Naj~e{}e odabirana polazna ta~ka u brojnim uvodima u razmatranje osobenosti predmeta, istra`iva~kih metoda i saznanja sociologije, jeste tuma~enje zna~enja samog termina kojim je ova disciplina ozna~ena i time izdvojena u odnosu na druge discipline

6

Vera Vratua(-unji)

2002Ba ta je sociologija? (What is Sociology?) in Zbornik Filozofskog fakulteta - Spomenica Mihajla Popovia (Collection of the Faculty of Philosophy Commemorative Volume of Mihajlo Popovi), XVII, FF-Plato, Beograd, 127-146, http://www.veravratusa.org/biblio.htmlTA JE SOCIOLOGIJA (WHAT IS SOCIOLOGY)?The attempt to answer the title question begins by exposing the limits of the etymological approach to interpretation of the meaning of the neologism sociology. More comprehensive, self-reflexive, simultaneously genetic and structural approach is proposed. Paper analyses the social conditions of the simultaneous appearance and the process of historical structural transformation of both the relevant segment of reality that is singled out by this neologism as the object of the science of society, as well as of the science of society itself and of its subjective social carriers. It is found that the changes in the meaning of the key words in the periods of intensified crises and structural transformations, express the radical alteration in the perception of people of themselves and of the constitution of social order. Paper traces different theoretical interpretations of society from the time of its differentiation into a relatively autonomous and self-sufficient sphere of market mediated exchange of private owners merchandises. Cyclical modification in the conception of different sociologists of the desirable organisation of social reproduction and of the relationship of society to the religious and political spheres is focused. It is established that the time of institutionalisation of sociology as an academic discipline, coincided with the implicit or explicit identification of global society wjith the nation state, while the present epoch is characterised by the contradictory emergence and conceptualisation of the world society. It is concluded that hermeneutic approach is indispensable for the understanding of the personal choice of every sociologist to whom he or she offers his or her expert knowledge and or power.

TA JE SOCIOLOGIJA?(Znaenje termina sociologija i ogranienja etimolokog pristupa tumaenju esto odabirana polazna taka u uvodima u razmatranje osobenosti predmeta, istraivakih metoda i saznanja sociologije, jeste tumaenje znaenja samog termina kojim je ovu disciplinu imenovao Ogist Kont (Comte, Auguste, (1830-42)1968: t.IV,185), uvodei je u svoju klasifikaciju nauka na mesto socijalne fizike. U takvim uvodima se podsea da izraz sociologija predstavlja kovanicu. Etimoloki gledano, ovaj neologizam je sastavljen od latinske rei socius koja oznaava neto udrueno, zajedniko, ulanjeno, savezniko ili sudruga (Gaffiot, F., 1934: 1451) i grke rei (o((( koja oznaava re, jeziko predstavljanje, sposobnost miljenja, znanje ili nauku (Bailly, A., 1950: 1200).

im se na ovaj nain ustanovi da prevod kovanice sociologija glasi nauka o drutvu, u prvi plan izbijaju neki nedostaci izbora tumaenja znaenja osnovnog termina za poetnu taku razmatranja. Odre|enje znaenja neologizma sociologija, naime, nuno uvodi nove termine u razmatranje, koji tek treba da budu definisani da bi bio mogu dalji napredak. Tako se pojavljuje opasnost zaplitanja u beskrajan lanac tumaenja znaenja kljunih termina.

Jo ozbiljniju tekou koja se ispreava na putu pokuaja da se do odgovora na pitanje ta je to sociologija? do|e preko definisanja sastavnih delova kovanice sociologija, predstavlja odsustvo saglasnosti u pogledu njihovog znaenja.

Veina autoriteta u ovoj oblasti, ipak, sklona je da se sloi povodom drugog dela kovanice, da nauka podrazumeva istraivaki proces prikupljanja, opisivanja, obrazlaganja i teorijskog povezivanja empirijskih podataka u opta, objektivna, iskustveno relevantna i pouzdana saznanja o relativno stabilnim odnosima izme|u injenica koje spadaju u domen istraivanja odgovarajue naune discipline. Ovaj proces odlikuje sistematska upotreba strunog jezika, racionalnog miljenja i odgovarajuih istraivakih metoda i tehnika, koje mogu da ponovo primene nezavisni istraivai radi iskustvene provere dobijenih rezultata.

Ne postoji, medjutim, saglasnost o tome da li je sociologija uopte nauka u upravo navedenom smislu. Ve dugo je otvoreno pitanje da li je u okviru tzv. humanistikih, moralnih, duhovnih ili kulturnih disciplina u koje spada i sociologija, zbog isprepletenosti subjekta i objekta istraivanja u okviru njih, uopte mogue da se dodje do istinitih saznanja nezavisnih od partikularnih, vrednosnih stavova, emocija i volje istraivaa . Na jednom kraju skale odgovora na pitanje o naunosti sociologije nalaze se pristalice pozitivizma, koji daju potvrdan odgovor na njega u meri u kojoj smatraju da je sociologija uspela da primeni kvantitativne metode prirodnih nauka prilikom objanjenja zakonitosti drutvenih injenica. Na drugom kraju ove skale nalaze se pristalice istorizma, koji daju delimino ili potpuno negativan odgovor na ovo pitanje u meri u kojoj smatraju da su sociologiji primerene pre svega ili iskljuivo kvalitativne metode razumevanja, potrebne za gotovo umetniku rekonstrukciju smisla duhovne stvarnosti drutvenog delanja ljudi.

Ove razlike u odgovaranju na pitanje da li je sociologija nauka su nerazdvojno povezane sa neslaganjem o znaenju prvog dela kovanice. Preciznije govorei, mada je nesporno da latinska re societas oznaava udruenje, zadrugu, skup, zajednicu, drutvo (Gaffiot, F., 1934: 1451), nema saglasnosti o karakteru drutva kao glavnog okvira istraivanja ove naune discipline. Ova razliita tumaenja kljunih termina potiu iz razliitih osnovnih uglova posmatranja iz kojih se pristupa tumaenju. Pristalice realistike perspektive, na drutvo gledaju kao na celoviti kolektivan fenomen sui generis koji se razlikuje od pukog zbira sastavnih elemenata i odredjuje ih, bez obzira da li stavljaju naglasak na saglasnost, poput funkcionalista, ili sukob, poput istorijskih materijalista, u medjudelovanju elemenata celine. Pristalice nominalistike perspektive, naprotiv, drutvo svode na znaenjsko delanje pojedinaca. Relativistika implikacija ovakvog perspektivistikog pristupa tumaenju kljunih pojmova je da postoji vie istina. Pokuaj pribliavanja idealu istinitog naunog saznanja podrazumeva stalno nastojanje da se dodje do sinteze, mada moda nedostine, kroz proimanje realistikog i nominalistikog pristupa objanjenju i razumevanju drutvenih procesa kao objektivnih rezultanti sueljavanja subjektivno nameravanih projekata restrukturisanja drutvenih odnosa pojedinaca i grupa.

Genetiko-strukturalni pristup objektu i subjektu sociologijeZa potpuniji odgovor na pitanje ta je sociologija? potrebno je da tumaenje znaenja sastavnih delova neologizma sociologija upotpunimo genetiko-strukturalnom analizom drutvenih okolnosti istorijskog nastanaka, funkcionisanja i menjanja kako odgovarajueg dela stvarnosti koji je izrazom sociologija izdvojen kao njen predmet, tako i same nauke o drutvu i njenih subjektivnih drutvenih nosilaca. Drugim reima, potrebno je da sociolozi koji pokuavaju da odrede sadraj nauke kojom se bave, samorefleksivno obuhvati sebe i svoj predmet istraivanja kao deo drutvene stvarnosti koja nastaje, strukturie se i preobraava (Vratua(-@), Vera, 1995)

U nastojanju da se nastanak predmeta sociologije smesti u vremenu, pomae podatak o tome kada su drevna latinska re societas i njene izvedenice, ule u upotrebu u modernom znaenju drutva i drutvenog. Da je to bilo relativno skoro govori odrednica rei social iz poznate Enciklopedije Didroa (Diderot Denis, 1713-1784), Dalambera (DAlembert, Jean le Rond, 1717-1783) i drugih prosvetitelja, iji su pojedini tomovi objavljivani u periodu izmedju 1751 do 1772: Re nedavno uvedena u jezik za oznaavanje svojstava koja ine jednog oveka korisnim u drutvu, prikladnim (propre) za ljudsko saobraanje (commerce): npr. drutvene vrline (vertus sociales) (Raymond Aron, 1972). injenica da je pridev izveden iz kljune rei drutvo uao u iru upotrebu tek u osamnaestom veku, sugerie da u dobu prosveenosti i dobu revolucije postoji u najmanju ruku pozitivna korelacija izmedju ubrzanog preobraaja starog, tradicionalnog poretka u novi, moderni, s jedne strane, te promena u upotrebi ove kljune rei, s druge. Pojava novih izraza ili upotreba starih izraza u novom znaenju u periodima intenziviranih kriza i strukturalnih preobraaja, izraava radikalnu promenu u percepciji ljudi o sebi samima i prirodi drutvenog poretka.

LAge de Lumiere doslovno prevedeno znai doba svetlosti. Prosvetitelji su ovom metaforom dobu srednjevekovnog mraka suprotstavili novu epohu. Najpregnantniju definiciju duhovnog sadraja prosveenosti dao je nemaki filozof Immanuel Kant u spisu Odgovor na pitanje: ta je prosveenost?, koji je objavljen u Berlinu 1784: Prosveenost je izlazak ovekov iz stanja samoskrivljene nezrelosti. Nezrelost je nemo da se svoj razum upotrebljava bez vodjstva nekog drugog. Ta nezrelost je samoskrivljena onda kad njen uzrok ne lei u nedostatku razuma, nego u pomanjkanju odlunosti i hrabrosti da se njime slui bez tudjeg rukovodjenja. Sapere aude. Imaj hrabrosti da se slui sopstvenim razumom! - to je, dakle, lozinka prosveenosti ( Kant, Imanuel (1724-1804), 1974: 43). U periodu od 1789 do 1848 godine u evropskoj istoriji je usledilo Doba revolucije. NJegov materijalni sadraj su svojim privrednim i dravotvornim delovanjem oblikovali nosioci i naslednici engleske industrijske i francuske politike revolucije (Hobsbanjm, E. 1987).

Tokom produenog perioda idejne pripreme epohe revolucije, teoretiari prirodnog prava i drutvenog ugovora kao to su Hobs (Hobbes Thomas, 1588-1679) i Ruso (Rousseau, Jean-Jaljues, 1712-1778), doli su do racionalistikog i materijalistikog uvida da su istorijski tok dogadjaja, kao i verske i politike ustanove, posledica svakodnevnog delovanja itavih generacija ljudi, a ne delo ni boanskog plana, kao to su to predstavljali teolozi, niti velikih dravnika i vojskovodja, kao to su to predstavljali tzv. dvorski istoriari.

Istorijsko dogadjanje i delatnost politikih ustanova, dakle, nisu tvorevine neke transcendentne instance, nego proizvod medjusobnog delovanja samih ljudi. Ovom uvidu znatno je doprineo italijanski istoriar anbatista Viko, definiui istoriju kao prvu novu nauku u istoimenom delu objavljenom 1725, kao svest oveanstva o svojim sopstvenim delima. Glavno naelo nove nauke je da ovek moze spoznati samo ono to moe sam da napravi (Giambattista Vico, 1668-1744): 1982). Ovako pojmljena nova nauka se pojavila tek nakon to je dogma o boanskom i urodjenom poreklu drutvene nejednakosti odbaena. Filozofi prosvetiteljstva su uvrstili ovaj vaan elemenat modernog pogleda na oveka, drutvo i istoriju, trvdei da sve drutvene nejednakosti imaju drutveno poreklo i da su stoga posledica faktora podredljivih ljudskoj kontroli i izmeni.

Za razliku od teologa koji su zastupali pesimistiko uverenje da se pribliava kraj sve dekadentnijeg sveta ovostranosti, mislioci prosvetiteljstva na poetku modernog doba su optimistiki dokazivali da je sposobnost usavravanja ljudskog razuma neograniena, predvidjajui stalni uspon i napredak ljudske civilizacije. Progres je postao kljuni pojam. Ovaj pojam je trajno obojio pojam razvoja, tako da se oni do danas esto upotrebljavaju kao sinonimi: kretanje uzlaznom, prema napred usmerenom linijom, koja nije delo boanskog Providjenja, ve ljudskog razuma i primene nauke u ljudskim stvarima. Optimistiko shvatanje strukturalnih drutvenih promena ili razvoja kao napretka, temeljilo se na uverenju da e ininjerska primena naunih otkria prirodnih zakona u industriji progresivno proiriti i produbiti ovekovu vladavinu nad okolnom prirodom, kao i da e irenje obrazovanosti i primena naunih saznanja o nepromenljivim zakonima ljudske prirode na tehniko-pravnu reformu drutvenih institucija, obezbediti uveavanje ljudske dobrobiti na ovom svetu, vladavinu razuma, nasuprot vladavini predrasuda i strasti. Vaan instrument i ujedno simbol progresa postao je proizvod primenjene nauke - maina.

Kondorse, jedan od uglednih francuskih prosvetitelja, rezimirao je viziju i zahteve gradjanstva za razumnim novim drutvenim poretkom, u delu Nacrt istorijske slike napretka ljudskog duha. Stanje naune i moralne usavrenosti odnosno ostvarenja humanosti, po Kondorseovom shvatanju nastaje delovanjem osobenog zakona istorijskog usavravanja drutva, utemeljenog u jedinstvenoj ljudskoj prirodi i univerzalnom ljudskom razumu. Odlikuju ga sloboda trgovine, uvodjenje osiguranja za nemone i stare, ukidanje ropstva, neekonomske prinude i line zavisnosti, uklanjanje stalekih privilegija i ekstrema bede i luksuza, izjednaavanje prava ena s pravima mukaraca i opte etiko i laiko obrazovanje (de Condorcet, Marie-Jean-Antoine-Nicolas, (1743-1794), 1966).

Ovaj moderni teorijski pogled na svet i bitne promene u duhu vremena, medjutim, postali su mogui zato to su u praktinom ivotu trgovci, zanatlije, industrijalci, bankari i pripadnici slobodnih profesija u srednjovekovnim zapadnoevropskim gradovima, obezbedili relativnu autonomiju sfere ekonomije gradjanskog drutva, kako u odnosu na teoloku sferu rimokatolike crkve, tako i u odnosu na politiku sferu centralizovane nacionalne drave. Pri kraju osamnaestog veka, sve su vie dolazili u sukob ovo moderno gradjansko drutvo industrije, privatno preduzetnike robne proizvodnje, trine konkurencije i nauke, s jedne strane, te stari ideoloko-politiki reim sve manje legitimnog aristokratskog crkvenog i dravnog autoriteta odnosno nasledjenih statusnih privilegija koje su oni titili, s druge.

Poznati engleski ekonomista Adam Smit (Adam Smith, 1723-1790) je na sledei nain opisao glavne odlike nastajueg drutva u prvoj svesci svojeg glavnog dela Istraivanje prirode i uzroka bogatstva naroda: Kad se podela rada jednom potpuno uvede, ostaje veoma malen deo potreba koje ovek moe podmiriti proizvodom vlastitog rada Na taj nain svaki ovek ivi od zamenjivanja i postaje na neki nain trgovac, a drutvo samo postaje u stvari trgovako drutvo (Smit, A., 1970:71). U skladu sa svojim liberalnim shvatanjima, zalagao se da se uloga drave u trgovakom drutvu svede na ulogu nonog uvara, dok nevidljiva ruka trita omoguava da pojedinci sledei svoje privatne interese, doprinose optem drutvenom dobru. itav vek mladji francuski ekonomista @an-Batist -Leon Sej, mada je bio savremenik pojave i ciklinog ponavljanja sve eih kriza preterane proizvodnje koja ne moe da nadje kupca, nastavio je da propagira apologetsku ideju da je slobodno trite najbolji regulator odnosa u trgovakom drutvu, zato to se svaki proizvod kupuje drugim proizvodom (Say, Jean-Baptiste Leion, (1824-1883), 1817, t.II, 438), odnosno svaka proizvodnja roba istovremeno predstavlja i potronju odnosno potranju drugih roba.

Mada kritiar politike ekonomije, posebno njenih apologetskih predstavnika, nemaki teoretiar Karl Marks, opisao je buroasko drutvo poput engleskih i francuskih ekonomista XVIII veka kao oblik saobraanja privatnih vlasnika roba posredovan tritem. Buroaski nain drutvenog odnoenja je po Marksu nastao pod uticajem kumulativnog razvoja materijalnih i duhovnih proizvodnih snaga drutveno podeljenog rada u krilu feudalnog drutva. Ovako narasle proizvodne snage su po njemu dole u sukob sa zateenim odnosima naturalne proizvodnje za lokalnu potronju, koji su postali preuski za njihov dalji razvoj. U poznatom Predgovoru za Prilog kritici politike ekonomije, Marks je celokupnost ivotnih odnosa lino slobodnih privatnih vlasnika roba, zajedno sa odgovarajuim proizvodnim snagama gradjanskog drutva, metaforiki predstavio kao materijalnu osnovu istorije, tlo na kojem se izdiu oblici dravne pravno politike i raznolike idejne nadgradnje. Ova materijalna baza naina proizvodnje ivota ljudi u gradjanskom drutvu, odredjuje njihov nain miljenja (Marx, K. (1818-1883), Engels, F, 1979: t. 20, 332).

Pola veka nakon politike revolucije u Francuskoj i pod uticajem revolucionarne radikalizacije radnikog pokreta 1848, Marks je ukazao na klasnu osnovu suprotstavljenosti opteg i privatnog interesa u buroaskom drutvu. Primenjujui istorijski i materijalistiki preobraeni dijalektiki pristup istraivanju gradjanskog drutva svojeg sunarodnika filozofa Hegela (Hegel, Georg NJilhelm Friedrich, 1770-1831), pokazao je da u okviru buroaskog drutva obogaenje jednog njegovog dela poiva na osiromaenju, izrabljivanju i potinjavanju drugog njegovog dela. Uveren da e potencijalno neogranien porast materijalne proizvodne snage i produktivnosti rada, ponovo doi u protivrenost sa odnosima privatnog prisvajanja profita, oekivao je da e kroz revolucionarnu klasnu borbu samoorganizovanog i samosvesnog proletarijata protiv buroazije, buroasko drutvo smeniti ljudsko drutvo ili podrutvljeno oveanstvo slobodno udruenih proizvodjaa. Oekivao je da e u njemu zajedno sa otudjenim, klasno podeljenim radom, odumreti i formalna optost gradjanskog drutva oliena u dravi, koja u uslovima privatnog vlasnitva zapravo zastupa posebne interese kapitalista. U ljudskom drutvu, uslov slobode svakog pojedinca, bie uslov slobode za sve.

U neto izmenjenom obliku i danas se suprotstavljaju neo-liberalno, odnosno konzervativno, reformistiko i radikalno tumaenje drutvenog sadraja odnosa gradjanskog drutva i implicitnih ili eksplicitnih preporuka za njihovo ouvanje, unutarsistemsko menjanje ili korenito preoblikovanje, kao predmeta sociologije. Razni sociolozi kao njihovi zagovornici se bore da njihova interpretacija prevlada, svesni da vladajui oblici politike organizacije drutva ne poivaju samo na prinudi dravnih fizikih aparata kao to su vojska i policija, nego i na legitimaciji, dobrovoljnoj saglasnosti mase ljudi sa vladajuim poretkom drutvenih odnosa zbog uverenosti u njihovu valjanost ili barem zbog preutne saglasnosti i rezigniranosti na potinjavanje njima.

Odnos sfere drutva, crkve i nacionalne draveZa bolje razumevanje istorijskih okolnosti u kojima su istovremeno nastajali sociologija kao nauka i drutvo kao njen predmet, vano je uoiti redosled sukoba izmedju gradjanskog drutva u usponu, s jedne strane, te crkvene i dravne vlasti, ili sistemom ideja opravdane moi upravnih grupa da nameu svoju volju izvriocima zapovesti (NJeber, Max, 1964: 253-4) odnosno posednikih klasa da potine svojim interesima klase liene svojine nad sredstvima za proizvodnju (Marx, K., Engels, F, 1968-1979: t.7, 384), s druge.

Funkcioneri dravnog birokratskog aparata na elu sa apsolutnim monarhom, predstavljali su saveznika mladog gradjanstva u borbi protiv ne samo lokalne vlasti feudalnog plemstva, nego i protiv nadnacionalne vlasti papstva, u kljunom formativnom periodu gradjanskog drutva. Jaanje visoko centralizovanih nacionalnih dravnih fizikih i ideolokih aparata nakon verskih ratova u Zapadnoj Evropi, omoguavalo je intelektualnom delu gradjanstva da objedini svoje duhovne snage u borbi protiv sputavajue teoloke dogme katolike crkve kao najkrupnijeg feudalca. S pribliavanjem francuske politike revolucije, pribliavalo se i razreenje epistemolokog sukoba, zapoetog jo u vreme renesanse, izmedju zastupnika teolokog metoda otkrivanja istine na osnovu verovanja, te racionalnog naunog metoda saznavanja istine na osnovu posmatranja i eksperimenta. Ovo razreenje je doprinelo razvoju verske tolerancije, irenju sekularnog pogleda na svet i oslobadjanju ovostranog sveta materijalnih interesa gradjanskog drutva od do tada neprikosnovene dominacije transcendentalnog sveta teologije. Vaan uslov ovog oslobadjanja je na kulturnom i psiholokom planu bilo naputanje prezrivog odnosa prema profanom radu i prestanak zabrane sticanja bogatstva na osnovu zelenaenja. Novane transakcije je trebalo ne samo dozvoliti ak i nekim verskim redovima, nego ih predstaviti kao bogougodnu delatnost poput svake druge kojom se obdelava ovaj svet u slavu boga.

Sfera gradjanskog drutva i robnonovane proizvodnje i razmene, poto se oslobodila dominacije svetenstva, zemljoposednike aristokratije i stega teoloke sfere, uskoro je prela iz latentnog u otvoreni sukob sa prvobitnim saveznikom, dravnom birokratijom i politikom sferom hijerarhijskih odnosa naredjivanja centralizovane dravne vlasti.

Bez obzira na postojanje razliitih, ak suprotnih shvatanja liberalnih ili komunistikih sledbenika teoretiara prirodnog prava i drutvenog ugovora o ljudskoj prirodi (egoistikoj ili altruistikoj), o oblicima izlaska iz prirodnog stanja i uspostavljanju drutvenog poretka, odnosno o mehanizmima (autokratskim ili demokratskim) uskladjivanja pojedinanih i optih interesa u okviru legitimne suverene vlasti, svim ovim shvatanjima je zajedniko vie ili manje jasno razlikovanje izmedju gradjanskog drutva i politike drave. Ovo razlikovanje nije bilo poznato u antikom svetu polisa, grkih gradova-drava, usled isprepletenosti drutvenih, privrednih, politikih, i kulturnih aktivnosti od nivoa porodinog domainstva kao osnovne jedinice tadanjeg drutva, do nivoa saveza gradova-drava. Upravo ova neizdiferenciranost drutvene, privredne, politike i kulturne sfere u antiko doba, objanjava zato savremeni drutveni naunici svi mogu da pronadju po neto iz svoje discipline u Aristotelovoj Politici. Iz istog razloga Aristotelova definicija oveka, (((( (((((((((, moe da se prevede i kao politika ivotinja to jest dravotvorno bie, i kao drutveno bie. (Aristotel, 1960: 1253 a). Upravo je proces diferencijacija i autonomizacije raznih sfera drutvenog ivota, podstaknut razvojem drutvene podele rada i promenom oblika dominantnog svojinskog odnosa tokom poznog feudalizma, najavio radjanje novog, modernog tipa drutva, industrijske civilizacije.

Postepeno je sazrevala svest delova gradjanskog treeg stalea o istorijskoj krizi i sukobu izmedju organizacije modernog industrijskog drutva i tradicionalnog dravno politikog reima nasledjenog iz doba preovladjujue poljoprivredne civilizacije. Apsolutistika monarhija je postala simbol starog poretka potroakih privilegija krupnih zemljoposednika i kraljevske svite, koji parazitski pritiskuju proizvodni svet industrijalaca, naunika, ininjera, i razmenski svet trgovaca i bankara. Stari poredak je sruen kako bi mogao da se izgradi nov, u kojem je nosilac suvereniteta gradjanstvo, a ne monarh uvren na vlasti transcendentalnim verskim autoritetom. Sitno i srednje gradjanstvo poslovnih ljudi se suprotstavilo arbitrarnosti administrativnih odluka brojnih pravnika i javnih slubenika u parazitskoj dravnoj upravi o cenama, porezima i carinama. One su njima onemoguavale dugoronu proraunljivost poslovanja, dok su monopolistiko korporativistiki privredni sistem uvrivale. U okviru takvog sistema odluivanja, cehovska pravila su sputavala prelazak iz jedne u drugu oblast privredjivanja koja donosi veu dobit, u novom kapitalistikom duhu neogranienog zaradjivanja.

Nakon prvih nada ali i razoarenja koje je izazvala Velika revolucija, Sen-Simon je rezimirao utopijsko reformistiku verziju zahteva jednog dela biveg treeg stalea u poznatom sloganu da delatnost upravljanja stvarima treba da potisne delatnost vladanja ljudima. Zalagao se za to da diplomate, pravnike, parlamentarce i dravne savetnike, koji su nasledili plemstvo u parazitskom politikom upravljanju javnim poslovima, na vlasti u drutvu zamene umetnici, naunici, industrijalci, proizvodjai i organizatori proizvodnje (de Saint-Simon, Claude-Henri, (1760-1825) 1979: 145-161, 257-275).

Ovakvi zahtevi su oznaili vrhunac novovekovnog ciklusa preobrtanja odnosa izmedju drutvenog poretka poietiko-tehnike proizvodnje i politikog poretka praktinog odluivanja: tendenciju da drutveni poredak bude podveden pod politiki poredak, smenila je tendencija da politiki poredak bude podveden pod gradjanski poredak trine razmene privatnih vlasnika roba, kao iz njega izvedene i od njega zavisne institucionalne sfere. Pod snanim utiskom radikalnih drutvenih promena pokrenutih Velikom revolucijom, pretee sociologije su ustoliile shvatanje politike i teoloke sfere kao proizvoda evolucije drutva koje samo sebe proizvodi.

Moemo zakljuiti da je nova nauka o drutvu mogla da nastane samo u onom istom procesu u kojem je gradjansko drutvo, kroz sukob sa starim teoloko - politikim poretkom, a zatim i unutar sebe samog, postalo svesno vlastite sposobnosti da se samo materijalno i duhovno proizvodi i preobraava, bez meta-socijalnih garanata drutvenog poretka. Savremeni francuski sociolog Alen Turen rezimira ovu ideju na sledei nain: Sociologija se pojavljuje onda kada se celina kulturnih orijentacija - putem kojih odredjeni kolektiv oblikuje svoje odnose sa okolinom - vie ne shvata kao izraz optih naela, ili, suprotno tome, izuzetnih dogadjaja, ve kao rad drutva na sebi samom (Turen, A. (1925- ) 1983: 78).

Institucionalizacija sociologije i promene odnosa

gradjanskog drutva i nacionalne dravePrimarna preokupacija klasika sociologije bila je institucionalizacija i profesionalizacija ove nove naune discipline u drutvima u kojima su iveli. Temeljnim metodolokim problemima su se bavili oslanjajui se na odgovarajue nacionalne tradicije filozofskog miljenja i dalje razvijajui prepoznatljive nacionalne socioloke kole. Pojavila su se i nastojanja da se ostvari sinteza izmedju nemake idealistike i britanske empiristike epistemoloke tradicije.

Ova osnovna preokupacija ustanovljivanjem sociologije kao priznate akademske discipline u sistemu nauka, bila je kod klasika tesno povezana s njihovim utemeljivanjem shvatanja o normalnosti politiko-pravnog organizovanja pripadnika odgovarajuih globalnih drutava u nacionalne drave. U skladu s ovom svojom dvostrukom utemeljivakom ulogom, klasici su pridavali veliki znaaj ulozi sociologije u reprodukciji duhovnih uslova za opstanak jedinstvenog identiteta domovine. Osnovni mehanizam ove reprodukcije su videli, kao to je to najdetaljnije izloio Emil Dirkem (Durkheim, Emile (1858-1915), u institucionalizaciji globalne difuzije odgovarajuih homogenizujuih vrednosti nacionalnog drutva u svesti svih gradjana, tokom procesa sekundarne socijalizacije u okviru obaveznog, javnog, laikog i dravnom monopolisanju nastave podvrgnutom sistemu obrazovanja (Dirkem, Emil , b.g.:48-50). Globalno drutvo je, drugim reima, shvaeno kao relativno samodovoljan i samoreprodukujui kolektivni sistem institucionalizovanih normi koje orijentiu odredjeni tip interakcija drutvenih aktera koji ive zajedno u okviru istog drutvenog prostora strukturisanog u poredak. Taj istovremeno izdiferenciran i integrisan drutveni, privredni, politiki, tehniki, moralni i kulturni zajedniki prostor je omedjen internacionalno priznatim nacionalnim granicama.

Novi period u razvoju sociologije s obzirom na to kako su sociolozi teorijski i praktino propraali realne drutvene procese i projekte menjanja drutvenih odnosa, nastao je u vreme velike ekonomske krize depresije krajem 1920tih godina. Ona je dovela u pitanje samoreproduktivnu sposobnost globalnih drutava organizovanih u nacionalne drave. Kriza se akutno manifestovala, kao to je to u relativno pravilnim razmacima bio sluaj od daleke 1825 godine, u obliku hiperprodukcije roba koje ne mogu da na tritu pronadju plateno sposobnu tranju. Izbacila je sa posla na ulice milione radnika i slubenika. Usledio je Drugi svetski rat kao drastino izvan trino sredstvo za preraspodelu sfera uticaja i unitavanje suvinih faktora poizvodnje, kako bi ponovo bili stvoreni uslovi za profitabilno investiranje kapitala (Vratua(-unji), Vera, 1993).

U cilju izbegavanja socijalne revolucije osiromaenog stanovnitva Zapadne i June Evrope i SAD i njegove mobilizacije u hladnom ratu protiv komunistike opasnosti sa Istoka i iz tzv Treeg sveta bivih kolonija, deo ideolokih predstavnika krupnog kapitala je sproveo ekonomsku reformu nazvanu po imenu njenog idejnog tvorca Kejnzijanska revolucija. Jezgro ove ekonomske reforme ine antirecesione mere poput podsticanja agregatne potranje putem javnih investicija i socijalnih davanja finansiranih iz buxeta tzv. drave blagostanja (Keynes, John, Maynard, (1883-1946)1956).

Nakon Drugog svetskog rata dolo je do stabilizacije vladavine drutvenih nosilaca dravno-monopolsko kapitalistike i proto socijalistike varijante industrijskog oblika drutvenosti. Ovo je uslovilo potiskivanje dijahronijske perspektive klasika, sinhronijskom perspektivom veine pripadnika nove generacije sociologa. Zaokupljenost opisima statinog preseka trenutnog stanja u nekoj zasebnoj sferi drutvenog ivota, nabrajanjem uslova strukturalne ravnotee i glatkog funkcionisanja drutvenih sistema, uticala je da preovlada integrativna funkcija opte nauke o drutvu. Naruioci empirijskih istraivanja bili su zainteresovani za praktinu primenu njenih tehnika u predvidjanju odnosno kontrolisanju izbora potroaa i biraa. Robert King Merton je u ovakvoj situaciji nastojao da izbegne kako ateorijski empirizam anketnih istraivanja, tako i spekulativnost Velike Teorije, ukljuujui univerzalno funkcionalistiku optu teoriju drutvenog sistema i delanja Talkota Parsonsa (Parsons, Talkot, 1902-1979, 1937). Merton se zalagao za teoriju srednjeg obima koja dozvoljava da pojedini delovi drutvenog sistema mogu da pored doprinosa opstanku celine, takodje budu i disfunkcionalni ili ne funkcionalni u tom pogledu (Merton, R, 1967).

U okolnostima tzv. hladnog rata sa povremenim izbijanjem regionalnih oruanih sukoba kao zamene za direktan sukob izmedju dve nuklearne supersile, kulminirao je proces ponovnog podredjivanja sfere gradjanskog drutva sferi politike drave definisane nacionalnim granicama. Pod pritiskom sveprisutne dravne intervencije u tokove na nacionalnim tritima kapitala, roba i rada, po miljenju nekih sociologa zapretila je opasnost od ukidanja ili barem znatnog slabljenja sposobnosti autonomnog rada drutva na sebi samom. Drava je postala istovremeni garant ouvanja dominantnih drutvenih odnosa ali i glavni nosilac nacionalnih strategija privrednog razvoja. Vladajue politike elite su putem kontrole sistema masovnog kolstva i informacionih medija, mobilisale i ideoloki manipulisale amorfnim i inertnim masama poslunih podanika. U takvim okolnostima politika nauka je potisnula sociologiju kao nauku o klasnim akterima koji su u okviru drutvenih pokreta angaovani u medjusobnim borbama za drutveno rukovodjenje celinom polja istoriciteta zajednikih kulturnih orijentacija ponaanja, osporavajui trenutni poredak vladavine u okviru date nacionalne drave. Turen stoga na dramatian nain govori o smrti sociologije koju dovodi u vezu s krajem drutva (Turain, A., 1983: 88-104).

Proces dekolonizacije i talas antikolonijalnih, revolucionarnih i nacionalnih pokreta u zemljama tzv. Treeg sveta, onemoguavao je trajnu stabilizaciju kako drutvenog poretka tako i interesovanja drutvenih naunika za probleme drutvene statike, nameui obnavljanje interesovanja za sloenu i obuhvatnu problematiku drutvenog razvoja. Uprkos pojave suprotstavljenih interpretacija uzroka (ne)razvijenosti i tome odgovarajuih suprotnih preporuka relevantnim drutvenim snagama o poeljnom smeru drutvenog delovanja (Vratua(-unji,) V., 1983, 158-184), zajedniku odliku teorijskih i metodolokih ideja najznaajnijih teoretiara drutva u drugoj polovini XX veka ponovo predstavlja pokuaj sintetikog racionalnog osmiljavanja drutvenog procesa restrukturisanja oveanstva.

Od kraja ezdesetih godina dvadesetog veka iznova je dolo do iscrpljivanja impulsa koje je privrednom rastu bilo pruilo ratno razaranje suvinih privrednih kapaciteta i ljudi. Sve izraenije se manifestovala ekonomska kriza istovremene inflacije i stagnacije, propraena porastom nezaposlenosti i fiskalnom krizom intervencionistike drave. U ovim okolnostima je zapoeo novi obrat u odnosu izmedju gradjanskog ili trgovakog drutva i nacionalne drave.

Krizu drave blagostanja su primetili i sociolozi naklonjeni kejnzijanskoj revoluciji poput Jirgena Habermasa. On je kritikovao ekstenzivnu dravnu intervenciju zbog izazivanja kolonizacije tzv. sveta ivota gradjanskog drutva. Intervencionistika dravna regulacija ekonomije, neophodna za podravanje ekonomskog rasta i izbegavanje socijalne revolucije, istovremeno izaziva krizu racionalnosti. Preoptereena drava nije sposobna da zadovolji suprotne zahteve koje joj postavljaju socijalno ugroeni i kapitalisti, izazivajui nezadovoljstvo prvih zbog neispunjenih oekivanja koja je svojim intervencionizmom sama podstakla kod svojih klijenata, a kod drugih zbog visokih poreza koji umanjuju njihove profite. Ukratko, drava je u istom procesu irenja sopstvene kontrole i spreavanja ekonomske krize, dovela u pitanje vlastitu legitimnost (Habermas, J., (1929 - ), 1973).

Neoliberalni ekonomisti poput Miltona Fridmana su u duhu vlastite interpretacije klasine liberalne ekonomske teorije zapoeli monetaristiku kontrarevoluciju zahtevajui ukidanje dravne regulacije finansijskih tokova (Friedman, M., 1976). Potpuno slobodno delovanje nevidljive ruke zakona ponude i potranje kroz trinu konkurenciju, trebalo je da obezbedi opstanak najsposobnijih za prilagodjavanje promenama u okruenju i najracionalniju i najekfikasniju alokaciju retkih faktora proizvodnje, prirodnih, ljudskih i finansijskih. Dolo je do obnove Spenserovog socijal-darvinistikog uenja o odranju najsposobnijih (Spencer, H., (1820-1903)1891:438). Ono je podrazumevalo istrebljenje neuspenih jedinki i podvrgavanje preostalih disciplinujuem iskustvu slobodne konkurencije, kao uslovu marljivog rada i uspostavljanja makroekonomske ravnotee. Svaka intervencija u ovaj prirodan proces selekcije u obliku pomoi siromanima i smanjivanja prirodne nejednakosti, remeti po miljenju neo-darvinistikih neo-liberala ravnoteu i koi progresivnu evoluciju najsposobnijih i drutva kao celine. Tako je Nelson Rockefeller, naslednik velikog naftnog i bankarskog bogatstva u govoru odraanom u Dalasu 1975 godine u svojstvu tadanjeg potpredsednika SAD upozorio: Jedan od problema ove nae zemlje jest postojanje judeokranskog nasledja koje nalae da se pomogne onima koji se nadju u nudi. Kad se to udrui sa stanovitim politikim instinktima, dogodi se ponekad da neki ljudi obeaju vie nego to mogu doista dati. (Navedeno prema Galbraith, J.K., 1977:52)

Zagovornici neoliberalizma su dovrili ostvarivanje hegemonije na teorijskom i praktino-politikom planu krajem osamdesetih i poetkom devedesetih godina. Ovaj period su obeleila dva prelomna istorijska dogadjaja. Prvi je raspad Saveza sovjetskih socijalistikih republika i politiko-ekonomsko-vojnog bloka zemalja realnog socijalizma na istoku Evrope, a drugi, ponovno ujedinjenje Nemake i ekspanzija suparnikog vojnog saveza industrijski najrazvijenijih kapitalistikih zemalja zapadne Evrope i Amerike (NATO), s druge.

Omiljeni refren neo-liberalnih ekonomista i neo-darvinistikih politiara i sociologa je da racionalnost i efikasnost konkurencije pojedinaca, korporacija, nacija i regiona na slobodnom tritu i predstavnika izborna demokratija nemaju alternative. On je filozofski uoblien u novu verziju teze ideolokih predstavnika nove frakcije vladajue klase koja se uspinje na vlast, buroazije transnacionalnog korporacijskog i finansijkog kapitala, da je ljudsko drutvo dostiglo vrhunac svojeg razvoja i da je doao Kraj istorije (Fukuyama, F., 1990). Usvajanje ovog refrena kao samorazumljive neminovnosti je rezultat viegodinjeg rada ideolokih predstavnika transnacionalnog krupnog i finansijskog kapitala na promociji i simbolikom usadjivanju neoliberalnog pogleda na svet kao dominantnog. Transnacionalni kapital je obezbedio svoj uticaj na rad strunih asopisa, udruenja, istraivakih instituta, i glavnih masovnih medija za oblikovanje javnog mnenja, posredstvom vie ili manje otvorenog uslovljavanja njihovog finansiranja.

Ideoloki predstavnici frakcije buroazije trenutno u defanzivi, a posebno anti-kapitalistiki orijentisanih novih drutvenih pokreta, istiu znaaj idejne borbe protiv kulturne hegemonije neo-liberalne ideologije u cilju promene opte ideoloke klime. Po njima je neophodno da se delegitimie ova ideologija i oslobode umovi ljudi od pasivnog prihvatanja njenih kvantitativnih pretpostavki ekonomskog rasta. Vaan segment ove borbe je razotkrivanje zloupotrebe eufemistikog renika za prikrivanje pogubnih drutvenih posledica uveavanja konkurentske sposobnosti kroz racionalizaciju, deregulaciju, fleksibilizaciju. Glavni pravac idejne kontraofanzive savremeni sociolog Pjer Burdije (Bourdieu, Pierre, (1930 - ) vidi u razotkrivanju mehanizama proizvodnje i nametanja neoliberalne dogme. Empirijsko ukazivanje na visoku drutvenu cenu primene neoliberalne dogme u vidu porasta socijalne nejednakosti, bede, patnje i patologije, s jedne strane, i koncentracije finansijskog i kulturnog kapitala i fizike sile, sa antidemokratskim posledicama komercijalizacije sfere kulture, obrazovanja i nauke, militarizacije i policizacije dravnog aparata i njegovog otimanja od drutvene kontrole, s druge, treba da pozove na uzbunu. Neophodno je da se u glavama ljudi uzdrma indukovana vera u prirodnost i neminovnost trine regulacije drutvenih odnosa, ali i zastraenost od gubitka posla. Konzervativnoj restauraciji divlje akumulacije kapitala i neogranienog izrabljivanja, pod medijskim platem racionalnog i naunog poveavanja konkurentske sposobnosti na globalnom tritu na kojem imaju prednost kompanije sa jeftinijom radnom snagom bez sindikalne i socijalne zatite, treba suprotstaviti obnavljanje i dalji razvoj progresivne tradicije radnikih borbi za socijalna prava. Ova tradicija sadri elemente alternativne vizije organizacije drutvenih odnosa i kriterijuma racionalnosti, koji univerzalnom pravu na rad i socijalnu sigurnost daju prvenstvo u odnosu na privatnu dobit jaeg.

Treba podsetiti da ak i prema ekonomskoj logici pravilno shvaenog interesa nije ekonomino da se poveava nesigurnost u drutvu. Efikasnost ne treba da se svodi na kratkoronu finansijsku rentabilnost manjine privatnih vlasnika, nego da se sagleda u irem okviru ekonomije sree koja uzima u obzir ne samo individualne i materijalne dobiti, nego i one kolektivne, simbolike, kao to su oseanje sigurnosti. ansa da se za ovu antikapitalistiku razvojnu strategiju pridobiju ak i delovi buroaske klase, vidi se u njihovom uvidjanju da je nasilna integracija drutva dugorono skupa (Burdije, Pjer:1999).Sociologija i globalno drutvoRazdoblje neoliberalizma na kraju XX i poetkom XXI veka se razlikuje od klasine epohe liberalizma po izriitom dovodjenju u pitanje osamaestovekovnog i devetnaestovekovnog uglavnom preutnog poistoveivanja globalnog drutva proizvodnje i trgovine sposobnog za relativno samostalno zadovoljavanje vlastitih potreba, sa suverenom nacionalnom dravom. Aktualni drutveni nosioci vlasti u okviru nacionalnih drava su postali meta istovremenih pritisaka suprotnih smerova da napuste odbranu suvereniteta u postojeim granicama. Zahtevi sastavnih manjih drutvenih grupa za kulturnom, politikom, ekonomskom i na kraju teritorijalnom autonomijom, usmereni su na dezintegraciju postojeih nacionalnih drava na vie sitnijih nacionalnih drava. Nasuprot njima, zahtevi predstavnika jednog dela kapitala za uspostavljanjem svetske drave, s jedne strane, i jednog dela rada za uspostavljanjem podrutveljenog oveanstva, s druge, usmereni su na prenoenje suverenih prava na transnacionalne integracije svetskih razmera.

Na aktualnu renesansu ovih suprotstavljenih zahteva uticalo je produbljivanje temeljne unutranje protivrenosti drutvenog procesa akumulacije kapitala u svetskim razmerama u uslovima savremene informatike tehnologije: potencijalno neogranieni razvoj drutvene proizvodne snage rada, s jedne strane, i nedostatak prilika za unosne investicije odnosno plateno sposobne potranje za proizvedenim robama, u uslovima privatnim profitom vlasnika i menaxera transnacionalnih kompanija motivisane stalne potrage za to jeftinijim izvorima sirovina, radne snage, trita i smetlita za svoju proizvodnju, s druge. Upravo ove protivrenosti kapitalistikog naina globalizacije procesa reprodukcije drutvenog ivota, objanjavaju pojavu suprotstavljenih zahteva i strategija daljeg razvoja drutva u lokalnim, nacionalnim, regionalnim i svetskim razmerama.

Ideoloki predstavnici transnacionalnog kapitala organizovanog u svetske finansijske institucije kao to su Medjunarodni monetarni Fond, Svetska banka za razvoj i i nastajui Medjunarodni ugovor o investicijama, promoviu vrline irenja slobodnog trita preko medjudravnih granica. Izdavanje novih kredita transnacionalni kapital uslovljava sprovodjenjem neoliberalnog programa strukturalnog prilagodjavanja. NJegovu okosnicu predstavlja ubrzana (re)privatizacija prirodnih monopola i javnog sektora privrede u proklamovanom cilju poveanja konkurentne sposobnosti na svetskom tritu. Zahteva se otvaranje nacionalnih privreda kako na (bivem) realno-socijalistikom Istoku, tako i na realno-kapitalistikom Zapadu i Jugu.

Ideoloki predstavnici dela nacionalnog kapitala ali i rada, naprotiv, pozivaju na suprotstavljanje nasilnom procesu privatizacije i otvaranja nacionalnih granica. Oni istiu da je nakon kratkotrajnog perioda u kojem se pojavilo mnotvo sitnih akcionara, dolo do koncentracije deonica u malo ruku domaih upravljaa krupnim investicionim fondovima, i pre svega stranih investitora. Umesto do obeavanog popravljanja kvaliteta i efikasnosti proizvodnje roba i usluga privatizovanih preduzea, dolo je naprotiv do njihovog opadanje usled zatvaranja brojnih domaih kapaciteta da ne bi predstavljali konkurenciju uvozu, kao i do znatnog poveanja njihovih cena, radi veeg profita novih vlasnika. Rezultat decenija rada miliona ljudi je prisvojila neznatna manjina krupnih kapitalista, najee tzv. odsutnih vlasnika sa seditem u inostranstvu. Umesto dugoronog investiranja u proizvodnju i nova radna mesta, oni jure za brzom dobiti u kratkoronim finansijskim spekulativnim transakcijama na medjunarodnim berzama vrednosnih papira i tritima deviza. Ovako nametnuti nepovoljni uslovi uea nacionalnog kapitala i rada na svetskom tritu pod kontrolom transnacionalnog kapitala, izazivaju zaostajanje i unitenje zateene domae proizvodnje za domae potrebe, i porast nezaposlenosti, nejednakosti, siromatva, smrtnosti i zagadjenja prirodnog okruenja.

Nouem omski (Chomsky, Noam, 1928 - ) tako pokazuje da transnacionalni kapital skoncentrisan u snanim dravama poput SAD, namee nezatienom nacionalnom kapitalu slabih drava neoliberalnu doktrinu i ekonomsku politiku potpunog otvaranja nacionalnog trita stranoj konkurenciji, eliminisanja javnog sektora privrede i socijalnih davanja. Pri tome su vlasnici i menaxeri oligoposlkog transnacionalnog kapitala prethodno obezbedili vojne i mirnodopske naruxbine, subvencije, oslobadjanje od poreza, zatitu od strane konkurencije, osvajanje tudjih trita, niske cene stratekih sirovina, monopolske cene vlastitih preradjevina i repatrijaciju profita, uz pomo intervencije aparata vlastitih snanih nacionalnih drava. NJihov buxet se popunjava kroz regresivno oporezivanje mase gradjana i konkurentskog sektora nacionalne privrede. Time glavni promoteri neo-liberalizma sami radikalno kre neoliberalnu doktrinu o vrlinama konkurencije, u korist oligopolistikih saveza, merkantilnog korporativizma i dravne regulacije trita u vlastitom interesu. Transnacionalni kapital skoncentrisan u SAD prilikom preteranog vlastitog zaduivanja koristi okolnost da dolar kao nacionalna valuta SAD, vri ulogu svetske rezervne valute jo od ukidanja zlatnog standarda. To mu omoguava da diktira interesne stope i investicionu politiku u svetskim razmerama. On kontrolie domae i strane dravne vlasti, uplaujui 9/10 doprinosa politikim partijama i tako kupujui izbore (omski, Noam:, 1999:10, 20-47).

Pomenuti francuski sociolog Burdije smatra da je narodima potinjenima dominaciji transnacionalnog kapitala u interesu da brane nacionalnu dravu, posebno njenu univerzalnu socijalnu funkciju, od napada spoljnjih finansijskih snaga najbogatijih drava i njihovih domaih saveznika. U sluaju stvaranja nadnacionalne drave, po njegovom miljenju potrebno je da se insistira da ona razvije socijalnu dimenziju institucija udruenih zemalja i sprei regresiju socijalnih tekovina. Za to je neophodno da i sindikalne institucije deluju na nadnacionalnom nivou (Burdije, Pjer,1999:47).

Otpor globalnoj dominaciji uskih interesa vlasnika i menaxera transnacionalnih kompanija i finansijske oligarhije, poinje da dobija sve organizovaniji karakter drutvenog pokreta i u transnacionalnim razmerama. Ovaj otpor predstavlja mogui konstruktivan odgovor na ubrzano prerastanje finansijske krize u hiperinflaciju i depresiju globalnih razmera, nakon tri decenije spekulativnog fluktuiranja razmenskih kurseva nacionalnih moneta i kamata, kao i naduvavanja nominalne vrednosti vrednosnih papira i njihovih derivata na berzama, koje nekoliko puta premauje vrednost realno proizvedenih i razmenjenih roba i usluga. Pred tim pokretom je istorijski zadatak da prevazidje atomizaciju i medjusobno suprotstavljanje neposrednih proizvodjaa koji su geografski koncentrisani u regionima sa institucionalno nejednakim nivoom prosenih najamnina. U suprotnom, raste verovatnoa destruktivnog odgovora na na lanane efekte globalne finansijske krize, visoke stope nezaposlenosti i siromatva, u obliku dalje militarizacije i populistike nacional-socijalizacije u samom centru svetskog kapitalistikog sistema. (za SAD up. program konzervativne reforme Brooks, David: 2001),.

ansu izbegavanja katastrofalnog svetsko ratnog razreenje globalne krize akumulacije kapitala uveava nastajanje obrisa medjunarodnog politikog udruivanja i delovanja raznolikih drutvenih grupa zainteresovanih za nekapitalistiku viziju globalizacije posredstvom demokratskog uea ogromne veine gradjana u donoenju stratekih odluka o javnim problemima reprodukcije svetskog drutva. Jedan od njih je rastua mrea udruenja za akciju uvodjenja poreza Tobin za pomo gradjanima (ATTAC) inicirana u Francuskoj. lanice ove mree se zajedno sa irokom lepezom udruenja gradjana, od sindikata radnika, seljaka, transporta, obrazovanja, zdravstva, strunjaka, nezaposlenih do grupa za medjunarodnu solidarnost, pravo stanovanja i kontracepciju, zalau za solidarno reavanje problema gladi i siromatva u svim zemljama sveta. Preuzeli su ideju ekonomiste Nobelovca Xejmsa Tobina o oporezivanju spekulativnih finansijskih transakcija. Oni ukazuju da bi taksa od samo 0.05% na ove transakcije transnacionalnih korporacija i institucionalnih finansijera, donele 100 milijardi US$ godinje. Ova sredstva bi mogla da budu upotrebljena za organizovanu i jedinstvenu borbu protiv siromatva, gladi, za unapredjivanje kolstva i zdravstva u siromanim zemljama ali i marginalizovanim regionima bogatih zemalja. Time bi se omoguilo da ogromna veina gradjana stekne mo da demokratski i pravedno odluuje o javnim pitanjima drutvenog ivota.

Poput slinih ranijih projekata egalitarnije raspodele dobiti u drutvu, i aktualni projekat koji proiruje granice drutva na itavo oveanstvo, sadri unutranju granicu vlastitog ostvarivanja. Tu granicu predstavlja opet logika akumulacije profita, ona ista koja uopte stvara probleme koje bi trebalo da budu reeni oporezivanjem tog istog profita. Radikalniji projekat poboljanja ivotnog standarda proizvodjakih masa putem njihovog slobodnog udruivanja u cilju neposrednog preuzimanja samoupravne kontrole nad drutvenim i politikim odlukama o celokupnom procesu reprodukcije, potisnut je. Glavni razlog za ovo potiskivanje je deformacija i diskreditacija ovog projekta prilikom pokuaja njegovog ostvarivanja prvo u jednoj zemlji ili drutvu organizovanom u vienacionalnu dravu poetkom XX veka.

Drutvena uslovljenost i izbor sociologaOvaj pokuaj odredjenja pojma sociologije na osnovu dopunjavanja etimolokog pristupa genetiko-strukturalnim, moda nije uspeo da na iscrpan nain odgovori na permanentno otvoreno pitanje-izazov svakom sociologu ta je sociologija?. On je, medjutim, potvrdio opravdanost polazne pretpostavke da je odgovor na ovo pitanje, kao i svako drugo saznanje, istorijski uslovljeno, zavisno od dostignutog stupnja razvoja i strukture drutvenog konteksta u kojem se i o kojem se saznanje saznavatelja drutva oblikuje pod uticajem drutvenih faktora.

Za razliku od relativno rasprostranjene saglasnosti o postojanju drutvene uslovljenosti saznanja o drutvu, daleko je manje saglasnosti o tome da li sociologija sociolokog saznanja moe da objasni i razume zato se konkretni sociolog opredeljuje da svoje struno znanje stavi u slubu legitimacije dominantnih buroaskih odnosa u drutvu i teodiceje navodno zasluenih povlastica kompetentnih vladajuih klasa, s jedne strane, odnosno u slubu kritike i revolucionarnog preobraavanja kapitalistikih odnosa u svetskim razmerama u interesu podredjenih klasa i univerzalne emancipacije oveanstva od klasne podele rada i outdjenog rada, s druge. Relativno dobra plaenost prvog izbora kolaboracije, kao i visok rizik suprotstavljanja posednicima drutvene moi koje podrazumeva drugi izbor, ne predstavljaju dovoljno objanjenje. Genetiko-strukturalni pristup objanjenju ovde mora da dopuni hermeneutiki pristup tumaenju znaenja jednog ili drugog izbora za konkretnu linost pojedinog sociologa, koja, da bi se uopte oformila, prolazi ne samo kroz proces socijalizacije i prilagodjavanja na zateene drutvene odnose, nego i individuacije, ili pobune protiv zateenih autoriteta koji se nameu kao veni.

Reference:

Aristotel, 1960: Politika, Kultura, Beograd

ATTAC: http://attac.org/attacinfoen/Bailly, A., 1950: Dictionnaire Grec - Franais, Librarie Hachette, Paris

de Condorcet, A.N., 1966: Esquise dun tableau historilque des progres de lesprit humaine, PUF, Paris

Brooks, David: 2001: "A Return to National Greatness: Manifesto for a Lost Creed," http://www.conservativereform.org/nationalgreatness/brooks2-24.cfmBurdije, Pjer, 1999: Signalna svetla - Prilozi za otpor neoliberalnoj invaziji, Zavod za udbenike i nastavna sredstva, Beograd

Comte, Auguste, (1830-42)1968: Cours de philosophie positive, I-IV, Anthropos, Paris

omski, Noam: 1999: Profit iznad ljudi - neoliberalizam i globalni poredak, BIS, Novi Sad

Dirkem, Emil , b.g.:Vaspitanje i sociologija, Zavod za udbenike i nastavna sredstva, Beograd

Friedman, M., 1976: The Counter-Revolution in Monetary Theory, Occasional Papers, No.33

Fukuyama, F., 1990: Kraj istorije, Trei Program, No. 84

Gaffiot, F., 1934: Dictionnaire illustr Latin - Franais, Librarie Hachette, Paris

Galbraith, J.K., 1977: The Age of Uncertainty, Houghton Mifflin Co., Boston

Habermas, J., 1973: Legitimationsprobleme im Sptkapitalismus, Suhrkamp Verlag, Frankfurt am Mein

Hobsbawm, Eric, 1987: Doba revolucije, kolska knjiga, Zagreb

Kant, Imanuel, 1974: Um i sloboda, Velika edicija Ideja, Beograd

Keynes, J., M., (1936)1956: Opta teorija zaposlenosti, kamate i novca, Kultura, Beograd

Marx, K., Engels, F, 1968-1979: Dela, IMRP, Beograd.

Raymond, Aron, 1972: Progress and Disillusion - the Dialectics of Modern Society, Pelikan Books, England

Merton, R, 1967: On Theoretical Sociology, Free Press, USA

Parsons, T., 1937: The structure of Social Action, Free Press, USA

de Saint-Simon, C-H, 1979: Izbor iz djela, kolska Knjiga, Zagreb

Smit, Adam, 1970: Istraivanje prirode i uzroka bogatstva naroda, Kultura, Beograd

Say, J-B. L, 1817: Trait dEconomie Politique, I-II, Paris

Spencer, H., 1891: The Study of Sociology, D. Appleton and Co., Nenj York

Turen, A. 1983: Sociologija drutvenih pokreta, Radnika tampa, Beograd

Vico, Giambattista, 1982: Naela nove znanosti, Zagreb

Vratua(-unji), Vera,

1983: Strategije razvoja zemalja u razvoju i klasni interesi (Grupa autora, Istraivanje i planiranje drutvenih promena i razvoja, Institut za Socioloka istraivanja FF, Beograd

1993: Rat i razvoj , Sociologija 4, 517-531

1995: O smeni dominantne paradigme u drutvenim naukama, Socioloki pregled, No. 3, 417-431

Weber, Max, 1964: Osnovni socioloki pojmovi u M. uri, Sociologija Maxa Webera, Matica Hrvatska, Zagreb

( Ovaj pokuaj odgovora na pitanje ta je sociologija? posveujem uvaenom profesoru Mihajlu Popoviu koji je brojne studente sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu podsticao da razvijaju svoju socioloku matu traei odgovor na njega.