Милан Стојадиновић

(1888-1961)

Милан Стојадиновић (Чачак, 4. август 1888 — Буенос Ајрес, 24. октобар 1961) био је српски политичар, правник, економиста и професор

универзитета. Био је министар финансија у три наврата, председник владе Краљевине Југославије и председник Југословенске радикалне заједнице.

Студије права је завршио у Београду, а усавршавао се

Немачкој, Француској и Уједињеном Краљевству. Био је министар финансија у три

наврата • 1922-1924• 1924-1925 • 1934-1935

Активан је био у Народној радикалној странци као члан Главног одбора. Кнез Павле

Карађорђевић му је дао мандат за формирање владе.

Југословенску радикалну заједницу основао је 1935. године и у њу су ушли припадници његове бивше странке, Југословенска народна странка, Словенска људска странка Антона Корошеца и

Југословенска муслиманска организација Мехмеда Спахе. Ова странка била је изразито десничарских опредељења. Стојадиновић је водио политику приближавања силама Осовине. За време премијерског мандата потписао је споразум о пријатељству са Француском и пакт о ненападању са Италијом, покушавајући да у време пред Други светски рат сачува безбедност

Југославије.

Економским реформама , новим инвестицијама , решавањем питања сељачких дугова по чему је

опроштен или отписан део дуга власницима средњих имања Стојадиновић је јачао своју позицију .

Наставио је започето приближавање Немачкој која се спремала за рат и ублажио последице велике

економске кризе. Током 1936. и 1937. године Милан Стојадиновић је оснажио француско -.југословенски пакт , посетио Велики Британију и добио подршку

за своју политику а јануара 1938. срео се са Адолфом Хитлером у Берлину. Стојадиновић се залагао за

заштиту националних интереса , а према великим силама водио је неутралну политику. покушавао је

да одржи неутарлан положај Југославије.

Средином 1938. године, Британија је отпочела акцију за еманципацију Балкана од Немачке, одмах се отворило питање докле ће пробритански

кнез-намесник толерисати Стојадиновића и његову политику пријатељске неутралности према Италији и Немачкој. Промена југословенске спољне

политике могла се извршити само променом унутрашње политике. Британски став који је био и Павлов, гласио је по Вотстону: "Све док се не

реши хрватско питање, Југославија неће бити у стању да игра улогу у међународној политици, ни да помогне пријатељима, ни да

импресионира непријатеља“. Стојадиновић је имао супротан став. Налазећи се у добрим односима са Мусолинијем и Хитлером. Од јесени 1938. године, Британија је учестала са саветима и захтевима да се реши

хрватско питање, кнез Павле је тај проблем узео у своје руке. Са порастом британсог интересовања за хрватско питање, пред Павлом је

растао проблем звани Стојадиновић.

На седници Крунског савета 6. марта 1941. године одлучивало се о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту. У страху да Хитлер не издејствује повратак на владу Стојадиновића, као проосовинског човека, на Крунском савету је тада решено да се бивши председник владе - који се већ једанаест месеци налазио у интернацији - преда Британцима „на чување“.

Противно изричитој уставној одредби „ниједан грађанин не може бити изгнан из државе“, Стојадиновић је 18. марта изгнан на грчку територију а затим предат Енглезима. Стојадиновић је 1948. године стигао у Аргентину, настанишви се у Буенос Ајресу. Умро је у својој кући 1961. године.

Хвала на пажњи!

Ана Јокић