Miloš Crnjanski(1893-1977)

Crnjanski je rođen 26. oktobra 1893. godine u Čongradu, u Mađarskoj, u osiromašenoj

građanskoj porodici, a odrastao je u Temišvaru, u patrijarhalno-rodoljubivoj sredini koja će mu

kult Srbije i njene prošlosti usaditi u dušu kao najdražu

relikviju. Najdublje i najtrajnije senzacije svojih dečijih i

dečačkih godina doživljavao je u tipično nacionalnim i verskim

sadržajima: crkvena škola, ikona svetoga Save, tamnjan, pravoslavno srpsko groblje sa ritualom sahrane i zadušnica,

večernje priče i pesme o Srbiji, hajdučiji i nabijanju na kolac -

sve se to u dečakovim emocijama pretvaralo u trajan nemir i nepresušan izvor nada, radosti, sumnji, razočaranja i

podizanja.

Miloš Crnjanski kao

vojnik

Na samom početku Prvog svetskog rata Crnjanski je doživeo odmazdu austrijskih

vlasti zbog Principovih revolverskih hitaca u Sarajevu, ali umesto tamničkog odela obukli su mu uniformu austrijskog

vojnika i poslali ga galicijski front da juriša na Ruse. Veći deo vremena iz tih

tragičnih ratnih dana Crnjanski provodi u samoći ratne bolnice, više uz miris

jodoforma nago baruta, da bi se tek pred sam kraj rata obreo i na italijanskom

frontu. U njegove uspomene neizbrisivo su se utisnuli prizori ratne pustoši.

„...Front, bolnice, pa opet front, i ljubavi, svuda ljubavi, za hleb i za šećer, sve

mokro, sve kiša i blato, magle umiranja“ – to su bila viđenja života u kojima je sazrevao mladi Crnjanski. Trideset

miliona nedužnih mrtvih ljudi našlo je mesta u antiratnim stihovima ovog

nesrećnog mladog ratnika koje je on iz rata doneo u svojoj vojničkoj torbi, prvo u

Zagreb a zatim u Beograd, gde se najduže zadržao.

Crnjanski otada živi kao povratnik koji se, kao nesrećni Homerov junak, posle

duge odiseje vraća na svoju Itaku. Međutim, dok je Odisej znao da sačuva bodrost duha i životnu

čvrstinu, Crnjanski se, sa čitavom svojom generacijom, vratio u razorenu domovinu sa umorom i rezignacijom. „U velikom haosu rata – govorio je

mladi pesnik – bio sam nepokolebljiv u svojim tugama, zamišljenosti i

mutnom osećanju samoće“. I u svojim ratnim i poratnim stihovima, ovaj

umorni povratnik iskreno je pevao o svojoj rezignaciji i izgubljenim

iluzijama. Iz tog potucanja iz krvavim svetskim ratištima Crnjanski se vraća

mislima o nužnosti rušenja lažnog mita o „večitim“ vrednostima

građanske etike.

SEOBEVeći deo

svog života Crnjanski je

proveo u stvaranju

ovog dela...

Inspiraciju za roman seobe crnjanski je nasao u svome saznanju, kao istoricar po struci, da su stalne seobe u sudbini srpskog naroda. Njihov uzrok je u pritisku vojne sile ili zuluma, ali i u traganju za obecanom zemljom koja ce pruziti utociste, obilje, spokoj i smirenje. Inspiraciju mu je dalo i citanje memoara simeona piscevica koji je upravo opisivao vojne poput onih koje ce imati polk vuka isakovica. Na njega su djelovali i dozivljaji iz prvog svjetskog rata, kada se kao austrougarski vojnik borio za tude ideale, interese i ciljeve . seobe nisu roman zbivanja, kako nam naslov sugerise, vec roman stanja, kako nam citanje otkriva. Emotivno i refleksivno je potisulo dogadaj koji je smo impuls za unutrasnja prezivljavanja, dusevne dileme i nedoumice, misaone preokupacije i refleksivne uzlete obojene ceznjom i nadom. U roman seobe, usla je vrlo bogata tematika istorijskog, porodicnog, psiholoskog, moralnog i filozofskog porijekla. U okviru ovako raznovrsne tematike obuhvaceno je vise tema i problema: bracni trougao, nesreca i zla sudbina naroda, deobe u narodu, lutanja i seobe, teme prolaznosti i smrti, nistavilo, psiholoski lomovi i prezivljavanja, uzaludnost i praznina.

Drugi svetski rat i dugi niz poratnih godina Crnjanski je proveo u emigraciji u Londonu, odakle se vratio svojoj zemlji 1965. godine. U traganju za obalama svoga života, on je s radošću ugledao Beograd koji je u njegovoj nostalgiji blistao „kao kroz suze ljudski smeh“. Crnjanski je objavio veliki broj dela sa raznim temama i sadržajima: * poezija – Lirika Itake (1918), Odabrani stihovi (1954) i Lament nad Beogradom (1965); * pripovetke – Priče o muškom (1924) * romani – Dnevnik o Čarnojeviću (1921), Seobe (1929) i Druga knjiga Seoba (1962), Roman o Londonu (1972); * drame – Maske (1918), Konak (1958) i Nikola Tesla.Sem toga, objavio je nekoliko knjiga reportaža i dve antologije lirike istočnih naroda

Umro je u Beogradu 30. novembra 1977. godine.

Prezentaciju radile:

Anica ŽivkovićMilena RadosavljevićAnka Vrcelj