реалном животу, већ се крије иза имагинарне слике своје личности. Плаши се да буде оно што јесте...

Сада се, наравно, поставља питање: ако тако почињу, каква ће касније бити наша деца?...

МИЛОШ СТАНИЋ

НИНА ПЕЋИНАР

Поента приче је да ми је управо

скочио притисак и да сам нервозна,

иако нису још они дани. А био је

тако диван дан! Бивши зове само

када му нешто треба. И ја стварно,

шта има да остајем у добром

односу са бившима. Само ћао –

здраво. Такав је однос са њима. Бар

ми је Ема поправила дан. Почела је

да „једе“ мушкарце . Дошла је до

мене, пошто сам ја прикована за

кревет, повредила сам колено на

тренингу. У паузи између „обро-

ка“ испричала ми је како сада води

другачији начин живота. Права је

богомољка! Нека је, нека се игра са

њима, кад нису за боље. И оно што

сам мислила, испоставило се за

тачно. Мушкарце само треба

игнорисати. Умерено наравно. Не

треба бити дрска и безобразна, већ

све одиграти на карту женстве-

ности. Никакво опсесивно слање

порука након првог састанка, пус-

тиш њега да се јави. Ако се не јави -

значи да га просто не занимаш. Не

дај Боже захтеви за везу на ФБ-у и

сл. Сада је изгледа тај ФБ и сво то

мување преко њега „ин“.

Ко је сасвим, потпуно, сасвим најкомпликованије биће на свету – жена!

Стварно понекад пожелим да сам мушко. Само један дан. Тако сте

једноставни да не може бити једноставније. Један „мушки“ дан:

буђење, кладионица, пиће са другарима, ручак, термин, спремање за

град и онда до зоре са друговима, повратак кући, унезверени… И

нико те не пита ,,Је л’ се сада долази кући? Ти си пила, је л’ да ?“ Ми

имамо потешкоће о којима они ни не сањају. Морамо да се депи-

лирамо, боримо против целулита и осталих масних наслага. Пазимо

шта једемо. Трудимо се да не подригнемо, да будемо фине и да не

псујемо. Ми рађамо, дакле идемо и код гинеколога (а мушкарци ни не

слуте какав нам је то стрес). Имамо циклус. Тад смо мало нервозне и

једемо као да нам је то последње, а иначе смо супер. На нама је да

обавимо све кућне послове као да саме живимо у кући, јер је неко

паметан извршио категоризацију на мушке и женске послове (у мушке

послове спада само оно што има везе са колима). Нама је стварно

проблем када нам пукне штикла са омиљеног пара ципела, јер то би

било исто као кад би њима био отказан пренос утакмице. И тај

килограм вишка, због ког не можемо да обучемо баш оно што смо

наумиле. Проблеме са децом нећу ни да спомињем – немам их, па ми

је много лакше. А знаш шта је најбоље од свега? Што ми толико

улажемо у себе и толико се боримо са килограмима, а њима је то све

исто. Они не знају шта је целулит, а не да га још и примете. Њима је

свеједно да ли имамо french или црвени лак. Коса завезана у реп њима

је пун погодак, а ми и даље дајемо паре на фенирање и праменове.

Има оних који то примете, али то је само зато што су мало

исфеминизирани или зато што смо се ми постарале да то примете

(чувена реченица: „Драги је л’ видиш на мени неку промену?“ И очима

сигнализирамо на ту промену). Знаш шта би сигурно приметили? Да им

станемо испред ТВ-а, а почиње пренос Реал - Барселона. Било како

било, ми не можемо без њих, а тек они без нас.

Ема је сада у фази када не зна на коју ће страну од удварача. Прво ови са

којима је разменила бројеве на силним журкама (иначе није била у

фазону излажења), онда ти што немају храбрости за сусрет уживо, већ

са њима куца преко FB-а, па колеге са посла. И ни са једним није у вези,

али је са свима у контакту. И њој је лепо. Не смета јој ни ако су заузети,

она се чује са њима, а понекад и љуби. Не осуђујем је, битно је да је

срећна, не треба да се каје због таквих ствари. Прекрстила је ноге и

почела: „Боље записуј све ово, једног дана ћеш написати књигу о мени.

Изашла сам пре неко вече у „Orfei“ са колегиницом. Тамо баш има

добрих фрајера, знаш? Послао ми је пиће, а конобар је уз то донео

салвету на којој је писао број. Попила сам пиће, прешарала његов број и

написала свој, покупила ствари и у пролазу му оставила. После пола сата

ми је пустио поруку, а ја га још увек кулирам. Једноставно, кад ми буде

било досадно окренућу га, не може све кад он хоће, зар не?“ рече она

то не трепнувши. Стекла сам утисак да причам са психологом, а не са

смотаном Емом. Како је могуће да је постала таква, завидим јој помало

што може тако, ја не могу. Мислим да бисмо и ми остале могле да

почнемо себи да удовољавамо, уместо што то чинимо другима. Није на

одмет поиграти се мало са њима, нама ће бити занимљиво, а и њих ће то

увек више привући него да им се одмах послужимо на тацни. Јер увек је

слађе оно на ста се дуже чека. Она је својим петнаестоминутним

монологом успела мене да шокира, а како то изгледа када ја њу у три

речи саставим? Погледала сам је и онако стидљиво рекла: „Заљубила

сам се!“

ИВАН КОВАЧЕВИЋ

nasavglas.blogspot.com

Писмо

Теби

ије патетика, него чињеница. Сам си. То не кажем да би ме сматрао мудрим, то би онда било само

мишљење. Не, једноставно закључујем. Али као што нас учи древна кинеска култура, у добрим стварима

има лошег, као што и у лошем постоји добро. То је најбоље приказано Јином и Јангом.

обро је то што си се осамосталио. Добио си прекопотребно самопоуздање. На почетку си мислио да

ћеш га стећи тако што ћеш увек бити у праву. Драго ми је да си схватио своју грешку. Сада и ти знаш да се

самопоуздање стиче фокусирањем на своје обавезе и потенцијални успех, толико да немаш времена за

размишљање о могућим грешкама и неуспеху. Уосталом, и ако направиш неку грешку, твоја је, а и

исправићеш је. А и познато је да људи греше, сви. Рекао бих чак и да су грешке доказ да човек размишља,

дакле да постоји као свесно и слободоумно биће.

азмишљам баш, можда не би било ни занимљиво без оне танке линије између успеха и неуспеха,

између победе и пораза. Али за успех је потребна воља. И то не било каква, која је састављена од унапред

научених демагошких флоскула типа „живот је борба“, него челична воља која ће служити као основа

кристалном уму. Разумеш да се мора радити и на том кристалу, колико год он сијао у непроспаваним

ноћима.

акође, мораш запамтити да не смеш бити алав. Већина жели да буде део нечега великог, да

„потпише“ неко велико дело, био тај поптис буквалан или фигуративан. И ти то желиш, знам. Али пут до

великих ствари је веома дуг и посут је трњем које можеш избећи само ситним корацима, што ће рећи да тај

дуг и трновит пут треба поделити на етапе, што ће довести до већег процента успешности. Ма колики тај

проценат у почетку био, временом ће се повећавати и тако ћеш постајати све сигурнији и сигурнији у себе и

у своју способност да оствариш тај коначан циљ.

ада оствариш свој највиши зацртани циљ, схватићеш да не постоји коначна листа жељеног и да

крајњи циљ у ствари и не постоји. Постаћеш гладан успеха, али ћеш ценити рад и дисциплину која је

неопходна. Нећеш правити грешке због којих ћеш да се кајеш пет, десет или једанаест година касније.

ићеш задовољан собом. Зар то не звучи сјајно?

Далеке 1789. гпдине, Еврппа је из мрачнпг средоег века прешла у нпву еру.

Јаснп, у питаоу је Француска илити Грађанска ревплуција. Дан кад се у

људске живпте јављају, прва права на избпр тј. слпбпдну впљу. Или, какп је

тп у истприји забележенп у Старпј Грчкпј пд стране Перикла: ,,Правп да

људи иду свпјим путем''. Овп уједнп представља и првп изреченп ппштпва-

ое слпбпдне впље. Велики впјскпвпђа Напплепн Бпнапарта искпристип је

нпвпстечени ппредак тпг дела Еврппе и свпјим впјним ппхпдима, прппаги-

раоем дпнете Декларације п људским правима, прпсветлип свакп тлп на

кпје је крпчип. Нажалпст, Напплепн није стигап дп Србије. Дијагнпза струч-

оака јесте да је Србија пстала нетплерантна на разлике, ппштпваое права

и свакакп слпбпдан избпр, наравнп, у пднпсу на већ далекп развијенији

запад.

Кретаоем крпз истприју ирпничан се чини ппкушај бивше спцијалне

државе да у свпје темеље владавине, уврсти тзв. ппштпваое суверенитета,

тплеранције и људских права, а са друге стране прппагира једнппартијски

систем и немпгућнпст ппстпјаоа и пдабира друге пплитичке ппције.

НАТАША ШАРУ

natasasaru.blogspot.com

Чини се да чпвек тежи ка некпј врсти

хијерахије, у пвпм случају хијерахије

вреднпсти, јер на пснпву тпга пн фпр-

мира свпј живптни пбразац. Највећу

улпгу ту игра држава, кап вид аутпри-

тета. Расклимана хијерахија чини да

свакп има, свпј „ппглед на свет“, а кап

резултат, имамп вид „шизпфреничар-

скпг друштва“, штп и те какп мпже бити

ппследица бурних 90их гпдина. Тп се

мпже пбјаснити тиме, какп је култура у

суштини систем и метпд друштвенпг

живпта, заснпван на хијерахији вред-

нпсти, пна неизбежнп представља везу

са прпшлпшћу, а уједнп и впдич за бу-

дућнпст.

Какп веза са прпшлпшћу тешкп мпже

бити раскинута, Србија се данас супча-

ва са хрпничнп усађенпм „шизпфре-

нијпм“ и оеним затвпреницима. Такп

је успела да се пткаже, ппмалп наивна

и исхитрена бпрба за признаваое

права, свпјеврсним парадираоем ули-

цама, где иза ћпшка вребају „шизпфре-

ничари“. Али ниједнп правп није ствп-

ренп тек такп. Свакп избпренп и крвљу

и знпјем, и залагаоем и беспмучнпм

диплпматијпм и загпвараоем. Нп, самп

парадираое јесте дпказиваое мале

кпнцетрације мпћи у мпру „шизпфре-

ничара“, мпћи за дпбијаоем свпјих пет

минута у јавнпсти. ЛГБТ пппулација кап

таква налази се у асиметричнпм пплп-

жају у пднпсу на свепристутнпст и ппја-

ву људи „свакпдневнице“. Одгпвпр ле-

жи у решаваоу те културне исфрустри-

ранпсти тих истих „људи свакпдневи-

це“, кпјпм би се истиснуле етничке и

неетничке разлике. Наравнп, здрав

културни развпј зависи пд прпгреса

екпнпмије. Дакле, сама Парада ппнпса,

није самп признаваое права хпмпсекс-

уалне пппулације већ и ппдстрек у раз-

впју културе и ствараое вишег степена

тплеранције, а чији исхпд зависи пд

степена развијенпсти екпнпмије.

Дп тпг часа јпш је далек пут. Јпш увек се

треба изаћи из транзитнпг стаоа, кпн-

фузије кпју је пставила прпшлпст и тек

пнда мпжемп слпбпднп кпристити:

Сви су једнаки и слпбпдни.

Постоји неколико добрих дефиниција кича. Он је

естетски шкарт, уметничка странпутица, лаж која

жели да се допадне. Кич је наметљив, делује брзо и

продорно. Притом је, што је најгоре, свеприсутан.

Отворите новине, узмите даљински управљач,

прошетајте својим градом. Ако у себи поседујете

сигнал-лампицу за кич, вероватно ће прегорeти од

превисоког напона.

Наравно, добро позната максима каже да о укусима

не треба расправљати. Ја ипак мислим да је то

неопходно. О укусима се мора расправљати јер је

борба против кича заправо естетска екологија. Ја

сам за радикалне мере: мислим да би држава поново

требало да уведе порез на шунд за дела сумњиве

уметничке вредности. Дакле, можеш да певаш

стихове као што су „Брусхалтер ме стеже као

малтер“ или „Моји су бокови електрошокови“, али

плати држави порез због атака који ћеш извести на

бубне опне и мождане ћелије.

Кажу да бубашваба може да живи девет дана без

главе. Кич опстаје и у екстремнијим условима.

Отворите новине, видећете кич наслове, кич

текстове и кич слике. Такви „садржаји“ заправо и

немају садржај. То је скривена еротика (мада се ово

„скривена“ може довести у питање), упаковани

вулгаризам, шарена лажа, шљаштећи

сензационализам. На телевизији ништа боља

ситуација. Програми су препуни ријалити шоу

програма у којима учесници за огроман новац

показују своје тривијалне вештине. Наравно, не

треба заборавити да кич не постоји без кич-човека.

Кич-човек подржава такав садржај, живи по

принципу „хлеба и игара“ и тиме задовољава своје

ниске страсти. Шунд није мимоишао ни књиге. Већ

самом појавом такозваних „бестселер листа“, књига

је постала роба. Кич-књига је патетични, вулгарни

производ коме је превасходни циљ да се прода,

допадне, разоноди. Због тога су најпродаваније

књиге у Србији претходних година биле

„Грабљивица“ и „Купохоличарка“.

Најновији расадник кича је интернет, медиј који се најбрже

развија. Ту се неукус шири као епидемија: неписмени

патетични Фејсбук статуси, глитер сличице, напућена уста,

воајеризам, порнографија, распродаја приватности.

Ухваћен у ту свеприсутну клопку, септичку јаму естетике,

човек повећава свој праг толеранције на кич. Он постаје део

индустрије среће, облачи се по узору на познате личности,

живи по рецептима за срећан живот које му сервирају

лајфстајл магазини, постаје глина погодна за калупљење.

Популација се шаблонизује и сви постајемо роба са

покретних трака, уз обавезне ружичасте наочаре на очима.

Све чешћи животни мото је „живи сваки дан као да ти је

последњи“.

Борба против кича је веома тешка. Отежавајућа околност је

то што можете да се борите само за себе. Не можете да

преваспитате суседа и скренете му пажњу да су, рецимо,

„Курсаџије“ нуклеарни отпад телевизијског програма. Не

можете да конфискујете све примерке таблоида са трафике

како воајерски расположени читаоци не би видели

фотографије полуголе Секси Хани са вашара у Малом

Подлужју. Не можете да забраните кичасте божићне и

новогодишње поруке типа „Дај ми, Боже са небеса, новог

црног Мерцедеса“. Једино што вам преостаје јесте да

кренете од себе, не би ли се ишчупали из живог блата у које

сви колективно тонемо.

Понекад ме је страх да ће нас једног дана то блато у

потпуности прогутати. Као једини доказ нашег постојања,

остаће да плутају на површини милиони ружичастих

наочара.

СТЕФАН ЈАЊИЋ

stefanjanjic.blogspot.com

lead pencil

ss

НАТАША ДРАГИЧЕВИЋ

Када га је видела, очи су јој засузиле. Легла је на њега и убрзо заспала.

Били су тако посебни. Волели су се. Пазили су једно на друго. Подржавали се међусобно.

Упознали су се на почетку студија. Она студира француски, а он архитектуру. Архитекта

уметничке душе. Својом гитаром је привлачио пажњу случајних пролазника. После три године

везе, константно је свирао по клубовима, на улици. Запоставио је чак и факултет. И све то да би

зарадио који динар за скроман веренички прстен. Сви око њих су знали да ће се то једног дана

догодити, да их је Бог створио једно за друго. Знали су и они то сами, али су ћутали.

Сетила се вечери када су се предали једно другом. Почела је да плаче и није могла да се смири.

Било је то романтично вече. Опходио се према њој као према принцези. Мазио ју је и лагано

љубио по целом телу, излуђивао ју је, а и она њега. Спојили су се, постали једно. И после

неколико поза и нешто више од пола сата били су задовољени. Први пут су то урадили са неким

из љубави. Тад су се још више заволели.

Сетила се првог заједничког летовања. Она воли море, а он је више био љубитељ планине. Но,

учинио јој је услугу, јер ју је превише волео. Сваки дан им је био скоро исти. Плажа, шетња, и

онда су по цело вече водили љубав. Нико није био срећан као они.

Завршна година. Одлучио је да је запроси. Рекао јој је да се спреми, да има изненађење. Цео дан

је била усхићена, имала је неки чудан осећај, и сама је слутила шта ће се догодити.

Каснила је десет минута, а он још дуже. Чекала га је. Дуго, дуго... Али он се никада није појавио.

Устала је и погледала његову слику. Плакала је, јако је плакала. Из све снаге је загрлила његову

надгробну плочу, пољубила га и отишла. Још један парастос је хтела да буде сама са њим.